Internet Protokoli

Uvod

Protokol je skup pravila koja propisuju način na koji se podaci prenose preko komunikacijskog medija. Npr. protokol može odrediti redosled razmene podataka između dve strane. U stvari, razmena podataka između dve strane može se jedino obaviti ako oba računara koriste isti protokol.

Internet protokoli su najpopularniji svetski protokoli otvorenog sistema zato što mogu biti korišteni za komunikaciju preko bilo kojeg spoja mreža i jednako su dobro pogodni za LAN i WAN komunikaciju. Internet protokoli poseduju skup komunikacijskih protokola od kojih su najbolje poznati Transmission Control Protocol (TCP) i Internet Protocol (IP). Skup internet protokola ne uključuje samo protokole nižeg sloja (kao što su TCP i IP), oni takođe uključuju upotrebu elektronske pošte, emulacije terminala, i prenos datoteka.

Internet protokoli su prvo napravljeni sredinom 70-ih, kada se Defense Advanced Research Projects Agency (DARPA) počela zanimati za uspostavljanje paketno prekidnih mreža koje mogu komunicirati između različitih računarskih sistema u istraživačkim institucijama. DARPA je zatražila istraživanje od Stanfordskog univerziteta i Bolt, Beranek, i Newman (BBN). Rezultati njihovog istraživanja je bio skup Internet protokola, završen u kasnim 70-im. TCP/IP je kasnije uključen u Berkeley Software Distribution (BSD) Unixa i tako je nastala fundacija na kojoj su bazirani Internet i World Wide Web (WWW).

Slika 1. Internet protokol stack

Svojstvo Interneta da poseduje veliki broj različitih protokola, od kojih svaki obavlja neku drugu funkciju, omogućava mu modularnost, fleksibilnost, jednostavnost i proširivost. Mrežni serveri koji pružaju neku određenu uslugu moraju samo implementirati taj konkretni protokol ne brinući se da njihova usluga neće raditi. Nadalje, određene komponente protokola mogu se koristiti u drugim aplikacijama, pa se ne moraju ponovo izmišljati neke specifične funkcije.

Svaki sloj u protokol stack-u izgrađuje se na sloju koji je direktno ispod njega. Svaki sloj protokoln stack-a dodaje paketu koji se prenosi zaglavlje karakteristično za taj sloj. Npr. na mrežnom sloju se upisuju izvorna i odredišna adresa i dr.

Skup internet protokola sadrži mnoge aplikacijske slojeve protokola koji reprezentuju šiork spektar aplikacija uključujući sledeće:

File Transfer Protocol (FTP) - Prebacivanje podataka između uređaja Simple Network-Management Protocol (SNMP) – zadužen za osnovni menadžment

mreže Telnet - Služi kao protokol za emulaciju terminala X Windows - Služi kao grafički sistem za komunikaciju između X terminala i UNIX

radne stanice Network File System (NFS), External Data Representation (XDR), i Remote

Procedure Call (RPC) - Rade zajedno da bi omogućili transparentan pristup udaljenim mrežnim resursima

Simple Mail Transfer Protocol (SMTP) - Pruža usluge elektronske pošte Domain Name System (DNS) - Prevodi imena mrežnih čvorova u mrežne adrese

TCP/IP stack

Slika 2. opisuje deo TCP/IP stack-a koji koriste svi sistemi spojeni na Internet:

Slika 2. Tok podataka kroz TCP/IP stack

TCP/IP aplikacije koriste 4 sloja:

aplikacijaski protokol (kao npr. mail); protokol (kao što je npr. TCP) koji pruža usluge mnogim aplikacijama; IP koji isporučuje datagrame na njihovo odredište; protokole koji su potrebni za upravljanje fizičkim medijem (Ethernet, PPP – Point to

Point Protocol).

