Izdavač Mladen Spasojević zavjera - Darko Dragic...zaposleni u svojim kancelarijama, na hodnicima...
170
Transcript of Izdavač Mladen Spasojević zavjera - Darko Dragic...zaposleni u svojim kancelarijama, na hodnicima...
Izdavač:
ʺBINAʺ
BANJA LUKA
Za izdavača:
Mladen Spasojević
Štampa:
ʺBINAʺ
Banja Luka
Tiraž: zar je bitno?
ISBN:
Darko Dragić
RIMSKA ZAVJERA
Banja Luka, 2019.
... iskreno se zahvaljujem Ognjenki Podunavac, Sanji Macuri i Zorani Stojičić
na pomoći prilikom realizacije ove knjige...
7
... prije tri godine …
- Kuda ćete tako hitro, Aleksandre? – upita glas iz pozadine.
Aleksandar nije obraćao pažnju ni na koga. Svi su bili zaposleni u svojim kancelarijama, na hodnicima je bilo malo ljudi i svi su ga isto pitali.
Došao je do velikih crnih vrata. Ono što mu je na njima najviše upadalo u oči bila je pločica boje srebra na kojoj je pisalo - NAČELNIK.
Ušao je, ali na licu mu se vidjelo da nešto nije kako treba. Aleksandar je toliko puta išao kod njega i uvijek je bio opušten, ali sada to nije bio slučaj jer je osjećao da se desilo nešto veoma loše.
Pokucao je na veličanstvena vrata i ušao.
- Dobar dan – reče Aleksandar.
8
- Nije dobro! Ništa nije dobro, crni Alek-sandre! – začu se glas načelnika koga su svi znali pod nadimkom Profesionalac.
- Izvinite, gospodine načelniče, a gdje sam to pogriješio? – upita ga Aleksandar stojeći na vratima kao da se probudio iz noćne more.
- Je l` se ti praviš lud ili šta? Hajde, molim te, objasni mi jednu stvar – poče Profe-sionalac svojim oštrim tonom – pogledaj ove novine pa će ti, nadam se, biti nešto jasnije – i pokaza mu novine.
- Ja ovdje ne vidim ništa pogrešno – reče Aleksandar čudeći se.
- A šta je ovo? – pokaza mu članak.
- Ne razumijem – odgovori Aleksandar.
- Otkud u novinama „Proces Akcionara“, Aleksandre?!
Naravno, takve stvari su bile od izu-zetne važnosti i nikako nisu smjele pro-curiti u javnost. Aleksandar je znao da nije
9
kriv, a opet, to ne bi ni Profesionalac uči-nio, toliko ga je poznavao.
Aleksandar nije ništa nikome rekao o tom procesu, ali da išta kaže ovaj mu ne bi vjerovao, pa je dugo ćutao.
- Ništa, pošto očigledno nećeš da sara-đuješ, dajem ti otkaz! – ljutito će načelnik.
Aleksandar nije mogao vjerovati šta čuje, ali se ne usudi proturiječiti Profesio-nalcu, pa lagano izađe.
Od tog dana sve je bilo drugačije i u COS-u više nije bilo isto raditi.
10
Aleksandrov povratak Banjaluka, Bosna i Hercegovina
- Ima li vijesti o Aleksandru? – upita Admi-ral Marka lagano pijući viski.
- Nema, zadnji put je viđen u Lilu prije devet mjeseci i od tada mu nema ni traga ni glasa – odgovori Marko.
- A šta je sa onim njegovim prijateljem? – ponovo upita Admiral koji se, po svemu sudeći, nadao da će Marko barem nešto saznati o Jacques-u.
- I njega smo izgubili – reče Marko.
- Možda više nisu ni živi, a to nam sad najviše odgovara. Htio sam ti reći, poslije Rima, treba maknuti sve koji nam stvaraju probleme, tu najprije mislim na Profesio-nalca – Admiral će.
- Naravo, ali kad i kako? – upita Marko.
11
- Poslije Rima ćemo ga likvidirati, Ana će nam u tome pomoći – odlučno će Admiral.
- Teško će to ići – odgovori Marko koji nije vidio načina.
- Ne brini, svako ima svoju slabu tačku, a to ćemo otkriti kada dođe vrijeme – reče Admiral izlazeći iz kancelarije. Marko osta-de iznenađen.
... u međuvremenu ...
Rim, Italija
Dan je bio vruć. Tenis se igrao na svim terenima osim na jednom.
Baš taj teren dođe gospodin Gio-vanni Francesco koji je dugo čekao svog protivnika. Najzad se i on pojavi.
- Gospodine Francesco, izvinite što ka-snim. Gužva je u saobraćaju - izvini se te-niser koji je dolazio znojeći se od vrućine.
12
- Nema veze, tako je to u Rimu, gužve su strašne – odgovori Francesco.
- Nego, ko će danas pobijediti, vi ili ja? – šaljivo reče teniser kojem je ime bilo Giu-seppe.
- Ne znam, ali nijednom od nas dvojice neće biti lako da igra po ovoj vrućini – odgovori Giovanni.
- Istina, jutros sam slušao na vijestima, kažu danas i sutra će grijati do 40 stepeni – reče Giuseppe
- Nije ni čudo, kad igramo u junu i to po najgorem vremenu – dodao je Giovanni.
- Jeste, ali šta možemo kad nismo ulovili neki raniji termin- – reče Giuseppe koji je već izvadio reket i krenuo sa zagrijava-njem.
Meč ubrzo poče. Vrućina se nije mogla podnositi i obojica su teško igrali. Giuseppe i Giovanni su bili prilično dobri igrači, mada su se i kod njih primjećivali zamor i iscrpljenost. Kako se meč primicao kraju Giovanni je igrao sve bolje, tako da
13
ga je na kraju čekala ubjedljiva pobjeda. Giuseppe, Teniser, koga su svi tako zvali jer je od djetinjstva stalno igrao tenis, bio je poražen, dok je Giovanni stenjao mrtav umoran.
- Vi biste stvarno trebali pokušati igrati na nekom ozbiljnijem turniru, dobro biste prošli – našali se Giuseppe.
- Ha ha, mogao bih pokušati, mada sum-njam – reče Giovanni.
- Stvarno dobro igrate, prošli put ste me teže pobijedili, znači da napredujete – reče Giuseppe.
- I ti ćeš napredovati, samo budi uporan – odgovori Giovanni koji se spremao da kre-ne kući.
- Izvinite, nešto bih vas pitao – Giuseppe će.
- Reci, mladiću – odgovori Giovanni.
- Večeras u devet sati u Kapitolskim muzejima se održava neki prijem, uglav-nom za poznate ličnosti. Pozvan sam i ja,
14
pa sam mislio ako biste vi mogli poći sa mnom? – upita pažljivo Giuseppe.
Giovannija nešto presječe.
- Zašto da ne, doći ću – odgovori mu.
- Onda, u pola devet budite ispred muzeja, vidimo se - reče Giuseppe.
- Hvala i pozdrav – pristojno otpozdravi Giovanni.
Giovanni je zapravo bio Aleksandar koji je sad imao dugu crnu kosu i brkove, a bio je i tamnijeg tena, vjerovatno zbog uticaja klime.
Kada je došlo vrijeme za polazak sjetio se događaja koji su mu se desili prošle godine na prijemu „Korporacije Kluedo“. Ovo, doduše, nije sličilo prijemu „Klueda“, ali se nehotice sjetio svih tih dešavanja..
Dugo je išao do Kapitolskih muzeja, kad odjednom ugleda Anu sa druge strane ulice. Ispočetka je mislio da mu se priviđa
15
jer je nestala poslije samo par trenutaka. Ma, ipak mu se samo pričinilo.
- “Glupi Giovanni, sad još i haluciniraš ! Krasno“ - govorio je sam sebi u bradu te s takvim mislima dođe do muzeja gdje ga je čekao Giuseppe.
- Dobro veče – pozdravi ga Giuseppe.
- Eh, baš je dobro – odgovori Giovanni i tako krenuše na prijem.
Odmah po ulasku poslužili su se pićem te krenuše u razgledavanje. Izbjegavali su gužvu jer ju ni jedan ni drugi nisu voljeli. Giuseppe je posvuda imao prijatelje, a ovdje je to bio jedan od radnika muzeja kojeg zamoli da im pokaže neke od zna-menitosti skrivenih u Kapitolskim muze-jima.
16
Prijem
Za Kapitolske muzeje to je bila velika noć.
- Bio sam u svim muzejima u Rimu, samo ovdje ne – reče Giovanni, diveći se ljepoti muzeja.
- To ti je kao da ideš u Pariz, a ne posjetiš Ajfelov toranj – smijući se reče Giuseppe.
- Znam, nažalost, do sad nisam bio u prilici da ga posjetim.
- Gdje ti je prijatelj? – nastavi Giovanni, koji je gledao oko sebe.
- Otišao je negdje, znaš kako je, radi, ima posla preko glave u ovim muzejima, ali razgledaćemo mi i bez njega. Nikad te nisam pitao jesi li rođen u Italiji – čudno priupita Giuseppe.
Aleksandar, zapravo Giovanni, nije znao šta da odgovori. U trenutku ga je
17
Giuseppe pogledao, nekako neobično, kao da je nešto slutio.
Bilo je svježe, a nebo vedro. Svaka zvijezda se vidjela. Noć za poželjeti. U jednom trenutku Giovanni reče da je rođen na Siciliji.
- Na Siciliji, Palermo pretpostavljam? – upita Giuseppe gledajući statuu Vučice koja je prema legendi odgojila Romula i Rema.
- Katanija – odgovori Giovanni gledajući u nebo. Svi su bili vani. Statue i ostali predmeti izneseni su napolje, da bi se dobilo više prostora.
Giovanni je tad pogledao prema drugim ljudima i imao je šta vidjeti.
Ana. Zaledio se na trenutak. Presjeklo ga je. Zažmirio je na nekoliko trenutaka, a kad je otvorio oči, opet ona. Stajala je oko dva-desetak metara dalje sa nekim ljudima, smijala se i pričala. Na talijanskom, na-ravno. Prišao je do nje i zamolio je da ode sa njim do ugla. Stigli su.
18
- Ana, pa šta je sa tobom? – na srpskom poče Giovanni, tj. Aleksandar.
- Signore, chi sei?1– reče žena braneći se.
- Ana, ja sam Aleksandar, tvoj muž, nemoj se praviti da si Talijanka – ljutito će Aleksandar.
- Lasciate andare il mio braccio, chiamerò polizia!2 – opet će ona.
- Dove si trova Marco, so che mi hai tradito con lui, giusto?3 – odbrusi Aleksandar.
- L'ultima volta che Lei dico, le guardie!4
- E pošto nećeš da popustiš, onda ću te na silu odvesti, ti i tvoji čuvari?! – naruga se Aleksandar i odvede je izvan muzeja. Niko nije obratio pažnju na njih.
1 Gospodine, ko ste vi? 2 Pustite mi ruku, zvaću policiju! 3 Gdje se nalazi Marko, znam da si me varala s njim, zar ne? 4 Posljednji put vam kažem, zovem obezbjeđenje!
19
Kad su se dovoljno udaljili Aleksandar ponovo pokuša:
- A sad, gospođo Ana, sve mi recite, otkud vi ovdje?
- Io non sono Ana! Ha fatto un errore! 5 –odgovori Ana.
- Sad nisi, ali bila si još dok smo bili u Londonu, je li!? – ljut je Aleksandar.
- Londra? Non sono mai stato a Londra, io sono di Milano. Io lavoro qui come came-riera in un albergo. Ora lasciami andare, per favore! 6 – reče i Aleksandar joj pusti ruku.
- Mi scusa per favore, La ho mescolato con qualcun altro.7 - odgovori Giovanni te tu-žan sjedne na zemlju.
5 Vi ste pogriješili, ja nisam Ana! 6 London? Ja nikad nisam bila u Londonu, ja sam iz Milana. Radim kao konobarica ovdje u jednom hotelu. Pustite me da idem, molim Vas! 7 Oprostite mi, molim Vas, zamijenio sam Vas sa nekim drugim!
20
- Uomo pazzesco!8 – ponavljala je odla-zeći.
Aleksandar je toliko bio utučen poslije ovoga i ništa mu nije bilo jasno, ali je u jedno bio siguran – to je bila Ana. Mogao se zakleti u život da je to ona, ali nije mu bilo jasno zašto je tako reagovala.
U tom trenutku mu zazvoni telefon. Giuseppe.
- Pa, gdje si, čovječe ?
- Joj, ništa me ne pitaj, moram kući, nisam dobro – odgovori Giovanni.
- Trebaš li pomoć, gdje se nalaziš?
- Dobro sam, hvala ti, ali stvarno moram kući.
- Ako ti bilo šta treba, zovi – brižno će Giuseppe, koji je po svemu sudeći bio dobar čovjek.
8 Koji luđak!
21
- Hvala ti, brate moj, vidimo se – pozdravi se Giovanni i požuri kući.
Noć je proveo razmišljajući o Ani. Jedva je zaspao, tek negdje pred svitanje.
22
. . .
Vreo dan. Strašno vreo. Aleksandar je trčao koliko su ga noge nosile i samo je gledao ispred sebe.
- Daj, stigni ga – govorio je jedan od trojice koji su ga jurili.
- Prebrz je – reče drugi.
- Ne smije nam pobjeći – treći je viknuo.
Aleksandar je trčao najbrže što je mogao, uzdišući. Bježao je kroz uske ulice Rima. Nije znao gdje se nalazi, ali nije odustajao. Srećom po njega, tu je bila neka stara velika kutija, iza koje se sakrio.
- Pobjegao nam je!
- Šef će nas ubiti, ja mu ne smijem pred oči – govorio je drugi.
- Slušajte, odavde vode tri puta, neka svaki od nas krene na jednu stranu i naći ćemo ga – reče prvi i krenuše dalje u potragu.
23
Aleksandar se iskrade te potrči za jednim od njih. Kratko ga je pratio, priđe mu sa leđa i uhvati ga za vrat.
- Ko si ti i šta hoćeš od mene?
- Ja ništa, ali šef te želi živog i uskoro će te imati, ništa mi ne možeš – smijao se dok je to govorio.
Odjednom se začu pucanj i prvi potjernik pade mrtav. Aleksandru tek tada ništa nije bilo jasno. Mislio je kako je on meta, pa je bježao prema drugom putu, za drugim potjernikom. I njega je uskoro sustigao. Sve se ponovilo kao prvi put. Stigao ga je i uhvatio za vrat.
- Ko si ti, ko ti je šef, govori!
- Aleksandar, nisi ti Giovanni, ti si Aleksandar i uskoro će svi u Rimu to znati, a onda se čuvaj – kako to reče izvuče pištolj i ubi se.
Aleksandar je bio u šoku i toliko iznerviran da ga je šutnuo. Nije vidio izlaz, pa je krenuo za trećim. Kao i prethodnu
24
dvojicu i njega je lako sustigao i sve se ponovilo.
- Aleksandre, najbolji si obavještajac u COS- u, pa barem bi ti trebao znati razliku između mamca i pravog čovjeka – - reče i ubi se.
Aleksandru je mrak pao na oči. Osjetio je nešto. To nešto je bio jak pucanj, koji ga je pogodio u rame, a onda pade na zemlju.
- Aleksandre, Aleksandre, trebao si se predati dok si još bio u Londonu – reče tajanstveni glas iza njegovih leđa.
Aleksandar pretrnu. Jedva se okrenuo. A onda...
- Ana, da li ja ovo sanjam, šta je ovo, ti hoćeš da me ubiješ, već si pola posla uradila – odgovori sav u čudu.
Da ga je bilo ko drugi ranio ne bi ništa rekao, ali ovo... To bi mu zadnje palo na pamet.
25
- Da, Ana te želi ubiti, zapravo ne čak ni ona sama, već neko još moćniji od nje, neko ko je kontrolisao tvoj život sve do sada, ali više neće. Zbogom Aleksandre, ovo je moja zadnja riječ. – odgovori i povuče okidač.
. . .
- O, Bože moj, šta je ovo, kakav je ovo san, kakva noćna mora! – pomisli Aleksandar dok se budio.
- Čovječe, tri sata, uf, još nije počelo ni svitati. Dugo nisam imao ovakvu noćnu moru – govorio je Aleksandar sam sebi dok je gledao na sat i okretao se u krevetu.
Tu noć kiša je padala bez prestanka, a ujutru je sve već bilo mnogo bolje. Kiša je stala, a sunce grijalo. Rim je bio pre-krasan, svaka je ulica imala svoj sjaj. Oko podne je vrućina bila tolika da se jedva
26
moglo izaći iz kuće, te je Aleksandar provodio vrijeme gledajući TV.
Ponekad bi izašao na balkon da malo razmisli o svemu. San ga nije brinuo, ali Ana jeste. Bio je uvjeren da je ona bila u muzeju, ali nije mogao ništa učiniti.
Nazvao je Giuseppea. Izašli su u grad oko 9 naveče u obližnji kafić i pričali o svojim životima. Giuseppe je imao 39 godina i do sada se ženio dva puta. Prva žena mu je bila sa Sicilije, baš kako se predstavio i Aleksandar, sa njom je bio u braku do svoje 34. godine, a potom se oženio ženom iz Milana. Sa njom je živio sve do par mjeseci unazad.
Bio je krupan, visok oko 198 cm, do-voljno i za košarkaša, a u tenisu mu je visina pomagala pri serviranju. Teško ga je bilo i lobovati. Volio je izaći na mrežu i tako nadigrati protivnika. Kosa mu je bila crna, a ten tamniji kao kod većine južnjaka. Bio je strašno brz.
Psihološke osobine? Riječ poštenje ga najbolje opisuje, a takođe i čast. Ne
27
manjka mu ni duhovitosti, često zna nasmijati i oraspoložiti Aleksandra kad je ovome to potrebno. Vjerovatno je zbog svega toga privlačio i žene koje su se kraj njega osjećale opušteno. Često je bio u kratkotrajnim vezama, a sada se druži sa jednom ženom koju je upoznao na prijemu u Kapitolskim muzejima, u Aleksandrovom odsustvu.
Sljedećeg jutra dok je Aleksandar još spavao, negdje oko pola osam, zazvoni telefon.
- Ko li je sad u ova doba? – promrmlja Aleksandar, pokušavajući da dohvati telefon.
- Halo? – nabusito reče.
- Zar je moguće da još spavaš? – upita nečiji veseli glas.
- Ko je to?
- Jacques, Pariz, Nica, '99. godina, valjda sad znaš – našali se Jacques.
