W & N

W & N

Izdavač

UNA PRESS, Beograd

Za izdavača

Slobodan Jovanović

Glavni i odgovorni urednik

Slobodan Jovanović

Urednik

Snežana Bajić

Štampa

BRANMIL, Beograd

Izdaje: UNA PRESS, Beograd, Gundulićev venac 65,

Telefon: 011/636-688;

Faks: 011/188-704

Žiro-račun : 2752212539081102-98

Decembar 2006. Godine

W & N

I

Luiz Bervije drhtavom rukom opipa mač koji joj je bio prikačen oko

struka. Nije bilo sumnje. Ono što se videlo u daljini bili su ljudi grofa

de Montespenja. Seljaci sa njenog imanja su uplašeno zamicali ka obli-

žnjoj šumi. Ona je ostala gologlava da čeka došljake na ranom letnjem

suncu. Osvrnula se. Već su se svi sklonili. Jedino je malo podalje još

stajao Berto, dok mu je povetarac mrsio sedu kosu. I on je stisnutih oči-

ju opipavao svoj mač. Nije gledao u nju, ali odlučnost da ostane sa

njom bila je vidljiva. Bila mu je zahvalna na tome, mada joj ne bi bio

od velike pomoći.

Sećala se dana kada je došao na njihovo imanje. Imala je tada sedam

godina i u prvom momentu ga se uplašila. Jednoruki, mrki čovek u ka-

snim srednjim godinama. Sav prašnjav, umoran i gladan očigledno je

dugo lutao.

Tada joj je još majka bila živa, a Silvija, njihova rodjaka, zdrava i

lepa. Zadržali su ga da jede i odmori se, a on je ostao zauvek. Na nji-

hovu veliku sreću.

Ima već šest godina od kako se taj okrutni čovek, grof de Montes-

penj, doselio u njihovo susedstvo i počeo da teroriše sve. Upadao je na

imanja, ubijao seljake, palio letinu, silovao žene koje je zaticao na nji-

vi. Svi su strahovali za svoj život, uključujući i same plemiće, lako je

novi, mladi kralj Luj IV počeo da sredjuje prilike u zemlji, posle dugo-

godišnje krize, ovaj deo Francuske bio je zabačen i još uvek daleko od

reformi i od zakona.

Udaljena grupica sada se približila i ona je mogla da primeti da je i

sam de Montespenj medju njima. Nije joj bilo svejedno, ali udahnula je

vazduh i uspravila se.

Došljaci su dojahali preko njive, gazeći useve.

– Oho, gospodarica je izašla da pomogne, lično – nacerio se de

Montespenj, prilazeći joj na konju.

Ona je ćutala. Nije bilo mudro izazivati ga, ali nije htela ni da beži.

Dosta joj je bilo skrivanja.

On je odmeri od glave do pete. Vitka prilika, finih crta lica, smedja

kosa. Nosila je mač o pojasu. To ga je naročito zabavljalo. Znao je da

W & N

je mač namenjen odbrani od njega i njegovih ljudi. Kao da je neko mo-

gao da se odbrani, sakrije ili pobegne od njega!

– Zar to nije malo težak posao, za tako fine i nežne ruke? – podsme-

vao se. Znao je da oskudeva u radnoj snazi, pošto su ljudi bežali i os-

tavljali preostale na milost i nemilost. Otac joj je bio star, majka je

umrla pre nekoliko godina. Jednoruki gad koji je prkosno, zaštitnički,

stajao uz devojku nije mogao biti od naročite pomoći na njivi. De Mon-

tespenj je sumnjao da je on nekada bio vrlo vešt u baratanju oružjem.

Isluženi vojnik, ili tako nešto, videlo mu se na licu. Iz nekog razloga,

naredio je svojim ljudima da ga ostave u životu. To je bio njegov čist

hir, zabava i dobra volja.

Sad ih je odmeravao oboje.

Devojka mu se zaista svidjala. Otkako je došao, nameračio se na

njeno imanje. Bilo je veliko, sa plodnom zemljom, izuzetno privlačno.

Isto kao i ona, jedinica i naslednica. I još iz stare, plemićke porodice.

Doduše, na dvoru ne bi bila naročito priznata, ali Pariz je daleko. A nije

loše ženidbom se obogatiti i ući u priznate krugove.

– Draga moja, izuzetno cenim vašu hrabrost – reče joj on odmerava-

jući korice u kojima je ležao njen mač. Ona isturi bradu, gledajući ga

pravo u oči. – I da bih potvrdio koliko vas poštujem i cenim, posetiću

vašeg oca za neki dan. Vreme je da nas dvojica razgovaramo o vama.

On vide trag promene u njenom pogledu, iako se i dalje trudila da

bude hladna i uzdržana.

– Iskoristiću ovu priliku da vam saopštim da ćete u najskorije vreme

postati moja žena. Odlučio sam. Vi to zaista zaslužujete.

– Mislim da ste previše ljubazni – odvrati ona hladno, uzdržavajući

se da mu ne odgovori oštrije.

– Zar biste više voleli da mi postanete ljubavnica? – izazivao ju je

on. – Vašoj rodjaci se to nije dopalo.

Ona ga Ijutito pogleda. Trebalo je da ćuti i ne pominje ono što je

učinio Silviji. On i njegovi ljudi. Oteli su je jednog istog ovakvog let-

njeg dana pre pet godina. Tada je Silvija imala sedamnaest, kao sad Lu-

iz. Našli su je tek posle dva dana u nekom grmlju nedaleko od kuće.

Bila je u modricama, pocepana, sa povredjenim okom, na koje više ne

vidi, i sa polomljenom rukom. Posle tog dogadjaja više nikada nije bila

W & N

ista. Luiz je srce bolelo kada bi videla Silvijin prazan pogled uperen

negde u daljinu.

– Nemojte se truditi. To se neće desiti.

– Ja sam uveren da hoće – preteći se saže on, a ona se nehotice od-

mače, spuštajući ruku na dršku mača. On vide njen pokret, pa se uspra-

vi i grohotom nasmeja.

– Biće kako ja hoću, lepotice, budite uvereni u to. Još vam se može i

dopasti.

Ona stisnu usne. Pošto ju je još jednom odmerio, zadržavajući pog-

led naročito na mestima gde je bilo otkopčano dugme, on joj se podrug-

livo nakloni i podbode konja. Za njim odjahaše i njegovi ljudi.

Luiz nije mogla da zadrži uzdah. Trudila je da pred Bertoom prikrije

drhtavicu koja ju je obuzela. Iz šume polako počeše da se vraćaju selja-

ci. Ona se okrenu i ode da sedne u hlad. Berto ju je sledio.

– Mislim da je sada ozbiljno mislio – reče Berto ne gledajući u nju.

– Znam. Ali živu me neće imati.Ubiću ga, makar i sama stradala.

– To nije baš pametan potez. On zna da sa tobom mora biti oprezan.

Potrudiće se da ne budeš naoružana u njegovoj blizini.

– Pa šta da radim?

– Znaš i sama.

– Ne mogu da pobegnem i ostavim vas sve na milost i nemilost!

On je samo pogleda. Bila mu je kao ćerka. Divna, hrabra devojka.

Tako je bio srećan ovih godina na njihovom imanju. Pružili su mu mo-

gućnost da oseti kako je to imati porodicu. Za.uzvrat im je dao sebe kao

što nikad nikome nije. Za nju bi i poginuo, ako treba. Ali samo ako bi

joj to pomoglo. Pre toga se mora postarati da je spasi.

Okrenula se na onu stranu gde je iza drveća bila njihova stara poro-

dična kuća. Da li je to, ipak, jedini izlaz? Da kukavički pobegne?

De Montespenj ima pravu vojsku.

U odnosu na šačicu ljudi koji su ostali na njihovom imanju, smešno

ih je porediti u snazi. Bila je svesna da postoje samo dva izlaza: da pris-

tane, pokori se i uda za njega ili da beži. Ni jedan joj se nije činio naro-

čito privlačan. A onaj prvi pogotovo.

Kada su uveče došli kući, otac je već znao za posetu. Gledao ju je

ispod oka. Ona je bila njegovo jedino dete, dobijeno u već poodmaklim

godinama, dugo željena i izuzetno voljena. Srce ga je bolelo što nije

W & N

imao mogućnosti da joj pruži bezbrižan život, kakav je zasluživala i

svojim poreklom i nekadašnjim bogatstvom.

Berto ustade od stola, kad je završio večeru i pogleda je. On nije bio

mnogo govorljiv čovek, ali to nikome od njih nije smetalo. O njemu i

posle toliko godina nisu skoro ništa znali. Sem da im je izuzetno odan.

– Oh, Berto! Umorna sam kao pas! Ne mogu da se pomerim! Nisam

raspoložena za dodatne napore! – protestovala je ona ustajući, ali Berto

izadje u sobu koja je nekada ličila na salon. Dobaci joj mač. Ona ga

uhvati u letu. Nije više bili vremena za priču.

Već pet godina, svako veče obavezno, a i preko dana, čim bi ugrabi-

li slobodan trenutak, Berto ju je učio mačevanju. Onog dana, kad su u

grmlju našli Silviju, on je nestao. Sutradan se pojavio, noseći dva drve-

na mača. Pružio joj je jedan bez reči. Shvatila je njegovu poruku.

Bila je dobar i talentovan učenik. Sada su trenirali pravim mačevi-

ma. Nije je mnogo hvalio, ali ona je znala da je zadovoljan, po sjaju

njegovih očiju, kad bi umorni završili. Nije joj dao ni trunke predaha.

Zahvaljujući njegovoj upornosti, postala je odlična. Brza, laka, hitra,

vešto je baratala i mačem i nožem. Naučio ju je da jaše kao muškarac,

da trči do iznemoglosti. Da se bori. Da se sprema za ovaj dan.

Nije sumnjala da je to ovaj dan. I večerašnja njihova borba i vežba

bila je drugačija. Nije je štedeo, iako je bila umorna. A ni ona mu nije

ostala dužna. Bila je brža, mladja, sa boljim refleksima. Bila je bolja,

bez obzira na njegovo iskustvo.

Otac je došao i ćutke ih posmatrao. Kad su završili, pozvao ju je u

svoju sobu.

– Mila, ti znaš da je moralo da dodje do ovoga. Dobro je samo što

nas je upozorio na svoje namere. Imamo vremena da sve organizujemo.

– Znam ja to sve, samo ne znam kako da te ostavim ovde, nezaštiće-

nog!

– Meni on neće nšta, ne brini. Važnije je da se ti spasiš. Nemamo

vremena za gubljenje. Moraš odmah da kreneš. Noćas! Još pre zore.

Oni će doći sutra. Neka ti Marta spremi hranu za nekoliko dana. Da li ti

je konj spreman? Odlično. Odelo imamo? I to je dobro. Biće sve u re-

du, videćeš.

Njoj suze podjoše na oči, ali ih brzo obrisa. Nije sad vreme za pla-

kanje. Mora da misli na važnije stvari.

W & N

Otac je pozva. Nešto je izvadio iz fioke.

– Ovo je sva dokumentacija. O tebi, imanju, svemu. De Montespenj

želi da se domogne imanja. Ti si mu samo usputno zadovoljstvo. Ali

ljuto će se prevartii. Neće dobiti ni jedno ni drugo. Čuvaj ovo dobro.

Tu ti je porodični pečat. Dokumenta o vlasništvu nad imanjem, o ple-

mićkoj tituli. Ti si jedini naslednik i pravo je da to sve poneseš. Jedno-

ga dana ćeš se vratiti i ovo sve će ponovo biti tvoje. A ovo je prepis pi-

sma koje smo poslali kralju sa žalbama. Ponesi i to.

Sad više nije mogla da zadržava suze. Otac ju je zagrlio. I njemu je

bilo teško. Pušta je tek tako, u strani svet, samu samcijatu, bez zaštite.

Berto bi pošao sa njom, ali onako jednoruk bio je suviše upadljiv. Nje-

govu milu odmah bi pronašli. A pobesneli de Montespenj ko zna šta bi

uradio iz osvete. Moraće da se snadje sama. Tako je manje upadljiva.

Još zora nije svanula, a puteljkom prema severu na konjima su laga-

no jahale dve usamljene prilike. Berto je ispratio Luiz sve do kraja

imanja. Već je počelo da sviće kad su stali da se pozdrave. Tamo, iza

šume, gde je bila njihova kuća, počeli su da se naziru tragovi dima.

Opet joj je bilo teško. To su oni! Već su došli, nisu je zatekli, i počeli

su da pale. Stoka neće moći da prezimi ako popale svo seno.

Berto je pogleda. Nespretno ju je privukao' u zagrljaj. Voleo ju je

neizmerno, ali on je bio usamljenik, nije znao sa ljudima. Jedino što je

znao, bilo je da se bori. I da tome nauči druge. To je jedini, najvredniji

poklon koji je mogao da joj da. Nadao se da joj u predstojećem životu

neće mnogo trebati. Ali, bolje je da bude spremna.

– Idi, Berto. Tamo si sada potrebniji. Ja ću biti u redu – reče ona na

rastanku, brišući oči.

On samo klimnu glavom.

Podbola je konja. Nije bilo više vremena za duge rastanke. Ako nje-

ga uhvate, znaće na koju je stranu ona otišla i poći će za njom.

Berto je zamakao u šumu. Sada se samo video vitki mladić u izno-

šenom kaputu i čizmama, pokriven šeširom sa velikim obodom, kako

brzo jaše na suprotnu stranu. Na sever. Prema Parizu.

* *

W & N

Imala je hranu za nekoliko dana, pa se trudila da izbegava glavni put

i krčme. Brzo se udaljavala od imanja. Ko zna, možda je ovako daleko

ne bi ni pratili. Već je prošlo nekoliko dana. Bila je prljava i umorna.

Polako je skupljala hrabrost da izadje na put. Više nije imala hrane.

Moraće da ode u sledeću krčmu. Nije znala ni da li deluje uverljivo u

ovom muškom odelu. Do sada nikoga nije srela ko bi joj to potvrdio.

Ko zna, možda će svi odmah prepoznati da je ona devojka? U tom

slučaju, pokazaće im da zna da koristi mač. Jer, nezaštićene, usamljene

devojke bile su lak plen nasilnicima u ovo nesigurno vreme. Sedamna-

esti vek u Francuskoj još uvek nije bio pogodan za žensku samostal-

nost.

Kada je kročila u krčmu, mislila je da će se onesvestiti od straha.

Učinilo joj se da svi gledaju samo u nju, da je procenjuju, premeravaju.

Sela je u najzabačeniji ugao. Krčmar joj je prišao.

– Šta izvoli mladi gospodin?

Odahnula je. Niko više nije obraćao pažnju na nju. Svi su opet žago-

rili i gledali svoja posla. Naručila je ručak. To će biti dovoljno. Sobu

neće uzimati. Mora da štedi, a i možda je bolje da se sakrije u štalu.

Tako će manje upadati u oči. I imaće više vremena da se i ona navikne

na novu ulogu. Za sada je dobro počelo.

Štala je dobro mirisala, na sveže pokošeno seno. Sreća je što je život

ni do sada nije mazio, pa se lako privikla na nove uslove.

Popela se na sprat, gde se odlagalo seno. Odozgo je sa prozorčeta

mogla da primeti ako nailazi neka veća grupa konjanika, ili kočija. Tu

je provela ceo dan. Odmarala se i skupljala snagu za dalje.

Do Pariza je imala još mnogo, iako je već daleko odmakla od ima-

nja. Da li je mladi kralj dobio njihovo pismo sa žalbama na de Montes-

penja prošle godine? Ili ga je birokratija sprečila u tome? Nije znala.

Zato je nameravala da se sama potrudi po tom pitanju.

Po zemlji se pričalo da je mladi kralj preduzimljiv. Već je počeo da

zavodi red, otkako je preuzeo svu vlast. Nadala se da će imati sluha i za

njen problem. Samo još da stigne na cilj. I dopre do njega.

Napolju se čuo topot konja. Bila je naročito oprezna kad su nailazile

veće grupe jahača. Ova grupa bila joj je sumnjiva. Da nisu to de Mon-

tespenjovi ljudi? Bilo ih je trojica i delovali su mračno i opasno. Ali,

W & N

oni će se verovatno raspitivati za devojku, ne za mladića. Spustila je

šešir na oči, iako nisu mogli da je vide. Dobro je što se maskirala.

Ušli su u krčmu, ali posle nekog vremena dodjoše dole u štalu. Mog-

la je da čuje kako šapuću. Ona se primiri, mada nisu mogli da je vide.

– Tiše malo, čuće nas neko – upozori jedan od njih.

– Glupane, ovde nema žive duše. Svi su u krčmi, piju i jedu. Ovde je

najbolje da se konačno dogovorimo. Dakle, oni će stići za oko pola sa-

ta. U pratnji male grofice biće vojvoda d Breso. Kad naši napadnu iz

zasede ispred šume, on će poslati njenu kočiju napred, da je skloni. Iza

šume je ova krčma, vrlo blizu, niko neće pretpostavljati da je glavna

zamka, odnosno mi, u šumi. Ovde će u medjuvremenu stići njen glavni

tutor, grof Anri Tuloa. Čekaće je u krčmi, ne pretpostavljajući da je ona

uhvaćena. Bolje je da se ne sukobimo sa njim. Grof Tuloa je opasniji

neprijatelj od d Bresoa. Mada... Obojica su odlični borci.

– Kad krećemo?

– Za neki minut. Zapamtite, čekamo u šumi na njenu kočiju. Njoj ne

sme vlas sa glave da fali, zapamtite to. A ljude koji su sa njom pobijte.

– Ha, ha! Možda ima zgodnu sobaricu, ili pratilju. Da se malo poza-

bavimo sa njom?

– Ti si stvarno budala! Nema vremena za to. Tuloa će možda svakog

časa stići. Šta ako mu padne na pamet da joj krene u susret? Nećeš ima-

ti vremena da podigneš pantaloné, a već ćeš nas gledati iz trave, mrtav.

Kažem, pobijte ih sve. Svedoci nam ne trebaju.

– A ako ovi iz krčme nešto čuju?

– Imamo ovde uhodu. Niko ne zna za njega. On će paziti na grofa

Tuloa i umiriti ostale ako posumnjaju nešto. Polazimo.

Luiz se ukočila od straha. Kad su izašli, ona proviri za njima. Šta da

radi? Ovo su razbojnici, napašće nekog. A ona ništa ne može. Kad bi

bar naišao taj grof Tuloa, pa da ga upozori. Ovako, nikome ne može da

kaže. Svi su polupijani. Ne zna se ni ko su. Možda su i ostali u krčmi

neki razbojnici? I još ovi imaju uhodu tamo. Ako nabasa baš na njega?

Može joj prerezati vrat u mračnom ćošku, i ništa nije napravila. Da

krene u susret toj grupi? Ili da sedi ovde i ćuti?

Na poslednju pomisao ona se namršti. A da je ona na mestu te de-

vojke, mlade grofice? Ili njene pratilje, možda neke siromašne rodjake?

W & N

Kao što je bila njena Silvija? Ona i ne sanja da je u šumici ispred krčme

u kojoj se nada odmoru, čeka smrt.

Brzo je ustala. Još ni sama nije bila sigurna šta će preduzeti, ali skrš-

tenih ruku nije mogla da sedi. Nije ni čovečno, ni hrišćanski sedeti

mirno kad znate da će neko stradati. Ona zna da se bori. Valjda. Do sa-

da nikada nije imala stvarnu priliku za to. Mačevala se samo sa svojim

učiteljem. A on je nikada ne bi povredio. Ovo je nešto drugo. Ovi ljudi

su hladnokrvne ubice. Sa njima nema šale. Stresla se.

E, pa, sada će videti da li ume da se bori ili ne. Dok je tako razmiš-

ljala, već je jahala prema šumi. Tu je bila prijatna hladovina. Ptice su

cvrkutale. Kakav divan dan! Niko ne zaslužuje da umre na ovakav dan.

Iznenada, u daljini začu nešto kao vrisak. To su oni! Ona podbode

konja. Iza okuke vide kočiju i napadače u crnom. Samo dva pratioca na

konjima, već su ležala pored puta. Jedino je kočijaš još bio živ i beso-

mučno se branio. Ona pojuri. Već je bila blizu. Dvojica napadača

izvlačila su iz kočija neku devojku koja se žustro otimala.

– Hej! – viknu, da im odvrati pažnju. Kočijaš to iskoristi da zgrabi

mač koji mu je ispao i napade najbližeg razbojnika. Druga dvojica os-

taviše devojku i ustremiše se na Luiz. Ona udahnu duboko. Već je iz-

vadila svoj mač. Spremno ga je iskoristila čim je stigla do njih.

Cela borba činila joj se kao san. Naučeni udarci. Preslišavala se u

sebi. Napad. Blokada. Napad. Ovaj drugi pokušava da joj dodje iza led-

ja. Ali ona je brza. "Hvala ti, Berto, gde god da si za tvoje naporne lek-

cije”, prvog mačem okrznu po licu. Obli ga krv. Ovaj drugi razjareno

napade. Bila je spremna. Sečiva su udarala jedno o drugo u tišini.

Odjednom se začuše trube iz pravca krčme. Razbojnici se osvrnuše.

Bez reči se skupiše, popeše ranjenog druga na konja i pobegoše. Koči-

jaš klonu na sedište. Ona pridje. Bio je ranjen, ali živ. Devojka iz kočije

je virila i radosno uzviknula.

– To je Anri! U pravi čas!

Uskoro se začu topot konja. U tren oka kočiju su opkolili naoružani

ljudi. Luiz polako sede u travu pored puta. Bila je malaksala i slaba, vi-

še od psihičkog napora nego od umora. Uspela je! Brzo im je prilazio

jedan konjanik u plemićkom odelu.

– Selin! Jesli li dobro? – upita on skačući sa konja i prilazeći devojci

iz kočije.

W & N

– Anri! Dobro sam. Zahvaljujući ovom hrabrom mladiću.

Oboje se okrenuše prema Luiz koja je u medjuvremenu ustala. Ona

se slabašno osmehnu i sruši pred njima u travu.

Kad je otvorila oči, vide nebo i neku priliku nad sobom. Brzo se

prenu. Neće valjda da je otkriju! Mora da čuva svoju tajnu!

Ali neka druga mlada žena prijateljski joj se smeškala, kvaseći joj

lice maramicom.

– Gospodjice Selin, dodjite, evo momak se budi iz nesvesti – reče

osvrćući se. To je bila pratilja mlade devojke.

– Gospodine, jeste li dobro? – brzo pridje devojka iz kočije, mlada

grofica. Bila je Luizinih godina, plava i lepa. Luiz se pridiže. Bilo joj je

neprijatno što je pala u nesvest. Kakva glupost! Razjuri razbojnike, bori

se kao lav, i onda padne u nesvest! Svi će joj se smejati! Naročito zato

što misle da je muško. Muškarci ne padaju u nesvest!

Ustala je. Još joj se mutilo u glavi. Mladi plemić joj pridje. Odmera-

vao ju je. Možda mu njena nežna pojava nije bila u skladu sa pričom

koju je čuo od svoje rodjake?

– Koliko sam razumeo, vi ste naišli i rasterali razbojnike koji su na-

pali moju rodjaku? – upita on Luiz, proučavajući je i dalje. Nešto mu se

tu nije uklapalo.

– Da. Čuo sam u krčmi kako se dogovaraju da napadnu neku kočiju

i sve pobiju, pa sam.... Mislim, ne treba dozvoliti ubicama da na vaše

oči i uši učine to što žele, ako već možete da ih zaustavite.

Plemić podiže obrvu.

– Vi ste znali za taj napad? I došli ste u pomoć? Niste slučajno naiš-

li?

– Da. Nisam bila.... bio siguran baš koliko ću moći da pomognem.

Oprostite za ovo maločas. To mi je bila prva prava borba – ona opet

oseti slabost, ali se savlada.

– Anri, čuješ li? To je tek dečko, nikad se pre nije borio, a priskočio

mi je u pomoć! – začu se veseli glas mlade devojke.

– Čujem, čujem. I ti si se već oduševila. Čekaj, pusti me da ga ispi-

tam. Znam šta sad ti želiš! Da ga uzmemo sa sobom, da imaš mezimca

i paža kojim ćeš da se hvališ pred damama kad stignemo kod vojvotki-

nje.

