Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet

Odsek za filozofiju

Seminarski rad iz Helenske filozofije

Tema:

Pojam dijalektike kod Platona

Student:

Kosta Kurćubić

Mentor:

Nikola Tatalović

Novi Sad

2012

Apstrakt:

Autor u radu nastoji da prikaže osnovne karakteristike Platonovog pojma dijalektike

Ključne reči:

Sokrat, sofisti, Platon, duša, um, znanje, ideja, opšte, pojedinačno, dijalektika

2

Sadržaj:

1. Sokratov uticaj ......................................................4

2. Teorija saznanja ....................................................5

3. Teorija ideja ..........................................................7

4. Pojam dijalektike ..................................................8

5. Literatura .............................................................14

3

1. Sokratov uticaj

Po Platonu saznanje je moguće zato što postoje ideje (eidos). Ideje su istinski „svet“,

ili samo suštinsko, samo postojeće, supstancijalno. Naše istinsko saznanje je saznanje toga

„sveta ideja“. Svet ideja jeste istinski svet i tek zato je moguće istinsko saznanje. Sam taj svet

ideja, odnosno sama ta takva istina, jeste oslonac za naše mišljenje i vodi samo naše

mišljenje. Ono se kreće samo u sebi zbog samog tog istinskog sveta, da bi ga saznalo. Samo

to kretanje mišljenja jeste takvo upravo zbog tog sveta, koji mišljenje tako spoznaje.

Za Sokrata vrlina je znanje. Vrlina postoji u znanju vrline i bez znanja nema dobrog

delanja. On prvo govori o vrlini i moralu, pa na osnovu toga zaključuje da postoji istinsko

znanje; zato što postoji vrlina postoji i pravo znanje (vrlina po sebi kao ono opšte jeste uzrok

istinitog znanja vrline). Sokrat povezuje moralnu i saznajnu sferu. Sjedinivši ih, svodi ih na

umnost. Samu umnost i znanje možemo da otkrivamo, da dolazimo do nje i posedujemo je, i

u tom smislu smo različiti po mudrosti, po znanju, pa i po sopstvenim moralnim normama.

Kod Sokrata znanje ima istu vrednost za moralno delanje, kao što kod Platona same

ideje imaju za znanje. Kao što je moguće znanje zato što postoji „svet ideja“, tako je i

moralno naše delanje i praktično postupanje moguće samo zato što postoji pravo znanje, koje

moramo otkrivati u sebi samima. Zato što postoji istinsko, opšte znanje (znanje dano u pojmu)

i zato što smo nosioci tog takvog znanja u sebi i što smo sama ta umnost, mi smo zbog toga i

moralna bića i postupamo u skladu sa znanjem. Sokrat postavlja samu tu umnost i samo

znanje kao nešto što možemo da otkrivamo, ali tako da ga nikad ne možemo do kraja da

osvojimo i posedujemo kao konačno i završeno, već smo stalno iznova u saznavanju i u

stalnoj težnji. Ali već to znanje koje smo stekli, koje imamo i koje nam služi, upućuje na

prirodu naše umnosti. Sokrat je, kao i sofisti, bio zainteresovan za praktične oblike ponašanja,

ali nije mogao da se pomiri sa sofističkim shvatanjem da je istina relativna, da nema nikakve

postojane norme, nikakvog trajnog predmeta znanja. Bio je ubeđen da etičko ponašanje mora

da bude utemeljeno na znanju, a da znanje mora da bude o večitim vrednostima koje nisu

predmet promenljivih i varljivih čulnih utisaka niti ličnih mnenja pojedinaca, već su iste za

sve ljude i sva vremena. U takvom Sokratovom shvatanju znanja i umnosti (koja je opšta i

data svakom kao neka „unutrašnjost“) pripremljeno je i Platonovo učenje o idejama i pri tome

to idealno (koje je kod Sokrata – unutrašnje, koje se kod njega može shvatiti kao svest i

umnost uopšte, koja sadrži znanje) kod Platona je postavljeno kao svet ideja.

