http://www.jackpotcitycasino.com/?s=wgs15169&a=bfpadid70111&mid=79833

Zvončica

~1~ Bocca

Fejt Kolins

IZMEĐU DVA SVETA

1000 € BONUS

Zvončica

~2~ Bocca

Let za Big River bio je otkazan u poslednjem trenutku. Zbog toga je Loren Doson bila primorana da odleti u Poston, a odatle da uzme mali privatni avion do mesta Kroford, i time već ionako dugačko putovanje produži za još četiri sata. Da nevolja bude veća, nije mogla da se sastane sa predstavnikom Biroa za indijanska pitanja sa kojim je bilo dogovoreno da je sačeka na aerodromu u Big Riveru. Na prvom sletanju pozvala je Oskara Maksvela.

- Ne brini, dušo - uveravao je. - Ni let preko Kroforda nije loš. Pozvaću tamošnji aerodrom i pobrinuću se da te neko sačeka. A kad budeš stigla do Parkera, ja ću biti tamo.

Hteo je da kaže još nešto, ali su preko razglasa pozivali putnike da uđu u avion i ona je prekinula vezu. Kada je posle nekoliko sati njen avion sleteo na privatni aerodrom, poruka je već čekala. Pratilac će doći po nju u dva sata posle podne.

- Dovraga! - uzviknula je očajnički. Na putu je još od jedan sat ujutru i sada treba da čeka još dva sata. Ali, bar će imati pratnju.

- Odmoriću se malo - rekla je službeniku i pokazala ka suprotnom kraju prostorije. - Ako me neko traži recite mu gde sam.

Mladić u sivoj uniformi nasmešio se ljubazno.

- Imali ste naporan let?

- Nepodnošljivo dugačak - uzvratila mu je osmehom.

Iz jednog ormarića izvadio je mali jastuk. - Izvolite, gospođice Doson. Samo se vi odmorite. Bilo ko da dođe reći ću mu gde ste.

Noseći torbu preko ramena otišla je u udaljeni ugao gotovo prazne čekaonice. Nekoliko sekundi kasnije bila je opružena na tvrdoj drvenoj klupi i čvrsto spavala.

Posle izvesnog vremena njen miran san prekinulo je nečije prisustvo. Budila se polako, osećajući bol u leđima. Proklinjala je onoga ko je probudio, ma ko to bio. Zaklonivši rukama oči, okrenula se i ugledala par mišićavih nogu obučenih u farmerke.

Spustila je noge na pod i povukla se malo unazad da bi malo bolje osmotrila ovog visokog čoveka. Oko uskog struka bio je opasan pohabani kaiš o koji su bile okačene isto toliko iznošene rukavice od teleće kože. Karirana košulja i otkopčani prsluk od teksasa, više su otkrivali nego skrivali njegove široke grudi.

Zagledala se u tamno, lepo lice boje bakra, a zatim pogled zaustavila na tamnosmeđim očima iz kojih se ništa nije moglo pročitati.

- Vi treba da me povezete?

- Ukoliko idete u Parker.

Bez reči je klimnula glavom i pružila ruku.

- Ja sam Loren Doson.

- Rasel Noris - nije primetio, ili se samo pretvarao da ne vidi ruku koju je ispružila u znak pozdrava. - Imate li prtljag?

Zvončica

~3~ Bocca

- Samo to. Ostatak će stići kasnije - pokazala je rukom jednu torbu pretrpanu stvarima i drugu koja je bila manja.

Uzeo je jednu torbu u ruke. Ona se setila da treba da vrati jastuk.

- Čekajte. Moram da vratim ovo - nesvesno ga je dotakla za mišicu.

Pogledao je prvo u nju, a zatim u ruku koja je lagano počivala na njegovoj. Naglo se odmakao. Ovakvo ponašanje je zbunilo i ona je pocrvenela. Okrenula se i otišla do mesta gde je stajao službenik.

- Čuvajte se ovog čoveka, gospođice. Zna da bude vrlo neprijatan.

Loren nije na to ništa rekla, već je samo pružila jastuk i zahvalila se.

- Koliko traje vožnja? - upitala je kad se ponovo našla pored svog pratioca.

- Oko tri sata.

- Sasvim dovoljno da se upoznamo. Pogledao je tek kada su izlazili iz aerodromske zgrade.

- Korisno je poznavati svog neprijatelja.

- Nisam znala da smo neprijatelji.

- Bio sam protiv toga da vas prime, ali vi ste ipak tu.

- Zaista? I zbog čega niste uspeli u svojoj nameri? - na usnama joj je titrao blagi osmeh.

Slegnuo je ramenima. - Kraj školske godine je blizu, a vi ste bili jedini prijavljeni kandidat - pogledao je iskosa. - Pitam se zbog čega ste prihvatili ovaj posao. Kako to da u ovo doba godine niste zaposleni. Sve mi je to vrlo čudno.

Pošto ona na to nije ništa rekla, on je nastavio.

- U svakom slučaju, mislim da će mi poći za rukom da do jeseni nađem nekog boljeg.

Loren je bila ljuta. - Šta imate protiv mene?

- Ne verujem da možete da budete prijatelj mom narodu.

- Zar bih došla da sam neprijatelj?

- I drugi kao i vi nisu dolazili sa najboljim namerama. Kada bi dobili ono što im je bilo potrebno, oni bi odlazili.

- Ja nisam kao moji prethodnici - rekla je tobože mirno, ali bila je veoma ljuta.

- Vi ste sada ovde novi, ali se ne razlikujete od ostalih. Svi ste vi isti - pogledao je pravo u oči.

- Grešite! - odgovorila je oštro.

Prošavši pored njega stala je na ivicu trotoara i duboko udahnula vazduh. Naizgled je bila mirna, ali je u njoj sve kuvalo.

- Hajdemo - rekao je prišavši joj. Bio je prijatan, sunčan aprilski dan.

Džip je čekao na parkiralištu. Pomalo užurbano ostavili su Lorenine torbe, seli u kola i privezali pojaseve, ne progovorivši ni reči. Loren je razmišljala o tome šta je dalje čeka. Ovaj čovek bi mogao umnogome da joj oteža ili olakša boravak u rezervatu. On je očigledno izabrao ono prvo.

- Zašto imate tako loše mišljenje o meni kada me i ne poznajete?

1000 € BONUS

Zvončica

~4~ Bocca

- Dosta toga znam.

- Između ostalog i da prebrzo donosite zaključke.

- Znam šta mogu da očekujem od vas.

- Ne valja biti toliko samouveren.

- Dobro, recite šta sve znate o mom narodu - izgovorio je to takvim tonom kao da očekuje da ona o njegovom narodu ništa ne zna.

Loren je želela da ga razuveri, pa je odmah počela da priča.

- Vaš narod pripada plemenu Navalio. To pleme je izvorno bilo nomadsko pleme sve dok nisu naišli na dolinu okruženu planinama i ugledali reku koja protiče kroz bogate pašnjake i odlučili da tu i ostanu. Vaš narod je zadržao autonomiju, zahvaljujući oštroumnosti vođa plemenskog veća i tradicionalnih poglavica čiji ste vi direktni potomak. U stvari, vođe veća retko se obraćaju Birou za indijanska pitanja, osim u izuzetnim slučajevima, kao što je ovaj - zastala je za trenutak. - Šta se u stvari dogodilo?

- Vaš prethodnik Deril King potpisao je trogodišnji ugovor, koji je pre dva meseca raskinuo i otišao u Kinu. Kada školski odbor nije mogao da nađe zamenu, obratili su se Birou za indijanska pitanja. To je sve što znam. Za pojedinosti možete da se obratite Oskaru.

Loren je klimnula glavom. - Da nastavim. Školski odbor se sastoji od pet članova i u osnovi je samostalan. Plemensko veće broji deset članova. U slučaju jednakog broja glasova, vi imate odlučujući glas, pošto ste, u stvari, tradicionalni poglavica. Učestvovali ste u dobrovoljnom radu gde ste bili obučeni za lekara. Čula sam da ste veoma dobar iscelitelj - nasmešila se.

Pošto je primetila da on hoće da se buni zbog toga, brzo je nastavila priču.

- U rezervatu ne postoji policija pošto vaš narod živi mirno. Bilo je nekakvih incidenata, uključujući susedni grad Krid. Ako se nešto i dogodi, šerif je za to nadležan - zamislila se za trenutak. - Šta još hoćete da kažem?

- Dobro, ovo je dovoljno za početak.

- Zar nisam rekla da sam drugačija?

- Samo ste pametniji od ostalih i ništa više.

Loren ga je samo ljutito pogledala ne progovorivši ni reč. Svu pažnju je usredsredila na put. Posmatrala je okolinu i pokušavala da zapamti kuda idu. I Rasel je ćutao. Putokaz je pokazivao da idu prema zapadu, i to međunarodnim putem. Bio je to autoput sa četiri trake, koji je ličio na baršunastosivu prugu pod plavim nebom. S obe strane puta pružala se prerija. Loren se osečala usamljenom. Što su se više približavali rezervatu, sve je više osećala nesigurnost. Ako je ovaj kraj izgledao negostoljubivo, šta je tek mogla da očekuje od ljudi?

- Zaustavićemo se u gradu - njegov glas prekinuo je njene misli. Okrenula se ka njemu kao u polusnu.

- Izvinite, nisam čula šta ste rekli.

- Oskar vas čeka u gradu. Odvešću vas do njega, a zatim vas dvoje možete zajedno do Parkera.

- Dobro! - uzviknula je ravnodušno.

Zvončica

~5~ Bocca

Četrdesetak minuta kasnije, zaustavili su se pred malim restoranom i došli do ulaza gde je punačak, sredovečan čovek u sivom odelu i šeširu podigao ruku u znak pozdrava. Pošto je upoznao sa Oskarom, Rasel je otišao.

- Da preskočimo formalnosti i odmah pređemo na ti. Šta misliš o Raselu? - upitao je odmah Oskar.

- Arogantan, ohol, tvrdoglav i netrpeljiv.

- Baš imaš lepo mišljenje o njemu - pogledao je pravo u oči. - Ali, budi uverena da grešiš. Ima on svojih dobrih osobina koje još nisi stigla da uočiš i kojima bi se divila. Jednom ću ti pričati o njemu.

- Drago mi je što si me dočekao. Pomalo se plašim prvog susreta sa školskim odborom.

- Nismo mogli da dozvolimo da sama dođeš ovamo. Ne treba da se plašiš. Imaš dobre preporuke i iskustva sa indijanskom decom u Njujorku. Kada budu shvatih da voliš ovaj narod i da želiš da im pomogneš, zavoleće te.

Prošli su kroz kapiju rezervata pred sumrak. Lorenine ruke bile su vlažne i hladne. Nervozno je prošla prstima kroz svoju gustu kosu i duboko uzdahnula.

Parkirali su se uz drvenu kuću sa ogradom i tremom, uzdignutu četiri stepenika od ulice. Iznad ulaznih vrata i u sobi, gorelo je svetio.

- Ovo je kuća Suni Noris, Raselove majke. Ume da bude veoma dobar prijatelj onome za koga smatra da to zaslužuje. Iskrena je i voli pravičnost više nego njen sin, za koga si i sama primetila da ima predrasude o belom čoveku. Osećam da ćete se vas dve sprijateljiti.

U tom trenutku ulazna vrata se otvoriše. - Učinilo mi se da čujem neke glasove. Zašto nisi kucao, Oskare?

- Dobro veče, Suni. Upravo sam krenuo da to učinim, ali si me ti preduhitrila.

- Uđite! Kafa je već na stolu.

Oskar Maksvel je propustio Loren, a zatim su oboje pratili stariju ženu do kuhinje. Loren se osvrnula po prostoriji. Zidovi su bili krem boje, a ormari od hrastovine, kao i pod. Na sredini kuhinje nalazio se veliki drveni sto sa stolicama prekriven stolnjakom boje lana.

Kada se Loren okrenula ka Suni Noris, ona je otvoreno posmatrala. To isto, učinila je i Loren. Suni je bila visoka i vitka žena obučena u majicu i farmerke. Njena crna kosa bila je skupljena u rep koji je padao preko desnog ramena. Slepočnice su joj bile prošarane sedim vlasima, ali iznad širokih, jagodica tamnosmeđe oči blistale su mladalačkim sjajem. Imala je oko pedeset godina. Smešila se vragolasto što je i kod Loren izazvalo osmeh.

- Dobro nam, došla!

- Hvala vam, gospođo Noris.

- Zovi me Sum, a ja ću tebe...

- Loren!

Suni je na to klimnula glavom i brzim pokretima izvukla dve stolice.

- Sedite. Moramo da razgovaramo. Loren je pogledala zbunjeno Oskara.

1000 € BONUS

Zvončica

~6~ Bocca

- Suni je upravo htela da ti ponudi gostoprimstvo dok se tvoj stan ne dovede u red.

Loren je posmatrala Suni kako na sto iznosi hladnu piletinu, domaći hleb i kafu. Kada je sve iznela na sto, sela je na stolicu i počela da objašnjava Loren kako pored škole postoji jedna zgrada namenjena nastavnom osoblju.

- Tu kuću sam sama namestila i uredila. Poslednjem učitelju nije bilo važno kako izgleda, ali kada sam čula da dolazi žena, smatrala sam da će možda poželeti da bude nešto lepše uređena.

- Veoma ste pažljivi. Da li ste sigurni da ima mesta kod vas?

Suni je uzdahnula tužno. - Moje dve starije kćeri udate su u Big Riveru. Dve mlađe stanuju odvojeno nekoliko kuća dalje. Tu smo samo moj sin i ja. On većinu vremena provodi van kuće. Učinila bi mi uslugu kada bi ostala.

- Pa onda, kako da odbijem? - nasmešila se Loren.

Zadovoljna, Suni se obratila svojim gostima.

- Hajde, poslužite se. Mora da ste gladni posle napornog putovanja.

Za vreme jela razgovor su vodili samo Sum i gospodin Maksvel dok ih je Loren pažljivo slušala. Dok je Suni dolivala i drugu šolju kafe, vrata su se otvorila.

- Dobro veče - začuo se duboki, baršunast muški glas. Rasel je prišao stolu i spustio poljubac na Suninu kosu. - Dobro veče, majko. Kako si?

- Dobro sam, sine. Imamo goste. Rasel nije obratio pažnju na Loren i Oskara već je iz ormarića izvadio šoljicu, usuo kafu i naslonio se na sudoperu prekrstivši noge. Svesna činjenice da ga netremice posmatra, Loren je pokušala da odvrati pogled, ali joj to nije pošlo za rukom, jer je on uhvatio njen pogled. Loren je mirno nastavila da proučava njegovo lice.

Duboko usađene tamnosmeđe, gotovo crne oči posmatrale su je dok je ona pogledom prelazila preko markantnog nosa, kosih jagodica i isturene brade.

Na uglovima njegovih usana titrao je osmeh.

- Pa, šta to vidite na meni? - prek inuo je tišinu.

Kako je lep, pomislila je.

- Pogodite - bilo je sve što je rekla.

Rasel je uhvatio sebe da sa divljenjem posmatra ovu izuzetno privlačnu ženu koja poseduje neverovatni smisao za humor. Znao je da će biti veoma teško da je smatra za neprijatelja.

Njena glava sa gustim uvojcima bila je uzdignuta visoko, a plavozelene oči prošarane zlatnim pegama i uokvirene gustim crnim trepavicama koje su blistale na preplanulom licu gledale su ga iskreno i sa poverenjem.

Blede senke iznad njenih visokih jagodica odavale su umor, ali čvrsta brada i tvrdoglavo zabačena ramena doprinosila su opštem utisku snage.

Pitao se da li zna da njene pune, pomalo drhtave usne govore o njenoj ranjivosti i čine je još privlačnijom.

- A šta vi kažete? - upitala je kroz smeh.

- Na vama je da odlučite.

Zvončica

~7~ Bocca

Prišao je i pružio joj ruku. - Pre nego što se nastavi naše neprijateljstvo, dozvolite mi da vam poželim dobrodošlicu.

- Odlučili ste da otvoreno vodimo rat? - upitala je ljutito.

- Ovo su verovatno poslednje učtive reči koje upućujemo jedno drugom, gospođice Doson.

- Dobro, ali da znate da sa mnom nećete tako lako izaći na kraj.

- U to ne sumnjam, ali ću ja ipak izaći kao pobednik.

- Rasele! - ljutila se Suni. - Ne dozvoljavam takav razgovor u mojoj kući!

- U pravu si. Sve što želim da kažem protiv nje, to mogu da učinim na sastanku odbora.

Okrenuo se i klimnuo glavom Loren i Oskaru. - Videćemo se sutra - rekao je tiho, a zatim izašao iz kuhinje.

Loren je bila ljuta i tužna u isto vreme. Zatim je osetila Sunin pogled na sebi i okrenula se ka njoj.

- Žao mi je zbog onoga šta je Rasel rekao.

- On se samo vodi svojim osećanjima. Potpuno ga razumem.

- Zar nisi ljuta?

- To ne poričem - tiho se nasmejala.

- Sa njim čovek ponekad teško izlazi na kraj. Pripazi se sutra na sastanku školskog odbora.

- Zašto tako govorite o svom sinu, Suni?

- Ne bih volela da pomisliš da sam loša majka. Volim svog sina, ali mi nešto govori da možeš da budeš od velike koristi ovome narodu i ne želim da njegova netrpljivost to pokvari. Da li me razumeš?

- Da! - Loren je potvrdno klimnula glavom.

- Hoćeš li da se raskomotiš?

- Želim prvo da vam pomognem da raspremite sto.

- Ovaj put ću ja to da uradim - okrenula se ka Maksvelu. - Ostaješ li, Oskare? Imam slobodnu sobu za tebe.

- Ne, hvala. Idem u grad, ali ću sutra da dođem na sastanak odbora.

Suni ga je ispratila, a zatim odvela Loren uz stepenice do sobe na kraju hodnika. Mala stona lampa bacala je prijatnu svetlost po sobi. Braon kreveti bih su prekriveni velikim šarenim prekrivačima pored kojih su se nalazili noćni ormarići. Stočić za ulepšavanje stajao je ispod prozora nasuprot krevetima, a stolica za ljuljanje i komoda uklapale su se u ostali nameštaj.

- Ova soba pripadala je Fler i Mansi, mojim najstarijim kćerima. Sada je tvoja dokle god ti to želiš.

Suni je poravnala krevet i Loren se umorno spustila na krevet.

- Oskar kaže da si iz Njujorka. Otkud to da si došla čak ovamo?

Loren se zamislila za trenutak.

- Zanimljiv je to grad i tamo može lepo da se živi, ali nije za mene.

- Zbog čega?

1000 € BONUS

Zvončica

~8~ Bocca

- Tamo ima previše ljudi, žurbe, buke, a malo otvorenog prostora. Osim toga, za Njujork me vežu loše uspomene.

- Možda ćeš jednog dana da mi ispričaš o tome.

- Verovatno - slegla je ramenima.

- Imaš li rođake?

- Nemam.

- A neku trajnu vezu?

- Više ne, zbog čega pitaš? - gorko se nasmejala.

- Želela sam da znam da li te tamo neko čeka.

- Imam samo nekoliko prijateljica i kolega, i to je sve.

- Kupatilo je na drugom kraju hodnika. Dan ovde počinje veoma rano, a ja ustajem pre pet. Ako me nema u kuhinji uzmi šta hoćeš za jelo - govorila je Suni dok je stajala na vratima sobe, a zatim tiho izašla i ostavila Loren samu.

Previše umorna da bi se presvlačila, samo se uvukla pod pokrivač i utonula u čvrst san.

* * *

Napolju je još uvek vladao mrak, kada je Loren sa peškirom prebačenim preko ramena krenula kroz neosvetljen hodnik ka kupatilu. Bila je još uvek pospana i nije primetila čoveka koji je upravo izlazio iz kupatila sve dok se nije s njim sudarila. Čelom je udarila u vrh njegove brade i dok je pokušavala da održi ravnotežu zateturala se i udarila potiljkom o dovratak.

- Da li vam je dobro? - upitao je nervozno jedan poznati glas. I pre nego što je imala prilike da odgovori, snažne ruke podigle su je i odnele u njenu sobu, a zatim lagano spustile na krevet.

- Lezite mirno - naredio je odsečno. - Doneću hladan oblog.

Loren je učinila kako joj je naređeno. On se brzo vratio, a njegov hladan glas slagao se sa ledenim oblozima koje je položio na njeno čelo i potiljak. Kada je počela da drhti nežno je podigao i uvio u čaršav sačekavši da joj bude toplije.

- Da li vam je sada bolje?

- Mnogo bolje, doktore Norise - zadirkivala ga je. - A kako je vaša brada?

- U redu je. I, molim te, zovi me Rasel. Laskanje mi ne godi.

Loren je osetila kako je pocrvenela i on se na to nasmešio.

- Boja ti se povratila u obraze. Opipao je njen puls, srećan što ona ne može da primeti kako je njegov puls bio ubrzan. Zatim je skinuo oblog sa potiljka i video čvorugu koja je iskočila, dok je prstima lagano trljao modrice na čelu.

- Izvini - rekao je pošto se Loren namrštila. - Nisam hteo da te povredim. Otekline i modrice potrajaće još nekoliko dana. Ozledila si se malo.

- Mislim da je to učinila tvoja brada. Pogledao ju je oštro, ali pošto se ona smešila i sam joj je uzvratio osmehom.

Zvončica

~9~ Bocca

- Recimo da smo oboje tome doprineli - rekao je blago.

Suviše je otvorena i prijateljski raspoložena, razmišljao je Rasel. - Eto, vidiš šta može da se dogodi kad nepazimo. Ne gubi vreme pokušavajući da se sprijateljiš sa mnom - osmeh sa njegovog lica je nestao. - Videćemo se na sastanku školskog odbora - izašao je užurbano iz njene sobe.

Biće zaista teško s njim, pomislila je. Polako je ustala iz kreveta i uvidevši da je sve u redu uzela je peškir i uputila se ka kupatilu.

* * *

U jedanaest časova Loren i Oskar Maksvel su ušli u zgradu gde je bio odbor i kroz kratak hodnik došli do kancelarije gde su se nalazili svi članovi.