W & N

– Ali vidiš li kakvo pohabano odelo ima! Sigurno je neki siromah i

treba mu služba. A vidi se da je plemenitog roda. Kako samo lepo go-

vori... Anri, molim te! – šaputala je mazno, mada ne previše tiho.

– I lepo izgleda, to si zaboravila da pomeneš – smeškao se njen zaš-

titnik.

– Pa dobro, nema ništa loše u tome da mi se svidjaju ljudi koji lepo

izgledaju. I ti si lep. I ti mi se svidjaš. Samo nemaš nameru da se još

ženiš, pa neću da ti se namećem.

On se opet zasmeja. Ali se uozbilji setivši se nečega.

– Gde je d Breso? Zašto on nije sa tobom? – namrštio se.

– Oh, ispred šume su nas napali razbojnici, veća grupa. On je ostao

da se bori sa njima, i da štiti odstupnicu sa svojm ljudima, a mene pos-

lao napred. Pa iza ove šumice si ti trebao da me čekaš! Ko se nadao da

će i tu biti razbojnika!

– Oni su bili u dogovoru – javi se Luiz, ali pocrvene pod upitnim

pogledima ovo dvoje. Pročistila je grlo i nastavila dubljim glasom. –

Čuo sam ceo razagovor. To su isti ljudi. Oni napred su samo trebali da

budu mamac, da vas odvoje od pratnje. Pretpostavili su da će vaš prati-

lac da vas pošalje napred, i napravili su zasedu.

– Oho, pa vi ste to baš temeljito sve saznali – Anri Tuloa ju je prou-

čavao zamišljeno, a Luiz opet porumene. Pitao se da nije i ovaj mladić

deo zavere. Luiz kao da mu je čitala misli i još se više smete.

– Anri, pusti ga. Zar ne vidiš da je pri kraju snaga. Spasao me je, to

je dovoljno. Treba da mu budemo zahvalni.

– Dobro, dobro. Zahvalni smo mu. Mladi gospodine, hoćete li sad sa

nama da podjete do krčme, da se odmorimo i prezalogajimo. Evo, stiže

i d Breso. Mi nismo nezahvalni – ponudi Anri Tuloa, misleći da, ako je

i ovaj mladić u dosluhu sa napadačima, on će to već saznati.

Od njega se ništa ne može sakriti.

D Breso je bio isto tako mlad plemić, kao i Anri Tuloa. Dojahao je

zaduvan do njih. Čelo mu je bilo krvavo.

– Jeste li dobro? Oni razbojnici su se konačno razbežali. Šta se ovde

desilo?

– Dragi moj, ti si našu lepu rodjaku poslao napred, pravo u zamku.

Da nije bilo ovog ovde mladog momka, sada bi je tražili po šumi.

W & N

D Breso pogleda u Luiz. Ona skrenu pogled od njegovih crnih, pro-

dornih očiju.

– Sada idemo polako napred. Neće se vraćati, kada nas ima ovoliko.

Za sada je bitka završena. Pitam se ko je organizovao ovaj napad. Jer

ovo nisu obični razbojnici – razmišljao je Anri Tuloa glasno, penjući se

na konja.

– Zašto misliš da nisu obični razbojnici? – upita d Breso, pritiskajući

krvavu maramicu na čelo.

– Ovakve lukave zamke. I još znaju naše kretanje. Na primer, znali

su da ću je ja čekati u krčmi. Ovo je bilo detaljno isplanirano – odvrati

Tuloa. Nije hteo dalje da objašnjava.

– Imaš li neku ideju ko bi to mogao biti?

– Nisam siguran, ali imam sumnjive osobe. Selin je mlada, lepa,

izuzetno bogata. Vrlo primamljiv plen za svakog ko želi da se dobro

oženi.

– Pa može svako da je zaprosi na normalan način – d Breso je posta-

jao nervozan. Rana je počela da ga boli, hladila se i nije doprinosila da

bude ljubazniji. Njegovo lepo lice sada je bilo namršteno.

– O, da. Samo što ona ima gomile prosaca, koje ja redom odbijam,

kao njen glavni tutor.

– Ne razumem zašto. Moraćeš da nekog odabereš. Ovo postaje za-

morno. Ne može više mirno ni da se putuje. Kad se konačno uda, biće

drugačije. Nama će biti lakše, a i nasrtljivi prosci će se smiriti.

– Hmmm, da. Problem je što je, u stvari, ona previše izbirljiva.

– Mnogo si je razmazio. Šta ima ona tu da bira! Izaberi ti onog koga

smatraš najpogodnijim da se brine o njoj i gotovo! – d Bresove oči vat-

reno su sevale.

– A, ne. Ona ima neke ideje o udaji iz ljubavi. Ne mogu je tek tako

prisiliti da podje za nekog koga ne trpi.

– Ne razumem te. To što se ona zanosi, to i nekako razumem. Mlada

je, razmažena, nerazumna. Jednom rečju, žena. Ali ti mi nisi jasan. Da

nisi ti, u stvari, namerevao da se oženiš njome? – mrštio se d Breso pri-

tiskajući sada čistu maramicu preko rane. Moraće odmah da legne čim

stignu.

W & N

– Moram da priznam da su mi padale na um takve pomisli. Ali ipak

ne. Ona mi je kao sestra. Mnogo mladja sestra. Ne bih mogao to da

uradim. Isto kao ni ti – Tuloa ga pogleda.

D Breso ućuta. Žurilo mu se da stignu. Prokleta rana. Kako je mo-

gao da bude tako neoprezan! Pa on je odličan mačevalac. Sam je kriv

što nije pazio. I ko je taj balavac koji se stvorio u šumi i pomogao Se-

lin? Nije ga dobro osmotrio. Moraće posle da vidi.

II

Anri Tuloa zatekao je posle ručka u krčmi Selin kako u svojoj sobi

razgovara sa mladim spasiocem.

– Dakle, da čujemo sada celu priču – reče on sedajući preko puta

njih. Selininaa pratilja mu napravi mesto.

Luiz proguta knedlu. Sad dolazi onaj teži deo. Moraće da laže. Ne

sme da kaže svoje pravo ime, ni da otkrije ko je. Spasila je devojku, ali

ko zna ko su i kakvi su. Oni su moćni plemići. Bezbedna je sve dok je

muško.

– Moje ime vam neće mnogo značiti. Ja sam plemićkog porekla, ali

ostao sam bez imanja.Selin pogleda Anrija, kao da hoće da mu kaže:

Šta sam ti rekla?

– Pa dobro, jel’ sad tražite službu? – upita on.

– U stvari, nameravao sam da odem u Pariz. Još prošle godine pos-

lao sam kralju pismo. Želim da vidim šta se desilo sa tim pismom i da

povratim imanje. Ako mogu.

– Mladi kralj je zatrpan takvim pismima, naročito iz vaše oblasti, iz

Overnja. Vi ste odatle, mogu da pogodim po naglasku?

Luiz se zbuni još više. Tuloa nije glup. Mora da bude izuzetno paž-

ljiva. On ne sačeka njen odgovor.

– Koliko ja znam, cela ta oblast je veoma izdvojena, sa grubim obi-

čajima zaostalim još iz feudalnog doba, sa svakodnevnim pljačkama i

neredima. Ne verujem da će mladi kralj,-sada kad je počeo da čvršće

steže vlast, dozvoliti u svojoj zemlji takvu situaciju. U stvari, već se ču-

je da je tamo poslao putujući sud sa neograničenim ovlašćenjima da is-

pita sve optužbe. Možda bi trebalo da se vratite i preduzmete nešto.

W & N

Ideja o povratku se nije dopala Luiz. De Montespenj bi samo to če-

kao. Ko zna gde su te kraljeve sudije! Tuloa primeti njeno oklevanje.

– Ili, ako vam više odgovara, možete ostati sa nama. Kod mene uvek

ima mesta za hrabre mlade ljude. Ako želite službu, možemo da se do-

govorimo.

– Nnn... ne znam ni sam. Možda bi trebalo. Ali ne treba da se oseća-

te obavezni prema meni. Ja nisam ni znao ko ste vi. Pomogao bih bilo

kome, samo ako mogu – brzo odgovori ona. Da li da pristane? Tako će

se skloniti sa druma, gde uvek vreba opasnost. Biće bezbednija, bar za

neko vreme. Da krene sa njima? I oni idu na sever.

– Koliko uopšte vi imate godina?

– upita Anri Tuloa, zagledajući u Luizino nežno lice.

– Ovaj, za neki dan punim osamnaest – promuca Luiz tiho. Bar je

ovo bila istina.

– A, tako. Suviše ste mladi da vas tek tako ostavimo ovde u krčmi.

A i plus ste nas dobro zadužili. Hoćete li da podjete sa nama? Videće-

mo dalje šta ćemo. Možda vam mogu pomoći i oko imanja. Moje ime

nije nepoznato na dvoru.

Ona ga pogleda. U tom slučaju bi morala da mu otkrije ko je, a za to

još nije bila spremna. Možda kasnije...

– Mi idemo kod vojvotkinje Diverže. To vam je ionako usput, ako

se predomislite i poželite da nastavite za Pariz. Ona u ovo doba godine

uvek poziva goste na svoje imanje. Ja sam Anri Tuloa. Ovo je moja

mlada rodjaka, grofica Selin Šervez. Videli ste i našeg rodjaka vojvodu

d Breso. Nas dvojica smo njeni tutori. Kako se vi zovete?

– Lui. Lui... Forban – promuca ona skrivajući pogled.

Luiz je već unapred smislila kojim će imenom da se predstavlja. Lui

je najbolje. Može da zabašuri ako pogreši. Slično je njenom pravom. A

Fórban je Bertovo prezime. Toliko mu duguje, on joj je kao drugi otac.

– E, pa, mladi Forbane, sutra krećemo, rano ujutru. Budi spreman.

– Hvala, hoću – Luiz se nakloni kao što je primetila da se klanjaju

plemići. Malo je bila nespretna, ali lepo joj je stajalo. Izgledala je mla-

do, nežno i neiskvareno. Tuloa je još jednom pogleda i izadje.

Bolje što je izašao. Luiz se nije najprijatnije osećala u muškom pri-

sustvu. Ili u njegovom? Nije mogla da proceni. Problem je bio što se

plašila njegovog pronicljivog pogleda. Ako neko ikada otkrije ko se

W & N

krije ispod muškog odela na njoj, to bi mogao da bude baš on. A nipoš-

to nije želela da se to desi, bar dok ne bude sasvim bezbedno da se vrati

kući. Mora da se raspita o tom putujućem sudu. Da li su se kod kuće

spasli? Ili... Ne, neće da razmišlja o tome. Nema nikakve koristi od to-

ga, samo joj je teško oko srca. Mora da se sabere i bude muško. Hm!

D Breso joj je malopre uputio nekoliko sumnjičavih pogleda kad su

stigli do krčme. Luiz nije mogla da ne primeti njegove tamne oči na se-

bi. Ima nešto u njegovom pogledu što je čini... uznemirenom. Bolje je

da ih se kloni obojice. Selin je bila bezbednije društvo od njenih rodja-

ka. Luiz ostade u sobi sa njom u razgovoru.

Dvorac vojvotkinje Diverže bio je kao košnica. Luiz nikada nije vi-

dela više ljudi na jednom mestu nego tu. Bilo je plemića i njihovih slu-

gu svuda po dvorištu. Dočekaše došljake veselo. Ona se začudjeno

osvrtala. Kakav bezbrižan život! Možda bi i na njenom imanju bilo

ovako veselo da nije de Montespenja!

– O, Tuloa i d Breso! Stižete! Jedva smo čekali da dodjete. Doduše,

ne zato što vas mnogo volimo, nego što nam gospodje i gospodjice uši

probiše pitajući kad ćete konačno da stignete! – povikaše neki plemići

veselo pozdravljajući novopridošlo društvo.

– Koga si nam to doveo? – zagledali su ispod oka Luiz, koja je us-

pravno i malo ukočeno jahala za njima. Trudila se da bude što ozbiljni-

ja, nadajući se da tako deluje muževnije. Ovde je takva gužva, kako će

uspeti da se prikrije od svih! Možda je bolje da nije dolazila, mislila je

zabrinuto.

– Nećete verovati, taj golobradi dečko razbio je sam samcijat u šumi

ispred krčme Tri jazavca gomilu razbojnika koji su napali Selin – poče

teatralno Tuloa.

– Ma ne pričaj! Lažeš! – počeše oni da se čude, okupljajući se oko

njih. D Breso se odvoji i ode napred. Luiz pogleda za njim. Kako bi ra-

do i ona otišla i izbegla ovakvu pažnju!

– Evo, pitajte i njega i Selin. Oniće vam sve ispričati. Razbojnici su

prvo napravili zasedu, da zavaraju d Bersoa, a onda navalili na Selininu

kočiju. Ali naišao je naš mladi junak i sve ih rasterao. Kao od šale. Ja

sam ga zatekao na bojnom polju kad je već sve bilo gotovo.

W & N

– Hej dečko, jel’ to istina? Ovaj Tuloa hoće ponekad da nas laže!

Nikad ne znamo kad govori istinu, a kad nas vuče za nos. Uopšte nije

kao njegov rodjak d Breso.

Luiz je smatrala da ne treba da se dovikuje sa nepoznatima, pa je

samo ponosno i ćutke prošla pored njih. Oni ostadoše da se došaptava-

ju. Tuloa se smeškao vodeći svoju grupu.

Ubrzo su svi u dvorcu pričali samo o tome. Tuloa je doveo nekog

mladog plemića koji je spasio Selin. Lepog kao devojka, ćutljivog i

skromnog, ali vrlo ponosnog. Svi su bili nestrpljivi da ga vide izbliza,

za večerom i čuju konačno celu priču.

Tuloa je uvek tražio da dobije iste odaje, da bude blizu svoje rodjake

koja je bila slatka i divna, ali mu je zadavala mnogo nevolja, otkako je

postao njen staratelj. Imali su povezane sobe, na istočnom delu zamka.

Tako će lakše moći da brine o njoj.

– Dodjite Fórban, sa nama – pozva Tuloa Luiz kada su stigli. Ona

nije bila sigurna gde će nju smestiti, pa se ustezala i zastajkivala.

– Mogu ja i dole, sa ostalima – bunila se, ali je uvidjala da joj je

mnogo bezbednije da bude u sobi gde su gospodari, nego sa radoznalim

slugama.

– Ni govora! Vi ćete sa mnom u sobi. Selin je tu do nas, u susednoj,

bićemo svi zajedno. Da li vam odgovara? – upita je Tuloa, videvši da

ga ona gleda.

– Odgo... odgovara mi, naravno – zamuca Luiz, gledajući kako se

mladi grof raskomoćuje pred njom, čim se Selin i njena pratilja izgubi-

še u susednoj sobi. Već se skinuo u košulju, kad spazi da ona još stoji

ria sred sobe i zuri malo preplašeno u njega.

– Šta je bilo?

– Nnn... ništa.

– Hajde, onda požurite. Treba da se presvučemo i spremimo za ve-

čeru.

– Je I’ i ja treba da idem? Voleo bih da ostanem ovde. Nisam baš vi-

čan razgovorima u tako uvaženom društvu – ustezala se Luiz. Osećala

je da će večeras biti u centru pažnje, posle one današnje priče o njoj. A

to joj uopšte nije odgovaralo.

– Kako da ostanete? Pa svi jedva čekaju da vas upoznaju. Morate da

se pojavite i zadovoljite im radoznalost – nastavi Tuloa da se presvlači.

W & N

Jedva je čekao večeru. Uživao je u tome što je izazvao opštu radozna-

lost. Ala se sad svi peku na tihoj vatri, nestrpljivi da čuju celu priču! A

ovaj dečko mu ide na ruku, nije mnogo pričljiv, pa će moći dugo da ih

drži u neizvesnosti. Šta, pa on se još nije spremio?

Luiz se okrenula na drugu stranu i još uvek stajala zbunjeno nasred

sobe.

– U stvari, istina je da nemam šta da obučem. Ovo na meni je jedino

odelo koje imam – ona nije odustajala. Nije joj se silazilo na tu večeru.

Kada je pošla sa njima, nadala se da će se ušunjati u ovaj dvorac skoro

neprimećeno. A sada ispada da je ona ovde glavna atrakcija!

– O, izvinite, nisam se setio. Ali ne brinite, naći ćemo odelo.Vi ste

nššto sitniji od mene, ali mogu i da vam pozajmim nešto od moje gar-

derobe. Ja bar toga imam na pretek. Evo, ovo mi je već dosadilo, a i

malo mi je otesnelo. Treba manje da se izležavam, manje da jedem, pi-

jem i lenčarim, pa ću opet biti zgodan kao nekad.

– O, vi ste i sad zgodni – reče Luiz ne okrećući se, ali se odmah ug-

rize za jezik. Šta ona to lupa, bolje bi bilo da ćuti.

Tuloa se okrenu, pa se osmehnu. Eh, pa taj momčić je stidljiv! Gle

kako se okrenuo u stranu, sav crven, da ga ne gleda kako se presvlači.

Baš je mlad i neiskvaren. I on sam je nekada bio takav, pre nekih

miliőn godina. I miliőn žena, usput. Čini mu se kao da je večnost prošla

od tada.

Tuloa mu dobaci jednu lepu košulju, koju Lui uhvati, ne okrećući se

i dalje. Tuloa se smeškao. Kakav stidljivko! Pa ipak se juče borio kao

lav, kako kaže Selin. Zašto nije naišao ranije, da vidi to. Da li je to zais-

ta moguće? Dečko deluje tako mlado, nežno i ranjivo, teško ga je zami-

sliti sa mačem kako rasteruje gomilu bandita. Bar im ove godine neće

biti dosadno kod vojvotkinje. Imaće zanimljivo društvo.

– Slobodno se presvlači. Neću da te gledam – podsmehnu se Tuloa,

videvši da se dečko još premišlja.

Luiz se slabačko osmehnu. Slobodno se presvlači! Kakav vic!

Ipak je Tuloa bio pažljiv, pa ode u sobu svoje rodjake. Luiz to isko-

risti da se munjevitom brzinom presvuče. Za svaki slučaj zavukla se iza

zavese koja je skrivala jedan pomoćni krevet u uglu. Pretpostavila je da

je on za nju. Dobro je što je malo izdvojen. I još ima zastor. Već je bila

obučena kad se Tuloa opet pojavi na vratima.

W & N

– O, pa ti si baš brz! Sva je sreća da si muško, pa se brzo presvlačiš!

Dok se žene doteraju i oblače, mi ima da osedimo i oćelavimo!

Luiz se samo kiselo nasmeši. Nije joj se dopadalo novo odelo. Bilo

je previše upadljivo za njen ukus. Modro plava boja lepo se slagala sa

njenim očima, ali pantalone do ispod kolena, a dole svilene čarape i

plitke cipele nisu bile najbolje rešenje za njeno skrivanje. Prijatnije se

osećala u čizmama i dugačkom starom kaputu. Sada je još i gologlava,

nema čime da sakrije lice i kosu.

– Nešto se osećam umorno. Možda je bolje da ipak ne sidjem sa

vama na večeru. A nisam ni gladan – morala je stalno da pazi i da se

izražava kao muško. To vam ne verujem. Već ste se spremili, pa ćemo

odmah da sidjemo. Hoću odmah da vas predstavim.

Luiz uzdahnu. Pa dobro. Kada je do sada nisu otkrili, valjda neće još

neko vreme. A već se dosta i privikla na svoju ulogu. Neće se odati ni

večeras. Ona odlučno podiže glavu ulazeći u svečanu salu.

Svi su bili nestrpljivi da upoznaju tog mladog junaka. Galama pres-

tade kada su oni naišli. U medjuvremenu im se pridružio i d Breso, koji

je imao sobu na drugom kraju dvorca.

Vojvotkinja Diverže stavila je mladog junaka blizu sebe. Tuloa i Se-

lin bili su prekoputa, malo ukoso, a d Breso malo dalje, pored neke lepe

žene crnih očiju koja ju je netremice posmatrala od kako je ušla. Luiz

pogleda. Volela bi da je Selin malo bliže. Ona joj je postala nekako

najbliskija od svih, a i. sa njom se jedino oseća opušteno. Tuloa i nje-

govo nonšalantno i bezbrižno ponašanje, d Breso i njegovi uznemiruju-

ći pogledi... Nijedno ni drugo joj se nije dopadalo.

– Mladi gospodine, čujem da ste spasili našu mladu groficu juče. Je

li to istina? – poče domaćica sa direktnim pitanjima čim su se svi smes-

tili. To je bila prilično lepa, autoritativna žena od oko četrdesetak godi-

na.

– Pa, tako izgleda – reče skromno Lui, crveneći, ali Selina se odmah

javi da sve objasni. Pošto su svi čuli detaljno objašnjenje od nje, jer je

bilo očigledno da skromni dečko neće da se hvališe, svi se opet okrenu-

še prema njemu kad mu vojvotkinja reče:

– Vi ste zaista iskazali veliku hrabrost, za vaše godine.

– Ja sam postupio onako kako sam smatrao da je humano i čovečno.

Svi smo hrišćani, i treba da brinemo o bližnjem svom. Možda i nama

W & N

nekad neko nepoznat priskoči u pomoć, ako se takve vrline neguju u

društvu.

Vojvotkinja je bila malo iznenadjena odgovorom, ali i zadovoljna.

Dečko je bio zanimljiv. Da li je zaista tako dobar, kao što se čini?

– Vi ste, u stvari, čuli da se sprema napad na nju? Jeste li znali ko je

ona? Ili ste svejedno hteli da spasite bilo koga?

– Nisam znao ko je u pitanju. Svačiji život je važan. Zar sam mogao

da dozvolim da neko strada. Oni, u stvari, nisu planirali da je ubiju, hte-

li su samo da je otmu.

Svi se zainteresovaše za priču. Lui je nastavljao.

– Ali zato su planirali da pobiju sve ostale. Verujte, ja dobro znam

koliko vredi svaki ljudski život. Bilo plemića ili sluge. Vi možda misli-

te da su oni ispod vas nevažni, da nije šteta ako neko i strada. Ali ja

sam imao prilike da vidim kako stradaju neke meni veoma bliske oso-

be, koje nisu bile ni naročito bogate, ni plemenitog porekla, ali me nji-

hov gubitak svejedno isto jako boli.

– Oh! A ko je to bio?

– To je bila jedna moja dalja rodjaka – reče Luiz neodredjeno. Nije

želela mnogo da priča o sebi. Ali nije osećala da u bvorn delu laže. Ko

zna šta je sad sa Silvijom, ocem, svima njima. De Montespenj je nemi-

losrdan. Naročito posle njenog bekstva niko nije mogao da očekuje

njegov oproštaj. Trebalo bi da se diskretno raspita šta je sa njima. Mo-

žda naidje neko iz njenog kraja? Ovde stalno neko dolazi, svraća, odla-

zi... Vrlo je prometno. Niko ne bi primetio njeno raspitivanje.

– I vi ste posle toga postali borac za ženska prava? Zaštitnik svih

žena od nasilnika? – pitala je lepa dama preko puta, koja je sedela do d

Bresoa.

– Pa, nemojte to baš tako da shvatite. Ja samo želim da svaka osoba

ima pravo da raspolaže svojim životom, svojim telom i svojom buduć-

nošću onako kako ona smatra da treba. I da niko drugi nema prava da

vrši silu nad njom i povredjuje je jer je jači – reče Luiz. Već se opustila

i privikla na svoju ulogu. Niko nije sumnjao da je ona devojka, čak su

joj se i divili. Dobro je, bar za sada.

– Divno! – uzviknu Selin. – To ste zaista prekrasno rekli! Ne bi tre-

balo da postoji nasilje i prislila nad drugima. Nažalost, ovo naše druš-

tvo puno je takvih primera.

W & N

– Ti, draga moja – reče vojvotkinja – treba pod hitno da se udaš i ta-

kvo nasilje će se bar prepoloviti. Dok se ne udaš, sve muške protuve u

kraju muvaće se pod prozorima u nadi da će te ukrasti i venčati se sa

tobom, pošto tvoj vrli rodjak još nema nameru da ti odabere muža.

