INTERNET ALATI I SERVISI

SKRIPTA

RADNI MATERIJAL SAČINJEN NA OSNOVU NAUCNIH RADOVA RAZLIČITIH AUTORA IZ OBLASTI INTERNET TEHNOLOGIJA.

Skripta se besplatno distribuira i namenjena je isključivo studentima u edukativne svrhe.

1. POJAM, NASTANAK I STRUKTURA INTERNETA

U savremenom svetu broj novih korisnika Interneta vrtoglavo raste. Internet koriste svi — od dece do staraca. Neki Internet posmatraju kao bezgranični izvor zabave; drugi se njime služe da bi, u okviru svojih profesija, sticali nova saznanja i kontaktirali sa kolegama širom sveta. U novije vreme sve veći broj komercijalnih preduzeća nastoji da iskoristi neslućeni potencijal Interneta kao jeftinog elektronskog kanala distribucije. Moderne banke, takođe, stiču sve čvršće uporište u ovom novom, virtuelnom svetu, koristeći troškovnu efikasnost informacione infrastrukture Interneta za automatizaciju najsitnijih transakcija u bankarstvu. Male inovativne firme, ali i čitavi konzorcijumi sastavljeni od najvećih proizvođača softvera, hardvera, kompanija iz oblasti telekomunikacija i sl., ulažu ogromna sredstva i napore u razvoj novih platnih sistema i transakcionih mehanizama na Internetu, poput onih baziranih na „inteligentnim" karticama i digitalnom novcu. Internet se, gotovo „preko noći" uvukao u sve sfere našega života.

Da bismo bolje shvatili značaj Interneta u savremenom svetu, neophodno je da se upoznamo sa njegovim nastankom i razvojem, strukturom, i sistemom protokola i adresa bez kojih bi njegovo funkcionisanje bilo nemoguće. Pored toga, neophodno je uzpoznati se i sa aplikacijama i korisnicima Interneta.

NASTANAK, RAZVOJ I FUNKCIONISANJE MREŽE

Internet je infrastruktura koja povezuje računare putem telekomunikacija. Nastao je 1969. godine, kada je pseudo–nezavisna Agencija za napredne istraživačke projekte (Advanced Research Projects Agency — ARPA), koju je osnovala američka vlada pri Ministarstvu odbrane Sjedinjenih Država u cilju razvoja strateških projekata iz oblasti komunikacija, finansirala malu grupu računarskih programera i elektronskih inženjera da redizajniraju način na koji računari funkcionišu. Rezultat ovih napora bio je ARPANET, prva računarska mreža. ARPANET je zamišljen kao mreža koja je trebalo da obezbedi komunikaciju vojnih laboratorija, vladinih biroa i univerziteta, na kojima se realizuju brojni projekti od interesa za armiju. Tokom sedamdesetih godina ARPANET je postojano rastao, da bi ga 1975. u potpunosti preuzelo Ministarstvo odbrane, pretvorivši ga u sadašnju DDN (Defense Data Network — DDN). Internet, naslednik ARPANET–a, osnovan je 1980. godine od strane Nacionalne fondacije za nauku (National Science Foundation — NSF), a obuhvatio je na desetine hiljada istraživača i studenata, iz privatnog sektora i sa univerziteta, koji su bili povezani na ovu mrežu preko računarskih centara u svojim institucijama.

Sedam godina kasnije, Internet je povezan sa ARPANET/DDN mrežom i tako je nastao NSFNET. Ova mreža je u početku okupljala uglavnom akademske institucije širom Sjedinjenih Američkih Država, a priključile su joj se i NASA i druge državne agencije. Otprilike u isto vreme, 1978. i 1979. godine, širio se i Usenet, konferencijski sistem preko koga su (u početku) studenti i profesori američkih univerziteta razmenjivali mišljenja o raznim stručnim i neformalnim temama. IBM je 1977. godine osnovao BITNET, mrežu na koju je priključio najpre univerzitetske računare iz Sjedinjenih Država, a kasnije i iz Evrope (projekat EARN) i drugih krajeva sveta.

Povezivanje računara u mrežu je, naravno, bilo interesantno i komercijalnim organizacijama koje su se, tokom osamdesetih godina, povezivale na razne načine. Nacionalna fondacija za nauku (NSF) je 1990. godine predstavila projekat umrežavanja raznih organizacija i njihovih postojećih mreža, najpre na nacionalnom, a potom i na globalnom nivou. Zadatak je bio da se poveže EARN, koji je postojao u mnogim

državama, JANET iz Velike Britanije, NORDUnet koji je postojao u skandinavskim zemljama, FUNET iz Finske itd. Na ovaj način nastao je Internet kakav danas poznajemo. On nije bez razloga prozvan „mrežom svih mreža" — sastavni delovi pri izgradnji Interneta nisu bili pojedinačni računari već kompletne računarske mreže organizovane na najrazličitije moguće načine. Jedino zajedničko svim ovim mrežama bio je protokol za komunikaciju, TCP/IP.