TCP (Transmission Control Protokol) razbija poruke u datagrame pri početku slanja, a ponovno ih spaja po prijemu, vraća sve što se izgubi tokom transporta i sve ih ponovo slaže ispravnim redosledom. TCP je konekcijski orijentisan protokol i osigurava pouzdan prenos podataka s kraja na kraj. Koristi dvosmerni tok podataka. Pouzdan prenos znači da niti jedan paket neće biti izgubljen. To znači da klijent mora poslati potvrdu prijema svakog paketa i mora čekati eventualno izgubljene pakete. Ako TCP ne dobije potvrdu prijema, dolazi do retransmisije. TCP stavlja svoje zaglavlje na početak svakog datagrama. To zaglavlje sadrži barem 20 bajta (bajt – 8 bitni deo informacije) od kojih su najvažniji broj porta (port – adresa transportnog sloja) i numeracija paketa. Osim njih u zaglavlje se još dodaje i zaštitna suma i drugi podaci (checksum). TCP je standardizovan u RFC 793.

Slika 3. TCP zaglavlje

Source Port i Destination Port – Identifikuje tačku kod koje gornji sloj izvora i destinacije procesa prima TCP servise

Sequence Number – Obično predstavlja broj dodeljen prvom bajtu podataka u trenutnoj poruci. U fazi uspostavljanja konekcije, ovo polje takođe može biti korišteno za identifikaciju broja inicijalnih sekvenci koje će biti korištene u nadolazećem prenosu.

Acknowledgment Number – Sadrži broj sekvence sledećeg bajta podataka koje primoc očekuje da će primiti.

Data Offset – broj od 32-bitne reči u TCP zaglavlju Reserved – Ostaje rezervisano za korištenje u budućnosti Flags – Nosi različite kontrolne informacije uključujuči SYN i ACK bitove korištene

za uspostavljanje konekcije, i FIN bit korišten za zatvaranje konekcije. Window – veličina buffera slobodnog za nadolazeće podatke Checksum – Indicira da li je zaglavlje oštećeno u prenosu. Urgent Pointer – Pokazuje prvi bitan bajt u paketu. Options – Predstavlja različite TCP opcije. Data – Sadrži informacije gornjeg sloja.

IP protokol

Internet protocol (IP) je mrežni sloj (sloj 3), on sadrži adresne informacije i neke kontrolne informacije koje omogučuju paketima da budu usmereni. IP je upisan u RFC 791 standard i primarni je protokol mrežnog sloja u Internet protokolnom paketu. Zajedno sa TCP-om, IP predstavlja srce Internet protokola. IP ima dva osnovna zadatka: 1.) spajanje, (bira najbolji način dostave podatatka kroz mrežu), i 2.) davanje fragmentacije i reasembliranja datagrama.

IP (Internet protokol) omogućava prenos podataka pomoću datagrama. Datagram je skup podataka koji se šalju u jednoj poruci. IP je odgovoran za usmeravanje individualnih datagrama. TCP isporučuje IP-u datagrame. Naravno mora mu reći Internet adresu odredišnog računara i taj podatak je sve što zanima IP. Zadatak IP-a je samo da nađe rutu do odredišta i isporuči datagram.

Slika 4. Sadržaj IP paketa se sastoji od 14 polja

Version – Pokazuje verziju IP koja se trenutno koristi IP Header Length (IHL) – Pokazuje veličinu zaglavlja datagrama u 32 bitnim rečima Type-of-Service – Ukazuje kako gornji sloj protokola želi da se obrađuje trenutni

datagram, i dodeljuje datagramu različite slojeve važnosti Total Length – Pokazuje dužinu, u bajtima, celog IP paketa, uključujući i podatke i

zaglavlje Identification – Sadrži jedan podatak tipa integera koji identifikuje trenutni datagram.

