Jovan Sterija Popovi

Laa i paralaa

Veselo pozorje preraeno, i u dva dejstva razdeljeno

DEJSTVUJUA LICA

Marko Vuji, bogati trgovac Jelica, njegova ki Bati Aleksa Mita Marija

DEJSTVO PRVO

POZORJE 1.

(Ulica)

Aleksa, malo za tim Mita

ALEKSA (dri jedno pismo u ruci): Dobro, dobro! Neka ide kako joj je volja, napred ili natrake, nije mi stalo. Ja sam jedanput uo da devojka nije ovek, i to mi je dosta. Znam da je ovo proizilo od kakvog filozofa, jer su oni i sa enama imali parnice. Ali ta se ja za to brinem? Sledstvo je ovog izreenija da se ne moramo ba tako strogo drati sovesti. Moja Marija, ti si se dala u talijanske pesme: Ah ljubovi paklena - slatka tugo srca moga. Bolje da si pevala onu staru pesmu: Druge moje, ne budite lude! Tako ja mislim. A sovet moga prijatelja?... E, njemu je mesto ovde. (Savije pismo i metne ga u dep.) Ali sad kud u? Hoe skoro da me izda zanat.

MITA (stupi lagano i udari ga po ramenu): Aleksa!

ALEKSA: Oho, Mita! Kakav tebe vetar ovamo dotera?

MITA: Zar ti ne zna da je prijateljstvo dva tela i jedna dua.

ALEKSA: Pravo! I ti nisi siroma' to se goli' rei tie.

MITA: Kad bi mi mogle to pomoi! Jer uj, Aleksa, moju nevolju: nisam ti od dva dana okusio!

ALEKSA: Lepo! Bar moe i ti kakvu modu zavesti, i to najjevtiniju modu.

MITA: Ja nisam mode ljubitelj.

ALEKSA: ta? Ceo svet tri za modom: devojke, ene, momci, bogati, siromasi, sami filozofi; i ti jedan 'oe da bude osim sveta! To je sramota!

MITA: Mani se sramote gdi kre creva.

ALEKSA: Pa i to moe biti po modi. Po modi ljudi kijaju, po modi nose tap, dre no i viljuku; po modi ene nametaju usta, osobito ako ne umu po modi da govore. Oi, kosa, 'aljine, hod, stajanje, sedenje, nokti, sve je to po modi, samo to niko po modi ne umire. No gle, ja se zabrbljao, a ne pitam te kako si dosad ivotario.

MITA: Kako? Po naem obiaju: ako se ko eni, ja provodadija; ako je daa, ja drim slovo poivem; ako je slava, ja veselim goste. Ali mi je sve to malo pomoglo. Ko se oenio, taj me posle psuje i proklinje; gdi sam bio na dai, tu me popreko glede, jer se boje da i njima ne lomim pogau; te od svega nita. Najvie je bilo ako sam po koji batak ili po koji kola u dep spustio.

ALEKSA: Pa i to je dobro.

MITA: Dobro kao naopako, kad moram drugda po tri dana da gladujem. No u tebe vidim lepe 'aljine; ti si morao bolje sree biti.

ALEKSA: O, ja sam ti sila premetnuo preko glave.

MITA: Da ujem.

ALEKSA: Prvo sam ti bio advokat.

MITA: Kad si ti uio prava?

ALEKSA: Vidi da si prost. Treba znati ta je krivo, pa se za pravdu ne brini. Onaj je bio kod sudije i tui se kako ga je predusreo; ja mu kaem da mu je krivo uinio; drugi pokazuje presudu, ja kaem da je stvar krivo presuena; onaj pripoveda kako mu nisu dozvolili pismeno braniti se, ja primeavam da mu je krivo uinjeno. Ljudi kad uju moje toliko krivo, pomisle naravno: ovaj zna i ta je pravo, pak navale da im piem proenija.

MITA: ta si tu mogao znati.

ALEKSA: Alat ini zanat. Ja sam poprimao rei: nadleno, podobatelno, kasatelno, u sledstvu toga, povodom tim i mloge druge koje strano zvee, a nita ne znae rei, te sam njima punio 'artiju, kao i mlogi drugi. Ali kad od jednoga izvaram sto forinti, vidim ta mi se pie, pak - ispod ita. Zatim se dam na doktoriju.

MITA: No, tu znam da si sve pokojne izleio.

ALEKSA: Nita zato; ja sam ij kurtalisao bolesti, a to su oni elili. Najpre postanem homeopat; to je lako: u jednoj oki vode razmutim po drama niadora. Na, sad pij, pri tom uvaj se svakog jela; posti, posti, dokle bolesnik od gladi ne otegne papke. Zatim udarim u vodoleilite: uvijem ga u ebe, dokle znoj skroz ne protee, pa onda puf s njime u vodu; pri tom mora bolesnik najmanje pedeset aa vode na dan da spusti.

MITA: Ao, kuku! Toliko aa vina moglo bi i podneti, ali vode...

ALEKSA: Kad me i odatle proteraju, postanem uitelj slavenske gramatike.

MITA: Eto ti ga sad opet. Ta ti iz nje ne zna nigdi nita.

ALEKSA: Alat ini zanat; sluaj samo: nieten vrazumljaj ti sjaegu boju, horugvo nosjaeju veestvenostiju... razume li me?

MITA: More, more, ti e jot i spisatelj postati!

ALEKSA: Kad knjige piu aci, koji u kolu idu, zato ne bi' i ja, koji sam davno kolu ostavio?

MITA: Ali slavenski treba i mene da naui.

ALEKSA: To je lako; samo upotrebljavaj esto ponee, dondee i po nekoliko bataliona ahova i ihova paradirati pusti, pak te nee ni najbolji Slavjanin razumeti.

MITA: Da se manemo toga razgovora. -- Ja mislim, Aleksa, da si ti jot moj prijatelj.

ALEKSA: Zar bi ti sumnjati mog'o?

MITA: Prijateljstvo se u nudi pokazuje. uj, Aleksa, moju nevolju: od jutros kako mi je trbu' poeo muziku praviti, pa jednako traje; a ti zna da ja na muziku gore mrzim nego na umu. Ne bi l' mi mog'o koji groi dati da kupim potajno 'leba i da ga malo umirim?

ALEKSA: Bogami, ne mogu, Mito.

MITA: Eto ti mi prijatelja! A zato?

ALEKSA: Iz najprostijeg uzroka. Nemam!

MITA: ta? I ti si mi doktor, advokat i uitelj bio? Zbogom! Takav prijatelj meni ne treba.

ALEKSA: O, o, o, nemoj tako ustro!

MITA: Muziku neu da trpim, zna li?

ALEKSA: Pa ekaj, valjda se moe pomoi. Evo ti koji tantuz.

MITA: Prokleti tvoji tantuzi, i tu si mi izvarao forintu!

ALEKSA: Al' su nam dosta i pomogli.

MITA: Vidim da moram skapati od gladi.

ALEKSA: Zna ta je, Mito, nisam ni ja ba tako sit, a novaca nemam; 'ajde u onu kuu to je malo uglednija od drugi'. Ta at se na'ranimo naim laganjem.

MITA: A kako emo ui kad smo nepoznati?

ALEKSA: Opet si zaboravio: alat ini zanat. Ja u biti baron Goli; ti si moj bedinter. Kakav je gazda, onako emo se i vladati. Ako bude devojka u kui, zna kako treba. 'Ajde, stavi se u pozituru, pak da im javi vizitu od barona Golia.

MITA: Ali zato ba Goli?

ALEKSA: Ime ne ini nita, nego titula. Odlazi!

MITA: Bre, ja idem u kujnu najpre, ako mogu to od slukinje izvarati. (Poe.)

ALEKSA: Samo pazi na abije.

MITA: Gdi su?

ALEKSA: ta, gdi su?

MITA: Te gurabije.

ALEKSA: Ej, prostae, ti e meni sav posao pokvariti. Abije, kaem, ponee i druge slavenske rei, kojima emo osvedoiti moj karakter.

MITA: Ah, ja bi' volio sad gurabije nego sve karaktere na svetu! (Odlaze.)

POZORJE 2.

(Soba kod Marka)

Marko sedi na stolici a Jelica blizu prozora plete i knjigu ita.

JELICA: Gttlich. ah! Sehr gttlich!

MARKO: Hm! to su ti sadanje devojke -- dva posla rade!

JELICA: Ah, tatice, koda, koda to ne znate nemecki!

MARKO: Moja erko, zato sam te i poslao u Be da ti naui, kad ja nisam mogao.

JELICA: Ah, kako je lepo, ja vam ne mogu dosta iskazati, verujte, ne mogu: kako je bila jedna princesa, ah sirota, kako je za svojim ljubeznim vermovala!

MARKO: A ta je to vermovala?

JELICA: Ah, vermovati je to to u Beu kau vermeraj. Koliko sam puta ja vermovala, ne mogu vam iskazati, ljubezni tatice.

MARKO: Ali ta je to vermovati?

JELICA: Ta kaem vam, to je vermeraj. Tako je Amalija vermovala za Morom. kad sam ilera itala; o, taj vam pie! Kad bi samo njega itali, slatki tatice, kosa bi vam rasla: kako je Karl Mor Amaliju ubio -- to je bilo srdce! Pak je ba svojim degnom ubio. Tako i ova sirota princesa stradala je i vermovala, a nije ni znala da je princesa.

MARKO: Kai ti meni zato ita te knjige?

JELICA: O, tatice, kako ne bi', kad po Beu prve frajle i najvee dame itaju. Samo uzmite na um kad se koja razgovara, odma ete primetiti ita li ili ne; jer ona koja ita govori hohtaj.

MARKO: Zato ti srpski tako govori.

JELICA: O, molim vas, tatice, u Beu se retko uje srpski; sve nemecki i francuski. To su vam jezici! Kad govore, mislite med im tee iz usti. Ja jednako alim to me niste dali da i francuski uim.

MARKO: A s kim bi ovde govorila?

JELICA: O, molim vas, tatice, imala bi' ja dosta hasne od toga. Kakvi' romana oni imadu! Evo i ova je s francuskog ibersecovana, pa da se sakriju svi nemecki romani pred njom... Pak kakve bi' jot' nesrene princese i heldove nala, kako su se zaljubili, kako su stradali, kako su se ubijali -- ah, i ta ne bi' itala, kad bi' znala francuski!

MARKO: ta bi se pomogla time?

JELICA: O, tatice, mlogo; jer govoriti po modi, unterhaltovati se s najveom gospodom, telovati se i znati ta je bonton, to se sve iz romana ui.

MARKO: Tako? A ima li u tim tvojim rumanma kako se gotovi ruak, kako treba biti dobra gazdarica i red u kui drati?

JELICA: A, to je sasvim gemajn, to samo proste ene rade.

MARKO: Hm! A gospoe?