Zastala je pred vratima, udahnula vazduh i tek tada klimnula glavom Oskaru koji je tiho pokucao na vrata.

Sa druge strane vrata začuo se odgovor i njih dvoje su ušli u prostoriju u kojoj je dominirao dugačak sto za kojim su sedela četvorica muškaraca i jedna mlada žena otprilike Loreninih godina. Čovek koji je sedeo u sredini pružio je ruku prvo Oskaru, a zatim Loren.

- Dobro jutro, Oskare. Našoj novoj učiteljici želim dobrodošlicu.

Loren se ubrzo našla u živom razgovoru sa Članovima odbora.

- Sigurna sam da pretpostavljate da će se svakako pojaviti izvesne poteškoće, ali ja ću marljivo raditi i doprineću uspehu. Bila bih vam veoma zahvalna na podršci i strpljenju. Ovo su moje preporuke. Možda biste želeli da ih malo bolje proučite - pružila je koverat Džonu Nolanu.

U tom trenutku začulo se kratko kucanje i pažnja svih prisutnih prenela se na vrata koja su se otvorila. Loren nije bila nimalo iznenađena kad je ugledala Rasela Norisa. Uostalom, obećao je da će da prisustvuje sastanku.

Bilo je očigledno da je došao sa nekog napornog posla i da se umio i obukao u žurbi. Jakna mu je visila preko jednog ramena, košulja je bila vlažna i nemarno uvučena u farmerke. Kosa na slepoočnicama bila mu je vlažna. Bilo je nekog šarma u njegovom nemarnom izgledu i da su se sreli pod drugim okolnostima, svakako bi Loren izmamio osmeh, ali ona sada nije pokazivala šta misli i oseća.

- Izvinite što kasnim. Imao sam nekih poteškoća s placem - prošao je prstima nervozno kroz kosu. - Jesam li mnogo propustio?

- Nisi. Razgovarali smo o problemima na koje gospođica Doson očekuje da će naići. I gledali smo ovo. - Džon je podigao Lorenina svedočanstva i preporuke. - Hoćeš li da pogledaš?

- To je samo prazno parče papira. Njene preporuke moraju biti dobre, inače je Oskar ne bi doveo ovamo. To me ne brine.

Tu smo, dakle, razmišljala je Loren i pripremila se za napad za koji je znala daje neizbežan.

Muškarac koji joj je predstavljen kao Edgar Spenser nagnuo se malo napred. - Zašto vas dvoje ne sednete? Rasele, ti nisi član odbora, i ti naravno ne možeš da glasaš, ali poštujemo tvoje mišljenje i imaš pravo da se izjasniš.

1000 € BONUS

Zvončica

~10~ Bocca

- Postoji jedan problem o kome ona nije ni razmišljala, a vi ste suviše učtivi da ga pomenete, a to je da je ona belkinja. Njen narod nas je prognao u rezervate i ostavio da umremo bez dostojanstva. Kada smo nekako uspeli da opstanemo, oni su našu decu oterali u škole gde su se nadali da će da zaborave svoju kulturu i da prihvate njihovu. Kažnjavani su što govore maternji jezik i od njih se očekivalo da izgledaju i ponašaju se kao belci - dok je govorio sedeo je nepokretno. Zatim je ustao i počeo polako da šeta kao da daje oduška nekom snažnom osećanju koje je pretilo da eksplodira.

- I nemojte mi samo reći kako je ranije radila sa indijanskom decom. To su deca koja su odrasla u gradu i čiji su roditelji više zainteresovani za to da se stope sa belcima nego da zadrže svoju kulturu. Mi moramo našu decu da učimo kako da opstanu u svetu belog čoveka, a da ne izgube svoj identitet. Ne znam kako nam ona u tome može pomoći kad ne poznaje dušu našeg čoveka. Ne poznaje način našeg razmišljanja, ne zna šta osećamo. Više bih voleo da našu decu uči neko od naših, na primer, Nituna.

Sve oči su sada bile uprte u Loren.

- Ne bih raspravljala sa gospodinom Norisom o istoriji - okrenula se ka njemu. - Jedino što želim da kažem to je da moje poreklo i boja moje kože nemaju nikakve veze s mojim uverenjima. Deca koju sam podučavala bila su drugačija, ali ne iz razloga koji je gospodin Noris naveo. Za razliku od vaše dece koja žive u rezervatu i koju je lakše zaštititi, ta deca žive dva života u isto vreme. Dok sam ih ja učila kako da se snađu u svetu belog čoveka, oni su kod kuće učili religiju, istoriju i kulturu svog naroda. Davali smo im mogućnost da biraju između ova dva načina života. I bez obzira kako su odlučili, bar su imali izbor. Uprkos svim negativnim uticajima koje bih mogla da prenesem na vašu decu, mogu im ipak pomoći kao Što sam pomagala i drugima. Mogu ih naučiti da shvate svet van ovoga u kome žive i da ih pripremim da se u njemu snađu. Mogu da im pokažem da oni imaju šta da biraju. Uz pomoć vaših starijih možemo biti sigurni da stari način života za njih neće biti izgubljen ako odu jednoga dana odavde, a i ako ostanu to će biti njihov izbor. Ne znam šta više možete da očekujete od jednog učitelja ma koje on rase bio? - Vi često upotrebljavate reč „izbor", gospođice Doson. Šta biste radili da ta reč ne postoji?

- Znam dobro, gospodine Norise, kako izgleda kad vam se stalno govori, a nemate pravo da i vi sami nešto kažete - okrenula se ostalima. - Ako me deca budu prihvatila i ako mi vi na pravi način pomognete možda im se ovo što sam malopre rekla i neće dogoditi. Moramo im uliti poverenje u sebe same.

Još jednom se okrenula svom protivniku, obuzeta potrebom da se odbrani. Bila je svesna toga da on sumnja u njene reči.

Ona svakako govori ispravno, mislio je. Ali, da li je iskrena?

- To je zaista ono što nam je potrebno, jedan dobar radnik koji je dovoljno lud da se upusti u ovako nešto.

Lorenino dobro raspoloženje odjednom se povratilo i ona se nasmešila.

- Tražila sam pravi izraz da opišem ovu avanturu. Sada ste mi dali ideju. Nazvaću je „Lorenin pohod".

- „Lorenina glupost" je naziv koji bi mu više odgovarao.

Zvončica

~11~ Bocca

- To mi se čak više sviđa - glasno se nasmejala. - Mogu li da ga upotrebim?

- Slobodno - klimnuo je glavom svim prisutnima i izašao isto tako naglo kao što je i došao.

Potpuno zbunjena, Loren se okrenula ljudima za stolom, ne znajući šta da radi. Nituna Grejs joj se nasmešila i time je ohrabrila.

- Verovala ili ne, dobila si ovu rundu - rekla joj je Nituna zadovoljno.

- Da li biste želeli da još razgledate dokumenta ili da se sastanemo nekom drugom prilikom? - upitala je Loren.

Posle kraćeg dogovora odbor je odlučio da se sastanu kroz nekoliko nedelja. Nituna je ustala, a to su isto učinili i ostali članovi školskog odbora. Pošto su se rukovah sa Oskarom i Loren, ovo dvoje krenulo je polako ka Suninoj kući.

- Dobro si se držala - rekao je Oskar veselo.

- Hvala. Očekivala sam od njega mnogo gore ponašanje.

- Dobro sam ga upoznao tokom godina. Njega retko šta može da uplaši, pa se sada i nije uplašio onoga što si mu rekla, mada si bila veoma ubedljiva. Ali, reći ću ti kako možeš da mu se dopadneš ako to želiš.

Loren je bez reči klimnula glavom.

- On ima nekoliko slabosti, a jedna od njih je njegov narod, ili tačnije, narod njegove majke - zastao je da zapali cigaretu. - Da li si znala da je njegov otac bio belac?

- Nisam - rekla je očigledno iznenađena.

- Da, došao je u ovaj kraj da vrši geološka istraživanja za Ministarstvo unutrašnjih poslova i nikada se nije vratio kući. Zaljubio se u ovaj kraj, u način života ovih ljudi i nije slučajno što je ostao sa Suni. Rasel je plod mešovitog braka.

- Kako si uspeo da održiš prijateljstvo s njim kad on belom čoveku ne veruje.

- Ne laskam sebi da je njegova vera u mene potpuna. Veruje mi koliko bi verovao i bilo kom drugom službeniku vlade. Mislim da je najvažnije u današnjem razgovoru s njim to što si uspela da ga zainteresuješ. Ne uklapaš se u sliku koju je stvorio o tebi. I to je dobro. Što se tiče školskog odbora on će čekati tvoje rezultate. To ne treba da te brine. - I ne brine me. Dokazaću im ko je Loren Doson.

* * *

Sutradan, posle doručka, Suni je predložila Loren da odu do Parkera u razgledanje. Bilo je prijatno subotnje jutro. Šetajući, stigle su do zgrade sa drvenom tablom na kojoj je pisalo da je to škola grada Parkera.

Kada su otvorile vrata, osetio se ustajao vazduh u učionici. Sunčevi zraci teškom mukom su se probijali kroz prljave prozore i obasjavali prašinu koja se kovitlala i ponovo padala na klupe i stolice.

- O, Suni, kako je ovde prljavo. Ne mogu da dopustim da se deca vrate u ovakvu učionicu.

1000 € BONUS

Zvončica

~12~ Bocca

- Za tri sata sve ovo može ponovo da zablista.

- Hoćete li da mi pomognete?

- Metla i četke nalaze se u ormanu u susednoj prostoriji.

Počistile su učionicu, oprale prozore, obrisale prašinu i izglancale nameštaj, a zatim su otišle do zgrade koja je bila namenjena učiteljima.

Loren je posmatrala zgradu. To je trebalo da bude njen dom dokle god ostane u rezervatu. Sveže okrečeni zidovi blistali su na suncu, a u čistim prozorima ogledalo se nebo. I ova, kao i kuća Norisovih bila je uzdignuta nekoliko stepenica iznad ulice i imala je ogroman trem.

- Zašto su vaša i ova kuća drugačije sagrađene od ostalih koje smo videle u Parkeru?

- Većina naših kuća ima zemljane podove kao u vreme kada smo živeli u dolinama. Moj muž sagradio je ove dve kuće po uzoru na one van rezervata, kako ih se sećao iz detinjstva.

Loren je potvrdno klimnula glavom i njih dve su ušle u prostranu dnevnu sobu. Zidovi okrečeni u belo, slagali su se sa podom od hrastovine, a plafon obložen drvenim daskama i prozorske daske bih su premazani bezbojnim lakom. Kraj jednog zida nalazila se polica sa knjigama. Blizu nje stajala je jedna mala polica na kojoj je bila zbirka rukotvorina. U zadnjem redu, bila je figura dečaka koji vodi ponija. Oko čela imao je zavezanu ukrasnu traku od kože dok mu je kosa bila raščupana. Loren je netremice posmatrala tu figuru. Figura je bila lepa, ocrtavalo se jasno vitko telo i mišići dečaka koji se tek počeo razvijati u odraslog čoveka.

Crte lica bile su joj poznate. Okrenula se prema Suni upitno.

- Da, to je Rasel - potvrdila je Suni.

I Loren je klimnula glavom i nastavila razgledanje. Jedna stara kožna sofa i dve pohabane fotelje stajale su uz drugi kraj zida.

Odmah uz dnevnu sobu bila je kuhinja sa stolom i stolicama u uglu. Na kraju kratkog hodnika nalazilo se kupatilo, a udobna spavaća soba s kaminom, odmah pored kupatila.

- Kao što vidiš, kuća nije velika, ali je čista i moći ćeš da je urediš po svom ukusu.

- Kuća je divna, Suni. Uživaću u tome da joj udahnem život.

Tog istog dana, Rasel im se pridružio za večerom koja je bila postavljena ispred velikog prozora u dnevnoj sobi. Malo kasnije, Loren i Rasel lenjo su posmatrali zalazak sunca.

- Kako mogu da nabavim konja? - Loren je prekinula tišinu.

- A šta će jednoj dami konj? - Rasel se tiho nasmejao.

Bila je suviše dobro raspoložena da bi se naljutila. Samo se lenjo izvila i nasmešila. Raselu se ovaj njen pokret učinio dražesnim.

- Isto što i mladiću sa sela.

- Ko će da te nauči da jašeš? - upitao je prezrivo.

- Nađi mi dobrog konja i moći ću u svako doba da se s tobom takmičim.

- Nemaš šanse, moja damo - pogledao je pravo u oči.

Zvončica

~13~ Bocca

- Ne bih baš bila toliko sigurna da sam na tvom mestu.

- U redu! Sutra te vodim na jedan ranč. Dobićeš dobrog konja, a kroz nedelju dana ćemo otići u preriju da vidimo ko je bio u pravu.

- A nagrada za pobednika? - nasmešila se.

- Otome ćemo kasnije - pogledao je ispod oka lukavo.

* * *

Loren je probudilo uporno kucanje. Otvorila je vrata pospano i naslonila se na dovratak.

- Hteo sam samo da ti kažem da je kupatilo slobodno - rekao je Rasel tiho. - Ali, ti se izgleda još nisi probudila.

- Jesam - odgovorila je pospanim glasom.

Na njegovom licu titrao je lenji osmeh od koga su je prošli žmarci. Odjednom je bila potpuno budna.

- Ali mi je ipak potreban hladan tuš.

- Dobro je - osmehnuo se vragolasto. - Ionako nema tople vode. - Pogledao je niz hodnik u svoju sobu, a zatim se ponovo okrenuo ka njoj. - Ako ne požuriš poješću i tvoj doručak.

Pošto je otišao u svoju sobu, Loren je uzela peškire i stvari koje je prethodne večeri ostavila na fotelji. Dok je stajala pod tušem, pitala se zbog čega je najednom tako dobro raspoložen. Jedino što je mogla da zaključi bilo je to daje verovatno siguran u pobedu.

- Pitam se da li će biti veseo i sledeće nedelje ako budem pobedila - rekla je glasno dok joj se mlaka voda slivala niz lice.

Petnaestak minuta kasnije, sedela je za stolom i posmatrala Rasela kako doručkuje.

- Da li si videla da neko više jede? - upitala je Suni. - Ne znam gde mu to sve stane.

Rasel se zavalio u stolicu, a na licu mu je zaigrao dečački osmeh. - Sve se to pretvara u mišiće.

- To govoriš još od svoje petnaeste godine - nasmejala se Suni.

Loren ga je posmatrala preko šoljice za kafu. Upoređivala ga je sa figurom koju je prethodnog dana videla. Sa petnaest godina bio je visok i mršav. Još nije počeo da se razvija. Imao je stidljiv osmeh i vragolaste oči kojima je sigurno zavodio devojke.

S druge strane stola, Rasel je posmatrao Loren. Njena kosa bila je još uvek mokra i u nepravilnim uvojcima padala preko ušiju i čela. Lice joj je bilo rumeno, a kosa glatka. Nije bila našminkana sem ruža za usne koji je stavila više radi zaštite nego da bi izgledala lepo. Odjednom se namrštila, kao da se setila nečeg neprijatnog. Njene zelenoplave oči napuniše se suzama. Rasel je prvo pogledao u nju, a zatim u svoju majku koja je samo odmahnula glavom.

Loren je odsutno počela da rasprema sto, zatim da pere sudove. Duboko je uzdahnula, rukavom obrisala oči i kao da se ništa nije dogodilo, upitala.

1000 € BONUS

Zvončica

~14~ Bocca

- Da li sve kuće imaju vodovod?

- Uglavnom - odgovorio je Rasel, srećan što je taj tako teški trenutak prošao. - Sve je to delo mog oca. Kada je vodio geološka istraživanja duboko ispod površine, pronašao je vodu. Poslednje što je uradio pre nego što se nastanio ovde bilo je to da izgradi vodovod sa grupom inženjera. I to je jedna od malobrojnih pozitivnih stvari koje su beli ljudi ikada uradili za nas.

- Dosta! - Suni je ljutito pogledala sina.

Rasel je prošao prstima kroz kosu i uzeo jaknu sa čiviluka.

- Idem da dovezem džip. Ti dođi kad budeš spremna - rekao je odsečno i izašao napolje. Loren je ostavila krpu i počela da se sprema.

* * *

Sunce je već bilo izašlo kad su napustili rezervat i stigli na mali ranč. Rasel je zaustavio džip ispred velike drvene kuće koja je pre ličila na više različitih ali povezanih soba, nego na celovitu građevinu.

- Krajem prošlog veka, bila je to mala koliba. Pošto je porodica rasla, dograđivali su sobe. Tu sada živi samo Timoti sa svojom majkom i kćerkom Keti - objasnio je Rasel dok su izlazili iz džipa. - Hajde da se upoznaš s njim.

Otvorio je vrata i promolio glavu.

- Ima li koga?

- Da! - začuo se odgovor na lokalnom dijalektu.

Osmeh zadovoljstva prešao je preko Raselovog lica.

- A sada ćeš da upoznaš najbolju kuvaricu na svetu.

U tom trenutku u sobu je ušla tamnoputa žena prefinjenih crta lica. I njoj je bilo drago što je ugledala Rasela. Loren je primetila senku radoznalosti u njenim očima.

Rasel je snažno zagrlio. - Kako si mi nedostajala!

- Zašto te tako dugo nije bilo?

- Pa, znaš kako je - Raselu je bilo neprijatno.

Tužno je odmahnula glavom. - Znam. Ti si jedan vetropir - okrenula se ka Loren. - Ali, ako je ova ljupka dama tvoja devojka, znam da za tebe ima još nade.

- Nemam ja nikoga sem tebe - nasmešio se.

- Hoćeš li da me upoznaš s gošćom, Rasele?

- Kimami Posala, ovo je naša nova učiteljica Loren Doson. Loren je potreban konj, a pošto Timori ima najbolje konje, došli smo kod vas.

- Razumeš se u konje? - obratila joj se žena.

- Da, prilično.

- Vrlo dobro - potapšala je Loren po ramenu.

U tom trenutku vrata se zalupiše i koraci su se začuli.

- Ko je to, Kimami? - upitao je jedan duboki glas. Kimami nije ni stigla da odgovori, a jedan visok i krupan muškarac ušao je u sobu. Bio je viši i razvijeniji od Rasela. Loreni se učinilo da vidi sličnost između njih dvojice.

Zvončica

~15~ Bocca

Njegov glas bio je nežan i topao, kao i njegov osmeh dok se pozdravljao sa Raselom.

- Ovo je moj rođak Timoti Voker - rekao je Rasel Loreni.

Timoti joj se nasmešio i Loren je ugledala svetio koje je igralo u njegovim plavosivim očima. Kako su slični, pomislila je, a ipak tako različiti.

- Dobro došli na ranč Timotija Vokera, gospođice Doson!

- Hvala vam, gospodine Vokere - pogledala je obojicu. - Mnogo ličite.

- Zovi me Timoti. Naši očevi bih su rođaci. Moj je došao nešto pre njegovog i ovde se nastanio.

- Tražimo konja za Loren - objasnio je Rasel.

- Dobro. Hajdemo odmah. Konji su na pašnjaku, nedaleko odavde.

Išli su preko ozelenele livade obasjane ranim jutarnjim suncem. Loren je išla u sredini i slušala pažljivo njihov razgovor.

Najzad su stigli do vrha proplanka i Rasel je pokazao na dolinu koja se pružala pred njima. Krdo konja mirno je paslo kao da nije marilo za njihovo prisustvo.

- Kako ih držiš na okupu? - upitala je Loren.

- Zagradio sam pašnjak sa obe strane. Odavde se ta ograda ne vidi. Da li ti se neki posebno dopada?

- Odavde ne mogu dobro da vidim. Možemo li da priđemo bliže?

- Dobro. Pet metara dalje je drvena ograda. Ići ćemo do tamo i ni korak dalje.

Loren je pogledom prelazila od jednog konja do drugog, tako da je već počela da uočava detalje. Većina je bila lepa. Ali, ona je želela nešto više, nešto posebno. A to nije mogla da nađe. Iznenada se začulo rzanje i iz udaljenog kraja pašnjaka pojavio se brz i snažan sivi konj. Dlaka mu se presijavala, kao srebro na sunčevim zracima. Zabacio je glavu, a griva se zatalasala kao svila.

- Hoću onog sivog!

Timori je odmahnuo glavam. - Ne želim da povredim tvoja osećanja, ali taj konj nije za tebe. Nije dovoljno pitom.

- Kako da siđem? - upitala je odlučno.

Kako Timoti nije odgovorio, ona se osvrnula oko sebe, krenula desno, a zatim levo i pronašla stazu. Pre nego što je bilo ko od njih dvojice mogao da je zaustavi spustila se u dolinu. Bez straha se probijala kroz krdo i prišla sasvim blizu konju kog je izabrala. Polako je ispružila ruku i pomilovala njegov vrat obrastao gustom dlakom. Zatim mu je pružila dve kocke šećera, koje je on uzeo mekim, vlažnim ustima. Sigurnim i nežnim pokretima namestila mu je ular dok su mu mišići nervozno podrhtavali, a zatim ga dovela do mesta gde su stajali Rasel i Timoti.

- Kako da ga izvedem odavde? - upitala je smešeći se.

* * *

1000 € BONUS

Zvončica

~16~ Bocca

Kimami je insistirala da ostanu na ručku. Pred kraj obroka Timoti je upitao.

- Gde si naučila da tako postupaš s konjima?

- Kao dete letnji raspust sam provodila na farmi.

- To ne može da se nauči. Za to treba biti rođen. Skidam ti kapu, Loren. Tako nešto nisam nikad video - rekao je Rasel sasvim ozbiljno.

Loren je na to samo klimnula glavom. Znala je da jedan mali kompliment ne znači i primirje.

- Bilo je divno to posmatrati - dodao je Timoti.

- Da, lep je to konj - složila se Loren.

- Nisam mislio na konja. Napolju se začulo divlje rzanje. - To je moj sivac - rekla je sa zadovoljstvom. - U stvari, tek treba da bude, čim se dogovorimo za cenu, Timoti.

- Ne želim da uzmem novac, Loren. To ne bi bilo pošteno. Pre svega zato što imaš dara za konje, a i zato što ti on savršeno odgovara.

- Baš si romantičan, Timoti.