– Draga vojvotkinjo, zašto takvi prekori? – upita Tuloa, nimalo po-

godjen. – Pa zar ona nema pravo na izbor, kao što naš novi mladi prija-

telj malopre reče? Svi smo se složili da je to vrlo lepo rekao, a sad evo

odmah nastavljamo po starom. Zar to nije prisila, ako joj ja odaberem

muža? Mi ćemo to zajedno uraditi, kad se pojavi dostojni kandidat.

– Ja sam razumela da je ona zimus odabrala mladog Albera Rejbo-

na.

Tuloa pogleda Selin, ali ona pocrvene i skrenu pogled.

– Od koga ste to čuli? On je zaista dobra prilika, ali ima još vremena

– Anri nije hteo da da direktan odgovor. Luiz je slušala zainteresovano.

Moraće da sluša i gleda, da sazna o svima što više ako misli da ovde

ostane duže.

– Nisam sigurna u to. Ipak, potrudite se da nas nikakvi razbojnici ne

uznemiravaju ovde, na mom imanju. Nego, mladi gospodin nam je re-

kao samo svoje ime. Možda može još nešto da doda o sebi – okrete se

opet vojvotkinja Luizi.

Luiz sva pocrvene. Pogleda u Tuloa. On uhvati njen pogled i prisko-

či joj u pomoć.

– Naš prijatelj je iz Overnja – naglasi on, a svi sa razumevanjem

klimnuše glavom. Svi su čuli za tu zloglasnu oblast. – Trenutno je bez

imanja, ali se nada da će pravda biti uskoro zadovoljena. Ja ću mu u

tome pomoći. Ali nemojte mnogo da pitate o tome, dok ne bude goto-

vo. Da ne ureknete. Ja ću vas onda sve obavestiti – završi Tuloa.

Divno, pomisliše sve mlade devojke. Kakva romantika! Divan, lep,

mlad, hrabar mladić, doduše očigledno siromašan, ali sa dobrim porek-

lom, u borbi za pravdu, u njihovoj blizini! Ovog leta kod vojvotkinje

neće biti dosadno!

Luiz iskoristi to što je više nisu zapitkivali, da se malo smiri. Kad je

počela da govori, samo što se nije onesvestila od treme. Tuloa i Selin

dobacivali su joj ohrabrujuće, prijateljske poglede u toku razgovora.

Možda je čak i počela da uživa u svojoj novoj ulozi. Ovde je ipak bez-

bedna od de Montespenja. Bolje joj je da se opusti i uživa.

W & N

Počela je polako da gleda po sali i pamti likove. Bilo je dosta gosti-

ju. Svi su bili prijateljski raspoloženi prema njoj. Tuloa ju je tako

predstavio, da ju je čekala samo dobrodošlica. Sada mu je bila zahvalna

na onoj predstavi kada su stigli! Voli on da se šali, i to svi znaju. Pog-

ledala ga je preko stola. Smejao se zadirkujući nešto Selin. Ona je na-

pućila usne praveći se da je uvredjena, ali nije mogla da izdrži, pa i ona

prsnu u smeh. Luiz se osmehnu. Eh, da je samo mogla i ona da ovako

uživa u svojoj mladosti i bogatstvu. Ali ne vredi žaliti. Šta je, tu je.

Ponovo oseti uznemirenost kada primeti da je d Breso gleda. Lepa

dama pored njega ustala je i otišla, i on je sada sedeo sam i bacao zami-

šljene poglede prema Luiz. Ona se pretvarala da to ne primećuje, ali

oseti kako se zažarila u licu. Zašto je tako gleda? Da ne sumnja nešto?

Trudila se da ne gleda u njegovom pravcu, ali oči su mu bile kao mag-

net i ona ne izdrža. Pogledi im se sukobiše na nekoliko sekundi. Nje-

gove crne ženice netremice su je posmatrale. Ona prva skrenu pogled.

Na sreću, večera je uskoro bila gotova i moći će da ustane. Bila je kao

na iglama. D Bresovi pogledi nisu prestajali.

Posle večere mladji ustadoše i počeše da se zabavljaju u jednom de-

lu sale. Selin pozva Luia da igraju, ali on je morao da odbije i prizna da

ne ume. Oko njih se skupiše još nekoliko devojaka i mladića, živo ras-

pravljajući i smejući se. Lui je naročito bio predmet interesovanja i u

centru pažnje posle one priče o svojoj hrabrosti sa razbojnicima. A i

posle večerašnjeg, za te prilike, prilično slobodoumnog izlaganja. Svi-

ma njima bilo je dosadno u životu. Znali su se uzajamno odavno, a sve

ih je obuzela lenjost i prepuštenost. Jedino je udvaranje i Ijubav bila

zabavna. A sada i ovaj mladić, koji se odlično snalazi u novom društvu,

mora se priznati.

– Anri, dragi, ovaj tvoj prijatelj ovde će brzo steći simpatije – reče

neki mazan glas pravo u Anrijevo uho.

– Draga moja Katrin, nismo se odavno videli – okrenu se Anri Tuloa

mladoj ženi sa vatrenim crnim očima, koja je za večerom sedela pored

d Bresoa. – Nedostajala si mi.

– Ti si veliki laskavac i lažov – nasmeja se ona sedajući pored njega.

– Ali i pored toga si neodoljiv. Dodji večeras u moju sobu.

W & N

– Nemoj samo da me teraš da čekam u redu obožavalaca. Valjda ja

imam "prednost – odvrati joj Tuloa ljubeći joj ruku. Mirisala je dobro.

Kao i uvek.

– Ne budi ljubomoran. Ne stoji ti dobro – nasmeja se ona. Veoma

joj se svidjao, ali nije smela da mu to otvoreno pokaže. On je bio tip

muškarca koji voli samo ono za šta treba da se bori, što predstavlja iza-

zov i što se teško dobija. Zato se trudila da izgleda kao da nije mnogo

zainteresovana, da bi mogao da je osvaja i strepi za njenu naklonost.

– Ako još jednom zateknem onog Pralena, ili bilo koga drugog u

blizini tvoje sobe, razbiću ih u komade – smeškao se, gledajuće njena

lepa ramena u izrezanoj haljini. Nerviralo ga je to što mu je uvek izmi-

cala. Ali to ga je i privlačilo. Bila je lepa, i bila je svesna toga. Možda

je ona prava žena za njega? Bili su otprilike istih godina, i ljubavnici

još za života njenog muža, koji je pre tri godine zgodno stradao u lovu.

Dugo su se znali, i dobro slagali. Naročito u krevetu.

Ona se okrenu na drugu stranu.

Znala je da će ga to nervirati.

– Onaj tvoj mladi prijatelj je vrlo zgodan. Vidi kako samo lepe noge

ima. A tek držanje. Baš mi se dopada. Volim prijatne, ljubazne mladi-

će, pažljive prema ženama – izazivala ga je.

– Ne menjaj temu – reče joj on, naginjući se ka njenom vratu i udi-

šući njen miris, ali pogled mu preko nje pade na grupu gde su stajali

Selin i Lui, i zadrža se na Luievoj vitkoj figuri i lepim nogama u svile-

nim čarapama. Nešto se smejao, razgovarajući sa mladima. Zaista, bio

je to vrlo lep mladić. Na to do sada nije obratio pažnju. Nešto ga žacnu.

Ne bi voleo da mu on postane suparnik kod Katrin. Dopadao mu se taj

mladić.

– Beš divan mladić. A izgleda da se i Selini svidja – provocirala ga

je ona. On opet pogleda. Zaista, Selin je gledala lepog mladića sjajnim,

veselim pogledom. Držala ga je za ruku, očigledno nagovarajući ga da

igraju. On joj je nešto duhovito odgovorio, na šta su se svi nasmejali.

– Ako dozvoliš Selini da mnogo bira, izabraće nekog za koga niko

nikada nije čuo. Nekog ko nema imanje, a ni ime. Moraš biti obazriviji,

dragi moj.

On ništa ne reče, ali u toku večeri pogled mu se često zaustavljao na

Luievoj pojavi. Nije mogao a da ne primeti da je taj mladić ubrzo pos-

W & N

tao meta interesovanja svih devojaka u sali. Primećivao je da ga i ostali

često radoznalo zagledaju i prilaze da pitaju. Mladići su u početku bili

uzdržani, ali Luiev prijatan nastup nije mogao da pothranjuje ničiju lju-

bomoru i zavist. Na kraju večeri mladi su se svi prijateljski smejali i

zadirkivali. Meta šala bio je Lui, koga su nameravali sutra da uče da ig-

ra. On se nije ljutio, naprotiv, sa simpatičnim šarmom primao je takvu

pažnju.

Kad je kasno noću Anri došao u svoju sobu, Lui je već spavao. On

se polako svuče, pazeći da ga ne probudi. Katrin ga je mamila da osta-

ne do jutra i prenoći kod nje, ali on bi se uvek posle vraćao u svoju so-

bu. Nije hteo da ga ujutru neko zatekne u njenoj sobi. Nije još uvek

spreman za obavezivanje. A i tako joj je vraćao milo za drago, što ga je

dražila i izazivala ljubomoru u njemu.

Mesečina je obasjavala celu sobu. Anri izadje na balkon. Zamak je

bio na brežuljku sa kog je pucao predivan pogled na okolinu. Dole, is-

pod brežuljka, nazirale su se vrbe, a iza njih reka u šipražju. Mora ovih

dana da sidje na kupanje. Uvek mu je prijalo da se ovde okupa. Pliva-

nje i voda rashladjivali su telo i prečišćavali misli. A njemu je trebalo i

jedno i drugo. Hvatao ga je neki nemir. Da li su godine u pitanju? Da li

je vreme da se oženi?

On udje u sobu. Mesečina je obasjavala Luievo lice. Anri nehotice

pogleda. Pa on izgleda kao dete. Kako je mogao večeras da oseti lju-

bomoru prema tom detetul Ah,

Katrin ga očigledno ima u šaci, čim ga je navela na takve pomisli.

Moraće da se pripazi. Ili da se prepusti i oženi njome? Pretpostavljao je

da ona to očekuje, posle toliko godina skrivanja, a sada već i skoro jav-

ne veze.

IV

Kosi zraci sunca rano su ga probudili. Bio je ponosan na to što je još

u odličnoj kondiciji, iako naredne godine puni trideset. Rano je ustajao,

vežbao, plivao, nije se prežderavao kao neki koje je poznavao. On se

protegnu. Ustaće da malo jaše pre doručka. Da pozove Luia da mu pra-

vi društvo?

W & N

Gle, Lui nije u svom krevetu. On ustade. Gde je taj mladić? Da nije

nestao? Trag sumnje prodje mu kroz glavu. Nije bio u pravu. Sve dra-

gocenosti bile su na mestu. On se brzo obuče i izadje.

– Gospodine, vaš prijatelj je izašao da malo prošeta. Eno ga tamo,

odjahao je prema reci – reče mu sluga. Tuloa pogleda. U daljini se vi-

dela prilika kako juri na konju. Vredan dečko. On uze konja pa podje

za njim.

Uskoro ga je Lui video i stade da ga sačeka.

– Dobro jutro. Poranili ste! – doviknu Anri prilazeći.

– Navikao sam da rano ustajem. Imanje nam je bilo veliko, bilo je

dosta posla.

– Šta se desilo sa njim? Kako ste ga izgubili?

– Ah, ne mogu sada o tome. Suviše je bolno. Nego, učinilo mi se da

sam tamo preko reke nešto video.

– Šta to?

– Ne znam ni sam. Možda mi se učinilo. Samo mislim da gospodjica

Selin mora uvek da izlazi sa pratnjom. Za svaki slučaj.

Anri pogleda Luievo zamišljeno i pomalo setno lice.

– Možda ste u pravu. Mi smatramo da je ovde sigurna, što može ne-

ko da iskoristi vrlo lako. Hoćete li da pazite na nju kad ja nisam u bli-

zini?

– Svakako – Lui je zvučao kao da se to podrazumeva. Anri ga opet

pogleda. Tu može doći i do zainteresovanosti. Ako se on dopadne Seli-

ni, mora ipak saznati nešto o njemu. Ne može joj ipak dozvoliti da se

udaje za bilo koga, o kome ne znaju ništa. Setio se Katrininih primedbi

od sinoć. Mora nešto više saznati o ovom dečku. Možda i nije plemić?

A ako se dopadne Selini? Ona je svojeglava, može svašta da umisli.

– Svidja li vam se Selin? – upita Anri i pogleda u Luia, motreći rea-

kciju.

– Dobra je devojka. Svidja mi se. Vrlo je vesela i ljubazna. Zahva-

ljujući njoj osećam se kao da nisam sam na svetu. Mada ste je pomalo i

razmazili – reče jednostavno Lui.

– Moram da priznam da ste me iznenadili svojim odgovorom. Niko

na svetu mi ne bi dao takav odgovor na moje pitanje – priznade spon-

trano Anri.

W & N

– Zašto? – Lui se zbuni. Luiz u njemu se pitala da nije nešto uprska-

la svojim odgovorom. Kako je trebalo da odgovori?

– Pa... Očekivao sam izraze divljenja i obožavanja kakve inače upu-

ćuju mladići lepoj, bogatoj devojci, koja uz to ume i da flertuje.

– Oh! – Lui sav pocrvene. Ipak je zabrljala. Nada se samo da nije

previše. Anri se uzdržavao da se ne nasmeši. Mada je u suštini bio za-

dovoljan odgovorom na svoje pitanje. Dečko je stvarno stidljiv kao de-

vojka.

– Hoću da vam kažem nešto – poče Lui posle kraće pauze. – Ja

znam da moje poreklo nije ni izbliza onakvo kakvo bi trebalo za vaše

društvo, a da ne pominjem svoje materijalne prilike... U mom kraju i

plemići rade i ne zabavljaju se bezbrižno kao vi ovde. Teško se dolazi

do hleba... Hoću da znate da, što se mene tiče, ne treba da brinete zbog

Selin – zbunjivao se on sve više.

– Dobro, dobro, nema potrebe da se tako uzrujavate! Primetio sam, a

i ona sama mi je rekla da joj se jako dopadate, pa sam samo bio radoz-

nao – umirivao je Tuloa.

– Hoću samo da vam kažem da ja apsolutno nemam nikakve namere

prema njoj. I ne pomišljam na tako nešto – a u sebi je misli-

la:"Normalno da ne pomišljam, kad sam i sama žensko”, ali to nije rek-

la.

– O, pa to je vrlo izričito. Nemojte to pred njom da kažete, jako će

se uvrediti – nasmeja se Anri. Bio je dobro raspoložen. Ni sam nije

znao zašto. Da li mu je ovaj razgovor prijao. Ili je to zbog Katrin i proš-

le noći?

– Ne, ozbiljno. Ja... ovaj... ni izbliza nisam prilika za nju. I moja

simpatija, a nadam se i njena, ostaće samo u prijateljskim okvirima.

Nemojte se plašiti da ću je navoditi da se zaljubi u mene. Nemam tu

nameru, ni najmanje – uzrujavao se Lui. Valjda se nije Selin zaljubila u

nju? Ala bi to bilo pogrešno! A i nezgodno. Da ne govorimo o Selini-

nom razočaranju.

Anriju bi žao što je načinjao tu temu. Dečko nema zadnje namere.

Pomogao je Selin bez i najmanje želje da mu se uzvrati. Nije ih molio

ni da ga povedu sa sobom. Mogli su da ga ostave u krčmi.

– Ako smatrate da tu ima nešto neprikladno ili nepoželjno, ja mogu

odmah da odem. Ne želim da izazivam probleme ili sumnje.

W & N

– Ne uzrujavajte se. Žao mi je što sam pomenuo tu temu. Ostanite sa

nama i ne brinite. Verujem vam. Zaista.

Lui još jednom pogleda u Anrijevo prijateljsko lice.

– Sigurno? Zaista ne bih želeo da izazivam probleme.

– Zaista. Bićemo prijatelji. Vi, ja i Selin. I d Breso, ako želi.

– Onda u redu. Ali ako i najmanje postoji sumnja, molim vas... –

poče opet Lui, ali ga Tuloa prekinu.

– Nema problema. Hajdemo sada, inače će nam pojesti doručak. Svi

su ovde veoma proždrljivi. Uočićete to uskoro.

V

Jun mesec ima prekrasne dane u Francuskoj. Sunce nije previše jako

i prosto mami napolje. Zato posle doručka izadjoše na travnjak svi, čak

i oni što nisu mnogo marili za dnevene aktivnosti.

U jednom delu vrta mladi su galamili. Pozvali su Pjera, glavnog

vojvotkinjinog savetnika da im pomogne u Luievom podučavanju. Tu

je bio i orkestar, koji je uveseljavao i ostale.

– Hajde, Lui, ne stidi se! – bodrila ga je Selin. – Evo, ja ću ti pomo-

ći.

– Gospodjice, molim vas da ne smetate. Vaša pomoć samo izaziva

još veću zabunu. Setite se samo kako sam imao problema da vas samu

naučim te iste korake – prekorevao ju je ukočeni Pjer, izazivajući buru

smeha. Počeli su da zadirkuju i nju.

– Pa evo, neka obnovi i ona. Možete oboje da ih naučite. Ionako je

Selin suviše nespretna kad igra – javi se neki mladi plemić, a Selin ga

prostreli pogledom.

– Ti, Marsel, da ćutiš. To što ti imaš dve leve noge, ne znači da su

drugi nespretni. Ne galamite više toliko, smetate Luiu.

– Ali on nije tako glup kao neki, malopre pomenuti – nastavljao je

Marsel, gledajući Selin. – On će brže naučiti, nego što ćeš ti obnoviti.

Tuloa je sedeo malo podalje. Čekao je Katrin. Rešio je da danas bu-

de dobro raspoložen. Kako se ona još nije pojavljivala (a znao je da i to

namerno radi, samo da bi ga razdražila), on malo po malo poče da pra-

W & N

ti, smeškajući se, graju mladih. Selin je prednjačila, prepirući se sa Pje-

rom i ostalima. Lui je strpljivo slušao savete, trudeći se da upamti. Or-

kestar je sledio Pjerova uptustva. Na kraju su se složili da svi treba da

igraju, kad već imaju dobru i poslušnu muziku. Lui i Selin zajedno, kao

par.

– Dragi, uživaš u prizoru? – Katrin mu se prikrala i sela pored njega.

On se osvrnu. Sa njom je izašao i d Breso. Rana mu je očigledno bila

bolje, mada je nosio šešir, da se ne primete zavoji. Katrin ga je uvek os-

lovljavala sa rodjače, mada nisu bili pravi rodjaci. D Breso je bio neki

dalji rod sa njenim pokojnim mužem.

Izmedju njih dvojice postojalo je neko porodično rivalstvo. Anri nije

mogao a da ne primeti da se to rivalstvo produžilo i na njih. Možda su

zato i imenovani zajedno za Selinine staratelje? Doduše, on je sam bio

glavni, kao stariji i bliži rodjak, ali ni d Breso nije isključen. Pitao se da

li ga Katrin izaziva pojavljujući se sa d Bresoom, ili izmedju njih dvoje

nešto ima. Ili je bilo ranije? Ko zna. Sa Katrin je sve moguće. Lukava

je i sve će učiniti da bi ga dobila. Bio je svestan toga. Možda ga je baš

ta činjenica odvraćala od ženidbe sa njom?

– Pa, kad nemam pored sebe nešto lepše, gledam u ono što je na ras-

polaganju – odvrati joj on. Ona mu se slatko osmehnu, pitajući se da

nije preterala. Možda ne treba baš toliko da ga razdražuje? Biće malo

umiljatija. Sa njima sede i d Breso.

– Naš mladi prijatelj se previše vrzma oko Selin – reče on gledajući

Luia.

– Ne brini. Nije opasan. Sem za razbojnike, naravno.

– Pitam se kakve su mu namere. Moguće je da je i on neki član ban-

de, pa se sada ubacio u naše društvo da mu bude lakše da dodje do ple-

na – bio je uporan d Breso.

– Ne budi toliko sumnjičav. Kažem ti, ja njemu verujem. Budi bez

brige. Nema nikakve pretenzije prema Selin.

– Odlično – ubaci se Katrin. – To znači da je slobodnog srca. Dragi,

ne gledaj me tako. Pa mnoge dame su se raspitivale za njega. Lep,

mlad, zgodan, pažljiv. Znaju da ću ja dobiti od tebe najtačnije informa-

cije. A mnoge su zainteresovane za njega.

– Što se srca tiče, sa tim nisam upoznat. Ali nema nameru da juri Se-

lin – reče Tuloa, razmišljajućikakvu sad igru Katrin igra.

W & N

– To sam i htela da čujem. Čim nije zainteresovan za najlepšu de-

vojku, onda je na raspolaganju drugima.

– Draga moja, nemojte mnogo, vi dame, da ga prepadate. On je

mlad i neiskusan – poče Anri, ali oseti da zvuči kao neka baba, pa uću-

ta.

– To se i traži! Dosadili su nam isluženi ljubavnici. Uvek je privlač-

nije ono što je novo i nepoznato – izazivala ga je ona. D Breso je sedeo

pored njih gledajući u one mlade što su se lepő zabavljali. Ljubavničke

prepirke su mu bile dosadne, imao ih je i sam, da bi sad sedeo i slušao

tudje. Zato ustade da se ostalima pridruži u zabavi.

– O, rodjače, napuštate nas? – upita ga Katrin. – Naravno, tamo je

zanimljivije nego ovde – ciljala je na Tuloa, ali on ne odgovori.

– Rodjače, – ne izdrža Tuloa da ga ne pozove, imitirajući Katrinin

glas – pazite da ne pozledite ranu dok se zabavljate sa veselijim druš-

tvom, nego što je ovo ovde.

– Opet si ljubomoran – smeškala se Katrin kad su ostali sami.

– Varaš se. Ne znam otkud ti takva pomisao.

Odnekud naidje stari debeljuškasti grof Marsoa. On nije mnogo ma-

rio za etikeciju, i svima je išao na živce svojim prostim upadicama.

– O, golupčići, tu ste se sakrili. Bogami, našli ste dobar hlad – reče

on brišući znoj sa lica i sede pored njih. Katrin je bila ljuta. Zar ne vidi

da žele da budu sami? Ali ništa nije rekla zbog Anrija. On bi tu odmah

uzeo poen za sebe. Medju njima se neprekidno vodila borba u igri za-

vodjenja.

– Tuloa, da ne znam da voliš žene, zakleo bih se da si uzeo ovog le-

potana za svoje uživanje – mljackao je Marsoa gledajući Luia koji se

smejao sa mladima. Svima je bilo poznato da starac voli mladiće.

– Ruke sebi, Marsoa. Ovo nije tvoj tip – reče mu Anri nonšalantno,

ali sa upozoravajućom notom u glasu. – Neću da te vidim u njegovoj

blizini.

– O, što smo oštri – nasmeja se ovaj. – Nemoj da se previše trudiš

oko njega, jer ćeš i sam postati sumnjiv. Zašto ne bi bio moj tip? Siro-

mašan je, mlad i lep, a takvi su me uvek voleli.

– Voleli su tvoju kesu sa zlatnicima.

– Naravno. Ja to znam. Zašto bi ovaj bio izuzetak? A i više mi se

svidja nego bilo ko do sada.

W & N

– Rekoh ti, nije on za tebe. Ima dovoljno drugih zainteresovanih za

tvoje zlatnike – Anri nije dao da se nazre koliko ga Marsoa nervira, ali

Katrin ga pogleda ispod oka. Videla je da se jedva uzdržava.

– Grofe, sedite vi još malo u našem hladu, a mi bismo mogli da pro-

šetamo – pozva ona svog ljubavnika. Anri ustade.

– Kako me nervira ovaj čovek! – progundja Anri. Zaboravio je da

jeimao nameru da se suzdržava pred Katrin.

Ona ništa ne reče, ali samo krišom pogleda onog mladića koji ima

tako veliku Anrijevu zaštitu. Šta se tu krije? Anri je uglavnom do sada

uvek bio ravnodušan prema drugima. Nikad prema nekome nije imao

takav pokroviteljski stav. Osim prema Selin, ali ona mu je bila zakon-

ski poverena, a i mladja rodjaka, pa je to bilo razumljivo. Ali ovaj mla-

dić je savršeno nepoznat. O njemu ne znaju apsolutno ništa, ni ko je ni

otkuda je. Pojavio se pre nedelju dana i već ima punu Anrijevu zaštitu.