28
- O, Jacques, ma nisam ti prepoznao glas stari druže, sinoć sam kasno legao, bio sam sa jednim prijateljem na piću, pa smo ostali malo duže.
- Ooo, momački život ponovo, a? – opet se našali Jacques.
- Samo se ti zaj....j, šta hoćeš, što me zoveš ovako rano? – upita Aleksandar gledajući kroz prozor, još uvijek ležeći u krevetu.
- Trebamo se vidjeti, hitno je stari, znaš da te ne bih zvao da nije tako – sad Jacques uozbilji razgovor.
- Pazi da nas ne prisluškuju – oprezno će Aleksandar.
- Sve je uredu što se toga tiče ali ti ipak ne mogu reći preko telefona. Stvari nisu najbolje u Banjaluci – ovo već nije ličilo na Jacquesa, ovakav zabrinuti ton.
- Čovječe, smiri se, kad kažeš Banjauka, da li misliš COS? – upita Aleksandar koji je ustao iz kreveta i pošao da se umije i obuče.
29
- Da, stari, nikako nije dobro, Profesionalac je nestao, večeras dolazim u Rim, kod tebe sam oko 20.00 sati, spremi se ako bude trebalo napustiti zemlju. Ne mora značiti, ali kažem ti za svaki slučaj, životi su u pitanju – odgovori Jacques i spusti slu-šalicu.
- O bože, šta se dešava, prvo noćna mora, a sad ovo. Čuj, Profesionalac nestao, onda sam ja 100% gotov. Sad me nema ko štititi iznutra – govorio je Aleksandar sam sebi, misleći da je i ovo samo jedna od njegovih noćnih mora.
Spremio se i otišao na doručak u obližnji restoran jer nije bio u stanju da sam sebi nešto spremi. Koliko god jak oba-vještajac bio, ovo je i za njega bilo previše dešavanja i neočekivanih informacija.
Naveče je čekao Jacquesa. Kad se zvono na vratima oglasilo četiri puta, Alek-sandar otvori, znao je da je stari poznanik tu.
30
- Kontrola na aerodromu je strašna, kao da sam najveći kriminalac – nervozno će Jacques.
- Daj, nemoj se nervirati, vidi šta mene sve snalazi, pa sam opet živ – kiselo se nasmijao Aleksandar u trenutku kad su se pozdravljali.
- Kad sam posljednji put bio ovdje? – upita Jacques sjedajući na trosjed.
- Otprilike prije dva-tri mjeseca – odgovori Aleksandar, pa nastavi.
- Jesi li za piće?
- Može.
- Stiže viski, nego sad mi sve ispričaj, šta se to dešava u COS – u? Na šta si mislio kad si rekao da stvari nisu najbolje?
- Slušaj, prvo ću ti reći novosti, ali moraš ostati pribran, to mi moraš obećati – ozbilj-no će Jacques.
31
- Stari, znaš mene, kad je nečija glava u torbi, mrtav sam ozbiljan – odgovori Alek-sandar bez imalo emocija.
- Najprije krećemo od COS –a – poče Jacques.
- Dobro, valjda te nisu pratili, niti nas prisluškuju – zabrinuto će Aleksandar.
- Nisu, ne brini, u to sam jedino siguran ovih dana – odgovori Jacques.
- Dobro, neću te više prekidati, nastavi.
- Znaš, mislim barem si čuo za Admirala i BZIP. Pričali smo o tome još dok smo bili u Parizu. Sjećaš se? – pažljivo će Jacques.
- Znam, stari, sve o tome, ali šta se tu moglo puno promijeniti za ovih šest mjeseci?
- Mnogo toga se promijenilo, bio sam u Banjaluci i posjetio Bojanu, što se toga tiče ne moraš brinuti, ali COS kao COS, više nije isti – zabrinuto će Jacques.
32
- Prvo, Admiral nije uopšte glavni u cijeloj priči, više je izvikan nego što je zapravo moćan.
- Molim? – iznenađeno će Aleksandar.
- Takođe, mislilo se da je centrala BZIP – a u Banjaluci, ali nije tako, BZIP ima više vlasnika i svake godine se mijenjaju, a samim tim i grad u kojem je centrala smještena. Sad je to Amsterdam – nastavi pričati Jacques.
- Pa, o tome nisam imao pojma do sada! – sve je ovo bilo novo i iznenađujuće Alek-sandru. Zaista ništa nije znao o ovome, znao je samo neke površne stvari, ali Jacques je sve u detalje istražio.
- Povoljna okolnost je što imamo dovoljno vremena pa ti mogu sve objasniti. Kopao sam po arhivi COS – a, i našao vrlo zanimljive podatke – reče Jacques vadeći fascikle.
- Šta je to? – upita ga Aleksandar sipajući još viskija.
33
- Projekti... – poče Jacques, ali ga Aleksandar prekide.
- Prije toga mi ispričaj o Profesionalcu, šta je bilo, kako je nestao – zabrinut je bio Aleksandar.
- Ne znam, svuda sam se raspitivao, niko ga nije vidio posljednjih sedam dana, znam šta ćeš reći, možda je na nekom tajnom zadatku, ali ja u to ne vjerujem – uzemire-no će Jacques.
- Molim te, samo nemoj pomišljati na ono najgore, jer ako Profesionalca više nema, onda su i meni dani odbrojani – govorio je Aleksandar dok je zatvarao balkon i spu-štao roletne.
- Prijatelju, sjećaš se Nice, '99. godine?
- Naravno, jedan od mojih najvažnijih slučajeva u karijeri – odgovori Aleksandar.
- Malo sam kopao o tome, tražio sam i tražio sve moguće podatke, ali zanimljivo kako se malo o tome zna – reče Jacques.
34
- Kako malo, to je bio značajan događaj – osvrnu se Aleksandar.
- Jeste, prijatelju moj, ali neko je to htio ukloniti. Sjećaš li se cijelog slučaja?
- Naravno – reče Aleksandar koji je samo mirno sjedio i slušao.
- Malo sam se raspitivao u COS – u... – reče Jacques, ali ga Aleksandar prekide.
- Čekaj, nije mi nešto jasno, kako si smio ići u Banjaluku, mislim kako si otišao, a da te niko nije pratio ili, ne daj Bože, nešto gore – čudio se Aleksandar.
- Aha, pa ovako. Lažni identitet, lažni pasoš, predstavio sam se kao da sam iz neke druge obavještajne službe, i tako, dobro sam se maskirao pa me nisu mogli prepoznati – odgovori mu pa nastavi - A sada, o Nici.
- Da vidim šta sam to tamo propustio - doda Aleksandar.
35
- Ne znam da li si upućen, ali jedan agent je trebao sa tobom ići na taj zadatak – reče mu Jacques.
- Znam, on je par dana prije zadatka nestao – reče Aleksandar.
- Upravo tako! – iz sveg glasa reče Jacques, a potom nastavi..
- Ovaj nestanak Profesionalca me podsjeća na onaj, tako je počelo pred veliku akciju u Nici.
- Znam, ali kakve veze ima sad ovo sa onim – upita ga Aleksandar.
- Ima, prijatelju, itekako ima.
- Kako misliš? – zabrinu se Aleksandar.
- Rimski slučaj – odgovori Jacques.
- Molim, kakav Rimski slučaj, o čemu ti, to je bilo prije možda 10 godina, nešto malo poslije Nice, kakve to sad veze ima sa mnom – ljut je bio Aleksandar.
36
- Ima, teško sam došao do podataka o tome, ali sad ti ne bih iznosio detalje – reče Jacques.
- Kako znaš da to ima veze sa mnom ?
- Jer je to Admiral rekao Marku u glavnoj kancelariji BZIP-a – reče Jacques pa nastavi - a sad mi reci šta je to Rimski slučaj.
- Gadan događaj, ja nisam učestvovao jer sam bio na odmoru, ali sam čuo o tome priče. To ti je bilo veliko hapšenje, pretresi – reče Aleksandar.
- Hapšenje koga? – priupita Jacques.
- To vidiš nikad nikog nisam pitao – zamisli se Aleksandar.
- Ne znam, prijatelju moj, šta bi ti sad na ovo sve rekao, više nisam mogao ništa pronaći ni saznati, ali koliko god da je sve ovo istina, koliko god taj Admiral bio bogat ili siromašan, slab ili moćan on je sad na potezu. Izgubio je prije devet mjeseci svaku vezu sa tobom, ne možemo ni zamisliti koliko je bijesan na to, ali jedno je
37
sigurno. A to je da se sprema nevrijeme, a kad dođe, trebamo biti spremni. Jer kad udari, udariće jako. Prijatelju ja sad idem, rezervisao sam čarter let i ne mogu stvarno duže ostati, ali eto, nadam se da sam ti prenio neke korisne informacije – reče Jacques.
- Naravno, ako stvarno moraš da ideš – doda Aleksandar.
- Idem, nadam se da će sljedeci put kad se budemo vidjeli sve biti u redu. – optimistično reče Jacques.
- I ja se nadam, ali poslije svega, biće teško - reče Aleksandar.
- Borićemo se i na kraju pobijediti, to ti obećavam – reče Jacques i tako se pozdraviše.
Aleksandar opet ostade sam, izađe na balkon i otpi još malo viskija. Mislio je o svemu. Već je bilo vrijeme za spavanje, zvijezde su slale svoj svjetlucavi pozdrav...
38
. . .
Aleksandar je u Rimu bio siguran. U vrijeme kada je iz Lila pobjegao BZIP – ovim ljudima, tačnije kada ga je Jacques spasio, došao je u Rim. Sve ovo mu je Jacques obezbjedio. Sa njim se čuo samo povremeno. A Bojana? Njoj je Jacques sve objasnio. Kada je čula sve što se desilo, nije mogla povjerovati, a kasnije se smirila i shvatila. Aleksandar je imao mali stan u jednoj zgradi u Rimu, a ostale stanare nije poznavao. Nije htio da rizikuje jer se nikad ne zna ko može biti špijun. Naravno, od Lila nije spremao nikakvu osvetu, ali na sve načine je pokušavao da dođe do Profesionalca. Kad je vidio da ne može, shvatio je da Profesionalac treba njega pronaći. Stalno su mu na pameti bili njegovi agenti koji su poginuli, a tek problemi oko „Protokola: Banjaluka“, o tome je stalno razmišljao.
Rim je mnogo veći grad od Banja-luke. Metropola. Velegrad sa nekoliko mi-
39
liona stanovnika. Na početku mu nije bilo lako da se navikne, ali pošto je tokom svoje karijere proputovao skoro cijeli svijet mogao se brzo adaptirati. Tako je bilo i ovdje. Na Anu je samo ponekad mislio, ali pošto ga je ostavila zbog njegovog naj-boljeg prijatelja nije više htio da zna za nju. Doduše, cijelo vrijeme je osjećao da nešto nije kako treba. Nešto je bilo u zraku. Spremala se velika oluja i toga se najviše plašio.
Imao je samo jednog prijatelja u Rimu, bio je to Giuseppe. Njega je upoznao gledajući teniski meč. Bio je turnir u Rimu, sve poznata lica i svi najbolji teniseri su se okupili. Giuseppe je sjedio pored njega, a od obične priče i razgovora došlo je do prvih mečeva nekoliko dana kasnije. Ispočetka je Giuseppe lako po-bjeđivao Aleksandra, ali kasnije mu više ništa nije mogao.
Noćni život za Aleksandra, oprostite Giovannija, nije postojao. Rano je išao na spavanje, a ponekad je znao prošetati pored Tibra. U centar grada je rijetko išao
40
jer nije imao potrebe. Naime, obavljao je posao honorarnog prevodioca kao i u Londonu. Dobro je bio plaćen, a radio je u svom stanu.
Znao je da će se jednom morati vratiti u Banjaluku. Znao je da ovo ne može biti stalno i da će se nešto morati riješiti. Dok nije radio često je gledao filmove. Mnogo slobodnog vremena posvećivao je svom novom hobiju. Počeo je posjećivati bioskope, a ponekad i pozorišta. Može se reći da je volio umjetnost. Muzeje je par puta obišao još s početka, prvih dana dolaska. Slabo je poznavao grad, jer se nije puno kretao, ponajviše zbog situacije u kojoj se nalazio.
Teško mu je bilo tako živjeti. Stan mu je bio malen, ali je imao veći balkon, pa je za vedrih noći znao izaći, sjesti, popiti pivo i gledati nebo. Tako je uvijek iznova razmišljao o novim i sretnijim vremenima, koja bi se u budućnosti možda mogla desiti.
41
Admiralov plan
Čovjek bi pomislio da je u nekim trenucima života lako donijeti važne životne odluke ako je u pitanju vlastiti život, mada svi koji tako pomisle, na kraju se predomisle. I Admiralova razmišljanja su bila takva. Jer koliko god da su Marko i on bili na istoj strani u mnogo čemu su se razlikovali. Vidite, Marko je bio emotivan, ali samo za javnost, dok je u stvarnom životu bio dosta hladnokrvan, a Admiral je bio drugačiji. On je za javnost bio hladnokrvan, ali je u privatnom životu bio emotivan. Postoji još mnogo osobina koje su krasile njih dvojicu. Evo, na primjer, Marko nikada nije bio strpljiv, dok je Admiral bio ’’doktor’’ za strpljivost. Trenutno ni jedan nije oženjen, ali obojica imaju žene s kojima su u vezi. Marko je sada sa Anom koja i dalje živi i radi u Banjaluci, a tu je na specijalnom zadatku koji je dobila od Profesionalca. Kada ju je Aleksandar vidio u Rimu išla je na poslovni sastanak, ništa važno, a to je iskoristila i da
42
nakratko vidi Aleksandra, ako se posreći. I vidjeli se se, ali je Ana morala onako postupiti. Aleksandar je to tek kasnije shvatio. Naravno, Ana je često išla kod Bojane, ali u strogoj tajnosti da Marko ne primjeti. A sada je na redu bio Rimski slučaj.
Po starom običaju Admiral i Marko su se sastali u Admiralovoj kancelariji u BZIP – u gdje su lagano pijuckajući viski pričali o novom planu koji je trebao sutra otpočeti.
- Sutra idemo u Rim, ne znam da li znaš, ali u pitanju je jedan Rimski događaj, nadam se da ćemo ovaj put uspjeti.
Pričajući tako, Admiral je držao fasciklu, u kojoj su bile informacije o prodavaču, te ju je bacio pred Marka, znajući da će ih ovaj brzo uzeti i pročitati. Marka je to strašno zanimalo.
- Ali, prije nego što to pročitaš i počnemo razgovarati o tome – nastavi Admiral – pozvaću prodavača.
43
Marko je sjedio i pio viski, Admiral je izvadio telefon i tipkao broj, te potom po-zvao prodavača. Nije dugo čekao pošto se ovaj brzo javio. Marko je sve mogao čuti jer je prodavač veoma glasno pričao. Prvi poče Admiral.
- Dobar dan, ovdje Admiral, da li sve ide prema planu?
- Naravno, znači sutra je kupoprodaja.
- Novac dobijate odmah čim mi dobijemo podatke.
- Da, tako smo se dogovorili. Ali, u slučaju da dođe do... - nastavi prodavač.
- Znam, dogovorili smo se i za to, ništa ne brinite, sve je sređeno što se toga tiče – prekide ga Admiral.
Marko nije razumio šta znače posljednje riječi te je očekivao objašnjenje nakon razgovora.
- Dobro, vjerujem Vam, mada se mi nadamo da neće biti nikakvih problema što se toga tiče.
44
- U redu.
- Znate broj sobe, znate kod koga se trebate javiti.
Admiral je u sebi zamišljao kako će konačno moći uništiti dokaze da može mirno živjeti. Onda se ni Aleksandra toliko ne bi plašio.
- Dobro, sada Vas moram pozdraviti i vidimo se sutra.
- Pozdrav.
Poziv je završio sa velikim zadovoljstvom. Imao je dobar osjećaj povodom tog događaja.
Bilo je jutro, negdje oko sedam sati. Admiral je planirao let avionom još danas, prije mraka, pa da tamo prespavaju i obave kupoprodaju. U tom trenutku vidio je da Marka nešto muči jer je ovaj zabrinuto gledao kroz prozor.
- Šta je Markane?
45
- Razmišljam.
- Šta te muči, čovječe? Sutra kad to sredimo, hajmo reći, bićemo slobodni.
- Sve je to super, ali opet smo izgubili Aleksandra.
Ustao je i otišao do prozora sa čašom u ruci. Stajao je tako neko vrijeme.
- Jesmo, ali nije riječ o tome je l' tako?
- Zašto mi ne kažeš sve?
- Molim? - nasmija se Admiral.
- Imam osjećaj da mi nisi sve rekao o sutrašnjoj akciji, u posljednje vrijeme stalno imam osjećaj kao da me se želiš riješiti kada ti više ne budem potreban – i dalje je stajao ne okrećući se Admiralu koji ustade i dođe do njega. Bio je kišovit dan i svi su se osjećali sumorno iako je Admiral bio srećan na neki način. Potapša ga po ramenu.
- Ne misli tako, ti si jedan od mojih najboljih prijatelja i poslovnih partnera.
46
- Zašto mi onda sve ne kažeš?
- Prebrzo bi reagovao, a nisi ni pročitao ono što je na stolu, je l' tako?
- Pa i nisam.
- A ja sam ti mislio sve objasniti, ali tek kad pročitaš, jer ti ne znaš mnogo o tome događaju. A sad pročitaj i onda ćemo o svemu pričati, šta ćemo sutra i kako uraditi.
Marko poče čitati.
- Dobro, nešto od ovoga znam – pa nastavi – i koliko će nas to koštati?
- Nije važno.
- Sigurno mnogo.
- Gledaj, ako želiš da više nemamo probleme, onda je bolje malo više novca potrošiti i mirno spavati.
- U pravu si. A sad mi objasni.
- Sjedi, jer će potrajati.
47
- Misliš da će Aleksandar biti tamo? – kako je to izgovorio nešto ga presječe. Ipak se bojao Aleksandra, a kako i ne bi. Zna da je kriv, a ovaj traži pravdu.
... prije nekoliko godina ... ... dok je Admiral tražio „Proces
Akcionara“...
„... U to vrijeme silno je tražio važne dokumente po svijetu, ali nikako da ih nađe. I pošto je izgubio svaku nadu, jedne noći dođe u stan. Sjećao se samo toga da je bio mrtav pijan, da je pao na krevet i zaspao. Sutradan mu se učinilo da je sve u redu, ali kada se probudio vidio je ženu kako ga gleda sa nevjericom.
- Šta se desilo? – upita onako mamuran, ne znajući zašto je takva. Istina, imao je ljubavnicu, ali mislio je da to njegova žena neće nikada saznati.