- Samo vidim stvari onakve kakve jesu.

- Drago mi je što je tako. Možda ću jednoga dana moći da ti se revanširam za ovo.

- Nadam se - Timoti se nasmešio.

* * *

- Šta misliš o Timotiju? - upitao je Rasel kada su se toga dana vraćali kući.

- Prijatan i duhovit. Sviđa mi se. - I ti se njemu dopadaš.

- Verovatno isto koliko i on meni - pogledala ga je vragolasto. - Zbog njega ti je bilo neprijatno.

- To je cena koju plaćam što imam starijeg brata - odgovorio je uz tužan osmeh.

- Cena nije prevelika, jer imaš nekoga kad si u nevolji.

- Bilo je nekad tako. Sada se retko viđamo.

- Zbog čega?

- Ne odlazim tamo.

- Trebalo bi da se potrudiš. Porodica je porodica.

- Govoriš kao moja majka.

- Bar znaš da sam u pravu - nasmejala se slatko.

* * *

U ponedeljak, u osam sati ujutro, Loren je ušla u učionicu u kojoj je vladao potpuni tajac. Svi učenici su sedeli pognutih glava, poređani po visini.

Zvončica

~17~ Bocca

- Dobro jutro - rekla je prijatnim glasom. Nije bilo nikakvog odgovora. Ona ga nije ni očekivala. Okrenula se tabli i zapisala svoje ime.

- Zovem se Loren Doson. Možete me zvati gospođica Doson ili Loren, kako vam je prijatnije. A sada na parčetu hartije napišite svoje ime.

Osvrnula se po razredu i videla poneki smešak na licima učenika. Ostali su pisali pognute glave.

Ono što nije mogla da vidi sa mesta na kome je sedela bio je Rasel koji je stajao u senovitom predvorju, koje je zgradu delilo u dve zasebne celine. Ono što sada radi ne može da se nazove ni posmatranje, a ni razgledanje, razmišljao je Rasel. Ovo je pravo špijuniranje.

Slušao je kako Loren pažljivo pomaže učenicima da savladaju teškoće i neprijatnost pri prvom susretu. Brzo je pamtila njihova imena, pa su deca bila slobodnija. Upravo se spremao da ode, kada je video Loren kako se naginje nad malom Anetom koja je imala poteškoća oko pisanja svog imena.

Neće uspeti odmah da ih pridobije, mislio je, ali je za početak na pravom putu da to i postigne. Napustio je zgradu, veoma pažljivo zatvorivši vrata za sobom.

Lorenin konj bio je smešten u štali Norisovih. Nazvala ga je Starlajt. Svako poslepodne provodila je s njim po nekoliko časova. Tako je, jednog dana, dok je radila u štali, ugledala Rasela.

- Hoćeš li da ga probaš?

- Da.

- Možda želiš da odložimo trku?

- Ne znam. Sve zavisi kako danas budem jahala.

Loren je uzela uzde, palako stavila noge u uzengije i oslonivši se o rog sedla graciozno je uzjahala. Sedela je držeći u jednoj ruci uzde, a drugom milovala konja po vratu. Znajući da je Rasel posmatra, počela je da tepa Starlajtu na uho. Posle nekoliko trenutaka se uspravila, povukla uzde i naterala konja u galop. Rasel je pošao za njom i posle kraćeg vremena je sustigao. Neko vreme, Starlajt kao da je bio zadovoljan što ide uporedo sa Raselovim konjem, ali se kasnije videlo da je navikao da ide ispred ostalih. Loren ga je pustila da ide punom brzinom.

- Prokleta žena - uzviknuo je Rasel ljutito. Poterao je konja u galop u nameri da je sustigne, ali je Starlajt bio suviše daleko.

- Pobedili smo, Starlajte - usporila je da bi dala Raselu vremena da ih stigne.

- Kada ćemo da održimo trku? - upitao je kada su bili već sasvim blizu.

- Sutra - rekla je odlučno.

* * *

Sledećeg jutra, već sa izlaskom sunca, osedlali su konje i odjahali sve do kapije rezervata. Raselov konj je bio lep, veći i snažnije građe od Starlajta. Imao je crnu dlaku prošaranu belom na grivi i repu.

Došli su do mesta obeleženog živicom. Nebo je bilo svetloplavo i skoro bez oblaka. Blagi jutarnji povetarac talasao je travu.

1000 € BONUS

Zvončica

~18~ Bocca

- Tamo će nam biti cilj - Rasel je pokazao glavom u pravcu drveća.

Vratili su se do kapije i malo bolje namestili u sedlima.

- Da li si spremna? - pogledao je Loren.

Krenuli su istovremeno. Jahali su prašnjavim putem poput vihora. U početku niko nije vodio. Starlajt je iz sve snage pokušavao da stekne neku prednost, ali drugi konj se nije predavao. Loren se nagla i počela da šapuće Starlajtu na uho.

- Drži se, pobedićemo!

Ali kad se Loren okrenula, videla je Raselovog konja kako prolazi ispred njih. Starlajt je na cilj stigao drugi.

Iako je trka bila okončana i dalje su jahali. Ovoga puta Starlajt je pretekao Raselovog konja koji je već bio iscrpljen. Loren ga je sačekala, pa su nastavili da jašu jedno pored drugog, a zatim se okrenuli i ušli u rezervat pored potoka koji je blistao na jutarnjem suncu. Loren je sjahala i pružila Raselu ruku.

- Čestitam!

Prihvatio je njenu ruku i sjahao skonja. Ona je sad pokušala da izvuče ruku iz njegove, ali je on čvrsto uhvatio.

- Šta kažeš za Munju?

- Divan je. Dobro je građen. Zbog čega to pitaš?

- Munja je Starlajtov otac. On je iz Timotijeve ergele. Nijedan konj ne može da ga pobedi na kraće staze, ali na duže ne može da izdrži do kraja. Zato sam ja odredio dužinu staze da Starlajt ne bi mogao da pobedi. Varao sam.

- Zašto mi to sve govoriš?

- Ne znam ni sam.

Dlanovima je polako prelazio preko njenih ruku sve do ramena. Gledao je blago. Bes što je prevarena mešao se sa privlačnošću koju je počela da oseća prema njemu. Zadrhtala je iznenada.

- Imaš pravo da se ljutiš. Bio je to prljav trik - prstom je prelazio preko njene brade. Ćutali su dugo posle ove Raselove opaske. Loren je čekala da on prvi predloži nagradu za pobednika. Osećala je toplinu njegovih ruku. Bez ikakvog objašnjena poveo je do velikog kamena, uhvatio oko struka i podigao na gotovo ravni vrh. Sedeli su i posmatrali konje kako zadovoljno pasu kraj potoka.

- Prvo, želeo bih da znam, šta bi ti zahtevala od mene da si pobedila.

Odgovorila je bez oklevanja. - Zamolila bih te da mi pokažeš svoju zemlju i da me naučiš da se krećem po njoj. I... - Iznenada zbunjena, okrenula je glavu da drugu stranu.

- I? - uhvatio je ispod brade i zagledao se u njene oči.

- I... zamolila bih te da budeš moj prijatelj.

- To nije tako teško.

Pogledala ga je sumnjičavo. - Za nekoga ko među belcima nema prijatelja, suviše se lako predaješ. Da te možda ne grize savest?

Zvončica

~19~ Bocca

- Da sam igrao pošteno morao bih da ispunjavam tvoju želju.

- A šta ja treba da uradim?

- O tome ćemo neki drugi put. Važi? - ispružio je ruku.

- Važi! - nasmešila se.

* * *

Loren je na sve načine pokušavala da prevlada strah kod učenika, koji je i dalje postojao. Jednog jutra za doručkom, obratila se Raselu za pomoć.

- Možeš li da mi pozajmiš kamionet na jedan dan?

- Zbog čega?

- Želim da izvedem decu iz učionice. Promena bi im prijala i možda pomogla da se opuste i postanu malo slobodniji.

- Pretpostavljam da je „Lorenina glupost" pravo ime za ovakav eksperiment.

- Dozvoli mi da uradim onako kako mislim da je najbolje.

- A gde ih vodiš?

- Odluku ću da prepustim njima.

- Da li će sami da odluče i ko će da ide pešice?

Loren ga je zbunjeno pogledala.

- Da li zaista misliš da dvadesetoro dece može da stane u taj kamionet?

- Osamnaestoro - ispravila ga je i prkosno zabacila glavu. Posmatrao je kako joj se čelo nabralo i kako je zamišljeno stiskala usne tražeći rešenje. Prosto se divio tome što je zaista odlučila da svoju zamisao sprovede u delo.

Odjednom se nečeg setila. - Mora da u blizini postoji još jedan kamion.

- Isti takav, ne veći.

- Onda uzimamo i njega. Problem je rešen.

- Nije. Nemaš vozača - nastavljao je Rasel.

- Može neko od starijih dečaka da vozi ako ima dozvolu.

- Ne dolazi u obzir.

Oči joj se suziše od besa i zlatne dubine zasijaše čudnim sjajem. Blago rumenilo ozarilo joj je lice, a usne se razvukle u zbunjeni osmeh.

Pitao se kako bi izgledala kada bi ih poljubio.

- Ne mogu da dozvolim da sama, sa dva kamioneta puna dece ideš kroz preriju. Pronaći ću drugi kamion i sam ću da ga vozim.

- Zar nemaš neka pametnija posla? Kao na primer, da ideš na posao.

- Ovo mesto je moj posao.

- Nemoj mi reći da te plaćaju da mi zagorčavaš Život. Ili ti to radiš iz zadovoljstva?

- Veće me plaća da se brinem o tome da li se svi poslovi obavljaju kako treba i za dobrobit našeg naroda. A to bih radio i da ne dobijem nikakav novac, pa stoga to što ti zagorčavam život spada u čisto zadovoljstvo.

1000 € BONUS

Zvončica

~20~ Bocca

- Kuda idemo? - upitao je neko od đaka dok je Rasel otvarao zadnju ogradu kamioneta, a Loren proveravala da li je sve dobro zaključano.

- Kuda biste želeli da idete?

Prvi izbor pao je na Vokerov ranč. Rekli su joj da su tamo pozvani kad god to zažele. Pogledala je Rasela.

- Je li to istina? Klimnuo je glavom.

- Danas ćemo ići na neko drugo mesto. Moraću prvo da razgovaram sa gospodinom Vokerom.

Ovoga puta većina je glasala da se ide u Parker.

Deca su se veselo popela u kamionet. Za vreme vožnje do Parkera Loren je bila koncentrisana na vožnju. Trudila se da prati Raselov kamion. Rasel, koji je put znao napamet, primetio je kako razmišlja o njoj, kako se seća njenog tužnog lica za doručkom, pre nekoliko dana u sećanje mu se urezao njen glas. njena odlučnost da izvede ono što je zamislila. Ni sam nije znao zbog čega.

Zaustavili su se u podnožju jednog uzvišenja i izašli tražeći najlakši put do visoravni. Rasel, Hauard i Terens Koraan, nosili su mlađe na ramenima uz strmu padinu. Loren i ostali đaci su ih pratili.

Kada su najzad stigli do vrha, Loren je zastala, stavila ruke na bokove i osvrnula se. Deca su sedela na velikim zaobljenim stenama koje su bile razbacane naokolo. Svuda oko nje vladala je tišina koju je remetila jedino graja dece. Nije se čuo cvrkut ptica niti je bilo daška vetra koji bi zatalasao oskudnu travu ili žbunje koje je ipak uspelo da se održi na toj neplodnoj zemlji. Ugledala je Rasela kako sedi naslonjen o drvo sa čudnim sjajem u očima. Prošla je pored njega, ne osvrnuvši se i pridružila se grupi dece okupljene oko logorske vatre. Igrali su se prepričavanja starih legendi. Došao je red na Loren. I mada niko nije očekivao od nje da učestvuje, ona je počela da priča.

Odjednom je osetila da neko seda pored nje. Na slučajan dodir ruke, osetila je kako su joj telom prošli žmarci. Pogled joj je bio prikovan za logorsku vatru dok je slušala kako Rasel završava priču koju je ona započela. Kada je priča bila završena Loren je pogledala u decu. Kao da im je bilo neprijatno što se njihov vođa nalazi pored njih.

- Hvala vam što ste mi dozvolili da vam se pridružim. Već dugo nisam sedeo pored logorske vatre i prepričavao legende.

Rekavši to, ustao je i otišao, dok je Loren dugo gledala za njim.

* * *

U nedelju ujutru, pošto je pomogla Suni u svakodnevnim kućnim poslovima, osedlala je Starlajta i otišla na ranč Timotija Vokera. Kimami je otvorila vrata i uvela je u kuhinju.

- Sedi. Hoćeš li kafu dok ne nahranim malenu? - klimnula je glavom u pravcu šestogodišnje devojčice koja je veselo gledala Loren svojim krupnim plavim očima boje različka. Loren je sela nasuprot nje i nasmešila se.

- Da li si ti Keti?

Zvončica

~21~ Bocca

Dete je i dalje gledalo ne progovorivši ni reči.

- Ne može da govori. Nekada je znala, ali je zanemela otkako joj je majka umrla pre dve godine.

Devojčica je podigla glavu i počela da jede kašu. Trag sunca osvetlio je njene zlatne uvojke koji su joj padali na ramena.

- Kako imaš divnu kosu!

Keti je pogledala sa čudnim izrazom na licu koji Loren nije mogla da pročita. Zatim je podigla parče kolača sa tanjira i ponudila ga Loren koja ga je prihvatila.

- Hvala, otkud si znala da sam gladna? Sačekaću da pojedeš kašu, pa ćemo onda zajedno da jedemo kolače i pijemo kafu.

- Zbog čega si, zapravo, došla? - upitala je ljubazno Kimami.

- Da vidim Timotija.

- Drago mi je što si isto toliko oduševljena gospodinom Vokerom koliko i on tobom.

- Veoma mi je drag, ali, na žalost, nisam lično zainteresovana za njega. Bar ne kako vi mislite.

- Ako nisi došla da me vidiš, zbog čega si onda tu? - upitao je Timori veselo dok je stajao naslonjen na dovratak.

- Svakako ne da ti se udvaram. Nasmejao se od srca, a zatim uzeo šolju i seo između Loren i Keti.

- Dobro jutro, malena. Kako si danas? - sagnuo se i poljubio svoju kćerku u kosu. Njegove oči su zablistale kad je smestio devojčicu u krilo i zagrlio je. Loren je osetila da su se njene oči napunile suzama dok je posmatrala kako se grle, začuđena koliko je ovaj krupan čovek, u stvari, bio nežan. Žena koju bi on zavoleo mogla bi se smatrati srećnom.

Keti je zatim počela da se vrpolji i otišla je do Kiraami.

- Šta je posredi? - upitao je, otpivši malo kafe.

- Đaci su mi rekli da imaju dozvolu da posete ranč kad god to budu hteli. Ako misliš da mogu svi odjednom da se smeste, dovela bih ih jedan dan. Juče smo išli na izlet u Parker. Prvi put sam ih videla opuštene i nadam se da će takvi da budu na časovima.

Timoti se okrenuo prema Kimami.

- Da li bi mogla da pripremiš ručak za decu?

- Kako da ne. Bilo bi mi pravo zadovoljstvo.

- Dobro, onda dolazimo u petak. - Loren se prijatno nasmešila.

Za večerom, Rasel je pomenuo izlet.

- Čuo sam da vodiš decu na Timotijev ranč?

- A od koga?

- Imam svoje izvore informacija.

- Dobro si obavešten. Mogu li da računam na tvoju pomoć?

- Ne - rekao je odsečno, dok mu je lice bilo skriveno u velikom oblaku dima.

1000 € BONUS

Zvončica

~22~ Bocca

Osetio je njen pogled na sebi dok je gasio cigaretu i sklanjao tanjire sa stola. Čekala je neko objašnjenje, ali on nije mogao da ga da ili, tačnije, nije smeo da prizna da je bio ljubomoran na Timotija. Bez obzira što će između njih biti deca, Kimami i radnici, njih dvoje će ipak biti zajedno i to je bilo ono što ga je plašilo. Pogledavši je za trenutak, i dok mu je srce snažno udaralo, prošao je pored nje, uzeo jaknu sa čiviluka i izašao napolje. Pozvala ga je, ali se on nije osvrnuo. Čim je bio na otvorenom osećao se mnogo mirnije. Seo je na ogradu verande. Čuo je kako se vrata otvaraju, a zatim kako ga doziva.

- Tu sam - odgovorio je.

Loren je ugledala svetlost upaljene cigarete. Prišla je sasvim blizu. - Zašto si došla?

- Da vidim zbog čega se ljutiš.

- Ne ljutim se.

Počeo je da duva snažan vetar. Loren je izašla bez jakne. Počela je da drhti.

- Dođi ovamo - pozvao je nežno. Kada je prišla sasvim blizu raskopčao je jaknu i privukao je tako da je grejao svojim telom. Dugo su tako stajali priljubljeni jedno uz drugo dok najzad ona nije progovorila.

- Nisi odgovorio na moje pitanje.

- Pusti sad to - rekao je blago. Nije želeo da se taj divan trenutak završi.

Loren je bila zadovoljna što stoji tu ogrnuta njegovom jaknom dok je nje gove ruke grle a glava leži naslonjena na njegovo rame.

Osetila je kako mu srce snažno udara. A krv u njenim venama počela je brže da teče.

- O Čemu razmišljaš? - upitala je tiho pogledavši ga u oči.

Zagrlio je jače. - Mislim da je bolje da uđemo - rekao je promuklim glasom.

Nemo je klimnula glavom, zagolicavši mu obraz svojom kosom. Spustio je poljubac na njeno teme. Ušli su u kuću.

Prostoriju je obasjavala vatra koja je gorela u kaminu. Loren je stajala leđima naslonjena na vrata, gledajući ga pravo u oči. Rasel je skinuo jaknu i bacio je na stočić u hodniku, a zatim ruke oslonio na zid, zarobivši Loren. Ona je čekala poljubac za kojim su oboje žudeli i plašili ga se u isto vreme.

Podigao joj je bradu, posmatrajući netremice njene oči, lice, usne. Spustila je ruke na njegov struk i prišla bliže, želeći da oseti njegovo čvrsto, toplo telo. Spustio je svoje usne na njene. Bile su meke i nežne. Loren je gorela od želje za njim. Uplela je prste u njegovu kosu. On je počeo da joj ljubi oči, vrat.

- Sad je već dosta - prošaptao je iznenada.

Odgurnuo je dok su mu ruke drhtale na njenom ramenu. Teško je disao. Oči koje su je posmatrale bile su ispunjene žaljenjem zbog ovoga što se dogodilo među njima. - Idi na spavanje!

Želela je da se buni, ali nije imala snage. Plamičci vatre koji su goreli u kaminu kao da su se ogledali u njenim očima. Podigla je glavu i tiho prošla pored njega. Osvrnula se tek na stepenicama. Gledao je za njom, a zatim

Zvončica

~23~ Bocca

otišao u dnevnu sobu i seo na kauč. Drhteći od tek probuđene želje koju nije zadovoljila otišla je u svoju sobu i tiho zatvorila vrata za sobom, uverena da neće moći da zaspi. Bila je u pravu.

Sledećeg jutra Rasel se nije pojavio za doručkom.

- Otišao je u planine da razmišlja - objasnila je Suni.

- Čudno - dodala je. - Nije ništa okusio. - Oklevala je dok je posmatrala kako je Loren odgurnula tanjir i jedva popila nešto kafe. - Izgleda da danas niko nije pri apetitu.

* * *

Bio je prekrasan dan kasnog proleća. Loren je stajala kraj prozora kancelarije školskog odbora. Nebo je bilo tamnoplavo, a prozirni oblačići plovili su nebom terani blagim povetarcem. Mlada trava i pupoljci blistali su na suncu, a vazduh je mirisao na novi život Gde li je sada Rasel i i da li primećuje ovu lepotu? Nema ga već tri nedelje i niko ne zna gde je otišao, razmišljala je.

Članovi odbora ušli su i zauzeli svoja mesta. Loren je stajala nasred prostorije dok se sa njima pozdravljala.

- Imaš li kakvih problema? - upitao je Džon Nolan.

- Vi svakako znate da sam pre nekoliko nedelja vodila decu do Vokerovog ranča. Još uvek razgovaramo o tome šta su tamo doživeli. Zbog toga bih volela da napravim plan izleta do kraja školske godine. Pokazalo se da su deca imala od toga izuzetne koristi.

- A kako im ide učenje? - začulo se pitanje.

- Ovo može da se smatra kao podsticaj da naporno rade da bi izvesno vreme provela van učionice - umešala se Nituna.

- Ponovo ću da uradim plan i program u koji ću da dopišem ono Što bi trebali da vide na tim izletima,

- To će vam zadati veoma puno dodatnog posla. Da li ćete zbog toga da tražite i povišicu? Da li zahtevate da vam se to posebno plati?

Loren je pogledala čoveka koji je postavio to pitanje. Imao je oko četrdesetak godina, obučen u plavu košulju i uredno odelo, a na licu mu se ogledao neprijateljski osmeh. Oslonjen o naslon stolice, Dvajt Salminger čekao je da Loren odgovori na njegovo provokativno pitanje.

Loren je pocrvenela od besa. Stala je tačno ispred njega, nagnula se napred i pogledala ga pravo u oči.

- Nisam mislila da to zatražim, ali pošto ste bih tako dobri i podsetih me na to... - rekla je ljubazno. Nasmešila se. - Imate li još neko pitanje?

Odbor je prihvatio Lorenin plan. Bila je to još jedna dobijena bitka.

Njihovi izleti pokazali su se veoma korisni i bih su pravi uspeh. Dobili su vozača i školski autobus koji je nekada prevozio decu u školu u susednom gradu. Sada je bio popravljen i prerađen za njihovu upotrebu. U jednom od pisama koje je upućivala Oskaru bilo je napisano da je njen odnos sa decom bolji nego što je zamišljala. U toku njihove prepiske zatražila je sredstva da

1000 € BONUS

Zvončica

~24~ Bocca

kupi opremu, naglasivši da Odbor verovatno nema novca. Oskar joj je izašao u susret i odgovorio joj da će joj uskoro poslati novac.