Moraće da otkrije šta je u pitanju.

VI

Već je prošlo nekoliko dana kad je Luiz osetila kako je obuzima

blaga dosada. I da se toj dosadi polako prepušta, pridružujući se ostali-

ma. Da li će ovako nastaviti? Lenčareći, dosadjujući se, brbljajući i

smejući se bezveznim temama?

Posle ručka Anri je negde izašao. Jutros ga je Luiz videla kako sedi i

šeta sa groficom Katrinom. Možda je sa njom i sada?

Bilo je malo vrućina, pa je Luiz razmišljala šta bi mogla da radi.

Ovde, u stvari, i nije imalo ništa da se radi. Potpuno je razumela zašto

je zaokupljala pažnju svih. Užasno su se dosadjivali. Seljaci su im ob-

radjivali imanja, a oni su samo provodili isprazne dane. Zato je njen

dolazak ovde bio takva atrakcija.

U sobu udje Selin.

– Gospodjice Selin, sami ste? – upita Luiz. – Gde je gospodja Ale?

Gospodja Ale bila je Selinina družbenica.

– Odmara se u sobi posle ručka. Zašto pitate za nju? Zar ne želite da

malo sami pričamo, bez njenog nadzora? Već mi je dosadilo što mora

uvek da bude uz mene!

W & N

– Nije prikladno da sedimo sami u mojoj sobi – Luiz se sa zebnjom

seti svog razgovora sa grofom i uveravanja da nema razloga za brigu.

Nije želela da ih neko zatekne u intimnom razgovoru i opet izazove

sumnju.

– Zar vi ne želite da budemo sami? Svi kavaljeri obično baš to žele –

durila se Selin. Baš je pravo razmaženo dete, mislila je nežno Luiz. Bi-

le su istih godina, ali kao da ih je delila cela generacija. Selin, na sreću,

nije bila prisiljena da ranije sazri, u tragedijama, kao ona.

– Ali ja nisam kavaljer. Ja sam prijatelj. A prijatelje ne treba dovodi-

ti u nezgodnu situaciju – reče Luiz.

– Zar ja vas dovodim u nezgodnu situaciju?

– Svakako. Ja sam plemić bez imetka i kao takav, ne smem da bu-

dem vaš udvarač. Inače će se pričati da to radim iz čistog koristoljublja.

– Ali ako ja želim da vi budete moj udvarač? Anri mi ne bi odbio da

odaberem koga ja hoću za muža! Dovoljno sam bogata da mogu da

uzmem i siromašnog muža, ako mi se tako svidja!

Situacija je dobijala neželjen tok.

– Ne verujem da je mislio baš bilo koga. Nekog iz vašeg društva i

vašeg ranga, da. Nemojte mu iskušavati strpljenje. I dovoditi mene u

neprijatnu situaciju. Jer ako neko posumnja u moje poštene namere,

neće mi preostati ništa drugo nego da odem.

Selin se izmaknu. Ne bi želela da se to desi. Lui joj se svidjao. Naj-

više od svih. Čak i više od Albera. Njenog bivšeg verenika.

– Dobro. Razumem.

– Ne ljutite se. Evo, sedećemo zajedno, ali pozovite i gospodju Ale

da sedi sa nama. Onda to neće biti neprikladno.

– Gospodjo Ale! Dodjite ovamo!

Na vratima se pojavi pozvana.

Bila je malo pospana.

– Zvali ste me?

– Evo, ovaj ovde gospodin smatra da je neprikladno da sedimo sami,

pa me zamolio da vas pozovem u društvo!

– Gospodin je pametan i razborit – reče zadovoljno mlada gopsodja

Ale, smešeći se milo. I njoj se dopadao taj mladi gospodin. – Razobrit

je jer misli na vaš dobar glas, na koji ste vi malo zaboravili – dodala je

smeštajući se udobnije. Kako je bila pospana, ubrzo je zadremala.

W & N

– Eto, jeste li sad zadovoljni? – pitala je prkosno Selin.

– Bolje je da bude tu. Može da naidje grof Tuloa. Bilo bi mi neprija-

tno da me zatekne sa vama nasamo.

– A vidite, meni ne bi bilo. Jer mi se vi vrlo svidjate. Čak bih vrlo

lako mogla da se zaljubim u vas – dodala je tiho. Pratilja je nije čula,

dremala je, Luiz se zbuni. Nije očekivala ni želela ovako nešto.

– To ne bi bilo baš pametno.

– Odbijate me? To do sada niko nije uradio.

– Već sam vam rekao. Postoje društvene i materijalne prepreke iz-

medju nas – odgovori Luiz. "A i neke druge koje je bolje da se ne po-

minju”, pomisli. – Bolje je da budemo prijatelji. Ja ću vas štititi kao se-

stru. Uostalom, čuo sam da se pominje neki mlad i lep kandidat koji se

nadao da ćete se udati za njega.

– Ah! Grof Alber Rejbon je možda mogao da bude taj srećnik. Ali,

na njegovu nesreću, propustio je priliku.

– Ljutito odvrati ona.

– Zašto? Šta je uradio? Jer vidim da ste još ljuti na njega.

– Nisam ljuta. Baš me briga za njega. Raskinula sam veridbu.

– Bili ste vereni? Ali zašto ste raskinuli? Recite mi, molim vas. Mo-

žda mogu da pomognem.

– To je gotovo. Nema pomoći. Trebalo je ranije da misli na svoje

postupke. I prevare.

– Prevario vas je? Jeste li sigurni?

– Sigurna sam. Sama njegova ljubavnica se hvalila preda mnom ka-

ko je on obožava. Nije tad ni znala da smo se verili.

– Možda ste se prevarili?

– Zašto vi tako navaljujete da se ja pomirim sa njim? Ni malo vam

se ne svidjam?

– To nije tačno. Već sam vam rekao. Molim vas, ova tema mi je ne-

prijatna.

– U redu. Pričaćemo o nečemu drugom.

– Od kada je grof Tuloa vaš tutor?

– Već pet godina, od kada mi je umro otac. Mi smo u rodu, i on tu

svoju zaštitničku ulogu vrlo ozbiljno shvata.

– U pravu je. Vidite šta je moglo da se desi pre desetak dana. Ono u

šumi.

W & N

– Pitam se ko je to pokušavao da me otme.

– Nemojte da samo zamišljate neku romansu. Njegovi ljudi dobili su

zadatak da pobiju sve u vašoj pratnji. To sigurno nije neki romantični

princ, nego hladnokrvni ubica.

– Plašite me takvim pričama.

– I treba da vas uplašim. To sve morate ozbiljno da shvatite. Nije ig-

ra u pitanju. A taj vaš bivši verenik, kakav je?

– Oh, sumnjate da bi to mogao da bude Alber? – nasmeja se ona. –

Verujte, to je apsolutno nemoguće. On ne bi ni mrava zgazio. Dobar je

i fin kao devojka. Skoro kao vi.

– Pa zašto mu onda ne oprostite?

– Neću. Ljuta sam. Još više zato što to od njega nisam očekivala.

Kleo se da me voli najviše na svetu, a posle mi priredjuje tako nešto.

Neću i gotovo.

U sobu odjednom udje Anri Tuloa. Malo se iznenadi kad ih zateče

zanete u razgovor. U istom trenu i gospodja Ale je bila budna. Luiz se

zbuni. Vide koliko je ovo neprijatna situacija, ali Selin joj pomože.

– Anri! Gde si bio?

– Išao sam da se malo okupam. Reka je divna. Šteta što niko od dru-

štva nema želju da se kupa sa mnom. Lui, znate li da plivate? – nastav-

ljao je razgovor, ali Luiz je primetila. munjevitu sumnju koja mu je

promakla licem kad ih je zatekao u razgovoru.

– Pa...

– Što mi vi ne biste pravili društvo sutra na kupanju?

– Nnn... Nisam baš siguran. Nisam dobar plivač. Mada bi mi kupa-

nje prijalo – poče Luiz da se izvlači. Nije trebalo da potvrdi da zna da

pliva. Nije razmišljala. Ali zbunila se. A ako on sazna da je ona već ne-

koliko puta išla sama na plivanje? Uvrediće se.

– Eto. Znao sam. Niko neće da pliva sa mnom. A šta vi tu radite?

– Pričamo. Zamisli, Anri, Lui je insistirao da pozovemo gospodju

Ale da sedi sa nama. Nije hteo da sedi sam sa mnom.

Tuloa pogleda u Luia sa odobravanjem. Ipak je to dobar dečko. A

zamalo opet da posumnja u njega.

– Sigurno da nije. Pametniji je nego ti. Zamisli da je naišla vojvotki-

nja. Odmah bi svi znali da sedišsama u sobi sa mladićem. U njegovoj

sobi. I ko zna šta bi još dodali. A vi, Lui, ako želite da se okupate i os-

W & N

vežite ovde, samo recite posluzi. Doneće vam toplu vodu. Nije ni to lo-

še. Ja sam pristalica čistoće.

VII

Popodne Anri i Selin izadjoše u vrt. Vojvotkinja je organizovala ne-

ku vrstu koncerta. Njen orkestar je svirao, a gosti su se služili rashlad-

jenim pićem i voćem.

Pošto je bilo dosta toplo, niko nije bio raspoložen za neke velike ak-

tivnosti.

– O, grof Alber Rejbon je stigao!

Selin se naglo okrenu. Mladi grof stajao je u blizini, pozdravljajući

se sa ostalima. Oboje pocrveneše kad su im se pogledi sreli. Selin se

prva Ijutito okrenu.

– Glupak! Kako se samo usudio da mi izadje na oči – promrmljala

je, rešivši da ga ignoriše.

– Alber, kako ste? Baš nam je drago što ste došli! – pozdravi ga An-

ri. Njemu se baš dopadao taj mladić. Zašto li se Selin tako zainatila da

ga odbije, kada je skoro pristala? Uvrtela je sebi u glavu neku glupost i

rešila da pokvari sreću oboma.

Mladi grof zbunjeno pridje da se pozdravi. Pogleda i u nju, ali ona je

prkosno gledala u stranu. Anri Tuloa se smeškao. Dobro je što je došao.

Možda će se pomiriti sa njim, i zaboraviti na Luia. Rejbon je bogat, iz

dobre porodice, znaju se odavno. Dobra je prilika za Selin. A o Luiu,

bez obzira kako je dobar, ništa drugo ne znaju. Bez obzira što je on fin,

Selin ume da bude tvrdoglava i uporna kad nešto naumi.

– Grofe, tako mi je drago što ste došli – pridje mu Katrin, a on se sa-

že da i njoj poljubi ruku. Selin je bila još ljuća. – Selin, jeste li pozdra-

vili bivšeg verenika? – upita ona kao slučajno, motreći oboje lukavim

pogledom.

Bivši verenik se zbuni, gledajući u ljutu Selin. Ona se prezrivo ok-

renu.

– Nema potrebe da svi skačemo od sreće što je on stigao.

W & N

Anri je pratio situaciju. Nije mu bilo pravo kako se Katrin umešala.

Ne treba dolivati ulje na vatru. A ona nije glupa da ne uvidja da ne tre-

ba podbadati Selin.

– U pravu si, draga. Možda zato što sada imaš drugog ljubimca? –

nastavljala je zasladjeno Katrin.

Mladi grof i Tuloa podigoše glavu, svaki sa svojom reakcijom.

– Ako mislite na Luia, on nije moj ljubimac – odvrati Ijutito Selin

gledajući groficu. Kad će već jednom da ućuti. Ne može više da je slu-

ša.

– Oh, a ja šam baš pomislila da ti je Anri našao novog, boljeg kan-

didata za muža.

– To što vi mislite, ne zanima me ni najmanje – Selin je bila vrlo lju-

ta i zato ustade i brzo se udalji. Katrin sa osmehom pogleda za njom. I

mladi grof, bivši verenik se udalji kao pokisao. Anri i Katrin ostadoše

sami.

– Katrin, baš si bila otrovna. Šta ti je to trebalo? – upita je Anri.

– Zašto? Šta sam to pogrešno rekla? – kao čudila se ona.

– Znaš ti dobro. Ali neću sada da raspravljam o tome.

Ona sede pored njega, ali pošto nije pokazivao želju da razgovara sa

njom, ustade malo kasnije i udalji se. Bila je ljuta, ali nije htela da on

vidi koliko.

On pogleda za njom dok se udaljavala. Postajala mu je zamorna ova

njihova igra vrebanja i skrivanja, igra mačke i miša. Dobro su se slagali

u krevetu, ali nisu mu se svidjali neki njeni postupci. Nije hteo da ide

za njom i moli je da se pomire. Neka je, neka ide. Drugi put će malo

razmisliti šta da kaže. Ako njega izaziva, neka joj. Ali ne mora da pov-

redjuje druge, koji nemaju veze sa njima.

Malo kasnije naidje Lui. Zbunjeno je zastao na početku staze, ne vi-

devši ni Anrija ni Selin. Anri ga vide i mahnu mu. Lui sa olakšanjem

pridje.

– Što si se tako zbunio? Selin je otišla, ali možeš da sedneš sa bilo

kim ovde. Sve si ih već upoznao.

– Znam, ali... Nekako mi je neprijatno da sedim sa nepoznatima.

Anri se uzdrža da se ne osmehne. I sa njima se znao tek neki dan vi-

še nego sa drugima, pa ipak ih je smatrao za prijatelje.

– Gde si bio do sada? Kosa ti je vlažna? Da nisi išao na plivanje?

W & N

Bez mene? – upita prekorno Anri.

– Ne, nisam – nije htela da prizna da je išla ujutru rano, kada niko ne

ide. Anriju bi bilo krivo što ga nije zvala, ali iz razumljivih razloga, ni-

je mogla sa društvom na plivanje. – Zamolio sam sobaricu da mi done-

se vode za kupanje. Sve je bilo u redu dok se nije ponudila da mi istrlja

ledja. Ja sam sasvim ljubazno odbio i zamolio da izadje iz sobe, a ona

se grdno uvredila.

– Ha, ha! Znam koja je to sobarica! Ona voli da trlja ledja zgodnoj

gospodi, mada ni ružnije ne odbija, ako je časte. Ha, ha! Mora da se

šokirala kad si je odbio. Vrlo je zgodna. To do sada sigurno nije doži-

vela. Baš si me dobro nasmejao! Ti si stvarno neki stidljiv dečko! Mo-

ramo da ti nadjemo devojku ovde, da te oslobodi stida.

– Nemojte, molim vas!

– Zašto, šta tu ima loše? – smejao se Anri. Odavno se nije ovako

smejao kao sad. Ljudi u blizini počeše da se osvrću. Pokušavali su da

čuju zašto se Anri tako smeje. Više niko nije slušao muziku.

– Šta se vi tu toliko smejete? – ne izdržaše neki, pa pridoše da vide o

čemu se radi. Luiz je bila sva crvena od stida. Nadala se da Anri neće

svima pričati šta je bilo, ali on, kao za pakost, odmah sve ispriča. Očig-

ledno mu je ta situacija bila vrlo zabavna. Počeše svi da se okupljaju

oko njih. D Breso je posmatrao ne prilazeći. Luiz okrenu glavu i sakri

pogled.

– Zamislite, ona zgodna sobaricaponudila je da istrlja ledja mom

mladom prijatelju, a on ju je odbio. I sad se čudi što se ona uvredila.

– Ne čudim se, nego... – poče da zamuckuje Luiz, koja je dobila

tamno crvenu boju u licu. I ostali počeše da se smeju. To je zaista bila

neobična situacija.

– Bogami, nju niko do sada nije odbio – dobaci neko.

– Ne zadirkujte momka, vidite kako je pocrveneo – reče neko drugi.

– Suviše je stidljiv, kao devojka. Moraćemo da mu organizujemo

bolji provod, da ga oslobodimo te bede. Zamisli, stidljiv! Dečko, –

mnogo propuštaš! – dobacivao je neko treći.

Anri vide koliko je Lui zbunjen, pa mu ga sada prosto dodje žao.

Luiz je bila na ivici suza.

W & N

– Dobro, dosta je bilo. Ne igra mečka. Razlaz! To što je dečko sti-

dljv, nije razlog za podsmevanje. Idite! Tutanj! – poče Anri da rasteruje

radoznalce.

– Pa ti si se prvi smejao, zašto nas sad teraš? – počeše neki da se bu-

ne, odlazeći. Na kraju ostadoše samo Lui i Anri. Lui je sedeo bez reči,

sa rukama u krilu.

– Oprosti, ali morao sam da se nasmejem. Ti si zaista neobična po-

java. Žao mi je što su se svi smejali – reče Anri.

– U redu je. Pretpostavljam da će se ovaj moj doživljaj prepričavati

danima – reče bez nade Luiz.

– U pravu si – ne izdrža Anri pa se opet nasmeja. Momci obično

oberučke dočekaju takve ponude, a on se sav izbezumio, došao sav

zbunjen. Pa čak i ne zna o čemu se zapravo radi. Kako da se čovek ne

nasmeje!

U trpezariji, pre večere, Anri pridje mladom grofu Anriju Rejbonu.

– Grofe, dodjite, hoću da vas upoznam sa nekim.

Rejbon podje sa njim. Iznenadi se kad vide da ga Tuloa vodi do Lui-

a. Njega su mu danas pokazali kao novog Selininog ljubimca. Zašto ga

grof zove na upoznavanje, kad bi trebalo da se izbegavaju?

– Lui, dodjite. Ovo je grof Alber Rejbon. Lui Fórban, moj prijatelj.

Nadam se da ćete se vas dvojica lepo slagati. U stvari, ubedjen sam u

to.

Grof je ozbiljno gledao u lepog, milog mladića. Srce mu se steže.

Bio je privlačan. Verovatno se zaista svidja Selini.

– Grofe, drago mi je da smo se upoznali – reče radosno Lui. Anri se

nasmeši. Dragi Lui, dobar prema svima. Bio je u pravu što ih je upoz-

nao. Lui će možda čak udesiti da se Selin pomiri sa Rejbonom. A ako

čak i ne uspe u tome, a pokuša, to će biti veliki plus za njega. Anri je

morao da prizna da mu taj mladić postaje sve draži. Možda će na kraju

ipak pristati i odobriti Selini da se uda za njega!

Nije ništa gori od Rejbona, samo što je siromašan. A Selin je bogata

za oboje! Nije ni znao da koristi njene reči.Rejbon se začudi što ga tako

radosno Lui prima. Možda ne zna da je bio veren sa Selin? Ili hoće da

se nasladjuje njegovom patnjom?

W & N

Naidje Selin. Imala je nameru da pridje Anriju i Luiu, ali kad vide sa

kim stoje, produži pored njih sa hladnim izrazom na licu. Našla je dru-

go društvo, i ostala ledjima okrenuta.

Luiu ne promače Rejbonov izraz lica kad je ugledao Selin kako pro-

lazi ignorišući ga.

– Gospodine grofe, nemojte da ste tako tužni. Ona vas samo izaziva.

Ubedjen sam da vas još uvek voli.

Rejbon se zatečeno okrenu. Učini mu se da nije dobro čuo. Ali Lui

mu se nije podsmevao. Čak je imao vrlo mio i prijateljski izraz. Skoro

zaverenički. On pogleda u Anrija. I on je pratio dešavanja medju njima.

– Da, da, Rejbone. Dobro si čuo. Mislim da ćete se i vi uklopiti u

naše malo prijateljsko društvo. Lui je najveći dobrica u ovoj kući. Bolji

je od svih nas ostalih zajedno.

Lui pocrvene na tu pohvalu. Rejbon se još više začudi.

– Da niste vi... – doseti se on. – Danas sam čuo neke priče... – nije

znao da li da nastavi, pošto primeti da se Lui sasvim postideo. Rejbon

prosto nije imao srca da bude ljut i ljubomoran na njega. Pa on je sušta

dobrota i skromnost. To je sigurno taj dečko o kome celo popodne kru-

ži podsmešljiva priča kako je odbio sobaricu.

– Ništa se ne brinite što vas svi zadirkuju – došapnu mu on prijatelj-

ski kasnije kad su krenuli na večeru. – Smejaće vam se, pa će shvatiti

da ste u pravu. A to i nije neki pravi razlog za podsmevanje. Njima je

samo dosadno.

– Vi me razumete?

– Razumem vas. Ali oni vas ne razumeju. Za njih je ljubav samo

drugo ime za telesno uživanje. Oni ne shvataju da, kada čovek voli jed-

nu osobu, ne može da bude sa drugom.

Lui se zagleda u njega. Danas mu je Selin ispričala sasvim nešto

drugo. Ko govori istinu? Mora to da otkrije.

– Da li ste vi voleli Selin?

– I dalje je volim. I mislim da neću moći nikada ni jednu drugu da

zavolim.

Luiz htede da kaže nešto na tu temu, ali večera je počela. Kasnije će

morati da nastave razgovor.

Vojvotkinja je opet postavila Luija blizu sebe. Gledala ga je radoz-

nalo. Ostali mu se nisu više onako grubo smejali, jer je i Anri Tuloa bio

W & N

prekoputa. On je smatrao da je to završena tema za šale. Neka, zadirki-

vaće ga kad Anri ne bude u blizini, mislili su svi. Možda mu i nameste

neki mamac, neku devojku. Već će se dogovoriti. A i šta je zapeo Anri

pa ga toliko štiti? I on je ranije uvek uqestvovao u svim šalama i smica-

licama koje su jedni drugima smeštali, pa se posle smejali. Čak je i

prednjačio u tome. A sad se uozbiljio kao neka tetka. Čuva prijatelja

kao da je devojka! Pokazaće mu oni. Smisliće nešto, možda već veče-

ras. U inat Anriju i njegovoj probudjenoj čednosti!

Vojvotkinja se često obraćala Luiu, uvlačeći ga u razgovor. Anri ne-

koliko puta podiže glavu, osluškujući kako će on da joj odgovori. Dob-

ro je, ne zbunjuje se i daje vrlo oštroumne i inteligentne odgovore. Mo-

žda nisu baš po svačijem ukusu, prilično slobodoumni, ali u mladićevu

iskrenost i inteligenciju ne može se sumnjati.

Nekoliko puta pogledi im se sretoše. Anri bi se ohrabrujući nasme-

šio. Baš Lui izgleda divno večeras. Zažareni obrazi, sjajne oči divno su

izgledali pod svetlošću hiljada sveća u trpezariji. Anri je tako usredsre-

djeno pratio njihov razgovor, da je zaboravio na ostale. Katrin, koja je

sedela blizu, nije promakla ova Anrijeva pažnja. A ni Luieva nežna le-

pota. Kako je sav prefinjen, glatkih obraza, pa kosa oprana, nabujala

iako privezana pozadi, skoro kao da je devojačka. Neka nova, još nede-

finisana sumnja javi se u njoj. Nije govorila, samo je prelazila pogle-

dom sa jednog na drugog. Pogleda u pravcu d Bresa. Čak ga i on gleda.

Uhvatila mu je pogled upravljen na tog mladića nekoliko puta. Šta se

ovde dešava?

Posle večere, kad poče muzika, devojke dotrčaše do Luia i Rejbona.

– Hajde, sad znate da igrate! Morate da igrate sa nama! – navaljivale

su. Lui se duhovito branio, prilazeći podijumu.

– Kako divno igra tvoj prijatelj! – reče Katrin Anriju, koji je posma-

trao. prizor.

– Svi dobro igraju. Hoćeš li ti da igraš sa mnom? – ustade Anri. Kat-

rin se zbuni. Volela bi to. Možda je ipak pogrešno sumnjala? Anri je

bio dobro raspoložen i smeškao joj se. Zaboravio je na ono danas. Mo-

raće da bude malo pažljivija. Nisu mu se dopali njeni komentari. Uosta-

lom, baš je briga za druge. Treba ona da se pobrine za sebe.

Da osvoji Anrija.

