KapitalizamKapitalizam je ekonomski i društveni sustav u kojem su kapital, zemlja i sredstva za proizvodnju privatno

vlasništvo; rad, dobra i izvoriresursi trguju se na tržištima; i zarada, nakon oporezivanja, podijeljena je

vlasnicima ili uložena u tehnologiju i industriju.

Ne postoji konsenzus oko definicije kapitalizma, niti kako bi kapitalizam bio prikazan u analitičkoj kategoriji.

Postoji niz povijesnih događaja u kojima se primjenjuje, razlikujući se u vremenu, zemljopisu, politici i kulturi.

Ekonomisti, politički ekonomisti i povjesničari uzeli su drugačiju perspektivu analize kapitalizma. Znanstvenici u

društvenim znanostima, uključujući povjesničare, ekonomske sociologe, ekonomiste, antropologe i filozofe,

rapravljali su o tome kako definirati kapitalizam, kako bilo, postoji kontroverza o privatnom vlasništvu nad

sredstvima za proizvodnju, stvaranju dobara, usluga i zarade na tržištu i o tome da cijene i plaće elementi

kapitalizma.

Ekonomisti uvijek ističu to, da se vlada ne miješa u ekonomiju (laissez faire) i vlasnička prava, dok većina

političkih ekonomista ističe privatno vlasništvo, odnos moći, plaće radnika i stalež. Postoji općeprihvaćeni

dogovor da kapitalizam ohrabruje ekonomski rast. Opseg koji određuje tržište "slobodnim", kao i pravilo što

smije i što ne smije biti privatno vlasništvo, pitanje je politike i mnoge države danas imaju uvedenu "miješanu

ekonomiju". Kapitalizam kao sustav počeo se razvijati u Europi u 16. stojeću, iako su kapitalističke organizacije

postojale još u antičko vrijeme, a rani trgovački kapitalizam razvijao se u vrijeme kasnog srednjeg vijeka.

Kapitalizam je dominirao zapadnim zemljama nakon pada feudalnog poretka. Kapitalizam se na veliko širio

Europom, a u 19. i 20. stoljeću, uvjetovan je sredstvima industrijalizacije širom svijeta. Postoje različite vrste

kapitalizma, ovisno o teoretičaru, kao anarhokapitalizam, korporativni kapitalizam, smežurani

kapitalizam, financijski kapitalizam, laissez faire, tehnokapitalizam, neokapitalizam, kasni

kapitalizam,postkapitalizam, neoliberalni kapitalizam, državni kapitalizam i državni monopolistički kapitalizam.

Postoje i antikapitalistički pokreti i ideologije koje uključuju antikapitalizam i negativne pojmove koji se vežu uz

kapitalizam kao šteta prema zajednici, korporacionizam i robovska plaća.

Sadržaj

  [sakrij] 

1 Pojam kapitalizma

2 Marksizam

3 Nemarksističke teorije kapitalizma

4 Karakteristike suvremenog kapitalizma

o 4.1 Sitni i krupni kapital

o 4.2 Snižavanje troškova proizvodnje

o 4.3 Menadžerski kapitalizam

o 4.4 Ekspanzija kapitalizma i transnacionalne korporacije

5 Kapitalizam i demokracija

6 Literatura

Pojam kapitalizma[uredi]

Kapitalizam se izvodi iz riječi kapital, čiji je korijen u latinskoj riječi "caput" (glava). Naziv "kapitalizam", pojavio

se u zapadnoj Europi u drugoj polovici 19. st. Riječ "kapital" upotrebljavala se u ekonomskom smislu od 17.

stoljeća u značenju određenog novčanog iznosa, a kasnije je označavala glavnicu (za razliku od kamate).

Naziv "kapitalist" pojavio se u drugoj polovici 18. stoljeća Temelj suvremenih teorija kapitalizma postavili

su Max Weber i Karl Marx.

Marksizam[uredi]

Marksisti smatraju da se ljudska društva razvijaju prema neizbježnim zakonima društvenog razvoja, te da će

kapitalizam, također neizbježno, na koncu biti razoren unutarnjim proturječnostima koje sam stvara.

Za Marxa, pojava tržišta ljudskog rada čini bit kapitalizma: "kapitalizam može oživjeti tek kad se vlasnik

sredstava za proizvodnju sretne na tržištu sa slobodnim radnikom koji prodaje svoju radnu snagu" To je glavna

razlika kapitalizma prema feudalnoj ili robovlasničkoj ekonomiji. Kapitalizam je klasno društvo, čija je glavna

karakteristika borba između dvije klase - vlasnika sredstava za proizvodnju (buržoazije) i radnika (proletarijata).

Marksistička sociologija vidi kapitalizam kao jedan stadij u progresivnom povijesnom razvoju

prema komunističkoj budućnosti, te ga često dijeli na 6 stadija: prvobitna akumulacija kapitala, manufaktura,

industrijska proizvodnja, monopolski kapital, napredni monopolski kapital i državno-upravljani monopolski

kapital.

U prvobitnoj akumulaciji kapitala seljaštvo se odvaja od sredstava za proizvodnju i nastaje klasa slobodnog

proletarijata koja nema imovinu, a jedina roba koju može prodati jest vlastita radna snaga. Vladajuća klasa,

buržoazija, posjeduje sredstva za proizvodnju, kupuje radnu snagu i kontrolira sve ekonomske transakcije i

proizvodne procese. Njihov cilj je profit, a izvor profita je radna snaga koja stvara "višak vrijednosti". Vrijednost

robe koju proizvode radnici veća je od vrijednosti radne snage koja je od njih kupljena nadnicom. Kapitalist

prisvaja, eksproprira, taj višak vrijednosti i tako izrabljuje proletarijat. Bogatstvo se akumulira u rukama

kapitalista, a proletarijat se istodobno drži u siromaštvu. No, u tom procesu brojnost i snaga proletarijata

neprestano raste, te će proletarijat na koncu revolucijom svrgnuti kapitalistički poredak, a "eksproprijatori će biti

eksproprirani".

Eduard Bernstein, teoretičar njemačke Socijaldemokratske stranke, tvrdio je krajem 19. stoljeća da se

kapitalizam ne razvija u pravcu koji je predvidio Marx. Bio je protiv revolucije i smatrao je da proletarijat može

poboljšati svoj položaj organiziranim masovnim pokretom i parlamentarnim reformama.

Njemački socijalist Rudolf Hilferding zagovarao je "organizirani kapitalizam", tj. državno-kontrolirani sustav

društvenog blagostanja.

Revolucionarni socijalizam koji se pojavio početkom 20. stoljeća, redefinirao je suvremeni kapitalizam kao viši

ili posljednji stadij kapitalizma ili imperijalizam. Vladimir Iljič Lenjin definirao je imperijalizam kao

ekspanzionistički stadij kapitalizma u kojem dominirajumonopoli, ne samo na lokalnoj, nego na međunarodnoj

razini. Imperijalizam, prema Lenjinovom stanovištu, dovodi do borbe za preraspodjelu kolonija i sfera interesa,

što neizbježno izaziva ratove, a zatim i revolucije u zaostalijim krajevima svijeta. Ta je inačica marksizma bila

vodeća ideologija ruske oktobarske revolucije, kao i komunističkih prevrata u različitim zemljama nakon

drugoga svjetskog rata.

Nemarksističke teorije kapitalizma[uredi]

Nemarksistički (ili kako ih marksisti zovu "buržoaski") sociolozi i ekonomisti kao bit kapitalizma navode

ekonomiju osnovanu na slobodnom tržištu i poduzetničkom interesu, što ju bitno razlikuje od socijalizma s

njegovom ekonomijom osnovanom na državnom vlasništvu i centralnom planiranju.

Max Weber je široko definirao kapitalizam kao "bogatstvo koje se koristi za stjecanje dobiti u trgovini". Prema

toj definiciji možemo elemente kapitalizma prepoznati već i u drevnim društvima. Weber je ipak razlikovao

moderni kapitalizam zapadnih društava kao "vrlo različit oblik kapitalizma koji se nije pojavio nigdje drugdje", a

za kojeg je karakteristična racionalna organizacija formalno slobodnog tržišta rada.

Pristalice Webera, za razliku od marksista, odbacuju stav da razvojem društva upravljaju neizbježni zakoni koji

bi morali dovesti do nestanka kapitalizma. Ipak, i oni u zapadnom kapitalizmu uočavaju stanovite trendove. To

su trendovi prema racionalizaciji, depersonalizaciji, povećanoj specijalizaciji i trend prema većoj tehničkoj

kontroli nad prirodom, ali i nad osobama. Međutim ovi se trendovi više povezuju s industrijskim društvom i

birokratizacijom, nego s kapitalizmom po sebi.

Karakteristike suvremenog kapitalizma[uredi]

Sitni i krupni kapital[uredi]

Kapitalistička ekonomija može se podijeliti na dva osnovna sektora - veliki biznis (sektor monopola) i mali biznis

(kompetitivni sektor). Ova dvojna ekonomija ima i dvojno tržište rada. Sa sociološkog aspekta, radnici u sektoru

monopola su bolje plaćeni, imaju veće beneficije, veću sigurnost zaposlenja, te rade u bolje definiranoj

hijerarhiji autoriteta. Radnici u kompetitivnom sektoru, s druge strane, imaju manje plaće, rade pod težim

uvjetima, nemaju zaštitu sindikata niti sigurnost zaposlenja.

Snižavanje troškova proizvodnje[uredi]

Ovisnost kapitalizma o ljudskom radu kao robi, nameće mu potrebu da što više smanji troškove proizvodnje,

odnosno da poveća produktivnost. Tehnološki razvoj može sniziti cijenu rada kao robe, tako što će povećati

proizvodnju robe široke potrošnje. Posljedično snižavanje cijena hrane, odjeće, i ostale robe široke potrošnje,

dovodi do sniženja cijene rada. Drugi način snižavanja troškova proizvodnje je automatizacija, tj.

stvaranje tehnologije koja može zamijeniti ili pojačati ljudski rad. širenje tehnologije, kao unutrašnji način

povećanja produktivnosti, može se zamijeniti s vanjskim širenjem koje traži nove izvore (jeftinije) radne snage.

Menadžerski kapitalizam[uredi]

Neki sociolozi tvrde da je pojava velikih kapitalističkih korporacija, s raspršenim dioničkim vlasništvom i

birokratskom organizacijom, smanjila moć kontrole pojedinih kapitalista nad korporacijom u koju su uložili svoj

kapital. Tvrdi se da su umjesto njih kontrolu nad korporacijskim kapitalom stekli birokratski menadžeri, koji su

pod razmjerno manjim pritiskom da maksimiziraju profit. Na taj bi način bezobzirni karakter ranog kapitalizma

postupno bio zamijenjen kapitalizmom koji vodi računa o širim društvenim interesima. Raspršenje vlasništva i

kontrole bi, prema ovakvom "menadžerskom" stajalištu, eliminiralo zloupotrebu kapitala u interesu društvene

elite, tj. bogate manjine.

Sociolozi koji se ne slažu s "menadžerskim" stajalištem kažu da, premda su menadžeri možda i stekli stanovitu

formalnu neovisnost, njihov posao zahtijeva predanost maksimizaciji profita, te se njihova učinkovitost i

procjenjuje prije svega prema tom kriteriju. Osim toga, zajedničko klasno i društveno okruženje (milje) direktora

i vlasnika velikih kompanija, omogućuje im da minimiziraju konkurenciju cijenai da tako održe visoku razinu

dobiti. Drugi teoretičari tvrde da su ove neformalne veze manje važne od njihove zajedničke ovisnosti

obankama. Prema ovom pogledu, koji ne prihvaća "menadžerske" argumente, banke, odnosno financijski

kapital, imaju nerazmjerno veliku ulogu u centralizaciji kontrole nad alokacijom kapitala. To je osobito važno u

kontekstu globalizacije, budući da se golemi dio internacionalizacije kapitala odvija upravo u sferi financijskog

kapitala.