Rasel je došao u školu jednog kasnog popodneva dok je ona proučavala program za narednu sedmicu. Stajao je na vratima i posmatrao kako ona čita. To ga je podsetilo na njihov poslednji susret. I sama pomisao na to naterala mu je krv u žilama da struji brže. Posmatrao je njen profil dok mu se pogled zaustavio na njenim usnama. Pomislio je kako bi bilo da ih ponovo poljubi. Do vraga, pomislio je. Nisam došao u školu da zavirujem kao kakav đačić.

Osetivši njegovo prisustvo, Loren se okrenula i videla ga kako stoji naslonjen na dovratak. Setila se topline njegovih ruku obavijenih oko njenog struka i njegovog snažnog tela. Kada je pogledala u njegove oči odmah je znala da dolazi zbog loših vesti.

Prišao joj je i bacio tabak hartije na sto.

- Šta je to? - upitala je iznenađeno.

- Školski odbor dobio je ček na pet hiljada dolara od Biroa za indijanska pitanja, ali se u pismu navodi da ne mogu da ih potroše bez tvog odobrenja. Došao sam da saznam zbog čega.

Loren je podigla pismo. U njemu su bile navedene stvari koje su odobrene za kupovinu, kao što su kompjuter i sportska oprema. Dok je pogledom prelazila preko redova, postala je sve ljuća.

- Ko je ovo napisao? - pogledala je potpis nepoznatog službenika i odahnula srećna što to nije bio Oskar.

- Ovo je neka greška, Rasele.

- Da li bi želela da mi kažeš o čemu se radi?

Bilo je to naizgled bezopasno pitanje, ali izgovoreno takvim tonom da je Loren počela da se trese od straha. Sećanje na njihov prethodni susret potpuno se izbrisalo iz njene svesti.

- Došao sam da ti kažem da si u velikoj opasnosti i bolje da mi odgovoriš na pitanje.

Ustala je, držeći se na odstojanju. Sto se nalazio između njih. Pogledala ga je u oči. Bio je ljut.

I on je nju posmatrao. Na neki način, bilo mu je drago što je toliko borbena, što ne želi da popusti. - Želim da znam istinu - prišao je bliže. - Otkad imaš kontrolu nad novcem?

Prebledela je. Znači, tu smo. - Misliš da želim da ga ukradem? - poželela je da glasno viče. Umesto toga samo mu je mirno objasnila. - Pisala sam Oskaru, zatraživši od njega novac da kupim opremu za školu. Rekao je da će Odbor da dobije ček i naravno, da će im biti rečeno da se o tome dogovore sa mnom. Razumela sam da odluka o nabavci treba da bude njihova. Ne znam zbog čega je taj Toper to napisao - sevala je očima ljutito.

- U pismu piše da jedan deo novca ide tebi. Zar nisi zadovoljna platom?

Loren ga je samo ljutito pogledala.

- Nisi odgovorila na moje pitanje?

Zvončica

~25~ Bocca

- Više neću da odgovaram ni na jedno tvoje pitanje - rekla je tiho i pošla ka vratima.

Dok je prolazila pored njega uhvatio je za ruku i privukao je. Njene oči gorele su vatreno, a obrazi bili obliveni rumenilom. Pokušala je da se odvoji od njega, ali je on jače privukao i snažnije zagrlio.

- Pusti me - bunila se, dok su se njene oči ispunile suzama. Spustio je svoje usne na njene. Ona je najzad popustila i obavila ruke oko njegovog struka. On je osećao njene grudi, čvrsto priljubljene uz njegove. Polako je otkopčavao njenu svilenu bluzu, a zatim rukom prelazio preko njene glatke kože. Ona je tiho uzdahnula i rukama mrsila njegovu gustu crnu kosu.

Znao je da je želi iako je došla ovde samo iz koristoljublja. Nije mogao da joj odoli. Kako je samo želeo.

Odjednom se izvukla iz njegovog zagrljaja.

- Kuda ćeš?

- Da telefoniram.

Išli su do zgrade odbora, ne progovorivši ni reči. Bilo je divno veče. Sunce je upravo zalazilo. Ali njih dvoje su bili toliko ljuti jedno na drugo da nisu primećivali lepotu prirode oko sebe.

- Oskare, ovde Loren. Rasel ima da ti postavi neka pitanja u vezi sa čekom. Hoćeš li s njim da razgovaraš? - i ne dočekavši odgovor, pružila je Raselu slušalicu.

Kada je izašla napolje suze su počele da joj teku niz obraze. Krenula je ka školi, dok se mrak polako spuštao. Zastala je za trenutak na ulaznim vratima, a zatim ušla u kuću za nastavnike. Dok je stajala kraj prozora bila je već noć. Osećala se usamljenom, bez igde ikoga.

Neke stvari se nikada neće promeniti, mislila je. A ljudi su svugde isti, nepoverljivi, nesposobni da prihvate ono što je dobro, a odmah prihvataju zlo.

Odjednom je čula kako se vrata otvaraju. Sklonila se u mrak.

- Loren? - zvao je Rasel. - Jesi li tu? Ćutala je. Pozvao je ponovo, malo tiše, kao da je znao da se krije od njega.

- Tu sam - rekla je bolno i okrenula u pravcu zvuka. Jedva je nazirala njegovu ogromnu priliku obasjanu mesečnom. - Idi odavde.

- Hoću da razgovaramo.

- Nisam raspoložena za razgovor.

- Dobro - stao je uz nju. - Najbolje da ti kažem otvoreno. Pogrešno sam te ocenio. Žao mi je zbog toga. Često su nas izigrali, pa je bilo lakše poverovati u to ponovo nego u tebe. Sve je bilo onako kako si mi rekla.

- A da li ti je rekao zbog čega je jedan deo novca namenjen meni?

Raselu je bilo neprijatno i ona je u tome uživala.

- To ti je vraćeno ono što si dala za troškove izleta iz svog džepa. Slušaj, hajde da objavimo primirje.

- Posle onoga što si mi rekao? - zavrtela je glavom, njen gorak smeh odzvanjao je u praznoj sobi. - Kako se samo usuđuješ?

Prišla je i unela mu se u lice. - Smesta da si izašao!

1000 € BONUS

Zvončica

~26~ Bocca

Sutradan, Loren je pokupila svoje stvari i uselila se u kuću za nastavno osoblje, na Sunino veliko nezadovoljstvo.

* * *

Jednoga dana, Hauard je došao pijan u školu. Loren je bila primorana da izbaci dvojicu njegovih drugova koji su ga doveli u učionicu. Ona i Terens odveli su ga kod nje kući i stavili pod hladan tuš. Zatim mu je skuvala jaku crnu kafu. Dok mu je sipala još kafe on je samo odmahnuo rukom i zavalio se na naslon stolice. Koža mu je bila mlitava, a ispod očiju imao je tamne kolutove.

- Da li to često radiš? - upitala je.

- Ništa vi ne znate - gledao je poluotvorenih očiju.

Loren je počela da razgovara sa njim prijateljski. To je trajalo satima, i zahvaljujući pažnji koju mu je posvetila, Hauardu se vratila boja u obraze i prvi put se osećao kao dečak kome treba pomoć, ljubav i razumevanje,

- Ne bi trebalo da ih ponovo primite u školu. Oni su propalice.

- A zbog čega se onda družiš s njima, Hauarde?

- Jedan od njih, onaj visoki, moj je rođak. Nas dvojica smo odrasli zajedno, ali je njegova majka umrla i on se odselio. Više se ne viđamo tako često.

- Zašto je danas došao u školu?

- Samo da pravi nered.

U tom trenutku vrata su se otvorila i Rasel je ušao.

- Došao sam da pregledam Hauarda.

Posle kratkog pregleda ustanovio je da je s njim sve u redu.

- Hoću sutra da te vidim u zgradi Odbora, da li ti je jasno?

Mladić je potvrdno klimnuo glavom. Kad je Hauard otišao, Rasel se obratio Loren.

- Deca su mi rekla šta si uradila. Nije baš mudro.

Pogledala ga je začuđeno.

- Ne pravi se naivna. Otkud tako da se postaviš prema njima?

- Imala sam i ranije sličnih slučajeva. Ne plašim se.

- Znam - namrštio se. - To me i zabrinjava. Imaš više sreće nego pameti.

Loren se nasmešila. Uprkos svemu što se dogodilo među njima znala je da je njegova briga iskrena, pa se nije uvredila. Kada je izašao pokušala je da ga shvati. Nije joj bilo jasno šta on oseća prema njoj, niti je bila sigurna za svoja osećanja.

* * *

Jedne večeri, nekoliko dana kasnije, ostala je nešto duže u školi. Kad je izlazila, duvao je jak vetar i ona je podigla okovratnik jakne. U jednom trenutku, dok je bila sasvim blizu kuće nečija ruka je povukla u senku,

Zvončica

~27~ Bocca

držeći je čvrsto. Osetila je hladnu čeličnu ivicu noža i zadah muškarca koji je mirisao na alkohol.

- Dobro veče, učiteljice. Vratili smo se. Ovoga puta da razgovaramo s vama.

Pokušala je da se oslobodi, ali je oštrica noža jače pritisla.

- Kevine, ostavi je! - začuo se glas sa ulice.

Loren je osetila kako je njen napadač malo posrnuo i brzim pokretima ga je laktom udarila u stomak, a drugim udarcem u leđa oborila na zemlju. Brzo je otrčala do Hauarda koji je stajao u blizini. - Pazi, ima nož - rekla je uplašeno.

- Idite vi u kuću. Neće on mene da napadne, jer mi je rođak.

- Neću da te ostavim samog s njim - bila je uporna.

- Uradi kao što kaže, Loren. Uđi u kuću. Mi ćemo već s njim da se nagodimo - naredio je Rasel koji se odjednom stvorio u blizini.

Loren ga je poslušala. Stajala u mračnoj sobi kraj prozora. Nije mogla ništa da vidi, samo je čula kako se napolju nešto događa. Pitala se šta će se desiti na kraju. U ušima su joj odzvanjale grube Raselove reči. Da li je u njima osetila bes, srdžbu ih možda strah? Naravno ne zbog Hauarda ili njega, već zbog nje. Na vratima se začulo kucanje.

- Otvori, Loren, mi smo!

Vrata su se otvorila i Rasel je uveo u sobu dva mladića.

- Kevin želi da vam se izvini - rekao je Hauard.

Loren ih je redom pogledala. Lica mladića bila su umazana krvlju. Ljutito se obratila Raselu. - Zar nisi mogao da ih sprečiš? Kako si mogao da dozvoliš da se toliko povrede?

Kada ga je pogledala učinio joj se isto tako mlad kao i ta dvojica mladića. - Hoćeš ti da im pružiš prvu pomoć ili da ja to uradim?

- Ja ću. Posle toga Kevina vodim kod šerifa.

Spustio je ruku Hauardu na rame i uveo ga u kupatilo.

Pitajući se otkud Rasel zna kuda treba da ide, odvela je Kevina u kuhinju i naredila mu da sedne za sto. Pokvasila je peškir i počela da briše posekotine i rane koje je zadobio prilikom tuče. Povremeno bi se namrštio, ali je sve podnosio bez reči. Najzad je prekinuo tišinu.

- Umete da se tučete, učiteljice.

- Opomenula sam te onoga dana kada si došao u školu.

- Ne znam zbog čega ste tako dobri prema meni? Nisam zaslužio tako nešto. Žao mi je što sam ovo uradio. Bio sam ljubomoran. Hauard je stalno pričao o vama i ja sam se uplašio... - nije dovršio misao.

- Obećavam da ga nećeš izgubiti - spustila je ruku na njegovo rame. - Jeste li vas dvojica zaista rođaci?

- Naše majke su rođene sestre. Moja je umrla, a oca nikada nisam upoznao. Njih dvoje nisu bih venčani - ispričao je tužno.

- Imao si zaista nesrećno detinjstvo.

- Ne želim da me svi sažaljevate. Mogu i sam da vodim računa o sebi.

1000 € BONUS

Zvončica

~28~ Bocca

- Imaš li posao?

Ćutao je. - Jesi li završio školu? Da li znaš nešto bolje da radiš nego da se subotom uveče napiješ?

Bio je ljut. Kada je hteo da ustane, Loren ga je samo gurnula na stolicu i on je seo. - Ostani tu. Nisam još završila s tobom.

- Vi nemate pravo ništa da mi kažete.

- A da li imam pravo da te tužim što si potegao nož na mene? Šta više voliš - šerifa, plemenski savez ili mene? Pogledao je ljutito i nije ni reči progovorio, a zatim spustio pogled. - Koliko si razreda završio? Koliko imaš godina?

Nije bilo odgovora. Slegla je ramenima. - U redu, nije važno. Imaš li nekoga na koga bi mogao da se osloniš?

- Nemam.

U tom trenutku ušao je Rasel i naredivši Kevinu da ustane i pođe s njim, prekinuo njihov razgovor. Loren je otišla u dnevnu sobu i započela razgovor sa Hauardom. Nekoliko trenutaka kasnije Rasel i Kevin su se vratili.

- Ovaj mladi gospodin i ja idemo na jedan mah razgovor sa šerifom.

- Možemo li nas dvoje pre toga da razgovaramo nasamo? - upitala je Loren.

Rasel je naredio Kevinu da se ne pomera i pošao za njom u spavaću sobu. Kada je upalila svetio, Rasel je ugledao njen prostrani krevet i zamisliti kako ona leži na njemu.

- Molim te, nemoj da ga vodiš šerifu - pogledala ga je dok su joj se obrazi zarumeneli.

- Molim? - bilo je to poslednje što je mogao da očekuje od nje. - Da li znaškoliko je on opasan?

- Možda i nije. Već dugo niko o njemu ne vodi računa. Sam je i uplašen. Još uvek je on dečak kome treba uteha i zaštita.

Tanka crvena linija označavala je mesto gde je Kevinov nož ozledio ispod vrata, a ona se zalaže za njega, razmišljao je Rasel. Njena požrtvovanost je u njemu izazvala strahopoštovanje.

- Šta, zapravo, hoćeš da učinim?

- Nađi mu posao i stan.

- Ima puno nezaposlenih ljudi. Zašto bismo morali da izlazimo u susret jednom otpadniku?

- Zato Što je u nevolji. Ako mu ti ne pomogneš, ko će? Neko treba da se brine o njemu dok još ima nade da se popravi - oči joj se napuniše suzama.

- Zašto ti je toliko stalo da mu pomogneš?

Okrenula se i otišla do kamina, gledajući tužno u ostatke vatre koji su ležali u njemu. Želela je da mu poveri ono što još nikom nije. A na to je nagnala potreba da pomogne Kevinu.

- Imamo puno toga zajedničkog - rekla je bolno. - I on je kao i ja odrastao bez oca, a još u ranom detinjstvu, smo izgubili majku. I tako smo lutali, tražeći mesto pod suncem.

Zvončica

~29~ Bocca

Duboko je uzdahnula. On je ćutao.

- Ipak, ja sam imala gde da odem, a o njemu se niko ne brine. Pomozi mu. Bar mu pruži priliku da se popravi.

- U redu. Videću šta mogu da uradim.

Nasmešila se u znak zahvalnosti. Bio je ljut. Nije mogao da se bori protiv nje. Za sve što je radila imala je jake argumente. Neki unutrašnji glas, koji mu je zadavao tolike muke pitao se da li on uopšte i treba da se bori protiv nje?

* * *

Školska godina bližila se kraju. Plan i program bih su već ispunjeni uprkos tome što su deca imala još dva izleta. Loren je sada imala više vremena da se posveti uređenju kuće.

Iz kofera koje su kasnije doneli, izvadila je stvari koje je sa ukusom poređala u kući i koje su doprinele toplini i udobnosti njenog doma.

Kipare u toplim bojama prekrivale su podove i sofu, a zavese od muslina boje kafe bile su okačene o mesingane garnišne. Njeni omiljeni grnčarski predmeti stajali su na stočićima na kojima je držala zelenilo i suvo cveće. Na policama su se nalazile knjige, a na zidovima umetničke slike. U kuhinju je donela svoje pokućstvo. Sada je bila zauzeta oko skidanja farbe sa stolica. Ostalo joj je da uredi kupatilo i spavaću sobu, ali se već sada osećala promena. Njena kuća ličila je na pravi dom.

Uveče bi radila sa Kevinom koji je bio uporan i veoma bistar i lepo je napredovao u učenju. Za vreme vikenda išla bi u istraživanje okoline sve do granice rezervata.

Otkrila je lepe brežuljke, prostrane livade prošarane poljskim cvećem, jaruge i močvare, koje se u proleće pune vodom koja se slivala sa planina. Što je putovala dalje od Parkera teren je postajao sve stenovitiji. Približavala se Šip Roku, svetinji za pleme Navaho.

U južnom kraju rezervata, stajala je mala stena kao da čuva stražu. Loren je odlučila da je malo bolje razgleda. Sjahala je s konja, zavezala ga i obišla krug, tražeći ulaz za koji je bila sigurna da postoji, vekovima, kiša i erozija klesali su ovu stenu i stvarali uzan prolaz koji je Loren odmah pronašla, čim je ušla u stenovitu padinu koja se dizala iznad pošumljene oblasti, osvrnula se oko sebe i učinilo joj se da stoji na ivici starog vulkanskog kratera. Dok je strana na kojoj je stajala bila gotovo bez vegetacije, suprotna padina bila je obrasla drvećem i raznim žbunjem. Spustila se i polako ušla u šumu dok je slušala cvrkut ptica. Kad je prešla šumu i čistinu koja se nalazila ispred, naišla je na malo jezero u koje se ulivala voda koja je padala s vodopada. Sa leve strane jezera nalazio se veliki pljosnati kamen. - Popela se i nagnula, posmatrajući vodu i ribe koje su plivale po jezeru. Iznad površine vode izdizala se trska.

- Kamo sreće da sam malo bolje učila biologiju. Sada bih mogla da razumem svu ovu lepotu - rekla je glasno, misleći da niko ne može da je čuje.

1000 € BONUS

Zvončica

~30~ Bocca

- A šta bi to želela da razumeš? - začula je ljutiti glas. Okrenula se i ugledala Rasela. - Šta tražiš ovde? Da me nisi, možda, pratila?

- A zašto bih to radila?

- Kako si onda pronašla ovo mesto? Niko sem mene ne zna da ono postoji - popeo se na kamen i seo pored nje.

- Sasvim slučajno, budi uveren. Moja radoznalost me je dovela čak ovamo.

- Žao mi je što nisam ispunio svoje obećanje da ti pokažem okolinu.

- Nije važno. Nisam tako nešto ni očekivala od tebe.

- Zbog čega?

- Zbog toga što me mrziš. Mrziš ono što radim, mrziš me zbog toga što nisam onakva kakva bi želeo da budem. Stoga je prirodno da me izbegavaš kad god je to moguće. Potpuno te razumem - pogledala ga je pravo u oči.

- Ne mrzim te - priznao je, osećajući se nelagodno. Istina je, priznao je i sam sebi. Ne mrzim je.

-A zbog čega se stalno svađamo? Zašto svaki put kad mi se približiš osetim kako si ljut na mene? - pogledala ga je tužno. - Sad znam da se ljutiš samo zato što sam pronašla tvoje skrovito mesto - ustala je i otresla prašinu sa sebe. - Bolje da idem.

Okrenula se da siđe, ali je on preduhitrio i ispružio ruke. - Hajde, pridržacu te.

- Tvoja pomoć mi nije potrebna - odmahnula je glavom. Ali je u sebi pomislila da zapravo ne želi da oseti njego ve ruke na sebi.

Pre nego što je mogao da je sprečiokrenula se ka suprotnoj strani kamena, sisla i krenula niz obalu jezera.

- Loren, stani - dozivao je.

Želela je da može da stane i mirno s njim razgovara. Ali, znala je da to nije moguće i nastavila je da trči.

- Loren, čekaj!

Ponovo je ljut, pomislila je. Nije mogla da promeni njegovo ponašanje i zbog toga je najednom uhvatila panika. Povećala je brzinu boreći se s peskom koji joj je ulazio u cipele. Stigao je tek kada je došla do čistine koja vodi ka šumi. Uhvatio je za članak i povukao sa nasipa na koji je upravo počela da se penje. Uhvatila se za jedan mali žbun, ali on je bio jači i ona se prevrnula i pala na leđa. On je svojim rukama obuhvatio tako da je bila potpuno prikovana za zemlju. Sevala je besno očima dok je pokušavala da se oslobodi, ali u tome nije uspevala.

U toku borbe niko od njih nije progovorio ni reč. Oboje su se trudili da steknu prednost nad onim drugim. Lorenini obrazi bih su zajapureni, a na oči su joj navirale suze. Puls je jače počeo da joj kuca. Njegove oči gutale su njenu divlju lepotu. Niz obraze tekle su joj suze. Nežno je poljupcima obrisao njene suze. Otvorila je oči. Odjednom je postala ustreptala od želje za njim.

- Izvini, Loren. Nisam želeo da te povredim.

Polako je svojim usnama prešao preko njenih, a zatim je milovao njeno čelo, slepoočnice i obraze nežnim poljupcima. Ona je obavila ruke oko

Zvončica

~31~ Bocca

njegovog vrata, a zatim uplela svoje duge prste u njegovu gustu kosu. Poželela je da oseti njegovu kožu, da oseti njegovo telo sasvim uz njeno. Spustio je svoje usne na njene i one su se spojile u strasni poljubac. Vreme kao da je stalo za njih dvoje.

- Rasele, molim te pusti me. Ne mogu da dišem - rekla je iznenada.

On je otvorio oči i malo se pomerio, zagledavši se u udaljenu obalu jezera. Žalio je što je izgubio kontrolu i podlegao želji za njom. A da nisu prekinuli, ne bi se sve završilo samo na poljupcima. - Mislim da je bolje da ideš - rekao je nestrpljivo.

- Zašto?

Odgovora nije bilo.

Osetila je čudno zadovoljstvo što je ponovo bio ljut. Bio je mnogo bezopasniji nego kad njime vlada strast.

- U mom životu nema mesta za tebe!