4

2. Teorija saznanja

Prema Koplstonu, kod Platona možemo razlikovati: 1. Kritiku sofističke teorije

saznanja (u Teetetu) i 2. Učenje o istinskom znanju (u Državi), koje uvek ima dva svojstva, da

je nepogrešivo (pouzdano) i da je znanje stvarnosti (onoga što jeste).1 Platon nije bio

prvenstveno zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja, već za pitanje šta je pravi

predmet saznanja. On je polazio od pretpostavke da je moguće saznanje. Njegove

epistemološke i ontološke postavke su izmešane međusobno i ujedno obrađene. Platon je

protiv relativizma u saznanju, protiv shvatanja da su opažaji pravo saznanje i da ono što se

nekom čini istinitim jeste istinito za tog pojedinca. Za Protagoru, čovek je merilo svih stvari.

Opažanje je relativno. To je Protagorin stav koji Platon prihvata, ali ako samo saznanje nije

čulno opažanje. Platon polazi od Heraklitovog stava da su predmeti čulnog opažanja stalno u

menjanju, da stalno nestaju i nastaju novi. Prema Platonu oni ne mogu biti predmet istinitog

saznanja. „Predmet istinitog saznanja mora da bude postojan i trajan, utvrđen, podesan da

bude obuhvaćen jasnom definicijom, koja, a to je video još Sokrat, obuhvata ono opšte.“2 U

stavu: „Atinski ustav je dobar“ pojam dobrote je suštinski pojam i prema njemu se određuje

svaki drugi ustav. Sam pojam dobra upućuje na pojedinačne ustave, ali i na jednu „višu

stvarnost“. Opšti pojmovi se odnose na stvarnost višeg reda od stvarnosti čulnoga opažanja.

Platon u Državi3 razlikuje četiri vrste načina saznanja koji odgovaraju predmetima

saznanja kojih ima isto toliko. Načini saznanja su slutnja (eikasia), verovanje (pizis), razumski

(dianoia) i umski način saznanja (noezis). Prva dva načina čine mnenje (doxa), druga dva

čine više saznajno stanje i jesu istinsko znanje (episteme). Načinima saznanja odgovaraju

saznajni predmeti: senke, slike i odblesci predmeta (čulne iluzije), zatim, predmeti čije su te

senke, slike i odblesci, i te dve vrste čine spoljašnji svet čulno opažljivih stvari i o tome svetu

ne možemo imati pravo znanje, već samo mnenje. Treću višu vrstu čine geometrijske figure

(matematički predmeti) i četvrtu vrstu predmeta saznanja čine najviša umna načela ili ideje po

sebi. Jedino ideje i to područje imaju ontološki karakter i ideje su odlučujuće za postojanje

svega drugog. Pravo znanje je o misaonom svetu, a o predmetnom tek mnenje. Razum je

između pravog znanja i mnenja, jer se pomoću hipoteza i slika okreće prema idealnim

geometrijskim figurama, a saznanje ideja je samo čisto mišljenje. Na osnovu razumskog

rezonovanja se može tvrditi da „dva i dva jesu četiri“, ali to reći nije isto što i opisati šta bi

1 Koplston, F., Istorija filozofije, sa engleskog preveo Slobodan Žunjić, BIGZ, Beograd, 1991, str. 1792 Isto, str. 1873 Platon, Država, sa starogrčkog preveo Albin Vilhar, Kultura, Beograd, 1969, str. 193-227

5

sledilo ako samo dvojstvo po sebi (kao opšte) bude pridodato samom sebi (što je besmislen

izraz). Prema Platonu „mora postojati prva dvojka i trojka, a brojevi ne bi smeli da budu

međusobno sabirljivi“4. Ceo broj dva jeste prosto dvojstvo po sebi, koje se ne sastoji od dve

jednosti. Celi brojevi su za Platona ne promenljive proste ideje celih brojeva. I pored toga što

se za broj dva ne može reći da ih ima mnogo takvih jednakih (kao što ne možemo govoriti o

mnogo kružnosti), jasno je da se matematičar koji se ne uzdiže do krajnjih i opštih formalnih

načela, u stvari, bavi mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Kada matematičar govori o

krugovima koji se presecaju, on ne govori o čulnim stvarima, već o misaonim, idealnim

objektima. Pa ipak, tih takvih objekata ima mnogo sličnih i jednakih, pa oni i ne predstavljaju

prave opštosti, već sačinjavaju skup idealnih pojedinačnosti koje su „iznad“ čulnih

pojedinačnosti, ali „ispod“ istinskih za sebe postojećih opštosti. Iz toga je opravdano

zaključiti da su Platonove „matematičke stvari“ skup idealnih pojedinačnosti, koje zauzimaju

mesto na sredini između brojeva-ideja i čulnih stvari. Mnenje je između znanja i ne znanja