W & N

Selin je igrala sa d Bresom. I on je bio dobar igrač. Kada se u kom-

plikovanom kruženju susrete sa Rejbonom, ona se ukoči. Sekundu je

razmišljala šta da radi, ali ionako je njihov susret kratko trajao. Ona

dodirnu njegovu ruku u vazduhu, kao što treba u toj igri i produži dalje

do svog partnera. Da bi dokazala Rejbonu da je ni najmanje ne zanima

i ne pogadja njegovo prisustvo, smejala se naročito veselo i razgovarala

sa d Bresom. I on se smeškao. Bili su lep par. Ona plava, nežna, vesela.

On crnomanjast, sa pritajenom vatrom u očima, vrlo privlačan. Znao je

da je privlačan, i da ga žene gledaju. Uživao je u pažnji koju privlači.

Jedino je Anri Tuloa mogao da mu bude konkurencija u privlačnosti.

Luiz se nadala da ne crveni kad je d Breso pogleda, lako je bio zau-

zet, okružen društvom, primećivala je da je provremeno gleda. Ti nje-

govi pogledi nekako su i pravili distancu medju njima. Kada je on bio u

blizini, Luiz nije mogla da bude sasvim opuštena, kako se osećala po-

red Selin, čak i pored Anrija, iako joj je ponekad zadavao glavobolju

svojim nezgodnim smislom za šale. D Breso je bio drugačiji. Ne bi tre-

balo da se tako zbunjuje, jer sada, u ovom muškom odelu, nije devojka.

Ali uznemiravali su je njegovi intenzivni pogledi. Zašto je tako gleda?

Da ne sumnja nešto? Trudila se da ne gleda u njega, ali bila je svesna

njegovih proučavajućih pogleda. Da li Anri i Selin primećuju te njego-

ve poglede? I šta će da pomisle?

Jednog momenta pridje neki sluga i obrati se Luiju. On ga sasluša.

Bojažljivo se okrete Anriju, ali ovaj je razgovarao sa Katrin i nije video

taj pogled. D Breso ju je opet gledao. Luiz pocrvene. Njemu nije mogla

da se obrati za pomoć ili savet. Zato izadje za slugom.

VIII

Vojvotkinja je bila u svojoj ložnici, prilično raskomoćena i čekala

ga. Lui pridje, malo zbunjeno.

– Sedite.

– Hvala – reče Lui, ali ostade da stoji. Soba je bila prigušeno osvet-

ljena, krevet razmešten. Luiz sve to osmotri krajičkom oka. Vojvotkinji

ipak to ne promače. Bila je starija i iskusnija.

W & N

– Da. Pozvala sam vas u svoju ložnicu, svoju spavaću sobu. Tu čast

ne ukazujem baš svakome, mladiću. Nadam se da ste svesni koliko sam

vas uzdigla tim činom. Već koliko sutra, pozivaće vas sve velikaške

gospodje u svoje odaje. Bićete moćni i bogati. Otvaram vam vrata druš-

tvenog uspeha. Nadam se da znate to da cenite.

Luiz se trudila da savlada napad panike. Da li je ovo kraj priče? Kraj

Luiz Bervije? Šta sad da radi? Kako da se izvuče a da ne uvredi ovu

moćnu ženu?

Rešila je da se posluži patetikom. Svaka žena pada na patetiku. Mo-

žda bi i ona sama da je u suknji, a ne u pantalonama.

Pade na kolena pred vojvotkinjom. Ne, bolje bi bilo da se sasvim is-

pruži, da bi bila uverljivija.

– Divna gospodjo! Draga, draga vojvotkinjo! Nisam ni sanjao da ću

imati takvu privilegiju, čast i sreću da budem makar nasamo u vašoj

blizini. Hvala vam! Neizmerno sam vam zahvalan! – viknu Luiz, ne

usudjujući se još uvek da podigne pogled. Mora da je vojvotkinja zgra-

nuta ovim postupkom. Ako nije, ne zna kako će se izvući na drugi na-

čin!

– Hajde, hajde! Ustani! Nije valjda baš tako! – vojvotkinji je laskao

ovaj Luiev gest. Već je danas čula za tu anegdotu sa služavkom. I rešila

da ga počasti, za nagradu, pravomvojvotkinjom! Sobom! Mladić sada

može da stiče iskustvo sa najboljom od svih!

– Nisam ni sanjao da ću imati takvu čast, divna moja. Tako sam sre-

ćan! – i dalje je uzvikivala Luiz trudeći da njeno oduševljenje zvuči

ubedljivo. – Dozvolite mi da poljubim rub vaše haljine, više od toga se

i ne usudjujem! – Luiz poče da ljubi rub vojvotkinjine haljine, nadajući

se da nije mnogo prljava. Ako sad izbegne razotkrivanje, spašena je.

Ako vojvotkinja otkrije da je ona devojka, može je iz besa i poniženja

baciti u podrum, u tamnicu, da je više niko nikada ne nadje. Otkud bi

Anri i Selin onda znali gde da je traže? Ili d Breso? I da li bi je tražili?

To bi volela da zna. Ali ne po ovu cenu. Zato opet prionu na ljubljenje

ruba haljine.

– Dosta je bilo! Ustani! – naredi vojvotkinja, ali Lui je i dalje bio na

kolenima pred njom.

– Ne usudjujem se. Ne smem da vam pogledam u oči – Luiz je brzo

razmišljala. Šta da smisli kao izgovor?

W & N

– Zašto? – upita malo mekše vojvotkinja. Dečko je plašljiv i neisku-

san. Ne treba ga suviše forsirati ni prisiljavati.

– Ja sam vas nedostojan. Ja sam niko i ništa u odnosu na vas.

– To u ovom slučaju nije smetnja.

I gori od tebe uzdigli su se i uspeli u životu na ovaj način. Grabi pri-

liku koja ti se pruža. Možda neće biti druge – upozori ga ona.

– Ne znam kako su se vaše divne oči spustile do mene, nedostojnog!

Na tome ću vam uvek biti zahvalan!

Ali ja imam na sebi veliki, veliki teret, koji me sprečava da sada po-

stignem najveću sreću u životu, da budem sa vama.

– Kako, molim? Ti me odbijaš? – zgranu se vojvotkinja.

– Ne! Nikako! Ja vas volim od prvog momenta kad sam vas ugleda-

o! – zbrza Luiz uplašeno, a vojvotkinja se primiri. – Ali imam veliki

problem. Vi ste sigurno čuli za moju današnju nezgodu. Ne znam zašto

je to svima bilo smešno. Meni nije – Luiz je rešila da ide na tu kartu.

Ionako se raščulo. Čak su se već i sluge smeškale kad ona prodje. Pos-

tala je nešto kao maskota ovde.

– Recite?!

– Ja sam vrlo ozbiljna, savesna, verna osoba. Kada ja zavolim neko-

ga, to je do groba, do neba – reče ozbiljno ona. Vojvotkinja je morala

da prizna da to deluje uverljivo. Dečko već ima postupke koji ukazuju

na takav karakter.

– Mislim da sam na putu da tako zavolim i vas – reče Luiz ne gleda-

jući u vojvotkinju. – Ali obavezala sam se.

– Kome to? – upita malo ljubomorno vojvotkinja.

– Znate, bila je jedna devojka koje me je volela. I ja sam nju neiz-

merno voleo. Trebalo je da se venčamo. Ali ona se razbolela i umrla.

Na samrti me zaklela da tri godine ne zavolimni jednu ženu. Da tri go-

dine budem veran uspomeni na nju. To je bilo zimus. Još dve i po go-

dine ja moram da joj budem veran – ipriča bez daha Luiz. Sad je sve ili

ništa! Ili će se izvući, ili je propala.

Vojvotkinja ga je gledala. Nije mogla da proceni ovog mladića. Po

onome što je o njemu čula i videla, moglo bi biti da je tako lud i da go-

vori istinu. Takve romantične budalaštine sasvim su moguće kod njega.

Zato je ćutala i čekala.

W & N

– Znate, nije da žalim zbog toga, ali nisam znao da će iskušenje biti

tako veliko – Luiz za svaki slučaj još jednom poljubi rub vojvotkinjine

haljine. Sad je bila ozbiljna, ni malo patetična. Morala je da dočara ža-

ljenje. – Vi me zaista dovodite u veliko iskušenje da pogazim to obeća-

nje, a to bi mi zaista teško palo. Zakleo sam se pred Bogom, a to ne

mogu da pogazim – nastavljala je Luiz, usrdno moleći Boga da joj op-

rosti ovu laž u kojoj se poziva na njega.

– Dobro, verujem ti. I bolje bi ti bilo da je to sve istina – reče kona-

čno vojvotkinja ustajući. To je zvučalo kao presuda. Ustade i Lui. –

Možeš sada da ideš. Ubedio si me.

– Molim vas da nikome o ovome ne govorite – molećivo je pogleda

Lui. – Ne želim da se neko podsmeva mojoj tajni i da svima objašnja-

vam i pravdam se zbog toga.

– Budi siguran da ovo neće niko saznati. A i tebi bi bilo bolje da se

ne hvališ okolo kako si me odbio – zapreti vojvotkinja.

– Odbio? Ah, da. U pravu ste. Zaista tako izgleda. Ali nisam tako

mislio, verujte. Veoma mi je žao. Morate da me razumete.

– Dobro, dobro. Zamaraš me već. Hajde sada, idi.

Luiz brzo izadje da se vojvotkinja ne predomisli. Hodnik je bio hla-

dan. U stvari, hodnik i nije bio toliko hladan, koliko se ona ohladila i

preznojila. Zaista, za dlaku je izbegla veliku opasnost.

Polako krenu prema svojoj sobi. Ovo je bilo za dlaku.

Anri još nije bio legao. Kad Lui udje u sobu, on skoči.

– Lui, gde si do sada? Da znaš kako sam se zabrinuo? Šta je bilo?

Zašto si tako bled?

– Ništa – Luiz se jedva držala na nogama.

– Nešto se desilo? Ah, ako su te oni mangupi uhvatili i prisili na

nešto, prebiću ih!

– Koji mangupi?

– Pa, oni danas što su ti se najviše smejali. Čuo sam ih večeras kako

se dogovaraju da ti prirede neku pakost i našale se, pa sam im čvrsto

zapretio da i ne pomišljaju na to! Nisu valjda to ipak uradili?

– Ne, nisu – reče tiho Lui.

– Ali šta se desilo? Ti izgledaš tako utučeno, kao da se desila najve-

ća tragedija! Kaži mi šta je u pitanju, možda mogu da ti pomognem? U

stvari, zaista bih želeo da ti pomognem! Nešto se neprijatno desilo,

W & N

osećam to! Moraš odmah da mi kažeš šta je, inače ne mogu da te zašt i-

tim, ako ne znam!

– Obećao sam da neću nikome reći.

– Zar sam ja niko? – prekorno reče Anri, šetajući nervozno po sobi.

Zaista se bio zabrinuo kad je video da Luija nema. Ne bi želeo da mu

se desilo nešto neprijatno. Sam je pred sobom osećao krivicu, jer je onu

šalu danas on razglasio, bez imalo obzira.

Lui ga pogleda. Ne zaista, to ne može reći, da je Anri Tuloa niko.

Jeste da joj je danas malo zagorčao život, ali nije imao zlu nameru. Je-

dnostavno se šala otela kontroli. Videla je kako kasnije pokušava da

smiri opšti smeh, doduše bezuspešno, ali ipak se trudi, i videlo se da

mu je žao zbog svega.

– Ne mogu da kažem. U pitanju je vrlo moćna osoba. Ako se proču-

je da sam pričao, gotov sam.

– Neko ti je pretio? Ah, ubiću tog nitkova! Kaži samo ko je? Da nije

onaj pokvarenjak onaj Marso što voli dečake. Jao, da te nije on napao?

– Ne, nije. Nije on u pitanju.

– Nego ko? Neka žena?

Lui skrenu pogled. Želeo je da sa Anrijem podeli ovu tešku tajnu, ali

se i plašio da kaže. Obećao je da nikom neće reći.

– Ako samo potvrdiš, ne znači da si ti rekao – reče tiho Anri, prila-

zići blizu. Luiz ga pogleda. Kako da mu ne kaže. Pa on izgleda tako...

tako...

Ni sama nije znala kako da ga opiše. Izgleda kao neko kome može

sve reći. Pa čak i ono najvažnije. Ko je ona ustvari. Gledala ga je u lice.

Kleknuo je ispred nje zabrinuto.

Nešto je steže u grudima. Tako ima plemenite, lepe oči. Osećala je

da je stvarno zabrinut za nju. I da mu je draga, zaista veoma draga. Ali

šta će biti ako mu kaže da je ona u stvari devojka? Hoće li to osećanje

bliskosti medju njima prestati? Nije smela da da odgovor na to pitanje,

mada je već znala. Ne samo da će prestati, nego ne sme ni da zamisli

njegovo razočarenje u tom momentu. Razočarenje što je prevaren. Ili,

još gore – što je ispao budala, što ga je vukla za nos. Devojka, a on joj

se poverava kao prijatelju.. Mora da bi se tako osećao. Ona bi sigurno,

da je na njegovom mestu. Ne bi mogla da podnese da je laže i vara

osoba kojoj bezuslovno veruje.

W & N

– Hajde kaži mi. Neću nikome reći. Možeš u mene da imaš povere-

nje. Ti si mi, posle Seline, najdraža osoba u životu. Jedino tebi mogu da

verujem. Jedino me ti nikada nisi slagao. I verujem da nećeš. Ti si jedi-

na osoba sva od istine.

Luiz skrenu pogled. Sad joj je bilo još teže.

– Da nije vojvotkinja? – iznenada reče grof. Po brzom, iznenadje-

nom Luievom pogledu vide da je pogodio.

– Zvala te u ložnicu? Jesi li bio kod nje? – upita tiho Anri. Luiz pok-

ri lice rukama.

– Je li... nešto bilo?

Luiz odmahnu glavom.

– Odbio si je? To ne valja.

– Znam – ona spusti ruke.

Zaćutaše oboje. Sada više ne može da poriče. Anri je sam otkrio.

Tešila se da ona ništa nije rekla. Ali opet se bojala. Koliko može da ve-

ruje Anriju? Danas je svima razglasio da je odbila sluškinju. Hoće li je

sada odati? Ova tajna je opasna po nju. Nije za šalu.

– Šta si joj rekao?

– Da volim svoju mrtvu devojku i da sam se zarekao da neću drugu

voleti tri godine.

– Je li to istina?

Luiz odmahnu glavom. Eto, sad će Anri videti da i ona ume da laže.

Razočaraće se u nju. Ali ovo će biti tek početak razočarenja. Šta će biti

ako otkrije da ga laže sve vreme? O sebi. On joj toliko veruje. Došlo joj

je da zaplače. Ali nije moglo drugačije. Mora da nastavi sa svojim la-

žima, sa svojom ulogom koja joj je nametnuta. Sad ga ne može razoča-

rati priznavanjem istine. U stvari... Ne bi želela da izgubi to prijatelj-

stvo sa njim, tu naročitu, posebnu bliskost koju niko drugi nema.

– Ona ti to neće zaboraviti. Možda će i oprostiti, ali zaboraviti neće.

Nisi ni pokušao?

Luiz se postide ovog muškog razgovora, i Anri to primeti.

– Dobro, najgore je prošlo. Ne brini više.

– Nisam mogao. Zaista nisam. Ne mogu da budem sa nekim... koga

ne volim.

W & N

– Tiše malo, ovde i zidovi imaju uši – reče tiho Anri i pridje da zat-

vori vrata od balkona. Otvorio je vrata prema hodniku. Ispred nije bilo

nikoga, ali bolje je da proveri da neko ne prisluškuje.

Luiz primeti šta on radi, iako je opet pokrila lice rukama.

– Anri, ja shvatam da vi svi olako shvatate Ijubav, da vam je sve to

više zabava nego osećanja. Ali ja sam vaspitan na drugačiji način. Kad

ja zavolim, to će biti zauvek. I nikoga drugog neću voleti osim te oso-

be. I ni sa kim drugim neću nikad ni poželeti da budem. Volim da za-

mišljam da će i ta osoba isto osećati prema meni, samo mene voleti i

biti mi verna. Teško mi je da prihvatim da se moja očekivanja tako pr-

ljaju. Ne želim da se razočaram unapred, da poverujem kako to neću

moći nikada da ostvarim. Hoću da i dalje verujem u taj svoj san.

Anri se šetkao po sobi. Povremeno je bacao pogleda na Luia. Vero-

vao je da dečko to sve stvarno misli i oseća. On je stvarno nešto poseb-

no. Nikada nije sreo nikoga kao što je on. On je osoba kojoj bi mogao i

svoj život da poveri. Šta da radi sa njim? Mora nekako da ga izvuče iz

škripca. Vojvotkinja nije glupa. Ta priča može da prodje još neko vre-

me, ali ako počnu i druge žene da ga jure, postaće ljubomorna i insist i-

raće da bude sa njom.

A i ovi njegovi ideali vezani za Ijubav. Zašto li se samo oseća tako

postidjeno pred tim golobradim dečkom? Zato što i on vodi takav pra-

zan život. Život u kome nema ljubavi, onakve kakvu zamišlja Lui.

Anri se prisećao kao kroz maglu da je, negde u dubini duše nekada

davno, i on želeo da ostvari takvu ljubav. Možda je i on u Luijevim go-

dinama imao slična maštanja? Ne može ni da se seti toga, toliko je žena

od tada prošlo kroz njegov život. Ali ni jedna ga nije dotakla u srce. Ni

prema jednoj svojoj ljubavnici nije osetio takvu naklonost kao prema

ovom dečkiću koji mu drži lekcije o životu, moralu i Ijubavi. Lekcije

koje ga teraju da se postidi pred samim sobom. Ali koje ga istovremeno

i pročišćavaju. Kao da mu pomažu da se iznutra opere od nagomilane

prljavštine.

Zaista bi voleo da uspe u tome. Da se pročisti. Ali da li bi mogao ta-

kav da živi u ovom surovom, bezosećajnom društvu?

On ima više godina i iskustva od Luia. Prošao je više i video da se

maštanja i nade teško ostvaruju. Zato mu je i teže da počne ponovo da

sanja o pravoj ljubavi. Lakše je utonuti, utopiti se u okolinu, ne štrcati

W & N

mnogo. Raditi isto što i drugi. Voditi ljubav bez reda. Podsmevati se

drugome ko to ne želi.

Zaista mu je bilo žao zbog onog danas. Tek sada vidi koliko se ogre-

šio o prijatelja.

– Lui, hoćeš li mi oprostiti? – kleknu Anri pred njega, hvatajući ga

za ruku.

– Šta da vam oprostim? – podiže pogled ovaj, brišući oči. Oh, pa on

je plakao! Sada je Anriju bilo još teže.

– Ja sam te uvalio u ovu nevolju onim današnjim podsmevanjem.

Nisam bio u pravu. Možeš li mi ikako oprostiti?

– Anri, nisi ti mene nikako uvalio u nevolju. Ja sam u nevolji od ka-

ko sam se rodio. Ili bar sedam-osam poseldnijh godina. I zaista nemam

šta da ti opraštam. Ti si mi od početka prijatelj i zaštitnik.

– Hvala ti – Anri toplo spusti ruke na dečkova ramena. Želeo je da

se lično uveri u to da mu je oprošteno, pa se zagleda u Luieve oči. Ali

Luiev nemiran pogled, blizina, drhtaj kojim je reagovao, zbunio ga je.

On se podiže i malo udalji.

– Hoćemo li sada na spavanje? – upita on okrećući se na drugu stra-

nu. Bolje je da sada završe ovaj razgovor.

Lui ode do svog kreveta i ovoga puta navuče zavesu iza sebe.

IX

Luiz je ujutru izašla rano. Cele noći se prevrtala u krevetu i osluški-

vala Anrijevo disanje. Raširila je pred spavanje zastor ispred svog kre-

veta, iako joj je od toga bilo zagušljivo i vrućina. Jedva je čekala da se

pojavi prvo jutarnje sunce.

Svi su još spavali. Ona je još na svom imanju navikla da rano ustaje

i prvo malo vežba mačevanje sa Bertom. Šta li je sa njima svima? Da li

ih je de Montespenj sve ubio? Videla je dim u daljini dok se udaljavala

od imanja. Obuze je teskoba. Daleko od doma, od svojih. Nespokojna,

usamljena. I još novi strahovi počinju da se uvlače u nju. Ne sme još da

im nađene ime. Kako joj je samo "nedostajala kuća, otac, Berto. Ipak,

W & N

nekako je bila uverena da su živi, i da su dobro. Osetila bi ona da nešto

nije u redu sa njima.

Ona brzo pojaha prema reci. Brzo, brže, htela bi da pobegne od svo-

jih uznemiravajućih misli.

Kad je stigla blizu reke, ona sjaha. Pustila je konja da pase, a ona

podje da prošeta. Ubrza malo. Ako se umori, možda će prestati da misli

na ono što joj ne da mira.

Sela je pored reke. Pogled na mirnu vodu koja se bez glasa i vidlji-

vih promena kreće stotinama godina, i ko zna još koliko će tu proticati

malo je umiri. Konj je pasao daleko na pašnjaku. Nikog nije bilo u bli-

zini. Mogla bi da se okupa i rashladi. Ona oprezno skide kaputić. Ipak,

pantalone i košulju ne sme da skida. Ko zna, može neko i da naidje.

Videla je nekoliko puta Anrija kako dolazi na kupanje ujutru. Onda bi

ona odustala od kupanja i pravila se da samo hoće da jaše, ili bi se jed-

nostavno sklonila da je ne primeti. Oko reke je uvek bilo dovoljno gus-

tiša za sakrivanje.

Okupaće se. Potrebno joj je da se rashladi. Ona pažljivo smota stvari

i zavuče ih duboko u žbunje, pa se tiho spusti u vodu.

Prijalo joj je kupanje. Dugo je ronila i preplivavala od jedne do dru-

ge obale, naročito tamo gde je bilo gusto rastinje, i gde jedna rečna kri-

vina zaklanja pogled sa obala. Na kraju se opružila i opustila. Pustila je

da je matica malo nosi dok se odmarala. Voda je prijatno hladila. Sun-

čevi zraci padali su ukoso prema rastinju na suprotnoj obali. Ona prep-

liva i ispruži se u plitkoj vodi. Tu je voda bila mlaka. Zažmurila je.

Brige kao da su nestajale. Dobro je što je došla do reke.

Neki šušanj privuče joj pažnju. Za tren je bila budna i oprezna. Po-

lako pridje dublje u rečno rastinje. Nema sumnje, tu je bio neko. Ona se

sasvim utiša. Da, mogla je da čuje najpre topot kopita, pa onda korake i

na kraju prigušene glasove. Nije se razabiralo šta pričaju. Da li da za-

roni i neprimetno se udalji? Da prepliva na svoju obalu?

Ipak, rešila je da još malo sačeka. Nije bilo opasnosti da će je prime-

titi. I ono u krčmi isplatilo joj se što je bila tiha. Možda su ovo opet ne-

ki razbojnici? Bilo bi dobro da čuje šta spremaju.

Glasovi se približiše. Čula je šapat.

– Ovde se juče kupao. Video sam.

W & N

Luiz pretrnu. Ona se ovde juče kupala! Kako nije primetila nikog? A

tako je bila oprezna. Ako su primetilida je žensko? Mada se uvek kupa

u košulji i pantalonama. Sva je premrla. Bolje što je ostala, da čuje ovo.

– Je I’ bio sam?

– Da. Ostala gospoda iz kuće ne vole previše kupanje. Ne brini, čini

se da uvek ide sam. Naš napad biće lak.

Luiz opet pretrnu. Oni se ovo spremaju da je napadnu! Možda iz os-

vete? Ako su to oni isti razbojnici kojima je poremetila planove u šumi,

sigurno su ih pratili. Lakše će se domoći plena ako protivnike pojedi-

načno napadnu. Dobro je što se danas kupala a da je nisu primetili.

– Spremićemo zasedu, i ako dodje danas, napadamo. Kad se kupa,

ne može da bude naoružan. Biće lako, iako je dobar borac. Bolje je ov-

de, nego na otvorenom. Ne bih voleo da me zakači njegov mač. Kada

njega ne bude, gazdi će biti lakše da dodje do grofice. U poslednje

vreme nikako ne može da se namami nasamo. Šteta što onaj naš poku-

šaj nije uspeo. Sad se ne bismo opet mučili i kvasili. Ah, prokleti bala-

vac! Kako me samo zakačio mačem! Uh, samo da ga se dočepam! Ne

bi više taj vitlao mačem!