* * *

Jedne subote, dok je bila zauzeta skidajući boju sa jednog starog drvenog sanduka, čula je kucanje na ulaznim vratima. Otvorila je vrata i ugledala Rasela kako stoji na stepenicama. Izgledao je vitak i lep u farmerkama i jednostavnoj košulji. Njeno srce je zaigralo od sreće kada ga je ugledala.

- Šta radiš ovde? - upitala uz osmeh.

- Moja majka te poziva na porodični skup.

- Zar i ja moram da budem prisutna?

- Bolje je da dođeš, jer bi majka sve redom zvala da te nagovaraju - nasmešio se vragolasto.

- U pravu si. Jednostavnije je da odem. Ali, ne mogu ovako. Idi, i reci Suni i ostalima da ću da dođem čim se presvučeni.

- Ne, čekaću te ovde.

Loren se vratila nešto kasnije obučena u haljinu tirkizne boje sa tankim bretelama koje su otkrivale njena glatka ramena. Ima savršene noge, pomislio je. Biće najlepša na zabavi.

- Mogu li ovako da idem?

- Naravno - odgovorio je kratko. Dnevna soba Norisovih bila je puna ljudi, Loren se iznenada uplašila i verovatno bi pobegla da Rasel nije bio pored nje. Suni joj je prišla i prebacila ruku preko njenog ramena i povela je ka ostalima. - Ovde su moja deca i neki rođaci. Želim da ih sve upoznaš.

- Ne volim da smetam.

- Ja sam im već rekla da te smatraju našom - Suni je prvo prišla jednom mladom čoveku. - Ovo je moj zet Ben, suprug moje najstarije kćeri Fler. I on je belac kao i ti, ali smo ga ipak primiliu porodicu - šalila se Suni.

Loren je na to ljubazno klimnula glavom i nasmešila se, a to isto uradio je i on. Krajičkom oka pogledala je Rasela i osetila kako mu je bilo neprijatno.

1000 € BONUS

Zvončica

~32~ Bocca

Kako su se ona i Rasel našli za stolom jedno pored drugog, Loren nije bilo poznato. Ali, i pored toga nisu puno razgovarali sem što su izmenili nekoliko učtivih fraza.

Njegova porodica je očigledno prihvatila, i to je Rasela mučilo i više nego što je smatrao da je bilo potrebno. Slušao je razgovor koji je vodila sa njegovom najmlađom sestrom Pegi. Iako se baš nisu u svemu slagale izgleda da su našli zajednički jezik.

Kada je večera bila završena, društvo se razišlo u nekoliko grupa.

Suni je sa svojim kćerima bila okupljena oko Flerine bebe. Loren je neopaženo izašla na terasu da posmatra zalazak sunca. Bilo je dobro pobeći od ljudi i uživati u tišini.

- Šta tu radiš sama? - upitao je Timoti.

- Ne snalazim se dobro u ovakvim prilikama.

- U to ne verujem. Kad god sam te pogledao izgledalo je da se lepo zabavljaš. Svi te vole.

- I ja njih volim. Ah, mislim da je nevolja u meni.

- Smešno. Ti si jedna izuzetna osoba. Kako možeš da misliš tako nešto o sebi.

- Izvini, Timoti, cenim tvoju pažnju, ali ipak bih želela da budem sama.

- Jesi li sigurna u to? - uhvatio je za ramena.

Klimnula je glavom, ne primetivši priliku koja ih je posmatrala sa prozora iz dnevne sobe. Timoti je izašao ostavivši Loren samu.

Loren je stajala napolju. Osećaj usamljenosti ponovo je obuzeo otkako je sa ovom porodicom. Briga i pažnja jednih za druge samo su pojačah njeno nespokojstvo. Osećala je da je sama na svetu.

- Bila je to dirljiva scena! - rekao je Rasel cinično.

- Zašto to radiš? - bila je ljuta.

- A šta to? - upitao je tobože naivno.

- Stalno me napadaš. Od sada ću žestoko da se branim.

Čvrsto je stegao za ruku. - Zašto si tako ohola? Da li se osećaš snažnom zato što si pridobila celu moju porodicu?

- To ti se ne sviđa? Ljut si što su me prihvatili. To znači da si možda pogrešio u proceni - izvukla je ruku iz njegove a zatim krenula unutra. - Ti to, uostalom, nikad ne bi ni priznao.

Dnevna soba bila je prazna. Sela je na najbližu stolicu i posmatrala plamičke vatre kako gore u kaminu. Odjednom joj se pridremalo. Zabacila je glavu i zatvorila oči uzdahnuvši.

Iz sna je prenuo slabašan glasić. Nečija mala ruka je povukla za haljinu. Loren je otvorila oči i ugledala Keti kako stoji pored nje i plače. Podigla je devojčicu u krilo i čvrsto je zagrlila. Tepala joj je na uvo i milovala nežne raščupane uvojke. Ketin glasić bio je pun bola i straha.

- Zašto plačeš, mila?

- Mislila sam da si... umrla.

Zvončica

~33~ Bocca

- Izvini što sam te uplašila, ali drago mi je što si progovorila. Sviđa mi se tvoj glas.

Keti se privila uz Loren jače. Loren je jako zagrlila, osetivši kako njeno srce ubrzano kuca. Zatvorila je oči.

Rebeka bi sada bila ista kao i Keti, pomislila je. I sada bi nju isto tako držala u naručju. Ali, nje više nema. Ja sada tešim tuđe dete i dajem mu svu svoju ljubav.

Loren je podigla Keti i odnela je u trpezariju gde su pili kafu. Predala je dete ocu i krenula nazad nesvesna da je Rasel posmatra. Keti je obavila ruke oko očevog vrata i prošaptala mu nešto na uho. Osmeh je ozario njegovo lice. Lorenine oči se napuniše suzama i ona je okrenula glavu na drugu stranu.

Želela je da izađe, ali joj je Rasel preprečio put. Dok su joj se suze kotrljale niz lice prebacio je ruku preko njenog ramena i izveo je napolje.

Hodali su jedno pored drugog ćuteći.

- Hoćeš li da svratimo negde na kafu? - upitao je.

Klimnula je glavom zamišljeno.

- Keti je progovorila tvojom zaslugom. Zar nisi srećna zbog toga? - upitao je dok su se vozili džipom.

- Jesam - rekla je ravnodušno. Kako je mogla da ispriča nekome kao što je Rasel svoju tužnu priču iz detinjstva o tome kako je imala sedamnaest godina kada je išla u potragu za svojim ocem i kako je on odbacio.

Dvadesetak minuta kasnije zaustavili su se ispred jednog restorana koji je bio udaljen čitav blok od centra grada.

- Nisam sigurna da bi mi sada prijala gužva.

- Bojiš se da će te videti sa mnom u društvu?

- Iako si pametan mladić možeš ponekad i da ispadneš glup. Krenula je ka ulazu sačekavši da joj se pridruži. Došao je do nje, uhvatio je pod ruku i s njom zajedno ušao u punu salu.

- Izvini, zaboravio sam da je subota uveče.

Pronašao je jedan sto u uglu.

- Hoćeš li kafu ili nešto žestoko?

- Samo kafu - odgovorila je, gledajući parove kako igraju uz zvuke muzike sa džuboksa i ljude koji sede za barom.

- Hoćeš li da plešemo? - upitao je Rasel, pošto je doneo kafu iz bara. Loren je odmah ustala i pošla za njim do podijuma. Igrali su ćuteći u ritmu muzike.

- Imaš divan stas - rekao je tiho.

- I ja to mislim za tebe - nasmejala se slatko.

Jedna ruka je u tom trenutku potapšala Rasela po ramenu. Jedan mladić s bradom stajao je pored njih.

- Otkud tako lepa devojka da nađe ovako ružnog mladića? - obratio se Loren. - Sigurno možeš da nađeš nešto bolje?

1000 € BONUS

Zvončica

~34~ Bocca

- Pazi kako razgovaraš s damom. - Rasel je dohvatio mladića za okovratnik i gurnuo ga u pravcu stola gde su sedeli njegovi drugovi. Loren je prebledela. Rasel je otišao do bara, ostavio novac i uzeo Loren za ruku i krenuo ka izlazu.

- Zašto ne ostaviš bele žene na miru? - začuo se isti glas.

Rasel je u dva koraka prešao salu i udario pesnicom mladića. On se odmah srušio na pod. Rasel je uhvatio Loren za ruku i izašao ne pogledavši čoveka na podu.

Kada su bili u džipu, Loren je još bila u šoku.

- Da li ti se ovakve stvari često događaju? - upitala je tiho.

- Prilično. Bila si dosta uplašena. Očekivao sam da ćeš biti smirenija.

- Videla sam ja i gore stvari.

- Zašto si se onda uplašila?

- Šokirala me sama pomisao na to da se to dogodilo.

- Ovakve stvari slušam od svoje petnaeste godine otkako sam napustio rezervat. Trebalo bi da sam na to već navikao.

- Znači li to da se još nisi navikao?

- Normalan čovek nikada ne može da se navikne na tako nešto.

- I zato si se vratio u rezervat, jer si znao da će tamo da te prihvate?

- Da me prihvate? Ne budi naivna! Nisu me baš tako lako prihvatili. Celog mog života su me pažljivo posmatrali. Mislim da nikada i neću znati šta ta reč zapravo znači.

* * *

Sledeće subote Loren je u kuhinji pripremala sendviče kada je začula kako se otvaraju ulazna vrata, a zatim kako je Rasel doziva.

- Šta sam to zgrešila? - zastala je na kuhinjskim vratima.

Nije je video nedelju dana i shvatio je koliko mu je nedostajala. A ipak, stideo se toga.

- Šta ta deca rade napolju? - upitao je mirno. - Zašto su tamo bačene četke? Da li je zamisao o jeftinom radu tvoja?

- A šta bi ti predložio? Kako da okrečim školu?

- Sama!

- Počela sam da krečim, pa mi deca nisu dozvolila. Sama su se ponudila da mi pomognu. Ne vidim u tome ništa loše.

- Treba da rade nešto drugo. Zar nemaju obaveze kod kuće?

- Subota je, Rasele. Da li neko od đaka koji su ovde ima da pomaže roditeljima? I da li su se možda oni žalili da im odvlačim decu od posla?

Stajali su licem u lice. Loren je bila ljuta. Rasel se pitao kako da je ućutka, uzme u naručje i poljubi. Sumnjao je da je to pravi razlog zbog čega je tu.

- U redu - rekao je tiho.

- Šta to znači?

Zvončica

~35~ Bocca

- Da si u pravu - uzeo je u naručje i spustio poljubac na njene usne, ugušivši svaki protest u njoj. Oboje su uživali u tom poljupcu i znali da će posle oboje zažaliti zbog toga.

Čvrsto se privila uz njega, želeći da oseti njegove čvrste mišice. Ovako pripijeni jedno uz drugo predstavljali su jedno biće. Zavukla je ruku ispod njegove košulje, želeći da oseti toplinu njegovog tela i kože.

Kada su se razdvojili Loren je otišla do prozora i zagledala se kroz prozor. Rasel je pripalio cigaretu i zagledao se u Loren.

- Da li te ovo plaši?

Ona je samo klimnula glavom. - I mene plaši - potvrdio je Rasel.

- A zbog čega? - upitala je tiho.

- Ne mogu da dozvolim da budem s tobom, a veoma teško mi pada da se toga odreknem - zagledao se u njene lepe oči.

Ona je pocrvenela i oborila pogled. On kao da je optuživao zbog toga, pomislila je. On je još jednom poljubio. Naslonila je glavu na njegovo rame, a zatim počela da mu ljubi vrat.

- Umeš lepo da miluješ.

- Jedan vidar me je tome naučio.

- Ne znaš koliko uživam u tome - sklopila je oči.

- Očemu razmišljaš, Loren? - upitao je nežno.

- Otome kako si lep!

- Muškarac ne može da bude lep.

- Može, pravoj ženi.

- Molim te, prestani da pričaš takve stvari - namrštio se i pomerio unazad. - Nisam onakav kakav bi želela da budem. Ne želim da me voliš niti da misliš da između nas može nešto da bude.

- Voleti znači mnogo više od običnog fizičkog kontakta - rekla je odsečno i prkosno podigla glavu.

Rasela su pogodile ove reci, ali je samo klimnuo glavom.

- Da, i ja tako mislim.

* * *

Dok je prolazila kroz selo, Loren je često nailazila na grupe dece okupljene oko nekog starijeg čoveka kako s pažnjom uče stare zanate, da rezbare, prave lule ili da izrađuju predmete od jelenske kože. Zadovoljna svojim radom, deca bi rukotvorine donosila u školu i ukrašavala ormariće i police u njihovoj učionici. Loren je bila zadovoljna što kod dece postoji ljubav prema tim starim zanatima.

Svoje slobodno vreme provodila je uređujući stan i nastavila je da istražuje okolinu. Često je posećivala ranč, išla na izlete s decom i na porodična okupljanja kod Suni. Tako je leto prolazilo mirno, sve do jedne noći...

Nije znala šta je probudilo u jedan sat posle ponoći i zašto je otišla do prozora koji gleda ka školi. Kada je razvukla zavesu i pogledala napolje

1000 € BONUS

Zvončica

~36~ Bocca

primetila je da u školi gori svetio. Brzo je otišla po baterijsku lampu i izašla napolje. Svetio se ugasilo. Loren je sačekala malo, misleći da će neko da izađe, pa pošto nikoga nije bilo, oprezno je ušla u školsku zgradu. Na podu u učionici ležala su dva dečaka. Pored njih bila je bačena kutija keksa koju su uzeli iz nastavničke fioke. Kada se sagnula da ih malo bolje vidi, ustanovila je da su to dva brata Rajan i Tomi, mirni dečaci sa kojima Loren nije imala problema.

Otac im je bio veoma nadaren za slikanje u mladosti, ali nikada nije iskoristio taj svoj talenat. Njegova porodica bila je na granici siromaštva i dobijala je socijalnu pomoć. Njihova majka Rejčel povremeno bi radila u fabrici u gradu, ali posao je uvek bio sezonski.

Da li su toliko siromašni da kradu hranu, čudila se Loren i pitala se zašto ne spavaju kod kuće. Nežno je položila ruku na Rajanovo rame i on je otvorio oči, stavila je kažiprst na usne i rukom mu pokazala da je prati do stola.

- Da li biste želeli da prespavate kod mene i da ujutru zajedno doručkujemo?

- Ne ljutite se na nas? - upitao je dečak.

- Ne, ne ljutim se - nasmešila se.

- Dobro, da probudimo Tomija?

- Ne, ja ću da ga podignem. Loren je namestila krevet za Tomija ali je Rajan insistirao da spava na podu sa svojim bratom, pa ga je ona smestila u vreću za spavanje, a zatim prekrštenih nogu sela pored njega na pod.

- Zašto ste krali?

Pogledao je tužno tarnnim očima koje su izgledale ogromne na mršavom i ispijenom licu. Položila je ruku na njegovu mišicu. - Želim da vam pomagnem, ali to ne mogu da učinim ako i vi meni ne pomognete. Reci mi šta se to dogodilo s vama?

Saznala je da su im roditelji otišli od kuće da nađu posao i njih ostavili da sami vode računa o sebi. To se često i ranije događalo. Ovoga puta nije ih bilo pet dana.

- A sada, na spavanje - rekla je nežno kad je Rajan završio svoju priču.

- Gospođice Loren - pozvao je dečak. - Hoće li moji roditelji da budu kažnjeni zbog ovoga? Nemojte, molim vas, da ih kaznite! Oni nisu krivi!

- Sigurna sam da nisu. A sada mirno spavaj.

Međutim, Loren nije mogla da zaspi. Celu noć je razmišljala. Svi su oni živeli kao jedna porodica gde su deca bila zajednička briga. Nijednom detetu nije moglo da se dogodi da bude gladno i bez krova nad glavom. Šta se sada dogodilo? Došla je do zaključka da ovoga puta jedino školski odbor može da donese odluku. Ujutru ih je dobro nahranila, zatim otišla do njihove kuće da spakujte stvari, pa ih je odvela do džipa koji je bio parkiran ispred Sunine kuće.

- Kuda idemo? - upitao je Tomi.

- To je iznenađenje.

Zvončica

~37~ Bocca

- Vodite nas u internat? Tata nam je rekao da nikome ne govorimo da su oni otišli, jer će nas smestiti u internat, a mi tamo ne želimo da idemo.

- Vodim vas na ranč gospodina Vokera da posetite Anetu i Keti. Možete tamo da ostanete sve dok vam se roditelji ne vrate, tamo ima puno životinja i dosta hrane i nećete morati da spavate na podu.

- Pa... u redu. Ali samo dok se ne vrate mama i tata - složio se Rajan.

Pošto je predala dečaka Timotiju i Kimami, Loren se vratila u Parker da razgovara sa članovima odbora o tome šta dalje da urade sa dečacima.

- Pravilno si postupila. Svi znamo da Džek, njihov otac, pije i da se Rejčel bori da očuva porodicu, ali nikada nije bilo ovako teško - namrštila se Nituna. - Treba im naći posao, a dok se to ne sredi, dečaci neka ostanu na ranču ukoliko se Timoti s time složi.

Posle sastanka Loren je krenula kući. Zamišljena, nije primetila Rasela kako joj se približava.

- Šta se to dešava, Loren?

- Očemu to pričaš? - upitala je iznenađena.

- Gde si odvela Rejčeline dečake? Neko mi je rekao da ih trpaš u džip. Ako si ih smestila u internat, pobrinuću se da zažališ zbog toga.

Ljuta što je uvek bio u stanju da pomisli najgore o njoj, a i na samu sebe što je izazvala nesporazum, rekla je prvo čega se setila.

- Tačno, odvela sam ih u internat u Kroford. Jesi li zadovoljan?

Loren je odmah otrčala do kuće Norisovih i iz štale izvela Starlajta i osedlala ga. Rasel je sve vreme pratio.

- Šta zamišljaš, ko si ti? I ko ti daje za pravo da izigravaš svemogućeg? Mešaš se u tuđe stvari. Ako ta porodica i ima nekih problema, mi smo tu da im pomognemo - prošao je rukama kroz kosu. - Uostalom, kako i mogu da očekujem da sve ovo razume neko ko nikada nije imao porodicu?

Loren ga je posmatrala širom otvorenih očiju. Prvo što joj je palo na pamet bilo je da što pre ode odatle, ali su joj ruke i noge bile teške. Naterala je Starlajta u galop. Jahala je u pravcu ranča gde su bih ljudi koji su je voleli i koji će je dočekati sa dobrodošlicom.

Na kapiji ranča ugledala je Timotija na konju.

- Kako si znao da dolazim? - nije se trudila da sakrije iznenađenje.

- Rasel mi je javio. Želeo bi sa tobom da razgovara.

- Setila sam se da nešto treba da uradim - i bez ikakvog daljeg objašnjenja okrenula Starlajta prema Parkeru, ostavivši Timotija da začuđeno gleda za njom.

Pošto je već bila daleko, usporila je. Nije razmišljala više ni o čemu. Posmatrala je zalazak sunca, koje je svojim odsjajem pretvaralo nebo u bronzanu boju, a oblake u boju tamnog zlata. Posle izvesnog vremena sve je postalo mračno, a zatim je počela da pada kiša. U početku su kapi kiše padale ravnomerno, a zatim su munje počele da paraju nebo praćene grmljavinom, a vetar da duva u snažnim naletima. Grom je udario u zemlju tačno ispred nje. Starlajt je zarzao od straha i počeo da galopira u nadi da će da pobegne. Preskočio je jedan plitki potok, a Loren je u strahu ispustila

1000 € BONUS

Zvončica

~38~ Bocca

uzde, izgubila ravnotežu i pala u vodu. Nije mogla da ustane. Uhvatila se za neku granu, ali je ubrzo izgubila svest.

* * *

Loren je došla sebi tek kad je svanulo. Kiša je još uvek padala, ali ona to nije osećala. Polako je otvorila oči pokušavajući da razazna gde se nalazi. Sedela je u vodi držeći se za jednu granu.

- Moram što pre da izađem odavde - šaputala je.

Uspela je da dođe do druge obale potoka ali nije mogla dalje. Legla je na stomak previše umorna da se pokrene.

- Hajde, Loren, vreme je da ustaneš. Otvorila je oči i ugledala Rasela kako stoji iznad nje.

- Šta radiš tu? - upitala je slabašnim glasom.

- Celu noć te tražim! Mislio sam dasi krenula ka jezeru, pa kad te nisamtamo našao, krenuo sam nazad. Upravo sam hteo da promenim pravac kad sam čuo kako vičeš.

- Toga se ne sećam.

- Bilo je to jedino pametno što si mogla da uradiš otkako si sinoć otišla. To ti je možda spasio život. A sad da vidim da li se osećaš dobro. Da nisi možda nešto povredila?

Nežno je pregledao sve vreme govoreći nešto nerazgovetno.

- Molim?

- Pitam se, da nisi htela da se ubiješ možda?

- Zašto si baš ti morao da me nađeš?

- A koga bi ti htela?

- Bilo koga ko zna pristojno da se ponaša.

Uzeo je njenu ruku i nežno prislonio dva prsta na njen puls. Uhvatila ga je snažno za članak.

- Šta ti je? - upitao je zabrinuto.

- Ponovo mi se vrti u glavi. Ne ostavljaj me! Plašim se!

- Polako, Loren. Tu sam s tobom i neću dozvoliti da ti se išta dogodi.

Probudila se na dodir njegove ruke. Pregledao joj je koleno. Primetila je da se sada nalazila u pećini.

Oko njenog kolena bio je obmotan toplizavoj, natopljen vrelom vodom pomešanom sa nekom mirišljavom tečnošću. Kada se zavoj ohladio, skinuo ga je i nežno masirao koleno.

- Šta mi to radiš?

- Da li baš sve moraš da znaš?

- Zar to nije moja noga?

- Ti nemaš poverenje u mene!

- Navedi mi bar jedan razlog zbog koga bih mogla da ti verujem.

- Sa tvoje tačke gledišta ne postoji nijedan. Ali pustimo sada to. Biću iskren, Loren. Slomljeno ti je nekoliko rebara, a koleno ozleđeno. Moguće je

Zvončica

~39~ Bocca

da je ligament pokidan ili je u najboljem slučaju teško uganuće. Pokušavam da ga na najbolji način izlečim dok ne stigneš do bolnice. Sad je najbolje da se što više odmaraš i da me pustiš da radim svoj posao, jesi li možda žedna?