(„stvari“ koje mogu biti i ne biti). Onaj ko saznaje, može biti u bilo kom saznajnom stanju i

može prelaziti iz jednog u drugo. Na primer, spavač može da misli da su slike što ih u snu vidi

stvarni svet, on je u stanju slutnje, mnenja i lišen je pravog znanja. Kada umetnik naslika

čoveka, onda je naslikani čovek odraz pojedinačnog čoveka, koji je nesavršen odraz ideje

čoveka.

Platon je svoju „epistemologiju“ slikovito objasnio i mitom o pećini u sedmoj glavi

Države, gde put do izlaska iz pećine predstavlja uzdizanje do ideje dobra, kao i Platonovo

uverenje da se do znanja može doći i da pri tome veliki značaj ima obrazovanje. Napuštanje

pećine predstavlja napuštanje prirode, zemlje, izlaženje na sunce predstavlja umski uvid, a

sunce predstavlja ideju dobra, najvišu ideju koja je uzrok svemu što je ispravno i lepo, koja

svim gospodari i koja sama daje istinu i um.5 Za Platona istina se izjednačuje sa samim bićem,

odnosno idejom. U Gozbi lepota je postavljena kao vrhovna ideja u „carstvu ideja“ i sve

druge ideje su obuhvaćene njome. A ako je lepota kao takva poslednje i objedinjujuće načelo,

onda nju treba nužno izjednačiti sa čistim dobrom iz Države. Istina, dobro i lepota su jedno.

Istinito saznanje je upravljenost prema onome što se smatra istinitim: prema ideji. Time

Platon nastoji da izbegne relativizam u saznanju. Dobro, kao vrhovna najopštija ideja, nije

samo saznajno načelo nego takođe i ontološko načelo, načelo bivstvovanja. Ono je stvarno po

sebi i za sebe postojeće.

4 Aristotel, Metafizika, sa starogrčkog preveo B. Gabričević, Liber, Zagreb, 1985, str. 334 5 Platon, Država, sa starogrčkog preveo Albin Vilhar, Kultura, Beograd, 1969, str. 517

6

3. Teorija ideja

Ideje ili forme imaju ontološki karakter, one postoje, one su večite, nepromenjene. Mi

ih spoznajemo kao takve i naše saznanje je umno i mi smo umni (ili postajemo umni) sa tim

takvim našim saznavanjem. Ideje su svet koji saznajemo, ideje su postavljene tako po svojoj

suštini, kao ono što je dalje od nas, sam idejni svet mora biti odvojen od nas i opet jedan

jedinstven i objektivan. Platon je sam pojam ideje razvio u ono što on sam u sebi ima i

njegova filozofija može možda da se odredi kao izgrađivanje pojma ideje i sveta ideja. Svaki

skup stvari koji se naziva istim imenom ima svoju ideju ili formu. Na primer, postoji mnogo

lepih pojedinačnih stvari, ali mi imamo i opšti pojam same lepote. Lepota postoji kao ideja po

kojoj su pojedinačne stvari lepe. Ako lepota ne bi postojala, onda ne bi mogli imati ni pojam

lepote. Mi o lepoti razmišljamo i govorimo i ona u tome smislu postoji; ali lepota postoji i

objektivno, nezavisno od nas i mi je otkrivamo. Um prolazi „kroz“ ideje koje su po sebi već u

vezi i u relaciji sa idejom dobra koja je krajnja svrha. Pravo znanje (noezis) je znanje o

idejama i to je za Platona filozofija; kao znanje o nadčulnom i čovekovo prekoračenje svog