– Prepuštam ga tebi za završni udarac kad si tako kivan. Nego, još je

rano. Niko se ne kupa ovako rano. Dodji da jedemo i odmorimo se. Ima

još vremena. Dobro smo sakrili čamac. A ni reka ovde nije mnogo du-

boka. Preći ćemo na drugu obalu posle doručka. Ova zaseda mora da

uspe. Ako ne danas, sutra sigurno.

Luiz je osluškivala. Kao da su se udaljili. Ona oprezno zaroni. Dugo

je ronila. Ne bi volela da je primete, iako su na drugoj obali. Polako je

izašla iz vode. Tu je ostavila stvari. Brzo se obukla. Guste vrbe i zele-

niš zaklanjali su je od pogleda sa druge obale. Hitro se udaljila.

Dok je jahala prema kući odelo joj se prosušilo. Dobro je što je ova-

ko toplo, brzo se suši. Niko još nikad nije primetio da ona ide na kupa-

nje i da se vraća sa vlažnom kosom, jer se uvek odelo dovoljno prosuši.

Ipak, otići će do sobe da se presvuče. I da malo razmisli.

Da li je moguće da je sada ona postala plen razbojnika? Ne bi je ni-

malo čudilo. Ali ko su oni? Odnosno, ko im je gospodar? To mora da je

neko moćan. Dovoljno bogat da ih plati. Ali ko? Da nije de Montes-

penj? Ohladila se. Nije baš toliko daleko od kuće da to ne bi mogao da

bude on. Ima on dovoljno drskosti za takav zločin.

W & N

Brzo se popela uz stepenice. Ako je de Montespenj, mogao bi, uz

Selin, da ulovi i nju. Mora da bude opreznija. Ovde se opustila. Osetila

je kako je zahvata opšta lenjost. Sad joj je bilo jasno zašto ovde tako

vladaju spletke. Nemaju šta drugo da rade...

Ona odjednom shvati da stoji na otvorenim vratima i zuri u Anrija i

Katrin, koji sede na sofi, glavu uz glavu, u nesumnjivo ljubavničkom

šaputanju. I oni se okrenuše i videše je. Nije mogla da odvoji pogled od

Anrijevih očiju. Tako su se gledali nekoliko trenutaka, koji joj se učini-

še kao večnost.

Promrmljala je nešto kao izvinjenje i brzo zatvorila vrata. Ni sama

nije znala kako se nije slomila niz stepenice, dok je preskakala po ne-

koliko odjednom. Nalete na nekog, ko se u poslednjom trenutku skloni

da ga ona u brzini ne sruši.

Za manje od pola minuta opet je bila napolju. Jahala je na svom ko-

nju, i trkom se udaljavala od kuće. Što dalje, samo što dalje od njih.

Nekoliko kilometara dalje ona zastade u nekom šumarku, dok joj je

srce luđački udaralo. Nikog nije bilo u blizini. Ona zari lice u ruke i

glasno zaplaka. Gotovo je! Sad je gotovo. Mora da ode. Da ode od An-

rija, od njegove opasne blizine. Shvatila je, konačno. Sve je bilo u redu

dok je mogla da zavarava sebe da ništa ne oseća prema njemu. Da su

prijatelji, drugari!

Znala je ona da su Anri i Katrin ljubavnici. Ali to je bilo nekako da-

leko, zaklonjeno, van njenog vidika. Anri je bio diskretan. Nije imala

prilike da ih vidi nasamo i da u to konačno poveruje.

Ova scena udarila ju je posred srca. Katrin se smeška, u veoma izre-

zanoj haljini, dok joj on, nagnut nad njom, nešto šapuće na uvo.

Čak i da je posumnjala u svoja osećanja, ove suze dokazuju da ona

njega voli. Obrisala ih je rukavom.

Kako će da se vrati? Posle ovoga otkrića o sebi, moraće da se pret-

vara kao da ništa ne oseća prema njemu, ne vidi šta se dešava. Da li će

to moći? A opet, kako da ode od njega? Čini joj se, kad ga ne bi videla

samo jedan dan, morala bi da uvene kao cvet bez vode. Ne bi joj smeta-

lo da živi u siromaštvu, samo kada bi njega mogla da vidja. Oh, kad bi

sve moglo da bude po starom! Da opet budu samo prijatelji!

Moraće da razmisli šta da radi. U svakom slučaju, stvari su joj sve

tamo. Neće moći da ode bez njih. Dokumenta sa imanja. Jedino da se

W & N

tiho uvuče u sobu kada su svi na ručku i uzme ih. Šta da radi? Da li da

neopaženo ode? Da nastavi svoj put u Pariz? Na to kao da je zaboravi-

la. Polako se okrete i krenu prema dvorcu. Odlučiće usput. Ali nešto joj

je govorilo da neće moći da ode od njega tek tako, bez pozdrava.

X

Katrin je sedela na sofi zanemela. Nije mogla da veruje. Kad je Lui

onako brzo zatvorio vrata za sobom, i ostavio ih isto tako iznenadjene

kao što je i on bio kad je ušao, ona shvati da gleda zapanjena za Anri-

jem koji je izjurio za njim u hodnik.

– Lui! Lui, čekaj! – vikao je. Ona je i dalje sedela, nema od zaprepa-

šćenja. Da li će je sad ostaviti samu u svojoj sobi dok on juri za tim de-

čakom? I zašto juri za njim? On je takav da, kada bi mu i verenica ili

žena naišla i zatekla ga tu sa njom, možda ne bi potrčao da se opravda.

Ipak se vratio, setivši se da ona još tu sedi. Bio je neraspoložen. Ona

se ugrize za usnu. Moraće da sazna šta se tu dešava. Da nije provereno

sigurna da on voli žene, pomislila bi da medju njima nešto ima. Ili zais-

ta ima? Ali sa čije strane?

Čini se, ipak, da je dečko zalutao napogrešnu teritoriju. Njenu. Jer

Anri je njen. I nema nameru da ga tek tako prepusti bilo kome. A naro-

čito ne nekom mladiću, ma kako bio lep i nežan.

Možda je suviše lep i nežan? Kada ga sledeći put vidi, moraće malo

bolje da ga pogleda. Da nije u pitanju devojkal Ona pogleda Anrija is-

pod oka. Možda krije ljubavnicu ispod tog muškog odela?

– Oprosti. Šta smo ono razgovarali? – javi se Anri zamišljeno, vidno

neraspoložen i odsutan.

– Ah, ništa posebno. Baš si mi obećao kako ćeš da dodješ u moju

sobu posle ručka – mazno mu odgovori ona. On se nasmeja. To nije bi-

la istina. Upravo ga je pozivala, a on se trudio da nadje neki izgovor

koji neće biti uvredljiv, i način koji je neće naljutiti, kad je naišao Lui.

– Hoćeš li doći? – upita ona još jednom zavodljivo, ustajući. Bila je

ljuta, ali sad nije vreme da to pokaže.

W & N

– Verovatno – ispurži se on nehajno na krevet. Da li je to on poziva

da ostane ovde, kod njega u sobi?

Ali on istog časa ustade, kao da se setio šta bi ona mogla da pomisli

i pridje prozoru.

– U redu. Onda se vidimo kod mene – reče ona bacajući još jednom

pogled na njega, ali on se ne okrenu. Ona Ijutito zatvori vrata. Ah, po-

kazaće ona njemu. Njima obojici, ako nešto muvaju iza njenih ledja!

Niko nju ne može da pravi budalom!

Anri je gledao kroz prozor. Zašto je malopre skočio i potrčao za Lu-

iem? To nije mogao sebi da objasni.

Uhvati se za glavu i sede na krevet. Pa on je sasvim sludjen! Ne mo-

že ni svoje misli da pohvata, ni da se sabere.

Potrčao je za njim da se opravda, kao da ga je Lui zatekao u preljubi

sa Katrin. A zašto je to pomislio? Pa on i Katrin su već odavno ljubav-

nici, i nikome se do sada nije pravdao zbog toga. Čak je neko vreme

pomišljao, u dokolici, da tu vezu i ozvaniči, naročito kad je ona postala

udovica.

Zašto je poželeo da se Luiu opravda?

Nesumnjivo da ga je porazio njegov ulazak u sobu. Osetio se zate-

čeno, i kao u kradji. A Luiev izraz lica! Ni njega ne može da objasni.

Neverica, razočarenje, bol! Zašto?

Oh, glava će mu pući! Da li se on zaljubio u tog dečaka? Neverovat-

no! Kako li mu takve pomisli padaju napamet! To nije moguće. Takve

gadosti radi samo matori Marne. On ne! On je oduvek bio ljubitelj že-

na. Do sada nikad nije zastranio.

Možda se mladić zaljubio u njega? Da li uopšte ta osećanja medju

njima može da uprlja takvom formulacijom? On je još mlad, može da

zaluta u tom lavirintu ljubavi.

Opet, ono sinoćno odbijanje vojvotkinje. Možda je dečko već zas-

tranio? Anri se šetkao po sobi. Šta da radi? Šta da radi i sa njim i sa so-

bom? Jer i sopstveni postupci mu nisu jasni. Možda bi bolje bilo da

dečko ode. Njegovo prisustvo postaje suviše uznemiravajuće. Setio se

samo kako je sinoć dugo ležao budan, svestan da Lui leži u drugom

krevetu. Zašto nije mogao da se uspava?

Ponovo ustade i poče nervozno da šeta po sobi.

W & N

Sa druge strane, dečko ništa nije kriv. Sve je to počelo bezazleno,

Selininim spašavanjem. Ko se nadao da će dovde doći?! Zašto da ga

udaljava, ko zna šta može da mu se desi negde u stranom svetu, sa-

mom? Eto, u svakoj krčmi mogu da vrebaju razbojnici. On je mlad, ne-

žan, neće moći dugo sam da luta. A i ko ga uzme u službu, možda neće

imati mnogo obzira prema njegovoj nežnosti.

Ne, ne sme ga zbog svog sebičnog straha od sopstvenih postupaka

oterati.

A da on nije sam pobegao? Anri opet skoči. Kako je izjurio, možda

se neće ni vratiti. Doduše ono malo stvari što ima, još su tu. On baci

pogled na Luijevu torbu, ali odole iskušenju da zaviri u nju. Umesto

toga izjuri napolje. Mora da se izduva, inače će poludeti. I da pronadje

tog dečka, da ne uradi neku glupost.

Dok je trčao niz stepenice, pitao se zašto li je pomislio da se Lui ne-

će vratiti, da je povredjen i ljut. Pa on je znao od pre, svi znaju da mu je

Katrin ljubavnica! To nikada nije ni krio. O, kakva zbrka!

Anri izadje u dvorište. Luia nije bilo. Prošetao se, trudeći se da ne

privuče pažnju svojim osvrtanjem. Vide Rejbona u jednom hladu.

– Rejbon, da li si video Luia? – upita on, trudeći se da zvuči nehaj-

no.

– Nisam.Zašto?

– Onako. Hteo sam da ga nešto pitam – Anri se okrenu, tražeći pog-

ledom Luia.

– Znaš, Anri, hteo sam da ti kažem de mi baš izgleda kao fini mo-

mak.

Anri ga pogleda podozrivo. Da li se to neka zaraza širi na sav muški

rod?

– Ozbiljno. Sinoć smo nešto počeli da razgovaramo. Baš mi se do-

pao. Znaš, prema nekim ljudima prosto ne možeš da osetiš ljubomoru.

Ako Selin želi da se uda za njega, potpuno je razumem. On je osoba

koja bi mogla da usreći bilo koju ženu. A ja želim da ona bude srećna –

završi tiho Rejbon.

– De, de, Alber, šta si se tako pokunjio! Šta ste to razgovarali?

– Ma ništa posebno. Nešto o vernosti i ljubavi.

Anri proguta knedlu.

W & N

– On nije kao ostali. Juče su mu se svi smejali, ali u stvari samo je

on u pravu. Treba se držati nekih načela. I biti veran svojoj ljubavi. Ja

ga potpuno razumem. Voleo bih da nastavim taj razgovor sa njim. Za-

moli ga da dodje do mene kad ga vidiš – reče Rejbon na kraju.

Anri pogleda. Luia nigde nije bilo. Dole, u daljini, voda u reci presi-

javala se pod zlatnim sunčevim zracima. Možda će bolje razmišljati po-

sle kupanja. Kad se izmori plivanjem i rashladi, možda će mu sve biti

jasnije.

XI

Lui sidje sa konja. Rejbon ga je video i podje mu u susret.

– Hej. Kako je bilo na jahanju?

– Dobro – Lui je prelazio pogledom po vrtu. Rejbon se nehotice ok-

renu.

– Ako tražiš Anrija, on je otišao do reke. Video sam ga malopre. Pi-

tao je za tebe.

– Dobro. Do reke, kažeš? – javi se u njoj nešto kao trag sumnje.

– O, da. I juče je išao. Terao je i mene, ali ja nisam baš lud za pliva-

njem. On ide skoro svakog dana kad je ovde.

– Je I’ sam otišao? – Luiz se trudila da obuzda sumnju.

– Uvek ide sam. Tamo, kod velike okuke je najlepša voda za pliva-

nje... Hej, kuda ćeš?

Lui je već bio na konju, vrlo bled.

– Možda se varam, ali mislim da je Anri u opasnosti. Dodji za

mnom, molim te!

Rejbon ostade zbunjeno da gleda za njim. Lui je jurio ka reci kao

lud. Šta se ovde dešava?

Nije bio jedini koji se to pitao. Još nekoliko para očiju budno je pra-

tilo Rejbonove razgovore sa jednim, pa sa drugim prijateljem.

Rejbon podje do štale. Hajde da vidi šta se to tamo dole dešava.

Luiz je jahala prema reci kao bez duše. U sebi se molila da se preva-

rila, da to nije istina. Ili bar da će stići na vreme ako jeste.

W & N

Blizu vrba bio je vezan Anrijev konj. Ona skoči sa svog i oslušnu.

Gde je? U početku ništa nije čula osim svog sopstvenog srca koje je

zaglušujuće bubnjalo, što od brzog jahanja, što od straha.

Ipak, da. Tamo dole iza vrba čulo se pljuskanje vode. Ona izvadi

mač. Anrijev je bio pored kaputa koji je skinuo. Ona ga uze i potrča.

U vodi su pljuskale tri prilike. Dve su opasno kružile, uzdignutih

mačeva, sa povremenim napadima, koje je goloruki Anri, samo u pan-

talonama i košulji trudio da izbegne. Oko njega se crvenela voda od kr-

vi. Držao je u rukama neku granu kojom se još uvek branio i nekako

blokirao udarce, ali videlo se da je pri kraju snage i da neće još dugo

izdržati. Luiz potrča iz sve snage. Iznad njih je bila mala uzvišica. Nije

bilo vremena da polako silazi do reke.

– Anriiiii!!! – povika ona iz sveg glasa, skačući prema njima. Svo

troje se okrenuše. Ona u letu dobaci Anriju mač. Dobro je, uhvatio ga

je. To je videla pre nego što je pljusnula u vodu do pojasa.

Nije videla još jednog napadača, koji je verovatno čuvao stražu. On

joj skoči iza ledja, ali ona je bila brža i odbi napad. Malo je posrnula u

vodu. On navali mačem na nju. Nije mogla da vidi šta radi Anri. Njen

napadač je bio odmoran, i žustro je napadao. Morala je da prikupi svu

snagu i koncentraciju da odbije napad. A u vodi je bilo teško. Da se bar

nije malopre onako izmorila jahanjem!

Čulo se samo udaranje mačeva i pljuskanje vode. Dobro je, sve dok

čuje mačeve iza sebe, zna da je Anri dobro. Ponovo je izgubila ravno-

težu i pala u vodu. Mora da bude pažljivija. Ona napade. Razbojnik kao

da je bio iznenadjen. Toliko da je nije blokirao i ona ga zaseče u miši-

cu. Tamno crvena boja poče da probija kroz njegovu košulju. Besno je

pogleda, ali poče da se povlači.

Ni njegovi drugovi nisu imali ništa protiv. Ona se okrenu da vidi šta

Anri radi.

– Pazi! – uspe da čuje njegov uzvik. Ona mahinalno skoči u stranu,

ali dobi udarac u glavu. Sve poče da se muti oko nje i ona pade u vodu.

Anri razjaren napade onu dvojicu koji su se već povlačili. Sad kad je

ponovo bio naoružan, nije više bio primamljiv plen. Oni konačno pre-

veslaše brzo na drugu stranu reke, ubacujući u čamac svog ranjenog

druga.

W & N

Nije imao vremena da ide za njima i otkriva ko su. Bacivši još jedan

pogled na njih da se uveri da su otišli, on skoči kroz vodu. Reka je već

počela da nosi Luievo telo. On ga dohvati. Bio je lak kao perce.

– Lui! Lui! – izneo ga je iz vode i položio na travu. Na glavi je, is-

pod kose, imao plitku zasekotinu. Krv je već stala. Da se nije nagutao

vode? Udarac je bio jak ali pljoštimice, inače bi sad lila krv na sve stra-

ne.

On ga okrenu na stranu. Ništa. Da li je živ? Brzo poče da mu ras-

kopčava košulju, da oslušne srce. Već je prislonio glavu. Ništa nije čuo.

Strah za Luiev život prosto ga je paralisao.

Samo što se nije srušio kad ispod košulje ugleda ženski korset i gru-

di koje su stidljivo virile iznad, praveći udolinu u sredini. On zatrepta.

Mora da je poludeo. Šta je ovo? Lui je žensko?

Lui okrenu glavu na drugu stranu, još se ne budeći. Anri mu drhta-

vim rukama zakopča mokru košulju.

U sledećem momentu Lui otvori oči. Srete Anrijev pogled. On od-

mah primeti kako devojka, koju više nije mogao da zove Lui, podje ru-

kom da proveri košulju. Bila je zakopčana, ali ona još jednom pogleda

u Anrija.

– Jesu li... jesu li otišli? – upita pokušavajući da se pridigne, ali opet

klonu.

– Otišli su, na sreću.

Lui ostade da leži. Sad je gotovo. Otišli su.

Anri se u svom zaprepašćujućem otkriću nije odmah setio, ali sada

reče, nekim glasom koji kao da nije bio njegov:

– Hvala ti. Da nije bilo tebe, sad bi me tražili po rečnom dnu. Otkud

si ti naišao?

– Rejbon mi je rekao da si pošao na kupanje. I onda sam shvatio...

– Šta si shvatio?

– Pa onaj razgovor, što sam čuo jutros. Napad nije bio namenjen

meni, nego tebi. Ti ideš svakog dana na kupanje, tebe su vrebali. Mislio

sam u prvom momentu da su hteli mene da napadnu.

– Kakav razgovor? Kakav napad?

– Ah, čuo sam ih jutros tu pored reke kako se dogovaraju. Mislio

sam da vrebaju mene. Tek sam malopre shvatio da si ti u pitanju – nje-

W & N

na glava klonu od vrtoglavice. Anri se približi. I sam je bio ošamućen, i

od borbe, i od napora, i od zbrkanih saznanja.

– Zašto nisi došao kod mene da mi kažeš? Zar bih ja dopustio da se

tebi nešto desi? – Anri je opet pred sobom imao svog prijatelja, požrt-

vovanog do krajnosti. Možda mu se ono malopre samo učinilo? Možda

je i on dobio neki udarac u glavu, a da nije ni primetio, pa počeo da ha-

lucinira, pomislio je sa nadom.

– Hteo sam, ali... – Lui zbunjeno zastade, skrećući pogled.

A, da. To je bio onaj njegov dolazak u sobu kada ga je zatekao sa

Katrin. Anri se takodje u zabuni okrenu u stranu. O tome nisu još raz-

govarali.

– Jesam li ranjen? Baš sam bio nespretan – Lui opipa glavu. Krv se

već sasušila. Samo mu je jako zvonilo u glavi.

– Nisi ti ni malo nespretan. Da nije bilo tebe, ni mene ne bi sada bi-

lo. Hvala ti.

Lui porumene. Anri ga je gledao. Da li je moguće da je to istina, to

što je malore video? Lui je devojka?

Začu se topot kopita. To je dolazio Rejbon.

– Hej! Jeste li dobro? Šta se ovde dešava? – upita on. Lui je sedeo

na zemlji, sa tragovima krvi na glavi. A Anriju je košulja bila sva krva-

va, zasečena i pocepana na više mesta, i imao je brojne ogrebotine.

– Napali su me neki razbojnici dok sam se kupao. Lui je dojurio i

spasio me.

Rejbon se zadivljeno zagleda u Luia.

– Da nemaš ti neko šesto čulo? Otkud si znao da njega napadaju ra-

zbojnici?

– Čuo sam neko šaputanje jutros ovde, pored reke. Samo nisam znao

koga planiraju da napadnu. Mislio sam da sam ja u pitanju, pa nisam

hteo da dižem galamu.

– Kakvu galamu? Pa zar bi ćutao o tome? – začudi se Rejbon.

Lui pokuša da ustane, ali posrnu. Još mu nije bilo dobro. Anri pridje.

– Rejbon, dovedi njegovog konja – reče i podiže Luia u naručje. Lu-

iz zausti da se pobuni, ali samo malaksalo utonu na Anrijeve grudi.

Rejbon je požurio za konjem. Anri polako podje za njim.

W & N

Luiz se bojala da će Anri čuti koliko joj srce udara. Ovako, obamrla

u njegovom naručju, mogla bi do kraja sveta. Bože, hvala ti! Samo je-

dan trenutak ovakve blizine biće mi dovoljan za ceo život, mislila je.

Anri je išao polako. Kao da i on želi da je što duže drži u naručju.

Nije mogla reč da progovori. Ni njemu nije bilo do priče. Nije hteo,

nije smeo da gleda devojku u lice, mada je bilo tako blizu. Kad Rejbon

pridje vodeći konja, on ipak baci jedan brzi pogled na nju. Samo da

proveri da li je dobro, ništa više. Jedna bora na čelu produbi mu se kad

vide suzu koja brzo skliznu niz njen obraz.

Rejbon dovede Luievog konja. Anri je sa lakoćom pope na njega, pa

zviždukom pozva svog. Uskoro su lagano svo troje na konjima išli

prema kući.

U vrtu već primetiše da se nešto desilo, čim je i Rejbon onako odju-

rio. Nekolicina radoznalih sačekalo ih je i otpratilo do ulaza. Imali su

da vide kako Anri sa lakoćom skida Luia sa konja i nosi ga uz stepeni-

ce. Bili su mokri i sa tragovima borbe. Krvavi i iscrpljeni, nisu bili ras-

položeni za priču. Uostalom, Rejbon će im sve ispričati.

Ubrzo se pročulo da su Anrija napali razbojnici, i da mu je Lui pri-

tekao u pomoć, rizikujući sopstveni život. Rejbon nije sebi pridavao

važnosti u tome, ali upitaše i njega nekoliko puta da li je i on učestvo-

vao u borbi.

– Nisam, ali sam video da nešto nije u redu. Lui me pozvao da ga

pratim pre nego što je odjurio ka reci, i ja sam požurio do konja – pri-

čao je on, gledajući ispod oka Selin, koja se približila i iz prikrajka slu-

šala. – Ali glavna zasluga pripada Luiu – dodade. To je bilo namenjeno

njoj. Nije hteo da krade tudju slavu.

Pogledi im se sretoše. Kao da ga prostreli nešto posred srca. Njen

pogled bio je blag i ozbiljan, odobravajući. Htede da mu pridje, ali novi

radoznalci se proguraše i ona se polako udalji.

Anri je rasterao sve. Položio je Luia na krevet. Jedino je pustio ra-

narnika u sobu, koji mu pogleda glavu.

– Nije ništa opasno. Imali ste sreću. Ovo je udarac pljoštimice. Da je

bilo sečivo, ne bi bilo dobro.