48
- Još me pitaš? – ljutitio je odbrusila. Bila je crnokosa, prosječne visine, smeđih očiju. Zapravo je bila privlačna Admiralu i on je imao dobar brak sa njom, ali jednog dana ga je zavela druga žena i od tada je vodio dvostruki život. Toga se pribojavao, ali ko bi mogao da ga izda?
- Došla sam ti reći da tražim razvod i da više neću da živim sa tobom, đubre jedno, meni si nešto pričao da me voliš, a vodio si dvostruki život. E pa, dragi moj, idi sa njom jer ja više sa tobom neću! Vidjećemo se na sudu – kako je to rekla, tako je izašla i sve stvari ponijela sa sobom.
Za Admirala je jedina pozitivna stvar bila ta da se brzo razveo, te nije imao većih problema. Nikada do dan danas nije saznao kako je ona to otkrila, a nije ga previše ni zanimalo. Nastavio je i dalje održavati vezu sa ljubavnicom Katarinom, ali ona nije pristajala na brak. Nakon što mu je žena onako odbrusila i otišla i ne okrećući se, a on samo što je ustao sa kreveta da se umije, zazvoni mu telefon. Oklijevao je da se javi, pa je krenuo u
49
kupatilo da se sredi. Telefon je nastavio sa zvonjavom i nervirao ga je.
Istuširao se. Kada je izašao, vidio je 2 propuštena poziva. Znači da je još jednom neko zvao. Uze telefon da vidi broj, ali pozivni mu je bio nepoznat. Bila je nedjelja te nikoga nije očekivao, međutim telefon je opet zazvonio. Isti broj. Ovaj put se javio.
- Halo – drsko progovori.
- Znam sve o vama, gospodine Admiral ili kako te već zovu – dobio je odgovor sa druge strane telefona i njega nešto presječe. Smatrao je da nema neprijatelja, a ako ih je i bilo, mislio je da ga se boje.
- Halo, tikvane jedan, je l' ti znaš ko sam ja?! Niko sa mnom tako ne priča, a vidim da si hrabar, kad si tako anoniman, pa još iz druge države zoveš.
- Je l' znaš šta upravo listam, Admirale? – provocirao ga je glas sa druge strane.
- Ne znam i ne zanima me, ali ako te dohvatim, a hoću... - prekide ga.
50
- Sad vas imam u šaci, moj prijatelju.
Admiral sjede na krevet, sluteći da ovaj ima ’’Proces Akcionara’’, ali otkud mu? A možda nema, možda se neko zaje*...?
- Evo, imam dokaze protiv vas svih, iz Nice ’99. godine, a ovo se zove ’’Proces Akcionara’’ .
- Koliko tražis?
- O, ne, ne, ne. Ja hoću da se malo igram sa vama, ali ne brini. Šta misliš šta bi bilo kada bi ovo rekao javnosti i novinarima? Zovem te za neko vrijeme opet, a vi razmislite o cijeni, pazite, imate jednu pri-liku, ako cijena ne bude zadovoljavajuća, ovo ide u javnost. Čuvajte se. Najprije kontaktiraj njih, jer ti nisi glavni, toliko znam, a za to vrijeme odredite cijenu. Pozdrav.
- Haloo, halooo, alooooooo – urlao je Admiral, ali uzalud jer je poziv bio prekinut.
Strašno se uplašio i cijeli dan nije izlazio iz kuće. Najprije je zvao vrh BZiP – a, a poslije razgovora sa njima čekao je
51
poziv od „prodavača“ iz tajanstvenog razgovora. Bili su spremni na ogromnu sumu.
Telefon je opet zazvonio i tada mu je prodavač postavio uslov da se moraju naći u Rimu u određenom hotelu na određenoj svečanosti. Dogovorili su se oko cijene, ali je BZIP probao da prevari prodavača. Organizovali su skrivenu akciju da kid-napuju prodavača i da završe sa njim, a da sebi uzmu što im treba, ali je akcija propala. Pokazalo se da ih je prodavač sve izigrao i da je jako opasan i moćan. Poslije te noći u Rimu nazvao ga je i rekao da zna šta su mu spremili, te da će mu se svejedno javiti u narednih par godina. Time je držao u šaci Admirala, kao i cijeli BZIP, ali njemu se to činilo suludo. Par godina? Mo'š misliti! No, očigledno se prodavaču igralo. Neko bi pomislio da je lud što odmah ne proda to što ima, ali je vjerovatno posjedovao i druge informacije kojima je trgovao.
To je morao biti neko kome se Admiral zamjerio, kako je on mislio. Čekao
52
je i čekao poziv, a imao je i sreće jer ga vrh nije pritiskao što se toga tiče, a ni vlasnici iz drugih država koji su bili u sličnom položaju.
Poziv je čekao sve do prije nekoliko dana kada ga je ovaj nazvao i kada je sve bilo dogovoreno.
...sadašnjost...
- O tome se radi, moj Markane.
Marko je gledao Admirala u strahu. Nije se bojao Admirala, već Aleksandra. Ovo je bio potvrdan odgovor na neki način jer su znali da ako Aleksandar sazna za taj događaj doći će tamo i napraviti diverziju. Admiral je bio spreman na sve, pa je na sve i mislio. Ništa nije htio ostaviti slu-čajnosti, a za Marka je imao jedan posao, kao dokaz lojalnosti.
53
Marko mu je pogledom dao do znanja da neće biti zadovoljan ako se to desi.
- Gle, znam da nam pravi probleme, mislim napravio ih je dovoljno, a ne bih želio da nas još više ugrozi – gledajući okolo iskazivao je svoje strahove koji su ga progonili još od Nice.
- Šta predlažeš?
Marko je izigravao najboljeg Alek-sandrovog prijatelja. Rođeni glumac, šteta što nije završio glumačku akademiju. Sigurno bi sad bio u Holivudu. Ali šta je, tu je. Koliko god da ga je poznavao, znao je da nije bolji agent od njega, jer je Aleksandar stvarno stvoren za taj posao. Pravi talenat. Posjedovao je spretnost, hladnokrvnost, a opet nije gubio osjećaj da je živo biće... i još mnogo toga. Marko nije bio takav. Zato je i otišao iz COS–a. Istina je da ga Profesionalac nikada nije volio, niti mu vjerovao te je najpovjerljivije zadatke davao Nikoli i Aleksandru. Marko je radio u kancelariji, a na teren je rijetko išao. Bio je
54
ohol, pohlepan i to ga je koštalo dobre reputacije. No, Marko nije bio čovjek kome je stalo do takvih stvari. Ženio se nekoliko puta, bez djece, trenutno je u vezi sa Anom.
Ana je nastojala da održi određenu distancu, a da on ne posumnja u nju. Naravno da joj nije bilo nimalo lako i teško je prolazila ta godina. Iako je Marko imao ozbiljnih namjera sa njom morao ju je trenutno staviti u drugi plan.
Problem se zvao Aleksandar i morao se s tim pomiriti. Putovanje u taj veli-čanstveni, prelijepi grad se bližilo. Marko je dobro poznavao Rim. Bio je tamo na jednom zadatku i dugo je ostao. Brzo je pamtio sve ulice, bulevare, kvartove... Rim je poznavao bolje i od samog Admirala.
- Moramo ga se riješiti – dodao je Admiral mrtav ozbiljan. Gledao je Marka u oči. Jedna od najizazovnijih odluka u životu jednog od vlasnika BZIP – a, barem u javnosti.
55
- Kako to misliš? – ne bi se moglo reći da je Marko, uzvraćajući mu ozbiljan pogled, bio mnogo uplašen. Međutim, gledajući Admirala mogao je primijetiti da nešto krije i da mu nije svejedno. Admiral je bio emotivniji od Marka. Ali, da li je to jedini razlog? Ne. Ali, Marko nije znao tu tajnu. Nije znao da su Aleksandar i Admiral bili najbolji prijatelji do zadatka u Nici. Marko je bio pametan, inteligentan pa je nešto slutio, ali nije smio da nešto više kaže. Ko zna šta bi bilo da je Marko sve to znao...
- Lijepo, Marko, isto onako kao što mislimo i Profesionalca.
Admiral nije nešto pretjerano brinuo za Profesionalca, ali Aleksandar mu je nekad bio najbolji prijatelj. Izraz lica mu se na trenutak promijenio. Možda se sada pokajao, pa misli nekako da ispravi stvari? Možda je samo tako rekao, a ne želi da ubije Aleksandra? Možda da ga negdje skloni, pa da ga spasi, ipak su bili najbolji ortaci?
- Sami? Ili će nam neko pomoći?
56
- Na koga misliš?
- Ne znam, šta je sa Petrom, tako se zove?
- On jeste krtica i radi za nas, zvao se Mark prije, ali on nije toliko cijenjen od strane Profesionalca.
- Ko onda? – zbunjeno priupita Marko praveći čudne face.
- Martin, on je isto krtica, radi u COS –u, ali isto vrijeme i za BZIP.
- Ali ne razumijem, zašto si stavljao dvije krtice?
- Puno pitaš, ta priča ostaje za drugi put.
- Dobro, ima li još nešto vezano za Rim?
- Ima.
- Reci, pa da u miru idemo. Idemo samo nas dvojica?
- Naravno, ali tamo ćemo imati pomoć BZIP –a, oni su angažovali još agenata iz Rima.
57
- Šta oni kažu na sve ovo?
- Ne znam. Ja primam naređenja od njih, ali ne i njihove komentare i razmišljanja. Mi samo radimo za njih, a za javnost smo lideri BZIP –a.
- A da li znaš koliko je zapravo vlasnika u svemu tome?
- E, to ne znam. Ali znam da dok god radimo kako nam kažu nećemo imati nikakvih problema.
- Slušam te. Čekaj, a kako će nam Nikola pomoći? Zar nije mogao da sazna više informacija i hoće li i Profesionalac biti tamo?
- To ne zna, ali će i dalje pomagati. Nemoj me više prekidati.
- Dobro, neću.
- Kako ostali misle da će razmjena proći? Tako što ću se sa prodavačem naći u mojoj sobi i to je to. No, mi ćemo uraditi druga-čije. To će biti samo paravan. Ti ćeš se naći sa lažnim prodavačem koji će naravno
58
nositi lažne dokumente i daćeš mu lažnu aktovku sa lažnim novcem. A ja ću se sa pravim prodavačem naći na drugom dijelu grada i tamo ćemo sve obaviti. Ako nešto krene po zlu kod tebe ne treba da brineš jer će to biti vrhunski agent, kao i drugi raspoređeni u tom hotelu gdje će se održati prijem.
- Shvatio sam, a sad mi objasni šta ćeš uraditi sa ’’Procesom Akcionara’’ kada ga se domogneš?
- To ću tek da vidim.
- Zašto ga jednostavno ne uništiš?
- Ne znam, tu ima mnogo vrijednih po-dataka ne samo o meni, predaću ih njima, a oni neka odluče.
Admiral se bojao glavnog stožera BZIP – a. Niko nije znao ko su oni, samo su primali naređenja na sigurnim i bez-bjednim lokacijama. Zapravo, Admiral je viđao samo ljude koji su prenosili nare-đenja i ništa više. A oni su nebitni.
59
- Ako je taj prodavač toliko jak, zašto nije kontaktirao sam vrh BZIP – a?
- Koliko god da je jak, oni mu mogu parirati. Ali on neće da ulazi u direktan sukob sa njima pa preko mene komuniciraju. A sada idemo nešto pojesti u restoran, pa na put.
- Ana će biti tamo?
- Tako je, a sada idemo, nećemo više o ovome, dosadilo mi je.
U takvom raspoloženju odoše na doručak. Bilo je oko osam sati. Admiral mu je još nešto tajio, ali to je ostavio za kasnije.
60
Aleksandrov nestanak
Banja Luka, Bosna i Hercegovina
- Ovo će biti naš najveći izazov do sada – govorio je Profesionalac u jednoj starom stanu u centru Banjaluke. Znao je da taj stan nije bio ozvučen pa nastavi - Ukoliko nekoga od nas uhvate ili ubiju zna se šta slijedi. Do sada se to nije desilo, ali pred svaki izazov moram to ponoviti.
- Da, ako budemo otkriveni ljudi će misliti da smo bili neka ilegalna organizacija – doda Jacques.
- Naravno, kada sam rekao najveći izazov mislio sam da će i po trajanju biti najduži od svih dosadašnjih akcija – reče Profe-sionalac listajući neku knjigu.
- Sada smo trojica u ovoj organizaciji – doda Profesionalac – no, moguće je proši-renje na četvoricu ako naš čovjek dobro odradi svoj posao – Profesionalac će za-tvarajući knjigu.
61
- Aha, znam na koga misliš – u priču se ubaci Nikola – koji je posmatrao grad kroz iskrzane roletne – znam isto tako da u njega imaš puno povjerenja, ali kako misliš to izvesti? – upita ga sa čuđenjem.
- Polako Nikola, imaj stpljenja, bar si ti od svih nas uvijek bio najsmireniji.
Nikola i Profesionalac su pričali na srpskom dok je Profesionalac sa Jacque-som pričao na francuskom. Jacques ih nije razumio, pa su oni koju misao znali pre-baciti na engleskom jer Nikola nije dobro poznavao francuski.
- Pozvao si nas ovdje, došli smo, a sad nam reci koji je naš zadatak – reče Jacques.
- Čujte, ja sam vas pozvao u ovu orga-nizaciju, još davno, znajući da ste najbolji među najboljima, ali se istovremeno i bo-jim. Ovo ću vam zadnji put reći, ako želite odustati odmah to recite, jer ovo će biti stvarno jako teško. Možda se ne izvučemo, ali ako uspijemo biće to velika stvar -hodao
62
je po stanu noseći fasciklu koju stavi na stol.
Pretpostavljali su da se u njoj nalazi novi zadatak.
- Ovdje se nalazi naš zadatak? - čitajući papire priupita Jacques.
- Tako je – odgovori Profesionalac.
- Kad počinjemo? – odlučno upita Jacques.
- Već je započeto sa moje strane, Jacques ti počinješ za 2 godine – reče Profesio-nalac i htjede da nastavi, ali ga Jacques prekide.
- Pa zašto si me onda sad zvao? – nije bilo jasno Jacquesu.
- Zato jer je sve povezano, ako dođe do nekih komplikacija pa zadatak bude tre-balo ranije završiti, moraš biti upućen u sve, naravno ostaješ u Parizu, gdje i inače živiš – doda Profesionalac.
- A ja? – upita Nikola.
63
- Ti, Nikola, odmah sutra – kao iz topa odgovori Profesionalac.
- Već sutra, ovo će, prijatelji moji, biti jako zanimljivo – uvijek je tražio razlog za šalu, čak i u najtežim trenucima pokušavao je svoje prijatelje oraspoložiti.
- Krećemo i više nema povratka – reče Profesionalac.
- Čekaj, spominjao si da si svoj dio već započeo – reče Nikola obraćajući se Profesionalcu.
- Da, jesam – doda Profesionalac.
- Reci mi ima li to veze sa onim juče u COS – u, navodno je bila neka frka, zapravo neka ogovaranja i tome slično?
- Vidim da si već shvatio.
64
... sadašnjost ...
Rim, Italija
Prijepodnevni sati su bili neizdrživo topli, pogotovo za Aleksandra koji nije navikao na takvu klimu. Sjedio je na balkonu gdje se osjećala sparina. Razmi-šljao je o onome što je Jacques rekao. Htio je da nešto uradi na svoju ruku, ali nije mu padala na pamet nikakva ideja. Odlučio je da čeka. Znao je da se uskoro nešto mora desiti.
Tog trenutka neko zazvoni. Alek-sandar se trže. Nije znao ko je, samo je Jacques znao za stan, a on bi mu se prvo najavio.
U trenutku se sjetio pokojnog Karl Friedricha koji mu je došao u Parizu, a kasnije ga prevario pričom u Lilu o staroj kući. ‚‚ E, moj Aleksandre, Nijemci bombar-dovali Lil, pa kako se odmah nisi sjetio da nije bilo takve vrste ratovanja između Francuske i Njemačke u tom ratu‚‚ pone-kad je tako govorio sam sebi. Odmah
65
ustade po pištolj koji stavi iza leđa, za svaki slučaj.
- Ko li je sad, da mi je znati – promrmlja sebi u bradu dolazeći do vrata.
- Ko je? – upitao je glasno.
- Poštar – reče glas s druge strane vrata.
- Kakav poštar? – upita ponovo, nije mu bilo jasno.
Svi račune sređivao je Jacques pa mu je ovo bilo neobično.
- Imate pismo – opet se začuo glas.
- Otvaram – rizikovao je i otvori vrata.
- Gospodine, ovo je stiglo za vas – reče poštar držeći pismo.
- Ko ga je poslao i kad? – upita Aleksandar gledajući okolo.
- Žao mi je, gospodine, ali ja o tome ništa ne znam, meni je samo dato da vam ga uručim – odgovori, a potom nastavi:
66
- Evo, ovdje se potpišite, molim vas.
Aleksandar odloži pištolj iza sebe da ne uplaši poštara.
- Ovdje?
- Da.
Aleksandar se potpisa i uze pismo. Zatvori vrata, spremi pištolj te izađe na balkon i poče čitati pismo.
- Čudno – reče sam sebi, nije bilo imena pošiljaoca.
Otvori pismo. U njemu je kratko i jasno je pisalo:
“Aleksandre, stan više nije siguran. Brzo se spremi, uzmi sve što je neophodno i danas u podne dođi na lokaciju gdje si bio kad si prvi put dolazio ovdje. Neko će te sačekati, a ti ga pitaj: koliko je sati, odgovor će ti biti: ne znam, sat mi je pokvaren. Onda će ti sve biti jasno. Jacques”.
Mjesto se nalazilo u blizini Koloseuma. Nije imao vremena da se čudi i postavlja
67
sam sebi pitanja na koja ionako nije znao odgovor. Bilo mu je jasno da treba krenuti. Već je bilo oko pola 12, a lokacija nije bila daleko. Uzeo je sve lične stvari sa sobom kojih nije bilo puno, kao i pištolj. Pismo je zapalio. Išao je oko 25 minuta i tačno na vrijeme stigao. Stao je iza čovjeka srednje visine. Kad se okrenuo, Aleksandar ga je prepoznao. Bila je to njegova veza baš kao i prije devet mjeseci.
- Ovo je moja veza, baš kao i kad sam došao u Rim – sjetio ga se – i nastavio ići prema njemu.
- Koliko je sati – upita ga prema Jacquesovim uputama.
- Ne znam, sat mi je pokvaren – odgovori čovjek.