prirodnog stanja, ona je i metafizika, a kao mišljenje čistih pojmova, odnosno kretanje uma

kroz ideje, ona je dijalektika, koju Platon naziva znanošću nad znanostima. Platon je na taj

način utemeljio filozofiju kao metafiziku dijalektikom samom. Dijalektika nije metoda, već

način na koji ideje jesu, njihova pokretljivost je njihova suština. Ideje um misli u njihovim

suprotstavljenostima, odnosno ideje jesu ideje u odnosu na druge ideje. One su po sebi na

osnovu svoje dobrosti, na osnovu ideje dobra, kao najopštije spekulativne ideje saznanja i

bivstvovanja. Platon se približava shvatanju o potpuno savršenom i primerenom uzoru svih

stvari, krajnjem ontološkom načelu, koje se jezikom modernije filozofije naziva apsolutom.

Taj apsolut je imanentan, jer ga fenomeni otelovljuju, „preslikavaju“; on je takođe i

transcedentan, jer nadilazi čak i samo bivstvovanje. U tom smislu dobro je jedno (kao nad-

biće kod Plotina), ali se kod Platona to jedno saznaje dijalektički (a ne ekstatički kao kod

Plotina). Najplodniji Platonov učenik, Aristotel, u Metafizici prigovara platonovom učenju o

idejama: „1. Platon udvostručava stvarni svet; 2. Postavlja mnoštvo suština bez

zadovoljavajućeg metafizičkog utemeljenja ili osnove; 3. Ne uspeva da objasni odnos između

čulnih stvari i ideja (osim preko metaforičnih izraza kao „podražavanje“ i „sudelovanje“);

4. Ne uspeva da objasni odnos ideja jednih prema drugima, na primer, vrste prema rodu, niti

uspeva da iznađe neko stvarno načelo jedinstva.“ Prema tome, iako je pokušao da reši

problem odnosa Jednoga i Mnoštva, uspeo je samo da svet obogati jednom od najuticajnijih

teorija. Vrhunac njegove filozofije jeste vrhunac njegove dijalektike.

7

4. Pojam dijalektike

Videli smo da Platon mogućnost saznanja temelji na teoriji ideja. Teorija saznanja i

teorija ideja ne mogu se posmatrati odvojeno kao nezavisne jedna od druge. Vrhovna ideja

dobra u temelju je i saznanja i samog bivstvovanja, a um se do nje uzdiže dijalektikom, kao

načinom bitka samih ideja, koje um misli u njihovim suprotstavljenostima. Za Platona

filozofija jeste dijalektika, znanje nad znanjima. Epohalna promena je u tome što istina

postaje usmerenost uma prema ideji, nasuprot čulnom i neposredno datom biću, koje kao

neprikrivenost (aleteia) nije ništa istinito.

„Pojam prave dijalektike sastoji se u tome što ona pokazuje nužno kretanje čistih

pojmova, i to ne kao da bi ih ona time uništila, već tako što se rezultat toga pokazivanja

sastoji upravo u tome da su čisti pojmovi to kretanje i da se ono što je opšte sastoji upravo u

jedinstvu takvih suprotnih pojmova. Doduše, mi kod Platona ne nalazimo potpunu svest o

ovoj prirodi dijalektike, ali nalazimo nju samu: naime apsolutno suštastvo saznato na taj način

u čistim pojmovima, i prikazivanje kretanja tih pojmova.“6

Idealno jeste ono što je najrealnije, što je jedino realno. Platon je uvideo: Opšte jeste

ono što je idealno, istinito jeste ono što je opšte, određena misao nasuprot onome što je čulno.

U pojedinačnome mora se posmatrati samo ono što je opšte. Ono što je opšte jeste najpre

neodređeno (a često ostane takvo i do kraja nekih Platonovih dijaloga), ali u suštini stalo je do

dalje odredbe opštega. To opšte Platon je nazvao idejom (eidos), što se može prevesti kao rod.