On opra ranu. Hteo je da vidi i Anrijeve posekotine, ali ovaj je bio

nestrpljiv da mu vidi ledja. Isprati ga do vrata. Onda se okrenu i pogle-

da mokrog Luia na krevetu.

W & N

Prišao je kovčegu sa odelom i uzeo suvo odelo.

Luiz je pratila šta se dešava.

Oterao je ranarnika, nije dao sobaricama da udju i muvaju se po so-

bi. Da ne namerava da joj on pomogne da se presvuče? Ona opusti gla-

vu na jastuku.

– Jesi li sad bolje? – upita on blago, okrećući se ka njoj.

– Jesam.

– Možeš li sam?

– Mislim da mogu – reče ona brzo.

– Dobro je. Ti se presvući, a ja idem dole da zadovoljim radoznalce,

inače će se rasprsnuti. Sirotog Rejbona sad sigurno stavljaju na muke i

razvlače na sto strana.

Ona se nasmeši. Gledala ga je kako izlazi, presvukavši se pre toga u

uglu sobe. Onda polako ustade i stavi rezu za njim.

Anri je morao potanko da ispriča šta je bilo. Sada kad je sve prošlo,

polako se opuštao i opet mu se vratilo dobro raspoloženje, pa je pričao

kako su ga napala petorica, a Lui je sam četvoricu savladao, kada mu je

pritekao u pomoć.

Svi su se čudili, u neverici, ali njihov spektakularni izgled i dolazak

nije mogao da porekne to što im je on sad pričao.

Selin mu je prišla kad se već gužva stišala.

– Kako je on? – upita ga tiho, mada je gorela od želje da postavi još

neko pitanje.

– Dobro je, odmara se. Dobio je udarac u glavu. Samo da znaš, Rej-

bon je dojurio kao lav.

– Znam. Samo kaže da je zakasnio za borbu. Sve ste već sami obavi-

li.

– Možda je i zakasnio, ali ne znači da se ne bi od sveg srca borio uz

nas.

Ona saže glavu.

– Selin, kaži mi, molim te, zašto si ga ostavila? On je divan momak,

kao stvoren za tebe. Obožava te, to ne može da se sakrije. A mislim da

ni ti nisi ravnodušna prema njemu. Šta je u pitanju?

Ona ga pogleda, lomeći se.

– Ne, ne mogu da ti kažem. Ne tebi.

– Zašto ne meni? Zar to ima veze sa mnom?

W & N

– U stvari, nema – poče ona da se zbunjuje. – Anri, ne mogu da ti

kažem. Bar dok nešto ne proverim i razjasnim sa njim.

Ona se udalji. Naidje Rejbon, gledajući za njom.

– Rejbone, šta ti je rekla kada ti je vratila prsten? – upita ga Anri.

– Nisam ni ja siguran. Mislim da joj je neko nešto rekao za mene.

Nisam je sasvim razumeo. Ispričala mi je neku nepovezanu priču o

vernosti i izdaji i otišla ljuta. Mislim da je u pitanju sumnja na neku

drugu ženu.

– Zašto nisi tražio da ti razjasni razloge?

– Nije htela više ni da me pogleda, a kamo li da razgovara sa mnom.

Ponašala se kao da ja to već i sam znam. A to nije istina, kunem se.

– Da li to ima neke veze sa mnom?

– Sa tobom? – začudi se Rejbon.

– Ne bih rekao. Ali mislim da Lui zna ili sluti u čemu je stvar. Ka-

žem ti, počeli smo da razgovaramo sinoć. Moram da ga pitam. To je

neki poseban mladić. Od kako sam sa njim razgovarao, čini mi se da mi

se vraća ona moja stara Selin.

– Nemoj sada. Neka se odmara.

XII

Anri konačo ostade sam. Ostali odoše da se zabavljaju a on se udalji

i sede na jednu zaklonjenu klupu gde ga niko neće uznemiravati. Kona-

čno ima vremena da razmisli o svemu.

Sada je sasvim siguran u ono što je video. Lui je devojka. Ali kako,

zašto? To nije mogao da dokuči.

Setio se okolnosti pod kojima su se upoznali. Nesumnjivo hrabra

devojka. Sama je odjahala u šumu u susret razbojnicima, da pomogne

nepoznatoj devojci. Vrlo nesebično. Kako nije odmah posumnjao? Pa

pred njim se onesvestila od svoje prve borbe!

Izlazile su mu još neke slike pred oči. Luieva zapanjenost, morao je

još tako da je zove jer nije joj znao ime, kada je on počeo da se pre-

svlači pred njom prvo veče kad su stigli. Kako do sada ništa nije prime-

tio, kada je bilo toliko stvari koje su ukazuivale na to da je on devojka?

W & N

Prvo izgled, ponašanje. Svi su komentarisali kako je Lui lep, stidljiv

kao devojka. Oh, pa ono sa sobaricom. Setio se kako je Lui naišao sav

zbunjen. A tek vojvotkinjino udvaranje! Ko zna šta je tada mislila, ka-

ko se izvukla iz te neprilike.

Ali ono što mu se najviše vraćalo u sećanje, to je onaj pogled od si-

noć. Ono kad se on sagao. Kad su im se pogledi susreli. Cele noći se

posle toga prevrtao po krevetu.

Zašto se krije u muškom odelu? Da li beži od nekoga? Ne deluje kao

avanturista, kao neko ko želi da luta po svetu u potrazi za uzbudjenji-

ma. Više kao čestita osoba prisiljena na nešto što nije bilo u planu. Šta

li ga je nateralo na to? Odosno, nju. Eto, nikako da se privike. To ima

neke veze sa imanjem, sigurno.

A još pre podne razmišljao je o tome da je otera, jer je počeo da ose-

ća neka sumnjiva osećanja. Možda je ipak osetio da se tu krije devojka.

Da li da joj kaže da zna za njenu tajnu?

Ali nešto mu je govorilo da će je takvo otkriće postideti. Kada bi joj

rekao, njihov odnos više ne bi bio isti. Uvek bi bilo nekog ustručavanja,

ustezanja. I udaljavanja.

To nije želeo. Kako su samo postali bliski! To je još juče pomislio!

Nikada ni u koga nije imao takvo poverenje kao u Luia! Sa pravom!

Kako je samo hrabro uleteo u borbu!

I spasio mu život. Baš u momentu kad je pomislio na njega, kada ga

je prizivao upomoć, ubedjen da mu je došao zadnji trenutak i da mu vi-

še niko ne može pomoći, uskočio je Lui i zaprepastio ne samo napada-

če, nego i njega. Da li je on to odnekud čuo njegov nemi poziv za po-

moć? Eto, opet razmišlja o njemu kao o muškarcu. Sav je konfuzan.

Nikako da prihvati ovo novo otkriće.

Da, zaista je Lui, ko god da je, nešto posebno u njegovom životu.

Pre svega prijatelj, kakvog nema svako. I još devojka. Da li je moguće

da mu je najbolji prijatelj jedna devojka? Da mu je neko pričao, isme-

jao bi ga. On, zavodnik, koji žene i devojke nije shvatao ozbiljno, da

tako nešto oseti za jednu od njih!

Nije bio ljut što ga je prijatelj prevario i predstavio se kao muško.

Slutio je da iza toga stoji valjan razlog. Bilo mu je žao samo zbog toga

što je to saznao. Da nije saznao, sve bi bilo po starom. Imao bi svog

W & N

prijatelja, svog ličnog telohranitelja! Ne samo da je Selin spasao, nego i

njega samog! Ko bi rekao!

A sada, kada zna tajnu, kako da se pretvara da je sve po starom? On

nikada nije bio lažov! Doduše, žene je lagao i varao, ali prijatelje ne!

Eto, opet o Luiu razmišlja kao o prijatelju, a ne kao o ženi.

Bez obzira, ne bi želeo da je izgubi, da ode iz njegovog života. Ne

sme joj priznati da zna za njenu tajnu. Mora da je prati, da vidi šta je u

pitanju. Da se pobrine da ona ostane. Da ostane kao Lui, a ne kao de-

vojka. To isto mora da se poštara. Jer, ako ona sazna da on zna da je

ona devojka...

U tom slučaju ne može ostati uz njega. Drugi ne moraju da znaju, ali

dovoljno je što će njih dvoje znati. Muško odelo na njoj štiti je od de-

vojačkog stida što je sa njim u sobi, sama. Eto, još i to! Uh, baš je ovo

komplikovano.

Ako se otkrije, neće moći da ostane uz njega kao devojka. Biće nep-

rikladno. I šta će on sa njom onda? Devojke u sadašnjem društvu sede

kod kuće, dosadjuju se, vezu, ili ko zna šta još bezvezno rade, a njemu

treba kompanjon za lov, odbijanje razbojnika i slične zanimljive stvari

koje rade muškarci. Baš je ovo društvo nepravedno prema ženama, mo-

ra da prizna.

Drugo, ono što ga u stvari više brine od svega toga je činjenica da

prema njoj gaji neka duboka i neočekivana osećanja. Mislio je da je u

pitanju veliko prijateljstvo. Možda i jeste? Ali kako ostati prijatelj sa

devojkom? Devojke i žene nisu za prijateljstvo. One su samo za Ijubav

i uživanje. Ali ova je nešto drugo. Ova je, ipak, na prvom mestu, prija-

telj kakvog do sada nikada nije imao. Da li je samo to?

Srce poče da mu lupa jače. Da li bi on želeo da mu ona ostane samo

prijatelj? Srce ga odaje, mada ne želi da prizna. Ali kako će onda? Ipak

ne zna ni ko je, ni šta je. Ne može se ni oženiti njome, on je ipak veli-

kaš, u njegovoj porodici ženili su se i princezama, ima rodjake čak i iz

kraljevske familije. Ne može se oženiti nekom običnom devojkom.

Ali ne može je ni pustiti da ode od njega. Šta da radi?

Sad je siguran da ne želi da ona ode. Da li je on to... voli? Ne sme ni

da postavi takvo pitanje, plašeći se odgovora. On, neodoljivi Anri Tu-

loa, koga ni prepredena Katrin Leber nije uspela da odvede pred oltar,

iako tu ne bi bilo smetnji, što se tiče porekla i bogatstva. Da, zaista ju je

W & N

zavoleo, mora to da prizna. Ono danas kada je skočio da se opravda,

kada ga je zatekla sa Katrin, to ipak sve objašnjava.

Da, voli je. To je još jedan problem od koga boli glava. Eto, priznao

je sebi. I šta sad? Već je došao do zaključka da ne može da se oženi

njome. Da je uzme za ljubavnicu? Krv mu se pope u glavu. Duša i telo

kažu da, ali glava kaže – ne. Ne zaslužuje ona da prodje kao ostale nje-

gove ljubavnice. Da, da. Sve ih je bez milosti ostavljao kada bi mu do-

sadile. A prema njoj... Ne bi ni slučajno smeo da postupi tako. Pa zar

da u blato i očaj baci nekoga ko je onako skočio pravo u bitku samo da

njega spasi.

Zažmurio je. Setio se kako je danas, umoran pred napadima onih ra-

zbojnika, očajnički pomislio: "Lui, zašto se iznenada ne pojaviš, kao

ono sa Selin?” U tom trenutku začuo je njen krik: “Anriiii!” Video je

kao u snu kako skače sa uzvišenja iznad reke i dobacuje mu mač. Kako

je tada osetio zahvalnost prema Bogu! "Bože, hvala ti! Hvala ti što bo-

lje od nas znaš šta nam u životu treba”, pomisli.

Ali šta ona oseća prema njemu? Da li je on za nju samo prijatelj, ili

nešto više? O, kako se nadao, kako je želeo da oseća nešto više. Ništa

mu drugo na svetu ne bi trebalo.

Pokušavao je da se seti. Tako je bila diskretna, ništa nije odavala.

Kako mu je srce pevalo danas kada ju je uzeo u naručje! Mogao je da je

nosi tako zauvek, da je ne odvoji od sebe. Kako je lagana, a kako snaž-

na! Kakav je on srećnik što ju je našao! Samo kada bi mogao da je za-

drži.

Neka tiha sreća u dnu srca doviknula mu je da postoji nada. Bilo je

tu nekih zbunjenih pogleda, pokreta. Ona suza koja joj se danas iskrala

iz oka. Pa i to što je dojurila da ga spašava. To mu je najveći znak. Jes-

te, možda bi i za prijatelja, ali nada se da je to specijalno, samo zbog

njega.

– Tuloa, danas ste baš imali sreću – začu on glas pored sebe. Baš se

bio zamislio. To je bila vojvotkinja.

– Jesam – reče on.

– Takvog prijatelja nema svako.

– Znam.

– Htela sam da vas pitam, da li je tu samo prijateljstvo u pitanju?

– Kako to mislite?

W & N

– Znaš ti dobro kako ja mislim. Nisi glup. Čak smatram da si ti, u

ovoj gomili gostiju koja me zamara svakog leta, a bez kojih ne mogu,

medju pametnijima.

– Hvala.

– Dakle?

On se seti zašto ga ona pita. Nije odustala.

– Reći ću vam samo jedno, ja volim žene, i od njih neću nikad odus-

tati. Nikada ne bih to promenio, ni za šta na svetu.

– Dobro – bila je zadovoljna odgovorom. Gledao je veselo kako se

udaljava. Baš joj je dao dobar odgovor. Diplomatski. Ni Lui ne bi mo-

gao bolje. Ali kako je on? Odnosno, ona...

– Vojvotkinjo, zar nije neobičan današnji dogadjaj? – Katrin kao da

je vrebala vojvotkinju, pridje joj. Čula ju je kad razgovara sa Anrijem.

U stvari, već neko vreme je uhodila i osluškivala sve razgovore vezane

za njega i Luia.

– Zar ne? Zaista je neobičan.

– Takvo požrtvovano prijateljstvo zaista se retko sreće – reče Katrin.

– Draga moja, ne budite ljubomorni. To su muška prijateljstva. A

vaš dragi Anri baš mi je priznao da nema 'nameru ni po koju cenu da

menja svoje opredeljenje za žene.

Katrin zastade gledajući za njom.

Neko zastade pored nje. To je bio d Breso.

– Šta se to danas desilo?

– Ne znam još. Ali saznaću – reče ona zamišljeno. D Breso ostade

da gleda za njom.

XIII

Sutradan je Luiz već ustala. Izašla je u vrt i sela sa Selin. Nije pri-

metila kako malo podalje sedi Anri. Dobro se zaklonio da ga ne prime-

te. Nije čuo o čemu razgovaraju, ali glava mu je bila puna misli.

Nije znao šta da radi. Celu noć nije oka sklopio. Osluškivao je njeno

disanje. Činilo se da se dobro oporavlja i da povreda nije velika. Ili je

samo ona vrlo hrabra i jaka.

W & N

– Lui, zaista ne znam kako da vam se zahvalim. Ponovo vas je Bog

poslao da nas spašavaš. Pre dve nedelje mene, a sada Anrija.

– Selin, zaista nema potrebe da mi se toliko zahvaljuješ. Bilo mi je

drago da pomognem. I opet bih da treba.

Selin je sedela i gledala zamišljeno pred sebe.

– Eto, vi ste došli i prvi put rizikovali i svoj život za sasvim nepoz-

nate ljude. A čini se da neki ne bi ni upola manje, za neke koji im na-

vodno znače najviše na svetu.

– Selin, ako mislite na Rejbona, dao bih ruku u vatru da je on nevin,

odnosno da je lažno optužen. Hoćete li da mi kažete ko ga je to tako te-

ško oklevetao kod vas?

– Ne znam da li bi trebalo... Ali na kraju krajeva, u vas imam pove-

renja.

A i ta osoba nije' zaslužila naročitu zaštitu sa moje strane. To je bila

Katrin Leber. Sada kad razmislim, sve mi to izgleda nekako čudno. Pri-

šla mi je tada kao slučajno i izjavila kako je mladi Rejbon divan, tak-

vog čoveka i ja treba da nadjem, kako je lud za njom i tako to. Ne že-

lim da se prisećam svih njenih izjava.-Ali čudno je to... – nadoveza se

Luiz.

– Da. Čudno je to što je posle sve bilo po starom. Odnosno, ona je i

dalje bila sa Anrijem kao da se ništa nije desilo. A Rejbon i dalje izgle-

da kao da nema pojma koji je razlog raskida. Zato počinjem da sum-

njam da je to sve bila laž.

Luiz skrenu pogled na pominjanje Katrininog i Anrijevog imena za-

jedno, ali nastavi.

– To sam i ja hteo da primetim. Cela ta priča vrlo je sumnjiva. A

Rejbon mi je u poverenju priznao da zaista ne zna koji je razlog za vašu

ljutnju. Da li je u stvari cilj bio da se raskine vaša veridba? On vas toli-

ko voli da je to prosto žalosno.

– Znam. Mislim... Mislim da i ja njega volim. On je najbolji čovek

koga znam. Osim Anrija. I vas sada. Znate, dok sam bila ljuta na njega,

poželela sam da se udam za vas. Vi ste mu dostojna zamena.

– To bi bila velika greška.

– Lui, da li ste nekada voleli?

– Ne znam. Nisam siguran – ova tema se nije dopadala Luizi.

W & N

– Nećete da mi kažete. Nema veze. Samo me zanima kako izgleda

kada se zaista voli.

– Pa, izgleda tako da biste poginuli za tu osobu. Da nikada ne biste

poželeli da budete sa nekim drugim. Da sve što radite i mislite, ima ve-

ze sa njom.

– Vi ste ipak voleli! Ah, kako sam radoznala! Da li poznajem tu

osobu? Teško. Ovde nema nijedne žene koja zaslužuje takvu ljubav.

Luiz je ćutala. Odjednom se strese. Imala je osećaj da je neko pos-

matra. Ona pogleda prema velikoj kući. Puno prozora. Zašto ima utisak

da je neko vreba? Htede da upita Selin da li ima novih gostiju, ali Selin

se zamislila. Neka, neka dobro razmisli i sredi se. Ona će otići da legne.

Počela je da je boli glava. Zaključaće se u svoju sobu i sama razmisliti

šta da radi. Anri se nekako promenio od juče. Sav je pažljiv i brižan.

Dobro, zahvalan je zbog svega. Ali ima tu još nešto. U njegovom pog-

ledu. Nešto zbog čega ne zna da li da plače ili da se raduje.

– Selin, obećajte mi da ćete otvoreno razgovarati sa Rejbonom i raz-

jasniti nesporazum. Ja bih mogao da se zakunem da će vam reći istinu.

Odnosno, da nikad nije bio sa tom ženom. Ne znam kakav.je njen cilj u

svemu, ali čuo sam njene komentare kad je Rejbon stigao. Podsmevala

mu se da sad imate drugog ljubimca. Ona radi u dosluhu sa nekim. Ču-

vajte se. Možda je cilj u stvari da neko drugi dodje do vas.

– Ali ona ne može biti u vezi sa ubicama i razbojnicima!

– Možda ona nije, a ako jeste, možda i ne zna u kojoj meri je osoba

sa kojom radi opasna. Pričuvajte se i što pre razgovarajte sa Rejbonom.

Evo ga on, ide baš ovamo. Da ga pozovem?

– Oh. Ne znam...

To Luiz shvati kao odobravanje. Ustade i mahnu Rejbonu, koji brzo

pridje, sav smeten i gotov da se raduje pozivu.

– Rejbone, evo ova gospodjica ima veoma važan razgovor da obavi

sa vama. Ja vas napuštam sada, a vi se, molim vas, konačno razjasnite.

I Luiz ustade i polako krenu prema kući. Anri se malo pomeri da je

bolje vidi. Lakog koraka, ljubazno je pozdravljala poznanike. Svi su je

zavoleli. Vesela, otvorena. Hrabra. To sigurno.

Odjednom joj pridje d Breso. Anriju zastade dah. Vide kako se ona

malo izmiče, gužvajući rukom ivicu rukava. D Breso se nešto saginje,

skoro do njenog lica i tiho joj govori. Šta je to sad? Ne vidi njeno lice,

W & N

samo nervozne pokrete. Da nije d Breso već pre njega otkrio da je ona

devojka? Da nisu oni u vezi? Anriju munjevito proleteše pred očima svi

njihovi susreti. Setio se d Bresoovih naročitih pogleda i njene zbunje-

nosti svih ovih dana. O, Bože! Možda tu odavno nešto ima, a on se,

klipan, zaljubio kao balavac! Čekaj, da vidi opet. Da, ona odlazi brzo

prema kući, a d Breso gleda za njom. Onda se krišom osvrće i odlazi i

sam na tu stranu. O, ne. O, ne!

Anri se sruši na klupicu. Odjednom se razbiše u komadiće sve nje-

gove nade, misli, svi ružičasti snovi i gola, ružna istina izadje pred nje-

ga. Ona i d Breso. Otkada? Samo ga to interesuje. Došlo mu je da zavi-

ja kao vuk, toliko ga je zabolelo.

Nije hteo da ide na ručak. Izgubio je apetit. Umesto toga ode dublje

u hlad da se odmara. Bilo je vrućina da jaše, a ni do reke mu se nije iš-

lo. Ona je otišla, a za njom i d Breso. Sada mu sigurno ne bi pritekla u

pomoć, kada bi ga neko napao. Zauzeta je. Ima društvo. D Breso je

zgodan. Znao je mnoge žene odavno zaljubljene u njega. Zašto bi ona

bila izuzetak. Zato ostade utučen da sedi na klupi.

XIV

Nije znao koliko je prošlo. Još je sedeo nepomičan, kad odnekud na-

idje Rejbon. Kao da se iznenadio što ga tu vidi.

– Grofe, ja... U stvari, baš sam vas tražio. Ovaj... Hteo bih ponovo

da vas pitam ono što sam vas već jednom pitao prošle godine... – zbu-

njivao se on, a Anri ga malo odsutno pogleda, ne shvatajući.

– Hoću da kažem, Selin se više ne ljuti na mene i hoće da se pomi-

rimo. A pošto je to oduvek i moja želja, hoću ponovo da vas pitam za

dozvolu da se oženim njome.

– A, to! Dobro je, dobro. Baš se radujem zbog vas. Može, kako da

ne. Pa, kako to odjednom? Jeste li se objasnili? Mora da je neki nespo-

razum bio?

– Da. U stvari, Lui je pokrenuo stvar. I pogodio o čemu se radi.

– Lui? – preko Anrijevog lica predje trag senke. Rejbon ga začudje-

no pogleda. Do sada je grof uvek sa radošću pominjao svog prijatelja.

W & N

Zašto sada ova tuga? Ali, jasno je. To je zbog njegovog iznenadnog od-

laska.

– Baš mi je žao što je otišao. Tako je bio priatan i fin...

– Otišao? – prenu se Anri. Rejbon se zbuni još više.

– Zar niste znali? Žao mi je...

– Otkud vi znate da je otišao?

– U stvari baš sam naišao kada je kretala kočija. Znate, oni njegovi

zemljaci što su kasno sinoć stigli... Ali, vi u stvari i ne znate za to. Otiš-

li ste ranije sa večere zbog svega što se izdešavalo. Naišli su neki nje-

govi zemljaci. I on je legao ranije, nisu imali prilike da se juče pozdra-

ve. Tek su se danas sreli i poveli ga kući. Tako mi je bar d Breso rekao.

On ga je, izgleda, ispratio.

– D Breso? – sad je Anri bio sasvim budan. Nešto se ovde nije ukla-

palo. Opet d Breso. Ali, možda 'je zaista otišla. Tek mu je sada zaista

teško, kada zna da ona nije ovde.

Evo, Rejbon sav blista od sreće, bez obzira što ga tako zabrinuto

gleda. Mora da ode i prilegne. Rana na ledjima, na koju juče nije obra-

ćao pažnju, odjednom poče da ga boli. Da, sad će sve da ga boli, kad

nje nema pored njega. A najviše srce.

On ustade, pozdravi zbunjenog Rejbona i krenu u kuću, sav slom-

ljen. Možda je tako i bolje. Da ona ode. On je velikaš, ne može se iona-

ko oženiti njome. Najbolje je ovo ludilo prekinuti u korenu. Dok još ni-

je kasno.

Ispred kuće pridje mu jedan od njegovih ljudi. Taj mu je bio naroči-

to odan. Anri ga sačeka.

– Šta je bilo, Benžamin? Deluješ zabrinuto.