Ekspanzija kapitalizma i transnacionalne korporacije[uredi]

Urođena težnja kapitalizma prema ekspanziji gura kapitalistička društva preko državnih granica. Ta se

ekspanzija događa kad kapitalizam traži tržišta za svoje proizvode, ili kad traži sirovine ili jeftiniju radnu snagu.

Transnacionalna ekspanzija kapitalizma promatra se kroz dva sociološka teoretska pristupa. Teorija

modernizacije promatra ovu ekspanziju pozitivno, kao način razvoja nerazvijenih društava. Drugi teoretski

pristup vidi kapitalističku ekspanziju negativno - kao kočnicu razvoja, zbog sustavne eksploatacije ljudi i resursa

u nerazvijenim društvima od strane razvijenih. Sve je veća društvena važnost transnacionalnih korporacija.

One velik dio industrijske proizvodnje premještaju u nerazvijene dijelove svijeta, što je dovelo do procesa

deindustrijalizacije naprednih kapitalističkih društava. Mnogi sociolozi ukazuju na to da transnacionalne

"bezdržavne" korporacije sve manje pokazuju povezanost ili lojalnost s bilo kojom određenom državom ili

nacijom. Kapital sve brže i lakše teče diljem svijeta, tražeći najjeftinije izvore radne snage. Tržišta kapitala

Azije, Europe i Sjeverne Amerike postaju sve više međusobno povezana.

Kapitalizam i demokracija[uredi]

Kapitalizam i demokracija imaju zajedničke korijene u razdoblju prosvjetiteljstva, te su zbog toga tradicionalno

među zapadnim sociolozima shvaćani kao dvije neodvojive komponente modernizacije i društvenog napretka.

U novije se vrijeme, međutim, sve više naglašava napetost, pa čak i suprotstavljenost demokracije i

kapitalizma. Ogromna nejednakost bogatstva koju stvara moderni kapitalizam, otežava mogućnost političke

jednakosti.

Čak i konzervativni autori spominju problematičan odnos između suvremenog kapitalizma i demokracije. U

današnjem svijetu globalizacije, čini se da politika kapitalističkih društava zaostaje za ekonomskim

promjenama. Pojedinci su pod sve većim pritiskom da prodaju svoj rad kao robu na globalnom tržištu. Pa ipak,

ti pojedinci nisu građani svijeta, nego građani svoje države, dok je nasuprot tome, transnacionalni kapitalizam

sve manje vezan nacionalnim granicama. Mnogi teoretičari smatraju da će ove napetosti biti još naglašenije u

budućem razvoju kapitalizma.

Literatura

Поверилачка доцња представља случај да поверилац пада у доцњу када без основаног разлога

одбије пријем испуњена од стране дужника или га својим понашањем спречава да испуни обавезу.

Садржај

  [сакриј] 

1 Увод

2 Услови повериочеве доцње

3 Последице поверилачке доцње

4 Престанак доцње

5 Литература

Увод[уреди]

Дужник нема могућност да повериоца принудним путем нагна на сарадњу (не може нпр. поднети

тужбу против повериоца у случају када те сарадње нема), али законодавац прописује да ће

поверилац који неоправдано не прихвата испуњење сносити због тога извесне последице. Отуда и

постоји институт повериочеве доцње која не представља кршење обавезе, али рађа извесне

последице за провериоца и дужника.

Поверилац долази у доцњу ако без основаног разлога одбије да прими испуњење или га својим

понашањем спречи. Поверилац долази у доцњу и ако је спреман да прими испуњење дужникове

истовремене обавезе али не нуди испуњење своје доспелеобавезе. Поверилац не долази у доцњу

ако докаже да у време понуде испуњења или у време одређено за испуњење дужник није био у

могућности да своју обавезу изврши.

ЗОО прихвата субјективно схватање поверилачке доцње, за разлику од дужничке доцње.

Услови повериочеве доцње[уреди]

1. доспела дужникова обавеза

2. понуда испуњења

3. неосновано одбијање те понуде

Понуда дужника да испуни обавезу уједно је и апел дужника да поверилац прихвати испуњење.

Понуда мора да се поклапа са садржином повериочевог потраживања (мора бити понуђено

давање оног што се дугује и како се дугује). Уз све то захтева се да је дужник у време понуде

испуњења заиста био у могућности да изврши испуњење. Ако поверилац докаже да дужник то није

био у стању неће бити речи о поверилачкој доцњи. Понуда такође мора бити стварна и реална, да

је дужник предузео све што је потребно за испуњење тако да је повериоцу остало само да чинидбу

прихвати. Ако је у питању новчани дуг а дужник је запао у доцњу, мора поред главнице понудити

и камату. Дужник може понудити и делимично испуњење новчане обавезе осим ако поверилац има

оправдан интерес да га одбије. Понуду мора учинити сам дужник или треће лице које је на то

овлашћено, повериоцу или лицу које је овлашћено да прими предмет обавезе. Испуњење пре рока

може се понудити само ако је рок био установљен у интересу дужника али и тада не може бити

понуђен у невреме.

Последице поверилачке доцње[уреди]

Престанак дужникове доцње.

Доласком повериоца у доцњу престаје доцња дужника. Ако је дужник запао у доцњу и понуди

испуњење изворне обавезе и свих обавеза које су последица доцње повериочева доцња

искључује доцњу дужника. Од тог тренутка престаје тећи камата на главницу коју дужник дугује.

Прелаз ризика са дужника на повериоца.

На повериоца прелази ризик случајне пропасти и оштећења ствари.

Обавеза повериоца на надокнади штету дужнику.

Поверилац у доцњи дужан је накнадити дужнику штету насталу услед доцње као и трошкове

чувања ствари.

Право дужника да депонује или прода дужникову ствар.

Поверилачка доцња отвара могућност дужника да изврши своју обавезу депоновањем ствари

код суда. Ако се ствар не може чувати у судском депозиту може захтевати од суда да одреди лице

које ће ствар чувати о трошку и за рачун повериоца. Под одређеним условима он има право и да

прода ствар.

Право дужника да одустане од уговора ако се обавеза састоји у вршењу услуге.

Постоји кад се дужникова обавеза не састоји у предаји ствари већ у вршењу услуге па може

одустати од уговора под истим условима као поверилац код дужничке доцње.

Престанак доцње[уреди]

1. гашењем потраживања

2. када се накнадно уговори нови рок испуњења

3. повлачењем понуде за испуњење од стране дужника

4. накнадном изјавом повериоца да је дужан да прими испуњење обавезе и да ће дужнику

накнади штету због доцње. У овом случају ово се може тумачити као опомена, престанак

поверилачке доцње и почетак дужничке.

Kamata je, u ekonomiji, cijena koju plaća posuđivač onome koji mu pozajmljuje novac. Drugim riječima

kamata je iznos koji se plaća da bi se "unajmio" određeni iznos novca za određeni period vremena. Iznos

novca koji se posuđuje zove se glavnica, a procenat kamate koji se plaća na glavnicu se zove kamatna

stopa. Kamatne stope služe kao ključni indikator finansijskih tržišta.

Razlog nastanka kamate[uredi]

Postoji nekoliko razloga zašto se zahtijeva nadoknada u obliku kamate za posuđeni novac.

Vremenska vrijednost novca - ljudi više vole posjedovati novac sada nego u budućnosti. Ukoliko im

se neko obrati tražeći na zajam novac uz obećanje da će ga vratiti u budućnosti pristat će jedino ako

im se za tu posudbu plati određena nadoknada.

Alternativne investicije - novac koji neko posjeduje se može uložiti u različite projekte na način da

donosi neki profit. U slučaju posudbe novca taj profit se ne ostvaruje i on predstavlja oportunitetni

trošak, odnosno propuštenu priliku za zaradom. Stoga se ta zarada iskazuje u vidu kamate.

Inflatorna očekivanja - zbog inflacije novac gubi na vrijednosti, što znači da se eventualno ostvaruje

gubitak ako se čuva bez ulaganja ili posuđuje bez kamata

Rizik investicije (posudbe) - sasvim je moguće da će posuđivač ostati bez izvora prihoda i neće biti u

stanju vratiti posuđeni novac, što stvara izvjesni rizik prilikom posudbe. Kamata je jedan vid premije

za taj rizik i svojevrstan vid nagrade onome ko je spreman upustiti se u rizik.

Likvidnost  - ljudi obično više vole da imaju gotov novac pri sebi, u slučaju da iskrsne neočekivana

potreba za njim. Oni koji se odriču te komocije posjedovanja rezerve novca smatraju da zaslužuju

naknadu za to, opet u vidu kamate.

Historija[uredi]

Historijski dokumenti iz doba Sumeranske civilizacije ukazuju na formalizirani sistem kreditiranja baziran

na srebru i žitu, dva glavna sredstva plaćanja. Prije pojave novca razmjenu su potpomagale ove dvije

"monete" a vrijednost se određivala vaganjem. Srebro se upotrebljavalo u ekonomiji gradova, a žito na

selima.

Arheolozi su iskopali komade metala koji su se koristili u trgovini u Troji, minoanskoj i mikenskoj

civilizaciji, Babilonu, Asiriji, Starom Egiptu i Perziji.

Uzimanje kamate je djelimično ograničeno po Judaizmu i Kršćanstvu, dok je Islamom potpuno

zabranjeno i smatra se za haram(grijeh). U Islamu se razvilo i islamsko bankarstvo koje posluje po

ekonomskim principima ali uz odsustvo kamate.

Irving Fisher je djelom zaslužan za razvoj modernom koncepta kamate, kroz svoj rad The Theory of

Interest (Teorija kamate), 1930.

