Ко је једини Хрват који се јавно извиниоСрбима за „Олују“?Златко Богатиновски

Ових се дана Нова Држава Хрватска буквално тресе од националистичке еуфорије због„прославе“ 20 година од дешавања „војно-редарствене“ а геноцидне акције „Олуја“. Уздегутантно „народно весеље“ широм њихове лијепе, и уз полупропалу војну параду, десила сенова национална хомогенизација доброг дела Хрвата на ономе на чему се најчешће и дешавапоследњих стотину година – на антисрпству. Па и још горе од тога – на слављењу злочина над,ни мање ни више, него око 300.000 својих грађана, које је протерала само зато што су – Срби.Људи друге нације и вере.

Међутим, срећом нису сви Хрвати славили овај погром. Неки су ћутали, не учествујући у„националном лудилу“, неки су гунђали, а неки се и гласно побунили против поприличноболесног празновања.

У тој и таквој проусташкој новој Хрватској усред ове добро оркестриране „домољубне“општенародне представе, десио се Хрват који је имао храбрости да се извини Србима за„Олују“. И то – јавно.

Текст који је поводом покушаја помпезног прослављања „велике“ хрватске победе из 1995.поставио на свој блог Домагој Маргетић је такође протресао хрватску јавност, али надругачији, људскији начин.

Домагој је поводом прославе 20. годишњице операције “Олуја”, у ствари, упутио отворенописмо “победницима” у којем им је поручио само једну реч – ФУЈ!

У тексту препуном емотивног набоја и искрености Маргетић је прозвао читаву Нову ДржавуХрватску и Хрвате „лудима“, пишући, између осталог и овакве реченице:

„Побједници славе побједе. А слободни људи су једноставно– слободни. Слободнима нетребају ни побједе нити побједници, не требају им масовне помпезне, бахате прославетуђе несреће…

… Док гледам те њихове перверзне припреме за слављење још једног од толиких,небројених, балканских побједничких митова, присјетио сам се једне моје колумнеиз 2010. године: „Диференцијација памети – Одричем се Хрватске!“…

А у ових се пет година, нажалост, није промијенило ништа због чега бих пожалио што самсе тада одрекао земље, коју ми ето намећу као домовину. Као што ми желе наметнутисвоју побједу. Као што ми желе наметнути, желе ми наредити захвалност што сунас „ослободили“. Каква ултимативна глупост!

Не разумију побједници да нас нису „ослободили“, него су нас распаметили,разбаштинили оно мало људскости која нам је била преостала, разбаштинили сунас оне три вриједности кроз које смо одрастали и одгајани – слобода, братство ијединство.

А ја, овако слободан, и ослобођен од свега, једноставно не разумијем на чему и коме то бих

требао бити захвалан. Немају што за јести, немају чиме школовати дјецу, раде зацркавицу којом не могу платити нити основне мјесечне трошкове живота, раде ане примају плаћу, одузимају им домове, блокирани су, незапослени, али славератове! Још увијек их је могуће манипулирати и натјерати да машу заставама, да се куну угрбове, да славе ратове за тамо некакве „националне интересе“. Подилазити том њиховомколективном лудилу за мене би била издаја тог мојег дисидентства као особног животногопредјељења, као мојег избјеглиштва савијести пред њиховом побједничком хистеријом.Замислите руљу која слави тамо некакав „дан захвалности“, а да притом као хипнотизиранинису у стању размислити на чему то имају бити захвални?

На чему бити захвалан у земљи у којој су ратни злочинци – хероји; у којој суусташки капелани – свеци; у којој су пљачкаши и ратни профитери – угледнитајкуни и бизнисмени.

Зар да демонстрацијом лудог народа показујемо колико смо захвални ратнопрофитерскојелити што нас је опљачкала и отела нам све, а ми још пјевамо, машемо заставамаи пљешћемо онима који су нам то учинили? А љути их када им кажем – луд народ.

Ако ви имате право славити, имам вам право и моралну обвезу рећи – за мене та вашапобједа, за мене Олуја, и прослава те ваше „побједе“ и рата није ништа друго него прославаратних злочина и ратног профитерства. И ништа више. Желите нам забранити да инакон двадесет година ствари назовемо правим именом. Злочине злочинима! Пљачкупљачком! Желите нас колективно, присилом на шутњу, у овим двадесет годинапретворити у своје суучеснике у том ратном злочину, пљачки, криминалу и ратномпрофитерству.