JELICA: U Beu prve dame i otmene frajle ne znaju ta je posao, nego spavaju do devet sati; u polak deset donese im tumadla frutuk; zatim ustanu i dadu se obui u neglie. -- O, tatice, taj neglie da vidite! Tek u polak dvanaest obuku se paradno, pak ili s knjigom sede kod pendera, gledajui kako prolaze mladi oficiri na konjima i peice, ili prave do dva sata vizite.

MARKO: Zar ne ruaju?

JELICA: Ruaju, ali nobl, u tri sata, pak do pet. Potom ustanu s ruka, ausfaruju, u polak osam idu u teater, posle toga veeraju, ili, ako je bal, idu na bal.

MARKO: Ako to nije ludo, onda ne znam ta je.

JELICA: Ju, tatice, nemojte tako govoriti, jer e vam se u Beu smejati svi kao najveem prostaku. Kako bi to moglo biti ludo to prve dame u Beu rade? Kamo sree da se i mi tako uredimo!

MARKO: A zar bi ti htela tako iviti?

JELICA: Ja ne znam koja ne bi htela. Ah, tatice, po modi iviti, nobl iviti, to vam je Genuss.

MARKO: Moja erko, ja vidim da je tebi Be sasvim obrnuo mozak. Drugo su prve gospoe u Beu, a drugo si ti; zato baci te besposlice, pa gledaj te budi dobra gazdarica, i onoga to te je isprosio ljubi kao verna supruga.

JELICA: Ah, tatice, vi jot' ne znate ta je ljubov. Drugo je prosto i paorski ljubiti, a drugo je ljubiti beki i po knjiki. Ono je ljubov, ljubezni tatice, kad se koji kralj u kakvu princesu zaljubi!

MARKO: Jes' ula ti, gizduo, nemoj ti meni mozak zavrtati s tim tvojim princezama. Nisam ni ja nikakav princ ni kralj, pak sam, fala bogu, lepo s tvojom materom ivio. Zato baci te lakrdije, pa gledaj preslicu, ako misli da bude estita i srena.

POZORJE 3.

Bati, preanji

MARKO: Ba kako valja! Jes' uo, Batiu, ja sam tebi Jelicu obeao, i ona je tvoja. Ali ako eli da dobro ivite, ne daj joj nipoto da ove vrake knjige ita.

BATI: Ja u gledati da se slaem s njome.

MARKO: Svuda, svuda, samo ne ovde. Sluaj moju re. Jer da su mi kakve knjige, nego kako treba ljubiti. Gledajder im posla! I zato da moramo oi kvariti!

JELICA: Ah, tatice, vi ne razumete...

MARKO: Dosta!... Gledaj ti nje, jo bi izrekla da ja star ne razumem, nego ona, jueranje dete! Sinko, ja sam ti dao soveta; ako se po njemu ne uzvlada, sam e biti kriv. A ti, gizduo, uvaj tvoga mua, i baci te vrake tvoje rumane, zato od nji' ne moe se najesti, a to je najnunije, zna li? Jer trbu' ne zna za alu makar da si usred Bea i prva pomodarka. On 'oe svoje, te 'oe. Je l' tako, Batiu?

BATI: Vi istinu govorite.

MARKO: Jest, al' pitaj nju, da vidi kako ona mudruje! Nego nita, nee mi se ni ona dugo ovuda kostreiti. Zna li zato sam te zvao?

BATI: Ja ne znam.

MARKO: Da bude veselje sad u nedelju. Zato bi toliko protezali?

BATI: Vi ste vrlo dobri.

MARKO: ta, ja tebe znam za potena i vredna momka, to mi je dosta. U nedelju, dakle!

BATI: Kako je god vaa volja.

MARKO: Tako, to pre, to bolje. Treba ovu pomodarku zabavljati poslom, dok joj nisu ti rumani sasvim mozak obrnuli. Batiu, sad sve zna; ako ti je 'itno, moe ii.

BATI (poljubi ga u ruku): Ja u se truditi da ljubov tako dobrog oca zadrim. (Jelici) Sluga ponizan.

JELICA: Zbogom!

BATI (odlazi).

MARKO: Vi', Jelice, ovaj nije iz rumana, al' je zato opet krasan deko.

JELICA: Ah, tatice, kad bi' se udala u Beu!

MARKO: Opet ona. A ne misli li ti koliko treba imati novaca za Be?

JELICA: Ah, tamo iviti tri dana vie vredi nego ovde tri godine!

MARKO: Znam, samo da ima ko da ilje za troak.

JELICA: Ja u Batiu dovee kazati, pa makar mi ta radili.

MARKO: A ja tebi kaem: gledaj tvoju kuu i ekonomiju, pa kad stee, i tvoj mu bude iste pameti kao to si ti, onda moete ii kud vam je drago.

POZORJE 4.

Mita, preanji

MITA: Baron Goli svoju preporuku ilje i eli Gospodinu Marku Vujiu, kao najotmenijem u ovom mestu licu, svoju vizitu uiniti.

JELICA: Nama e osobito drago biti.

MARKO: Baron Goli? Otkuda je on?

MITA: On je iz Volhinije; i sad pravi lustrajze.

MARKO: Pa ta e on kod nas?

MITA: On eli svoj aufvartung uiniti.

JELICA: Nau preporuku na gospodina barona! Mi emo to za est primiti.

MITA (pokloni se i otide).

MARKO: Bogati, Jelice, ta je to?

JELICA: Vizita, tatice.

MARKO: Pa kako ovek moe nepoznatom doi u vizitu?

JELICA: Tako je obiaj.

MARKO: On baron, a ja prost trgovac, to mi se ne svidi.

JELICA: Da ima ovde grafova ili barona, on bi iao k njima. A ovako trai opet koji je najotmeniji. Jeste li uli kako je bedinter kazao?

MARKO: Hm! Hm! Ja se rado ne meam s onim pred kim stojim gologlav.

JELICA: Zato se i prave vizite da se ljudi upoznadu i da ne stoje gologlavi. Vi ne znate kako je to u Beu strano u modi!

MARKO: Devojko, ti e meni s tom modom doneti kakvu bedu u kuu. Ja se s baronima nisam ni dosad meao, pa ne elim ni odsad.

JELICA: Kad smo primili vizitu, sad ne bi bilo galant da mu absagujemo. (Kucanje na vrati) Herajn!

Pozorje peto

ALEKSA, PREANJI ALEKSA (Pokloni se). Ja molim za izvinenije to sam se tako nepoznat usudio mojim prisustvijem dosaivati vam. JELICA. est od nae strane, gospodin baron! Mi za est primamo vizite i od drugi', a takovog gospodina za osobitu sreu. MARKO. Dobri ljudi meni su u svako doba dobro doli. ALEKSA. Sluga niaji. JELICA (Pokazuje na stolicu). Ako smem moliti. ALEKSA. Ljubim desnicu! (Sedne). Ja uvek elim na ovom mom puteestviju sa Serbima naipae blagorodnima upoznati se, i danas se zjelo radujem da sam to astije poluio. MARKO. Bogme, gospodine, da vam pravo kaem, ja nisam ni od kakve blagorodne familije, i moj je sav nemeag to sam poten ovek. ALEKSA. Ta to i jest, gospodine, to nas poitanija dostojnim tvori, naipae ... MARKO. Jest da su moju babu zvali "pae", no zato se ja nimalo ne stidim, nit' su joj zbog kakvog ravog dela tako izdeli ime, nego je to dobila u detinjstvu. ALEKSA. Vi se varate, gospodine; ja sam kazao naipae, koje toliko znai kao nemecki zumahl ili besonders. JELICA. Jest, besonders, besonders. O, ljubezni tatice, to vam je auzdruk! ALEKSA. Naipae ubo znai besonders; sljedovatelno ja o vami i o vaej draajoj babi nikakovoga hudago mnjenija imati nisam mog'o. MARKO. Boga vam, jeste li vi Srbin? ALEKSA. Pravi, i prozviem i plemenem. MARKO. Hm! A ja bih rek'o da niste ba pravi Srbin. ALEKSA. I zakljuavate? MARKO. Ja vas ne zakljuavam, nego samo tako mislim da niste pravi Srbin. ALEKSA. Al' otkud vi to mislite? MARKO. Zato vas ne razumem; a ja sam jamano Srbin, jer je moja rodbina iz Poarevca na ovu stranu prela. ALEKSA. Da vi stravi Serbin jeste, o tom nee niko sumati; no iz toga ne sljeduje da ja Serbin nisam; ponee sam ja vjeestva priobreo, vkus izobrazio, uvstva utonao. MARKO. Bogme, gospodine, ja vas ba nita ne razumem. ALEKSA. Negli zato, zane ... MARKO. Zane i unegli! O njima nije bila re.

ALEKSA. Vi alu provodite. MARKO. Boe sauvaj; nego bi' rad znati kakvim to jezikom govorite. ALEKSA. Ovo je jezik slavjano-serbski; to jest serbski, no po pravilima uglaen, kojim su se najvei duhovi, kao Stojkovi, Vidakovi, Vuji i proi u knjigama sluili. MARKO. A, i vi ste od knjiga! To ste se ravo na mene namerili, nego evo moje Jelice, od nje neete moi utei. Zbogom! Razgovarajte se dok ja neki posao svrim (Polazi). ALEKSA. Sluga niaji.

POZORJE 6.

Aleksa, preanji

ALEKSA (pokloni se): Ja molim za izvinenije to sam se tako nepoznat usudio mojim prisustvijem dosaivati vam.

JELICA: est od nae strane, gospodin baron! Mi za est primamo vizitu i od drugi', a takovog gospodina za osobitu sreu.

MARKO: Dobri ljudi meni su u svako doba dobro doli.

ALEKSA: Sluga niaji.

JELICA (pokazuje na stolicu): Ako smem moliti.

ALEKSA: LJubim desnicu! (Sedne) Ja uvek elim na ovom mom puteestviju sa Serbima naipae blagorodnima upoznati se, i danas se zjelo radujem da sam to astije poluio.

MARKO: Bogme, gospodine, da vam pravo kaem, ja nisam ni od kakve blagorodne familije, i moj je sav nemeag to sam poten ovek.

ALEKSA: Ta to i jest, gospodine, to nas poitanija dostojnim tvori, naipae...

MARKO: Jest da su moju babu zvali pae, no zato se ja nimalo ne stidim, nit su joj zbog kakvog ravog dela tako izdeli ime, nego je to dobila u detinjstvu.

ALEKSA: Vi se varate, gospodine; ja sam kazao naipae, koje toliko znai kao nemecki zumahl ili besonders.

JELICA: Jest, besonders, besonders. O, ljubezni tatice, to vam je auzdruk.

ALEKSA: Naipae ubo znai besonders; sljedovatelno ja o vami i vaoj draajoj babi nikakovoga hudago mnjenija imati nisam mogao.