Ovo polje je korišteno da pomogne sklapanju delova datagrama. Flags – Sastoji se od 3-bitnog polja od kojeg dva bita nižeg reda (najmanje značajnih)

kontroliraju fragmentaciju. Bit nižeg reda određuje da li paket može biti fragmentovan. Srednji bit određuje da li je paket zadnji fragment u seriji fragmentovanih paketa. Treći ili visoko redni bit nije korišten.

Fragment Offset – Pokazuje poziciju fragmentovanih podataka relativno u odnosu na početak podataka u orginalnom datagramu, koji omogućava destinacijskom IP procesu da pravilno rekonstruiše originalni datagram.

Time-to-Live – Označava brojač koji se lagano smanjuje prema nuli, do trenutka kada će datagram biti uništen. Ovo onemogućuje paket da kruži u nedogled.

Protocol – Pokazuje koji gornji sloj protokola prima dolazeći paket nakon što je IP završio obradu.

Header Checksum – Pomaže osiguranje integriteta IP zaglavlja

Source Adresa – Označava čvor pošiljaoca Destination Address – Označava čvor primaoca Options – Dozvoljava IP-u implementaciju dodatnih opcija Data – Sadrži gornji sloj informacije

U zaglavlje zapisuje izvornu i odredišnu adresu, broj protokola i zaštitnu sumu. Izvorna adresa je adresa vašeg računara, a odredišna je adresa nekog drugog računara. Broj protokola govori IP-u na prijemnoj strani da prosledi datagram TCP-u (a ne nekom drugom protokolu kao što je npr. UDP). Zaštitna suma omogućava IP-u na prijemnoj strani da utvrdi da li se zaglavlje oštetilo u prenosu (ova zaštitna suma razlikuje se od one koju dodaje TCP). IP, dakle, pruža bezkonekcijsku i nepouzdanu uslugu isporuke. Osim toga u zaglavlju IP-a postoji još jedna informacija koja je jako važna. Time to Live je broj koji se smanjuje svaki put kada datagram prođe kroz neki sistem i kad on postane jednak nuli datagram se odbacuje. To se koristi da ne bi došlo do zagušenja u mreži.

UDP

Potreba stvaranja UDP-a (User Datagram Protocol) isprva je nastala zbog toga što je bilo nepraktično koristiti TCP za neke vrlo kratke poruke koje stanu u jedan datagram. Za takve poruke je TCP prekompleksan. Takve poruke su npr. upiti koje šalje korisnik kada se pokušava spojiti na neki drugi sistem. Korisnik upisuje ime drugog sistema i šalje upit nekom sistemu koji ima bazu imena i pretvara to ime u Internet adresu (broj) koju onda vraća korisniku. Obe poruke su jako kratke i korisniku nije bitna sigurnost isporuke jer ako odgovor ne dođe kroz par sekundi korisnik može ponovno poslati upit.

UDP je dizajniran za aplikacije kod kojih se ne moraju spajati nizovi datagrama. Uvodi se u sistem sličan TCP-u. Postoji UDP zaglavlje, mreža stavlja UDP zaglavlje ispred podataka, baš kao što to radi i TCP. Onda UDP šalje podatke IP-u koji dodaje svoje zaglavlje u koje upisuje UDP-ov broj protokola umesto TCP-ovog.

Slika 5. Zaglavlje UDP-a

Izvorni i odredišni port sadrže 16 bitni broj UDP protokolnog porta korištenog za demultiplexiranje datagrama za primanje procesa aplikativnog sloja. Veličina polja određuje veličinu UDP zaglavlja i podatke. Checksum daje opcionalnu integracijsku proveru UDP zaglavlja i podataka.

Ipak, UDP ne obavlja tako puno kao TCP. Ne deli podatke u datagrame i ne prati šta je sve poslao da bi eventualno mogao nešto ponovno poslati ako je potrebno. UDP daje samo brojeve portova tako da ga može koristiti nekoliko programa odjednom. UDP zaglavlje je znatno kraće od TCP-ovog, ne sadržava broj niza i zaštitna suma nije obvezatna. Ako se paket odbaci ne javlja se poruka o grešci. O pouzdanosti prenosa brine se sama aplikacija.