- Jesam - rekla je tiho.

Za nekoliko trenutaka doneo je nešto toplo u rukama.

- Ovo je biljni čaj. Veoma smiruje. Pomogao je da se uspravi, Loren je žurno ispijala nepoznatu tečnost.

- Šta si stavio unutra?

- Nešto što će da te natera da spavaš i da se odmoriš.

Bez ikakvog upozorenja spustio je svoje usne na njene i poljubio je tako strasno da je njeno srce snažno zakucalo.

Nekoliko sati kasnije probudila se dodirnuvši svoje povređeno koleno.

- Da li te boli nešto? - upitao je nežno.

- Ne. Brinem za konja. Da li znaš šta je s njim?

- Pronašli smo ga i vratili kući. Dobro je.

Proverio je njen puls i reflekse. - Bilo bi mi drago da to mogu i za tebe da kažem.

Ona ga nije više čula jer je ponovo uhvatila nesvestica. Rasel je izašao iz pećine i naslonio se na jedno drvo. Gledao je u zvezde i slušao zvuk vodopada. Vazduh je bio vlažan i mirisao na zelenilo. Najednom je tišinu prekinuo plač koji je dopirao iz pećine. Dotrčao je do Loren i zatekao je kako jeca u snu. Nežno je podigao i držao u naručju sve dok nije otvorila oči, bila je uplašena.

- Hoćeš li da mi ispričaš šta si sanjala?

- Ne, mislim da nije važno. Izvini što sam te uznemirila.

Vatra koja je gorela obasjavala je njeno lice tako da je izgledalo pomalo egzotično. Posmatrao je bez reči.

- Zašto me tako gledaš?

- Lepa si - odgovorio je Rasel jednostavno.

- Ne govori to. Znam da tako ne misliš.

- Kako da ti kažem da si lepa? - pogledao je sa strahopoštovanjem. — Ležiš ovde iscrpljena i još pokušavaš da se svađaš sa mnom.

- Nisam ni reč rekla.

- Govoriš pogledom - uzeo je za ruku. - Loren, žao mi je što sam te povredio. Ono što sam rekao... što sam želeo da kažem, ispalo je sve naopako.

- A šta si to hteo da kažeš? Prošao je rukama kroz kosu, što je bio znak da mu je neprijatno.

- Hteo sam da kažem da možda ne znaš kako se ovde ljudi ponašaju i da zato nisi kriva.

- Zato što nisam znala kako da postupim?

Njegovo ćutanje shvatila je kao odobravanje.

- Zar misliš da sam dvadeset sedam godina živela van sveta? I ja umem da osećam. Ono što me stvarno vređa je što si protiv mene upotrebio reči

1000 € BONUS

Zvončica

~40~ Bocca

koje nikome u svom životu nisam poverila, osim tebi. Kako sad mogu da ti verujem?

- Znam da imam puno toga da naučim.

- Nemoj da se učiš na meni. Već sam bila toliko puta pdvređena u životu. Nisam sigurna da to mogu još jednom da podnesem.

Spavala je čvrstim snom cele noći, a sledećeg dana se odmarala povremeno razgovarajući s Raselom.

- Kako je izgledalo tvoje detinjstvo? - upitala je.

- Bilo je lepo dok smo bih mali i nismo znali šta nas čeka u životu. Lovili smo, jahali do planina, pecali. Stvari su počele da se menjaju kad nismo mogli da dođemo do učitelja i kad smo morali da idemo u školu u gradu. Tek sam tada počeo da shvatam koliko nas ne vole.

Tako su celo veče pričali. Sledećeg jutra, Loren se probudila i ugledala Rasela kako leži nešto dalje od nje i bunca u snu. Prišla je i stavila ruku na njegovo čelo. Bilo je vlažno od znoja, a njegovo telo treslo se od hladnoće. Dodala je nešto drva na vatru tako da je vrlo brzo u pećini bilo toplo.

Sada je mogla malo bolje da ga pogleda. Njegove grudi kupale su se u znoju, a kosa je bila potpuno mokra. Dohvatila je košulju koja je ležala na zemlji pored njega i nežno obrisala znoj sa njegovog čela i grudi. Njen dodir kao da ga je umirio. Prestao je da viče. Posmatrala ga je sa puno nežnosti. Izgledao je tako mlad i ranjiv, kao da mu je potrebna uteha i puno pažnje i nežnosti. Nagnula se i nežno poljubila njegove usne. Njegoveoči sa dugačkim, gustim trepavicamapolako su se otvorile. U njihovim tamnim dubinama Loren je videla strah i bes. Osećala je potrebu da ga zaštiti.

- Loren? Jesi li tu sa mnom? Beži... Znala je da još uvek sanja. Nežno ga je pomilovala po obrazu, a on je tada polako počeo da se budi. - Drago mi je što si tu - prošaputao je. - Stalno sanjam isti san. Ali ovoga puta sam sanjao i tebe.

- Ispričaj mi.

- Ne želim. Suviše bi se potresla.

- Uvek je bolje kad sa nekim podeliš nevolju.

Uhvatio je za ruku i počeo da priča.

- Ovoga puta i ti si bila u mom snu. Čuo sam kako me zoveš da pođem s tobom. Što sam bio bliži tebi ti bi bila sve dalje. Kada sam uspeo da te dodirnem, osetio sam bol i bes. Iznenada si postala stvarnost...

Loren je bila srećna što joj se poverio. Znala je da ga je uhvatila kada nije bio na oprezu i da više nikada neće imati prilike da doživi tako nešto. Zato je njegove reči smestila u skrovit deo svoga srca. Da li i njena ljubav prema njemu koja je svakim danom postajala sve veća može da se sačuva na tom skrovitom mestu?

* * *

Kada se Loren probudila sledećeg jutra osetila je miris pržene slanine i kafe.

- Dobro jutro, pospana glavo. Danas imamo puno toga da uradimo.

Zvončica

~41~ Bocca

Nešto kasnije, odneo je do džipa, pomažući joj da uđe na zadnja vrata gde je mogla da nesmetano ispravi nogu. Pre nego što su krenuli kući svratili su u bolnicu, gde su načinili rendgenski snimak kolena i rebara.

- Pa, mlada damo, niste baš dobro prošli. Tri čista preloma. Treba da zarastu za četiri do pet nedelja ako budete mirovali - rekao je doktor Makinli koji je pregledao.

- Ne znate s kim imate posla. Ni trenutak ne može da sedi mirno.

- Prilično ste dobro uradili posao, Rasele. Ni sam ne bih mogao bolje - izvadio je rendgenske snimke i stavio na svetlo da ih bolje vidi.

- Hrskavica je netaknata, a takođe i ligamenti, međutim, došlo je do istezanja i kidanja vlakana. Nekoliko sledećih nedelja koleno mora da miruje. Terapija posle toga povećaće elastičnost i pokretljivost.

- Neće biti operacije? - upitao je Rasel.

- Bilo bi bolje da to prirodno zaraste, zato što je povreda relativno laka.

Nema jahanja, trčanja, plivanja sve dok ne izvršim kontrolu za tri nedelje. Koristićete se štakama koje ću da vam dam i držite nogu izdignutu kad god je to moguće - potapšao je Loren po ramenu.

Kada su stigli u kuću Norisovih, Suni ih je dočekala na verandi. Ona je insistirala da Loren bude tu dok se ne oporavi.

- Tu je Rasel da ti pomogne da siđeš i da se popneš do svoje sobe na spratu - pogledala je u jedno, a zatim u drugo. - Neće mu biti teško, sigurna sam u to.

* * *

Danima po Loreninom povratku kuća je bila puna gostiju. Svi sa Timotijevog ranča došli su da je obiđu, a takođe njeni učenici, pojedinačno i u grupama, njihovi roditelji i članovi školskog odbora. Loren je bilo posebno drago što su Rejčel i Džejk našli vremena da dođu i izraze zahvalnost za pomoć koju je pružila dečacima.

Suni je bila neprekidno zauzeta i uživala je u svakom trenutku. Loren je naučila da se služi štakama, čak je i bol u rebrima bivao manji svakim danom.

Jedne nedelje posle ručka, sedela je na sofi i uživala u razgovoru sa Nitunom, Timotijem i Kimami. Pridružila im se i Suni na Lorenino insistiranje. Rasel je stajao naslonjen na dovratak i posmatrao ih, uživajući u Loreninoj živahnosti i povraćenoj snazi. Smejao se zajedno sa ostalima dok je veselo prepričavala svoje dogodovštine one olujne noći kada joj se dogodila nesreća. Tada je telefon zazvonio i Rasel je podigao slušalicu.

- Međugradska veza, za tebe, Loren.

- Halo - rekla je Loren tiho. - Zdravo, ovde Mark.

- Kako si me pronašao?

- Raspitivao sam se svuda sve dok nisam pronašao broj gospodina Maksvela. Njegova sekretarica me je uputila na tebe.

- Mogla bih da zatražim da je otpusti.

1000 € BONUS

Zvončica

~42~ Bocca

- Nisi izgubila smisao za šalu - smejao se.

- Šta hoćeš? - upitala je odsečno.

- Želim da te vidim.

- Ja ne želim da vidim tebe.

- Ne ostavljaj me na cedilu, molim te, Loren.

- A zašto da te poštedim kada si ti mene i Rebeku ostavio.

- Kako je ona? Toliko mi nedostaje, Loren.

Danima je Loren smišljala šta da kaže Marku kada ga bude videla. Sada, kada je imala priliku za to bila je prilično uzdržana.

- Ona je mrtva, Mark. Umrla je pre sedam meseci od upale pluća.

Nastala je pauza. Čula je kako je duboko uzdahnuo.

- Nisam znao.

- Kako si i mogao da znaš? Otišao si, a da nikome nisi rekao kuda ideš, tako da nije bilo načina da te pronađem.

Izgledalo je kao da želi da spusti slušalicu.

- Čekaj, Loren, ne spuštaj slušalicu. Dozvoli mi da dođem da ispravimo ono što još može da se ispravi.

- Poslednji put ti kažem, ne. I ako budeš hteo da dođeš ja neću hteti da te vidim. Zato uštedi sebi putovanje - zamislila se za trenutak. - Mark, slušaj me, ono što je bilo između nas, umrlo je pre Rebeke. Njena smrt je zapečatila jače našu vezu nego što su zvanična dokumenta to učinila. Zato bilo bi najbolje da se držiš podalje od mene.

Nije se čuo nikakav odgovor. - Čuješ li me, Mark?

- Da, čujem. Neću ti više dosađivati. Zbogom.

Spustili su slušalicu istovremeno. Loren je sela na stepenice koje su vodile na sprat, preslaba da se pomeri i previše tužna da bi jasno mogla da razmišlja. Markov glas joj je odzvanjao u ušima, a slike stajale pred njenim sklopljenim očima.

Želela je da plače, ali nije mogla. Umesto toga sedela je tužno, obgrlivši rukama kolena.

Ostali u dnevnoj sobi čekali su Loren da se vrati. Pošto je dugo nije bilo, Rasel je došao po nju.

- Loren, šta se dogodilo? Ko je bio taj čovek?

Nije odgovorila. Nežno je uhvatio za ruku. Okrenula se ka njemu sva uznemirena. - Rasele, odvedi me kući, molim te.

Pomogao joj je da siđe niz stepenice i zadržao ruke oko njenog struka. Ona se očajnički uhvatila za njega.

- Dozvoli da te ponesem.

- Potrebna mi je šetnja.

- Čak si i sada tvrdoglava.

Kada su stigli do njene kuće Rasel je otvorio vrata i oni uđoše u sobu.

- Otvori prozore, Rasele. Zagušljivo je ovde.

Stajali su pored prozora i gledali u daljinu.

Zvončica

~43~ Bocca

- Ko je to bio, Loren?

- Moj bivši muž.

- A Rebeka?

- Naša kći.

- Žao mi je - uhvatio je za ruku.

- Da li si čuo ceo razgovor?

- Uglavnom.

- Da li hoćeš još nešto da saznaš?

- Samo ako budeš htela da mi kažeš. Zatvorila je oči. Rasel je nemo posmatrao. Lice joj je bilo bledo i iscrpljeno. Čak ni posle nesreće nije izgledala tako loše. Poželeo je da je uzme u naručje i da je uteši, ali je istovremeno bio ljut na samog sebe zbog toga.

- Dođi - pozvao je.

- Tvoje ruke su mi kao uteha. - Znam.

Dugo su tako stajali bez reči. Njeno srce i puls počeli su brže da udaraju. Boja se vratila u njene obraze, i kada joj je pogledao oči, blistale su novim sjajem. Podigao je u naručje.

- Kuda me nosiš?

- Odmor ti je neophodan - odneo je do spavaće sobe i spustio na krevet - Spavaj, Loren.

- Hoćeš li ostati sa mnom?

- Mislim da to nije pametno.

- Molim te.

- Jesi li sigurna?

- Nisam, ali ipak ostani.

Legao je pored nje na prostrani ležaj i čvrsto je držao sve dok nije zaspala. Loren se probudila nešto posle ponoći. Pri mesečevoj svetlosti posmatrala je njegovo pomalo egzotično lice i pitala se da li je on zaista bio lep ili se to njoj samo činilo, zato što ga voli? Da, ona ga zaista voli. Sada je bila potpuno sigurna u to. Nežno je dodirnula njegove usne svojim i on se probudio.

- Nemoj, Loren. Nemoj ponovo da počinješ... nisam siguran da imam toliko snage da odolim.

Loren ga nije poslušala već ga je strasno poljubila. - Najviše volim kad si u polusnu - šaputala je. - Suviše si slab da se boriš sa mnom.

Povukla se unazad i zagledala se u njegove oči, a zatim spustila poljubac na njegove usne zahtevajući odgovor. Duboko je uzdahnuo i polako rukama počeo da prelazi po njenom vitkom telu.

- Ne znaš šta govoriš - rekao joj je oštro.

- Znam ja vrlo dobro šta pričam - rekla je isto tako odsečno. Međutim, Rasel je znao da više ne može da se bori protiv nje. Milovao je njeno telo sve dok nije razbuktao strast u njoj. Želela ga je toliko da je osećala gotovo fizički bol. Njena ruka kliznula je ispod njegove pamučne košulje i klizila sve

1000 € BONUS

Zvončica

~44~ Bocca

niže dok nije osetila njegove čvrste mišiće pod svojim dlanom. Kada je njena ruka krenula niže, uzdrhtao je i uhvatio je za ruku.

- Loren, sad je stvarno dosta.

- Zašto ne uzmeš ono što želim da ti pružim?

Okrenuo se bez reci i pogledao u mesec koji je već zalazio. Nije još bio spreman da joj da odgovor koji će ih zauvek rastaviti.

- Kada si razgovarala telefonom pomenula si zvanična dokumenta. Da li to znači da ste razvedeni?

- Da - uzdahnula je.

- Zbog čega ste se rastali?

- Rebeka je rođena sa fizičkim nedostatkom. To nije mogao da podnese i jednoga dana jednostavno je otišao. Bilo je neko vreme prilično teško sve dok nisam dobila dobar posao i našla ženu koja je brinula o Rebeki. Mislila sam da bismo nas dve mogle lepo da živimo. Međutim, ona je dobila upalu pluća i umrla.

- Nisi imala baš puno sreće u životu - nežno joj je dodirnuo obraz.

- Mislim da nisam. Nisam razmišljala o tome.

Ali Rasel je o tome dosta razmišljao.

I nije bilo pošteno od njega da bude tako blizak sa njom kada za njih nema budućnosti. Bolje je sad da se povučem pre nego što ona počne da oseća nešto više prema meni, razmišljao je.

- Moram da idem - rekao je tiho.

- Naravno, idi ako hoćeš. Ništa mi ne duguješ.

- Ne ljutiš se?

- Naravno da se ne ljutim. Jedino što osećam je umor.

Rasel je pošao ka vratima, a zatim se okrenuo da je još jedanput pogleda.

Čula je kako se vrata zatvaraju. Suze su joj se slivale niz lice dok se osvrtala po sobi koja joj je najedom bila tako prazna.

* * *

Deca su je i dalje posećivala donoseći joj novosti iz škole. Sve je lepo išlo sa izradom figurica. Škola je bila okrečena i spremna za novu školsku godinu. Nituna je predložila da nastave sa izradom rukotvorina i da ih kasnije prodaju ako je to moguće.

- Sjajna zamisao - složila se Loren. - Imam drugaricu u Njujorku koja prodaje sve vrste rukotvorina. Videću da li može da otkupi ovo što ste vi izradili. Šta kažete na to?

Svi su bih uzbuđeni zbog ovoga i pre nego što su deca otišla ugovorila je posao sa Ejpril.

- Sastaćemo se za nedelju dana da vidimo kako napredujete.

Loren je često rane jutarnje časove provodila slikajući. Jednoga dana Rasel je iznenadio svojom posetom.

Zvončica

~45~ Bocca

- Zdravo - čučnuo je ispred nje i zagledao se u njeno lice. - Izgledaš divno - primetio je uz osmeh.

Njegova kosa porasla je od njihovog poslednjeg susreta. Njeno srce svaki put bi brže zakucalo kada bi ga ugledala. Zbog toga je samu sebe proklinjala. Želela je da može da zaboravi uspomene koje su joj se stalno vraćale u misli. Poželela je da može da prestane da voli ovoga čoveka, koji nju očigledno nije voleo. Želela je da mu kaže kako joj nedostaje, kako noću ne može da zaspi, jer stalno misli na njega. Želela je da ga pita zašto ne može da uzvrati njenu ljubav.

- I ti lepo izgledaš - bilo je sve što je rekla. Rukom je prešla preko njegovog obraza. - Treba da se ošišaš.

Podigao je i odneo do džipa i položio na zadnje sedište.

- Idemo na kontrolu kod doktora Makinlija.

Prilikom pregleda Makinli je ustanovio da je sve u redu, pa su odmah krenuh kući. Rasel je otišao da kupi malo hrane da ručaju u prirodi i proslave Lorenino ozdravljenje.

Loren je sedela naslonjena na drvo i posmatrala Rasela kako sklanja ostatke hrane. Kad je to završio, seo je pored nje.

- Dugo te nisam videla.

- Razmišljao sam o svom narodu... i o tvom...

- Ali, to je i tvoj narod - podsetila ga je.

- Samo ako ja to hoću.

- To znači da se odričeš svoga oca. Pričaj mi o njemu.

Sklopio je oči, da bi mu bilo lakše da svog oca dozove u sećanje. - Bio je krupan kao i Timoti, samo mnogo nežniji. Mogao si da mu pričaš i da budeš siguran da te pažljivo sluša. Svi su ga voleli i verovali mu od samog početka. Kada je umro mislio sam da je trebalo da ga sahrane kao poglavicu na nekom uzvišenju zajedno sa svečanom opremom, kopljem i štitom. Godinama nisam hteo da priznam koliko ga volim.

U tom trenutku bio je opušten kao nikada do tada. Bio je kao u zanosu. Bore su nestale s njegovog lica.

Ustao je, podigao Loren i odneo je do džipa. - Vreme je da se vratiš kući.

- Šta je to s tobom, Rasele? Izgledaš drugačiji. Da li se plašiš da si rekao suviše?

- Još nisam - odgovorio je kratko, a zatim izašao ne okrećući se.

* * *

Školska godina ponovo je počela i Loren je bila veoma zauzeta. Pošto je sada imala veći broj učenika i nije mogla svakome da posveti dovoljno pažnje, odlučila je da zatraži od odbora još jednog učitelja. Konsultovala se sa Pegi, Raselovom mlađom sestrom i od Oskara dobila odobrenje da ona može da radi u školi. Pegi je preuzela mlađe učenike, koristeći se Loreninim godišnjim planom. Što je školska godina više odmicala, Pegi je postajala sve sposobnija i sigurnija u sebe. Bila je prirodna i opuštena i zbog toga su je đaci zavoleli.

1000 € BONUS

Zvončica

~46~ Bocca

Suni je bila zadovoljna zbog promene koju je videla na svom najmlađem detetu i znala je da za to treba da zahvali Loren. Čak je i Rasel to primetio. Jednoga dana zustavio je Loren na ulici. Videla ga je kako se približava i poželela je da pređe na drugu stranu. Umesto toga, prkosno se ispravila i rešila da bude hladna i odbojna prema njemu. Kako ga mrzim, mislila je, i kako ga želim.

- Drago mi je što te vidim - rekao je nemarno. - Želim da ti zahvalim za ono što si učinila Pegi. Postala je potpuno sigurna u sebe.

- I treba da bude samouverena. Pametna je i može da bude od koristi svom narodu - pogledala ga je hladno i bez daljeg razgovora krenula kući. Rasel je gledao za njom kako odlazi i proklinjao sebe zbog toga.

Često su se viđali u prolazu ali je Loren bila uvek vrlo rezervisana. Rasel je bio čas opušten, čas ljut, pa opet zbunjen. Želeo je da ona ode iz njegovog života i tako je i bilo. Zašto su mu onda dani bih tako prazni, a noći beskrajno duge?

* * *

Jedne večeri Loren se vratila kući posle duge šetnje i zatekla Rasela kako sedi na stepenicama. Nije joj bilo drago što je tako blizu, jer nije verovala sebi da može da mu odoli.

- Šta tražiš ovde? - upitala je hladno, plašeći se odgovora.

- Želim te - rekao je tužno. Ustao je i pratio je sve do vrata.

Ne smem da uđem, pomislila je. Ali, on je podigao, otvorio vrata i uneo je u dnevnu sobu. Bio je mrak. Zatim je brzim pokretima odneo do spavaće sobe i spustio na prostrani ležaj.

Osetio je kako mu krv u venama brže teče, a srce snažno udara. Za trenutak je uhvatio njen pogled i shvatio koliko joj je bilo drago što je on tu sa njom. Kao da je znala da je dugo čekao na ovaj trenutak. Ona je zatim zažmurila, uživajući u njegovom dodiru.

- Ne - šaputao je. - Ne zatvaraj oči. Prelazio je rukama preko njenog lica.

- Očemu razmišljaš? - upitao je.