MARKO: Boga vam, jeste li vi Srbin?

ALEKSA: Pravi, i prozviem i plemenom.

MARKO: Hm! A ja bih rek'o da niste ba pravi Srbin.

ALEKSA: I zakljuavate?

MARKO: Ja vas ne zakljuavam, nego samo tako mislim da niste pravi Srbin.

ALEKSA: Al' otkud vi to mislite?

MARKO: Zato vas ne razumem; a ja sam jamano Srbin, jer je moja rodbina iz Poarevca na ovu stranu prela.

ALEKSA: Da vi pravi Serbin jeste, o tom nee niko sumnjati; no iz toga ne sljeduje da ja Serbin nisam; ponee sam ja vjeestva priobreo, vkus izobrazio, uvstva utonao.

MARKO: Bogme, gospodine, ja vas ba nita ne razumem.

ALEKSA: Negli zato, zane...

MARKO: Zane i unegli! O njima nije bila re.

ALEKSA: Vi alu provodite.

MARKO: Boe sauvaj; nego bi' rad znati kakvim to jezikom govorite.

ALEKSA: Ovo je jezik slaveno-serbski; to jest serbski, no po pravilima uglaen, kojim su se najvei duhovi kao Stojkovi, Vidakovi, Vuji i proi u knjigama sluili.

MARKO: A, i vi ste od knjiga! To ste se ravo na mene namerili, nego evo moje Jelice, od nje neete moi utei. Zbogom! Razgovarajte se dok ja neki posao svrim. (Polazi.)

ALEKSA: Sluga niaji.

POZORJE 6.

Aleksa i Jelica

ALEKSA: Va su gospodin otac vesele naravi.

JELICA: Kao star, molim; ne mari vam on ni za kakve krasote koje se u Beu mogu viditi.

ALEKSA: Vi ste bili u Beu?

JELICA: Pet godina.

ALEKSA: Prekrasno!

JELICA: Tako mi se, znate, Be dopao, da sam se jedva privoleti mogla kui doi. Jedva sam se dodala srpskom jeziku, tako sam se na nemecki bila ongevenovala.

ALEKSA: To esto biva.

JELICA: Sad sam se jot dobro serbizirala, jer ovde kod nas slabo ima prilike da ovek govori nemecki. No zato opet najmiliji mi je unterhaltung u itanju.

ALEKSA: To se abije daje videti, ponee knjiga pred vama stoji.

JELICA: O, molim vas, to vam je knjiga! Ja sam ij stotinama itala; ali ovaj libaft, ovaj vermeraj nisam nigdi vidila. koda to se ne zna koji je ferfaser; ja bi' ga u mom tagebuhu prenotirala.

ALEKSA: Dakle, vi i spisatelja sporazumjenije imate? To je zaista mnogo od jedne gospodine; to pokazuje razum i divnoje vospitanije.

JELICA: Meni je virklih najmilija zabava kad mogu mojim drugaricama pripovedati ta sam kojegdi itala. Tako sam kod Gete -- o taj vam pie! Kod njega sam jedan prekrasan fers nala: Geh' den Weibern zart entgegen: Du gewinnst sie auf mein Wort, Doch wer rasch ist und verwegen, Kommt vielleicht noch besser fort.

ALEKSA: Zaista, Gete izrjadno pie.

JELICA: Svi ga pohvaljuju da je moderajber.

ALEKSA (smei se): Taj me je uio igrati.

JELICA: ta? Gete vas uio igrati? Ovaj Gete?

ALEKSA: To je davno bilo, godine trideset i pete.

JELICA: O, molim vas, on je trideset druge umro.

ALEKSA: Starac, ali njegov sin...

JELICA: On nije spisatelj.

ALEKSA: Jot' kakvi! Znam dobro. Ove iste stihove on mi je u rukopisu itao.

JELICA (prevre jednu knjigu): Ova je knjiga trukovana godine hiljadu osam stotina i desete.

ALEKSA (gledi): Moe biti. No kad je svoja dela vtori put izdavao, on je sigurno i to uzeo. O, to je visprena glava!

JELICA: itate l' i vi rado knjige?

ALEKSA: Sad se samo sa slavenskim zabavljam. Nemecki i francuski sam u mom detinjstvu itao.

JELICA: Dakle, vi i francuski znate? O, taj sam vam jezik ja elila uiti. Mora da je vrlo lep.

ALEKSA: To samo onaj moe uvstvovati koji ga razume.

JELICA: Vi, dakle, morate biti osobiti geni.

ALEKSA (pokloni se): Ovo je za mene kompliment, gospodina; no ja iskreno ispovedam da je najvie moje vospitanije k tomu sodjejstvovalo. Gdi se na troak ne gledi, tu se lako moe to i nauiti.

JELICA: Apropo! Kad sam se setila: imam nekoliko rei koje nisam mogla razumeti, i koje sam u mom tagebuhu zabeleila. Vi ete mi, znam, najbolje protolkovati moi, ako nisam zudringlich.

ALEKSA: O, iz drage volje.

JELICA (otide u drugu sobu).

ALEKSA: Ne da mi vrag mira nego ou i francuski da znam. Sad ne bi nita drugo trebalo nego da me u'vati, pak da mi da put. -- Ali kura, Aleksa, alat ini zanat!

JELICA (donese jednu lepo vezanu knjiicu): Evo ovde, molim. Jedva sam nauila itati.

ALEKSA: ta? Vi znate i itati?

JELICA: Samo ne znam da l' dobro izgovaram. Zato elim od vas uti.

ALEKSA: Izvol'te vi samo, ja u vam potom izgovor utonati.

JELICA: Stidim se kad me ko koregira.

ALEKSA: A zato to? Da sam se ja stidio, ne bi' nita ni nauio... Vidite ovde beau.

JELICA: To je bo.

ALEKSA: Izrjadno, samo malo protegnite glasom. Ta... ble... auks...

JELICA: Tablo.

ALEKSA: Tako, tako; samo malo otrije. Inae vi vrlo dobro izgovarate.

JELICA: No, molim ponizno: ta je to tablo?

ALEKSA: Tablo -- tablo dolazi od panskago nareija tables.

JELICA: Dakle, vi i panski znate?

ALEKSA: Ja sam bio est meseci u Madridu. To vam je varo! ta je Be, Pariz i London! Ima eset hiljada samo crkvi; sto trideset i pet pijaca veliki', osim mali', koje se ne mogu ni izbrojati. Na pijaci svetoga Spiridona stoji u vozduhu od samog dijamanta nainjeni horizont, to jest sunce, mesec i zvezde. Tamo se nikada ne pale uvee fenjeri, kao po drugim varoima, nego ovo sunce od dijamanata osvetljava celu varo.

JELICA: Ne moe niko da ukrade?

ALEKSA: A, to se ne krade. Ja sam hoteo kupiti jedan kamen za spomen, al' mi rekoe da se skidati ne moe, niti je ko u stanju tamo popeti se.

JELICA: To je virklih mlogo.

ALEKSA: Ja kaem, gospodina: nema zemlje preko panije! Kako mi otac umre, odma' u se preseliti u Madrid. Tu su vam mode, tu je manir, tu je vospitanije!

JELICA: Ja sam sluala da su ti ljudi glupi i neradeni.

ALEKSA: Svata se sad pie, svata se moe i govoriti, ali treba otii tamo, pa se uveriti. Neradeni mogu biti lasno kod velikog bogatstva i toliki' maina. ta ete vie: u gostilnici zovomoj Kod hineskog cara sami se pilii zakolju, sami oupaju, oiste, nataknu se na raanj, ispeku se, i donesu gostima, pak i tu jot' sami se istrandiraju, da se gosti ne trude.

JELICA: Um Gotteswillen, gospodin baron, kako to moe biti?

ALEKSA: Kaem vam, mainom. Takovih maina ima nebrojeno islo. I ja sam na jednoj radio s kojom smo putovali u Mesec.

JELICA: U Mesec, gospodin baron?

ALEKSA: U Mesec. I kako smo se vratili, tako smo tu istu mainu pokvarili.

JELICA: Pak ta ste u Mesecu vidili?

ALEKSA: A ta se tu ne moe viditi? Kad mi knjiga bude gotova, imaete dosta itati.

JELICA: Dakle, vi nameravate izdati va rajzeberajbung?

ALEKSA: Zasad u est jezika; a po vremenu vidiu.

JELICA: To je vrlo lepo... Kako ste se unterhaltovali u Mesecu?

ALEKSA: Ne moe bolje biti. Ba se onda dogodio hofbal. Nas kao strane puste unutra; i budui da sam ja izme' moga drutva neto otmeniji bio, dobio sam est otvoriti s tamonjom caricom bal.

JELICA: Kako igra?

ALEKSA: Kao pero. No opet mesenjacima se dopao moj telung, premda moram i to ispovediti da sam sva moguna upotrebio, kako bi' carici zadovoljstvo priinio; i, kao to je javno priznala, bila je puno zadovoljna.

JELICA: Je li mlada?

ALEKSA: Ona je ena od svoji' dvadeset i pet godina. no inae vrlo lepa, i dobre naravi. Tja! Mislila je neto, ali nije moglo biti!

JELICA: U emu?

ALEKSA: Pitala me najpre ko sam, otkuda sam i kakve familije, pa kad se izvestila, upitala me drkuim glasom: da li bi' hoteo njenu ruku primiti. Ja odgovorim nakratko da moja volja nije eniti se.

JELICA: Um Gotteswillen, gospodin baron, carica!

ALEKSA: Morate jot znati da je njena zemlja vrlo mala, da joj prihodi nisu ni kao moji. Und kurz und gut: ja sam preduzeo sebi samo devojku uzeti, a ona je udovica.

JELICA: To je lepo, no ja opet ne bi' propustila takvu partiju.

ALEKSA: Ona je morala to saoptiti i svojim velikaima; jer kad sam poao, te poesti to su mi inili! Divilo se malo i veliko; i svi su javno govorili da, otkad im je sam car umro, takve parade nije bilo. Bilo je i poklona, i mlogo kojeta, ali, kao to kaem: moja volja nije bila, premda je inae ena u svakom smotreniju izrjadna.

JELICA: Gospodin baron, ja ovu vizitu neu skoro zaboraviti.

ALEKSA: ini vam se rezviajno? O, kad bi hoteo pripovedati ta mi se kojeta na

mom puteestviju dogodilo, morala bi vizita tri dana trajati.

JELICA: Ah, da mi je moguno, ne bi' vas pet dana otpustila.

ALEKSA: Verujem, to mi se esto na putu dogaalo; al' tako mi i treba kad mnogo znam!

JELICA: Dakle, molim za tablo.

ALEKSA: To je malenkost. Tablo dolazi od panskoga nareija tables, koje toliko znai kao tableauks. Tables, dakle, nita drugo nije nego tableauks, sljedovatelno koje smisl tako izraava kao tablo.