Ovakav nastanak Interneta uslovio je i upravljanje njime. Internet nema vlasnika, tj. nijedna državna ili privatna institucija nema vlasništvo nad njegovom celinom. Pojedine države i firme, istina, vlasnici su delova komunikacionih kanala ili opreme koja se koristi, ali na Internetu postoji samo jedno vlasništvo — svako je vlasnik svog računara koji je priključen na mrežu i ima neograničeno pravo da taj računar koristi kako želi i da na njemu drži sadržaje koje on smatra potrebnim. To, dalje, znači da svaki vlasnik računara samostalno bira način na koji će se priključiti na mrežu, koje će sadržaje primati sa mreže i šta će slati drugima.

Jula 1995. godine procenjeno je da se Internet sastojao od 120.000 host [1] računara koji povezuju 40 miliona korisnika posredstvom 70.000 mreža. Prema proceni firme Network Wizards [2] sredinom 1997. godine na Internetu je bilo 19.540.000 registrovanih računara raspoređenih u 1.301.000 domena. Najviše računara nalazi se u komercijalnom (.com) domenu — njih oko 4,5 miliona. Sledeći domen po broju računara je domen američkih univerziteta (.edu) sa 2,94 miliona računara, a odmah iza njega je domen provajdera (.net) [3] sa 2,16 miliona računara. Na četvrtom mestu nalazi se nacionalni domen Japana (.jp) sa oko 995.000 računara. Interesantno je napomenuti da, prema ovom pregledu, nacionalnom domenu Jugoslavije (.yu) pripada 2.885 računara. Drugim rečima, mada Jugosloveni čine 0,2% svetske populacije, naši računari čine svega 0,015% Interneta. [4] Prema podacima firme Open Market [5], januara 1997. godine 58% svih računara na Internetu nalazilo se u Sjedinjenim Državama. Najpopularniji servis za pretraživanje je Yahoo!, kome dnevno pristupi 38 miliona korisnika. Od ukupnog broja računara na Internetu 23% nalazi se u komercijalnom (.com) domenu. Godine 1997. na Internet je bilo priključeno 14,8 miliona domaćinstava. Od ovog broja svega je 15,6% (3,4 miliona) koristilo mogućnost on–lajn trgovine, a procene firme Jupiter Communications govore da će 2002. godine preko 15 miliona domaćinstava trgovati preko Interneta. [6]

PROTOKOLI I ADRESE

Najvažniji rezultat razvoja ARPANET i DDN mreža jesu Transmision Control Protocol i Internet Protocol (u nekim izvorima pominje se i kao Interface Protocol), skraćeno TCP/IP. Protokol za kontrolu prenosa (Transmision Control Protocol — TCP) i Internet protokol (Internet Protocol — IP) su protokoli za komunikaciju koji se mogu smatrati kamenom–temeljcem Interneta.

TCP/IP protokoli kontrolišu komunikaciju između svih povezanih računara. Ovi protokoli su dizajnirani tako da uspostavljaju vezu između svih vrsta računara i mreža. Informacioni elementi (tzv. „paketi") poslati preko mreže obično sadrže adrese pošiljaoca i primaoca. Jedan veliki skup podataka može se podeliti na više paketa, koji zatim slede različite komunikacione puteve preko Interneta, da bi se ponovo rekonstruisali na mestu prijema. TCP/IP je konačno definisan 1983. godine kao jedinstven protokol i, kao takav, predstavlja najefikasniji način za komuniciranje i razmenu informacija između raznovrsnih računara i mreža.

Svaki računar na Internetu ima jedinstvenu adresu. Adrese odobrava Uprava za dodelu internet brojeva (Internet Assigned Numbers Authority — IANA) na osnovu ugovora sa Nacionalnom fondacijom za nauku. Trenutno funkcije IANA–e vrši Institut informacionih nauka pri Univerzitetu južne Kalifornije.

Kompozicija adresa koje se koriste na Internetu pokazuje vrstu domena. Poslednji deo adrese naziva se imenom najvišeg domena (Top Level Domain Name — TLD). TLD se sastoji od dva

slova koja se odnose na neku zemlju (na osnovu oznaka zemalja prema ISO 3166 standardu) ili od tri slova koja predstavljaju oznaku izvesnog domena (com za komercijalni domen, gov za vladu Sjedinjenih Država, edu za obrazovne institucije, net za Internet provajdere, itd.).