- Gdje je Jacques? – upita Aleksandar, pošto je odgovor bio ispravan.
- Uskoro će doći – odgovori mu.
Aleksandar istoga trenutka osjeti da nešto nije kako treba. Sve je bilo na mjestu, i šifra, i njegova veza, ali je ipak
68
imao neki čudan predosjećaj. Stajali su jedan pored drugoga gledajući na cestu. Malo se osvrtao oko sebe i vidio dvojicu kako mu prilaze sa strane. Nije ni malo razmišljao, već udari svoju vezu, te se dade u bijeg. Dok je bježao ništa mu nije bilo jasno, zašto su ga izdali, čak i Jacques? Mogao je ruku u vatru staviti za njega, ali ovo? Ovome se nije nadao. Bježeći kuda su ga noge nosile uđe u neku zgradu, pa u podrum koji je na sreću bio otključan. Uđe u jednu od prostorija i zatvori vrata za sobom. Molio je Boga da ga ne nađu. Svjetlo je bilo ugašeno i jedva se snalazio u mraku. Bilo je tiho. Samo se čuo zvuk u kanalizacijskim cijevima. Pre-znojavao se, srce mu je lupalo, jedva je disao, zapravo pokušavao je disati što sporije da bude tiši i da ga ne zagluši lupanje vlastitog srca. Stajao je iza vrata i činilo se kao da je podrum njegov sa-veznik. Njegov jedini saveznik. Bila je tišina, ali on je znao da kad – tad moraju doći da ga traže i toga se pribojavao. Sa čela mu je kapao znoj.
69
Odjednom su se začuli koraci one dvojice koja su ga tražila. Brzo su išli stepenicama, a onda stigoše do prostorija podruma. Zašto me je Jacques izdao? Ponavljao je u sebi nekoliko puta. Gonioci su ubrzo počeli otvarati vrata prostorija, ali sva su bila zaključana. Pošto se nalazio u zadnjoj prostoji od stepenica, došao je i on na red. Pomolio se Bogu. Jedan od te dvojce krenu da pokuša otvoriti.
- Nemoj se uzalud truditi, vidiš da su sva zaključana, ovdje samo gubimo vrijeme, uhvatićemo ga kad tad – reče.
Aleksandra presječe, ali mu bi i laške. Presječe ga zato jer mu je taj glas toliko bio poznat, ali nije mogao odrediti kome pripada. Ni jednom od njih dvojce nije vidio lice pa ih nije mogao ni sa kim povezati.
Otišli su, a u podrumu je opet zavla-dao tajac. Smirio se i počeo normalno disa-ti. Lagano je izvirio kroz vrata. Nije bilo nigdje nikoga te izađe polako na stepenice i pravo u obljižnju pekaru da nešto pojede. Dok je sjedio u pekari nije znao šta da radi.
70
Opet situacija kao i u Londonu. Svi su ga izdali, opet je bio prepušten samom sebi. Izađe iz pekare nimalo pametniji i pođe ka obližnjem parku. Stigavši u park osjeti nešto tvrdo u predjelu leđa. Park je bio pust, ali jedan od one dvojice mu je uperio pištolj.
- Ne mrdaj – reče njemu dobro poznati glas.
Drugi mu je u tom trenutku stavio vreću na glavu te ga strpaše u crni auto parkiran u blizini. Svi su bili maskirani, čak i vozač. Aleksandar nije imao snage za borbu, te se predao. Pomislio je da je bolje da ga već jednom ubiju i završe sa njim, barem će Bojana biti sigurna.
U početku je pokušao pamtiti put, ali nije imao snage ni za to, nije više imao snage ni za strah. Mislio je da je sa njim gotovo.
Tišina. Svuda. Osjećao je da slijedi nešto strašno. I dalje je imao vreću na glavi, a nalazio se u nekoj prostoriji. Siromašna prostorija, samo 4 zida, ni
71
deset ljudi nije moglo stati, nego taman toliko koliko ih je bilo. Trojica maskiranih i Aleksandar. Prostorija je imala samo jedan prozor i to malo više iznad Aleksandrove glave. On je bio vezan za stolicu. Nije mogao ni malo da se pomjeri. Dobro su me pritegli, razmišljao je. Neko mu je prilazio sa leđa, tako je osjećao, te mu skinuo vreću sa glave. Na licu mu se vidjelo da je bio umoran, gladan i žedan, pošto su ga neko vrijeme tu držali. Stol je bio ispred njega, a tu su sjedila ostala dvojica maskiranih.
- Aleksandre, Aleksandre, Aleksandre, pa šta ću ja sa tobom? – upita više sam sebe tajanstveni lik koji se nalazio na ulazu u prostoriju, u potpunom mraku. Prozor i nije imao neku ulogu jer je bila noć.
- Tako si me razočarao, prijatelju stari – opet je rekao tajanstveni glas – te nastavi - a šta smo sve mogli zajedno postići, samo da si htio, ali odabrao si drugi put.
- Admiral – sebi u bradu reče Aleksandar koji je u tom trenutku bio i iznenađen i
72
uplašen i iznerviran i još mnogo toga. Drhtao je. Znao je da ga neće tek tako ubiti.
- Šta je prijatelju, prepoznao si me? – upita ga.
- Možeš me odmah ubiti, samo mi kćer ne diraj – odbrusi mu.
- Nemoj tako, Aleksandre, a Ana, šta je sa njom? – upita ga ponovo.
- To ti meni reci, tikvane jedan, trebao sam te ubiti kad sam imao priliku – bijes je govorio iz Aleksandra.
- Hmm, i ja se slažem sa tobom, ali nisi, bio si milostiv .
- Ali sad kad bolje razmislim bolje da nisam, opet ću te pobjediti, na ovaj ili onaj način – reče mu podsmijavajući se te pritom nastavi – hajde, gade jedan, ubij me, pa da završimo sa ovim, hajde – Aleksandar samo što nije skočio sa stolice. I bi, da je mogao.
73
- Polako, prijatelju moj, polako. Ja tebe neću ubiti, ne želim, pa prijatelji smo, zar ne? – smijao se Admiral.
- Prijatelji, kažeš – dobaci Aleksandar te nastavi – a je l' se prijatelji izdaju?
- Ne znam o čemu pričaš, to si ti malo izgubio razum od svega ovoga – reče Admiral.
- Pa dobro, ako smo prijatelji zašto si me ovako dočekao, zašto tamo vidim sprave za mučenje, ako smo prijatelji – upita ga Aleksandar gledajući prema jednom ma-skiranom plaćeniku koji je držao sprave.
- Pa znao sam da drugačije nećeš htjeti da dođeš, a ove sprave nisu za tebe već za nekog drugog – reče mu Admiral.
- Ma nemoj, a za koga to, ti misliš da ću ja cinkariti – reče Aleksandar pa nastavi – e pa, prijatelju moj, ako si to mislio onda ti mogu reći da si uzalud trošio vrijeme, a svi znamo koliko je danas vrijeme dragocjeno.
- Ti ništa nisi shvatio, je li tako? – upita ga Admiral.
74
- A šta sam to trebao shvatiti?
Trojica maskiranih su sjedili na stolicama gledajući prema Aleksandru. Samo je Admiral stajao.
- Stvar je jednostavna. Ti misliš da sam ti ja sve ovo uradio, počevši od Londona pa nadalje – upita ga još uvijek stojeći u mraku.
- Ma ne, nisi ti meni ništa do sada uradio, samo sam se malo provozao po Evropi i svuda mi je bilo ugodno – reče Aleksandar i pritom nastavi drskim glasom:
- Hajde da se ne zaje*.. ovdje, nego ti meni odmah kaži šta hoćeš od mene, a šta god to bilo ja sam uvjeren da si pogrešnog izabrao.
- Dobro, ti mene kriviš za sve. Ali, kako objašnjavaš da te je izdao Profesionalac?– upita ga.
- Eto, ti si pametan pa mi ti reci, molim te, ne mogu bez tvog savjeta ni bez tvojih informacija - naruga se Aleksandar.
75
- Zašto te je Profesionalac otpustio iz COS–a? – upita ga, znajući da je ovo bolna tačka Aleksandru.
Aleksandar je ostao zatečen. Ni sam nije znao odgovor na ovo pitanje. Stvarno nikada nije shvatio zašto ga je Profe-sionalac otpustio.
- Zato jer sam pogriješio u poslu – mirnim tonom odgovori znajući da nije pogriješio što je ovo rekao.
- Dobro, a u čemu?
Na ovo Aleksandar nije znao šta da kaže.
- Ćutiš, jer ne znaš pravi razlog, je l' tako, a ja znam.
- Dobro, ako ti znaš, plus za tebe – nasmija se Aleksandar.
- Proces Akcionara, ako se ne varam – reče Admiral.
- Šta sa tim? – upita ga Aleksandar.
- Zbog toga si otpušten.
76
- Vidim da si tada ozvučio prostoriju pa sve znaš, ne moram ništa da ti kažem – odgovori mu Aleksadar.
- Znaš li šta je Proces Akcionara, sigurno si čuo za to, naravno, tada si rekao da nisi kriv, ali ja tebe pitam kao nekadašnjeg partnera, jesi li? – upita ga polako gubeći strpljenje.
- Ne, stvarno ti kažem da nisam – ovo je Aleksandru već pomalo bilo čudno. Ipak je Admirala, koga nikada nije vidio „od onda“, zamišljao puno strašnije.
- Nica, ’99. godine, prijatelju moj, kada me je Profesionalac izdao, a po njegovom nalogu ti si se okrenuo protiv mene, sjećaš se sad? – upita ga.
Aleksandar i Admiral su bili obavještajci i najbolji prijatelji. Do tad. Nica. ’99. godina je bila velika godina za mnoge obavještajne službe. Svi su sarađivali i išli u lov na tek osnovan BZIP.
BZIP je osnovan ’98. godine. Nikada se nije znalo ko je glavni čovjek,
77
pretpostavljali su neko iz sjenke, a moguće je i da je bilo više vlasnika. Zadatak je katastrofalno prošao, mnogo mladih age-nata je ubijeno, a Admiral je bio vrbovan od strane BZIP –a i prešao je na njihovu stranu. Kasnije je osnovao Kluedo, a za navodnog vlasnika postavio je Marka, koji nikada nije bio sto posto povjerljiv.
Aleksandar od onda nikada nije vidio Admirala uživo što je bilo malo čudno, ali je sve vrijeme znao ko je on. Nažalost nije imao nikakvih dokaza protiv njega. „Proces Akcionara“ je bio jedini pisani dokumenat sa svim dokazima šta se zapravo desilo u Nici i nestao je. Niko nije znao gdje je. Poput Svetog Grala koga su svi tražili, ali bezuspješno. Zato je Pro-fesionalac otpuštajući Aleksandra namjer-no spomenuo taj Proces jer je znao da Admiral prisluškuje i da je to njegova bolna tačka. Svi dokazi u tom Procesu su bili protiv njega.
Što je misija više odmicala i duže trajala to je više dokaza bilo sakupljeno, a onda je odjednom sve nestalo.
78
- Sada se sjećam, ali kakve veze ja imam sa tim?
- Šta misliš zašto ti je baš to Profesionalac tada spomenuo, tj. zašto ti je baš zbog toga dao otkaz?
Aleksandar zaista, u trenutku kada mu je Profesionalac postavio pitanje otkud u novinama „Proces Akcionara“, nije znao. Poslije Nice je zaboravio na to, potiskivao u sebi, te je tako izgubio svaku nadu da će se riješiti BZIP – a.
- Ti mi reci, pošto si dobro obavješten.
- Sad ću ti ja reći o čemu se radi, prijatelju moj, pa ćeš drugačije gledati na svijet.
- Hajde da i to čujem.
- Prvo je uništio mene, a kasnije i tebe sa tim.
- Pa dobro, zašto mi onda nisi pomogao ako ti je stalo do mene?
- Jer je sve organizovano. Kada je onda u Nici nestao dokument „Proces Akcionara“,
79
to je Preofesionalac uradio. On je na-mjerno ucjenio mene sa tim, rekao je da će to objaviti, naravno kad sam ja već bio vrbovan, i pusititi u javnost. Ali da to ne bi uradio ja sam morao i za njega špijunirati BZIP i govoriti mu povjerljive podatke. I nikada nisam imao normalan život od onda. Ali to nije sve. On je pohlepan. I neke prljave poslove i odluke sam morao dono-siti kao zastupnik BZIP – a.
- Moj Admirale, kako drugačije da te nazovem, jer više nisi onaj iz Nice, ja veće gluposti nisam odavno čuo. I nemoj mi, molim te, više trabunjati, nego pređi na stvar.
- Dobro, momci – reče dvojici maskiranih i naredi im da krenu udarati Aleksandra.
- Čekaj, rekao si da me nećeš mučiti – upita ga Aleksandar zapravo provocirajući ga.
- Pa, trabunjao sam, prijatelju moj.
Dvojica su ga udarali. Odjednom se Aleksandar krenuo smijati.
80
- Čovječe, ako udaraš, onda udaraj muški. Mene su satirali i jači od tebe pa sam preživio.
- Dobro – začu se Admiral – donesi palicu. Naredi trećem maskiranom da donese palicu za udaranje. Ubrzo je bio tu.
- A sada da te vidimo moćni i nepotkupljivi Aleksandre, da vidimo dokle će te to dovesti – naruga mu se još uvijek stojeći u mraku.
Ova dvojica su se pomakla u stranu, dok je treći došao i prilazio mu. Aleksandar se otimao, ali nije ništa mogao. Prišao mu je sa leđa i jako ga udario u gornji dio leđa. Aleksandar je bio polumrtav, skoro u nesvijesti. Glava mu je bila na stolu, a krvi je bilo posvuda. Jedva je čuo oko sebe, a vidio nije skoro ništa. Samo mrak. Mislio je da su mu minute odbrojane.
- Znao sam. Znao sam, Aleksandre, da će ovako biti, ali morao sam se uvjeriti još jednom – otprilike je to posljednje što je Aleksandar čuo dok je ’’ležao’’ na stolu. Poslije toga se više ničega nije sjećao.
81
Tajna organizacija „Profesional“
... iz dijela Jacquesovog dnevnika...
’’... sjećam se da me je Profesiona-lac pozvao u Banjaluku. Bila je jaka zima, decembar `98. Izdvojio sam jedan dan i došao. Prelijep grad, rekao sam u sebi. Tada sam prvi put bio tamo, bio sam još mlad. Lijepo me je dočekao i pozvao u svoj stan u centru Banjaluke koji je bio veoma uredan. Upoznao me je sa suprugom. Divna žena, pristojna, baš za njega. Stan je poprilično velik, sa ulaza se najprije vidi veliki hodnik, a na zidovima su okačene skupocjene slike renesansnih umjetnika. Volio je umjetnost. Bio sam očaran. Poslije hodnika put se račvao u tri pravca. Jedan je vodio u ogromnu kuhinju sa trpezarijom, a potom na balkon, drugi je išao prema spavaćoj sobi, dok je treći vodio prema njegovoj radnoj sobi. Lijevo od hodnika bilo je smješteno veliko kupatilo. Kasnije je njegova supruga negdje otišla, a mene je pozvao u radnu sobu. Kada sam ušao bio sam zatečen. Prvo bila je ogromna, drugo
82
u njoj je sjedio neki mladić mojih godina, ali nisam mogao vjerovati onome što sam vidio. Na zidovima su bili svi podaci i slike o meni. Upitao sam ga čemu to, a on mi je odgovorio da ima taj običaj kad o nekome mnogo istražuje. Još jednom kažem, soba je bila ogromna, a nasuprot vrata nalazio se jedan veliki prozor sa kojeg se vidio grad. Stol je bio smješten u lijevom uglu pored vrata, okruglog oblika. Na jednoj od stolica sjedio je taj, kako sam pretpostav-ljao, agent. Ostatak sobe je bio prazan, na stolu su stajale neke fascikle, a sve je bilo uredno složeno. Kasnije sam saznao da su to bili slučajevi koje je Profesionalac donosio sa posla, potom ih kući rješavao. Ušao sam i sjeo na jednu od stolica. Upoznao sam se sa Nikolom, tako se zvao. Pričali smo na engleskom jer ja nisam znao srpski, a Nikola nije znao francuski.
Nikola i ja smo se dobro složili, on je bio obavještajac u COS – u (Centralna obavještajna služba), a ja u francuskoj obavještajnoj službi. Profesionalac je pri-čao o zločinima koji se događaju i kako ih treba zaustaviti. U jednom trenutku meni je
83
bilo malo dosadno, ali kada je spomenuo osnivanje organizacije, tada sam počeo pozorno pratiti. Imao je ideju da osnuje tajnu organizaciju koja bi radila na najtežim slučajevima, da pomogne kome treba pomoći i tu bi bili samo najbolji oba-vještajci. Svaki od njih morao bi raditi još jedan posao mimo toga, npr. biti ekspert za računare ili nešto slično. Odmah sam pristao, a predložio sam mu i naziv. Rekao sam, pošto je on osnivač, neka ime bude ’’Profesional’’, po njemu. Pristali su. Od tada smo nas trojica bili skupa u toj priči i to je bio početak organizacije.’’
84
. . .
Kada se Aleksandar probudio, ispred sebe je imao šta vidjeti. Jacques, Profesionalac, njegova veza za Rim, kao i Nikola, Aleksandar ga zna kao Martina iz COS – a. Nije mogao da vjeruje. Dobro je odspavao, a bilo je vrijeme za buđenje. Svi su sjedili, Aleksandar nije bio vezan. Nije se mogao načuditi. Ovako nešto mu se nikada nije desilo.
- Šta ovo treba da znači? – upitao ih je sve.
Ispočetka je bio tajac. Niko ništa nije govorio.
- Gdje je Admiral i kako ste znali da sam ovdje?
Na njihovim licima se vidjela nelagoda, zapravo niko nije smio reći šta se zapravo dogodilo, ali Profesionalac kao vođa morao je preuzeti tu ulogu.
- Nema ga, Aleksandre. Nikada ga ovdje nije ni bilo.
85
- Kako to mislite?
- Sve je ovo bila varka, namještaljka.
Aleksandar je slušajući bio van sebe. Nije imao pojma čemu sve to. Ovo je prevazilazilo čak i njegovo iskustvo. Ali poslije prvih trenutaka u kojima su svi klonuli duhom, stvar se smirila. Začuo se smijeh. Gromoglasan, a najglasniji je bio Profesionalac. Ali to nije bio bilo kakav smijeh, nego smijeh zadovoljstva, smijeh olakšanja, smijeh uspješno obavljene misije. Aleksandar je sve to gledao i slušao sa nevjericom. Mislio je da je to samo čudan san. Prvo ga uhvate, pa udaraju, onda se smiju. Gdje je tu logika? Ispočetka je najviše gledao Profesionalca, a kasnije i Jacquesa. Na kraju je pogledao Nikolu, kojeg je samo kratko vrijeme poznavao kao Martina, zbog kojeg je mislio da je dobio otkaz. Viđao ga je kao pripravnika, a tek kasnije je saznao da je zaposlen.