JELICA: Prchtig!

ALEKSA: Malo je visoko, znate, ali drugojaije ne moe se s ovakvim reima.

JELICA: A kako bi' to srpski kazala? Ja dobra Srpkinja nisam.

ALEKSA: A! To se serbski i ne moe izraziti, nego slavenski, i to ovako otprilike: mzdopreimivost.

JELICA: To je teko.

ALEKSA: Zato se francuski jezik i zove izobraeni dijalekt.

JELICA: Rihtig! Eine gebildete Sprache... O, kako bi' ja rado taj jezik uila!

ALEKSA: To je lako. Jednog iskusnog prahmajstera!

JELICA: Ovde nema takovi'.

ALEKSA: Ili dobru gramatiku.

JELICA: Ja sam sluala da je neki Majdinger o tom pisao.

ALEKSA: Da, Majdinger, Lafajet, Mirabo. Don Kiot i mnogi drugi.

JELICA: Ja sam itala Don Kiota, no to je bio roman.

ALEKSA: To je Don Kiot mlai; stariji je pisao gramatiku francusku vrlo dobro. Ako elite, ja vam mogu poslati iz Bea.

JELICA: Dakle, vi u Be odlazite?

ALEKSA: Zasad upravo u Be.

JELICA: Ah, kako vas benajdigujem!

ALEKSA: Zato? Izvolite i vi namoliti gospodina oca da vas vodi gore, pak moemo zajedno putovati.

JELICA: Ah, das wrde mich berraschen; ali jedno mi stoji na putu. Navalio otac da me uda preko volje.

ALEKSA: Preko volje?

JELICA: Stellen Sie sich vor, trgovac!

ALEKSA: Ako je inae prilika dobra.

JELICA: Znate, moj otac ne bi toliko ni tribulirao, nego je tu svata. Moju su babu njegovi odrali, udali i potpomogli, pak 'oe otac da im vrati.

ALEKSA: To je blagorodno; premda takva ertva...

JELICA: Ah, pomislite samo da sam osuena u ovom gnjizdu iviti, koja sam na Be nauena! Nije li to traurig?

ALEKSA: Vsjaeski, obae...

JELICA: Idete li vi poslom u Be?

ALEKSA: ujem da je jedan prona'o neki osobiti nain praviti 'intove; rad sam da ij vidim, ako mi se dopadne; inae je moje predprijatije posetiti starog jednog prijatelja, kod koga sam se vie meseci zadravao.

JELICA: Kako se zvao taj gospodin?

ALEKSA: legl.

JELICA: legl? Dakle, vi ste kod njega bili?

ALEKSA: Bez prekoslovija.

JELICA: O, molim vas, i ja sam bila kod njega na kostu.

ALEKSA: To je jedan izrjadni gospodin.

JELICA: O, fini gospodin.

ALEKSA: Naipae njegova supruga.

JELICA: O, molim, on je udovac od osam godina.

ALEKSA: To je dakle drugi legl; ovaj je riter.

JELICA: Jest, jest; no to mu je ki to ekonomiju vodi... takoer udovica.

ALEKSA: Dakle, ki! Ja sam vsjaeski drao da mu je supruga.

JELICA: To je vrlo dobra gospoja.

ALEKSA: Divne lepote.

JELICA: A, lepa ba tako nije jer su je boginje pokvarile.

ALEKSA: Da! To je jedna koda; inae se u svemu moe narei jedna izrjadna gospoja.

JELICA: Ja bi' se usudila s jednim pismom vas beverovati za moj gitar.

ALEKSA (pokloni se): To ja za veliko astije primam. Ona e se obradovati kad pismo od svoje vospitanice primi, naipae iz moje ruke, koji sam u nji'ovoj kui kao u svojoj.

JELICA: To mi je virklih vesma milo da sam se s vama upoznala. Verujte mi, gospodin baron, vrlo mi se retko ovakove vizite prigaaju.

ALEKSA: Verujem; za vas je jedna koda to ste iz Bea izili. Va zaista neni sastav mora veliki uterb terpiti. ta je strana, ta je daljna zemlja? Uilite mudrosti i iskustva. U tuoj zemlji moe ovek videti to nije nikada vidio.

JELICA: Vi imate pravo. ta sam ja u Beu vidila!

ALEKSA: A da odete jot u Madrid, da vidite galije, da vidite more, ta bi onda rekli!

JELICA: Mora sila vode biti?

ALEKSA: Vsjaeski. Ba kad sam ja tamo bio, zapali se sluajno; te vatre, i tog poara! To je za udivlenije.

JELICA: Um Gotteswillen, gospodin baron, je l' mogue da voda gori?

ALEKSA: Zar vi o tom niste uli? Tri meseca dana novine nisu nita drugo pisale nego o tome. No, naravno, na panskom i francuskom jeziku.

JELICA: Ah, francuski jezik, nikad ga neu nauiti!

POZORJE 7.

Marko, preanji

MARKO: No, jeste li pretresli sve vae rumane?

ALEKSA: Vaa gospodina ki svojim divnim razumom i prostranim vjeestvom tako su me obavezali da se otnjud rastati ne mogu.

MARKO: Dobro, kad me u emu izmenuti moe, da ne alim to sam na nju troio.

ALEKSA: O, zaista, ona nije bila u Beu vsuje.

MARKO: Neka psuje... znam da ga nee vie videti.

ALEKSA: Zato, ljubezni gospodine?

MARKO: Znate, mi smo ljudi prosti, pak nam nije do pacira.

ALEKSA: Ali kad se frajlica uda?

MARKO: I zet mi nije ba od mode.

ALEKSA (gledi na Jelicu): Soaljujem.

MARKO: Prsten je proao. Ako se budete do nedelje zadravali, moete mojoj Jelici u svatovi biti.

ALEKSA: Radujem se. (Jelici) Gospodina, ja i paki estitam!

JELICA: O, ich bitt' sie. 's is' serh gemein!

ALEKSA: Nita, ako je dobar.

MARKO: O, gospodine, dobar i estit mladi. Svi su Batii valjani ljudi.

ALEKSA: Batii? Za Batia gospodina polazi? Ne znate li vi da ste rod?

MARKO: To mlogi misle, ali nismo.

ALEKSA: Jeste li vi iz Poarevca?

MARKO: Jesam; otkud vi to znate?

ALEKSA: Molim. Va se ded zvao, ako se ne varam, Milutin.

MARKO: Mitar.

ALEKSA: Po obiaju tako obino tepamo deci, i ako je Joan, zovemo ga Jocom, Jockom, Jocikom i tako dalje. Tako i Milutin, ponee ga nema u kalendaru, prozvan bude Mitrom.

MARKO: Tu imate pravo. No kako doosmo do roda?

ALEKSA: Vau blaenopoivu mater drao je stari Bati kao sopstvenu ker, vospitao je i i udao.

MARKO: Ali otkud vi to sve znate?

ALEKSA: Molim, molim. Milja radi zvali su istu vau draajuju mater Pae, a sve ovo znate li zato? Jerbo je Batieva sestra od tetke udata bila za brata vaega deda. To je ono to sam hoteo dokazati da ste sirje rod.

MARKO: Pa kako da ja o tom nita ne znam?

ALEKSA: to ne znate, moete se izvestiti. Poarevac nije preko sveta, malo samo truda, pak ete tono izvestije imati.

MARKO: Hm! Hm! Ako je to tako.

JELICA: O, tatice! Zar ne vidite? Prisni rod!

MARKO: Ali kako da je vami ba to tako poznato?

ALEKSA: To su koristi puteestvija. Nijedno opstojateljstvo prenebregnuto ne ostavljam, koje bi od polze ili pagube bilo. A kako bi, na primer, vas sovest grizla kad bi brak dozvolili izmeu srodstva.

MARKO: Istina, srodstvo nije ba tako blizu; ali ja nemam nude ni to initi. Svet je veliki, i Bati e uvek nai priliku sebi, osobito to moja Jelica nee zato skoiti u bunar. A, Jelice?

JELICA: O, zaista ne, ljubezni tatice.

MARKO: Ta, bogme, tebi da je kakav iz rumana. No nita. A ta emo s prstenom?

JELICA: Ja ne znam, tatice.

MARKO: Moramo ga natrag iskati. Bie Batiu ao, ali ta u mu. Svet je irok -- gospodin baron, uinite mi ljubav i pozabavite se kod moje Jelice, dok se ne vratim.

ALEKSA: Ja za osobeno astije primam.

POZORJE 8.

Aleksa i Jelica

ALEKSA: Gospodina, ja bi' elio da mi je va gospodin otac dozvolio neprestano kod vas prebivati.

JELICA: O, molim, gospodin baron, a da l' bi mogla moja radost vea biti nego s takvim gospodinom unterhaltovati se, koji je tako uen i belezen. Ja se divim vaem razumu.

ALEKSA: Kako, to se srodstva tie? Meni je dovoljno ako sam vam uslugu u emu uinio.

JELICA: Pravo da vam kaem, ja se radujem to se tako razmimoilo.

ALEKSA: O, molim, za vas i nije ma gdi obitavati. Ja se udim da ste se mogli reiti ovde prebivati.

JELICA: Samo mi je ao to mi je prsten kod toga nesuenika, koga entberovati ne mogu, jer me je mati na smrti zaklela da se bez njega ne venavam. Znam da e moj tatica imati dosta posla, jer su vam ovde ljudi odve pebelhaft.

ALEKSA: O, molim, oni i ne mogu ljubov blagorodno uvstvovati.

JELICA: Natirlih. Ovde to sam itala kako je jedna princesa jednog helda ljubila, to je bila ljubov.

ALEKSA: Vsjaeski! No tu treba izobraeno serdce, koje e tako uvstvovati; pri tom i enska persona mora biti osobiti' kaestva, osobiti' svojstva, i vrline duha i tela, koja e moi takovu ljubov u serdcu kakvog mladia vozbuditi. Ja s moje strane umstvujem da bi draest vaega lica sve proe lepote pomraila.

JELICA: Vi me zastiujete.

ALEKSA: Mislite li vi da je ovo samo praznoslovni kompliment? O, ne tako, angelskaja gospodina, uverite se samim delom. Ja sam od blagorodnog, baronskog pokolenija, ja sam mesenu kraljicu prezreo i odbacio, za koje se potom ivota liila. I ko e protivu sudbine? Danas bi' srenim sebe cenio, kad bi' iskusio da me vi iskreno ljubite. Vi ste mene strelom ujazvili, koju nikakovi balzam zaleiti ne moe; vi ste me obajatelnom draestiju vaom tako opinili, da ne uvstvujem ni ta sam ni gde sam. (Uvati je za ruku) ujte, angelska gospodina, glas vaeg veitog roba: Ja vas smertno ljubim!

JELICA: Ah, Gott! Welche Entzckung!