STRUKTURA MREŽE

Struktura mreže Interneta prikazana je na slici 1. Treba, međutim, imati u vidu da se ova struktura neprestano menja. Struktura mreže je predmet diskusije više grupa korisnika koji brinu o standardizaciji i arhitekturi Interneta. Ove grupe obuhvataju: Odbor za arhitekturu Interneta (Internet Architecture Board — IAB) koji se sastoji od eksperata koji nadgledaju arhitekturu Interneta; Radnu grupu za Internet inžinjering (Internet Engineering Task Force — IETF), koja se sastoji od preko 600 pojedinaca koji doprinose standardizaciji obezbeđenja, aplikacija, puteva, integraciji mreže itd.; Upravljačku grupu za Internet inženjering (Internet Engineering Steering Group — IESG), koja se sastoji od predstavnika IETF–a i ima zadatak da koordinira sve IETF–ove napore u vezi sa standardizacijom; i Grupu za Internet inženjering i planiranje (Internet Engineering and Planning Group — IEPG), koja se sastoji prvenstveno od menadžera koji upravljaju mrežama internet–provajdera.

INTERNET , PLANETARNA KOMUNIKACIJA (POJAM, NASTANAK I STRUKTURA INTERNETA)

(časopis „Leskovčanin", Leskovac)

U savremenom svetu broj novih korisnika Interneta vrtoglavo raste. Internet koriste svi — od dece do staraca. Neki Internet posmatraju kao bezgranični izvor zabave; drugi se njime služe da bi, u okviru svojih profesija, sticali nova saznanja i kontaktirali sa kolegama širom sveta. U novije vreme sve veći broj komercijalnih preduzeća nastoji da iskoristi neslućeni potencijal Interneta kao jeftinog elektronskog kanala distribucije. Moderne banke, takođe, stiču sve čvršće uporište u ovom novom, virtuelnom svetu, koristeći troškovnu efikasnost informacione infrastrukture Interneta za automatizaciju najsitnijih transakcija u bankarstvu. Male inovativne firme, ali i čitavi konzorcijumi sastavljeni od najvećih proizvođača softvera, hardvera, kompanija iz oblasti telekomunikacija i sl., ulažu ogromna sredstva i napore u razvoj novih platnih sistema i transakcionih mehanizama na Internetu, poput onih baziranih na „inteligentnim" karticama i digitalnom novcu. Internet se, gotovo „preko noći" uvukao u sve sfere našega života.

Da bismo bolje shvatili značaj Interneta u savremenom svetu, neophodno je da se upoznamo sa njegovim nastankom i razvojem, strukturom, i sistemom protokola i adresa bez kojih bi njegovo funkcionisanje bilo nemoguće. Pored toga, neophodno je uzpoznati se i sa aplikacijama i korisnicima Interneta.

NASTANAK, RAZVOJ I FUNKCIONISANJE MREŽE

Internet je infrastruktura koja povezuje računare putem telekomunikacija. Nastao je 1969. godine, kada je pseudo–nezavisna Agencija za napredne istraživačke projekte (Advanced Research Projects Agency — ARPA), koju je osnovala američka vlada pri Ministarstvu odbrane Sjedinjenih Država u cilju razvoja strateških projekata iz oblasti komunikacija, finansirala malu grupu računarskih programera i elektronskih inženjera da redizajniraju način na koji računari funkcionišu. Rezultat ovih napora bio je ARPANET, prva računarska mreža. ARPANET je

zamišljen kao mreža koja je trebalo da obezbedi komunikaciju vojnih laboratorija, vladinih biroa i univerziteta, na kojima se realizuju brojni projekti od interesa za armiju. Tokom sedamdesetih godina ARPANET je postojano rastao, da bi ga 1975. u potpunosti preuzelo Ministarstvo odbrane, pretvorivši ga u sadašnju DDN (Defense Data Network — DDN). Internet, naslednik ARPANET–a, osnovan je 1980. godine od strane Nacionalne fondacije za nauku (National Science Foundation — NSF), a obuhvatio je na desetine hiljada istraživača i studenata, iz privatnog sektora i sa univerziteta, koji su bili povezani na ovu mrežu preko računarskih centara u svojim institucijama.