Vanjski linkovi

Računovodstvo

Računovodstvena poslovna knjiga iz perioda 1833–1849, Muzej Senftenberg

Računovodstvo je proces komunikacije finansijskih informacije o poslovnim događajima koji koriste dioničari i

menadžeri pri donošenju poslovnih odluka.[1]Komunikacija je općenito u vidu finansijskih izvještaja koji pokazuju

stanje kapitala u pojmovima ekonomskih resursa koji su pod kontrolom menadžmenta; vještina leži u činjenici

da se biraju informacije koje su relevantne za korisnike i koje se mogu pouzdano novčano iskazati.[2]

Principi računovodstva koji se primjenjuju na poslovne događaje su zapravo tri povezane oblasti računovodstva

u praksi, i to: računovodstvo, knjigovodstvo i revizija.[3]

Po definiciji[4], računovodstvo predstavlja skup međusobno povezanih i sinhronizovanih - usklađenih naučnih

metoda putem kojih se obezbjeđuje evidentiranje određenih poslovnih događaja, analiza i kontrola tih

događaja, planiranje ekonomskih događaja i njihovih budućih efekata, kao i informiranje upravljačkih i

rukovodećih struktura o ekonomskim tokovima u domenu računovodstvenih informacija. Američki institut za

certificirane javne računovođe (AICPA) definira računovodstvo kao "vještinu evidentiranja, klasificiranja i

sumiranja u značajnom obimu i u novčanom pogledu, transakcija i događaja koji su, ili barem djelimično,

finansijskog karaktera, te objašnjavanje tako dobijenih rezultata."[5]

Smatra se da su neki oblici računovodstva stari i nekoliko hiljada godina; najraniji oblici računovodstvenog

evidentiranja su pronađeni u drevnoj Mesopotamiji (Asiriji) a stari su preko 7.000 godina. Ljudi tog vremena su

koristili primitivne metode računovodstva za bilježenje rasta žitarica i stoke. Tokom vremena računovodstvo je

osavremenjeno, unaprijeđeno tokom godina kako su se proizvodnja i trgovina usavršavale.[6]

Rano računovodstvo je služilo najvećim dijelom kao podsjetnik biznismenima i trgovcima, a njegovi korisnici su

bili vlasnik ili sam računovođa. Ti oblici računovodstva nisu bili adekvatni za probleme koji su nastajali u

poslovima kada su se pojavljivali višestruki investitori, tako da je postepeno nastalo dvojno knjigovodstvo,

najprije u sjevernoj Italiji u 14. vijeku, gdje su trgovci počeli zahtijevati više finansijskog kapitala nego što je

jedan investitor mogao sam da investira. Razvoj dioničkih društava je stvorilo mnogo veći broj korisnika

račuvodstvenih izvještaja, pošto investitori koji nisu imali dovoljno znanja o pojedinim poslovnim operacijama,

oslanjali su se na računovođe od kojih su dobijali potrebne informacije.[7] Ovaj razvoj je rezultirao podjelom

računovodstvenih sistema za unutrašnje (npr. računovodstvo za menadžement) i vanjske (npr. finansijsko

računovodstvo) potrebe, te na kraju zbog usložnjavanja državnih regulacija i rastuće potrebe za nezavisnom

provjerom, razvila se i oblast revizije.[8]

Danas, računovodstvo se ponekad naziva i "jezikom biznisa" jer je ključni oslonac finansijskog izvještavanja i

poslovnih informacija o poslovnim događajima za mnoge grupe korisnika. Računovodstvo koje se zasniva na

izvještavanju za osobe koje su unutar poslovne organizacije (firme, kompanije) naziva se menadžersko

računovodstvo a koristi se za prikupljanje informacija za zaposlenike, menadžere, vlasnike i revizore.

Menadžersko računovodstvo se uglavnom bavi pružanjem osnove za donošenje menadžerskih ili operativnih

odluka. Računovodstvo koje pruža informacije ljudima izvan poslovne organizacije (poduzeća) naziva se

finansijsko računovodstvo i daje informacije za trenutne i potencijalne dioničare, kreditore poput banaka,

dobavljača, finansijskih analitičara, ekonomista i državnih agencija. Pošto svaki od tih korisnika ima različite

potrebe, prezentacija finansijskih izvještaja je veoma strukturirana i regulirana je mnogobrojnim pravilima i

zakonima, za razliku od menadžerskog računovodstva. Organ koji na međunarodnom nivou regulira finansijsko

računovodstvo zovu se Općeprihvaćeni računovodstveni principi ili GAAP. Ostala pravila uključuju

Međunarodne standarde računovodstvenog izvještavanja ili IFRS[9], odnosno US GAAP.

Sadržaj

  [sakrij] 

1 Historija

2 Teorija

3 Etimologija

4 Računovodstvena pravila

5 Priroda konta

6 Računovodstveni ciklus

7 Koncept odvojenih subjekata

8 Osnovni principi računovodstva

9 Zakonska regulativa

10 Računovodstveni skandali

11 Reference

Historija[uredi]

Karta Srednjeg istoka prikazuje "plodni polumjesec" u 3. mileniju p.n.e.

Najraniji računovodstveni zapisi koji su pronađeni datiraju iz prahistorijskog Babilona, Asirije iSumera, prije

7.000 godina. Ljudi tog vremena su koristili primitivne računovodstvene metode za evidenciju rasta žitarica i

stoke. Zbog prirodnih sezona i ciklusa u rastu žitarica, vrlo lahko je utvrditi da se "poslovalo" sa "dobiti" nakon

što je urod prikupljen ili nakon što mladunci životinja porastu[6]

Izum novog oblika knjigovodstva je korištenje glinenih ploča i, po nekim mišljenjima, predstavlja jedno od

najvećih misaonih postignuća čovječanstva.[10]

Glinene računovodstvene pločice, Susa, period Uruk, oko 3500 p.n.e

Djelo Res Gestae Divi Augusti (lat.: "Povelja božanskog Augustusa") je značajan dokument rimskom narodu

koji je napisao car August. U njemu su pobrojani i kvantificirani njegovi javni rashodi, koji obuhvataju dotacije

građanima, poklone zemlje i novca vojnim veteranima i slično. To nije bio budžet u današnjem smislu, ali je

oblikovan da prikaže carsku velikodušnost. Značaj Augustovog dokumenta za računovodstvu leži u činjenici da

ilustrira da je izvršna vlast tog vremena imala pristup detaljnim finansijskim informacijama te da su carski

savjetnici mogli da tim podacima planiraju i donose finansijske odluke.[11]

Teorija[uredi]

Osnovna računovodstvena jednačina glasi sredstva = obaveze + kapital. To je oblika bilansa stanja. Osnova

za pravljenje bilansa stanja počinje sa računom prihoda i rashoda, u kojem je iskazana neto dobit ili neto

gubitak jednačinom neto dobit (gubitak) = prihodi - rashodi. Na ovaj račun se naslanja izvještaj menadžmenta

o raspodjeli eventualne dobiti, u kojem se na prethodno zadržanu (akumuliranu) dobit dodaje neto dobit i

oduzimaju dividende i eventualne kamate na kredite. Koeficijent kapitala se izračunava kao omjer trenutnih

sredstava sa trenutnim obavezama. Jednako tako, mjeri se i omjer ukupnih obaveza sa ukupnim sredstvima.

ABC d.d. Primjer bilansa stanja na dan 31.12.2010. godine

D P

Oprema 550,00 KM

Novac 800,00 KM

Materijal 1.600,00 KM

Potraživanja 3.000,00 KM

Sitni inventar 500,00 KM

Dobavljači 250,00 KM

Redovne dionice 600,00 KM

Krediti 600,00 KM

Kapital 5.000,00 KM

Ukupno 6.450,00 KM 6.450,00 KM

Etimologija[uredi]

Engleska riječ accountant je izvedena iz francuske riječi compter, što je opet izvedeno iz latinskog

originala computare u značenjuračunati. Riječ je ranije u engleskom jeziku bila pisana kao "Accomptant",

međutim vremenom je izgubila slovo p, te je promijenjen izgovor i pisanje u današnji oblik.[12]

Računovodstvena pravila[uredi]

U osnovi, računovodstvo predstavlja mehanizam koji se koristi za bilježenje radnji i transakcija koje se javljaju u

nekom biznisu. Postoji standardni set računovodstvenih pravila koja definišu osnovne smjernice za

računovodstvo (USA-GAAP).

1. Prvo generalno pravilo glasi da se svaka transakcija zapisuje. Ako biznis ne zapisuje

transakcije ili ih pogrešno zapisuje onda se to smatra prekršajem ili čak prevarom.

2. Drugo generalno pravilo glasi da se transakcije bilježe korištenjem takozvanog dvostrukog

računovodstvenog unosa. To znači da bi transakcija bila kompletna moraju se napraviti dva

unosa. Na primjer, ako imate 5 KM u gotovini i na benzinskoj pumpi date 5 KM za benzin u

vrijednosti 5 KM. Ova transakcija se bilježi kao povećanje sredstva "benzin" za 5 KM i smanjenje

sredstva "gotovina" za 5 KM. U ovom slučaju jedna transakcija je sadržavala dva unosa. To je

jedna od najvažnijih stvari u elementarnom računovodstvu. Dvostruki unosi su povezani sa

konceptom duguje-potražuje. Sam čin unosa transakcija se naziva unosom u dnevnik.

3. Treće generalno pravilo glasi da se svaka zapisana transakcija unosi u Dnevnik glavne

knjige.

Priroda konta[uredi]

Glavni članak: Kontni plan

“Konto” je pojedinačna lokacija (račun) za zapisivanje transakcija koje su iste vrste. Po svojoj prirodi,

sva konta se dijele na aktivna i pasivna.

Osnovni tipovi konta su:

Sredstva - to su stvari ili prava koja firma posjeduje ili ima prava na njih.

Na primjer: gotovina, nekretnine, oprema, kao i nematerijalne vrijednosti poput patenata ili

autorskih prava.

Obaveze - obaveze prema trećim licima koje je firma dužna ispuniti.

Na primjer: plate za isplatu, porezi, posuđeni novac i sl.

Kapital - vlasnička vrijednost firme.

Primjeri su: dionička vrijednost ili zadržani kapital.

Prihodi - mehanizmi gdje zarada ulazi u firmu.

Primjeri su: prodaja materijala, proizvoda robe ili usluge.

Troškovi - troškovi obavljanja poslovanja.

Primjeri su: troškovi plata, najma, opreme kao i kamata na posuđeni novac.

Računovodstveni ciklus[uredi]

Nastanak bilo kojeg poslovnog događaja prati i kreiranje poslovnih dokumenata koji mogu biti

vanjski i unutrašnji. Ti dokumenti se nazivaju još i izvorni dokumenti. Neki od njih su:

Račun koji se dobije pri kupovini u prodavnici

Kamata koja se dobije na štednju – iskaz na bankovnom računu

Mjesečni račun za struju koji dođe poštom

Ovi izvorni dokumenti se prije svega provjeravaju, kontrolišu i evidentiraju. Nakon obrade,

zapisuju se u hronološki dnevnik gdje predstavljaju pojedinačne unose u dnevniku glavne

knjige. Potom se pojedinačni unosi transferišu i raspoređuju po grupama konta – klasama

iz kontnog plana. Svrha finansijskog knjigovodstva je da se grupišu zajedno sve transakcije

koje su slične. Naprimjer, ako firma ima jedan bankovni račun onda se sve transakcije na

tom računu bilježe na jedan konto u financijskom knjigovodstvu. Kada se jednom unesu svi

unosi onda se finansijska konta sabiraju u okviru procesa koji se zove bilansiranje.

Bilansiranje podrazumijeva da suma svih dugovanja mora da bude jednaka sumi svih

potraživanja. Nakon toga kreira se neizravnati probni bilans koji izlistava bilanse svih konta u

finansijskom knjigovodstvu. Na ovoj tački događa se računovodstvo u vidu niza usklađivanja

koje obavlja računovođa u skladu sa principima računovodstva. Ovaj proces se nastavlja dok

se bilans u potpunosti ne uskladi.

Finansijski izvještaji izvode se iz ovog bilansa i oni, između ostalih, uključuju:

1. Bilans stanja  (engl. Balance sheet)

2. Bilans uspjeha  (engl. Income statement)

3. Izvještaj o gotovinskim tokovima  (engl. Cash flow statement)

4. Izvještaj o promjenama na kapitalu  (engl. Statment of retained earnings)

Konačno, na kraju poslovnog perioda, vrši se zatvaranje svih konta prihoda i rashoda.

Koncept odvojenih subjekata[uredi]

Čak i kad poslovni subjekt ima jednog vlasnika, pravimo razliku između sredstava vlasnika i

sredstava društva. Naprimjer: ako vlasnik daje vlastiti automobil za posao to će računati kao

uneseni kapital, ako vlasnik ima plaću to će biti uzeti u obzir kao izvlačenje kapitala iz

društva.

Osnovni principi računovodstva[uredi]

Princip historijskog troška (Historical Cost Principle): Sredstva i obaveze se trebaju

zapisivati prema cijenama prema kojima su realizirani odnosno nastali. Ovo je stoga da

bi se osigurale pouzdane i stabilne cijene; tržišne vrijednosti mogu fluktuirati i biti

različite prema različitim interpretacijama, pa se zbog toga uzima nabavna cijena kao

relevantna cijena za knjiženje.