ALEKSA (klekne): LJubim vie nego blagorodstvo moje, nego svo blago sokrovia mojego.

JELICA: Ah, boe, kako je odgovorila Amalija kad je Mor pred njom kleao?

ALEKSA: Nije Mor ono oseao to ja uvstvujem, nit je mogla Amalija tako ljubov pobuditi kao to ste vi meni.

JELICA (die ga): Molim, gospodine, ustajte!

ALEKSA: Ne, ovde dopustite mi kod nogu vai' umreti ili rjeitelni glas uti.

JELICA: Ja sam sasvim gerhrt: no, molim, ustajte, moe mi otkud otac doi; a on je udan ovek.

ALEKSA: Slatka moja gospodina, ja vas krilom Amora zaklinjem: ljubite li me iskreno?

JELICA: O, molim, Lidija je samo utei potvrdila da Lauzusa ljubi; tako isto i ja ljubim.

ALEKSA (ipi gore i uhvati je za ruku): Vi mene ljubite? O, bozi, pomozite mi da moja uvstva izrazim. (Poljubi je u ruku) Amorova strela neka me ujazvi, neka mi serdce iupa i na poruganije svjeh istinoljubjaih preda, ako zakletvu poruim!

JELICA: I ja to isto utei betetigujem.

ALEKSA: O, nebo, o, sudbino! Kako su putovi tvoji nedostiimi! Odbacio sam vie od tri stotine partija, do'o sam u ovo mesto, gde nisam mislio to drugo nai kromje odmora od puteestvija. I kakav angel ukaza mi se iznenada! Kako me zanese, kakvu mi sreu donese! Moe li biti veega astija nego od takovoga angela ljubljen biti?

JELICA: Gospodin baron, ja se ne stidim kazati da sam gotova i pred oltarom moju ljubov potvrditi; tako je i Coraida kazala svom ljubimcu; no samo to molim da se u Be preselimo.

ALEKSA: ta u Be? Celu Evropu morate obii, da se svi dive vaoj lepoti i preizrjadnim darovanijama. Vodiu vas najposle i u Mesec, neka vidi kraljica da je vredno bilo njenu ruku odbaciti ovakovog angela radi.

JELICA: Zar nije umrla?

ALEKSA: Kad vi doete, mora proiviti da nanovo od muke umre.

JELICA: Ja u moga taticu namoliti da me za vas da, kao to je Culima svoga oca namolila. Samo mu nemojte kazivati da emo gore polaziti, jer on za te stvari slabo mari, pa nam nee dopustiti.

ALEKSA: O, dokle samo vidi izvore moji' prihoda, mislim da nee imati ta mlogo primjeavati, no jot' e mu biti milo da njegova ki pri tako velikom bogatstvu svet u

udivlenije postavlja... Samo ako inae bude njegova volja.

JELICA: Ja neu poi za drugog makar ta radili sa mnom; jer je obino u romanima da ljubovnici najpre stradaju, pak posle da se uzmu; inae gotovi su ivot sebi okonati.

ALEKSA: Vi vesma blagorodno uvstvujete; i ja bi' volio deset puta umreti, nego da vas se liim. No zasada dosta, evo mi bedintera.

POZORJE 9.

Preanji, Mita

MITA: Gospodin baron, jedno pismo na vas i veksla.

ALEKSA (Jelici): Ja u morati na jedno magnovenije preporuiti se.

JELICA: O, molim; izvolte biti komotni, kao u svojoj kui. (Izie.)

MITA: Zaboga, ta radi? Crko' od gladi!

ALEKSA: uti, Mito, dobro e biti; nagovori samo tvoj trbu' da se jot malo pretrpi.

MITA: Da, da se pretrpi! Lasno je tebi kad si se nagruvao opreko i uzdu.

ALEKSA: Nisam ni okusio, veruj mi, pa opet trpim; trpi i ti malo.

MITA: Kako u kad sam malaksao, te jedva stojim? Uvuk'o sam se u kujnu da to izvaram, ali kad mi poee creva krati. A mlai pomisle da to drugo radim, pa me isteraju napolje.

ALEKSA: Nita zato; samo ti budi malo gospodar od trbuva, pak emo sreni biti.

MITA: A, vrlo sreni! Marija je ovde.

ALEKSA: ta, Marija? Otkud nju avo ovamo donese?

MITA: A znam ja.

ALEKSA: Ej, ubio je bog, sad e mi sav posao pokvariti. Vidi li ovu devojku; tako sam je reima doveo, te se zaljubila u mene kao mae. Nego, sad lai, ako misli togod.

MITA: A ta ti ja znam, kad nas je ve vidila.

ALEKSA: Da je vrag nosi, i njeno poznanstvo!

MITA: Tako ti i treba. Trai ovek ljubov, a ne gleda da smo siti i odeveni!

ALEKSA: Pst! Promeni farbu.

POZORJE 10.

JELICA (nosi na sluavniku vina i na tanjiru pite), preanji.

MITA: Ah, kanda te je bog nauio!

JELICA: Jedna mi je slukinja u kujni, druga lei, tumalda mi je pobegla; zato moram sama sluiti: no ja to virklih rado inim.

ALEKSA: Va je trud pun ruina cvea za mene.

JELICA (natoi vina u au): Ako smem sluiti...

ALEKSA: LJubim ruku. Vina nikada ne pijem.

JELICA: Ovo je auspruh.

ALEKSA: I za to nisam raspoloen.

MITA (na strani): Verujem, kad nam pljuti utroba.

JELICA: A ono venigstens od ovog.

ALEKSA: Za ne dati vam korpu 'ou (Uzme pare pite.)

MITA: Dakle, gospodin baron?

ALEKSA: Kai mu da u abije doi. Na, podaj mu jedan dukat tringelta. (Izvadi kesu s tantuzima i prui mu jedan) Sad idi.

MITA (u polasku, za sebe): Da te avo nosi!

ALEKSA: Apropo! Jesi li ti, more, to jeo?

MITA: Bogme, vae sijatelstvo, ja nisam.

ALEKSA: A ono evo i tebi jedan dukat, kad si mi takovi glas doneo.

MITA: O, gospodin baron, badava mi dajete. Ovde ni vircauza nema gdi bi ovek poteno ruati mog'o.

ALEKSA: Tja, dragi moj, sad nisi u Madridu.

MITA: O, tamo je ivot! Kad mi vae sijatelstvo dadu po jedan dukat, ja umem Talijancima pokazati da sam mladog barona Golia sluitelj; a ovde?

JELICA: O, molim, neka ide dole kod nas u kujnu, moe poteno ruati.

ALEKSA: A zato? Nek se malo napati.

JELICA: Zato bi se patio, kad moe i bez toga biti? Idite vi, moj dragi, u kujnu, pak ete sve tamo po volji dobiti.

MITA: LJubim ruku milostivoj gospodini!

ALEKSA: Potom nemoj zaboraviti to sam ti kazao.

MITA: Ja u sve po zapovesti izvriti. (Pokloni se i otide.)

ALEKSA: Dobar mladi. On je moj bedinter, no ja ga tako rado imam kao da mi je od familije. S njim sam od vee asti moje puteestvije soverio.

JELICA: To je virklih najlepe kad ovek estitog mlaega ima. Ja ne mogu nikako da se namerim na dobru slukinju.

ALEKSA (uzimajui pite): Gospodina, ovo je tako prijatno...

JELICA: Sama sam mesila.

ALEKSA: Zato je tako slatko! Zaista, od prijatnog mora uvek neto prijatno proizii. Ja, kako sam ljubitelj testa, to ete mi morati sami, ne smatrajui na dve-tri slukinje, po jedanput na nedelju mesiti.

JELICA: Ah! Kad bi to vreme skorije dolo!

ALEKSA (poljubi je): Doi e ono, angelska gospodina; ja sam i samim izjavlenijem ljubovi vae pae mere srean.

JELICA: Mlogi ljubovnici po romanima nisu toliko za svadbu marili; no ja tu drugojaije oseam.

ALEKSA: Jer blagorodnije uvstvujete sladost ljubovi. Zaista, vi ete ukraavati batu ivota mojega cvetom beskonenog blaenstva.

JELICA: Ah! Gott!

POZORJE 11.

Marko, preanji

MARKO: Gospodin baron, ja ne mogu dovoljno da vam blagodarim to ste mi otvorili oi.

ALEKSA: Kako, gospodine?

MARKO: Nita, nita; fala vam. Jedna devojka javila mi se.

ALEKSA: O, molim, nemojte joj verovati.

MARKO: Ona mi se zaklinjala da je prevarena.

ALEKSA: Nemojte joj verovati.

MARKO: Poznajete li vi nju?

ALEKSA: Neto malo. Zato i primjeavam da joj ne verujete.

MARKO: Gospodin baron, to je lepo od vas da vi drugoga rete; ali nije nuno, i tako smo rod.

ALEKSA: (Ej tuan, ta ovo se ne tie mene.) Gospodin Vuji, treba znati da se u stvari tek polak sluava to se god pripoveda.

MARKO: Meni je dosta; samo mi je ao prstena.

JELICA: A to, tatice, zar ne da?

ALEKSA: Nita, nita.

JELICA: Ah, tatice, ja u plakati.

MARKO: Svaki svoje zna.

POZORJE 12.

Mita, preanji

MITA: Gospodin baron, nikako nee da mi vovjeri vekslu.

ALEKSA: Kako to?

MITA: On kae da je rad s gospodinom baronom govoriti.

ALEKSA: A jesi li mu dao tringelt?

MITA: Jesam, onaj dukat.

ALEKSA: Pak ta e vie?

MITA: On kae da mora s vama govoriti.

ALEKSA: Kad je tako, da idem. (Marku) Ako mi dozvolite, ja u tako slobodan biti vas opet posetiti.

MARKO: O, gospodine, kako posao svrite, zapovedajte.

ALEKSA: Ja se zjelo radujem. (Jelici.) Gospodina, ja imam est preporuiti se.

JELICA: Dienerin!

MARKO: Samo, nemojte nas zaboraviti.

ALEKSA: Ja sam na slubi. (Jelici, polako) Moje srce ostaje kod vas u zalogu.

JELICA: Ah, Gott! Kako je meni!

ALEKSA: Sluga sam niaji. (Odlazi.)

Marko i JELICA (pratei ga, za njim).

Zavesa

DEJSTVO VTORO

POZORJE 1.

Marko stupi, malo zatim Jelica

MARKO: Hm! To mi je vrlo udno! Da svata zna, da je tako utiv, pametan... udo zaista! (Jelici, koja dolazi) Kako ti se dopada taj baron, Jelice?

JELICA: Ah, tatice, kanda ga je neka cauberin rodila! Usred Bea nema njemu ravna!

MARKO: On mi se vidi mudra glava biti.