Sedam godina kasnije, Internet je povezan sa ARPANET/DDN mrežom i tako je nastao NSFNET. Ova mreža je u početku okupljala uglavnom akademske institucije širom Sjedinjenih Američkih Država, a priključile su joj se i NASA i druge državne agencije. Otprilike u isto vreme, 1978. i 1979. godine, širio se i Usenet, konferencijski sistem preko koga su (u početku) studenti i profesori američkih univerziteta razmenjivali mišljenja o raznim stručnim i neformalnim temama. IBM je 1977. godine osnovao BITNET, mrežu na koju je priključio najpre univerzitetske računare iz Sjedinjenih Država, a kasnije i iz Evrope (projekat EARN) i drugih krajeva sveta.

Povezivanje računara u mrežu je, naravno, bilo interesantno i komercijalnim organizacijama koje su se, tokom osamdesetih godina, povezivale na razne načine. Nacionalna fondacija za nauku (NSF) je 1990. godine predstavila projekat umrežavanja raznih organizacija i njihovih postojećih mreža, najpre na nacionalnom, a potom i na globalnom nivou. Zadatak je bio da se poveže EARN, koji je postojao u mnogim državama, JANET iz Velike Britanije, NORDUnet koji je postojao u skandinavskim zemljama, FUNET iz Finske itd. Na ovaj način nastao je Internet kakav danas poznajemo. On nije bez razloga prozvan „mrežom svih mreža" — sastavni delovi pri izgradnji Interneta nisu bili pojedinačni računari već kompletne računarske mreže organizovane na najrazličitije moguće načine. Jedino zajedničko svim ovim mrežama bio je protokol za komunikaciju, TCP/IP.

Ovakav nastanak Interneta uslovio je i upravljanje njime. Internet nema vlasnika, tj. nijedna državna ili privatna institucija nema vlasništvo nad njegovom celinom. Pojedine države i firme, istina, vlasnici su delova komunikacionih kanala ili opreme koja se koristi, ali na Internetu postoji samo jedno vlasništvo — svako je vlasnik svog računara koji je priključen na mrežu i ima neograničeno pravo da taj računar koristi kako želi i da na njemu drži sadržaje koje on smatra potrebnim. To, dalje, znači da svaki vlasnik računara samostalno bira način na koji će se priključiti na mrežu, koje će sadržaje primati sa mreže i šta će slati drugima.

Jula 1995. godine procenjeno je da se Internet sastojao od 120.000 host [1] računara koji povezuju 40 miliona korisnika posredstvom 70.000 mreža. Prema proceni firme Network Wizards [2] sredinom 1997. godine na Internetu je bilo 19.540.000 registrovanih računara raspoređenih u 1.301.000 domena. Najviše računara nalazi se u komercijalnom (.com) domenu — njih oko 4,5 miliona. Sledeći domen po broju računara je domen američkih univerziteta (.edu) sa 2,94 miliona računara, a odmah iza njega je domen provajdera (.net) [3] sa 2,16 miliona računara. Na četvrtom mestu nalazi se nacionalni domen Japana (.jp) sa oko 995.000 računara. Interesantno je napomenuti da, prema ovom pregledu, nacionalnom domenu Jugoslavije (.yu) pripada 2.885 računara. Drugim rečima, mada Jugosloveni čine 0,2% svetske populacije, naši računari čine svega 0,015% Interneta. [4] Prema podacima firme Open Market [5], januara 1997. godine 58% svih računara na Internetu nalazilo se u Sjedinjenim Državama. Najpopularniji servis za pretraživanje je Yahoo!, kome dnevno pristupi 38 miliona korisnika. Od ukupnog broja računara na Internetu 23% nalazi se u komercijalnom (.com) domenu. Godine 1997. na Internet je bilo priključeno 14,8 miliona domaćinstava. Od ovog broja svega je 15,6% (3,4 miliona) koristilo mogućnost on–lajn trgovine, a procene firme Jupiter Communications govore da će 2002. godine preko 15 miliona domaćinstava trgovati preko Interneta. [6]

PROTOKOLI I ADRESE

Najvažniji rezultat razvoja ARPANET i DDN mreža jesu Transmision Control Protocol i Internet Protocol (u nekim izvorima pominje se i kao Interface Protocol), skraćeno TCP/IP. Protokol za kontrolu prenosa (Transmision Control Protocol — TCP) i Internet protokol (Internet Protocol — IP) su protokoli za komunikaciju koji se mogu smatrati kamenom–temeljcem Interneta.

TCP/IP protokoli kontrolišu komunikaciju između svih povezanih računara. Ovi protokoli su dizajnirani tako da uspostavljaju vezu između svih vrsta računara i mreža. Informacioni elementi (tzv. „paketi") poslati preko mreže obično sadrže adrese pošiljaoca i primaoca. Jedan veliki skup podataka može se podeliti na više paketa, koji zatim slede različite komunikacione puteve preko Interneta, da bi se ponovo rekonstruisali na mestu prijema. TCP/IP je konačno definisan 1983. godine kao jedinstven protokol i, kao takav, predstavlja najefikasniji način za komuniciranje i razmenu informacija između raznovrsnih računara i mreža.