- Otome kako mi je lepo s tobom - uzdahnula je.

Rasel se na te njene reči nasmejao zadovoljno. Nije ti tako lepo kao što je meni s tobom, pomislio je. Spustio je poljubac na njene usne. Bile su meke i tople. Milovao je njeno telo i probudio u njoj strast.

- Kako si lepa! - Šaputao je, a zatim se predao toplini njenog zagrljaja.

* * *

Probudila se pre svanuća, još uvek u njegovom naručju. Rasel je spavao mirno, kao dečak. Ali, sinoć dok su vodili ljubav nije ličio na dečaka, razmišljala je. Pažljivo je pomerila njegovu ruku i ustala iz kreveta. Dok je išla ka prozoru podigla je stvari koje su ležale razbacane na podu. Tužno je gledala kako sviće novi dan i nestaje onaj koga će se sećati celog života. Osetila je Raselov pogled na sebi i okrenula se.

Zvončica

~47~ Bocca

- Voleo bih da mi svaki dan počinje ovako.

- Čudi me što si još tu.

- Šta si time htela da kažeš? - upitao je ljutito.

- Mislim da je vreme da odeš, kao što si to dosad radio.

- Da li možda znaš šta mi je značila prošla roć?

- Otkuda bih ja to mogla da znam?

Ustao je, prišao joj, rukama obuhvatio njeno lice i nežno je poljubio. - Video sam te u snovima još mnogo ranije nego što sam te upoznao, i sada stalno sanjam o tebi. Nisam bio ni sa jednom drugom ženom otkako tebe znam.

Zatim se zamislio. Loren je znala da on vodi neku unutrašnju borbu. - Ali, zbog tebe ne mogu da promenim svoj stav, mišljenje. Ako to ikad uradim, biću izgubljen za sva vremena.

- Ne razumem šta hoćeš da kažeš, ali znam da neću da te prisiljavam ni na šta. Sve zavisi od tebe - poljubila ga je lako u obraz i krenula ka kupatilu. - Moram da se spremam za školu. Kafa je na šporetu. Posluži se.

Kada se vratila, njega više nije bilo.

* * *

Jednog izuzetno toplog jesenjeg dana Loren je džipom otišla do Raselovog skrovitog mesta. Na predlog doktora Makinlija, koji joj je savetovao da pliva, svakoga dana je dolazila do malog jezera. Toga dana želela je da se odmori, jer je bila angažovana oko izbora rukotvorina koje su poslali njenoj prijateljici Ejpril u Njujork.

Uzdahnula je zadovoljno, osetivši mir i spokojstvo. Skinula je šorts i majicu i zaronila u bistru i hladnu vodu. Plivala je polako, a zatim sve brže. Nije primetila da je Rasel posmatra. Uživao je da gleda kako ravnomernim pokretima zaseca glatku površinu vode. Kada je došla do vodopada, primetila ga je. Za trenutak se iznenadila, a zatim krenula ka njemu.

Posmatrao je sa nepodnošljivim bolom, znajući da je ovako gleda poslednji put. Kako mogu da je se odreknem? Da više nikada ne dodirnem njeno telo? Najednom je osetio njene ruke oko svog struka.

Okrenuo se i njene usne su se spustile na njegove. Nije mogao da joj odoli. Obavio je ruke oko njenog vitkog struka. Koža joj je bila glatka. Želeo je da taj trenutak zauvek potraje.

- Obuci se, moramo da razgovaramo.

- Zar ne možemo i ovako da razgovaramo? - nasmešila se vragolasto.

- Imam nešto važno da ti kažem. Ovako ne bi bilo zgodno.

Osmeh je nestao s njenog lica. - Šta to imaš da mi kažeš? - rekla je hladno, već obučena.

Otišao je do obale i stao okrenut leđima i posmatrao mirnu površinu jezera. Pokušavao je da sredi misli. Sela je na stenu pored njega, spustivši mu ruku na rame.

1000 € BONUS

Zvončica

~48~ Bocca

- Pre dve godine, kada je umro moj stric, obećao sam mu da ću da posvetim život ovom rezervatu i svom narodu. Nisam tako lako dao obećanje. Znao sam da nikada neću moći da živim kao i drugi ljudi, da neću imati ženu i decu da naslede moje ime i da mi daju utehu u starosti. Ali, stric mi je govorio da imam naročitu misiju pošto pripadam i jednom i drugom svetu. Mogu da proniknem dušu belog Čoveka i da shvatim o čemu on razmisija. Rekao je da moram da čuvam zemlju i tradiciju - bržo je pogledao i video da ona mirno sluša, pa je nastavio. - Neću da poričem da sam bio u iskušenju da od svega odustanem i da se okrenem tebi. Ti si privlačna žena i možeš da zadovoljiš moju maštu. Puno sam razmišljao i došao do zaključka da nema nade za nas.

- Pogledaj me, Rasele - rekla je tiho. - Da li me voliš?

- Ne.

- Nimalo? Zar ti nije bar malo stalo do mene?

- Želim te više nego što sam ikada želeo jednu ženu. I spavao bih sa tobom u bilo koje doba. Ali se nikada ne bih oženio tobom.

- Da li zbog toga što sam belkinja? Okrenuo je glavu na drugu stranu, nevoljan da izgovori reči koje će uništiti njenu ljubav. - Da.

- Ako možeš da pronikneš u dušu belog čoveka, zašto ne pogledaš u moju? Zašto u njoj ne vidiš ljubav za tvoje ljude? Zašto ne poveruješ u to da ih nikada ne bih povredila, niti izdala?

Otišla je do obale i zaplivala. Nije bila u stanju da razmišlja o bilo čemu. Tople suze slivale su joj se niz lice. Bila je ljuta i razočarana.

Uzela je vazduh i zaronila, kao da želi da pobegne od onoga što je bilo iznad vode. Kroz misli joj je prošlo sve što se do tada dogodilo u njenom životu. Nije bila u stanju da pruži ljubav jedinom čoveku koji joj je značio mnogo. Poželela je da umre. Palo joj je na pamet da bi bilo tako jednostavno da se preda i prepusti vodi.

Ali, umesto toga, isplivala je na površinu. Osetila je bol. Ali, počela je da pliva sve snažnije i bolje nestao.

Rasel je ne voli i ne želi da bude deo njenog života. Pa neka tako i bude. Ona ima svoj posao, prijatelje i dovoljno vere u sebe da može da živi i bez njega.

Rasel je video kako izranja. Znao je da će posle ovoga postati još hrabrija.

Osetio je neku prazninu. Verovatno će bolje da se snađe bez mene, nego ja bez nje, razmišljao je gorko.

* * *

Sledeće nedelje, Suni je došla u posetu. Kada je Loren otvorila vrata dodala je mladoj ženi veknu domaćeg hleba, sveže ubrano cveće i teglu meda.

- Drago mi je što ponovo možeš da hodaš - rekla je ušavši u dnevnu sobu. - Zašto nisi toliko dugo dolazila?

Zvončica

~49~ Bocca

Loren je otišla u kuhinju da ostavi hleb i med i potraži vazu za cveće, razmišljajući sve vreme šta da odgovori. Najzad, pošto nije mogla da izbegne Sunino pitanje vratila se u dnevnu sobu, pogledavši svoju prijateljicu u oči.

- Zaljubila sam se u vašeg sina. To je, naravno, bila velika greška. Istina je da jedrio drugo privlačimo, ali sve se završava na tome. Znala sam da on sebi ne bi dozvolio da se u mene zaljubi i trebalo je na vreme da o tome vodim računa. Sada je kasno, ali pokušavam da budem što dalje od njega.

- Ne želiš da se boriš za njegovu ljubav?

- Ne - rekla je jednostavno.

* * *

Prolazile su nedelje. Rasel i Loren se nisu viđali. Jednoga dana kada je školska godina već poodmakla, Rejčel i dve starije žene došle su Loren u posetu.

- Drago mi je što vas vidim. Kako mogu da vam pomognem?

- Marija Sanders kaže da joj je dosadilo da je stalno varaju u prodavnici. Želi da nauči da čita i računa. To isto želi i gospođa Salivan. Hoćete li naći slobodnog vremena da ih podučavate? To bi im puno značilo.

Loren je odmah pristala, bez razmišljanja. Bila je srećna što joj je ukazano toliko poverenje.

Bilo je ukupno šest žena i sastajale su se u školi tri puta nedeljno. Učile su da čitaju i pišu. Matematika im je išla malo teže, pa je uvela još nekoliko dodatnih časova.

Sledećeg ponedeljka, u sedam sati uveče, Loren je otišla u školu na večernje časove kao i obično i ušla u prepunu učionicu.

- Izgleda da se naša grupa malo proširila.

- Nismo došli na čas, gospođice Loren - objasnio je Kris. - Cilj našeg dolaska bio je da vas odlikujemo.

- Ne razumem - pogledala je zbunjeno.

- Dame su došle da zahvale na pomoći. Decu ste naučili da se snađu u svetu belog čoveka i da mogu ravnopravno da razgovaraju sa ostalima. Naučili ste ih da se ponose onim što su. Kada budu otišli iz ovog kraja biće ravnopravni sa ostalima. Niko neće moći da im se ruga.

- Sami ste preuzeli na sebe zadatak da učite naše žene bez ikakve naknade.

Dva čoveka su prišla sa drvenom pločom koju su okačili o tablu na kojoj je pisalo: „Škola Loren Doson".

Oči joj se napuniše suzama.

- Da vas nismo možda uvredili?

- Naravno da niste, ali to je suviše velika čast za mene. Ja to nisam zaslužila.

- Veoma ste skromni. Učinili ste više od bilo koga ko je bio ovde kao učitelj. Vaše ime stajaće na ovoj ploči dugo pošto napustite ovaj kraj. Svako

1000 € BONUS

Zvončica

~50~ Bocca

ko bude došao posle vas znaće da je imao vrednog prethodnika. I narod će se dugo sećati tako dobre i plemenite osobe kao što ste vi.

Kada je svečanost bila završena, svi su izašli, ostavivši Loren samu. Odjednom je bila jako umorna i iznemogla. Naslonila je glavu na tablu, pustivši suze da joj lagano klize niz lice. Najzad su je prihvatili. Za tim je čeznula i to priželjkivala otkako je došla. Našla je mesto gde pripada. Našla je ljude koji su je smatrali svojom. Ipak, ovoliku čast nije zaslužila.

- Ne plači, Loren. - Začuo se poznati nežni glas. Jedna ruka spustila se na njeno rame, kao da je teši. A zatim je blago pomilovao po kosi.

Njeno srce kao da je prestalo da kuca. Znala je da nije vredelo to što je pokušala da se drži što dalje od njega, da bi ga zaboravila. Bio je dovoljan samo dodir njegove ruke, pa da se stara osećanja vrate.

- Dobila si sve što jedan čovek može da poželi. To zaista nije razlog za plakanje.

Okrenula se prema njemu i pogledala ga u oči. U njima je videla zadovoljstvo i ponos. Možda je ipak bilo nade za nas, mislila je. Nežno ga je pomazila po obrazu.

- Da li sam pridobila i tvoju naklonost? Da li je ovo priznanje uticalo na tvoje mišljenje?

Svetio je nestalo iz njegovih očiju i time njen tračak nade. Tužno je pogledao.

- Čestitam - bilo je sve što je rekao, a zatim tiho izašao.

* * *

Tri nedelje kasnije, javila se Ejpril.

- Ono što ste ti i tvoji đaci poslali veoma je lepo. Poslala sam ček ispisan na osam stotina dolara. To je tačno koliko je dobijeno od prodaje umanjeno za dvadeset procenata, što predstavlja moj udeo. Da li je to u redu?

- Naravno, svi će se jako radovati Imaš li prilike da još nešto prodaš?

- Da. Poslala sam spisak onih rukotvorina koje su se dobro prodavale. Kada će stići sledeća isporuka? Mislim da ću moći odmah da prodam velike količine.

- Čini mi se da ona neće biti skoro, pošto je školska godina u punom jeku i deca imaju malo slobodnog vremena.

- U redu! Sačekaću.

- Hvala na lepim vestima, Ejpril.

U želji da s nekim podeli radost otišla je do Pegine kuće, ali niko nije otvarao vrata. Uputila se ka Sum.

- Pazi! - Rasel je uhvatio za ruku da se ne bi spotakla o kofer koji je stajao pored vrata.

Suni je sedela na kauču, a do nje njene kćerke podbulih lica.

- Šta se dogodilo?

- Moj zet Ben je poginuo u nesreći na radnom mestu. Idemo ranim jutarnjim vozom za Big River - rekla je Suni.

Zvončica

~51~ Bocca

- Mogu li da pomognem?

- Nema tu posla za tebe. Jedino možeš da pripaziš na kuću i zaliješ cveće, dok smo mi odsutni.

Dugo su svi ćutali, a zatim je Loren ustala i pozdravila se sa ženama.

- Ostanite koliko god je potrebno. Biće sve u redu.

Suni je ustala i izašla napolje sa svojim kćerima.

- Je li dobro? - upitala je Rasela.

- Suni? Ona je najjača žena koju po znajem - Rasel je za trenutak zaćutao. - Postoji još jedna žena koja je veoma slična njoj. Loren se pravila da nije ništa čula, a Rasel nije hteo da nastavlja priču. Čudio se zbog čega je sama došla kod Norisovih.

- Zašto si zapravo došla, Loren?

- Želela sam da sapštim jednu radosnu vest Pegi, ali sada to više nije važno.

- Reci meni.

- Ne, mislim da nije važno.

- Molim te!

- Telefonirala mi je drugarica iz Njujorka i rekla da je dobro prodala rukotvorine koje smo poslali. Zaradili smo osam stotina dolara. Želi da joj isporučim još robe. Mislila sam da bi Pegi bilo drago da to čuje. Sada više nije važno.

- Grešiš. Veoma je važno. Deca su naše najveće bogatstvo i tvoj rad sa njima naša je najveća nada za budućnost. U stvari, mislim da ti dugujem izvinjenje - prošao je rukama kroz kosu.

- Stvarno tako misliš?

- Da. Ti si učinila da se ljudi lepše osećaju. To još niko od učitelja nije postigao do sad. Kao kruna svega, zaradili su i novac i imaju prilike da još više zarade.

- Drago mi je što si zadovoljan - rekla je ironično.

- Loren, ja...

- Ne govori ono što ne misliš.

Naglo se okrenula i pošla ka vratima. Želela je da okonča razgovor i ode što dalje od njega.

- Stani! Otpratiću te.

Zastala je na stepenicama i okrenula se.

- Nemoj da se trudiš oko mene - rekla je hladno. Sišla je niz stepenice i izašla na nepopločanu ulicu. Osećala je zemlju pod nogama i čula njegov korak iza sebe. Džemper koji je bio prebačen preko njenog ramena sada je obukla drhteći od hladnoće. Zvuk njegovih koraka prolazio je kroz njene nesređene misli. Krenula je brže u nadi da će da poveća razdaljinu između njih. Kada je čula da je i on krenuo brže, potrčala je.

Stigao je tek na ulaznim vratima. Pri svetlosti koja je dopirala iz njene dnevne sobe video je suze koje su se slivale niz njeno lice. Zatvorila je oči i okrenula glavu na drugu stranu ali je on spustio ruku na njeno rame.

1000 € BONUS

Zvončica

~52~ Bocca

- Hajde da razgovaramo. Pogledala ga je. U njenim očima je video bol. To nije mogao da podnese. Sve drugo mogao je da podnese, ali bol ne. Snažno je privukao i prošaputao na uho.

- Loren, žao mi je zbog svega ovoga što se dešava.

- Toliko ti je žao da ništa ne možeš da promeniš?

Posmatrala je njegovo lice i znala je da se bori sam sa sobom. Dugo nije mogao da odgovori.

- Ne mogu.

- Ne možeš ili ne želiš? Oklevao je, a zatim bez reči otišao.

* * *

Prošlo je nekoliko dana. Jedne večeri, začula je kucanje na ulaznim vratima i zatekla Rasela kako stoji naslonjen na dovratak.

- Zdravo!

- Zdravo - odgovorila je naizgled mirno.

- Jesam li te probudio?

Loren je stajala u prozirnoj spavaćici, spremajući se upravo da uđe u kadu sa toplom vodom. Raselu nije bilo potrebno puno mašte da zamisli njeno vitko telo pod tom tankom tkaninom.

- Ne, samo sam se odmarala.

- Mogu li da uđem?

Posle trenutka razmišljanja stala je u stranu i propustila ga unutra.

Seli su na sofu, svako sa suprotne strane. Vladala je neprijatna tišina.

- Hoćeš li kafu? - upitala samo da bi mogla da izađe iz sobe i smiri se.

- Bilo bi to lepo, hvala.

Čuo je kako posluje po kuhinji i odjednom shvatio da on tu nema šta da traži. Znao je da nije trebalo da dođe, trebalo je da se uzdrži od želje da je vidi, čuje njen glas...

Vratila se i pružila mu šoljicu. - Kada si došao u Parker?

- Pre pola sata. Dovezao sam devojke i svratio kod tebe. Mislio sam da želiš da čuješ kako su. - Baš sam lažov, mislio je, dodirnuvši njen obraz. Pitao se da li je prozrela njegovu priču.

- Kako je Fler?

- Dobro. Mada sam tek kasnije video koliko joj je bilo teško. Ali, preboleće, siguran sam u to.

- Da li se vraća kući?

- Ne. Kaže da joj je dobro tamo gde je. Kompanija je otkupila njihovu kuću i dala joj posao u kancelariji. Moja druga sestra će brinuti o njenoj bebi. Ima nešto novca od osiguranja. Mislim da će joj biti dovoljno.

Čudno je gledao. Kao da se dvoumi da li da ostane ili odmah krene.

- Jesi li večerao?

- Nisam.

Zvončica

~53~ Bocca

- Spremiću nešto za večeru. Pobegla je u kuhinju, izvadivši činiju sa sirom i hladnim mesom iz frižidera. Kad je počela da seče tanke kriške paradajza, osetila je njegove ruke oko svog struka. Srce je počelo snažno da joj kuca.

- Nemoj to da mi radiš, molim te.

- Potrebna si mi, Loren - šaputao je. Izvila se iz njegovog zagrljaja, pa otišla u dnevnu sobu i ostavila tanjir na sto. Otišla je zatim do kamina i zapalila vatru. Njeno telo je već gorelo nekom unutrašnjem vatrom i poželela je da tako ne bude.

Oteraj ga kući, govorio je neki unutrašnji glas. Ne, sledio je odgovor. Želim da budem s njim, još samo ovaj put. I dokle tako, ponovo se javio unutrašnji glas.

- Loren?

Još jednom je zagrlio. Okrenula se i pogledala čoveka koga je neizmemo volela. Na njegovom licu očitavala se čežnja za njom. Njegove usne našle su njene dok je držao oko struka.

Želja za njim potpuno je obuzela. Snažno se privila uz njega. Njihova srca su kucala kao jedno.

Izvila se iz njegovog zagrljaja i otišla u udaljeni ugao sobe, uzevši krzneni ogrtač. Ugasila je svetio. Sobu je sada obasjavala vatra koja je gorela u kaminu.

- Hoćeš li da dodaš još malo drva na vatru? - upitala je nežno. Skinula je ogrtač i bacila ga na pod, osetivši kako joj srce snažno udara, a zatim je prišla prozoru i navukla zavese.

Kao u snu, krenula je ka njemu i otkopčala spavaćicu, pustivši da padne na pod pored nje. Njegove oči žudno su prelazile preko njenog tela.

Posmatrala je kako se njegove grudi ravnomerno podižu i spuštaju. U njegovim očima videla je čežnju i poznati osećaj poraza. Kao da je hteo da kaže da nije mogao da joj odoli. I bilo joj je drago zbog toga.

Uzela je dva ukrasna jastučeta sa kauča i spustila ih ispred kamina na jedan kraj krznene prostirke, napravivši krevet za njih dvoje.

Posmatrala je njegovo telo i uživala u njegovoj lepoti. Ispružila je ruku i dodirnttla njegove mišice. Pogled mu je bio blag. Očigledno se sećao njihovog poslednjeg susreta.

Spustio se na kolena i uzeo je u naručje. Osetio je njeno telo blizu svog. Znala je da više nije sam. Nestalo je njegove teskobe koja ga je pritiskala otkako su se poslednji put videli.

Nežno je spustio na pod, a zatim položio na prostirku. Dugo su se posmatrali, ćuteći. Dodirnuo je njenu kosu, usne, ramena. Njegov dodir bio je nežan uprkos snazi koju je odavalo njegovo telo.

Čula je kako šapuće nežne reči nalik na šuštanje lišća na blagom letnjem povetarcu.

Osetila je svoje telo blizu njegovog i zaboravila na sve sem dodira njegovih usana, toplih dlanova i bure osećanja koju je u njoj izazivao. Provukla je prste kroz njegovu gustu crnu kosu.

1000 € BONUS

Zvončica

~54~ Bocca

A za njega ništa nije postojalo sem njenog divnog tela za kojim je čeznuo poslednjih nedelja. Dodirivao je toplu, glatku kožu, razbuktavši strast u njoj.

Sada je znao zbog čega je njegov život bio tako prazan, zašto nije mogao da nađe utehu u stvarima koje su mu obično pričinjavale zadovoljstvo.

- Hoćeš li da me voliš, Loren, iako ne mogu ništa drugo da ti pružim sem ovog?

Čula je njegovo pitanje i s porazom shvatila da ne može da ga voli svim svojim srcem i da bude s njim. Ona je želela nešto mnogo više. Počela je da plače.

Spustio je svoje usne na njene i lagano je milovao njeno lice.

- Sada je prekasno - šaputao je promuklo. - Otišli smo suviše daleko.

Pošto nije mogla da odoli, njihova srca su zakucala kao jedno...

Nekoliko trenutaka kasnije, ležali su tiho i mirno, zagrljeni. Niz Lorenine obraze tekle su suze. Okrenula je glavu na drugu stranu. Rasel je uhvatio za bradu i okrenuo lice ka sebi.

- Šta ti je, Loren? Zar me ne želiš isto koliko i ja tebe?