JELICA: Ah, tatice, taj vam zna kur praviti! Taj zna pripovedati: kako je u Madridu bio, kakvo je tamo sunce, kakvi su u Mesecu balovi: taj vam zna mlogo romana! A francuski govori kao da se u Parizu rodio.

MARKO: Bre, mani se Pariza, ve kako ti zna ovo mesto, kanda je odrastao kod nas. Pa onda, i onu devojku... Hm! Hm! Meni je zaudo.

JELICA: On je bio u Beu osam meseci; takvi su svi po gornjim mestima; samo to je on nji' sve pretek'o, jer je bio i u Madridu. ta mi nije pripovedao! Moete li verovati, ljubezni tatice, da more gori?

MARKO: Kako bi more gorelo kad je ono voda?

JELICA: A, vidite, u Madridu, kae baron, da je sopstvenim oima gledao kako je velika vatra bila. O tom su, kae, sve francuske i panske novine govorile.

MARKO: udo veliko. Kad bi hoteo kod nas ostati, volio bi' nego bogzna ta.

JELICA: O, tatice! On ako i ostane, nee iz drugog uzroka nego zbog mene.

MARKO: Gledaj ti nje! Moja erko, on je baron.

JELICA: Znam ja jot' i kako je mesenu kraljicu odbacio; ali zato sam ga ja opinila kao cauberin u cauberpalastu.

MARKO: ta ti bunca o mesenoj kraljici? Kakva mesena kraljica?

JELICA: Zar vi ne znate da je on u Mesecu bio?

MARKO: E, vidio urku, pak hteo da joj priije magarca.

JELICA: Zacelo, tatice; ima jedna maina na kojoj se ide.

MARKO: No, komedije; i to da ujem!

JELICA: Tu je baron otvorio s caricom bal, koja se posle zaljubila u njega, i otrovala se to nije hteo da je uzme.

MARKO: Pa u Mesecu zar ima ljudi?

JELICA: To sam i ja itala; samo nisam znala da imaju kraljice. Baron ali njenu sudbinu, ali opet kae da bi ovde radije ivio, i to zbog mene.

MARKO: A miluje ti njega?

JELICA: O, tatice, nije mogla Genoveva vema ljubiti nego ja njega!

MARKO: Eto ti!

JELICA: A kako ne bi' kad je lepi nego Apolo, kao to Kocebu pie; a vidila sam sama kesu dukata u njega. Pri tom ime milostiva gospoja baronica... O, tatice, vi ne moete ovo emfindovati. Da ste samo jedan dan bili u Beu!

MARKO: A miluje li on tebe?

JELICA: Ja sam njega mojom lepotom tako opinila kao Sikharda Genoveva.

MARKO: Vraka devojko, i s tim tvojim knjigama!

POZORJE 2.

Mita, preanji

MITA: Gospodin baron su ovde svoju nupntiklu zaboravili.

JELICA: nupntiklu?!

MITA: to prosti kau nuftihla.

JELICA: ujete l' tatice? Jedan bedinter samo! (Gledi svuda.) Ovde virklih nije.

MITA: Ja ne znam ta je to; vie puta izgubi rajbpihl s novcima, pa me ne ilje traiti; a sad za jednu maramu; -- mora da mu je spomen od koga.

MARKO: No, boga vam, dragi, ko je taj gospodin?

MITA: A mogu li vam podrobno opisati? Da je od baronske familije, to znate; familija je vrlo stara i puna zasluga. Jot pre hiljadu godina, kad su srpski carevi vladali, bio je jedan siroma vojnik koga su podsmejatelno golim sinom nazivali. Dogodi se jedanput bitka s Turcima, nai izgube i ponu beati. Svi bi bili po'vatani, ali Goli Sin vrati se natrag, uleti me' Turke i samog velikog vezira ubije. Na to oni dou u zameateljstvo, a nai se ohrabre i sve do jednog potuku. Sad car dozove Golog Sina, poljubi ga pred svom vojskom, dade mu sela i uini ga baronom Goliem.

JELICA: Ah, to je lepo!

MARKO: Ali ta je upravo va gospodin?

MITA: On je penzionirati obrter.

JELICA: Obrter? To mi nije kazivao.

MITA: O tom rado ne pripoveda, jer ga uvek jedi. Dogodi se upranjeno mesto generala, i moj se gospodin nadao da e on postati; ali kad ga drugi preterira, on se rasrdi, sazove toga na duel i ubije ga; pri tom kvitira i zakljui privatno iviti.

JELICA: Ah!

MARKO: Ali tako mlad, pak da doe do obrtera.

MITA: On je bio lajtnant. Jedanput se dogodi bal u carskom dvoru, gdi su mlogi pozvati bili, pak i moj gospodin. Carica ga vidi i dopadne joj se. Lep mladi -- rekne nekima okolo sebe... Jedanput, kad on proe pokraj nje, rekne mu ona: No, gospodin obrter, kako vam se dopada bal? -- Vae veliestvo odgovori moj gospodin -- ja nisam obrter. -- E -- rekne ona -- re svoju ne smem natrag da uzmem. Sotim dozove cara... U! Kako mu je nepravo bilo! Ali nije mog'o da odree carici, i tako najedanput postane gospodin baron obrterom.

MARKO: Pa im se sad zanima?

MITA: ita, pie, putuje, razgovara se s uenim ljudma, istrauje filozofiju, i ta vam tu ja znam.

MARKO: Na taj nain mora da je vrlo bogat.

MITA: Spailuke ima bezisleno; no sve to ne bi mu toliko donosilo da nije srodnik sa firtom Demidovom. Vami je poznato da ima u Rusiji firt Demidov, koji je najbogatiji u celoj Evropi; ovaj ima roenu sestru barona Golia za suprugu.

MARKO: E, onda mu je lako troiti. Ali ja opet mislim da bi lepe bilo kad bi va gospodin kakvu slubu primio.

MITA: I sad je ostao u kvartiru odgovoriti ministru finansije, koji je navalio da mu preda upraviteljstvo sviju kasa u monarhiji. I ja sam mu govorio da primi tako vanu slubu, ali on nikako nee. NJemu je najmilije kad moe ii od varoi do varoi, i kad se ljudi dive njegovim sposobnostima. Madrid ga nee nikada zaboraviti.

JELICA: Jeste li i vi bili s njime u Mesecu?

MITA: Svuda sam ga ja pratiti morao, jer niko ne poznaje njegovu narav tako kao ja.

MARKO: Pak ta ste vidili u Mesecu?

MITA: A ta se ne daje tu viditi: sokaci od sami' kobasica nainjeni, zidovi od leda, ljudi s jednom nogom, veliki pedalj i po.

JELICA: Pa kako je gospodin baron bio na balu i igrao s caricom kad je tako mala?

MITA: E, u carskom dvoru znate da su svi velikai, pak nije nikakvo udo to je i carica bila velika, ili, kao to sam uo, od sviju najvea; jer mi, bedinteri, nismo mlogo pazili ta nam rade gospoda na balu, nego smo se i sami unterhaltovali, i ba dobro. Izgubio sam jedan kamen to sam odonud ukrao; takvog kamena nema ovde na zemlji. No ja sam se zadrao, a moe me gospodin traiti. Izvinite! (Poe.)

JELICA: Jot' jedno: jeste li se i vi dogodili u Madridu kad je gorelo more?

MITA: Nisam, koje mi je vrlo ao, no kad sam posle stigao, vidio sam na bregu peene ribe u velikom koliestvu; i to me je moglo uveriti kako je vatra estoka bila.

MARKO: A ta je bilo s galijama?

MITA: Propale, naravna stvar. I naa jedna, koju je gospodin kupio da nas doveze i natrag odveze, otila je u dim. Imao je tete do jedno po miliona talira.

MARKO: Po miliona talira!

MITA: Vi znate ta jedna galija kotuje. Pri tom druge potrebe, baronove stvari, arhiva itd., pak eto ti po miliona, ako nije i vie to.

POZORJE 3.

Aleksa, preanji

JELICA: A, gospodin baron, proces na vas.

ALEKSA: Zato, gospodina?

JELICA: Vi mi niste ni polak pripovedali to se vae familije tie, i da nije bilo vaega momka, ne bi ni znali gotovo nita.

ALEKSA: A u emu to?

MITA: Oprostite, gospodin baron, ja sam u razgovoru pripovedio i ono to vi nerado spominjete; na primer, kako ste postali obrterom, kako ste jednog generala u duelu ubili; kako vam je Demidov rod i tako dalje.

ALEKSA: Jesam li ti kazao da o takovima stvarima nikada ne pripoveda.

MITA: Gospodina su bili ljubopitni.

JELICA: Oprostite mu, gospodin baron, ja sam kriva.

ALEKSA: Vami za ljubov neka mu je oproteno; ali vie da ne bude, razume li?

MITA: Nee, vae sijatelstvo.

ALEKSA: No, ja gubim vreme. (Marku) Gospodine, vi ste elili va prsten natrag imati; evo ja vam ga donosim, i elim da tako astljiv uspeh prinese kao to se pomisliti moe.

MARKO: Zaboga, gospodine, kako dobiste ovaj prsten?

ALEKSA: Kad ovek ne ali malo troka, moe sve postii. Celj je moga puteestvija po mogustvu sila mojih dobra initi; a ja u celom mom ivotu nisam srenijega asa imao nego sada, priinivi vaoj gospodini maloje zadovoljstvo, koja je vsjaeski dostojna usred Bea iviti.

MARKO: Gospodine, ja ne znam ta u da mislim. Jelice, 'odi malo u drugu sobu.

JELICA: Gospodin baron, entschuldigen Sie auf einen Augenblick!

ALEKSA: O, izvol'te bez eniranja.

JELICA (s ocem odlazi).

MITA: Kog si vraga radio, te nisi zadrao prsten; bar bi poteno nekoliko dana poivili.

ALEKSA: uti, dedae, ovako e bolje biti. Ne vidi li da su ovo mame? Ona se urka zaljubila u knjige, a otac bleji u nju, i udi se ta ga je snalo.

MITA: A kako si ga dobio?

ALEKSA: Zar ne zna? Alat pravi zanat. Odem njegovoj kui, tu naem jednu babu i zaitem prsten, da mogu i ja takov nainiti. E, to ona nee; ali kad joj pruim punu kesu tantuza u zalogu, baba se promeni u licu i odma' mi da. isto bi volela da ga nikada ne vratim.

MITA: Pak sad ta misli?

ALEKSA: Da izvaram prsten od ovi, pak da ga dam Batiu.

MITA: To e rei: gdi si bio, nigdi; ta si radio, nita.

ALEKSA: O, glupoumne! To nije tako. Sad dolazi red da dobijem od ovi' novaca da namirim Mariju, pak onda da prosim ovu urku.

MITA: Oho!