Princip usklađivanja (Matching Principle): Troškovi se trebaju usklađivati sa prihodima.

Trošak se bilježi prema vremenu u kojem je nastao, što znači prema vremenu kada je

trošak napravljen u cilju stvaranja ili generisanja prihoda. Ovo znači da se može platiti

za neki trošak mjesecima prije nego što je on stvarno knjižen budući da se trošak

usklađuje sa periodom u kojem je prihod nastao.

Princip prepoznavanja prihoda (Revenue Recognition Principle): Prihodi se ne trebaju

knjižiti prije nego što je proces stvaranja dohotka gotovo kompletan i kad je veoma malo

neizvjesnosti u pogledu toga da li će se desiti uspješna naplata potraživanja. To znači

da se prihod knjiži onda kada je ostvarena zarada, što znači onda kada je posao

obavljen, bez obzira u kom periodu će se desiti naplata potraživanja.

Zakonska regulativa[uredi]

U Bosni i Hercegovini, oblast računovodstva je zakonski regulirana na državnom i entitetskim

nivoima i to:

Zakonom o računovodstvu i reviziji Bosne i Hercegovine (“Službeni glasnik BiH”, broj

42/04)

Zakonom o računovodstvu i reviziji u FBiH ("Službene novine Federacije BiH", broj

83/09 od 30.12.2009. godine)[13]

Zakonom o računovodstvu i reviziji Republike Srpske («Službeni glasnik RS”, broj 36/09

od 8.4.2009. godine)[14]

Pored navedenih zakona, primjenjuju se i Međunarodni računovodstveni standardi,

Međunarodni standardi finansijskog izvještavanja, Međunarodni standardi revizije i načela

profesionalne etike profesionalnih računovođa i revizora, te uputstva i smjernice koje

donosiMeđunarodna federacija računovođa (IFAC)[15].

Računovodstveni skandali[uredi]

I pored stroge zakonske regulative u svim zemljama svijeta, dešavale su se brojne

računovodstvene prevare i malverzacije koje su uglavnom bile s ciljem prikazivanja

drugačijeg finansijskog stanja privrednog društva. Jedan od najpoznatijih računovodstvenih

skandala je bio u slučaju američke kompanije Enron, koji je tu energetsku kompaniju u SAD

doveo do bankrota. Srž skandala oko Enrona je bio knjiženje prihoda koji nisu ostvareni u

punim iznosima, što je na kraju dovelo do nerealno prikazanog prihoda. U periodu od 1996.

do 2000. godine, prema podacima Enron je iskazao povećanje prihoda od 750%, od 13,3

milijarde dolara u 1996. godini do 100,8 milijardi dolara u 2000. godini. Ovaj ogromni rast od

oko 65% za godinu je nezamisliv u bilo kojoj industriji, ukljujući energetski sektor, gdje je

prosječni godišnji rast u nivoima od oko 2-3% relativno uobičajen. Ovakvim

računovodstvenim iskazima, Enron je 2001. godine bio prikazan na šestom mjestu Fortune-

ovog spiska 500 globalno najvećih kompanije po prihodima.[16]

Reference

Bilans stanja (engl. Balance Sheet) je finansijski izvještaj koji

zbraja sredstva, obaveze i kapital jedne kompanije, u jednom specifičnom momentu, obično na

kraju računovodstvenog ciklusa. Ova tri segmenta daju ulagačima do znanja šta jedna kompanija

posjeduje to jest duguje, kao i iznos investicija od strane dioničara. Bilans stanja mora slijediti formulu:

Sredstva = Obaveze + Kapital

Razlog što se ovaj izvještaj zove Bilans stanja je taj što obje strane moraju imati identičan bilans. Na

primjer: kompanija mora da plati za sva sredstva koja posjeduje (sredstva) putem posuđivanja (obaveze)

ili koristeći kapital dioničara (kapital). Svaki od ova tri segmenta posjeduju mnoga konta u koji se bilježi

njihova vrijednost. Konta kao što su gotovina, inventura i nekretnine nalaze se na strani sredstava bilansa

stanja, dok na strani obaveza nalaze se konta dugovanja i dugoročnih kredita.

Bilans stanja pomaže onome koji posjeduje kompaniju da brzo uvidi finansijsku snagu i sposobnosti

poslovanja. Da li je poslovanje u situaciji da se proširi? Da li kompanija može s lakoćom da prebrodi sva

iznenađenja od strane prihoda i troškova? Ili bi kompanija trebala ubrzo da poduzme korake da poboljša

rezerve gotovine?

Bilans stanja može otkriti i analizirati kretanja, posebno u zoni potraživanja i obaveza. Također uz Bilans

uspjeha, Bilans stanja je osnovni element u finansijskom izvještavanju potencijalnim kreditorima kao što

su banke, ulagači, i snabdjevači koji treba da donesu odluku koliko novca se može posuditi kompaniji.

ОбвезницаИз Википедије, слободне енциклопедије

Обвезница је документ којим издавалац (дужник) признаје да има финансијску обавезу ка повериоцу, а

служи повериоцу каодоказ за то и средство прикупљања наплате. Дужник је касније обавезан да

измирује своју обавезу, тако што враћа позајмљени износ, са каматом или другачије, у складу са

почетним условима.

Обвезнице представљају веома значајан облик прикупљања слободних новчаних средстава у

савременим привредним односима у циљу финансирања проширене репродукције.

Садржај

  [сакриј] 

1 Емисија обвезница

2 Цена обвезница

3 Подела обвезница

4 Види још

5 Референце

6 Спољашње везе

Емисија обвезница[уреди]

Емисија обвезница је прикупљање дугорочних новчаних средстава издавањем обвезница. Обвезнице

може издати држава,предузеће, банка и друге финансијске организације. Пошто издавање обвезница

захтева висок степен стручности и добро организовану технику емисије, појединци и удружења обично

препуштају издавање обвезница у њихово име специјализованим организацијама. Прва продаја може се

вршити директно финансијској институцији или публици преко финансијске институције као посредника.

Постоје три начина емисије обвезница:

уписивање обвезница или супскрипција,

стална продаја обвезница и

слободна продаја обвезница.

Цена обвезница[уреди]

Цена обвезнице је цена по којој се купују права која произлазе из обвезнице. Цена обвезнице формира

се на тржишту под утицајем понуде и потражње.

Прва продајна цена обвезнице зависи од односа камате коју носи обвезница и владајуће каматне стопе

на дугорочну штедњукоју плаћају банке. Ако су те две стопе једнаке, обвезнице се продају

по номиналној вредности, тј. вредности која је уписана на обвезници. Ако је каматна стопа на штедњу

нижа од камате коју носи обвезница, обвезница ће се продавати по цени која је виша од номиналне —

остварује се премија.

Равнотежна цена обвезнице рачуна се инверзном > конформном методом, тако да се

очекивани приходи по основи обвезницедисконтују на садашњу вредност узимајући у обзир тренутну

или очекивану каматну стопу.

Најједноставније се рачуна равнотежна цена обвезнице код које се на дан доспећа

исплаћује главница заједно са свимкаматама, по формули:

V = N*(1+i)^(d/365)

V – садашња вредност

N – исплата на дан доспећа

i – каматни фактор

d – број дана до доспећа

Уколико се отплата обвезнице врши у више ануитета, обрачун је нешто сложенији,

потребно је сваку од отплата дисконтовати на садашњу вредност по формули:

V=A1(1+i)^(d1/365)+A2(1+i)^(d2/365)+...+An(1+i)^(dn/365)+N(1+i)^(dn/365)

А - ануитети који доспевају у i периоду

Уколико постоји ризик да обвезница не буде исплаћена, односно да буде

исплаћена у умањеном износу, тада се ризик обрачунава у цену

обвезнице путем фактора R који исказује вероватноћу да обвезнице буду

исплаћене, те фактора К који показује колики се постотак од номиналне

вредности обвезница очекује да ће бити исплаћен. Формула тада гласи:

V=RK(A1(1+i)^(d1/365)+A2(1+i)^(d2/365)+...+An(1+i)^(dn/365)+N(1+i)^(dn/365))

Подела обвезница[уреди]

У односу на трајање кредитног односа, обвезнице се деле на:

краткорочне - које доспевају на наплату у року који је краћи од

једне године,

средњорочне - које доспевају на наплату у периоду од 2 до 4

године,[1]

дугорочне.

У односу на начин означавања власништва:

обвезнице на име - имају на плашту наведено име купца, а на

новог власника се преносе индосирањем,

обвезнице на доносиоца - имају на плашту наведено да су на

доносиоца, на новог власника се преносе простом предајом.

У односу на субјекте који их издају, обвезнице се деле на:

обвезнице које издаје јавни сектор - државне и муниципалне

обвезнице,

обвезнице које издаје приватни сектор - корпоративне обвезнице.

Са становишта осигурања потраживања, обвезнице се деле на:

неосигуране,

осигуране,

рефундиране,

хипотекарне.

Према начину учествовања у добитку предузећа, обвезнице се

деле на:

Обвезнице са финансијском каматом

Доходовне

Партиципирајуће

Према времену откупа, деле се на[obrazložiti]:

Обвезнице по истеку рока

Обвезнице пре истека рока

Према начину њихове амортизације, деле се на:

Обвезнице са једнократним доспећем

Обвезнице са вишекратним (серијским) доспећем

Постоји још низ подела обвезница.

У домаћем праву земаља бивше СФРЈ инсистира се на томе да

издавање обвезница мора бити успешно, а то значи да је у року за

исплату обвезнице уплаћено најмање 90% од укупног новчаног

износа који је означен у објави за упис обвезнице.[тражи се извор]

Види још

Камата је трошак позајмњивања новца и компензација повериоца за одрицање од сопствене

потрошње и ризике које преузима када поверава свој новац другима. Без камата би било врло

мало кредита, па би стога би економска активност била мања.[1]

Камата је позната од најстаријих цивилизација, као што је сумерска. Била је забрањена прописима

многих религија, укључујућихришћанску, а и данас камату одбацује ислам. Разлог је увек исти:

остваривање прихода „без (опипљивог) рада“. Ове забране се одувек заобилазе домишљатим

решењима, као што је учешће зајмодавца у заједничком послу са зајмопримцем.

Постоји више разлога због којих зајмодавац наплаћује камату и који истовремено представљају

детерминанте висине каматене стопе:

одложено располагање новцем: будући да сваки човек више воли да једном сумом располаже

данас, а не у будућности (теорија временске преференције), то је потребно да зајмопримац

надокнади зајмодавцу то одложено располагање,

ризик  позајмљивања: увек постоји опасност да зајмодавац неће у целини или делимично

примити назад онолико колико је позајмио, на пример зато што зајмопримац није у стању или

да неће да врати позајмљено, или је дошло до промена курсева валута и смањења вредности

потраживања итд; стога зајмиодавац тражи повећану каматну стопу (премија за ризик) у

односу на потпуно сигуран зајам,

опортунитетни трошак : уколико зајмодавац позајми зајмопримцу новац, тада је пропустио

прилику да инвестира у све друге пословне могућности, што значи и да је пропустио да од њих

оствари добит; то одрицање мора бити надокнађено,

инфлациона очекивања ; да инфлација, која обезвређује новац, не би смањила вредност

позајмице коју дужник врати, то је потребно да се унапред у зајам угради механизам који ће

штитити повериоца; то се обично чини повећањем каматне стопе у односу на ону која би била

примењена у свету без инфлације,

преференција ликвидности : појединци више воле да располажу капиталом у ликвидном

облику, тј. у облику који може одмах или у кратком року, а по потреби, бити коришћен

(новац, државне обвезнице, акције), него у облику који тражи време и новац да постане

расположив (дугови).