– Ah, ništa. Vidim da ste dobro. Zabrinuo sam se što vas nema tako

dugo. Mislio sam da je opet neka gužva.

– Kakva gužva?

– Ma ništa. Učinilo mi se da čujem neko komešanje baš ispod mog

prozora. A posle sam čuo neke konje. Juče vam nisam baš bio na usluzi

kad je bilo potrebno, pa se sad brinem čim nešto šušne.

– Čuo si nešto sumnjivo?

– Pa, tako mi se tada učinilo. Ali, pošto vidim da ste vi dobro, a i

gospodjica Selin je tu i sve je u redu, očigledno sam se prevario.

– A Luia, da li si video?

W & N

– Ne, njega nisam.

Anri uzdahnu.

U sobi je bila prijatna hladovina. On se stropošta na krevet. Trebalo

je da dodje ovde i prilegne u podne, umesto što je bio napolju. Propus-

tio je da se oprosti sa njom. On pogleda prema njenom praznom kreve-

tu. Eto, ne zna čak ni ko je, ni kako se zove. A otišla je.

Onda se malo pridiže. Tamo nešto ima. Da nije nešto zaboravila?

On brzo pridje. Više nije bio ni umoran ni pospan. To je njena torba!

Kako je mogla da je zaboravi, da ode bez nje? Nema više obzira,mora

da sazna o čemu se radi: Zato je brzo otvori i poče da pretura.

Nešto ličnih stvari. Ah, smotani papiri! To želi da vidi! Brzo razmo-

ta smotuljke i poče da čita.

Imanje u Overnju. Porodica Bervije. Nije čuo za njih, ali otuda io-

nako nikog ne poznaje. Francuska je velika.

Dokumenta o vlasništvu. To nije smela da ostavi ovde. Šta je ovo

drugo? Prepis pisma koje je pisano kralju prošle godine! Neki De Mon-

tespenj. Žale se na njega. Pa taj je pravi zlotvor!

Anri spusti papire. Mozak mu je brzo radio. Taj De Montespenj.

Mora da je on razlog što je ona otišla. Da, uputila se za Pariz. I to u

muškom odelu, a ne kao plemkinja. Ona je u bekstvu. I to verovatno od

njega. Nije ni čudo, kakav je.

Ali ovaj njen odlazak. Crna sumnja poče da mu se uvlači u srce.

Ako je pobegla od kuće da bi dospela sa svojim žalbama do kralja, ne

bi se sigurno vratila kući sa nekakvim zemljacima, neobavljena posla.

I, bez obzira na sve, da mu se ne javi na rastanku. Da je nisu oteli?

Sad je već skočio. Sav se ohladio. Oblačio se brzo, mehanički. Više

nema šta da se razmišlja. Podsvest mu je već naložila da se spremi za

put. Opasač je tu. I mač. Puna ratna sprema. On brzo sidje niz stepeni-

ce. Pokuca na Benžaminova vrata.

– Molim te, pokaži mi gde si tačno čuo tu galamu i sumnjive zvuke?

Brzo.

Momku nije trebalo dva puta da se kaže. Brzo se obuče i strča u

dvorište.

– Rekao bih da je ovo moj prozor. A ova staza vodi prema štalama.

– Gle, šta je ovo? – saže se Anri.

– Izgleda kao dugme.

W & N

– I jeste dugme. – smrknuto odvrati Anri. Sa njegovog kaputa, koji

je prvog dana dao Luiu. Sada više nije bilo vremena za gubljenje.

– Benžamin, spremi hitno sve ljude za pokret. Pod punom opremom.

Čekajte me kod kapije. Ja moram pre toga još nešto da obavim.

Anri je trčao kroz hodnike. Rejbon nije bio u sobi. On ostavi slugi

poruku, pa otrča dalje. Ni d Breso nije bio u svojoj. Brzo je razmišljao.

Podje dalje. Na kraju hodnika začu neke zvuke. Brzo se sakrio. Tamo

je Katrinina soba. On proviri. Katrin i d Breso! Neke stvari, iako naiz-

gled neverovatne, postaju jasnije! On se polako primače, da ga ne pri-

mete.

– Ništa ne brini. Taman kao naručeno. Odlično je ispalo – tiho su

govorili.

Sad se šaputanje nije čulo. Anri stisnu zube. Ah, varali su ga, oboje.

Sad se sigurno ljube. Poznaje on ovu tišinu. Ali, za divno čudo, ne ljuti

ga to što je otkrio da su ljubavnici, nego to što je verovatno nešto krup-

nije u pitanju. A on ima pitanja na koja zahteva hitne odgovore.

Kad je čuo da Katrin zatvara vrata, on požuri niz hodnik za d Breso-

om.

– Hej!

D Breso se brzo okrenu. Anriju ne promače njegov pokret kad je po-

segnuo za mačem. Tako, dakle.

– D Breso! Molim te, potrebna su mi neka razjašnjenja od tebe!

Ovaj ga odmeri svojim crnim očima. Anri tek sad primeti teško

skrivanu mržnju u njima.

– Gde je Lui? – nije bilo vremena za gubljenje.

– Otkud ja to znam – zagundja d Breso neprijateljski.

– Znaš, i to vrlo dobro. Isto kao što ja znam da znaš. A i još nekoli-

cina, koji su te videli i mogu da potvrde. Gde su je odveli?

– “Je” odveli? – nasmeja se d Breso grohotom. – Ovo je još bolji vic

nego što sam očekivao. Tvoj najdraži prijatelj je u stvari žensko? Imala

je pravo Katrin što je sumnjala.

– Katrin će kasnije da mi razjasni svoju ulogu u ovome, a ti mi sad

duguješ objašnjenje. Zbog čega sve ovo? Zbog Selin? Ti si, u stvari, taj

famozni organizator otmica! Ti si onako dobro isplanirao Selininu ot-

micu! Samo nisi računao na Luia!

W & N

D Breso ne izdrža i trže mač iz pojasa. I Anri je bio brz. Obojica su

bili poznati mačevaoci, samo se do sada nikada nisu borili, da odmere

koji je bolji.

– Jesi li mnogo iznenadjen, dragi rodjače? – kezio je d Breso svoje

bele zube. – Znao sam da je ti nikad ne bi dao meni za ženu.

– Nikad te nisam mrzeo, bez obzira na porodično nasledje – odvrati

Anri oprezno kružeći i pazeći na svaki d Bresoov pokret.

– A ja tebe jesam! I zavideo sam ti na svemu. Ti si uvek morao da

imaš sve što ja želim. Čak si i ti glavni Selinin tutor. A i ona je baš mo-

rala da odabere onog glupog Rejbona. Uh, zašto je taj balavac morao

uvek da naidje kad ne treba! Ali sad je i on dobio ono što zaslužuje.

Odnosno ona. Ha, ha! Sad si me sasvim usrećio! Osveta će biti slatka!

Predao sam je u prave ruke!

– Gde su odveli Luia?

D Breso se opet naceri. Kako li žene mogu da smatraju ovakvo zlo

lice privlačnim, razmišljao je Anri. D Breso je imao lepe crte, ali izraz

mu je uvek bio leden, bez topline. Pa normalno, kada je u srcu gajio ta-

kvu mržnju i zavist!

D Breso iznenada napade. Anri jedva izbeže udarac. Biće ovo teška

borba. Još se nije potpuno oporavio od jučerašnje. D Breso je mladji,

okretniji, i pokreće ga strastvena mržnja. Ako ga savlada u ovom mrač-

nom hodniku, ko će spasiti Luia?

– Baci mač! – odjednom se začu uzvik. D Breso se i ne osvrte. I An-

ri nije smeo da pogleda, da to protivnik ne iskoristi.

– Baci mač, kažem! D Breso, sve sam čuo! Odgovaraćeš pred kra-

ljevim sudom za svoje zločine! – to je bio Rejbon, sa Anrijevim ljudi-

ma za sobom'. Blagosloveni bili, sigurno su pošli da ga potraže, pošto

se nije pojavio.

D Breso iznenada skoči na suprotnu stranu i projuri kao mačka pra-

vo pored novopridošlih. Ljudi se i nehotice skloniše da ga propuste.

Ipak, on je bio plemić. Neka se velikaši ubijaju medju sobom, a oni

mogu da se bore samo sa pravim razbojnicima!

– Pusti ga! Sad imamo važniji posao – reče Anri Rejbonu koji podje

za beguncem. – Moramo da stignemo Luieve otmičare.

W & N

– Gospodine, jedan momak je video kočiju koja je odjurila na sever.

Raspitali smo se dok smo vas čekali dole kod kapije – zadihano ispriča

jedan momak.

– Brzo!

Ubrzo je oveća grupa jahača grabila prema severu. Na raskrsnicama

su morali da se raspitaju, ili da se razdvoje da ne bi izgubili pravac. An-

ri je slao izvidnice i samo se molio da stignu na vreme. Njoj ne sme

vlas sa glave da fali, inače će zločinci skupo to platiti.

Sada dok juri, smrknut i zabrinut, oseća da pratioci teško slede nje-

gov žestoki tempo, i sada zna koliko je voli. Ono je samo bila povred-

jenost i ljubomora. Ah, kakve prepreke! Kakvo plemićko poreklo, kak-

vo bogatstvo! Ljubav je najveće bogatstvo! I osoba koja može da iza-

zove takvo osećanje. Samo da stigne, na vreme. Nikada se više od nje

neće razdvojiti. Niko ga ne može odgovoriti od nje.

Kako je bio glup i slep. Ali nije bilo dovoljno vremena za razjašnje-

nje medju njima. Da su imali još neki dan na raspolaganju, morali bi da

priznaju svoja osećanja. Mora da i ona njega voli, kao i on nju. Kako se

samo borila, kako ga je branila ono u reci! Sećao se, jureći, dok se sun-

ce premeštalo na zapad, svakog njenog pogleda, svake reči, svakog

osmeha. Kako je mogao danas da se onako prepusti, da odustane od

nje! Kako je mogao da ne primeti da je ona devojka!

Ali, možda je baš tako i trebalo da bude. Da je odmah znao da je ona

žensko, nikada ne bi imali priliku da se tako dobro upoznaju, da se

zbliže, da razviju ovakva osećanja, u drugarskoj opuštenosti. Kako mo-

ra da joj je bilo teško da se skriva i pretvara.

Kako mora da joj je bila potrebna velika inteligencija i sreća da ob-

mane vojvotkinju! Bože, kakvu je ona senzaciju izazvala svojim dolas-

kom tamo. Ne samo zbog Selininog spašavanja, nego i svojom čistom i

neiskvarenom dušom, svojom prijateljskom toplinom. To su svi osetili.

Bože, ako je izgubi, sada kada je konačno shvatio šta je imao, šta je

mogao da ima! Ah, razbiće ih sve golim rukama, samo da ih se dočepa!

I tog de Montespenja! Mora da ju je on oteo! Ko bi drugi? Nije mu se

činilo da je sam d Breso organizovao to.

– Gospodine, uskoro će mrak. Ne možemo više dalje. Moraćemo da

nadjemo prenoćište! – zadihano mu viknu u uvo jedan od momaka.

Kao da on to ne zna. A dodje mu da plače zbog toga. Cela noć! Ko zna

W & N

dokle su oni stigli! Zna on da po mraku ne mogu dalje, i da im svima

treba odmor. Svi su na ivici snaga.

– Ima ispred jedna krčma, stižemo za pet minuta. Tamo ćemo pre-

noćiti, a ujutru odmah dalje – reče on. Ljudi odahnuše. Popadaće im

konji od umora, kako će onda dalje!

XV

U susret im je jurio jedan od ljudi koje je poslao u izvidnicu. On mu

pojaha u susret.

– Gospodine, tamo kod krčme! – izjavi ovaj bez daha.

– Šta si video? – Anri bi odmah pojurio, ali želeo je da čuje o čemu

se radi. Možda imaju sreće? Da nisu to oni?

– Ne znam. Baš kad sam naišao, počela je borba. Kraljevi ljudi i još

neki. Možda baš oni koje tražimo.

– Brzo!

Krčma nije bila daleko, ali konji su već bili umorni. Dok su se trkom

približavali, videše da je bitka već gotova. Zarobljenici su već bili ve-

zani, a kraljevi ljudi muvali su se oko njih po dvorištu. Anri brzo pridje

jednom, ko je izgledao kao neko sa višim činom.

– Dobar dan! Ja sam grof Anri Tuloa. Da li su to de Montespenj i

njegovi ljudi?

– Bingo! Kako ste znali? Da ih niste i vi jurili?

– Ko je od njih de Montespenj? – Anri je već sišao sa konja. Celo-

kupna njegova ličnost odavala je čoveka kome se treba sklanjati s puta.

Ljudi se i nehotice razmaknuše i on podje pravo prema jednom ružnom

licu sa ožiljkom, obučenom raskošnije nego drugi.

– Gde je ona? – upita Tuloa stišavajući se. Nije ni najmanje sumnjao

da je to taj de Montespenj.

– Ha, ha! – uzvrati ovaj ciničnim smehom, koji istog trena prestade.

Sada je kroz crne proreze na kapcima gledala čista mržnja. On se saže

prema Anriju kao da hoće da mu kaže. Anri je stajao nepomično, sav

napet i nestrpljiv.

W & N

Umesto da bilo šta kaže, de Montespenj pijunu prema njemu. Anri

besan zakorači, ali zastade. On je vitez, ne udara nikada vezanog pro-

tivnika. Dosta je već vremena izgubio. Krenu iza krčme. Malo dalje

stajala je razvaljena kočija. On potrča. Ovako, iz daljine delovala je

pusto i prazno. Srce mu zazebe. Ako nije tu, gde je, dodjavola!

Ali, kako je prilazio, vide da neko leži u kočiji. Ipak je tu! U dva

skoka stvori se tamo.

Ležala je vezana na podu kočije, u nesvesti. On joj nežno skinu ma-

ramu sa usta. Budila se. Izvadio je mač i prerezao konopce na rukama i

nogama.

Kada ju je sledeći put pogledao, bila je budna. Njen bistar pogled

bio je upravljen na njega, širom otvorenih očiju.On je bez reči uze u na-

ručje. Seo je na ivicu kočije i držao je u zagrljaju, ljubeći joj obraze i

kosu. Ona ga nemo zagrli i zagnjuri se u njegovo naručje.

Tako ih zateče Rejbon, koji je pošao da ga potraži.

– Oh! Ja...

– Dodji, dodji – u medjuvremenu se i Anriju vratila moć govora.

Ona je još bila u muškom odelu, i bila je razumljiva Rejbonova zabuna.

– Pa...

– Dodji slobodno. Imam nekoga da ti predstavim. Ovo nije Lui, kao

što smo svi mislili. Ovo je... Draga, hoćeš li Rejbonu reći kako se, u

stvari, zoveš?

Luiz, još u zabuni što je do sada bez stida grlila Anrija, okrenu se

Rejbonu i kroz osmeh reče:

– Luiz Bervije.

– O! O, sad su mi jasnije mnoge stvari – reče jednostavno Rejbon. –

Da znate, samo što nismo izginuli i mi i naši konji, jureći za vama.

– Imaš neke zamerke? – Anri je povratio svoju veselost. Došlo mu

je da skače od sreće što su stigli na vreme.

– Sada ne. Razgovarao sam sa sudijom – dodade Rejbon. – Ovo je

jedan od kraljevih sudija, poslatih u Overnj da zavede red po kraljevom

naredjenju, a povodom mnogih žalbi koje je dobio otuda. Dodjite, čeka

vas u krčmi. Odavno jure de Montespenja. Zamalo da ga uhvate na de-

lu, kada je tamo, u Overnju počeo da pali nečije imanje, a oni baš naiš-

li. Tada im je umakao, i od tada ga gone. Sada su uspeli da ga uhvate, i

W & N

to skoro bez borbe. Bio je neoprezan, samo što je stigao u krčmu, kada

su ga oni prepoznali i zaskočili.

– Imali smo sreće. Moram da se odmah zahvalim čoveku. Ovaj...

Rejbon, ti mu se odmah zahvali, a ja ću malo kasnije.

– Da, da. Razumem – smeškao se Rejbon ustajući. – Mislim da će i

on imati razumevanja za takvo objašnjenje.

Dok su oni razgovarali, Luiz se sasvim pribrala. Već je danas imala

dovoljno vremena da o svemu razmišlja, dok je vezana ležala na podu

kočije, sva u strepnji.

Sve se promenilo kad su je zgrabili de Montespenjovi ljudi i odvukli

u kočiju. Nije odmah shvatila o čemu se radi. I dalje je mislila da je to

zbog Selin. Tek kada je videla de Montespenjovo ružno lice, onesvesti-

la se.

I kasnije, kad se osvestila na podu kočije, ležala je ne pomerajući se,

da mu ne bi skrenula pažnju na sebe.

Nije ni najmanje sumnjala da je d Breso umešan. Kada joj je prišao i

tiho rekao da joj je Selin poručila da je čeka kod štala, i da požuri, nije

odmah posumnjala. Ali kasnije, sve joj je postalo jasno. I oni njegovi

pogledi, ispitujući, budni, koji su je zbunjivali i upozoravali na opas-

nost, a koje nije umela na vreme da rastumači.

D Breso ju je odao de Montespenju. Nije ni znao koga odaje,samo je

hteo da je se reši. Ispalo je da se obratio na pravu adresu. De Montes-

penj nije krio oduševljenje, ali izgleda da nije odao d Bresou njen pravi

identitet. Prava je sreća što je Anri shvatio da je u pitanju otmica. Mo-

gao je da pomisli da je sama pobegla od njega. I od onoga što se medju

njima radjalo. I da ne podje za njom.

Rejbon je otišao u krčmu. Sada su sami sedeli na stepenicama koči-

je, jedno pored drugog. Anri je nežno uze za ruku. Hiljadu puta je za-

mišljala ovaj trenutak, ali nikada nije bilo ni približno ovako lepo i uz-

budljivo.

– Luiz, današnji dan mi je vrlo značajan u životu. Shvatio sam koli-

ko me je Bog nagradio šaljući mi tebe, i to tek kada zamalo da te izgu-

bim. I zato ne želim više da gubim vreme. Hoćeš li da se udaš za mene?

– Ti si velikaš. Ja potičem iz sitnog, provincijskog plemstva, za koje

niko nije čuo – reče ona skrećući pogled.

W & N

– Baš me briga za to. Samo si mi ti važna na svetu. Ne želim da te

izgubim. Bilo je potrebno ovo danas da to shvatim. Nema na svetu

osobe koja će mi ikada značiti kao što mi ti značiš.

– Misliš? A... Katrin? – oči su joj bile pune suza. Ipak je sreća mo-

guća.

On podiže ruku i polako i pažljivo obrisa jednu koja je krenula iz

oka.

– Nju mi ne pominji. Ne mogu da se osvrnem iza sebe, a da ne po-

mislim kakva sam samo budala bio. Ne samo u vezi nje, nego i inače.

Sve dok ti nisi naišla. Zato moraš brzo da mi daš odgovor, ne mogu da

te zagrlim i poljubim pre toga! – šapnu joj on sasvim blizu.

Ona se nasmeja.

– Zaista. Onda, da, ako si sasvim siguran da to želiš.

– Više nego išta na svetu – reče on nežno i poljubi je. Ruke joj se

sklopiše oko njegovog vrata. Grlio ju je tako jako, da je čak i bolelo.

Ali nije se žalila. I ona je njega stezala, tako željna ovog trenutka, ovog

zagrljaja.

– Kako si otkrio ko sam? – upita ga ona.

– Pa... Nemoj da se ljutiš... To je bilo posle borbe na reci, kada si se

onesvestila. Hteo sam da vidim da li si živa i...

Ona pocrvene i skrenu pogled.

– Veruj mi, nikada u životu se nisam tako šokirao. Ali kasnije...

– Da?

– Kasnije sam shvatio mnoge stvari. Divne stvari. A najvažnije je to

da sam zahvaljujući tebi postao sasvim drugi čovek. Ono veče, kad si

mi govorila o ljubavi i vernosti mislim da je bilo prekretnica. Tada sam

postao taj drugi.

– Taj čovek je već postojao u tebi. U njega sam se ja i zaljubila. Sa-

mo ga je trebalo pustiti napolje da se ispolji.

– Ti si prva koja veruje u moju vernost i poštenje. – Ali ne i

poslednja, nadam se.

– Da, verujem da će se svi iznenaditi – nasmeja se on.

W & N

XVI

Kada ju je uveče kasno ispratio do sobe, i zagrlio još jednom, ona

reče:

– Tako mi je drago što je sa mojima kod kuće sve u redu. Sudija je

bio vrlo ljubazan da mi sve detaljno ispriča. Zamisli, kraljevi ljudi su

još onog jutra naišli i spasili imanje. Ko je to tada znao? Nisam ni mo-

rala da bežim.

– Nemoj to da kažeš. Da nisi tada otišla od kuće, ja ne bih sada bio

najsrećniji čovek na svetu. A to bi mogli da kažu i Selin i Rejbon. Obo-

je su ti vrlo zahvalni. I ne bi saznali kakvu su ulogu igrali Katrin i d

Breso. Sve to zahvaljujući tebi. Hiljadu puta sam Bogu zahvalio na to-

me.

Ona se nasmeši. Kakav dan! Od najvećeg straha, oči u oči sa de

Montespenjom, do najveće sreće, razjašnjenja i izjave ljubavi sa Anri-

jem.

– Poslaćemo Rejbona još sutra nazad kod vojvotkinje da prenese

novosti o nama. Ionako je nestpljiv da ponovo vidi verenicu. D Breso

je u bekstvu, ne verujem da će se skoro pojaviti. Katrin je u medjuvre-

menu verovatno takodje nestala.

Ostalilma ćemo dati vremena da se priviknu na novosti, da nas ne bi

mnogo gnjavili pitanjima kada se pojavimo. A i da malo puštaju mašti

na volju. Čim se budeš bolje osećala, krećemo na put. Svratićemo do

vojvotkinje, usput nam je.

– Usput?

– Naravno. Vodim te kući. Pa moram valjda da se upoznam sa bu-

dućim tastom, i pitam ga formalno za tvoju ruku? A posle, kada se ven-

čamo, idemo da vidiš moje imanje. Potrebno mi je društvo za jahanje i

lov.

Ona se nasmeja.

– U tom slučaju, krećemo sutra rano ujutru. Šta misliš, da li će vo j-

votkinja biti mnogo ljuta kad sazna ko sam, ustvari?

– Neće joj biti svejedno što se udvarala devojci. Ali bar niko ne zna

šta je bilo ono veče. Nećemo nikome pričati. Odljutiće se ona kada joj

sve ispričamo i objasnimo. A sada udji i stavi rezu na vrata.

W & N

– Ne misliš valjda da će de Montespenj pokušati da se oslobodi i

dodje kod mene? – upita ona zabrinuto.

– Ne, nisam ni pomislio na njega. Pravo da ti kažem, ja sam sada

najsumnjiviji po tom pitanju. Ulazi unutra i zaključaj se dobro. I, ako

čuješ neko grebanje na vratima, ne otvaraj. To sam ja, molim da me

pustiš unutra. Ne puštaj me, dok se ne zakunem pred sveštenikom.

– Zar sumnjaš da bi se predomislio? Da posle ne bi bio raspoložen

da se ženiš? – izazivala ga je ona. Djavolica, još kako ume da se ponaša

kao žensko. Sad je bila u haljini, koju su dobili od krčmara.

– O, ne! Samo sam izuzetno nestrpljiv, a želim da jednom u životu

sve uradim kako treba i ne zabrljam nešto.

– Nećeš sigurno. Verujem u tebe – nasmeja se ona i zalupi mu vrata.

– Vidimo se sutra – doviknu iz sobe.

– Platićeš mi za ovo! – doviknu joj on kroz smeh.

– Pa sam si rekao da od tebe treba najviše da se pazim! – uzvrati Lu-

iz.

– De,de. Samo kad se venčamo, videćeš ti!

– Pa... Jedva čekam. Ali za sada ću poslušati tvoj savet u vezi reze i

zaključavanja – nasmeja se ona i udahnu vazduh punim plućima. Divan

osećaj. Nema više skrivanja, strahovanja i bežanja. Samo čista ljubav.