Svaki računar na Internetu ima jedinstvenu adresu. Adrese odobrava Uprava za dodelu internet brojeva (Internet Assigned Numbers Authority — IANA) na osnovu ugovora sa Nacionalnom fondacijom za nauku. Trenutno funkcije IANA–e vrši Institut informacionih nauka pri Univerzitetu južne Kalifornije.

Kompozicija adresa koje se koriste na Internetu pokazuje vrstu domena. Poslednji deo adrese naziva se imenom najvišeg domena (Top Level Domain Name — TLD). TLD se sastoji od dva slova koja se odnose na neku zemlju (na osnovu oznaka zemalja prema ISO 3166 standardu) ili od tri slova koja predstavljaju oznaku izvesnog domena (com za komercijalni domen, gov za vladu Sjedinjenih Država, edu za obrazovne institucije, net za Internet provajdere, itd.).

STRUKTURA MREŽE

Struktura mreže Interneta prikazana je na slici 1. Treba, međutim, imati u vidu da se ova struktura neprestano menja. Struktura mreže je predmet diskusije više grupa korisnika koji brinu o standardizaciji i arhitekturi Interneta. Ove grupe obuhvataju: Odbor za arhitekturu Interneta (Internet Architecture Board — IAB) koji se sastoji od eksperata koji nadgledaju arhitekturu Interneta; Radnu grupu za Internet inžinjering (Internet Engineering Task Force — IETF), koja se sastoji od preko 600 pojedinaca koji doprinose standardizaciji obezbeđenja, aplikacija, puteva, integraciji mreže itd.; Upravljačku grupu za Internet inženjering (Internet Engineering Steering Group — IESG), koja se sastoji od predstavnika IETF–a i ima zadatak da koordinira sve IETF–ove napore u vezi sa standardizacijom; i Grupu za Internet inženjering i planiranje (Internet Engineering and Planning Group — IEPG), koja se sastoji prvenstveno od menadžera koji upravljaju mrežama internet–provajdera.

IEPG se bavi obezbeđenjem odgovarajućeg dizajna, kao i tehničkim vezama između računara na Internetu. Internet društvo (Internet Society — ISOC) je više formalna organizacija, koja je osnovana 1992. godine radi stvaranja jednog međunarodnog foruma za države, privredu i pojedince u cilju utvrđivanja pravila i procedura o korišćenju Interneta.

Budući tehnički razvoj Interneta verovatno će zavisiti od kontinuiranog obezbeđivanja kapaciteta za skladištenje i prenos informacija zbog povećanja broja korisnika.

APLIKACIJE I KORISNICI

Osamdesetih godina Internet je imao na desetine hiljada korisnika koji su razmenjivali informacije putem elektronske pošte (e–mail), „goufera" [7], i protokola za prenos datoteka (File Transfer Protocol — FTP).

Počev od 1990. godine broj korisnika i aplikacija na Internetu naglo je porastao usled primene novih dostignuća, kao što je prelazak sa čisto tekstualnih informacija na multimedijalne [8] informacije i pojava aplikacija za pretraživanje Internet sadržaja (tzv. veb čitači) [9], koje su lake za upotrebu. Ostali faktori koji su uticali na razvoj Interneta bili su: dalja stimulacija i sponzorstvo Interneta od strane vlada (pogotovo od strane vlade Sjedinjenih Država), pad cena potrebne opreme i telekomunikacionih usluga i sve veća eksploatacija Interneta od strane komercijalnih firmi.

Najpoznatije aplikacije na Internetu su: (1) elektronska pošta (e–mail) za razmenu elektronskih poruka i dokumenata između korisnika; (2) World Wide Web (WWW) koji

obuhvata multimedijalne sadržaje i informacije; (3) protokol za prenos datoteka (FTP), koji se koristi za prenos datoteka sa/na određene računare; (4) grupe za prikazivanje novosti (newsgroups) i grupe za diskusiju (discussion groups); (5) Gopher, aplikacija koja se koristi za pretraživanje tekstulanih informacija; i (6) simulacija terminala (terminal emulation) koja se koristi da bi se omogućilo nekom računaru da se ponaša kao jedan od terminala nekog cenralnog računara ili servera. [10]

Postoje i druge aplikacije (kao što su, na primer, telefonski razgovori) [11], ali one još uvek nisu u široj upotrebi. Tekuća istraživanja o upotrebi Interneta u Sjedinjenim Državama pokazuju da su tri najpopularnije aplikacije na Internetu elektronska pošta (87%), World Wide Web (79%) i prenos datoteka (42%).