RTP

RTP (Real-time Transport Protocol) je protokol temeljen na IP-u i osigurava podršku za prenos podataka u stvarnom veremenu (real time - audio i video). Usluge koje pruža RTP su vremenska rekonstrukcija, otkrivanje izgubljenih paketa, sigurnost i identifikacija sadržaja. RTP je primarno stvoren za multicast prenos real time podataka, ali može se koristiti i za pojedinačni (unicast) prenos. Može se koristiti i za jednosmerni prenos, kao što je Video-on-Demand (VoD), i za interaktivne usluge kao što je Internet telefonija. RTP se nadopunjuje s RTCP kontrolnim protokolom kako bi dobio podatke o kvalitetu prenosa i o učesnicima u prenosu.

Pokušaji prenosa glasa mrežama počeli su još ranih sedamdesetih, a 1991. završen je niz eksperimenata na DARTnet-u koju su stvorili Network Research Group of Lawrence Berkeley Laboratory. Protokol koji se tamo koristio kasnije je nazvan RTP version 0, 1992.g. Henning Schulzrinne, GMD Berlin, objavio je RTP version 1, koji je, nakon nekih promena, odobren 1995.g. od strane IESG-a i nazvan RTP version 2 i kao takav objavljen u sledećim dokumentima:

RFC 1889, RTP: A Transport Protocol for Real-Time Applications RFC 1890, RTP Profile for Audio and Video Conferences with Minimal Control

U Januaru 1996.g. Netscape je najavio “Netscape LiveMedia” zasnovan na RTP-u i drugim standardima iz tog perioda. Microsoft takođe nudi NetMeeting Conferencing Software koji podržava RTP. Nakon toga je Industry Alliance around Netscape Inc. Počela koristiti RTP kao podlogu za RTSP (Real Time Streaming Protocol)

Način rada RTP-a

Paketi poslani Internetom imaju nepredvidivo kašnjenje i kolebanje zbog ne sinhronizovanosti odašiljačke i prijemne strane. Real time aplikacije zahtevaju vremenski sinhronizovano slanje i reprodukciju podataka. RTP omogućava vremensko označavanje, numeraciju paketa unutar niza i razne druge mehanizme koji se brinu o pravovremenom dolasku paketa na odredište. Vremensko označavanje (timestamping) je najvažniji podatak za real time aplikacije. Pošiljaoc u to polje upisuje trenutak slanja prvog uzorka (npr. prvog audio uzorka ili slike). Vremenske oznake rastu s količinom vremena koju pokriva paket. Nakon prijema paketa, prijemnik koristi vremenske oznake kako bi pravilno rekonstruisao podatke. Vremenske oznake služe i za međusobnu sinhronizaciju različitih medija kao što su audio i video u MPEG-u (npr. za sinhronizaciju usana i zvuka). Međutim, RTP sam po sebi nije zadužen za sinhronizaciju. To treba obaviti na aplikacijskom sloju. UDP ne isporučuje pakete redosledom kojim su poslani pa se koristi numeracija paketa (sequence numbers) kako bi se pristigli paketi pravilno rasporedili.

Pomoću numeracije paketa takođe se može otkriti i gubitak paketa. Treba primetiti da u nekim video formatima, kada se video okvir podeli u nekoliko RTP paketa, svi imaju istu vremensku oznaku pa ona nije dovoljna za pravilno svrstavanje paketa. Identifikacija vrste tereta (payload type identifier) određuje format tereta i koji su postupci kompresije i kodiranja korišteni. Iz tog polja aplikacija na prijemnoj strani zna kako interpretirati i pravilno reprodukovati podatke. Osnovni tipovi tereta su definisani u RFC 1890 (npr. PCM,

MPEG1/MPEG2 audio i video, JPEG video, Sun CellB video, H.261 video itd.). U jednom trenutku prenosa pošiljaoc RTP paketa može slati samo jednu vrstu tereta iako se tokom prenosa ta vrsta može promeniti (npr. zbog zagušenja mreže).