Platon je nastojao da tome opštem da izvesnu odredbu. Najpreče jeste saznanje da ono što je

čulno, neposredno dato biće, to jest da stvari koje nam se pokazuju ne predstavljaju ništa

istinito, i to zato što se menjaju, što u svojim odredbama zavise od nečeg drugog, a ne od

samih sebe. Ono što je čulno, što je ograničeno, konačno, jeste nešto što postoji samo u

odnosu prema nečem drugom, što je samo relativno; ono u objektivnom smislu nije ništa

istinito, čak ni onda kada o njemu imamo sasvim istinite predstave. Ono samo po sebi nije

istinito; ono je: kako samo ono, tako i nešto drugo koje takođe važi za biće; na taj način ono je

protivrečnost, i to nerešena protivrečnost; ono postoji i u njemu vlada drugo. Platonova

dijalektika je protiv te forme konačnosti i usmerena je na to da u konačne predstave ljudi

unese nered i da ih razloži, kako bi u njihovoj svesti izazvala potrebu za znanjem tom

usmerenošću na ono što jeste. Mnogi Platonovi dijalozi imaju tu svrhu i završavaju bez

afirmativne sadržine. On o vrlini dokazuje da postoji samo jedna vrlina i o znanju da postoji

6 Hegel, G.W.F., Istorija filozofije II, sa nemačkog preveo Nikola M. Popvić, Kultura, Beograd, 1964, str. 181

8

samo jedno istinito. Time čini da iz posebnih vrlina proizađe opšte dobro. Posebno u stvari

nije ono što jeste, već prelazi u svoju suprotnost, ima jednu granicu, jednu negaciju sebe koja

je za nju suštinska. Ako se ta negacija pokaže, zadrži: onda se ono gubi, jeste nešto drugo,

različito od onoga za šta se smatra. Ova dijalektika jeste kretanje misli. Ona je suštinska na

spoljašnji način, nužna za reflektirajuću svest, kako bi se učinilo da proizađe ono opšte koje je

besmrtno, ono što postoji po sebi i za sebe, ono što je ne promenljivo. Dijalektika koja je

usmerena na to da ukine ono što je posebno i da na taj način proizvede ono što je opšte, još

nije prava dijalektika, još nije u svojoj pravoj usmerenosti. Takva dijalektika je zajednička

Platonu i sofistima koji su vrlo dobro umeli da raščlanjavaju ono što je posebno.

Dalja dijalektika treba da ono opšte (koje proizlazi na osnovu unošenja nereda u ono

što je posebno) odredi u njemu samom i da u njemu razreši suprotnosti; tako da ovo

razrešenje protivrečnosti predstavlja ono što je afirmativno. Time je opšte definisiano kao ono

što u sebi rešava protivrečnosti (suprotnosti), kao ono što ih je u sebi rešilo, te dakle kao ono

što je u sebi konkretno. Dijalektika u toj višoj nameni jeste prava platonovska dijalektika.

Tako se dijalektika kao spekulativna ne završava nekim negativnim rezultatom, već pokazuje

ujedinjenje suprotnosti koje su se uzajamno poništile.

Za samog Platona dijalektika nije metoda za sebe, njegova je dijalektika često samo

razumska, polazi od pojedinih stanovišta; često je bez rezultata. Ali on je usmeren protiv te

isključivo razumske dijalektike. Što se tiče njegove spekulativne dijalektike, ona je ono što

kod njega počinje, ali je nešto najteže u njegovim delima. Platon razlikuje čiste misli od

rezonovanja (dianoia). O mnogo čemu mogu se imati misli, ako se inače imaju misli. Tako ne

misli Platon. Prava Platonova spekulativna veličina, ono čime on otvara novu epohu u istoriji

filozofije, jeste bliža odredba ideje.