WORLD WIDE WEB (WWW)

World Wide Web sastoji se od informacija koje su uskladištene u posebnom formatu (poznatom kao Hyper Text Markup Language — HTML). HTML informacije mogu se čitati posredstvom specijalnih aplikacija — tzv. veb čitača. Trenutno se u širokoj upotrebi nalaze veb čitači kao što su Netscape Navigator, Microsoft Internet Explorer i sl. Dopune i nove verzije ovih programa neprestano se distribuiraju preko Interneta. Informacije koje ostavlja neki korisnik ili organizacija na Internetu zovu se houm pejdž (home page). Lokacija houm pejdža određena je njenom adresom. Na primer, adresa http://www.primer.com ukazuje na upotrebu protokola za prenos hiperteksta (HyperText Transfer Protocol — HTTP) i na lokaciju HTML datoteke. Veb čitač kome je naloženo da ode na ovu adresu koristiće informacije iz HTML datoteke na toj lokaciji da prikaže grafiku, zvuk i tekst na računaru korisnika. Važna karakteristika HTML–a je što on omogućava da reference na druge Internet adrese budu sadržane kao deo HTML datoteke. Kao rezultat toga, moguće je kreirati veze (linkove) ili pokazivače ka drugim računarima. Korišćenje ovakvih veza i pokazivača omogućava korisniku transparentni pregled informacija. Korisnik ne mora da zna gde su informacije uskladištene i može pristupiti informacijama širom sveta za nekoliko sekundi.

Klijent/server arhitektura čini osnovnu implementacionu platformu WWW–a. Podaci su smešteni na WWW serveru. Softver na serveru odgovara na upite WWW klijenata i šalje datoteke klijentima. Klijenti interpretiraju datoteke i predstavljaju informacije na ekranu. Savremeni veb čitači omogućavaju i izvršavanje aplikacionih modula na klijent–računarima. Moduli se pišu u savremenim programskim jezicima od kojih su trenutno najpopularniji Java, JavaScript, i ActiveX.

Komunikacija između klijenata i servera obavlja se putem HTTP protokola, koji je vrlo jednostavan. On omogućava kraće vreme odgovora i manje opterećenje servera. Sa druge strane, veza mora da se uspostavi za svaki upit. Svaki dokument adresiran je na jedinstven način. Jedinstveni lokator resursa (Uniform Resource Locator — URL) sastavljen je od adrese servera, putanje do direktorijuma ili datoteke, i naziva datoteke.

Činjenica da HTML aplikacije omogućavaju mnogim različitim korisnicima da međusobno komuniciraju navela je mnoge na očekivanje da će Internet, a posebno World Wide Web, pružiti nove šoping i poslovne mogućnosti potrošačima i trgovcima. Danas su trgovcima na malo na raspolaganju razne vrste pristupa World Wide Web–u: korišćenje isključivo u svrhu informisanja i reklamiranja; reklamiranje i pružanje mogućnosti naručivanja, pri čemu se kasnije plaćanje obavlja putem tradicionalnih kanala; kao i pružanje mogućnosti plaćanja, pored mehanizama za reklamiranje i naručivanje. Finansijskim institucijama na raspolaganju su četiri područja primene World Wide Web–a: (1) prezentacija informacija; (2) prezentacija informacija sa dvosmernom (asinhronom) komunikacijom; (3) interakcija sa korisnicima i 4) on–lajn bankarske transakcije. Što se tiče vršilaca usluga na Internetu, izveštaj o reklamiranju iz 1996. godine pokazuje da je njihov

http://www.primer.com

neto–prihod u 1995. godini bio 55 miliona dolara, obuhvatajući 43 miliona dolara prihoda od prodaje reklamnog prostora na World Wide Web–u i 12 miliona dolara od pružanja on–lajn usluga korisnicima. [12]

Konačno, može se zapaziti da se Internet sajtovi naglo razvijaju. Eksperimentalni World Wide Web sajtovi dizajnirani su sa ciljem pronalaženja najuspešnije formule za poslovanje i plaćanje preko Interneta. Mali poslovni prihodi preko Interneta objašnjavaju se nedostatkom sigurnog i jeftinog mehanizma za plaćanje preko Interneta. Međutim, ulažu se ogromni napori i sredstva da se razviju bezbedni protokoli za naručivanje i plaćanje, uz upotrebu kriptografskih algoritama za šifriranje podataka.