ALEKSA: Bogatstva ima dosta; kad se venamo, onda neka duva u prste za koga je pola. A zar bi ovo prva svadba bila gdi se nije ili mladoenja ili devojka prevarila? Ja u starcu toliko lagati, dokle najposle ne izgubi razum.

MITA: A devojka?...

ALEKSA: Ona ga nije ni imala.

MITA: Ja najvolim kratak raun. Prsten u ruci, sigurna stvar, a ovo, ono...

ALEKSA: Tako misle svi bedinteri i sluitelji; baroni pak i otmeni ljudi moraju imati i planove otmene. Ali, pst!

POZORJE 4.

Marko i JELICA (vraaju se)

MARKO: Gospodin baron, ja vam imam jednu veliku tajnu saoptiti, samo ne znam 'oe li se primiti.

ALEKSA: Zapovedajte slobodno. to je god u mojoj vlasti, uvereni budite da vam neu odrei.

MARKO: Ne znam kako vam se dopada moj dom, no ja kaem da vas radije imam nego da ste mi roeni sin; i moja se Jelica u tome slae. Ja bi' drao da sam najsreniji ovek kad bi' takvog zeta dobio. I ako je istina da vam se moja ki dopada, ja vam je dragovoljno dajem za suprugu.

MITA: (Ah!)

ALEKSA: Gospodine, ja vam na vaem userdiju i visprenoj o meni blagonaklonosti topljeje blagodarim. Ne tajim da vau ker ljubim, a i tko ne bi takovoga angela ljubio; no najprede moram mojemu roditelju javiti i od njega dozvolenije prositi.

MARKO: To je u svom redu.

ALEKSA: I budui da se moj otac zasada nahodi u Ameriki, to vam pree est meseci ne mogu nikako odgovora dati.

MITA: Ja mislim, gospodin baron...

ALEKSA: Ne, ne; otac mora da presudi; i ako njegova ne bude volja, sve je vsuje.

JELICA: O, gospodin baron, zar se tako uva ljubov koju ste mi otoi erklerovali? Ne znate li vi da je Karl Mor ljubio Amaliju i preko volje oine? Sad vidim da vaa zakletva

nije tako tvrda kao drugi' heldova.

ALEKSA: Slatka moja gospodina, nemojte vi o meni tako umstvovati. Ja vas ljubim iskrenjeje, ali ta pomae ljubov, ako mi otac ne bi dozvolio? Onda bi me liio sviju dobara i imjenija.

JELICA: ista ljubov moe i u pustinji i s kolibom zadovoljna biti.

MARKO: Ti si dete, ne ume o tom da sudi. No ja u vam, gospodin baron, drugo to kazati. Nisam, istina, prebogat, ali opet toliko, fala bogu, imam da moete po vaem karakteru lepo iviti. Ja nikoga vie nemam, osim nje jedne, i zato je sve to vidite boje pa njeno.

MITA: Gospodin baron, ja vam s moje strane estitam i molim da s gospodinom u brak stupite, ne toliko novca radi, koliko naipae gledajui na otmenu lepotu, telung i vospitanije; a va gospodin otac vami e dopustiti, jer on zna da vi pogreiti ne moete.

ALEKSA: O, Dimitrije, ti zna tko je on!

MITA: Ja znam, oprostite: vami je dosadno to veksla nije stigla. No gospodin e (Na Marka) sve uiniti.

MARKO: Sve, iz drage volje.

JELICA: I jot' ste ungerhrt? Ah, sam Sije nije mogao takav biti kad je pisao Rodina.

ALEKSA: Ne, ne mogu dalje protivostati. Slatka gospodina, vaa nenost, vaa draest pobedila je svaku sumnju u meni. (Marku.) Gospodine, vi ste moj vtori otac!

MITA: Pravo! No, ertva je velika, ali i zasluuje.

ALEKSA: Je li da je velika ertva? No opet se nadam da u zadovoljstva nai.

MARKO (poljubi ga u elo): Sine moj, gospodine, bog neka vas blagoslovi, a ja u vam sve initi.

MITA (za sebe): To je lep roman, samo da ne izie kakva komedija... Vae sijatelstvo, imate li to zapovedati?

ALEKSA: Da, apropo! (Neto mu apne na uvo.) Dobro pozorstvuj!

MITA: Nimalo se ne starajte. (Ode.)

MARKO: Dakle, Jelice, ne oklevaj, ve gledaj te spravljaj darove. Prsten mora jot doveer biti.

JELICA: Ja se vaoj volji rado pokoravam... Gospodin baron...

ALEKSA: Ne baron, sunce moje, nego ti, ja sam tvoj suprug.

JELICA: To je cela istina. No ja sam u Beu sluala gdi mloge dame zovu svoje mueve vi. Nisam raspitala da l' je to ba u modi.

ALEKSA: To je ljubov licemerna; nego u Madridu to sam vidio da ena svoga mua uvek poljubiti mora, kad sedaju ruati ili veerati, to je lep obiaj. Tako u i ja svobodu uzeti u prisustviju tatice. (Poljubi je.) Sad idi i gledaj to ima.

JELICA (odlazi).

MARKO: Gospodin baron, ja vidim da vi moju ker rado imate, i to mi je osobito milo.

ALEKSA: Ne mislite, gospodine, da ja nju iz kakovoga interesa uzimam. Boe sohrani! Nego iz prave, iste ljubovi.

MARKO: Pravo imate. Tako i sveto evangelije govori.

ALEKSA: Vsjaeski. Obae ja mislim da bi nuno bilo produiti svadbu dokle mi novci ne prispu; ja se bo u ovim haljinama i u ovakovoj opravi otnjud venati ne mogu.

MARKO: Ako je to, to mi ne moramo nimalo oklevati; ja u vam dati novaca koliko vam god treba; i tako je sve vae. Priekajte malo. (Izie.)

ALEKSA (sam): Pa da nije dobar zanat laganje! Doao sam da zajazim trbu', pak 'ou da se okuim. Na moju duu, moram iskati doputenje da otvorim kolu od lagala. Moj lepi trbuve, nee ti meni vie muzike praviti!

MARKO (vrati se): Evo ovde imate dve hiljade forinti. Ako vam ustreba jot', samo mi javite.

ALEKSA: Ja u imati est vami vratiti.

MARKO: Nato? Sve je vae. Evo i Jeliinog prstena, moete ga nositi. Ovo je soba vaa, u njoj budite kao u svojoj.

ALEKSA: (No sad je vreme.) Gospodin Vuji, ja vam tepljeje na vaoj ljubovi blagodarim. Sada prvo i prvo to mi raditi nadlei, jest o'u po dostojaniju traiti.

MARKO: Ja u dati da se donese.

ALEKSA: A nato? Ja u sam ii; i tako mi je glava od ove naprasne promene zbunjena.

MARKO: Kako god vi znate.

ALEKSA: Dakle, ja imam est maj kompliment uiniti. (Poe, no udari na Jelicu.)

POZORJE 5.

Jelica, malo zatim Marija, preanji

JELICA: Gospodin baron, jedna devojka pita za Aleksu Nikia.

ALEKSA: Pak ta se to mene tie?

JELICA: Kae da ste vi.

ALEKSA: To je lepo. Ako joj je to duan, dobro se i dosetila.

JELICA (otvori vrata): Ja sam vam kazala da ovo nije taj gospodin. Ovo je baron Goli.

MARIJA (ue u sobu): Pustite me samo da se s njime razgovorim... Aleksa!

ALEKSA (tronut, na strani): Ba te sad avo nanese!

MARIJA: Tako treba? To je lepo? Izvarati od sirote devojke hiljadu forinti, prstenovati se, pak onda pobei? Svirepi, na kraj sveta idi, svuda u te sljedovati!

ALEKSA (ohrabrivi se, Marku): Tko je ova persona?

MARIJA: O, sad me ne poznaje; a dok mi nisi izvarao novce, donde si me dobro poznavao; obeavao si mi zlatna brda, pa kad si me prstenovao i na glas izneo, sad me ne poznaje.

ALEKSA: Ili sam ja pijan, ili je ovo neko arodjejstvo! Ja ne znam ta ova devica hoe.

MARIJA: Preneveuj se, varalico svetska!

ALEKSA: Ja nisam ni najmene raspoloen ludim personama sovjete davati. (Marku.) Preporuujem se.

JELICA (uhvati ga za ruku): Um Gotteswillen, gospodin baron, nemojte ostaviti da vam se est gazi!

ALEKSA: Tko e svetu usta zapuiti?

MARKO: Ovo je devoje jot' jedanput kod mene bilo. Draga moja, ovo nije onaj mladi koga vi traite; onaj se zove Bati.

MARIJA: O, gospodaru, dobro ja poznajem njegovo lice.

JELICA: Ovo je baron Goli, moj buduti suprug.

MARIJA: Baron Goli, va suprug! Dakle, i va suprug? Meni je odneo hiljadu forinti, a ta e vama odneti? Ah, jadne devojke, kako ne znamo kome se u ruke predajemo! Ko bi mog'o pomisliti da ovakav ovek lae?

POZORJE 6.

Mita, preanji

MITA (za sebe): Kog vraga, nala ga je.

MARIJA: Evo, i ovaj je s njim zajedno oko mene obletao; sad me nee ni on poznati.

MITA: Ja? Gospodin baron, tko je ova persona?

ALEKSA: Ostavi je, molim te, devojka sila s uma, pak govori i sama ne zna ta.

MARIJA: Nije li ovo Mita, koji mi je svaki dan govorio kako je Aleksa dobar mladi, i kako u s njime srena biti?

MITA: A, sad znam. Ova devica umstvuje da bi dobro bilo postati suprugom barona Golia. Hm! Gust nije rav, i gospodin baron naueni su na ovakova pojavlenija. Znate li, gospodin baron, onu devojku u Ameriki? Na silu 'oe da je s baronom Goliem venana, i plae to nee da je prizna za suprugu. Plan je zaista lep, i ne zamerite mi, vae sijatelstvo, sad u i ja poeti traiti baronese; moe biti da e se nai kakva koja e mi verovati, kao vi ovoj personi.

ALEKSA: Ha, ha, ha! Ti dobro govori, Dimitrije.

MARIJA: O, zoljo, kad se jo smejati moe! Teko, teko meni, ali teko i ovoj dobroj devojki, u kakve je ruke pala!

MITA: A, ovo je mnogo! Gospodin baron, moete li to otrpiti?

ALEKSA: Ot bezumnih mora se svata terpiti.

MARKO: erko. ti sramoti moga zeta.

MARIJA: Lau koji se izdaje za barona.

JELICA: Das ist zu viel!

MARKO: Uzmi se ti na um!

MITA: Zna li ti, bezobraznico, kom tako govori?

MARIJA: Lai i paralai.

ALEKSA: ta je toliko trpite? Napolje s njom!

MITA (epa je za ruku): Napolje!

MARKO: Stan'te malko, stan'te; eto i Batia.