- Vi mene zaje*... – smijući se reče Aleksandar, koji se smijao i ne znajući zašto, tek da učestvuje sa drugima.
86
Opet Profesionalac započe razgovor.
- Aleksandre, najprije se izvinjavam u ime svih nas, postoje dva razloga za sve ovo. Reći ću ti ako si spreman da sve saslušaš bez prekidanja, a ako nisi onda ćemo kasnije pričati.
- Naravno, iskušajte me, ionako ovo nikad nisam doživio, a ne mogu reći da ne volim zanimljive događaje, makar bili opasni po život - ironijom se služio Aleksandar, sad već mnogo opušteniji. I dalje nije vjerovao da ono nije bio Admiral. Ali ko je?
- Samo mi recite jednu stvar – obraćajući se Profesionalcu – vi ste odglumili Admirala?
- Jesam, a sada ću ti reći i zašto.
Svi su se odavno uozbiljili, na redu je bio dugačak razgovor između dva vrlo iskusna obavještajca. Profesionalac je sje-dio ispred Aleksandra. Samo je stol bio između njih, dok su drugi sjedili okolo.
- Bila su to mračna vremena, početak ’98. godine. BZIP je bio osnovan, zapravo tada
87
se prvi put čulo za njih. I ja sam tek tad saznao da postoje, a nikad nisam znao sve podatke o njima.
Na njegovom licu se mogla vidjeti neka vrsta straha, neizvjesnosti, napetosti, jer koliko god da je Profesionalac bio jak, BZIP je bio nešto od čega je on najviše strahovao. Ne samo za svoj život već i za druge, jer je znao koliko su opasni. Aleksandar je pozorno slušao s vremena na vrijeme bacajući pogled na Jacquesa i društvo. Ostali su gledali kroz prozor. Svi su bili i opušteni i napeti u isto vrijeme. Aleksandar je sjedio skrštenih ruku, a takav položaj je zauzeo i Profesionalac. Nalazili su se u predgrađu Rima, a izabrali su tu lokaciju da ih niko ne može pratiti, barem ne još neko vrijeme.
- Ti si još bio mladi agent i nismo se do-voljno poznavali pa sam te izostavio. Zapravo i Jacques je bio mlad, ali njega sam više poznavao.
- Iz čega izostavio?
88
- Iz tajne organizacije. Naime, u decembru te iste godine, kada sam vidio da je stvar izmakla kontroli, pozvao sam Nikolu i Jacquesa, kao najbolje obavještajce koje sam poznavao u Banjaluku da oformimo tajnu grupu, organi-zaciju, nazovi kako hoćeš. Radili bismo mimo države, na najopasnijim slučajevima.
- Samo vas trojica?
- Još bismo našli nekoga sa strane – prisjećao se Profesionalac i pogledao u prozor.
- Kasnije je usljedila Nica. Toga se sjećaš, tu si ti bio. Kao i Admiral koji je kasnije krenuo, nažalost, krivim putem.
Aleksandar se toga s tugom prisjećao. Istina. Bili su najbolji prijatelji do tada. Teško za povjerovati, ali tako je.
Dan je bio sunčan. Valjda su zbog toga svi pozitivno razmišljali što je podiglo atmosferu. Aleksandar pogleda u Profesio-nalca i klimne glavom. Profesionalac uzvrati. Razgovor je tekao sporo ko zna
89
zbog čega. Možda zato je je Profesionalac imao takav način rada. Kada je nešto bilo bitno, on bi uvijek sporo govorio. Alek-sandru to nije smetalo. Umrtvio se i samo slušao, a pitanja nije imao jer je znao da Profesionalac ima obrazloženje za sve. Slušao je i upijao.
- Ti znaš sve, zapravo skoro sve, što se desilo u Nici?
- Skoro sve.
- Znaš sve vezano i za Admirala?
- Naravno – odgovori Aleksandar preko volje. Sve ove godine do sada je nekako to uspjevao da zaboravi, ali sada kada su ga podsjetili nije mu bilo prijatno. Istina, Admirala su vrbovali iz BZIP – a kao i mnoge druge.
- Vratimo se u vrijeme prije Nice, tad se dešavalo nešto što nisi znao.
- Vjerovatno.
- Vrbovanja iz COS- a, svađe, baš kao i sada. Nikome tada nije bilo lako. Međutim,
90
šta se zapravo desilo? Mi smo skupljali sve dokaze protiv BZIP – a jer je bilo bolje odmah ih se riješiti nego da čekamo, a oni da rade što ne treba. Admiral je, to ti ne moram pričati, ali hajde da te podsjetim, bio glavni za te dokaze. E, a kako je sve krenulo po zlu ti i dalje ne znaš, je li tako?
Želio je da to sazna, po bilo kakvu cijenu, želio je da zna šta se desilo sa njim, na koji način su ga vrbovali i još mnogo toga. U tim trenucima nije mogao da gleda Profesionalca u oči, već je skrenuo pogled.
- Naravno, poslije Nice sam pokušavao da saznam, ali nisam uspjevao, a Vas nisam htio da opterećujem.
- Prvo, prelazimo od sada na ti.
- Dobro.
- A drugo, trebao si pitati, ali sada ćeš saznati. Kako sam i rekao bio je glavni za prikupljanje dokaza, ali su ga pratili i jednog dana zakucali na vrata njegovog apartmana u Nici. Prijetili su mu i na kraju im se morao priključiti.
91
- Kako to sve znaš?
- Strogo povjerljive informacije, ali tu ćemo priču ostaviti za drugi put, kada se sve ovo riješi, onda ćemo se na miru ispričati.
Sada je i Aleksandar bio opušteniji i mogao je da gleda Profesionalca u oči.
- Čiji su ljudi bili?
- Ne znam – to još uvijek nisam saznao.
- A ’’Proces Akcionara’’ je, pretpostavljam, tada nestao i nikada nije nađen?
- Tako je, ali ako ga se BZIP nije dočepao, onda ga još uvijek možemo naći i riješiti ih se. Admiral, kao što znaš, nije glavni u BZIP – u, oni na vrhu se stalno mijenjaju, kao i njihova sjedišta. Ali niko od javnih i poznatih ličnosti ne upravlja BZIP – om, to su samo pijuni, njima upravljaju ljudi iz sjene, nekoliko njih.
- To mi je jasno.
- A sad da te pitam, ko je osnovao Korporaciju Kluedo i ko je vlasnik?
92
- Marko, koliko znam, prije par godina.
- Netačno. Admiral ju je osnovao, a Marka je postavio kao vlasnika i osnivača.
- Kako to znaš?
- Rekao sam ti da ću ti to jednom objasniti, ali sad imamo važniji problem. Prvi razlog zašto si ovako uhvaćen je sljedeći. BZIP je saznao gdje si i poslao ljude po tebe. Naravno, mi smo bili brži.
- Poštar je onda vaš čovjek?
- Uvijek si dobro slagao stvari. Sreća pa smo bili brži, a drugi razlog je planiran već nekoliko sedmica. Evo o čemu se radi. Rekao sam ti za našu organizaciju. Već neko vrijeme želim tebe vidjeti u njoj, ali morao sam se uvjeriti da si i psihički i fizički spreman za to.
- Hahahaha, ko bi rekao? A zar nisi imao povjerenja u mene?
- Jesam, prijatelju moj, ali morao sam se uvjeriti još jednom, nadam se da se ne ljutiš.
93
- Ne, ni govora, samo što ste me nepotrebno izudarali. Uz to sam i razo-čaran.
Zapravo ovo je ličilo na neku vrstu šale, jer je Aleksandar dobro poznavao Profesionalca i u duši mu je bilo izuzetno drago što ga je pozvao u organizaciju.
- Odužiću ti se, a sad reci da li pristupaš organizaciji?
- Naravno, tvoj poziv se ne odbija. Pa, šta ti mislliš, ja odbijem poziv, a ti me sutra još gore pretučeš.
Poslije ovoga, svi su pali u grohotan smijeh. Aleksandar je bio stvarno pravi komedijaš, a u ovom trenutku je upravo i trebalo malo smijeha.
- Svaka čast, čovječe.
- A, što se tiče oduživanja, mogao si jedan novi BMW – sa osmijehom na licu doda Aleksandar.
- I dobićeš ga – Profesionalac nije primjetio da se Aleksandar šali sa njim.
94
- Nisi valjda ozbiljno shvatio?
- Ne, ali za naš slijedeći zadatak će ti trebati, zato, Jacques, otiđi i donesi piće pa ćemo sad svi popričati o poslu.
Bilo je već oko podne. Ostali su pričali međusobno, a samo je Aleksandar šutio i o nečemu razmišljao. Odjednom se svima ubaci u razgovor.
- Nikola, ti si ušao u COS da odglumiš krticu, jeli tako?
- Tako je tražio Profesionalac, a ti si dobio otkaz da bi bio zaštićen.
- A ko je zapravo krtica?
- Petar – ubaci se Profesionalac.
- Ali, ako je kancelarija bila ozvučena, pošto je Admiral čuo da sam tobože imao informacije o ’’Procesu Akcionara’’, kako to da me odmah nije pokušao oteti ili slično?
- Jer je znao da ti nemaš nikakve infor-macije, a ja sam namjerno tu ispao glup da oni ne bi ništa posumnjali.
95
- Dobro, ali zašto su me onda onako uništili u Londonu? Predstavljao sam im prijetnju?
- Upravko tako. Admiral se od Nice stalno pribojavao da ti nešto ne bi rekao javnosti, ali se isto tako i bojao da ti nešto uradi jer je znao da si ti jedan od najboljih obavje-štajaca. Ali na kraju je prelomio.
Jacquesa još nije bilo. Profesionalac je ustao i malo prošetao po sobi. Prostorija je bila malena pa nije imao puno prostora, ali više nije mogao sjediti.
- Njegove greške su bile one tri eksplozije ako se sjećaš, mi smo ih, nažalost neuspješno, pokušali zaustaviti, ali ko zna kakva je gužva bila u BZIP – u poslije toga.
„Radilo se o finansiranju, propali su pre-govori, a onda je došlo do eksplozija. Krivac nikada nije bio poznat javnosti.“ Čitao je Aleksandar između redova Profe-sionalcu, ali je to od ranije znao.
U tom trenutku stiže Jacques.
96
- E, pošto smo svi na okupu, sada ćemo se malo pozabaviti zadatkom koji nas očekuje već sutra. Jacques, sipaj svima piće.
- Još ti ovo moram reći, sa Bojanom je sve uredu, ali sa Anom će biti malo teže.
Sjeo je i ponovo započe razgovor, koji je izgledao da će potrajati. Kad je čuo za Anu Aleksandar samo što nije skočio. Još ju je volio i nije zaboravio na nju, potogovo poslije onog susreta u Kapitol-skim muzejima. Imao je osjećaj da ga negdje čeka i da će se pojaviti iza nekog ugla. Nije gubio vjeru, ali kad ju je sad Profesionalac spomenuo, odmah je batalio šalu i pretvorio se u uho. Čekao je.
- Ona nije u organizaciji, ali radi sa nama već neko vrijeme.
Aleksandru se sada sve moglo pročitati sa lica. Kako to? Kako ja to nisam znao? Zašto mi to niko nije rekao? Gdje je sad? Htio je da upita, ali od bujice misli u glavi jednostavno nije stigao. Profesiona-lac je znao šta ga muči pa je polako pričao u stilu „sve ćeš saznati“.
97
- Naravno, sve ovo sam isplanirao, i da ona tebe tobože prevari, i da ode sa drugim, samo ja nisam isplanirao događaje u Londonu, ali sjećaš se medicinske sestre?
- Tvoj igrač.
Kako je se ne bi sjećao! Spasila mu je život. Ali mu se smrklo kad se prisjetio kako je nevin mogao u zatvor. Pa ona bolnica, pa doktor, pa inspektor koji mu nije vjerovao. Sve mu je to u trenutku prolazilo kroz glavu.
- Svuda sam imao nekog, svog čovjeka koji bi ti mogao pomoći. Nisam mogao sve to zaustaviti, jer bi nešto posumnjali, a tako je i bilo, sjećaš se?
Misli Aleksandre, brzo misli! Razmi-šljao je u sebi. Dugo nije mogao naći odgovor, ustao je i malo prošetao. Pa da. To! Pun pogodak. Trebao sam ići u de-cembru, nešto su provalili, pa su me poslali u septembru.
Pročitao ga je Profesionalac.
98
- Da, to su provalili, a ja sam onda brzo morao reagovati. Sjeti se i čovjeka koji ti je dao posao prevodioca.
„Stvarno mi je puno pomogao, taj fini gospodin“.
U tom momentu, Aleksandar se sjetio trenutka kada je bio sakriven u podrumu i čuo poznati glas kojeg nije mogao raspoznati. Sada je shvatio da je to bio Nikola – Martin, a Jacques nije mogao govoriti jer bi njega sigurno prepoznao. Ovako su rizikovali, a na kraju nekako i uspjeli.
- Sad smo uglavnom sve razjasnili. Sjedi Aleksandre da porazgovaramo o zadatku. Aleksandre, Giuseppe je moj igrač, to ti je valjda jasno, kao što je i onaj poštar.
Pričao je na engleskom da ga svi mogu razumjeti. U tom trenutku stigao je i Giuseppe. Pozdravio se sa svima, a naročito sa Aleksandrom.
- Da počnemo – nastavi Profesionalac vrlo profesionalno – svi ste čuli za „Rimsku
99
zavjeru“, ali niko ne zna šta je to. Aleksandre, ti si za taj slučaj čuo od Admirala, zapravo od Jacquesa, a on je čuo i meni je ispričao šta zna o tome, a ja sam mu naredio da to i tebi kaže. Ali niko od vas ne zna šta to zapravo predstavlja. Naime, prije nekoliko godina Admiral je htio da se ovdje u Rimu nađe sa nekim, da nečim trguju. Pretpostavljamo da je to ’Proces Akcionara’. Jer ko god da to posjeduje traži veliku cijenu, naravno BZIP će to platiti, samo da ne bude otkriven u javnosti. Međutim, šta se desilo? Italijanska policija je taj događaj koji se trebao odvijati kao prijem, fešta, tako nešto, zabranila. Ne zna se zašto.
- Vjerovatno je BZIP to zabranio, pod izgovorom policije, da ne bi morao da kupuje, mislili su da će tog prodavača naći i oteti mu dokumente – brzo je govorio i razmišljao Aleksandar.
- I mi mislimo, ali prodavač je to sada, poslije par godina, opet organizovao. On je jak igrač jer mu BZIP ništa ne može. Zadatak vam je jasan, morate se dočepati
100
tih dokumenata. Sad ćemo rasporediti ko će šta raditi. Pošto će biti jako obez-bjeđenje, Giuseppe i Nikola, vi ćete kao eksperti za računare i alarmske sisteme onemogućiti njihov rad da bi Antonio mogao ući kroz ventilacijske cijevi u prostoriju gdje bi se Admiral i prodavač trebali naći.
Antonio je zapravo veza za Aleksandra u Rimu.
- Ti ćeš, Aleksandre, normalno ući na prijem, sa novim autom i reći ćeš im da si došao na poziv organizatora, što će biti lako lažirati. Za to vrijeme Ana će, Aleksandre ovo ti se neće svidjeti, ali moramo tako, zavesti prodavača i uspavati ga. Prije toga će uzeti „Proces Akcionara“. Na izlasku ćeš imati lažnu torbu, a ona pravu sa dokumentima. Antonio će biti odmah iznad Admiralove sobe, ukoliko dođe do problema. Pošto će Admiral biti nervozan, jer prodavač neće doći na vrijeme, ja ću odglumiti poslugu da ga malo zadržim. Vaša uloga, mislim na tebe, Aleksandre i Anu, bit će najvažnija. Ona će
101
izaći sa pravim dokumentima, a ti ćeš ući u sobu koju će ti ona pokazati da prodavaču odneseš lažne dokumente. On će se brzo probuditi, a ti ćeš pokucati na vrata i reći da je opljačkan te mu vratiti torbu. Prije nego što je on otvori reći ćeš da si iz italijanske obavještajne službe, da znaš šta se dešava, ali da mora izaći brzo jer je Admiral došao sa „konjicom“, te da će ga ubiti i uzeti dokumente. Izaći ćete, a mi ćemo vas slijediti. Ako sve bude prema planu dovući ćemo ga ovdje i stvari prepuštate meni. Ako ste razumjeli možete ići da se odmorite jer je sutra veoma važan dan. Nikola, i ti, Aleksandre, ostanite, sa vama moram još nešto popričati.
Zadatak je bio komplikovan za sve. Ali šta se dešavalo sa Anom? Kako se ona barem njemu nije mogla javiti? Nakon one noći Aleksandar je shvatio da je onako moralo biti, da se ona morala onako po-našati jer joj je tako naredio Profesionalac. Ali šta je sada sa njom, šta radi i gdje živi? Odgovore na ta pitanja Aleksandar će ipak morati prepustiti vremenu.
102
. . .
Profesionalac, Aleksandar i Martin.
- Zašto smo ostali ovdje – upitao je Aleksandar želeći da se ode odmoriti.
- Jer samo sa vama treba da porazgo-varam o nečemu.
- Reci – slušao ga je pažljivo Nikola ili Martin. Kako hoćete.
- Znamo da će se tebi Admiral obratiti – govorio je obraćajući se Nikoli – da će od tebe tražiti da nešto uradiš, da mu se zadnji put dokažeš.
- Na šta misliš?
- Tražiće da nekoga ubiješ, nekog nedužnog.
- To ne znam, kako ću moći?
- Ja znam.
Nikola se pretvorio u uho.
103
- Spriječićemo to.
- Kako to misliš izvesti?
- Uskoro će doći vrijeme kada ćeš me morati ubiti da se dokažeš Admiralu. Tek onda će ti on 100% vjerovati i tek onda ćeš mu biti desna ruka, važniji od Marka. Tek onda ćemo moći uništiti BZIP.
- Ne, ne, ne, ja to ne mogu.
Aleksandar je to slušao kao da sanja. Nije mogao da vjeruje šta Profesionalac traži od Nikole Profesionalac. Bilo mu je žao, ali poslije svih onih tortura nije imao snage još nešto da kaže.
- Moraš i hoćeš...