Još jedna funkcija RTP-a je identifikacija izvora (source identification). To omogućava prijemnoj aplikaciji da zna odakle dolaze podaci (velika primena u audio konferencijama). Svi gore navedeni mehanizmi su implementirani u RTP zaglavlje.

RTP radi preko UDP-a kako bi iskoristio njegovo multipleksiranje i funkciju zaštitne sume (checksum). TCP i UDP su dva najčešće korištena prenosna protokola na Internetu. TCP je konekcijski orijentisan protokol koji osigurava direktnu vezu i pouzdan tok podataka između dve tačke, dok je UDP bezkonekcijski orijentisan i nepouzdan datagramski protokol za prenos. UDP je izabran kao odredišni protokol za RTP iz dva razloga. Prvo, RTP je dizajniran primarno za multicast slanje pa mu samim tim direktna TCP veza ne odgovara. Drugo, za real time aplikacije pouzdanost isporuke nije jednako važna kao pravovremenost dolaska podataka. Pouzdana veza kao što je TCP čak nije poželjna. Npr. Prilikom zagušenja mreže neki paketi će biti izgubljeni i aplikacija će moći reprodukovati sadržaj, ali s puno nižim kvalitetom. Ako protokol insistira na pouzdanom prenosu i traži da se izgubljeni paketi ponovo pošalju, to će povećati kašnjenje, zagušiti mrežu i na kraju aplikacija verovatno više neće imati dovoljno podataka za obradu.

RTP i RTCP paketi se zato obično šalju koristeći UDP/IP usluge. Takođe se radi i na omogućavanju slanja putem CLNP (ConnectionLess Network Protocol), IPX (Internetwork Packet Exchange), AAL5/ATM i drugim protokolima. U praksi, RTP je obično implementiran u samu aplikaciju kao i rešenja za povratak izgubljenih paketa i kontrolu zagušenja. Da bi se podesila RTP komunikacija aplikacija definiše određeni par prenosnih adresa. Prenosnu adresu čine mrežna adresa (IP adresa) i TPC ili UDP adresa. Dobija se jedan par adresa za podatke (mrežna adresa, RTP port) i jedan par adresa za kontrolu (mrežna adresa, RTCP port). RTP obično koristi parni broj porta, a RTCP prvi viši neparni broj porta. U multimedijaloj komunikaciji svaki medij se prenosi posebnim RTP kanalom sa svojim posebnim RTCP paketima koji određuju kvalitet prijema. Npr. audio i video putuju različitim RTP kanalima i tako se omogućava prijemnoj aplikaciji da bira hoće li primati samo jedan ili oba medija.

Sistem za audio konferencije predstavljen u RFC 1889 će na najbolje ilustrovati upotrebu RTP-a. Tamo je definisan profil za upotrebu RTP-a i RTCP-a u višekorisničkim audio i video konferencijama s minimalnom kontrolom.

Recimo da svaki učesnik konferencije šalje audio podatke u segmentima od 20 ms. Na svaki taj segment se dodaje RTP zaglavlje i takavom RTP paketu se dodaje u UDP paket. RTP zaglavlje nosi informaciju o tome koje audio kodiranje je uporabljeno (npr. PCM). Korisnici imaju opciju menjati način kodiranja za vreme trajanja konferencije zbog, npr., zagušenja u mreži ili ako neki novopriključeni korisnik nema dovoljnu širinu pojasa za sadašnji način kodiranja. Vremenske oznake i numeracija paketa u RTP zaglavlju služe da bi se tačno rekonstruisao podatak sa izvora, tako da se u ovom slučaju audio segmenti reprodukuju na prijemnoj strani svakih 20 ms.