ALEKSA (na strani): Taj mi jot treba!

POZORJE 7.

Bati, preanji

MARKO: Ba si u dobro vreme doao.

BATI: Gospodin Vuji, ne znam kako u da vam u oi pogledim. Moja bezumna, tako da joj kaem, mati polakomila se na rei jednog nitkova, i dala prsten Jeliin, mislei da dobija dukate u zalogu za njega. No kako mi je bilo kad sam kui do'o i ove tantuze naao. (Prospe ij po astalu.)

MARKO: ta?

MITA (tajno Aleksi): Eto ti tvoja pekulacija!

BATI: Svuda sam lopova traio, i jot' ga jednako moje sluge trae, no badava. A nije mi toliko ni za cenu, kao za to to je spomen Jeliin od pokojne matere. Meutim, uvereni budite da u ja takav isti nainiti dati, ma poto bio, kad se takva nesrea dogodila.

MARKO: Ja ne znam ta ti govori, Batiu. Prsten je kod mene.

BATI: Kod vas?...

ALEKSA: Da, tu je prsten.

BATI: No, fala bogu, fala bogu! Kako me je oalostio!... Nita, samo kad je kod vas. Ali kako ga dobiste, za ime boje?

MARKO: To e ti najbolje kazati gospodin baron. (Pokazuje rukom na Aleksu.)

BATI: Gospodin baron? Zar baroni varaju stare ene tantuzima?

ALEKSA: Oprostite, ja sam joj dao dukate, koji po paniji i Ameriki 'ode.

BATI: Samo, kod nas nemaju cene. Gledajte, gospodin Vuji, gledajte, je li ovo zlato?

MARKO (gledi, pa vrti glavom): ta e kad smo i tako rod.

BATI: Ja ovog nitkova moram vui u policiju, koji stare ene vara (Uhvati Aleksu za prsi.)

MARKO: Ho, ho, ho!

JELICA: Hlfe! Rettung!

MITA: Barona za prsi!

BATI: Ovaj je baron? Ovaj je baron?

MARKO: ta ini ti, Batiu? (Rastavi ij.)

ALEKSA: Gospodina, ovo je sozakljatije protiv mene; oni su se dogovorili.

BATI: ta dogovorili? Ovamo u policju! (Povue ga.)

JELICA: Ne dajte, tatice, otee mi barona!

ALEKSA: Saprment, u ime moje privilegije protestiram!

MARKO: Jes' uo, Batiu, ja tebi lepo kaem da mi ne dira u zeta, il' u ti odma' pokazati vrata.

BATI (pusti ga, zaueno): Va zet?

ALEKSA: Na svaki nain, pa makar vi jot toliko hudoestva upotrebljavali.

MITA: Gospodin Vuji i gospodina, ja u vama protolkovati ovu parnicu. Gospodin Bati, uvi da gospodina dobija takvu partiju, a njega ostavlja, naravno morao se ogoriti, i s ovom devicom dogovoriti da ga od nje otrgne.

ALEKSA: Bezprekoslovno!

MARIJA: Ja kaem da on nije baron.

JELICA: Vi drite usta!... Kad ste me ve rajcovali. Iz oiju mu viri baronstvo. Moja draga, neete postii ono to ste naumili; na mene je jednu pala ta srea da budem gospoja od Goli.

MARIJA: Ja vam estitam takvu sreu; nego se bojim da Goli ne ogoli i vas kao mene.

JELICA: Nemojte se besorgovati!

MITA: Moje bi mnjenije bilo da gospodin Bati uzme ovu devicu. Prilika moe dobra biti, a gospodin baron inie svoje.

ALEKSA: Kako mi veksla iz Amerike stigne, neu propustiti mladencima sjajni prezent uiniti.

MARIJA: O, laljivico! Vratio si mi i ono to si mi izvarao, tek nisi prezente davao!

MARKO: Dragi moj Batiu, ne to sam bolju priliku na'o, ili to sam kakvo nevaljalstvo za tebe uo, nego sluajno pronalo se da smo rod, i zato ti Jelicu ne mogu dati.

BATI: Mi rod?

MARKO: Prisni rod; evo pitaj gospodin-barona.

BATI: Barona; dakle i to je baron uinio? Mi nismo znali da smo rod, nego on da nas naui!... Gospodar Marko, ja Jelici elim svaku sreu; niti u se srditi ako ona za drugoga poe. Samo mi dopustite da nam ovaj gospodin svoje baronstvo osvedoi.

MARKO: Nipoto! Ja tebi lepo kaem da ide iz ove kue, ako misli da ostanemo dobri prijatelji.

BATI: Nek nam barem paso pokae; od toga se nijedan poten ne zadrava.

ALEKSA: ta, paso? Kako vi smete mene sramotiti i paso iskati? Kad su baroni nosili paso sa sobom? Nisu li oni svuda fraj?

JELICA: Tako je, tako je; to svi u Beu znadu.

MITA: Kromje toga, gospodin baron putuje inkognito.

JELICA: Ah, i princevi putuju inkognito!

ALEKSA: Zato da svrimo ove detinske stvari: Ova persona (Za Mariju.) uvredila me je, istina, no ja joj opratam i elim da u napredak vie predostronosti ima; ja pak s moje strane gledau, kad joj se srea pojavi, da joj je odreem blagodjejanije po dostojinstvu mojemu, to jest hiljadu forinata koje trai dau joj velikoduno. to se pak gospodara Batia tie, njemu na svaki nain mora biti ao; ali kad pomisli da je gospodina u Beu vospitana, to e se lako moi skloniti da drugu sebi partiju trai. Sve to bude u naem mogustvu, neemo mu odrei, kao prijatelji njegove kue.

MARKO: A, Bati ostaje moje dete.

BATI (Aleksi): I tako smo gotovi?

ALEKSA: Sovereno.

BATI: To mi je milo. Samo u ja policiji javiti da pretrese malo toga barona, i nas izvesti za koga Jelica polazi.

ALEKSA: Dragovoljno, dragovoljno; ja se nadam najboljoj satisfakciji. (Izvadi maramicu i pone se brisati, no u isti ma' ispadne mu pismo.)

BATI: Ha, evo pasoa! (Zgrabi pismo.)

ALEKSA: Saprment, to su tajne korepondencije iz Amerike; ne usudite se itati!

BATI: Nita, nita, da vidimo samo titulu.

ALEKSA (Miti lagano): Sad smo obrali bostan!

MITA: Kad si magarac bio...

BATI (ita): LJubezni Aleksa... Aha, tu smo!

MARIJA: To je njegovo pravo ime.

ALEKSA ('oe da mu uzme pismo): Vi znate kakva je kazna za onoga koji tua pisma otvara i ita.

BATI: Nita, nita; mi smo sad i tako rod. Osobito neete pred nevestom svojom imati nikakve tajne. (ita dalje.) Znaj da Marija kao utuena ide. Ne ubijaj sreu toj devojki, nego svri, kad si joj obeao. A to se tvoga imena tie, moram se smejati; goli si i po sebi, ta e ti jot titula na to? Tvoj iskreni Pabi. No, gospodin baron Goli?

MARIJA: Vi vidite da je to pismo mene radi pisano. Pabi je moj komija, i ovek poten, kome je vrlo nepravo to je ovaj sa mnom uinio.

JELICA: Gott! Gospodin baron!

BATI: Lep baron!

MARKO (pljesne se po elu): O, lude moje glave! U kakve sam ruke hoteo sebe i svoje dobro predati!

MARIJA: Gospodina, sad ste dovoljno izveteni.

BATI: Sad e gospodin baron moi valjda u policiju. (epa ga.)

MARKO: Stan'te! Prsten najpre i novce, zaboga!

BATI: Tako?

ALEKSA: Ovo je na mene potvorenije, i ja neu ostaviti, makar devet sela potroio! No zato nita; evo prstena. Gospodina, ja vam ga s onim userdijem vraam, s kojim sam ga i primio, elei da vam zadovoljstvo u objatiju braka prinese.

JELICA: Gott, kako je meni!

MARKO: To su tvoji rumani i baroni! Nisam li ti sto puta kazivao da se ostavi ti' budalatina? ta bi bilo da se nije sluajno ovako dogodilo? Fala ti, poteni Batiu, ti si zasluio da moj zet bude. A vi, gospodo, baroni, ta li ste, uklonite se od nas smesta, jer smo mi ljudi prosti, ne umemo da vas estvujemo, pa vas moemo po naoj prostoti i u gvoe okovati. Tebi pak, erko, (Mariji.) evo polutina od one sume koju mi je taj tvoj baron odneti hoteo. I ti si mi dosta pomogla. Idi i trai sebi sreu.

MARIJA: Ah, ja nemam drugome nego koji me je izneo na glas... Aleksa!

ALEKSA: Da te avo nosi! (Naprasno izie.)

MARIJA: Ah, ja opet moram za njim! (Odlazi.)

MITA: A ja? Tolika muka samo za jedan ruak, i to je magarei posao! (Otide.)

JELICA (pokrije lice rukama): Ah, Gott, ta se od moga romana uini!

MARKO: Jes' ula, devojko, ja sam tebi sto redi kazao da e ti meni glave doi s tim tvojim rumanma. Vie da te nisam vidio s tim knjigama, razume li?

JELICA: O, tatice, a kako u se unterhaltovati?

MARKO: Unterandluj se ti preslicom, avom i drugim, pametnim knjigama, a ne besposlicama i dangubicom.

JELICA: O, tatice, vi ne znate kakvu nam hasnu romani daju.

MARKO: Kakvu hasnu! Da se epi kao lutka; kad govori, da se i sama ne razume; da dri kojekakve proteranice za barone, to ui iz tvoij krasni' rumana. Ja ti poslednji put kaem: da te nisam vie vidio s njima! Grebene, crn vam obraz, i perajicu, a ne kojekakve mozga baukove!

JELICA: O, tatice, da vas uje oke i drugi romanenrajberi, digli bi proces na vas.

MARKO: ta, proces? I proces da teram kroz tebe? A, nee ti meni tu mlogo mudrovati. (Uvati je za ruku i dovede do Batia.) Sad taki da mi obree da nee nikada vie te knjige itati.

JELICA: O, tatice!

MARKO: Taki, velim; jer ti zna tko sam ja kad se rasrdim.

JELICA: Ali, zaboga, tatice, ja ne znam, kakvo je vae srce!

MARKO: Jot' govori?

JELICA: Ah, boe! -- slatki tatice, ekajte bar malo da se samlujem!

MARKO: Ne znam ja za slamovanje, nego ja zapovedam.

JELICA (alostivo): Kad nije drugojaije, ja vam moram obrei.

MARKO: Tako! Sad jot' jedno: da nikada na barone ne misli.

JELICA: Ah!

MARKO: E, sad moe biti Batieva supruga i dobra gazdarica.

Zavesa