Камата се обично изражава као годишња каматна стопа: износ камате која ће бити исплаћена

током једне године подељен је износом позајмљеног новца.

Номинална каматна стопа је она која је записана у уговору између странака.

Ефективна каматна стопа је износ који заиста добија странка после одбијања пореза на камату и

других евентуалних трошкова банке.

Реална каматна стопа је представља прилагођавање номиналне каматне стопе за инфлацију. На

пример, уколико је номинална каматна стопа 10%, а инфлација 6%, тада је реална каматна стопа

4%.

Камата је само један од облика добити на финансијским тржиштима, односно на тржишту

инвестиција.

Други су:

приноси од обвезница,

капитална добит од акција,

профит  од курсних разлика и слично.

Будући да су сва финансијска тржишта међусобно повезана и да конкуришу једна другима, то и

висина каматне стопе зависи од приноса на другим тржиштима, као и што сама утиче на приносе

на другим тржиштима.

Референце

Опортунитетни трошак или економски опортунитетни губитак је термин који се користи да би

се изразило вредност одређеног добра насупрот другог. Наимеекономисти тврде да трошак једног

добра представља оно чега смо се одрекли да бисмо то добро себи приуштили.

Доношење одлуке о избору веће количине једне робе аутоматски имплицира доношење одлуке о

избору мање количине друге робе. Свака таква одлука има своју цену, односно изискује

одговарајући трошак. Због ограничености у ресурсима, најчешће ограничене

количине новца којима располаже, потрошач може доћи у ситуацију када треба да одлучи да се

определи измађу два добра. Међутим, постоји више достижних комбинација, односно више

алтернативних избора у оквиру лимитираног износа новца. Опортунитетни трошак мора да се

сноси увек када се између ретких (оскудних) ресурса и роба мора правити одговарајући

алтернативни избор. Према томе, опортунитетни трошак увек представља неку пропуштену корист,

неки пропуштени приход, зараду, насталу због донете одлуке о коришћењу једне уместо неке

друге робе, једног уместо неког другог ресурса, на алтернативни начин.

Иако је опортунитетни трошак значајан у пословању предузећа, он не представља стварни трошак

те се не убраја у извештају расхода пословања.

Опортунитетни трошак представља један од четири индивидуална принципа одлучивања у

економији.

Пример[уреди]

Пример опортунитног трошка можемо сагледати најбоље и у свакодневним ситацијама. Наиме

уколико одлучимо да проведемо сат времена дневно уређивајући чланке на Википедији,

провешћемо сат времена мање радећи неку другу ствар, као што су на пример читање књиге. Што

би значило да је опортунитетни трошак нашег уређивања сат времена мање читајући неке књиге.

Други пример опортунитетног трошка може се приказати у производним могућностима. Узећемо за

пример просечну једночасовну производњу паприка имаслина у Србији и Црној Гориј.

По овом примеру Србија производи 3 јединице маслина и 30 јединица паприка током

једночасовног рада. Производња Црне Горе износи 9 јединица маслина и 13 паприка. Из датог

следи да опортунитетни трошак једне јединице паприка у Црној Гори износи 1.4 јединица маслина

док опортунитетни трошак Србије у проиводњи маслима по јединици изности 10 паприка.

Упрошћено, да би Србија произвела једну јединицу маслина више мора да се одрекне 10 јединица

паприка. Што значи да је трошак производње јединице више маслина, 10 јединица паприка.

Литература

Obveznice

Obveznice (eng. bonds) su vrsta kreditnih (zajmovnih), u pravilu, dugoročnih

vrijednosnih papira.

Vrijednosni ja papir koji se izdaje s ciljem prikupljanja financijskih sredstava s unaprijed

definiranim rokom povrata. Obveznica je, iz pozicije izdavatelja, alternativa bankovnom

kreditu. Postoji mnoštvo vrsta obveznica, a glavne skupine (obzirom na novčane tokove)

su: kuponske obveznice, obveznice bez kupona te anuitetske obveznice. Obzirom na

izdavatelja, obveznice se mogu podijeliti na: državne, municipalne i korporativne.

Prilikom izdavanja obveznica i njihova uvrštenja na burzu, izdavatelj također objavljuje

Prospekt. U Prospektu su sadržani svi bitni elementi obveznice – nominalna vrijednost,

valuta izdanja, vrsta obveznice, visina i dinamika isplate kuponskih kamata, zamjenjivost

obveznice za drugu vrstu vrijednosnih papira te ostala prava i obveze izdavatelja i

kupca.

 

Vidi još:

Vrijednosni papiri

Kuponske obveznice

Kupon

Obveznice bez kupona

Anuitetske obveznice

Višekratna (serijska) amortizacija obveznica

Amortizacija obveznica

Autorizirane obveznice

Emitirane obveznice

Trezorske obveznice

Glavne obveznice (obveznice u prometu)

Hipotekarne obveznice

Junk bonds

Konvertibilne obveznice

Participativne obveznice

Podređene obveznice

Revalorizacija obveznica

Krivulja prinosa

Zadužnice

Sinking Fund

Trajanje

Kuponske obveznice (eng. coupon bonds) je najčešća vrsta obveznica koje se amortiziraju jednokratno, a nose periodične kuponske kamate.

Kupon (eng. coupon) — poseban dio vrijednosnog papira koji služi za naplatu periodičnih kamata. Skraćeni naziv za kuponske obveznice.

Obveznice bez kupona (eng. zero coupon bonds) jesu specifične obveznice s jednokratnim dospijećem koje ne nose kamate.

Sinonim za obveznice bez kupona su Obveznice s dubokim diskontom (eng. deep discount bonds).

Anuitetske obveznice (eng. annuity bonds ili samo annuity) su obveznice sa serijskom amortizacijom, po pravilu, kroz jednake godišnje odnosno češće polugodišnje anuitete.

rijednosni papiri

Vrijednosni papir je isprava o imovinskom pravu čije ostvarenje je uvjetovano držanjem

isprave. To je isprava kojom se njen izdavatelj obvezuje ispuniti obvezu upisanu na toj

ispravi, njenom zakonitom imatelju. Vrijednosni papir ne mora imati oblik isprave, već

može imati oblik elektroničkog zapisa (nematerijalizirani vrijednosni papiri).

Prema svojoj pravnoj naravi vrijednosni papir je jednostrani pravni posao kojim se

njegov izdavatelj obvezuje ispuniti određenu činidbu u njemu naznačenom ovlašteniku.

Obveza iz vrijednosnog papira nastaje u trenutku kad ju izdavatelj vrijednosnog papira

preda njegovu korisniku.

Hibridni vrijednosni papiri

 

Hibridni vrijednosni papiri

Hibridni vrijednosni papiri (eng. hybrid securties) jesu vrijednosni papiri u kojima

su kombinirane karakteristike tipičnih kreditnih (obveznice) i korporacijskih

(obične dionice) vrijednosnih papira.

Dionice (eng. stocks, shares) su akcije, dakle, korporacijski vrijednosni papiri s aktivnim sekundarnim tržištem.

Predstavljaju idealni dio vlasništva nekog dioničkog društva.

Povlaštene dionice

Redovne dionice

Bez dividendi (eng. ex dividends) je sintagma koja označava da se dionice prodaju bez izglasanih dividendi

koje još nisu isplaćene dioničarima. Bez prava (eng. ex rights) je sintagma koja označava da se dionice prodaju bez prava prvokupa dionica

nove emisije po privilegiranoj cijeni koja još nisu distribuirana dioničarima. Dionice bez nominalne vrijednosti (eng. no par value stocks, no par value shares) jesu dionice koje se

emitiraju bez nominalne odnosno nazivne, vrijednosti. Dionice bez prava glasa (eng. no voting stocks, no voting shares) jesu obične dionice koje nose sva prava

običnih dionica osim prava glasa po pitanjima upravljanja. Dionice serije „A“ i „B“ (eng. „A“ i “B’’ stocks, shares) su uobičajeni način klasifikacije dionica prema

ograničenjima nekih prava vlasnika takvih dionica ili njihovom razlikovanju prema nekim drugim

karakteristikama takvih serija dionica. 

Preferencijalne (povlaštene, prioritetne) dionice (eng. preferred stocks) jesu dionice koje su povlaštene u odnosu na obične jer imaju prioritet u naplati dividendi i u Iikvidacijskoj masi poduzeća.

Preferencijalne dionice s fluktuirajućim dividendama (eng. flotating rate preferred stocks) — preferencijalne dionice s promjenjivom stopom preferencijalnih dividendi.

Trošak povlaštenog kapitala (eng. cost of preferred stock) je stopa prinosa koja mora biti primljena od investicija kako bi se postigla stopa prinosa koju očekuju povlašteni vlasnici.

Konvertibilije (eng. convertibles) jesu konvertibilni vrijednosni papiri, obveznice i preferencijalne dionice koje se mogu zamijeniti za određeni broj običnih dionica poduzeća ili nekih drugih vrijednosnih papira poduzeća prema volji njihovih vlasnika.

Konvertibilne obveznice (eng. convertible bonds) — obveznice koje se mogu konvertirati u neke druge vrijednosne

papire emitenta ili s emitentom povezanog poduzeća.

Konvertibilne preferencijalne dionice (eng. convertible preferences stocks) — preferencijalne dionice koje se mogu konvertirati u neke druge vrijednosne papire emitenta ili s emitentom povezanog poduzeća.

Emitirane dionice (eng. issued stocks) jesu odobrene dionice koje su i prodane investitorima ili koje su dane investitorima u zamjenu za druge oblike imovine odnosno u zamjenu za izvršene usluge. Autorizirane dionice umanjene za neemitirane dionice.

Emisija vrijednosnih papira (eng. securities issues) jest izdavanje vrijednosnih papira. Postupak izdavanja vrijednosnih papira.

Javna emisija (eng. public issues) je emisija vrijednosnih papira ponuđena širokom krugu potencijalnih investitora odnosno cjelokupnoj investicijskoj javnosti.

Interna emisija (eng. internal issue) je emisija vrijednosnih papira koja je usmjerena na postojeće dioničare. Na dovodi svježi novac u poduzede.

Emisija s prospektom (eng. prospectus issues) je vrsta indirektne, javne emisije vrijednosnih papira. Prospektom emitent poziva investitorsku javnost na kupnju još neemitiranih vrijednosnih papira po u njemu utvrđenoj cijeni.

lndirektna emisija (eng. indirect issue) je postupak emisije vrijednosnih papira u kojem se za distribuciju vrijednosnih papira koriste usluge specijaliziranih posrednika.

lzravna (direktna) emisija (eng. direct issues) jest emisija u kojoj se u procesu distribucije ne koriste usluge specijaliziranih posrednika.

Neizravna (indirektna) emisija (eng. indirect issues) jest emisija vrijednosnih papira u kojoj se u procesu distribucije koriste usluge specijaliziranih posrednika — investicijskih bankara.

graničena emisija (eng. restricted issues) jest emisija vrijednosnih papira kod koje se njihova distribucija vrši prema ograničenom broju unaprijed poznatih kupaca.

Ograničeni javni plasman (eng. restricted public placing) —metoda ograničene emisije gdje se emitirani vrijednosni papiri najprije nude unaprijed odabranim grupama poznatih investitora, dok se neprihvaćeni dio emisije od strane prvo pozvanih kupaca distribuira cjelokupnoj investitorskoj javnosti.