104
. . .
Poslije ovog dugog i iscrpljujućeg razgovora Aleksandar je došao u novi apartman sa novim identitetom, sada kao Romeo Rossano i drugačijeg izgleda. Noć je bila svježa pa je on po svom starom običaju izašao na balkon pijuckajući piće koje je usput kupio.
Automobil je bio parkiran ispred apartmana. Uživao je gledajući ga. Crni BMW. Najnoviji model. Nešto čemu nije mogao odoliti. Na staklima se mogao vidjeti odsjaj mjeseca, a i zvijezde su bile na svom mjestu. Malo je gledao u njih, malo u BMW. I jedno i drugo predstavljalo mu je nešto lijepo. Apartman je mirisao na lavandu ili neki sličan jači miris i to se Aleksandru svidjelo. Pripadao je Profe-sionalcu, velik, uređen, sa ogromnim, za-krivljenim LCD televizorom, novom kuhinjom, prostranim hodnikom i kupa-tilom, sa 2 spavaće sobe te dnevnim boravkom.
105
Bez balkona nije moglo kada je Aleksandar u pitanju, koji je po njemu bio neophodan dio apartmana. Sjedio je, uži-vao u lijepom mirisu, pio osvježavajuće piće, gledao u zvijezde i zamišljao susret sa Anom, a jutros nije znao ni ko ga je uhvatio, ni gdje je, niti šta će sa njim biti. Kako li se samo može u trenutku sve promjeniti...
106
Rimski događaj
... Susret sa Anom... Kako li će proći? Aleksandar je samo o tome razmišljao.
Sada je bio bogati gospodin, novi crni BMW, apartman, odjelo, ali opet sa drugim imenom. Romeo Rossano. Pravo ime za njega. Odlično. Samo još da sve sredi sa Anom.
Romeo se spremao na sastanak na dogovorenom mjestu kad je zazvonio telefon.
- Reci.
- Spreman si?
- Naravno, još da uzmem ključeve i krećem.
Krenuo je novim autom. Bio je zadovoljan. Autom? Možda. Ali susretom sa Anom najviše. Zbog gužve je vozio sporije.
107
Kad je stigao ugleda ispred sebe veliki bijeli kombi i uđe.
- O Romeo, mi već uveliko radimo, zapravo spremamo se da počnemo – dobaci Giuseppe.
Bio je iznenađen opemom koju su imali. Osjećao se sigurnim.
Pojavi se i Antonio.
- Gdje je Ana? – upita Aleksandar.
U tom trenutku dođe i Profesionalac.
- Sad smo svi tu – reče Profesionalac koji se spremao za zadatak.
Neko bi pomislio kako to da Profesionalac, kao šef, učestvuje u tome. Ali on je volio izazove i nikada nije propuštao takve prilike.
- Osim Ane – opet se javi Aleksandar koji je bio nestrpljiv da je vidi.
- A, jesi navalio – dobaci mu Nikola smijući se.
108
- Vidio bih tebe u toj situaciji – odgovori Aleksandar ljutito.
- Ana će biti tamo kad ti uđeš. A sada još jednom detaljan dogovor oko svega.
- Slušamo – dobaci Nikola, inače veliki šaljivdžija.
...Aleksandre, ti ulaziš tamo i parkiraš auto ispred. Odlaziš u prostoriju gdje je masa i tamo se utapaš. Nađi nekog za razgovor. Ali opušteno... – Profesionalac poče na engleskom.
Laž bi bila reći da je Aleksandar slušao Profesionalca, a da nije mislio o Ani. Nije ju vidio skoro godinu dana.
...Ana će biti pored tebe, ti ćeš ju vidjeti, ali nećeš se obazirati. Kad dođe prodavač ona ide sa njim i to će malo potrajati. Ja za to vrijeme zadržavam Admirala do trenutka kad mi Ana pošalje znak. Ti, Antonio i vas dvojica znate koji vam je zadatak. Vi ste ovdje samo radi zaštite. E sad, Alek-sandre, kada Ana izađe sa pravom
109
aktovkom ti unosiš lažnu, ulaziš tamo gdje ti ona kaže, a ona odlazi. Ostalo znaš.
- A kako će Ana znati ko je prodavač?
- Ne brini se za to, sve je sređeno.
- Dobro, pošto sve počinje za par minuta bolje da krenemo – završi Profesionalac, poželi svima sreću i krenuše.
. . .
Antonio
Ušao je u kanalizaciju te došao do hotela.
- Ovdje Alfa 1 – reče Nikola.
- Alfa 2 je došao do prvog alarma – odgovori Antonio.
- Isključen, možeš ući.
- Alfa 2, jesi ušao?
- Afla 2, ušao.
110
Išao je dugo kroz cijevi, a nije se nimalo bojao. Imao je samo pištolj i nekoliko šaržera.
- Alfa 2 je stigao do drugog alarma.
- Ovdje Alfa 1, sad ćemo ga isključiti, ubacio se Giuseppe.
- Došlo je do kvara, zapravo greške.
- Alfa 1, požurite.
- Alfa 2, sačekaj, imamo problem.
- Molim? – znojio se Antonio.
Pokušavali su riješiti, ali nije uspjevalo. Antoniu se žurilo.
- Ajde, riješi ga, govorio je Giuseppe. Ni Nikola nije mogao da otkrije u čemu je problem.
- Zašto neće?
- Ne znam.
- Čekaj, evo ga. Alfa 2, ulazi.
111
Konačno, ušao je. Nije više bilo alarma. Ali sad je polako išao, polako da ga se ne čuje. Cijev je bila uska. Stigao je, ali je otvor bio slab, pa je jedva vidio ko je ispod njega.
- Alfa 1, stigao sam – tiho je govorio.
- Alfa 2, sad samo čekaš.
- U redu.
Aleksandar
Stigao je crnim BMW – om i parkirao se. Odmah je stigao čuvar da ga preparkira na bolje mjesto. Aleksandar mu je dopustio ponijevši aktovku.
Na ulazu nije bilo problema. Crno Versace odijelo, Rolex na ruci, pravi gospodin. Odmah se utopio u masu i krenuo da priča sa ljudima oko sebe.
Vidio je Anu. Bila je prelijepa u crvenoj elegantnoj haljini. Ponovo se zaljubio. Osmjehnula mu se i on njoj. Htio
112
je da joj priđe, ali nije smio. Zadatak to nije dozvoljavao. Najednom se okrenu. Pored Aleksandra prođe visoki gospodin u bijelom odijelu noseći aktovku. Stao je i u ruci držao telefon. Aleksandar je shvatio da je to prodavač. Pogledao je prema Ani, a ona priđe prodavaču i obrati mu se. Ovaj je odmah spustio telefon i otiđoše. Alek-sandar se nervirao što je tako brza. Molio je Boga da između njih ne bude ništa.
- Alfa 3, ode ti mala – zezao se Nikola.
- Alfa 1, pripremi si grob.
- Alfa 3, joj izvini, molim te – dobaci Giuseppe.
- Alfa 1, bolje idi i treniraj tenis.
- Alfa 3 i 1, šutite – dobacio je Profe-sionalac.
Antonio je samo slušao i smijao se.
Aleksandar je čekao pričajući sa ljudima kraj sebe. Hotel je bio otmjen, 5 zvjezdica, a nalazili su se u velikoj prosto-riji. Bilo je to neko naučno okupljanje, za
113
koje Aleksandar nije davao znake zani-manja. Bio je mrzovoljan, ali i profe-sionalan u svome poslu. Za sad.
- Alfa 3, dolazi ti mačka – dobaci Nikola.
- Alfa 1, vidim ju, a vidim i tebe u mrtvačnici.
Ana je lagano prilazila Aleksandru i došla do njega.
- Soba 219, gospodin Ricoli, požuri.
- Čekaj, gdje ćeš ti?
- Tvoj poštar će me sačekati. Samo požuri.
Osjetio je miris, zapravo parfem.
- Alfa 3, kreći - doda Nikola.
Aleksandar krenu. Dugo je išao do drugog sprata iako se žurio. Mislio je samo na Anu. Sjetio se starih lijepih i sretnijih dana.
Napokon dođe do sobe i pokuca. Aleksandar je sad bio obavještajac ita-
114
lijanske obavještajne službe i imao njihovu iskaznicu.
Ušao je.
- Buonasera.9
Vidio je prodavača kako leži je na krevetu u odjeći. Izgledalo je kao da je mamuran. Aleksandru je laknulo, očito nije došlo do seksa.
- Signore Riccoli! 10 – reče.
Nije odgovarao, ali se polako budio.
- Signore Riccoli, mi sentite? 11– ponovo upita i zatvori vrata.
- Lei è saccheggiato.12
- Che cosa avete detto? 13- jedva je pričao.
9 Dobro veče. 10 Gospodine Riccoli! 11 Gospodine Riccoli, da li me čujete? 12 Pokradeni ste. 13 Šta ste rekli?
115
Ana ga je uspavala, ali samo na kratko, zato se on tako brzo probudio.
- Lei è saccheggiato, ma abbiamo trovato la vostra valigetta. 14
- Chi è Lei? 15– upita ga Riccoli gotovo uplašeno.
- Romeo Rossano, Servizio di intelligence Italiano 16– reče i pruži mu aktovku.
- Ma è impossibile, come è successo? 17
- Lei è bene? 18
- Penso che sto bene.19
- Il ladro in qualche modo è entrato e L' ha addormentato, poi ha preso la valigetta,
14 Kažem da ste bili pokradeni, ali našli smo Vašu aktovku. 15 Ko ste vi? 16 Romeo Rossano, Italijanska obavještajna služba. 17 Ali, to je nemoguće, kako se to desilo? 18 Jeste li dobro? 19 Mislim da jesam.
116
ma non preoccuparla, ora è tutto a posto. 20
- Grazie.21
- Arrivederci e state attente. 22
... u međuvremenu...
Profesionalac je dobio znak od Ane da mora zadržati Admirala. Bio je obučen i maskiran kao posluga i krenuo je prema sobi 201. Pored njega prođe Aleksandar.
Ubrzo stiže pred sobu, pokuca i uđe.
Pred sobom je vidio čovjeka okrenutog ka prozoru.
20 Lopov je nekako ušao i uspavao Vas, potom uzeo aktovku, ali ne brinite, sada je sve sređeno. 21 Hvala. 22 Doviđenja i čuvajte se.
117
- Treba li vam nešto?
- Hvala, ništa za sad.
- Ali, zvali ste.
- Rekao sam ništa za sad, a sad otiđite. Čovjek se okrenu. Bio je to Marko. Profesionalac brzo izađe.
- Alfa 3, prekidamo zadatak.
Profesionalac je bio izigran. Nije mogao da vjeruje da je tako lako nasjeo. Admiral je još jednom poakazao da je pametan i opasan protivnik. Aleksandar je upravo izašao iz sobe i mrak mu pade na oči. Opet su prevareni i ništa od svega. Još jedna neuspjela akcija. Šta ćemo sad?
- Alfa 2 – prekidamo zadatak, izlazi odatle. Svi na mjesto prvog sastanka.
Ali šta je sa Anom? Ona nije mogla ovo čuti. Valjda će ju onaj poštar odvesti na sigurno. Aleksandar je išao polako i razmišaljao. Morao se pritajiti.
118
Profesionalac brzo nađe prostoriju gdje je ostavio kolica na kojima se nalazio čaj i hrana te brzo izašao. Antonio se brzinom munje stvorio kod kombija i našao se sa Profesionalcem.
- Gdje je Aleksandar? – upita ga Profe-sionalac.
- Zar nije trebao doći sa tobom? – odgovori Antonio pitanjem sav zadihan.
- Bio je iza mene. Alfa 3, gdje si? Alfa 3, čuješ me? – bezuspješno je ponavljao Pro-fesionalac.
Aleksandra su u međuvremenu opkolila 2 agenta, jedan ispred njega, a drugi iza. Agent koji mu je došao iza leđa ga udari i onesvijesti. Odnesoše su ga u sobu gdje se nalazio Marko i tek onda se Aleksandar probudio. Jedan od tih agena-ta je bio lažni prodavač. Aleksandar ga je odmah prepoznao.
Zaključali su sobu.
119
- Pa onda, gospodine Rossano, šta kažete na sve ovo? – Marko je znao na koga se namjerio, ali se služio provokacijama.
Aleksandru je pozlilo kad ga je vidio, a kada je čuo i njegov glas, tek onda mu nikako nije bilo dobro. Ali ništa nije mogao učiniti jer je bio vezan.
- Onda, Rossano, kako vam piše na iskaznici, ko ste vi ustvari? Ili hoćete da vas zovemo Aleksandar – rugao se Marko.
Aleksandar ga je gledao pogledom koji je obećavao samo jedno kad ga se dohvati, a to je smrt. Poslije svega šta mu je uradio, jedino mu se to činilo ispravnim.
- Ubiću te, kunem ti se – pričao je Aleksandar.
- To sigurno, a pogotovo kad sam ja slobodan, a ti vezan, a joj, zaboravio sam tvoje mogućnosti, da si ti nepobjediv – - ironično je rekao.
- Ne izazivaj me, sjeti se svega šta si mi uradio, a bili smo prijatelji. Ali, ti si obični licemjer koga ću lako likvidirati.
120
- Pa hajde onda, junačino, da te vidim, hajde – galamio je iznervirani Marko.
. . .
- Ne znam šta je sa njim, moram ga ići potražiti, jer ako je upao u nevolju onda će biti gadno – rekao je Profesionalac i brzo otišao u hotel, još uvijek kao posluga. Na ulazu je rekao da je morao nešto hitno obaviti.
- Završite sa njim, ali preda mnom – reče Marko.
Ovo je bilo naivno za njegove gorile jer je Aleksandar znao cake kako da se izvuče iz ovakvih problema. Brzo je sa-vladao ovu dvijcu, ali se Marko priključio i sada se odvijala poštena borba između njih dvojice. Prvo je Marko dobro udario Aleksandra nekoliko puta u glavu, potom u rebra, ali se Aleksandar ’’opametio’’ i po-kretima zbunio Marka. Sada su bili rav-
121
nopravni po broju udaraca, a uskoro je Marko ležao na podu.
- Je l’ to sve što možeš!? – vikao je Marko i odmah potom se podigao i izvadio nož iz hlača.
- Šta sad kažeš? – priupitao ga je sa osmijehom.
- Da si uvijek varao - i sve snage zaleti se u Marka, izbije mu nož iz ruku i obori ga na pod.
Obojica su krvarili. Marko je bio je žilav i brzo se pridiže. Apartman je bio sav u neredu.
Udario je Aleksandra u glavu i preuzeo inicijativu. Zatim je Aleksandra bacio na stol koji se pritom razbio na pola. Alek-sandar je ležao na podu sav iscrpljen. Marko uze pištolj i stade pred vrata. Nišanio je Aleksandra.
- Nisi se trebao petljati sa mnom, prijatelju.
122
Da u tom trenutku nije uletio Profesionalac i oborio Marka udarcem u glavu ubio bi ga.
- Diži se, spašen si – reče Profesionalac.
Aleksandar samo što nije posustao. Jedva se pridigao.
- Nije moglo nikako drugačije, šta ćemo sa njim? - upita Aleksandar.
- Ne bi bio human, kada bih ti rekao da ga ubiješ.
Dvojica agenata su ležala u ne-svijesti.
- Idemo brzo, ionako će policija ubrzo doći. Kad dođu uhapsiće ih za remećenje reda i mira, a onda ćemo lako – reče Profesio-nalac Aleksandru koji je gledao u polu-mrtvog Marka.
- Čuješ li ti mene, moramo da idemo, šta se sad premišljaš?! – proderao se Profesionalac.
123
Profesionalac je kao i Aleksandar krenuo prema vratima, ali se Aleksandar predomisli, uze Profesionalcu pištolj koji je imao u hlačama te brzo ode do Marka i uperi pištolj u njega.
Čuo je Profesionalca kako govori da ga ostavi. Bio je jako bijesan i ljut na sve.
. . .
Admiral
- Zadovoljan? – upitao je prodavač Admirala pružajući mu aktovku.
- Naravno, zadovoljstvo je poslovati sa tobom.
- Novac je u redu?
Admiral se nasmijao.
- Ne brini.
Okrenuo se i pošao prema autu. Imao je ’’Proces Akcionara’’.
124
Odjednom zastade te upita:
- Nije mi jasno zašto si čekao tolike godine?
- Rekao sam ti da se volim igrati.
Admiral se nasmijao. Zapalio je cigaretu i sjeo u auto. Vedra noć pored rijeke Tibar. Admiral je bio pobjednik.
125
Jedan trenutak
... Bio je jako bijesan i ljut na sve.
Držao je pištolj uperen u Markovu glavu. Svakakve misli su mu se rojile. Marko je još bio u nesvijesti.
- Hajde, Aleksandre, ubij ga, ubij gada! - jedan dio njega je stvarno htio da ga ubije, ali se ipak predomišljao.
Soba je bila u neredu, dvojica agenata na podu. Profesionalac stoji na vratima, a Aleksandar nišani u polumrtvog Marka. Neobična situacija.
I kakav je to apartman u kojem su po zidovima okačene slike, veoma skupo-cjene slike?
Aleksandar je u trenutku bio nijem, gluv i slijep kao da je bio neko drugi, a ne on. Jer on nikada ne bi mogao ubiti nekoga ko leži bespomoćno na podu, jedva da bi mogao nekoga ubiti i u ravnopravnoj borbi. Da li se, zapravo, radilo o Ani?
126
Iskreno, Aleksandar je u tom tre-nutku i mislio o Ani, kako ga je prevarila sa ovim bezveznim likom. Zašto? Zar ja ni-sam bolji od njega? Sve ove godine je bila sa mnom, a onda odjednom da ode sa ovim?! Tek kasnije se prisjeti da je bila na zadatku. Ali zašto mi nije javila? Možda joj se ipak više sviđao Marko? Ma, ubiću ga!
- Čekaj, Aleksandre! – čuo je to negdje duboko u svojoj glavi.
- Čekaj! - opet začu iste riječi.
- A šta da čekam? – reče sam sebi. Odjednom Ana nije više bila jedini pro-blem, sjetio se pokojnog Žarka i Danijela. Dvojice agenata iz COS – a koji su na-stradali Markovom zaslugom, kako je mislio Aleksandar. I sve se to desilo zbog ovog kretena! A ti meni kažeš da čekam! Dosta sam čekao! Neću! Sada imam priliku da se osvetim za sve!
Marko se još nije budio.
Koliko misli je Aleksandru prolazilo kroz glavu!