NAPOMENE:

1. Ma koji računar ili sistem koji ima pridruženu najmanje jednu Internet adresu. 2. Detaljnije podatke možete naći na Internet adresi firme Network Wizards, (

http://www.nw.com).

3. Od engl. provider — Za povezivanje na Internet potrebna je veza do nekog drugog računara koji je već povezan na Internet. Usluge ovakvog povezivanja nude brojne firme koje se nazivaju Internet provajderima (provide = snabdeti, obezbediti, pribaviti).

4. Popović, S.: „Mreža u očima statistike", Svet kompjutera br. 2/98, 1998, str. 25. Ovaj podatak se odnosi samo na računare domaćih internet provajdera i računare iz jugoslovenske akademske mreže.

5. Detaljnije informacije na adresi:

http://www.openmarket.com.

6. PC Magazine, vol. 17, YU#3, 25. april 1998, str. 9. 7. Od engl. Gopher — donedavno jedan od najpopularnijih servisa na Internetu zbog

jednostavnosti njegove upotrebe. 8. Kombinacija zvuka, grafike, animacije i video–signala. U svetu računara, multimedija je

podskup hipermedije, koja kombinuje pomenute elemente sa hipertekstom. 9. Od engl. Web browser — veb čitač; program pomoću koga se mogu pregledati

multimedijalni sadržaji na World Wide Web–u. 10. Server je funkcionalna jedinica koja pruža usluge radnim stanicama preko neke mreže,

na primer server za datoteke, server za štampanje, server za elektronsku poštu i sl. U terminologiji TCP/IP protokola server je sistem na mreži koji izvršava zahteve nekog sistema na drugom sajtu, zvanom klijent–server.

11. Telefonski „razgovor" preko Interneta (upotrebom računara, mikrofona, slušalica i programa za kompresiju i dekompresiju zvučnog signala) pogodan je u tom smislu što se na ovaj način mogu obavljati međunarodni razgovori po ceni lokalnog poziva jer se, kao i kod ostalih Internet usluga, telefonski impulsi plaćaju samo od korisnikovog računara do servera najbližeg Internet provajdera (koji se, često, nalazi u istom ili obližnjem gradu).

12. 1996 Online Advertising Report, Jupiter Communications, (

http://www..jup.com).

http://www.nw.comhttp://www.openmarket.comhttp://www..jup.com

2. Kablovski internet Zbog dobrih osobina i relativno malih ulaganja, a velike isplativosti, kablovska konekcija polako postaje dominantna u svetu. Kod nas se tek od skora počinje uvoditi Internet preko kablovskog distributera KDS-a iako kablovski sitem i kablovska televizija funkcionišu već nekoliko godina. Kablovski modem, kao što mu ime kaže, za komunikaciju sa provajderom koristi infrastrukturu operatera kablovske televizije. Jedan kanal (od ukupno 96) odvaja se za prenos podataka i to u oba pravca. Modem se povezuje sa računarom (ili mrežom) preko -USB ili -Ethernet porta, Windows ga vidi kao LAN i tako se prema njemu i ponaša. Brzina protoka podataka kroz mrežu je do 36 Mbps. Kablovski modemi mogu se naći u tri osnovne varijante. 1. eksterni modemi 2. Interni modemi 3. Interactive Set-Top Box modemimi, koji obezbeđuju prenos više televizijskih kanala po istom (ograničenom) broju frekvencija. Sem toga, oni omogućuju i da se televizor koristi za surfovanje, slanje i prijem ektronske pošte - eto pristupa Internetu bez računara, ali uz korišćenje telefonske linije za slanje informaocija. Nažalost, ovakvih sistema kod nas još nema. Svi modemi primaju sve pakete poslate u mrežu, ali obraćaju pažnju samo na one upućene njima. Međutim, provajder može slati pakete i svim modemima. Zahvaljujući ovome neki modemi podržavaju i funkciju automatskog update-a svog sistemskog softvera, kada to provajder inicira. Kablovski Internet kod nas Internet je spor (spor odziv) i zagušen i sa druge strane. Razlog za to leži u dugom vremenskom periodu koji je potreban da na serveru dođete na red za početak slanja Web stranice. Kada stranica počne da pristiže, pojavljuje se munjevito. Nakon toga, treba čekati da dođe na red i svaka od sličica, koje su na sajtovima sve brojnije. Ima sajtova koji imaju jednostavnu strukturu, jake servere i dobre linkove (npr. Google) oni se učitavaju gotovo trenutno. Glavni krivac za usporenja je ipak slab link našeg provajdera prema svetu. Dokaz za to je činjenica da se sajt provajdera (za koji se ne koristi spoljašnji link) učitava brže nego sa hard diska! To znači da se osetno poboljšanje dobija korišćenjem proxy servera, ali izgleda da on još nije potpuno funkcionalan, a i ne mogu svi sajtovi biti na proxy-u. Download je već druga priča. Iz nekog razloga, Internet Explorer neće da prenosi više od oko 8 KB/s, mada nekad uspe da izvuče i do 20 KB/s. Kada fajl prebacite u neki program za brzi prenos, koji ima mogućnost download-a datoteke u više sekcija (npr. Flash-Get), dostiže se puna brzina od oko 31 KB/s. Pošto se kablovski modemi sada identifikuju fiksnom IP adresom i MAC kodom, nema potrebe za dodatnom proverom prilikom logovanja na mrežu provajdera. Šifra, istina, postoji, ali služi za pristup statističkim podacima i parametrima vašeg naloga, kao i Web mail-u. Stoga, nema više opasnosti da će vam neko ukrasti vreme. Daleko veća je, nažalost, opasnost od upada hakera, upravo zbog fiksne IP adrese. Pošto je ovo stalna veza, bilo bi glupo da se naplaćuje vreme provedeno „na Internetu" tako da se naplaćuje njeno stvarno iskorišćenje. Korisne adrese www.nscable.net i www.kds.co.yu Bežične tehnologije Razvoj tehnologije okružio nas je veliki brojem uređaja bez kojih postaje sve teže zamisliti svakodnevni život. Mobilni telefoni, palm-ovi, notebook-ovi, samo su neki od uređaja koje svakodnevno koristimo da bismo lakše komunicirali, radili ili se zabavili. Svi ovi uređaji, a i mnoštvo drugih, kao rezultat svog rada stvaraju velike količine podataka koje često želimo