Varant (eng. warrant) je poseban oblik dioničke opcije. Vrijednosni papiri koje izdaje poduzeće, a koji nose svojim vlasnicima pravo kupnje određenog broja običnih dionica poduzeća izdavatelja po fiksnoj cijeni (izvršna cijena) kroz određeno razdoblje.

Trezorske obveznice (eng. treasury bonds) su otkupljene ili donatorske vlastite obveznice koje nisu definitivno povučeni iz opticaja već su zadržane u trezoru tvrtke kao potencijalni instrumenti povećanja kapitala poduzeća.

Vidi još: Glavne obveznice, obveznice u prometu (eng. outstanding bonds) su emitirane obveznice umanjene za trezorske obveznice. Neotkupljene odnosno neamortiziraneobveznice prema čijim viasnicima emitent ima sve obveze iz tih vrijednosnih papira.

Kapitalizacija (eng. capitalization) je vrijednost dugova i vlasničke glavnice poduzeća. Primarno se sagledava kroz tržišnu vrijednost dugova i glavnice iako se može izražavati i kao knjigovodstvena vrijednost kapitalizacije.

Kolateral (eng. collateral) je osiguranje novčanih tražbina.

 Kapitalni dobitak (eng. capital gains) je dobitak kao rezultat prodaje odnosno razmjene kapitalne imovine. Razlika izmedu veće prodajne vrijednosti kapitalne imovine i manje vrijednosti po kojoj je ona stečena.

Kuponska (nominalna) kamatna stopa (eng. coupon interest rate) je nominalnakamatna stopa koju obećava emitent potencijalnim kupcima pri samoj emisijiobveznica.

Kamatni rizik, rizik kamatnih stopa (eng. interest risk, interest rates risk) je rizikpromjene bogatstva investitora uslijed promjene kamatnih stopa na tržištu. Sastoji se od rizika cijene koji se ogleda u inverznom kretanju cijene većine investicija prema kretanju kamatnih stopa i rizika reinvestiranja koji je vezan za kamatonosne instrumente, a ogleda se u promjeni efekata reinvestiranja ranije primljenih kamata zbog promjene kamatnih stopa. Rizik cijene i rizik reinvestiranja djelomično se kompenziraju

Rizik (eng. risk) jest nesigurnost ostvarivanja očekivanih rezultata, opasnost da se očekivani rezultati neće ostvariti. Tehnički se rizik definira kroz disperziju distribucije vjerojatnosti.

Standardna devijacija (eng. standard devlation) je standardna mjera disperzije distribucije vjerojatnosti, a time i mjera rizika. Drugi korijen varijance.

Varijanca (eng. variance) je mjera disperzije distribucije vjerojatnosti, a time i mjera rizika. Ponderirana suma kvadrata odstupanja od očekivane vrijednosti.

Financijski rizik (eng. financial risk) je dodatni rizik koji nastaje zbog zaduživanja poduzeća i fiksnih troškova financiranja (kamata, preferencijalnih dividendi i troškova lizing

Kreditni rizik predstavlja vjerojatnost da izdavatelj vrijednosnog papira neće biti u mogućnosti u cijelosti ili djelomično podmiriti svoje obveze u trenutku njihova dospijeća. Dužnik po emitiranom vrijednosnom papiru ne ispunjava svoju obvezu ukoliko nema potrebnih sredstava ili ako je procijenio da ga vjerovnik ne može prisiliti da ispuni svoju obvezu. Kreditni rizik ovisi o identitetu ugovornih strana i o visini kreditnih obveza.

Tržišni rizik (eng. market risk) je sinonim za sistematski odnosno nedivefsificirajući rizik nekog vrijednosnog papira ili neke druge utržive investicije.

Tržišni rizik , tj. rizik komponente trgovine vrijednosnim papirima, može biti apsolutan, u smislu da je neki vrijednosni papir na nekom tržištu kapitala i u određeno vrijeme nemoguće kupiti ili prodati (izostanak ponude ili potražnje nad pojedinim vrijednosnim papirom), ili relativan kada se funkcija prometovanja vrijednosnim papirima ne može odvijati prema očekivanjima (moguće je prometovati, ali uz odstupanje intenziteta, dinamike i cijene pojedinog vrijednosnog papira od očekivanih veličina).

Prostorni rizik kao komponenta tržišnog rizika proizlazi iz propusta u odabiru tržišta na kojem je listan vrijednosni papir koji se uslijed nedovoljno efikasnog djelovanja arbitraže može akumulirati ili otuđiti na nekom drugom tržištu uz povoljnije cijene. Vremenska komponenta tržišnog rizika pretpostavlja odabir povoljnog, tj. nepovoljnog trenutka „market timeinga“, uslijed kojeg postignuta cijena pri kupnji ili prodaji vrijednosnog papira značajno odstupa od očekivane, promatrano unutar nekog unaprijed zadanog vremenskog perioda. Ovo je najznačajnija komponenta tržišnog rizika jer izaziva niz sekundarnih rizika (rizik vrijednosti, rizik rentabilnosti, rizik likvidnosti i sl.).

Kvantitativna komponenta tržišnog rizika dana je unutar prostornog i vremenskog rizika, a obilježava ju opasnost da se na strani ponude ili potražnje pojavi količina vrijednosnih papira koja značajno odstupa, tj. ne odgovara tržišnim uvjetima. Ovim se rizikom upravlja isključivo trajnim istraživanjem i praćenjem tržišta. Kvalitativni se rizik kao komponenta tržišnog rizika odražava pretežno u teškoćama u prodaji ako tržište ne prima ili ne ponudi odgovarajuće karakteristike, cijenu ili kvalitetu vrijednosnog papira što je naročito naglašeno na primarnom, tj. emisijskom tržištu vrijednosnih papira.

Upravljanje tržišnim rizikom zahtijeva opsežna i temeljita istraživanja tržišta i povisuje troškove upravljanja imovinom.

Beta, odnosno beta koeficijent predstavlja mjeru sistematskog odnosno nediversificirajućeg ili tržišnog rizika investicija u utržive vrijednosne papire. Pokazuje sistematsko kretanje očekivanog prinosa od investicija u vrijednosne papire odnosno portfelje vrijednosnih papira u odnosu na kretanje tržišnog prinosa.

Tržište kapitala (eng. capital market) je tržište dugoročno slobodnih financijskih sredstava.

Tržište vrijednosnih papira mjesto je na kojemu se kupuju i prodaju dionice poduzeća u privatnom vlasništvu, odnosno pravni naslovi poduzeća.

Premija rizika (eng. risk premium) je dodatni prinos koji investitor očekuje zbog ulaganje u rizičnije investicije.

Premija tržišnog rizika (eng. market risk premium) je premija rizika koja odgovara sistematskom odnosno tržišnom riziku.

nvesticijom se može označiti bilo kakvo ulaganje, primarno novčanih sredstava, radi stjecanja određenih ekonomskih koristi, odnosno profita. Pri tome se može ulagati ufinancijske oblike imovine i s njima izjednačene investicije ili pak u realne oblike imovine koji omogućavaju ostvarivanje ekonomskih koristi odnosno profita kroz određene produktivne poslovne aktivnosti.

Investiranje, tj. oblici investicija, pojmovno se mogu promatrati s nekoliko različitih aspekata. Tako se razlikuju poslovne investicije, promatrane s razine procesa budžetiranja kapitala investicijskih projekata odabirom različitih kriterija o izboru investicijskih projekata; s ekonomskog aspekta kao vrijeme u kojem se resursi ne koriste za potrošnju već se koriste za buduću proizvodnju; s financijskog aspekta kao ulaganje u različite vrijednosne papire; s aspekta osobnih financija kroz proces izlaganja osobne štednje riziku i očekivanju iz rizika izvedenih prinosa; u smislu nekretnina ulaganje u rezidencijalne ili poslovne nekretnine s ciljem stjecanja tekućih dohodaka ili kapitalnih dobitaka uslijed aprecijacije vrijednosti investicije. Investiranje i odluke o investicijama temelje se na konceptu budžetiranja kapitala.

Investicije mogu davati pozitivne ili negativne stope prinosa na investirana sredstva. Tako pozitivan prinos ostvaruju investicije koje imaju čistu sadašnju vrijednost jednaku ili veću od nule, dok negativne stope prinosa odbacuju investicije koje imaju negativnu čistu sadašnju vrijednost. Razmatranje pozitivnih prinosa dijeli se na dva koncepta , pozitivni realni prinosi i pozitivni apsolutni prinosi. Pozitivni realni prinosi označavaju prinos na neku vrstu imovine koji nadmašuje prinose na usporedive vrste imovine, dok apsolutni pozivni prinosi za benchmark uzimaju prinos na kratkoročne državne dužničke vrijednosne papire, trezorske zapise. Tako apsolutni pozitivni prinosi označavaju prinos koji nadmašuje prinos na trezorske zapise neovisno o smjeru i intenzitetu cjenovnih promjena imovine koja se nalazi u investicijskom portfoliu. U procesu budžetiranja kapitala financijski menadžerer identificira investicijske oportunitete koji imaju veću vrijednost za poduzeće nego što je trošak njihovog stjecanja. Drugim riječima, predmetom izučavanja u procesu budžetiranja kapitala su čisti novčani tokovi koje generira upotreba neke imovine u odnosu na trošak stjecanja te iste imovine. Koncept budžetiranja kapitala temelji se pored procjene očekivanih novčanih tokova u budućnosti na procjeni riziku prilagođene diskontne stope, tj. zahtijevanog prinosa. Ovdje se uvodi koncept čiste sadašnje vrijednosti, tj. diferencijala sadašnje vrijednosti očekivanih novčanih tokova i investicijskog troška neke imovine, tj. projekta. Imovina ili projekt koji imaju pozitivnu čistu sadašnju vrijednost povećavaju bogatstvo običnih dioničara, tj. vlasnika te su prihvatljivi s aspekta rizika i nagrade. Tako se procjena veličine pritjecanja, dinamike te rizika ostvarivanja novčanih tokova nalazi u središtu budžetiranja kapitala, tj. odluka o investiranju. Sumarno, tri su temeljna koncepta odlučivanja u procesu investicijskog odlučivanja:

budžetiranje kapitala u smislu procjene veličine i dinamike očekivanih novčanih tokova te riziku

prilagođene diskontne stope struktura kapitala, tj. različite kombinacije dugoročnog duga i vlastitog kapitala poduzeća koje omogućuju

dugoročne investicije upravljanje neto obrtnim kapitalom, tj. upravljanje kratkoročnom imovinom (zalihe, novčana sredstva) i

kratkoročnim obvezama poduzeća s ciljem neometanog obavljanja svakodnevnih poslovnih aktivnosti

Temeljni princip pri budžetiranju kapitala sadržan je u vremenskoj vrijednosti novca. Vremenska vrijednost novca određena je tehnikom ukamaćivanja, odnosno diskontiranja. Tehnikom diskontiranja određuje se sadašnja vrijednost očekivanih novčanih tokova, dok se tehnikom ukamaćivanja određuje buduća vrijednost novčanih tokova. Proces odluka u sklopu budžetiranja kapitala sadržan je u kriterijima investicijskog odlučivanja od kojih su najznačajniji koncept čiste sadašnje vrijednosti te koncept interne stope profitabilnosti očekivanih čistih novčanih tokova.