- Želim te, ali to mi nije dovoljno i ne želim da se pretvaram. Znam da si me večeras poželeo, a možda će to da se desi i sutra, ali šta će se dogoditi kada tvoja glad za mnom bude zadovoljena? Da li treba da spustim glavu i ponovo da čekam kada ćeš zakucati na moja vrata? Da li zaista očekuješ da ću mirno moći da sedim u kući i čekam da dođeš? Da mi ništa ne ostane sem uspomena?

Ogrnula je kućnu haljinu i stavila još malo drva u vatru. Kad se okrenula on je već bio obučen. Oči koje su je posmatrale bile su tamne i vlažne.

- Dobila si sve što mogu da ti pružim. Šta još hoćeš?

- Želim da me neko prihvati i voli onakvu kakva sam. Nekoga ko će svoj život da podeli sa mnom, nekoga ko se ne stidi da mi kaže da me voli. To je ono što želim, a ništa od toga ti ne možeš da mi pružiš. Ti se samo pojavljuješ s vremena na vreme u mom životu i bacaš mrvice, izbacuješ me iz ravnoteže i ne dozvoljavaš da zaboravim koliko te volim i koliko me to boli - oči joj se napuniše suzama.

Prišao je bliže.

- Voleo bih da mogu da ti pružim ono što želiš, ali ne mogu - rekao je tužno, dodirnuvši joj ramena.

I Loren je bila tužna. Već duže vreme osećala je da joj nije dobro. U školi, dok su joj dodeljivah priznanje, prvi put je bila sigurna šta je uzrok njenim tegobama.

- Ja sam u drugom stanju - rekla je tiho.

- Venčaćemo se! - rekao je posle duge pauze.

- Neću da se udam za tebe - pogledala ga je iskosa.

- Zbog čega?

- Zato što ti to ne želiš. Da nisam u drugom stanju svakako to ne bi učinio.

- Ti nameravaš da rodiš to dete?

Zvončica

~55~ Bocca

- Naravno - nasmešila se.

Kako sam i mogao da pomislim drugačije. Izgubila je već jedno dete i voljenog čoveka.

- Hoćeš li da odeš odavde?

- Sve zavisi od školskog odbora. Ostaću ako mi budu dozvolili.

- Od čega ćeš živeti, ako odeš?

- Vratiću se u Njujork i radiću sve dok se ne porodim. Imam i nešto ušteđevine. Snaći ću se nekako.

- Imam i ja nešto ušteđevine, uzmi sve - rekao je držeći je za obe ruke.

- Nije potrebno, Rasele. Nervozno je prošao rukama kroz kosu.

- Ne mogu da verujem da sam ti naneo toliko zla.

- Ne vidim tu nikakvo zlo.

- Video sam kuda sve ovo vodi. Mogao sam na vreme da se povučem.

- Mislim da tada nisam bila spremna za to.

- A sada?

- Mislim da jesam.

Nesvesno, spustila je ruku na stomak i njene oči iznenada zablistaše. Bilo joj je drago što ga toliko voli da želi njegovo dete. Želi da ga rodi i podigne čak i bez njega.

- Nisam te zaslužio i nikada neću biti dostojan tvoje ljubavi.

Otišao je do vrata, okrenuo se da je još jednom pogleda i izašao, kao što je to često činio.

* * *

Loren i Suni sedele su za kuhinjskim stolom.

- Kada treba da se porodiš?

- Početkom leta.

- Da li moj sin zna za to? Zar neće da preuzme odgovornost na sebe?

- Ponudio se, ali sam ja odbila.

- Zašto si to učinila?

- Znam šta radim.

- Jesi li sigurna? Onda mi daj nekakvo objašnjenje.

- Želim ovo dete isto koliko sam želela njegovog oca. Da se Rasel oženio sa mnom bilo bi to samo zato što se oseća obaveznim, a ne zbog toga što ostatak života želi da provede uz mene i dete. To nije razlog za ženidbu, bar tako ja mislim. Sada je moja glavna briga kako da to saopštim o dboru.

- Šta ako ti ne dozvole da i dalje radiš?

- Vratiću se u Njujork.

- Ne želim da izgubim svoje unuče.

- A ja želim da moje dete zapamti svoju baku.

Loren je stavila svoju ruku na Suninu. - Ne treba sada o tome da brinemo.

1000 € BONUS

Zvončica

~56~ Bocca

Sutradan, Loren se sastala sa školskim odborom.

- Kada sam zatražila ovaj sastanak, planirala sam jednostavno da dam otkaz i odem odavde. Sada baš nisam sasvim sigurna u to.

- Šta se to desilo, Loren?

- U drugom stanju sam!

Oskar je samo klimnuo glavom i sačekao da ona nastavi.

- Kada sam saznala da sam u drugom stanju, shvatila sam da mogu da poslužim kao loš primer deci, naročito posle onakve počasti koju ste mi ukazali. Ali, istina je da ja ne želim da odem odavde.

Otišla je do prozora i naslonila se na dasku. Nituna joj se nasmešila. - Vezala sam se za decu. Tu su životi ljudi koji su me ganuli. Bojim se da će moj odlazak da otvori neke stare rane i ne želim da zbog toga budem kriva.

- Postoji još nešto. Deca i ja smo govorili o preuzimanju odgovornosti za postupke, o vođenju brige za porodicu i zajednicu, o tome da se treba suočiti sa. životom umesto da se od njega beži i nalazi uteha u alkoholu i drogi. Ako odem, pogaziću ono čemu sam ih naučila. Ali, tu je i novi život koji nosim, što će uskoro svi da primete i ako će zbog toga da vam bude neprijatno i ako mislite da ću da budem loš primer vašoj deci recite mi na vreme da mogu da planiram svoju budućnost, a vi da na vreme nađete novog učitelja.

- A da li postoji mogućnost da se otac tvog deteta i ti venčate? - upitao je Oskar.

- Ne - odmahnula je glavom.

- Da li nameravaš da rodiš?

- Da li mogu manje da se brinem o svom detetu nego što sam vodila računa o vašoj deci?

- Loren, ako odeš, to će ih ubiti - rekao je Dvajt Salminger.

Iz njenih očiju potekoše suze i ona se nije trudila da ih sakrije. - Znam - rekla je jedva čujno.

Nituna joj je prišla i spustila ruku na njeno rame.

- Jesi li dobro?

Loren je klimnula glavom i obrisala oči maramicom koju joj je ona pružila.

- Moramo da razmislimo, Loren. Pozvaćemo te za koji dan.

* * *

Tih nekoliko dana učinili su joj se kao večnost. Ipak, uspela je da se bavi svakodnevnim stvarima. Članovi odbora došli su kod nje dva dana kasnije i Loren se uplašila da će to možda biti loš znak.

- Želimo da ti kažemo da bi naša deca možda više naučila od tebe ako ostaneš ovde nego kad bi otišla - saopštio je Dvajt.

- Ako budeš mogla da držiš nastavu, mi nemamo ništa protiv da ostaneš.

Pošto su otišli, iz starog sanduka je izvadila nekoliko haljina koje su davno izašle iz mode, ali koje će joj u sledećih nekoliko meseci dobro poslužiti.

Zvončica

~57~ Bocca

Stala je pred ogledalo. Bilo je još suviše rano da se primeti da je u drugom stanju, ali sama pomisao da nosi novi život razgalila joj je dušu.

* * *

Sutradan, Loren je završila časove nešto ranije i naslonila se na ivicu katedre. Đaci su već znali da ima nešto važno da im saopšti.

- Želim da ovo čujete od mene, a ne glasine koje će sigurno uskoro početi da se šire. Imaću bebu, ali otac deteta i ja nećemo se venčati. Ovo nije najbolje rešenje. Detetu su potrebna oba roditelja, ali ovo vam govorim zbog toga da se i vama slično ne dogodi. Ali, znamo da se ne dešava uvek kako mi želimo. Sledećih nekoliko nedelja, biće mi potrebna vaša podrška.

Na licima dece videla je izraz odobra vanja.

* * *

Loren je bila zahvalna što joj je dopušteno da ostane u Parkeru. Dani su joj lepo prolazili. Deca su pokazivala razumevanje i to joj je bilo veoma drago.

Više nije tako često maštala o Raselu, nije joj bilo ni tako bolno da se sa njim susreće.

Poneki put, kao i večeras, večerala bi kod Suni ne plašeći se da će da se susretne s njim.

Stajala je kraj sudopere i pomagala oko pripreme večere, kada su se ulazna vrata otvorila i čula je poznati korak. Njeno srce počelo je jače da kuca i uhvatila se za ivicu sudopere da ne bi pala. Zatim je nastavila da čisti krompir.

Rasel je išao ka svojoj sobi kada je primetio Loren u kuhinji. Ušao je, uzeo šoljicu, nasuo sebi kafu i stao pored prozora da je bolje vidi.

Njena figura izgubila je vitkost. Pošto joj je glava bila spuštena, njegov pogled počivao je nesmetano na njenom gracioznom vratu, a zatim se spuštao sve niže. Poželeo je da dodirne njen stomak i da još jedanput oseti toplinu njenog tela.

- Jesi li išla kod lekara?

- Ne - odgovorila je.

- Morala bi. Naročito zbog toga što je tvoje prvo dete bilo rođeno s nedostacima.

Primetio je kako joj se tresu ruke.

- Ovo dete će biti drugačije.

- U to ne možeš da budeš sigurna.

- Znam to - pogledala ga je pravo u oči. Spustila je ruku na stomak i nasmešila se blago.

Lepša je nego ikad, pomislio je. Obrazi su joj se popunili pa je izgledala mlađe. Grudi su joj bile jedrije, a stomak nešto veći nego obično.

- Poznata mi je ta haljina.

- Tvoja majka mi je dala.

1000 € BONUS

Zvončica

~58~ Bocca

Klimnuo je glavom, setivši se da je i njegova majka bila tako obučena kada je nosila Pegi.

- Dobro izgledaš!

- Tako se i osećam.

Zaista se tako osećam, mislila je.

- To je u redu, ali moraš da se opredeliš za nekog lekara.

- Koga mi preporučuješ?

- Makinlija. On će verovatno i da te porodi.

- Verovatno - rekla je podsmešljivo.

Pogledao je oštro, spustio šolju u sudoperu i pošto je bio blizu nje osetio je miris njenog parfema i toplinu njenog tela iako se nisu dodirnuh. Njihovi pogledi su se susreli.

Želim je isto kao i pre, pomislio je. Da li ću ikada prestati da je želim?

Stao je pored vrata i okrenuo se. - Znam da nemaš nikakvog razloga da me poslušaš, ali učini onako kako sam rekao.

Ostavio je, u nadi da nije primetila njegovo užurbano povlačenje.

* * *

Loren je poslušala Raselov savet iako je razdaljina od rezervata do grada bila suviše velika za jednu trudnicu. Ako bi bolovi počeli bez ikakvog nagoveštaja kao što se to desilo sa Rebekom, bolnica bi bila suviše daleko. Pa ipak, morala je da ide na redovne preglede. Prijavila se kod doktora Makinlija.

Počeli su da pristižu i pokloni za bebu, neki u školu, a neki u kuću Norisovih, što je navelo Loren da sumnja u to da je svima poznato ko je otac njenog deteta. Ali, to joj i nije bilo važno. Svi pokloni su bili smešteni u njenu spavaću sobu u čijem uglu je namestila kutak za bebu.

Njen najdraži poklon bila je kolevka, koju je Kevin isklesao od drveta i koja je bila ukrašena rezbarijama u obliku životinja i cveća.

Prema kalendaru, proleće je već uveliko vladalo, ali kada je Loren pogledala kroz prozor znala je da zima još nije prošla.

Ušla je u školu i zatekla decu kako već sede u klupama. Uz osmeh, započela je prvi čas. Na kraju je zadala domaći zadatak i pustila ih kući. Raspremala je svoj sto kada je prišao Hauard.

- Nešto nije u redu? - upitala je, videvši uznemiren izraz njegovog lica.

- Možete li da dođete kod mene kući i pogledate moju majku? Čovek sa kojim živi sinoć je istukao. Nisam mogao da nađem Rasela. Ne znam šta da radim.

Loren je zgrabila pončo i užurbano izašla napolje sa dečakom.

- Idi kod Suni i nađi Raselovu torbu sa medicinskim priborom. Ispričaj joj šta se dogodilo i sačekaj me kod svoje kuće.

Stigao je gotovo istovremeno kad i Loren. Skinula je zavoj sa glave žene koja je ležala.

Zvončica

~59~ Bocca

- Upali baterijsku lampu i donesi mi tople vode - naredila je Hauardu.

U kući nije bilo struje, ali je baterijska lampa bila dovoljna da vidi lice žene svo u modricama i umrljano krvlju koja se već osušila. Jedno oko je bilo natečeno, a donja usna rasečena.

- Gospođo Filmor? Da li znate ko sam ja?

Otvorila je jedno oko i lagano klimnula glavom.

- Vi ste učiteljica moga sina.

- Volela bih da vam pomognem, ako mi dozvoljavate.

- Nije mi potrebna pomoć.

Tada se na vratima pojavila tamna prilika. Bio je to Sten, čovek koji je živeo sa Hauardovom majkom. Iza njega stajao je Kevin. Odakle se on tu stvorio? Lorenino srce je pretrnulo od straha kad je ugledala tog čoveka. Njegove oči sevale su besno dok je ruke stegao u pesnice, spreman za borbu. Bio je visok, krupan i zao. Prišao je korak napred.

- Zašto gurate nos tamo gde vam nije mesto? - izvadio je nož.

Ali, umesto da pobegne, ona je kročila napred. Pre nego što je mogla bilo šta da uradi ih kaže Kevin je prošao pored Stena i postavio se između njega i Loren. Sten je u tom trenutku zario nož u Kevinov bok.

Kevin je odmah pao. Loren je klekla i njegovu glavu stavila u svoje krilo. Pokušala je da zaustavi krvarenje, ali nije mogla dovoljno jako da stegne. Pogledala je u Hauarda.

- Idi i vidi da li se Rasel vratio - rekla je šapatom.

Dok je posegla za Raselovom torbom, Sten je već izašao iz kuće. Pocepala je Kevinovu košulju i time zaustavila krvarenje. Zamotala je delove košulje oko njegovog stomaka i čvrsto privezala. Kevinovo lice bilo je bledo a puls neravnomeran, ležao je bez svesti.

Hauard je ušao sav zadihan i rekao da Rasel još nije stigao. Izašao je za krdom pripremajući se za predstojeću oluju i nisu ga očekivali još nekoliko sati.

- Hauarde, idi u moju kuću i nađi ključeve. Vise iznad kuhinjskih vrata. Dovezi džip i ne zaustavljaj se ni zbog čega.

Kevinove oči se otvoriše. - Hauarde, jesi li dobro? Jeste li vi dobro? Loren se steglo grlo.

- Svi smo dobro, samo ti lezi. Odnećemo te u bolnicu.

- Sprema se oluja. Ne smete....

- Pst... kiša neće pasti još nekoliko sati.

Bar se nadam, mislila je.

Kad je Hauard dovezao džip podigli su Kevina zajedno sa ćebetom i položili ga na zadnje sedište i poduprli ga jastucima i ćebadima. Hauard se ponudio da vozi.

- Ne - odgovorila je oštro. - Pozovi bolnicu i reci da uskoro dolazimo. Zamoli ih da pošalju kola hitne pomoći, da izađu pred nas i odgovaraj na njihova pitanja što bolje možeš. Pozovi šerifa i reci šta se dogodilo. Ponovo probaj da nađeš Rasela i reci mu gde da dođe.

1000 € BONUS

Zvončica

~60~ Bocca

Prve pahuljice snega počele su da padaju kada je Loren sela u džip. Kada su se uključili na put koji povezuje rezervat sa autoputem, sneg je već jako padao, što je znatno smanjilo vidljivost.

Pogledala je na brzinomer. Išli su samo trideset kilometara na sat. Pri toj brzini put do bolnice trajao bi čitavu večnost, ali nije mogla natrag. Čvrsto je povukla volan osetivši da su se točkovi okliznuli o tanak sloj leda ispod snežnog pokrivača.

Bila je srećna što džip ima pogon na sva četiri točka i što nema vetra, inače bi se sigurno prevrnuo.

Međutim, iznenada je nešto udarilo u levu stranu džipa. Udarac je bio snažan, ali ona nije izgubila kontrolu nad volanom. Iznenada je vozilo počelo da klizi po kolovozu tako da su prednji točkovi udarili u jarugu. Nije mogla da ide dalje. Izgubila je kontrolu nad volanom i čula jak udarac. Džip se zaustavio na drugoj strani kanala.

Spustila je glavu na volan. Suze su počele da joj se shvaju niz lice. Okrenula se i pogledala kako je Kevin. Ležao je zatvorenih očiju dok su mu se grudi ravnomerno dizale i spuštale.

Pogledala je na časovnik. Prošao je jedan sat otkako su krenuli, a bili su na pola puta, možda ni toliko. Sumnjala je da će ambulantna kola doći čak dotle. Svakih nekoliko minuta proveravala je kako je Kevin i stalno je nameštala ćebad da mu bude toplo. Prošao je još jedan sat. Nije mogla više da čeka.

Izašla je iz džipa i počela polako da ide peške prema gradu. Bolela su je leđa, ali ona je obraćala pažnju samo na put ispred sebe. Toliko se bila zanela da nije čula kola koja su se približavala niti zvuk kočnica a ni sirenu. Međutim, čula je poznati glas kako je doziva.

- Loren?

Okrenula se i pala u Raselovo naručje naslonivši glavu na njegove grudi.

- Zašto me nisi čekala? Mogla si da pogineš - prošaputao je, zagrlivši je snažno.

Zagledao se u njeno lice. Nos joj je bio crven, oči umorne, a jamice na obrazima kao da su se produbile. Nešto mu je zastalo u grlu. Malo je falilo da je izgubi.

- Hvala što si brinuo za mene.

- Ja ne brinem. Ja sam ljut.

- Naravno. Uvek se naljutiš kad si zabrinut. Ne možeš više da me prevariš.

Spustio je svoje usne na njene. Taj poljubac ih je oboje ugrejao.

Požurili su ka džipu kako bi Kevina što pre odvezli u Urgentni centar.

U bolnici, Kevina su zadržali na odeljenju za hitne slučajeve dok je Loren smeštena u drugo krilo bolnice. Doktor Makinli bio je dežuran i odmah je pregledao Loren. Ustanovio je da je dobro, ali da je veoma iscrpljena i da je najbolje da ostane u bolnici jednu noć.

- Ne smete nikuda da idete po ovakvom vremenu. Ujutru ću da obavim preostale preglede. Najvažnije je da se dobro odmorite.

Zvončica

~61~ Bocca

Pošto je doktor izašao iz sobe, Rasel je seo na ivicu kreveta. Gledao je pun brige i ljubavi.

- Učini mi uslugu, Rasele. Idi i pogledaj kako je Kevin.

Kada se Rasel vratio Loren je već bila zaspala. Probudila se u šest časova ujutru kada je počela dnevna rutina u bolnici.

Otvorila je oči i videla Rasela kako sedi na stolici u uglu sobe.

- Šta tu radiš, Rasele? - ustala je i poljubila ga u obraz. - Zašto te nisu isterali odavde? Naravno, meni je drago što si tu.

Nasmešio se.

Uzvratila mu je osmehom.

Doktor Makinli je još jednom pregledao i potpisao otpusnu listu. Pre nego što su napustili bolnicu posetili su Kevina. Dobro se osećao i brzo oporavljao na Lorenino i Raselovo zadovoljstvo.

Jedno vreme su se vozili ne progovorivši ni reči, zatim je Rasel pogledao u njeno umorno lice.

- Jesi li raspoložena za razgovor? Samo je potvrdno klimnula glavom.

- Uhvatili su Stena i uhapsili ga. To mi je Hauard ispričao. Jako sam se uplašio za tebe. I za bebu - dodao je. - Mogao sam da te izgubim, a da nisam okusio život s tobom. Želim da život provedem s tobom. Želim da zajedno podižemo našu decu. Želim da imam pravo da brinem o tebi, a ti to isto da činiš za mene. Sada znam zbog čega si odbila da se udaš za mene kada sam ti to predložio. Ostalo ću ti reći kada budemo došli kući.

- Danas baš puno pričaš - nasmešila se.

- Jeste. Želim da kažem sve što mislim odjednom i da se na to više nikad u životu ne vraćam.

Loren se tiho nasmešila i zatvorila očisve dok se nisu zaustavili pred njenom kućom. Izašao je iz kola, otvorio njena vrata i uzeo je u naručje. Doneo je do ulaznih vrata, otključao ih i spustio Loren u sobu. Doneo je osvežavajuće piće i nastavio da priča ono što mu je ležalo na srcu.

- Otac me je naučio da imam ono što je najbolje od oba sveta kojima sam pripadao. U to sam verovao sve dok je on bio živ, jer sam verovao u njega. Kada sam otišao odavde i krenuo u svet, shvatio sam da greši, da nisam dobrodošao ni u jednom. Kada sam obećao stricu da ću štititi naš narod, nikada nisam ni slutio da ću morati da biram između voljene žene i naroda. I mada mi možda nećeš verovati, znao sam od prvog trenutka kada sam te video kako spavaš na klupi na aerodromu u Krofordu, da si žena koju sam čekao celog života.

- Kada si mi rekla da si u drugom stanju i kada si odbila da se udaš za mene, naterala si me da malo bolje razmislim o sebi samom. Svojom ljubavlju od rastrzanog čoveka stvorila si snažnog i sigurnog u sebe. Prema mom narodu bila si strpljiva, marljiva i odana. Ti voliš moj narod i on isto to oseća prema tebi. Ti si sada deo ovog kraja, kao da si i rođena ovde. Time što te volim ja ne kršim svoj zavet, već naprotiv, ja ga ispunjavam.

Seo je pored nje i uhvatio je za ruke. - Udaj se za mene, Loren, i to odmah!

1000 € BONUS

Zvončica

~62~ Bocca

Čula je njegove reči, ljubav i žudnju koja se krila iza njih, i znala je da govori istinu.

- Hoćeš li odmah?

- Čim otopli.

- Dobro - odgovorila je krotko.

- To znači da pristaješ? - Da.

- To je najlepša reč koju sam čuo - smejao se zajedno s njom.

KRAJ