127
Nakon nekog vremena Marko otvori oči. Bio je bespomoćan i samo je nijemo gledao u cijev. U Aleksandra. Pa u cijev. Moglo bi se reći da je i u tom trenutku bio ohol.
Aleksandar je držao pištolj smrknu-tog lica. Malo je nedostajalo da povuče obarač, ali stade. Predomisli se, protrese glavom i nađe se u realnosti. Nije pucao.
Marko ga opet pogleda. Brzo izađe iz apartmana, a Aleksandar zatvori za njim vrata još uvijek pod utiskom.
- Šta bi bilo da sam ga ubio? – upita Profesionalca.
- U ovakvim situacijama ne smiješ suditi. Ovo što si uradio je pokazalo da si čovjek, bez obzira na sve što je on tebi uradio – govorio je Profesionalac idući hodnikom hotela.
- Slušaj, ti ćeš izaći prije, a ja ću poslije tebe, da me ne počnu ispitivati.
- U redu.
128
Aleksandar je brzo prošao pored gomile ljudi, sa nekima se čak i pozdravio da ne bi ispao sumnjiv. Mirno je izašao još uvijek misleći na Marka i na onaj njegov pogled. Zar je moguće da čovjek ne može da bude bolji barem malo, čak ni u posljednjim trenucima života? Zar je takav čovjek bio moj najbolji prijatelj?! Ubuduće treba birati društvo.
Pođe polako prema kombiju. Pokuca na zadnja vrata i uđe. Svi su bili tamo osim Profesionalca, koji se malo kasnije pojavio u odijelu posluge. Na brzinu ga skinu i obrati se svima:
- Ovo se nije smjelo desiti, izigrani smo.
- Ali, kako? – Aleksandru nije bilo jasno, a po pogledu drugih ni njima.
Akcija je bila dobro zamišljena, sve je išlo po planu, ali je Admiral bio dosjetljiv. Od Marka je napravio mamac, znao je da će o kupoprodaji sve saznati i Profesio-nalac, pa se trkao sa njim. I bio brži.
129
- Čovjeku kao ja to se nije smjelo desiti. Do sada nikada i nije – sa nevjericom je govorio Profesionalac, dok mu se u pogledu vidjelo razočarenje.
- Svakome se desi – odgovori Aleksandar.
- Sve će zbog mene propasti – reče Pofesionalac i Aleksandar ga prvi put ugleda bespomoćnog. Uplašio se, ne videći izlaz. Ali, nisu njega bez razloga nazvali Situacija B.
- Čekajte ljudi! - obrati se Profesionalcu.
Svi pogledaše u njega.
- Šta je sa onim planom B, koji je trebao biti Nikolin zadatak? Zar mu taj zadatak nisi dao u slučaju da ova akcija propadne?
Profesionalac se okrenu Aleksandru i potapša ga po ramenu.
- Jesam, ali poslije ovoga, poslije ovakve propasti, više mi niko od vas neće vje-rovati. Mislio sam na to u slučaju da za-datak propadne, u pravu si, ali nisam raču-nao na svoju grešku.
130
- Pa i nije to tvoja greška – odgovori Aleksandar, pomalo osjećajući svoju kri-vicu.
- Nego čija?
- Svačija po malo, a još imamo šansu da sve okrenemo u našu korist. Usput ćeš nam sve ispričati, a sad hajdemo do apartmana da se odmorimo.
Svi poslije ove Aleksandrove reče-nice osjetiše olakšanje, koliko god da je situacija bila teška. Aleksandar je opet našao način da podigne atmosferu.
Bilo je oko pola 11, kombi je vozio Nikola, najbolji vozač među njima. Grad je bio pust, nigdje žive duše. Kud li svi nestadoše – pomišljao je Nikola vozeći. Uskoro stigoše pred veliku bijelu zgradu u kojoj se nalazio apartman.
Kad su ušli Aleksandar ih posluži pićem kao pravi domaćin.
- A sad da čujemo plan – sjede za stol gdje su se i ostali smjestili obrativši se Profe-sionalcu.
131
- Prije svega, svima se duboko izvinjavam za sve ovo, nadam se da se ne ljutite i da se neće ponoviti.
- Ma svakome se desi da pogriješi, zašto bi ti bio izuzetak? – ubaci se Antonio.
- Nije mi jasno kako smo pogriješili prodavača?
- Očigledno je da je pravi prodavač imao dublera. Jedino tako je mogao da nas sve prevari.
- Da, da, e ljudi, gdje je Ana? – upita Aleksandar koji je samo na nju mislio.
- Polako, doći će, javićemo joj.
- Hoćeš da je sad pozovem? – radosno predloži Aleksandar.
- Polako, čekaj da mi prvo sredimo stvari pa će onda ona doći.
- U redu, ali gdje je sad i sa kime?
- Sjećaš li se poštara?
- Da.
132
- E, pa, i on je učestvovao u svemu ovome.
- Kako misliš?
- Pa on ju je odvezao na sigurno mjesto.
- U redu, lakše mi je.
- Ne moraš se brinuti.
- A sad taj plan, da čujemo – reče Nikola.
- Onda da počnemo – poče Profesionalac u svom prepoznatljivom tonu priču koja će opet po svemu sudeći duže potrajati. Na sreću niko nije nigdje žurio.
- Kao što sam ranije rekao Aleksandru i Nikoli da će me Nikola morati ubiti pred Admiralom u slučaju da ova akcija ne uspije, to će se i desiti.
- Kako misliš da te ubije? – doda Giu-seppe.
- Zar nema drugog načina? – upita Anto-nio.
- To je jedini način – odgovori Profesio-nalac.
133
- To samo izgleda opasno, ali nije - ubaci se Nikola koji je i ovo pretvarao u neki vid uživanja.
- Dobro Nikola kaže, nema pravog umiranja, već samo naizgled, da Admiral povjeruje... – prekide ga Antonio.
- Pa da zadobije njegovo povjerenje 100%, je li tako?
- Upravo to – odgovori Aleksandar ustavši da otvori balkon. Ugleda Anu dolje u autu shvativši da je Profesionalac prvo htio na-praviti plan pa će onda pustiti njih dvoje da uživaju. Bio je i više nego sretan. Konačno taj iskreni osmijeh na licu i pogled u nebo. Zahvaljivao se Bogu.
- Ali nama treba neki događaj, da Admiral vidi na televiziji da sam kidnapovan, pa ćemo tako i uraditi.
- Kako misliš to izvesti? – opet će Antonio, ali ovaj put zbunjeno.
- Hajde da vas vidim, da vidim radi li kome mozak? – šaljivo će Profesionalac. - E moje seka-perse, razmislite malo.
134
Aleksandar je slušao i smijao se. Znao je na šta Profesionalac misli. Dovoljno dugo ga je poznavao. Ali Nikola nije znao.
- Hajde da vidim ko zna na šta mislim? Nikola, objasni im ti?
- Pa... – nije znao.
- Ne znaš, hajde, Aleksandre, ti.
- Pa, ljudi moji, Profesionalac misli da ga neko od nas javno kidnapuje i da to bude na televiziji, tj. da to Nikola uradi, a kasnije nazove Admirala i kaže mu ga je ubio i da ga donosi u Banjaluku! Tako nekako?
- Bravo – zadovoljno reče Profesionalac.
Naravno, Profesionalac je htio malo veselije i duhovitije atmosfere, pa je zato ovako razgovarao.
Aleksandar sjede.
- Sada ću svakome od vas podijeliti zadatak.
- Tu smo da pomognemo – Nikola će.
135
- Još samo fali lokacija? Aleksandre?
- Definitivno Kapitolski muzeji. Orga-nizovati feštu tamo i nek’ nam je sa srećom.
- Odlično. Lokacija mi se sviđa.
- Aleksandre, daj još pića – javi se Antonio.
Dok je sipao Aleksandar upita Profesio-nalca:
- Samo mi reci šta ćemo sa krticom?
- Ne brini se za njega, jednom kad BZIP bude uništen, onda će biti laka meta, neće imati potporu.
- Da, u pravu si, ko god zavisi od BZIP –a bez njega je niko i ništa - reče Aleksandar sipajući piće Antoniu.
- Hvala.
- Sada ću reći koji su vaši zadaci, pa ćemo vidjeti ko, šta kako....Treba neko da pozove televiziju da se tamo nađu kao slučajno, treba organizovati feštu, treba izvršiti otmicu...
136
- Ja ću dovesti televiziju – ponudi se Anto-nio.
- Dogovoreno. Dalje.
- Evo, ja i Aleksandar ćemo izvršiti otmicu, a Giuseppe će biti vani u autu i sačekati nas - reče Nikola.
- I to je rješeno. Onda ću ja organizovati feštu.
- Kako? – upita Aleksandar.
- Preko svojih starih kolega.
- A povod, mislim, zašto hoćeš da organizuješ?
- Pa reću im da dolazi moj prijatelj naučnik koji bi htio izlagati svoje radove, ali da će malo kasniti, tako ćemo kupiti vrijeme za koje ćete vas dvojca mene oteti. Pitanja?
- Kako znaš da će to uspjeti, mislim sada kada Admiral sigurno ima dokaze, jer se očigledno negdje drugdje sastao i kupio dokumente? Otkud znaš da ih odmah neće uništiti i onda sve propada?
137
- Ne znam.
Svi su zašutjeli i pogledali ga. Nadali su se nekom pozitivnijem odgovoru.
- Zašto me tako gledate?
I dalje je vladala tišina.
- Ne znam da li ćemo uspjeti, ali znam sigurno da nećemo ako ne budemo po-kušali, zato hajdemo sad svi odavde jer Aleksandar ima posjetu pa bi bilo dobro da ostane sam – dodao je Profesionalac ve-selim tonom te tako svi izađoše iz apart-mana i Aleksandar ostade sam.
Samo on i piće koje još nije ni popio. Sada nastupa trenutak istine. Susret sa Anom nakon 9 mjeseci koliko nije pričao s njom, osim onog kratkog susreta u Ka-pitolskim muzejima. Čekao ju je, a stan nije bio ozvučen i nije se morala ni od koga kriti. Sada je bilo pravo vrijeme za razgo-vor. Ispi piće i ostade sjediti. Htio je reći mnogo toga pa je svakave kombinacije smišljao.
- Dobro veče – ma to ne valja nikako.
138
- Kako si? – ni to nije za tebe.
- Šta ima koleginice, jesi li me se poželjela? – strašno loše.
Kada je vidio da mu ne ide, odustade grizući se iznutra. Polako ga je hvatala i trema. Bojao se početka i kako će sve proći. Ali, stisnu zube i mirno sačeka.
Čekao je neko vrijeme, a onda se ona pojavila. Perfektna. Duga kosa. Lijepa. Haljina. Stajala je na vratima koja je sama prethodno otvorila. Zatim ih zatvori i pođe prema hodniku. Kako se odmah ispred nalazio stol, stade pravo ispred Alek-sandra. Oboje zanijemiše. Ni Aleksandar nije znao kako da počne, niti ona. Stajali su neko vrijeme, a onda se na Aleksandro-vom licu pojavilo pitanje - zašto?
Skupila je hrabrosti i poče:
- Moralo je ovako – reče stidljivo, kao da se bojala njegovog odgovora.
- Zašto mi se nisi javila, pobogu, nekako?
139
- Nisam mogla, ovako je bilo najsigurnije, morala sam pristati na sve što je Profe-sionalac tražio jer je to bila najbolja opcija. Da nisam tako uradila, tebe bi ubili... Bio si im prijetnja. Najbolji agent.
- Da, a ti nisi nikako mogla preko nekoga javiti šta se zapravo događa?
- Nisam, jer je sve vrvilo od potrage za tobom, pogotovo u Banjaluci.
- Ne laži! Nemoj meni da si lagala!
Aleksandar baci čašu i stade pred nju. Bila je uplašena, a on frustriran.
- Nemoj, molim te tako, sve ćemo nadoknaditi, samo se smiri.
- Da se smirim? Je l’ to hoćeš?
Sada je uzeo cijeul flašu pića i razbio o zid.
- Ovo si ti napravila od mene, je l’ znaš? Devet mjeseci mi se nisi javila, a onda te vidim ovdje u Rimu, a ti se kreneš nešto izmotavati na talijanskom, je l’ to pošteno?
140
Je li? Hajde, reci mi! – divljao je Alek-sandar.
Nije ona bila kriva, znao je to... ali je nekako morao izbaciti iz sebe nakupljeni stres svih ovih mučnih mjeseci, strah, bijes. Ali, pritom nije mario za svoje ponašanje, nego se sebično ponio u toj situaciji.
- Ali, šta sam ja tada mogla? – počela je da plače – šta, da počnem pričati sa tobom, onda bi došli do mene, pa bi vidjeli sa kim pričam, pa kada bi shvatili da si bjegunac, onda bi sve propalo!
- A sa kim si ti tad bila?
- Nije važno, zar se ja tebi moram stalno ispovijedati? Bila sam poslovno!
- A, znači nećeš da kažeš s kim si bila? Dobro, šutiš, kao i ovih devet mjeseci. I šta ćemo sad?
- Ne znam, mislim da počnemo opet, iznova?
141
- Znači, ti bi preko svega prešla i počela iznova, je li?
Htio je da joj oprosti, ali mu je bilo teško i preteško.
- Dobro, pošto želiš da odem, idem, ali ne znam kako ćemo dalje, možda je najbolje da prekinemo.
- Čekaj, nikuda ti nećeš, ne dok se još ne ispričamo. Zaključaj vrata i dođi u sobu.
Smrt na aerodrmu
Ujutro Aleksandar i Ana krenuše za Banjaluku.
- Jutro je divno, tačno onako kako sam zamišljala kada sam dolazila u Rim – reče Ana gledajući ulice Rima.
- Jeste, sada kada smo zajedno – odgovori Aleksandar drzeći Anu za ruku.
142
- Zašto si promjenio pravac? – upita Ana gledajući u telefon.
- Idemo na aerodrom.
- Molim?
- Da, idemo na aerodom, odande ćemo avionom u Banjaluku.
- Otkud sad to?
Ana se čudila, nije mogla da vjeruje. Sinoć su se čvrsto dogovorili da ce ići autom. Mada joj ovo nije smetalo, ipak joj je bilo čudno.
- Šta mislis kako će Bojana reagovati?
- Ona je dobr, stalno smo bile u kontaktu.
- To je dobro.
- Profesionalac je pazio na nas, maksi-malno.
- On je uvijek bio takav.
143
Aleksandar je bio plemenite naravi, jako je volio svoje drugove, pa čak i kolege koje je poznavao samo na poslu.
- Sjetim se katkad svih onih ljudi koji su umrli za ovu ideju.
- Znam kako ti je.
Aleksandar zastade - Ponekad imam osje-ćaj da sam ja kriv za to.
Auto su ostavili na parkingu. Nije bilo gužve. Ana i Aleksandar su promatrali oko sebe, počelo je kišiti. Nadvio se crni oblak. Vladala je tišina.
- Ja ću biti sljedeći.
- Šta je tebi?
- Imam osjećaj.
Ana se uznemirila. Kao da nije htjela to čuti. Znala je da je njihov posao strašan, ali je bila optimista.
- Osjećaj nas često vara.
144
- Sinoć sam vidio sve njih koji su umrli. Išao sam sa njima na piće. Pili smo. Dozivali su me. Dozivali su me da idem sa njima dalje. Probudio sam se.
- Šta je sa mnom?
- Šta?
- I Bojanom. Misli malo na nas.
- I mislim, ali ako tako bude bolje, za vas ću to uraditi.
Ana se trznu i jako uznemiri.
- Šta ćeš uraditi?
- Ne znam kako da ti ovo kažem.
Ana ga je gledala očekujući nešto strašno.
- Šta si uradio?
- Zvao me Admiral sinoć kada si zaspala.
- Zezaš me.
- Ozbiljan sam.
- Ne vjerujem ti.
145
Aleksandar joj pokaže poziv na telefonu. Ana nije znala šta da misli, a onda kao iz topa reče:
- Šta je htio?
- Rekao je da znam neke informacije koje bi mogle svima njima zasmetati. Zapravo ja im smetam.
Tako je i bilo. Aleksandar je stvarno znao dosta toga što bi njima moglo praviti problem. Aleksandar je gledao u telefon i nije joj ništa govorio. Mislio je da će šutnjom sve riješiti, ali znao je i sam da tako ne može.
Ani je sve ovo bilo neobično jer je poznavala Aleksandra.
- Šta je tražio?
Aleksandar joj pokaže sliku gdje Admiral sjedi sa Bojanom.
- Molim? Šta? Ovo nije moguće! - poviče Ana – pa učini nešto, dijete nam je u opasnosti! Zašto se ovo nama dešava?!
146
- Prihvatio sam njegovu ponudu.
- Koju?
- Otići ću na dogovoreno mjesto gdje će se obaviti razmjena.
- To je ovdje negdje?
Na aerodormu svakako nije moglo da bude jer je prevelika gužva.
- Ne smiješ to uraditi! - Ana ga je zagrlila.
- Moram za dobrobit naše kćerke i za tebe.
- Čujes li šta ti pričam!
- Ne mogu, pozdravljam te.
Aleksandar uze telefon i izađe zaključavši ju.
- Neee, vrati se! Vrati se, molim te! – pla-kala je Ana.
Ana je ostala u autu i plakala. Bezuspješno je pokušavala izaći iz auta. Aleksandar joj je nestao s vidika.
147
Nakon kraćeg vremena neko dođe do auta sa crnom fantomkom i otključa auto. Ana pomisli da nije Aleksandar nešto uradio da izigra Admirala. Svašta joj je padalo na pamet.
- Kuda ćemo?
Glas koji je to rekao bio joj je tako poznat, a nepoznati lik uđe i upali auto.
- Aleksandre, jesi to ti? Molim te, reci.
Nije mogla da se kreće. Nije mogla da upravlja rukama.
- Aleksandra više nećeš vidjeti.
- Ko si ti? – nije mogla da se pomjeri.
- Neko koga znaš vrlo dobro i koga poznaješ bolje nego što misliš.
- Ne, to je nemoguće! - po glasu ga napokon prepozna.
Skinuo je masku. Bio je to Marko koji se nasmijao.
- Otkud ti, gdje mi je kćerka?
148
- Uskoro ćemo saznati. Ali prije toga ćemo na sahranu.
- Kakvu? Čiju?
- Tvoga čovjeka.
Zacuo se grohotan smijeh. Ana je počela da se gubi i odjednom ugleda svjet-lost dana.
Bio je to samo san. Ana je nepomično ležala u krevetu neko vrijeme. Aleksandar je pored nje spavao.
- Kakva noćna mora! – reče tiho samoj sebi, kao da se obraća Bogu.