U procesu odlučivanja o oblicima investicija, dominantan je pristup moderne portfolio teorije H. Markowitza i model procjene kapitalne imovine koji ukazuje na način kako se kombiniranjem dionica u portfolio može postići najniži rizik za neki zahtijevani prinos, ili pak najviši mogući prinos za dani nivo rizika. Rizik se ovdje promatra tehnički, kao odstupanje očekivane cijene promatrane imovine u portfoliu od ostvarene cijene na uređenom javnom tržištu. Oduke o investiranju i oblicima investicija obuhvaćaju čitav niz povezanih rizika od kojih su najvažniji tržišni rizik, politički rizik , rizik likvidnosti , valutni rizik, kreditni rizik, rizik promjene kamatnih stopa, rizik promjene poreznih

propisa te specifični rizici vezani uz pojedini oblik investicije. 

Tržišni rizik

Valutni rizik

Kreditni rizik

Rizik promjene kamatnih stopa

Rizik promjene poreznih propisa

Premija tržišnog rizika

U procjeni investicije u vrijednosne papire koriste se mnogobrojni koncepti vrijednosti od kojih su najznačajniji koncepti:

ekonomske vrijednosti,

knjigovodstvene vrijednosti,

likvidacijske, te

tržne vrijednosti.

Sumarno promatrano, investiranje se može označiti kao izlaganje štednje riziku i očekivanje, iz preuzetog rizika, primjerenih prinosa. Ovisno o obliku investicije, investiranje se povezuje s ulaganjem u redovne ili povlaštene dionice, dužničke vrijednosne papire, sirovine ili robe, umjetnine, komercijalne ili poslovne nekretnine, valute ili ostalu imovinu sa specifičnim profitno rizičnim obilježjima. 

Vječna renta (eng. perpetuity) je investicija koja donosi jednake periodične isplate investitoru kroz infinitno vrijeme.

Nominalna kamatna stopa (eng. nominal interest rate) - kamatna stopa na koju glasi neki zajmovni vrijednosni papir, odnosno kamatna stopa koja je ugovorena za određeni kredit.

Nominalna vrijednost (eng. nominal value, par value) - nazivna vrijednost odnosno vrijednost vrijednosnih papira koja je naznačena na samom vrijednosnom papiru.

Stopa isplate dividendi (eng. dividend payout ratio) je iznos dividendi u odnosu na neto zarade (nakon kamata i poreza) dioničkog poduzeća odnosno odnos dividendi po dionici i zarada po dionici.

Zarade po dionici (eng. earnings per share) su pokazatelj veličine zarada (dobiti) nakon kamata i poreza po svakoj glavnoj običnoj dionici poduzeća. Zadržane zarade (eng. retained earnings) su neraspoređeni dio neto dobiti (zarada nakon kamata i poreza) koji je zadržan u poduzeću.

Trošak zadržanih zarada (eng. cost of retained earnings) odnosno troškovi interne obične glavnice (eng. cost of internal common equity) su stopa kapitalizacije koju očekuju obični vlasnici dioničkog poduzeća odnosno oportunitetni trošak njihova ulaganja u dionice poduzeća.

Stupanj poslovne poluge (eng. degree of operating leverage) je pokazatelj multiplikativnog djelovanja poslovne poluge na ukupne zarade. Odnos izmedu kontribucije i ukupnih zarada.

Financijska poluga (eng. financial leverage, financial gearing) je korištenje dugova u financiranju poslovanja i ekspanzije poduzeća, odnosno u financiranju bilo kakvih poslova i poslovnih operacija.

Stupanj financijske poluge (eng. degree of financial leverage) je pokazatelj multiplikativnog djelovanja financijske poluge na zarade po dionici. Odnos izmedu zarada prije kamata i poreza i zarada prije poreza.

Stupanj poslovne poluge (eng. degree of operating leverage) je pokazatelj multiplikativnog djelovanja poslovne poluge na ukupne zarade. Odnos izmedu kontribucije i ukupnih zarada.

Stupanj zaduženosti (eng. debt-to-assets ratio) je omjer izmedu veličine dugova i ukupne imovine poduzeća odnosno njegova ukupnog kapitala.

tkup dionica (eng. repurchase of stock) jest kupnja vlastitih emitiranih glavnih običnih dionica od strane samog poduzeća.

Otkupljive preferencijalne dionice na zahtjev vlasnika (eng. redeemable bonds at the option of the holder) jest specifična vrsta preferencijalnih dionica koje emitirajuća tvrtka mora otkupiti prema uvjetima objavljenim u raspisu emisije na zahtjev njihova vlasnika.

tkup dionica (eng. repurchase of stock) jest kupnja vlastitih emitiranih glavnih običnih dionica od strane samog poduzeća.

Otkupljive preferencijalne dionice na zahtjev vlasnika (eng. redeemable bonds at the option of the holder) jest specifična vrsta preferencijalnih dionica koje emitirajuća tvrtka mora otkupiti prema uvjetima objavljenim u raspisu emisije na zahtjev njihova vlasnika.

tkup dionica (eng. repurchase of stock) jest kupnja vlastitih emitiranih glavnih običnih dionica od strane samog poduzeća.

Otkupljive preferencijalne dionice na zahtjev vlasnika (eng. redeemable bonds at the option of the holder) jest specifična vrsta preferencijalnih dionica koje emitirajuća tvrtka mora otkupiti prema uvjetima objavljenim u raspisu emisije na zahtjev njihova vlasnika.

Horizontalna financijska struktura (eng. horizontal financial structure) je povezanost između dijelova aktive i dijelova pasive poduzeća.

Margina (eng. margin) jesu polozi nužni za otvaranje i održavanje pozicija zauzetih s terminskim ugovorima i opcijama.

Model procjenjivanja kapitalne imovine (eng. capital assets pricing model - CAPM) je model procjene vrijednosti profitabilnih imovinskih oblika odnosno vrijednosnih papira.

MM inicijalni model

MM inicijalni model (eng. MM initial model) je model koji razmatra utjecaj strukture kapitala na vrijednost poduzeća u uvjetima savršenog tržišta. Prema modelu struktura kapitala ne utječe na vrijednost poduzeća.

MM model s porezom na dobit (eng. MM model with income taxes) je model koji ističe temeljnu prednost korištenja dugova u uvjetima poreza na dobit, porezni zaklon od kamata. Prema modelu poduzeće s dugom vrijedi više od poduzeća bez dugova za sadašnju vrijednost poreznog zaklona.

Tradicionalni pristup (eng. traditional approach) je pristup strukturi kapitala koji pretpostavlja postojanje optimalne strukture kapitala. Po ovom pristupu trošak kapitala ima karakterističan “U“ oblik.

Teorija kompromisa (eng. trade-off theory) je teorija po kojoj postoji optimalna struktura kapitala. To je ona struktura kapitala u kojoj se izjednačuju porezne prednosti zaduživanja i povećani zahtjevi za prinosom u visini troškova bankrota i troškova agenata.

Struktura kapitala (eng. capital structure) je kapitalizacija odnosno struktura kapitalizacije, glavnica i dugovi poduzeća.

Dionička glavnica (eng. stockholders equity, sharesholders equity) je knjigovodstveno prikazana vrijednost ukupnog broja glavnih dionica.

Dionički kapital (eng. stockolders capital) je sinonim s dioničkom glavnicom.Vlasnička glavnica (eng. owner’s equity) je ukupan interes vlasnika u poduzeću.

Kapitalizacija (eng. capitalization) je vrijednost dugova i vlasničke glavnice poduzeća. Primarno se sagledava kroz tržišnu vrijednost dugova i glavnice iako se može izražavati i kao knjigovodstvena vrijednost kapitalizacije.

Inkrementalni trošak kapitala (eng. incremental cost of capital) je ukupni trošak kapitala nakon svakog dodatnog sloja novog dugoročnog financiranja.

Inicijalna javna ponuda (eng. initial public offering - IPO) jest prva javna ponuda običnih dionica nekog privatno držanog poduzeća. Često se skraćeno označava kao IPO. Inicijalnom javnom ponudom privatno držano poduzeće izlazi u javnost.

Institucionalni investitor (eng. institutional investor) jest financijska institucija koja se obrtimice u svome poslovanju bavi investiranjem u utržive financijske investicije.

Interna stopa prinosa (eng. internal rate of return) je jedan od temeljnih kriterija financijskog odlučivanja. Ona diskontna stopa uz koju ćo se sadašnja vrijednost svih budućih čistih novčanih tokova od neke investicije, nekog projekta ill nekog poduzeća izjednačiti sa sadašnjom vrijednosti investicijskih troškova.

nterno financiranje (eng. internal financing) je financiranje poduzeća sredstvima koja ono samo ostvaruje svojini poslovanjem. Temeljni izvori internog financiranja jesu zadržane zarade i novčane naknade prikupljene na ime amortizacije.

Ispod pari (eng. below par) je ispod pariteta nominalne vrijednosti, sub pari odnosno uz diskont. U poslovanju s vrijednosniin papirima označava prodaju vrijednosnih papira ispod njihove nominalne vrijednosti.

Iznad pari (eng. above par) znači iznad pariteta nominalne vrijednosti, super pariodnosno uz premiju. U poslovanju s vrijednosnim papirima označava prodaju vriijednosnih papira iznad njihove nominalne vrijednosti.

Financiranje (eng. financing) je proces pribavljanja, korištenja i vraćanja, prvenstveno novčanih, sredstava, njihovim izvorima. U najširem simslu predstavlja procese odnosno faze financiranja u užem smislu (pribavljanje sredstava), investiranja(angažiranja pribavljenih sredstava), dezinvestiranja (oslobađanja novčanih sredstava iz reprodukcijskog procesa privrednog subjekta) i definanciranja (vraćanja sredstava izvorima) odnosno samofinanciranja (reinvestiranje zarađenog novca u poduzeće).

Izvori financiranja (eng. sources of financing) je izraz koji označava izvore financijskih sredstava odnosno, u širem smislu, i sve izvore sredstava ali i one izvore koji to u pravnom i računovodstvenom smislu nisu (na primjer novčana sredstva prikupljena obračunom amortizacije ili neraspodijeljena dobit tokom poslovne godine).

Kratkoročno financiranje (eng. short-term financing) je financiranje poslovanja poduzeća ili nekog pojedinačnog posla od izvora na rok kraći od godine dana.

Kamatni raspon (eng. interest spread) je razlika aktivnih i pasivnih kamatnih stopabanaka i drugih institucionalnih kreditora. Tipični transakcijski trošak na tržištu kredita.

Tržišni portfelj (eng. market portfolio) je portfelj (portofolio) koji ima profitno-rizične karakteristike identične cjelokupnom tržištu kapitala.

Прикупљање података пре почетка ревизије

Пре почетка ревизије надлежни врховни државни ревизор може поднети субјекту ревизије

захтев за подношење података, који су му потребни у планирању и извођењу ревизије. 

То је, у принципу, списак књиговодствене и/или друге документације коју поседује

субјект, која је потребна ревизору.

Овај захтев је појацан упозорењем да ће у слуцају његовог неиспуњења бити поднета

пријава за прекршај.

Поступак ревизије

Поступак ревизије започиње закључком о спровођењу ревизије, који доноси генерални

државни ревизор на основу програма ревизије, који је донео Савет ДРИС.

Ово је прилично формалан документ у коме се наводи ко ће бити ревидиран, шта ће се

ревидирати и који ће се период обухватити ревизијом. У току самог поступка ревизије

овај закључак може бити допуњен (проширен обим ревизије, промењен период који ће

бити обухваћен ревизијом итд.).

Субјекат ревизије може поднети приговор на овај закључак, а о приговору одлучује Савет

ДРИС, који га може одбацити, одбити или прихватити као основаног.

Генерални државни ревизор издаје овлашћење лицу које ће вршити ревизију.