Та ваша побједа има име. Штовише, више имена. Та ваша побједа има управо онолико имена –колико је побијених и протјераних у име те ваше побједе. Гади ми се то ваше крвавославље. Нека славе они који су на крви, лешевима и рушевинама профитирали. А викоји им на парадама машете заставама и еуфорично кличете из својих гладнихуста, обични сте суучесници тог њиховог готово непрекинутог крвавог,лешинарског похода.

Не пишем ово да бих ишта промијенио. Свјестан сам да је то немогуће. Али у временудоминантних луђака, можемо се барем дистанцирати и диференцирати од гомиле која имскандира.

Зато си узимам слободу јавно рећи – Олуја је злочин у којем су једни побијени, другипротјерани, трећи попљачкани. А ви ми сад покушајте рационално објаснити штосе ту точно има славити?

А док славимо ратове, о каквом то миру говоримо? Док су нам злочини државнипразници, а злочинци национални јунаци, о каквом ми помирењу и с ким говоримо?Протјерали сте организирано око 380 тисућа грађана ове земље и то називатепобједом? И нису ли те милитантне прославе ваших побједа управо јасна порука онима којесте протјерали да им случајно не падне на памет враћати се, да за њих овдје више немамјеста, да ово није њихова земља? Јер тко би се нормалан вратио у земљу у којој је дантог етничког чишћења државни празник?

А тко сте ви, биједо, да говорите и одређујете што је чија земља, и што је комедомовина? Фуј!

Гади ми се и ова држава, и ово друштво, и ова маса.

Не могу вам довољно уопће упризорити колико вас искрено презирем овакоколективно луде.

Зато се још једном могу само одрећи Хрватске и уз сав тај пријезир и гађењевикнути с улице: Фуј!

Јер ако је то што ви ових дана славите – слобода, онда ћу гласно викати – Ј…ШСЛОБОДУ! Ј…Ш СЛОБОДУ!

Само, ето, остају жртве те ваше побједе. Жртве којима још увијек нисмо реклиобично, људско, од срца – опрости. Жртве којима не допуштамо нити да буду обиљеженаимена, јер се бојите ако негдје испишемо имена тих жртава та ће ваша побједа добити тајкрвави, лешинарски, прљави идентитет ратног злочина. И ма колико бјежали одтога, вашу ће побједу тада прогањати имена којима сте исписали тај својпобједнички поход.

Зато за крај само могу рећи Опрости, молим те – свакој жртви тих побједа, ако супобјеђиване и у моје име. Опрости. И моје је кривње пуно у томе. Јер као многи,можда, нисам учинио довољно да пружим отпор тој њиховој побједи. Опрости. Исамо се могу без ријечи наклонити онима које сте побиједили.

Немате појма колико сте нас поразили том својом побједом.“

И шта рећи после оваквих речи. Можда ће звучати патетично, али ће бити истинито – ДомагојМаргетић, Хрват за поштовање.

За оне који не знају – Домагој Маргетић је хрватски новинар/истраживач и бивши политичар,тако да се ето десило и то чудо, да се за ратове деведесетих не извињавају само српски, већ ибар један хрватски, па макар и бивши, политичар.

Кога је све у Хрватској критиковао и за какве се све слободе тамо борио је не мала тема за некиповећи текст, али је минимум ово: човек који се упорно и буквално бије са усташким утварамапрошлости, човек који се за слободно новинарство борио 40-тодневним штрајком глађу који мује озбиљно нарушио здравље, који је хапшен и затваран, који се тукао са хрватском полицијоми који је успео оно немогуће до тада на југословенским просторима, а то је да премијер једненовонастале ексјугословенске-републике државице буде процесуиран ЗА КРАЂУ.

Наиме, увек треба подсетити да је велику међународну банкарску аферу, ”Хипо”, током које је47,7 милијарди евра изнешено из Хрватске на тајне иностране рачуне, открио управоДомагој Маргетић. На основу његове документације коју је први предао Државном тужилаштвуХрватске у априлу 2008. године о случају Санадер, покренута је истрага, затим и подигнутаоптужница, а потом и донета пресуда против бившег премијера Хрватске за дело “ратнопрофитерство“.

У Србији незамисливо, зар не?