Ona može da se shvati ovako: a) Platon je shvatio ono što je apsolutno kao

Parmenidovo biće (suprotnost nebića), ali kao ono opšte koje je identično sa ničim, jer biće,

kao što tvrdi Heraklit, isto tako ne postoji kao i ništa. Dakle bivanje u jednome; b)

pitagorejsko trojstvo (u brojnim odredbama) izrazio je u mislima. Uopšte je shvatio ono što je

apsolutno kao jedinstvo bića i nebića u bivanju, jedinstvo jednoga i mnogoga. Platon

ujedinjuje principe postavljene ranije: a) biće, ali kao ono što je opšte, dobro, istinito, lepo,

određeno kao rod, svrha, to jest kao ono što vlada nad posebnim i raznovrsnim, što ih prožima

i proizvodi (ta samoproizvodeća delatnost još nije razvijena, Platon često misli na spoljašnju

svrhovitost); b) određenost, razliku, pitagorejske brojeve; c) Heraklitovu promenu i statičnu

9

eleatsku dijalektiku: ova poslednja, kao subjektivno delanje radi isticanja protivrečnosti, sada

je objektivna dijalektika (Heraklit), promena, prelaženje stvari samih po sebi, to jest ideja,

njihovih kategorija, ne spoljašnja promenljivost, već unutrašnje prelaženje samih po sebi i

samih sobom; d) Sokratovo mišljenje koje je Sokrat postavio samo radi subjektove moralne

refleksije u njemu, shvatio je kao objektivno, ideja je ono opšte, misao koja postoji. Filozofije

koje su mu prethodile iščezavaju, ali ne zato što su opovrgnute, već iščezavaju u njemu.

Platonovo raspravljanje odnosi se na čistu misao, a posmatranje čistih misli po sebi i

za sebe jeste dijalektika. Takve čiste misli jesu: biće i nebiće, jedno i mnogo, beskonačno i

ograničeno. To su predmeti koje on posmatra posebno, dakle čisto logično, najapstraktnije

posmatranje koje je za njega ono što je u filozofiji najuzvišenije. To je ono o čemu Platon

govori kao o pravom filozofiranju i pravom saznanju istine; to po njemu sačinjava razliku

između filozofa i sofiste. Sofisti, naprotiv, posmatraju ono što se pojavljuje (pridržavaju se

mnenja); oni posmatraju takođe misli, ali ne čiste misli, ne ono što je po sebi i za sebe.

Dijalektičko kretanje misli ima odnos prema onome što je opšte. To je odredba ideje.

Ona je ono što je opšte, ali kao opšte koje samo sebe određuje, koje je konkretno u sebi. To

opšte kao takvo postaje samo kretanjem u takvim mislima koje u sebi sadrže suprotnost,

razliku. Ideja je prema tome jedinstvo tih razlika; i tako je ona određena ideja. Sokrat je

zastao kod dobroga, opštega, kod misli koje su po sebi konkretne; on ih nije razvio, nije ih

putem razvića pokazao. Putem dijalektičkog kretanja i svođenja na rezultat dobila bi se

određena ideja. Kod Platona postoji taj nedostatak što su to dvoje odvojeni. On govori o

pravdi, o dobrome, istinitome, a pri tom nije pokazan njihov postanak. Oni se ne pojavljuju

kao rezultat već kao neposredno usvojena pretpostavka. U predstave i mnenja unosi se zbrka

kako bi se kod građana probudila potreba za znanjem. Pometnja je krajnji rezultat u takvim

Platonovim dijalozima. Oni sadrže umetničku vrednost, obrazovnu svrhu i negativnu

dijalektiku. Obrađuju se konkretne predstave, a ne čiste misli.

Drugi dijalozi izlažu dijalektiku čistih misli. Takvi dijalozi su Sofist, Fileb i Parmenid.

U Sofistu Platon ispituje ideje o kretanju i mirovanju, o jednakosti sa samim sobom i

raznolikosti, o biću i nebiću. Tu on protiv Parmenida dokazuje da nebiće postoji, isto tako da

u raznolikosti učestvuje ono što je prosto, jednako sa samim sobom, da jedinstvo učestvuje u

mnoštvu. O sofistima kaže da su ostali u nebiću. Platon je definisao opšte tako da istinito

jeste, na primer, jedinstvo jednoga i mnogoga, bića i nebića. Pošto su stvari različite, jedna je

drugo druge, to se u njima nalazi takođe odredba negativnosti. Tako po njemu: ono što jeste

10

učestvuje u biću, ali isto tako i u nebiću; na taj način ono što učestvuje sadrži oboje u

jednome, ovo pak jedno jeste u tom slučaju isto tako i različito od bića i nebića.