Prvih dvanaest bajta pojavljuje se u svakom RTP paketu dok se lista CSRC

(contributing source) identifikatora pojavljuje samo ako je doda mikser.

Polja imaju sledeće značenje: version (V): 2 bita. Verzija RTP-a. Najnovija je verzija 2. pading (P): 1 bit. Ako je jedinica, paket sadrži još jedan ili više bajta na kraju koji nisu

deo tereta. Zadnji bajt nosi informaciju koliko ovih okteta se zanemaruje. extension (X): 1 bit. Ako je jedinica, onda iza ovog zaglavlja sledi još tačno jedno

dodatno zaglavlje. CSCR count (CC): 4 bita. Broj izvora (ako RTP paket sadrži podatke sa više izvora). marker (M): 1 bit. Interpretacija zavisi od profila. Npr. za audio je to početak ili kraj

perioda tišine, a za video početak okvira. payload type (PT): 7 bita. Određuje format RTP tereta i način na koji će ga aplikacija

interpretirati. sequence number: 16 bita. Raste za 1 za svaki poslani RTP paket i može ga koristiti

primaoc da otkrije koji su paketi izgubljeni i da poslaže pakete po redu. Početna vrednost se odabire nasumce.

timestamp: 32 bita. U polje se upisuje trenutak uzorkovanja prvog uzorka. Koristi se za sinhronizaciju. Početna vrednost se odabire nasumce.

SSRC: 32 bita. Indikator sinhronizirajćeg izvora. Služi za razlikovanje sinhronizirajućih izvora unutar jedne RTP konekcije.

CSRC list: 0 do 15 stavaki, svaki po 32 bita. Nula za pojedinačni izvor ili neki drugi broj ako podaci izlaze iz RTP miksera. U ovom slučaju audio segmenti reprodukuju na prijemnoj strani svakih 20 ms.

DNS – domain Name system

Za uspostavljanje veze sa nekim udaljenim računarom, potrebno je poznavati njegovu Internet adresu. Način zadavanja Internet adrese kao niza brojeva nije prirodan čoveku, jer je nepodesan za pamćenje i ne daje nikakve informacije o samom računaru. Iz navedenih razloga, uporedo sa Internet adresama uvedena su odgovarajuća simbolička imena, kao npr. www.yahoo.com ili www.facebook.com.

Aplikacija koja omogućava preslikavanje simboličkih imena u Internet adrese i obrnuto naziva se DNS (Domain Name System). U vreme kada je Internet tek nastajao i kada se sastojao od malog broja korisnika, bilo je moguće napraviti srazmerno male datoteke koje su sadržale sve Internet adrese koje se koriste i njima odgovarajuća imena. Rast Interneta doveo je do toga da se podaci o svim imenima računara nisu više mogli držati u jednoj centralizovanoj datoteci, što je dovelo do uvođenja DNS-a kao distribuiranog sistema datoteka koje koriste TCP/IP protokol stek da bi izvršile preslikavanje iz imena u Internet adresu i obrnuto.

DNS je realizovan kao decentralizovan i distribuiran sistem jer pored toga što nije moguće na jednom mestu držati informacije o celom Internetu, nije moguće ni uspešno pretraživati tako veliki sistem. Za svaku lokalnu mrežu uveden je DNS server koji sadrži datoteku sa imenima i Internet adresama računara te mreže. DNS serveri međusobno komuniciraju, tako da svaki od njih može pristupiti bilo kom drugom DNS serveru sa upitima o imenima računara njegove mreže (često se umesto izraza DNS server koristi i izraz Name server).

Aplikacija koja želi da uspostavi komunikaciju sa računarom kome zna samo ime mora pre uspostave same veze pokrenuti program pod nazivom resolver, koji se obraća DNS serveru mreže na kojoj se nalazi traženi računar i kao rezultat aplikaciji vraća njegovu Internet adresu.