То лице спроводи поступак ревизије чији циљ је прикупљање довољно одговарајућих

доказа за формирање мишљења о пословању субјекта ревизије.

Ако у току ревизије буду откривене радње или документа која указују на могућност

постојања кривичног дела или прекршаја, ревизор ту документацију може запленити, али

не дуже од осам дана.

Ако у поступку ревизије субјекат ревизије не испољи одговарајућу спремност на сарадњу,

генерални државни ревизор издаје налог за подношење исправа (које су му потребне, а

нису доступне), који садржи и упозорење да у случају његовог не извршења може бити

поднета пријава за прекршај. 

Извештај о ревизији

Извештај о ревизији саставља се у писаном облику у форми нацрта, предлога и извештаја

којим се окончава поступак ревизије.

Извештај садржи елементе предвиђене Међународним стандардима ревизије.

Нацрт и предлог извештаја су поверљиви.

Нацрт извештаја о ревизији

Нацрт извештаја о ревизији саставља се након обављене ревизије и уручује субјекту

ревизије.

Субјект ревизије има право да, у року од 15 дана од дана уручења извештаја, поднесе

образложени приговор. 

Надлежни државни ревизор разматра оправданост примедби у року од 15 дана од дана

пријема приговора.

О приговору на нацрт извештаја може се расправљати и на састанцима (може их бити

више) који организује врховни државни ревизор и на који позива субјекте ревизије. Сврха

састанка је отклањање несагласност и евентуално подношење нових доказа.

Сатанак је врло формалног карактера, отпочиње позивом и води се записник о његовом

току. Више чланова Пословника ДРИС регулишу ток тог састанка и могуће ситуације у

току његовог одржава ња.                                        

Предлог извештаја о ревизији

Након последњег састанка на коме се расправљало о нацрту извештаја (може их бити

више), врховни државни ревизор саставља предлог извештаја о ревизији и уручује га

субјекту ревизије (и одговорном лицу, садашњем и/или пређашњем) у року од 30 дана од

дана одржавања последњег састанка на коме се водила расправа о нацрту извештаја о

ревизији.

Предлог извештаја о ревизији уручује се и члановима Савета ДРИС.

Субјекат ревизије може, у року од 15 дана од дана његовог пријема, поднети приговор на

предлог извештаја о ревизији са навођењем разлога и чињеница за његово оспоравање. 

О овом приговору одлучује Савет ДРИС, у року од 30 дана од дана његовог пријема, а

одговор доставља субјекту ревизије заједно са коначном верзијом извештаја о ревизији.

Савет може донети закључак да се:

спорни налаз изостави из извештаја о ревизији,

спорни налаз остане саставни део извештаја у неизмењеном облику,

спорни налаз остане саставни део извештаја са садржином коју одреди Савет.

Ако је потребно, генерални државни ревизор може одредити да се о појединим деловима

предлога извештаја прибави мишљење спољног стручњака.

Извештај о ревизији (коначан)

Извештај о ревизији доноси генерални државни ревизор. Тај извештај не може да садржи

налазе ревизије који нису садржани у нацрту, односно предлогу извештаја о ревизији.

Пре његовог издавања врши се правно техничка редакција извештаја.

Прекршаји и кривична дела

У току ревизије води се рачуна о томе да ли поједине радње субјекта ревизије имају

обележја прекршаја или кривичног дела. У том случају генерални државни ревизор, без

одлагања, подноси захтев за покретање прекршајног поступка, односно кривичну пријаву,

надлежном органу.

Поступак након обављене ревизије 

Субјекат ревизије у чијем су пословању биле откривене неправилности или

несврсисходности које нису отклоњене у току обављања ревизије, дужан је да их отклони

у року од 30 до 90 дана од дана уручења извештаја о ревизији и о томе поднесе извештај

ДРИС (одазивни извештај). У супротном подноси се пријава за прекршај против њега.

ДРИС, може, да изврши контролу навода у одазивном извештају о чему саставља

послеревизиони извештај. У случају незадовољавајућих налаза упућује се захтев

одговарајућем органу да предузме мере против субјекта ревизије (подношење пријава,

предлог за разрешење одговорног лица итд.).                                        

Одазивни извештај је јавна исправа.

ИЗБОР СУБЈЕКАТА РЕВИЗИЈЕ

У члану 10. Закона о Државној ревизорској институцији наведени су, у укупно 13 тачака,

субјекти код којих ДРИС може да врши ревизију. Између осталих то су:

Директни и индиректни корисници буџетских средстава,

Организације обавезног социјалног осигурања,

Буџетски фондови,

Народна банка Србије у делу који се односи на коришћење јавних средстава и на послове

са државним буџетом,

Јавна предузећа,

Политичке странке,

Корисници средстава ЕУ, донација, итд.

У протекле две године ДРИС је обављала искључиво ревизију завршног рачуна буџета

Републике Србије и завршног рачуна Народне банке Србије. Том приликом обављена је

ревизија пословања једног броја министарстава која, као директни корисници буџетских

срестава, састављају финансијске извештаје који партиципирају у завршном рачуну

буџета. Пошто, за сада, није могуће извршити ревизију пословања свих министарстава

сваке године, било је потребно одлучити која министарства ће бити укључена у поступак

ревизије. Зато су усвојени критеријуми за избор субјеката ревизије. Ти критеријуми су:

Учешће укупних расхода субјеката ревизије у укупним расходима буџета Републике

Србије,

Корисници буџетских саредстава који нису били обухваћени ревизијом у 2008. години.

Учешће укупних сопствених прихода субјекта ревизије у укупним сопственим приходима

буџета,

Ушешће одређених група расхода субјекта ревизије у укупним расходима исте групе

расхода буџета Републике Србије.

Апсолутни износи већи од три милиона динара за конкретну врсту билансне позиције.

На основу тих критеријума одређена су министарсва код којих је извршена ревизија, с тим

да је код Министарства финансија, Управе за трезор, као субјекта који између осталог има

одговорност за састављање завршног рачуна буџета републике Србије, вршена ревизија

појединих билансних позиција које нису тестиране у довољној мери кроз ревизију

субјеката одабраних према напред наведеном критеријуму.

После извршене ревизије, сваком ревидираном субјекту доставља се извештај у складу са

поступком који је детаљно објашњен у претходном тексту.Зоран Тамаш, члан Савета 

 

Изабел Жефроа (фр. Isabelle Geffroy; 1. мај 1980), познатија под сценским

именом Заз, француска је певачица џез музике која у свом репертоару комбинује више сродних

жанрова потеклих из француске градске музике.

Садржај

  [сакриј] 

1   Биографија

2   Каријера

3   Дискографија

o 3.1   Албуми

o 3.2   Синглови

4   Извори

5   Спољашње везе

Биографија[уреди]

Њена мајка је професорка шпанског, а њен отац је радио у електро-енергетској компанији. Године

1985, Изабел се уписује Конзерваторијум регије Тур са својом сестром и братом. Ову школу је

похађала у доби од пет година до једанаест година. Студирала је музику посебно теорију виолине,

клавир, гитару, хорско певање. Године 1994, преселила се у Бордо. Од1995, узима часове певања.

У то време се бавила спортом. Годину дана тренирала је Кунг-фу са професионалним тренером.[1] Године 2000. добија стипендију од стране Регионалног савета Француске, која омогућава да се

упише на школу модерне музике: Бордо ЦИАМ (Центар за информисање и музичке активности).

Међу њеним музичким утицајима, су Четири годишња доба Вивалдија, џез певачи као што су Ела

Фицџералд, француски шансоњери, Енрико Масиас, Боби МкФерин, Ричард Бона, афро, латино,

кубанска музика. 2006. се преселила у Париз.

Каријера[уреди]

Године 2001. је постала певачица блуз бенда “Fifty Fingers”. Певала у музичким групама у

Ангулему, нарочито у џез квинтетима.[2] Била је једна од четири певачице успешног бенда

у Тарносу, који је имао репертоар базиран на баскијској народној музици. Са овим оркестром је две

године провела на турнеји, посебно у Средишњим Пиринејима и Баскији. У 2002. години,

придружује се латино-рок групи Дон Дијего. Уговор са њима је потписала са „З“ од чега ће јој они

направити надимак Заз. Свирали су мешавину француске и шпанске музике, афро, арапске,

Андало, латино музике. 2006. сели се у Париз. Певала је и свирла клавир у кабареима и баровима.

Годину и по дана, сваке ноћи у Кабаре “Aux 3 Mailletz” у кварту Сен-Мишел је певала без

микрофона. У жељи за већим креативним простором постаје улична уметница. Певала је на

улицама Монмартра, тротоару “Place du Tertre”. ("Наша рекордна зарада, сећа се она, је 450 евра

за сат времена. У принципу, било је 20 до 30 евра по сату по особи).[3] Опробала се и урепу са

групом “4P” који избацује успешне синглове “L'Aveyron” и “Rugby Amateur”.[4] Године 2007. се јавила

на оглас на Интернету. Продуцент и текстописац Кередине Солтани је био у потрази за новим

уметником са гласом „промукао, мало сломљен." Сарадња се десила и он јој је нашао издавача.

Али, она наставља да тражи посао. ЗАЗ се придружује групи “Sweet Air” 21. новембра 2008. Са

њима снима једа успешан албум. У децембру 2008, у организацији Француске алијансе

у Владивостоку (чији је директор Седрик Грас) пева по Русији (руски Далеки Исток).[5] Извела је 13

концерата током 15 дана са пијанисткињом Жилијен Лифзиц. У јануару 2009, ЗАЗ осваја треће

издање “Le Tremplin Génération France Bleu/Réservoir”, престижном такмичењу младих талената,

одржаном у Паризу, у Олимпији.[6] Победник ће добити 5 000 евра за промоцију и прилику да сними

спот за МТВ и снимање свог албума. Потом одлази на турнеју у Египат, где је прати играчка група.

Осим тога, у лето 2009 ЗАЗ учествује на “Fuji Rock Festival” у Јапану. Поново се враћа да пева на

улицама Монмартра.

У мају 2010, Телерама Париз пише:[7]

 „Прича се све више последњих недеља: Заз је свети глас, и то ће бити откровење лета!“

Коначно, ЗАЗ, 10. маја 2010. објављује свој први албум. Она садржи песме чији је аутор (“Trop

sensible”, “Les Passants”, “Le Long de la route”, “Prends garde à ta langue”, “J'aime à nouveau”), дакле

пола албума. Солтани Кередин је продуцирао овај албум под етикетом {Play On} и пише и

компонује песме “Je veux” и “Ni oui ni non” (другу ко-компоновао са пијанисткињом Вивијан

Рост). Рафаел пише три песме “Éblouie par la nuit”, “Cotton” и “La Fée”.

У 2010, она је потписала уговор за турнеју са компанијом “Caramba” и издавачем “Sony ATV”. Њен

сингл “Je veux”, чији текст је израз презира према потрошачком друштву, је изабран за летњи хит

на ТФ1. Њен албум избија на прво место француских топ-листа[8] и постиже златни тираж у јуну

2010.

Потом почиње велика турнеја широм Француске (Париз, Ла Рошел, фестивал Монтобан, Сент

Уан Шаторо Ландернау, Фесам...), пева на Франкофолис

у Монтреалу, Канада и Монтеју, Швајцарска у Берлину, Немачка... Неколико концерата су

планирани у Европи. У јесен, ЗАЗ је водећа на топ-листама у Белгији, Швајцарској и Аустрији.[9] ЗАЗ још увек преферира мале просторе.

Почетком јуна 2012. наступила је у Београду [10]  и Загребу.[11]