Bilo je oko osam sati ujutru. Sunce je grijalo, vani vreva ljudi koji su kretali na posao. Oko 9 su se dogovorili da odu na doručak u obližnji restoran kako bi do-ručkovali te da potom krenu za Banjaluku. Ana je nepomično ležala duže nego inače.
Aleksandar se probudio.
- Nešto se desilo?
- Sanjala sam.
149
- Noćna mora, pretpostavljam.
- Jako ružna, ali prošlo je, hvala Bogu.
- Koliko je sati? Hoćemo na doručak?
- Može.
Brzo su se spremili i ostavili apartman kako im je Profesionalac rekao da urade. Restoran se nalazio na oko 5 minuta vožnje autom od apartmana, u samom centru Rima. Grad je bio pun turista.
- Danas je baš gužva.
- Dobro je da odlazimo.
- Nećemo na aerodrom?
- Otkud ti to?
- Sanjala sam da smo išli na aerodom, pa se Marko pojavio.
- Nemamo razloga da idemo tamo.
Stigli su u restoran. Bio je savršen, kako je to Aleksandar govorio za resto-
150
rane. Pogled se pružao na sam čuveni Koloseum. Restoran se taman punio ljudima koji su bili željni najbolje hrane u gradu. Bio je prilično velik sa ogromnim šankom na ulazu i prijatnim osobljem. Stolovi su bili uredno posloženi, lijeva strana je gledala na Koloseum, a s desna su gosti bili prinuđeni da gledaju u zid. Njih dvoje izabraše jedini stol koji je ostao okrenut prema Koloseumu.
- Buongiorno, cosa volete? 23
- Due fritate con le salsicce e due caffè, per favore. 24
- Certo. 25
Aleksandar je jako volio da jede omlet i pije coca-colu uz to.
Atmosfera je bila prijatna. Gledali su u Koloseum. Dok su čekali da konobar donese jelo Aleksandar joj je pričao o znamenitostima Koloseuma. Konačno je
23 Dobro jutro, šta želite? 24 Dva omleta sa kobasicama i dvije kave, molim vas. 25 Naravno.
151
došao i dugo iščekivani doručak. U miru su doručkovali i krenuli u Banjaluku. U gradu je vladala gužva, a takođe i na izlazu. Prođoše pored aerodroma.
- Vidi ovo! – povika Ana.
- Šta je sad?
- Ne znam, ali čini se da nećemo moći dugo odavde otići.
Aleksadndar izađe iz auta. Na ta-lijanskom je pitao čovjeka koji je stajao po-red svog auta šta je bilo, međutim čovjek je jedino mogao nagađati.
- Qualche omicidio, come ho sentito e per questo motivo si è fatta la colona proprio lì sulla strada ć'è il signore caduto a terra, vedete, è coperto. 26
- Grazie. 27
26 Neko ubistvo, koliko sam čuo, pa se napravila kolona, baš na putu leži čovjek, eno vidite, prekriven. 27 Hvala
152
- Ah, Bože, kud baš sad – u sebi će Aleksandar.
Aleksandar nije mogao objasniti ni sebi kako se osjećao kada je malo izvirio da vidi ko leži. Kao da ga je neka čudna struja pogodila. Malo je stajao te se vrati do čovjeka pa priupita:
- Da li znate, slučajno, koliko ćemo čekati?
- Nekih 15 minuta.
- Aha, hvala vam.
- Nema na čemu.
Aleksandar se vratio u auto.
- Šta si saznao?
- Neko je ubijen, barem se meni tako čini.
- Molim?
- Da, vidio sam čovjeka leži pokriven baš ispred nas na cesti.
- O Bože, i koliko ćemo čekati?
- Nekih 15 minuta.
153
Dok su čekali, Aleksandar se sjetio da je zaboravio od svih ovih problema da pita za Bojanu.
- Kako nam je Bojana?
- Odlično je, sigurna. Sjetila se riječi koje je govorila u snu.
- Profesionalac je sve učinio da nas zaštiti.
Aleksandar se nasmijao. Znao je da je on takav.
- Stalno smo bile u kontaktu.
- Da li je pitala za mene?
- Još pitaš.
- To je moja Bojana.
Još su čekali. Gužva oko njih je bivala sve veća. Ana se uznervozila. Postalo je i vruće. Aleksandar je mirno sjedio i čekao.
- Da li ti nedostaje naš grad?
154
Pitala ga je iako je znala odgovor, tek da joj prođe vrijeme.
- Jako, iako kad razmislim šta mi se sve moglo desiti, ponekad mi dođe da se više nikad ne vratim.
Aleksandar je bio jako vezan za Banjaluku. Tamo se rodio, išao u školu, igrao se sa drugarima, dešavale mu se prve ljubavi. Poticao je iz porodice srednjo-školskih profesora, majka mu je predavala biologiju, a otac fiziku.
Bio je jedinac, bez brata i sestre te mu je nedostajalo to što nema nikoga. Često je išao u obližnji gradić udaljen pe-desatak kilometara od Banjaluke, odakle mu je otac. Majka mu je bila rođena Banja-lučanka, a roditelji su imali stan u Boriku gdje je proveo djetinjstvo.
Ljeti su išli u Herceg-Novi na more, a zimi na Zlatibor. Nisu bili previše bogati, imali su taman onoliko koliko im je bilo dovoljno. Kada je pošao u srednju školu, vrijeme je često provodio kod bake i djeda u Novoj Varoši gdje je imao društvo. Igrali
155
su fudbal kod „bugarske“ osnovne škole. Navijao je za Juventus i bilo mu je žao što zadatak nije obavljao u Torinu da bar ponekad može pogledati utakmicu Juven-tusa i da tako malo odmori glavu od problema.
Kada je na red došao fakultet bio je najbolji student i u roku je diplomirao. Oženio se Anom, ali su mu u među-vremenu roditeljii, bake i djedovi umrli. Bilo mu je teško, ali je znao da mora nastaviti dalje, bez obzira na to. Jer, od prošlosti ne treba bježati, već se truditi da lijepo pamtimo i nosimo u srcu, a ružno da zabo-ravimo. Ne treba se toga plašiti. U ljudskoj je prirodi da ponekad budemo tužni, ali poslije kiše dolazi duga. Aleksandar je uvijek tako razmišljao. Katkad je igrao i tenis, a volio je i slikanje. Bio je vješt sa kistom. Tome ga je naučio otac, koji je imao dar za slikanje.
Kolona je napon krenula. Policija je dozvolila da malo zaobiđu mjesto nesreće i krenu dalje. Dok su prolazili, Ana je pogledala u mjesto nesreće ili zločina,
156
kako je to Aleksandar nazvao. Nisu vidjeli ko je u pitanju, već samo prekriveno tijelo. Anu je presjeklo.
- Ne treba te to zanimati, biće vjerovatno na vijestima.
- Znam, ali nešto me baš uznemirilo.
- Kao i mene kada sam vidio. Nešto kao da sam predosjetio.
Vozio je 80 km/h. Lagana vožnja, dok nisu došli na autoput gdje su se uputili prema Bariju odakle će trajektom za Bar, a otuda za Banjaluku. Ana je bila zaspala. Kada su stigli u Bari malo su sačekali trajekt, a onda se ukrcaše.
Gledali su u Jadransko more i kao da su se riješili svih problema. Ana na trenutak uključi internet da vidi ima li vijesti o događaju u Rimu. Imala je šta i vidjeti.
- Marko je ubijen.
- Marko? Koji Marko?
157
Za trenutak je Aleksandar htio da kaže, „Naš Marko“, ali onda se sjeti da mu je to veliki neprijatelj.
- Zezaš me?
- Evo pogledaj. Marko, inače poznati preduzetnik, ubijen je u sačekuši u Rimu jutros oko 11:00. Za sada se zna za dvo-jicu maskiranih napadača koji su pucali na njega iz crnog Audija i pobjegli prema Zapadu. Napadači nisu uhvaćeni, a Marko je preminuo na mjestu. Policija uveliko radi na istrazi, međutim nije poznat razlog ubistva. Uskoro više informacija - piše „La Repubblica“.
- Bože moj, šta se ovo dešava?
Aleksandar je zagrli. Bilo joj je preteško.
- Vidiš da se klupko polako odmotava. Biće sve u redu - govorio je Aleksandar dok su se vozili na trajektu.
U daljini se naziralo kopno. Bila je to čuvena Barska luka. Sunce je izlazilo. Svitalo je. U Aleksandru se budila nada.
158
Fešta u muzeju
Juni je bio na izmaku, ali je tog jutra bilo hladno. Crni BMW, čist kao suza, bio je parkiran ispred veoma lijepe zgrade u kojoj je Aleksandar boravio, a sada se tu nalazila i Ana. Kišilo je, vjetar je duvao. Rim je još bio u svjetlima, a nebo se nije razvedravalo.
Svi ovi događaji dešavali su se u rano jutro dok je Rim još uvijek spavao. Profesionalac i društvo na drugom kraju grada razmišljali su o akciji, a Aleksandar je mirno spavao sa Anom. Bio je to zadnji Aleksandrov dan u Rimu jer treba da ode u Banjaluku sa lažnim identitetom. Da, otići će, ali će zato Nikola morati uvjeriti Admirala da malo Aleksandra „pusti na miru“.
Moći će se vidjeti sa Bojanom, a isto tako i vratiti u svoj grad, grad gdje je odrastao i za koji je tako vezan.
159
. . .
Nikola je sve dogovorio sa novinarima sa televizije i čekao da se stvari počnu dešavati. Spuštala se noć. Fešta u Kapitolskim muzejima je počela, režiser je bio na svom mjestu pričajući sa ljudima, vjerovatno njegovim vezama, „igračima“. Organizacija je bila dobra, a Nikola spreman. Parkirao je automobil i lagano ušao u muzej. Nije bilo obezbjeđenja niti policije, ali je televizija već stigla i inter-vjuisala goste. U džepu je imao masku i polako koračao prema Profesionalcu koji ga je primijetio. Brzo je navukao kapu, imao je sreće pa niko nije obratio pažnju, a ni televizija ga nije primjetila. Sve se odigralo brzo, pa je potom izvadio i pištolj. Prišao mu je sa leđa.
- Neka se niko ne mrda, inače ću mu glavu razbiti!
Zavladao je muk i šok. Prijem je bio kulturan, gosti birani i niko nije očekivao neki mafijaški obračun.
160
- Polako, sada ćete mi dozvoliti da ga odvedem do auta, ali da se niko ne pomjera, inače pucam u njega! – vikao je dok je televizija sve to snimala.
. . .
Admiral je sve to pomno pratio i nije mogao da vjeruje, bio je začuđen. Imao je kod sebe Proces akcionara. Bio je stvarno pobjednik, ali ga je nešto mučilo. Pitao se da li je prodavač možda Profesionalčev čovjek. Znate, Admiral je bio jako inteligentan, u stalnoj borbi i nadmudri-vanju sa Profesionalcem.
161
. . .
Admiral je bio rođeni Banjalučanin, baš kao i Aleksandar. Živio je na Laušu i bio jako vrijedan kao dječak. Oduvijek je volio državnu bezbjednost i priče koje su kružile o tome. Završio je ekonomsku školu i zaputio se u Beograd na fakultet. Tamo se upoznao sa Aleksandrom i postali su nerazdvojni. Nisu se ranije poznavali. Kada su završili fakultet vratili su se u Banjaluku, zaposlili se i odmah počeli do-bijati jednostavne zadatke. Admiral se nije ženio, bio je tip koji je više volio provode i nije bio emotivne naravi. Aleksandar je bio čista suprotnost. Emotivac, a provodi ga nisu privlačili. Ime mu je bilo Stefan. Njegova porodica porijeklom je iz Novog Sada, ali su se doselili u Banjaluku davno, još u prošlom vijeku.
Njihov prvi ozbiljan zadatak desio se u Nici `99 godine. Tada su jurili lika koji je imao Proces akcionara. Svaki od njih dvojice imali su svoj dio posla. Jednog
162
dana Stefana su uhvatili u njegovom apartmanu i natjerali ga da radi za njih. Tada je Aleksandar imao priliku da ga ubije, ali mu je Profesionalac rekao da to ne radi jer su svi bili izigrani, najprije COS, a potom Aleksandar i ekipa. Neko je uzeo Proces akcionara i od tada se nije znalo gdje je. Admiral se od tada morao mnogo dokazivati da bi napredovao u BZIP-u, a Aleksandra i Profesionalca se bojao.
. . .
Telefon je zazvonio. Bio je to Nikola.
- Reci, nije li moglo bez televizije?
- Ne.
Vani je padala kiša, noć je bila strašna. Kapljice kiše su pojačavale tugu.
- Pa, zašto nisi nešto pokušao srediti?
Admiral se bojao da neko ne provali.
163
- Nisam mogao.
Nikola se nije volio pravdati. Uvijek bi sebe okrivio, nikada drugoga. Ovo je bila iznimna situacija.
- I, šta ćemo sad?
Admiral je bojao Profeisonalca, pa čak i otetog. Razlog za takav strah bio je onaj nesretni zadatak „Nica 99“.
- Ništa, prepusti sve meni.
- Kada ćeš biti u Banjaluci?
- Krenuo sam tamo.
- Jesi li ti to sve sredio?
- Jesam. Trebam li se čega bojati poslije ovoga?
- Trebaš.
- Ali, bar ću sada biti cijenjen.
- Naravno.
- Kada i gdje ću dobiti nagradu?
164
- Polako.
Nikola se nasmija.
- Prvo dođi.
- Naravno. Šta ćemo sa Aleksandrom?
- On je tvoja briga.
Ovome se Nikola nadao.
- Vidimo se u Banjaluci.
Prekinuše razgovor, a Admiral pođe da sipa piće, razmisli o svemu i poče se polako spremati za povratak.
165
Epilog
Te noći kiša je padala kao iz kabla. Nije prestajala, a najgore je bilo vozačima, naročito Martinu. Uradio je to što je uradio. Vozio je prema bolničkoj mrtvačnici. Kad je stigao pozvao je Admirala i rekao da dođe. Admiral, pošto je pozorno pratio dešavanja u Rimu, odmah krenu. Brzo je išao, gurao ljude od sebe koga god je zatekao, samo da bi to vidio. Kada je stigao, vidio je Marti-na kako gleda u mrtvog Profesionalca. Pošto je bio pokriven, samo mu se glava vidjela. Admiral je bio zatečen. U prostoriji nikog nije bilo.
- Uradio sam – rekao je to okrenut leđima Admiralu.
Admiral je još uvijek bio u velikom čudu. Nije mogao da vjeruje šta se zapravo dogodilo. Bojao se. Ne Martina, ne Alek-sandra, nego mrtvog Profesionalca. Imao je čudan predosjećaj, ali je ipak bio zado-voljan. Marko, sada pokojni Marko nije izvršio njegovu zapovijest, ali je u Martinu
166
pronašao novu, desnu ruku. Najodanijeg slugu.
- Kad si to izveo, kako?
Martin se okrenuo i predao mu papire koje je držao.
- Pročitaj. Sve će ti biti jasno.
Admiral je sa nevjericom čitao. Vla-dala je tišina. Samo njih dvojica i mrtvi Profesionalac. Hladnoća. Napolju kiša, noć. Strašan prizor.
- Zadavljen? - prišao je Profesionalcu i htio da vidi ima li puls. Nije ga bilo. Zatim ga pokri preko glave.
- Tako kažu doktori.
- Tako kažu? Ja pitam tebe.
- Tako je bilo.
- Kako?
- Pa, poslije Rima, poslije onog šta je tamo bilo, ovo se desilo – jedva izgovori Martin.
167
- Osvjesti se, šta ako neko posumnja?
Martin je ćutao. Nije imao odgovora.
- Šta da ja sad radim? Marko je mrtav, Profesionalac isto, u mene će posumnjati – govorio je Admiral faktički mrtvom Martinu koji je samo stajao.
- Vidim da si potresen. Znam zašto si to učinio, da se dokažeš.
Martin je odmahnuo glavom. Admiral je sve shvatio. Bio mu je vjeran.
- Šta će biti sa ’’Procesom Akcionara’’? - upita Admirala.
- Idemo u Muenchen da konačno završimo sa tim.
- A sa Aleksandrom?
Na ovo pitanje Admiral nije znao odgovor, ali se nadao da će Martin znati. Da ga je samo pogledao vidio bi da Martin nije bio u stanju da odgovori na bilo šta.
- Ti mi reci, ti si sad 100% BZIP ovac.
168
- Vidjećemo šta će biti.
Admiral je trenutno razmišljao samo o policiji.
- Da li neko zna za ovo? Kako se Profesionalac našao ovdje?
- Zadavio sam ga poslije Rima, dovezao kući i tamo namjestio sve. Otišao sam u COS. Nazvao sam njegovu ženu da to-bože pitam gdje je Profesionalac. Ona je bila negdje u gradu. Rekla je da će mi javiti kad ga vidi. Čekajući ishod svega toga otišao sam u svoj stan i stalno provjeravao portale. Njegova žena se nije javljala. Od nervoze sam pokušao da odrijemam. Malo sam ležao, a onda je zazvonio mobilni telefon. Zvao me je prijatelj, inspektor u policiji, da mi javi šta se desilo. Navodno je žena, ušavši u stan, zatekla Profesionalca mrtvog. U panici je uspjela nazvati Hitnu pomoć, a nedugo zatim joj je pozlilo. Nju su odvezli u bolnicu, a njega su donijeli ovdje. Nadam se da si sada sve shvatio.
169
- Jesam – ni Admiralu nije bilo lako. Ubiti takvog čovjeka, sa takvom reputacijom, boljega od sebe...
- Idemo u Muenchen obaviti posao.
- Tvojim avionom?
- Naravno – ponosito odgovori Admiral, sada već mnogo zadovoljniji.
170
...sadašnjost...
Banjaluka, Bosna i Hercegovina
Aleksandar se konačno nalazi sa svojom porodicom. Bojana, Ana i on. Svi u Banjaluci, naravno ilegalno. Dobro su se ispričali, družili se, smijali se...kad stiže poruka od Nikole.
Aleksandar požuri da vidi je li njegova pretpostavka tačna.
’’Muenchen, ja ću biti tamo, kad stigneš javi mi, pa ću ti sve detaljno reći. Idi autom, neće biti nikakvih problema na granici. Čuvaj se. Nikola’’
Ana je shvatila da mora ići i objasnila je Bojani sve što je trebalo da zna. Aleksandar se pozdravio.
Vozio je polako i smireno. Mislio je samo o jednom, a to je da mu se konačno bliži miran i koliko – toliko srećan život.