Sam resolver koristi TCP/IP protokol stek, a kao transportni protokol koristi UDP. Da bi resolver mogao da odredi Internet adresu nekog računara on prvo kontaktira DNS svoje lokalne mreže, što znači da mora znati njegovu Internet adresu, a to je podatak koji se upisuje prilikom inicijalizacije svakog računara ili sistema.

Resolver je program koji pripada aplikacionom nivou, tako da je nezavisan od operativnog sistema i načina funkcionisanja TCP/IP protokol steka. Realizacija preslikavanja iz imena računara u njegovu Internet adresu može se ostvariti na više načina, a danas je najrasprostranjenija implementacija DNS-a BIND (Berkeley Internet Name Domain) čiji je opis dat u RFC dokumentima 974, 1034, 1035.

FTP (File Transfer Protocol)

Protokol prenosa podataka (File Transfer Protocol) obezbjedjuje mehanizme za prenos fajlova preko pouzdane veze orjentisane transfer protokolom, takvim kao TCP. FTP je standardni softver mehanizam upotrebljen u TCP/IP protokolu za prenos fajla sa jednog hosta na drugi. FTP klijent se koristi za prenos fajlova izmedju hard diskova i udaljenih servera.

FTP ima četiri osnovna cilja:

1. da unapredi zajedničko korišćenje fajlova2. da podstakne indirektno ili implicitno korišćenje udaljenih računara3. da zaštiti korisnike od razlika u čuvanju fajl sistema izmedju hostova4. da pouzdano i efikasno prenese podatke i kontrolne informacije

FTP uspostavlja dve potpune dupleksne veze između računara ( jednu za prenos podataka, a drugu za prenos kontrolnih informacija ). FTP je enkapsuliran u TCP i koristi port 20 ( za podatke ) i port 21 ( za kontrolne informacije ).

TELNET

Telnet ( TErminaL NETwork ) je udaljeni terminal protokl, koji obezbjedjuje sredstva računarima da izvrše lokalni login ili logovanje na daljinu koristeći lokalni Telnet program na drugim računarima preko Interneta. Ovo je bila osnovna ideja, ali je sada upoterbljena za druge svrhe. Telnet danas smatraju i programom i protokolom. Telnet klijent program na jednom računaru koristi Telnet protokol i TCP/IP da uspostavi virtuelnu konekciju sa serverom na drugom računaru. Serverska strana Telnet protokola dopušta udaljenom korisniku da se logije i djeluje kao terminal vezan direktno za server, koji dopušta terminalu

da izvrši logovanje na daljinu i upravlja aplikacionim programima smeštenim na serveru koristeći Telnet server program za rukovođenje komunikacijskim potrebama.

Telnet dopušta hostovima da razmjenjuju informacije o opcijama koje oni podržavaju

dok se uspostavlja veza izmedju njih. Nakon toga Telnet uspostavlja TCP konekciju izmedju korisničkog hosta i udaljenog računara. Ta konekcija se obavlja tako da pritiskom na dirku na tastaturi, na korisničkoj strani, za posledicu ima da udaljeni računar to prepoznaje kao da je pritisnuta dirka na njegovoj tastaturi. Udaljeni računar se zove mrežni virtuelni terminal ( NVT ).

Telnet se smatra transparentnim servisom jer se čini da su tastatura korisnika i displej direktno vezani za udaljeni računar. Telnet nudi tri osnovna servisa: definisanje NVT-a, mehanizam koji dopušta klijentima i serverima da se sporazume oko opcija, i skup standardnih opcija.

Zaključak

Kao šte je već rečeno na početku teksta internet protokoli predstavljaju skup pravila po kojima komuniciraju računari putem mreže ili interenta. Da nije internet protokola internet kakav danas poznajemo ne bi postojao jer udaljeni računari ne bi znali kako da ustvare međusobnu komunikaciju. Srce interneta čini TCP/IP protokol dok nam ostali protokoli omogućuji dodatne uslugde i načine komunikacije.