U Sofistu Platon izražava pre svega bližu svest o idejama kao apstraktnim opštostima:

da su one samo to, na tome se ne može ostati, to protivreči jedinstvu ideje sa samom njom.

Platon pobija a) ono što je čulno, b) ideje. U Sofistu razmatra ove dve predstave: 1) „da

supstancijalno jeste samo ono što je materijalno i da ništa nema realiteta osim onoga što se

može rukama opipati, kamenje i hrastovi.“ 2) „Pređimo na one druge, na prijatelje ideja. Po

njihovom shvatanju supstancijalno je nešto nematerijalno, intelektualno je; i oblast

promenljivosti oni odvajaju od njega: u promenljivost, u bivanje pada ono što je čulno, a ono

što je opšte postoji za sebe. Ovi filozofi zamišljaju ideje kao nepokretljive i vide odredbe

aktivnosti i pasivnosti.“ Platon tome nasuprot odgovara: „Onome što zaista postoji ne mogu

se osporiti kretanje, život, duša i mišljenje, nigde i ni u čemu ne može postojati ako je ono

nepokretno.“7 Platon je svestan da je otišao dalje od Parmenida: „Nikada ne možeš silom

naterati da bude nebiće; već ti odvraćaj misao od takva načina istraživanja.“ U nastavku

dijaloga Sofist, Platon govori kroz lik stranca: „A mi smo dokazali ne samo da bića jesu, nego

smo pokazali upravo i kakav je pojam nebića. Dokazavši naime da jest priroda različnoga i da

je podeljena na sva bića u njihovim međusobnim odnosima, usudili smo se reći za svaki

njezin dio suprotstavljen biću da je samo to uistinu nebiće.“8

Ova dijalektika bori se protiv dve stvari. Na prvom mestu protiv opšte dijalektike,

protiv dijalektike u običnom smislu. Sofisti (Protagora) i drugi govorili su ovako: Po sebi i za

sebe ne postoji ništa; gorko nije ništa objektivno, što je za jedne gorko, za druge je slatko; isto

tako su relativni i veliko, malo itd., ono što je malo opet može biti veliko; isto je tako i sa

onim što je više ili sa onim što je manje. Na taj način nijedna odredba nije stalna. Platon se

izjašnjava protiv ovog tvrđenja. Postavlja razliku između ovog čisto dijalektičkog saznanja i

običnog predstavljanja suprotnosti. Ispred svake duše lebdi jedinstvo protivrečnosti; ali ona

duša u kojoj ono što je umno ne postaje svesno, drži protivrečnosti uvek jednu izvan druge.

Na primer, jedna stvar postoji, ali mi na njoj pokazujemo takođe i mnoštvo, mnoge delove i

mnoge osobine. Pri tom se kaže da je ona jedno u sasvim različitom smislu od smisla u kojem

je ona mnoštvo. Ove misli ne dovodimo u vezu i na taj način predstavljanje i govor idu tamo-

amo, od jedne stvari do druge. Ovo proizvoljno idenje tamo i amo, ako se izvodi svesno,

predstavlja tada praznu dijalektiku koja ne ujedinjuje suprotnosti i koja ne dospeva do

7 Platon, Sofist, sa starogrčkog preveo Milivoj Sironić, Plato, Beograd, 2000, str. 251-2558 Isto, str. 269

11

jedinstva. Ona dijalektika koja ukida jednu odredbu time što konstatuje drugu, netačna je. Iz

Platonovog Sofiste sledi: ono što je drugo jeste isto, a ono što je isto jeste drugo, i to u jednom

i istom smislu; u istom smislu u kom se njima desilo jedno (tj. istome da bude drugo i

drugome da bude isto) na njima se takođe pokazuje druga odredba. „Rastavljati svaki pojedini

pojam od svega znači najpotpunije iščezavanje svih razgovora, jer nam kroz međusobno

prepletanje pojmova nastaje govor.“9

Druga stvar protiv koje se Platon okreće jeste dijalektika eleaćana i njihov stav: biće

jeste, a nebiće (apsolutno) nije. Pošto ono što je negativno apsolutno ne postoji, već samo

postoji biće, to nema ničega lažnog; sve postoji; ono što ne postoji mi to ne znamo, ne

osećamo ga, sve što postoji istinito je. Platon prebacuje zbog poništavanja razlike između

istinitosti i lažnosti kada se tvrdi da ne postoji ništa lažno; na taj način za sofiste i eleaćane

sve je istinito. Platona interesuje da nebiće pokaže kao suštinsku odredbu bića. Prema stavu

sofista svaki interes, ako je moj, jeste afirmativan, te dakle istinit i ispravan. Prema tome

naizgled bezazlenom stavu ne postoji nikakav porok, zločin itd. Od ove dijalektike suštinski

se razlikuje Platonova dijalektika: dobro, istinito treba shvatiti za sebe, bez individualiteta i

empiričkih konkretnosti i jedino to postoji. Opšte za sebe je ono što se Platonovom

dijalektikom bliže određuje. Najviša forma kod Platona jeste identitet bića i nebića: istinito je

biće, ali to biće nije bez negacije. Na taj način Platon pokazuje da nebiće postoji i da ono što

je prosto, što je jednako sa sobom učestvuje u raznolikome, da jedinstvo učestvuje u mnoštvu.

Potom Platon dolazi do rezultata da nebiće, bliže određeno, jeste priroda drugoga (identičnost

sa sobom i razlika), da zapravo ideje kao opštosti jesu pomešane, sintezirane (jedinstvo bića i

nebića, i u isto vreme nejedinstvo) i da biće i nebiće prožimaju sve, pa i jedno drugo

uzajamno; da ono što je drugo od bića učestvuje u biću, da se nalazi u njemu i da tim

nalaženjem u nečem ono nije identično sa onim u čemu se nalazi, već predstavlja nešto

različito od njega, i kao drugo bića ono je nužnim načinom nebiće. Pošto se nebiće nalazi u

drugome, to ono nije identično sa drugim rodovima, niti predstavlja svaki od njih posebno;

tako da ono u beskonačno mnogima ne postoji i samo kao beskonačno mnogo (podeljeno).

Ono što je drugo jeste negativno uopšte. Ovo negativno jeste jedno isto, ono što je identično

sa sobom; drugo jeste neidentično, i ovo jedno isto jeste isto tako drugo, i to u jednom i istom

smislu. To nisu ratličite strane, ne strane koje ostaju u protivrečnosti, već one jesu ovo

jedinstvo u jednom i istom smislu, i u onom smislu u kojem je jedno od njih postavljeno, oni

su u tome smislu identični. To je glavna odredba Platonove prave dijalektike. Ono opšte koje

9 Isto, str. 270

12

je delatno, konkretno jeste ono što u sebi stvara razlike, ali što u njima ostaje slobodno. Jedno

je identično sa sobom samo u drugome, u mnogima, u raznolikostima.

Da ideja božanskoga, večnoga i lepoga predstavlja ono što je po sebi i za sebe, jeste

početak uzdizanja svesti u oblast duhovnosti i do svesti o tome da istinito jeste ono što je

opšte. Za predstavljanje može biti dovoljno da se čovek oduševljava, zadovoljava predstavom

lepoga i dobroga; ali mišljenje, misaono saznanje teži za odredbom onoga što je večno. 10

10 Hegel, G.W.F., Istorija filozofije II, sa nemačkog preveo Nikola M. Popvić, Kultura, Beograd, 1964, str. 193

13

Literatura:

Koplston, F., Istorija filozofije, sa engleskog preveo Slobodan Žunjić, BIGZ, Beograd, 1991

Platon, Država, sa starogrčkog preveo Albin Vilhar, Kultura, Beograd, 1969

Aristotel, Metafizika, sa starogrčkog preveo B. Gabričević, Liber, Zagreb, 1985

Platon, Sofist, sa starogrčkog preveo Milivoj Sironić, Plato, Beograd, 2000

Hegel, G.W.F., Istorija filozofije II, sa nemačkog preveo Nikola M. Popvić, Kultura, Beograd, 1964

14