http://www.nscable.nethttp://www.kds.co.yu

prebaciti na neko drugo mesto - da bismo ih mogli iskoristiti na nekom drugom uređaju ili pak zato što ih želimo pospremiti.da bi nam uvek bili dostupni. Obrada podataka zbog obavljamo, na primerpreko mobilnog telefonskog uređaja koji nam je dostupan. To su najčešće podaci vezani uz kontakte, dakle telefonski brojevi, imena i eventualno neki dodatni podaci. Podaci se mogu pohraniti na

- SIM karticu - Sam uređaj - Dodatni memorijski prostor (sd kartice)

Razlog poboljšavanja tehnologije smeštanja podataka:

- brzina pristupa, jer je vremenski pristup kartici mnogo sporiji nego pristupanje memoriji mobilnog telefona..

- Drugi razlog je ogrančenje prostora na kartici U slučaju fizičkog oštećenja memorija podaci se nepovratno gube. No, javlja se mogućnost backupa putem:

- Kabla - Bežično (bluetooth)

Bluetooth je tehnologija koju možemo koristiti prilikom spajanja uređaja na manjoj udaljenosti. Nastanak Bluetootha, definicija standarda i licenciran)e uređaja zapravo su plod saradnje više od dve hiljade preduzeća, koje čine zajedničku skupinu (SIG), posvećenu upravo razvoju ovog standarda. Kada je Bluetooth dizajniran, praćena je jednostavnost upotrebe i uspostavljanje PAN mreža (Personal Area Network) malih mreža koje obuhvataju nekoliko uređaja, i koje imaju za cilj brz prenos podataka. Svaki Bluetooth uređaj zapravo oko sebe stvara ."komunikacijski mehurić", bubble, koji onda omogućava spajanje uređaja koji se nalaze unutar dosega signala. Unutar jednog takvog mehurića može se spojiti do osam uređaja, i takva mreža se Bluetooth terminologijom naziva pico-net, odnosno piko-mreža. Mrežna infrastruktura ne postoji, barem ne na onaj način na koji smo navikli kod "klasičnih" mreža. Ovo valja usporediti s drugim bežičnim standardima, prvenstveno s WLAN-om, odnosno bežičnim LAN standardom, poznatim još i kao 802.1 lb. Bluetooth ne pokušava oponašati mrežnu topologiju koju koristi velika većina ostalih mreža, a koju tipično čine klijenti i spojne tačke, koje onda aktivno učestvuju u radu mreže. Bluetooth je predviđen za brzo spajanje prenosnih uređaja, mobilnih telefona, palm-ova i notebook-ova. Svaki Bluetooth uređaj ima nekoliko karakteristika koje mu omogućavaju spajanje s ostalim uređajima, od kojih su ključne njegovo ime i način rada. Ime je neophodno da bismo jednostavno prepoznali o kojem se uređaju radi, pogotovo ako ih unutar nekog prostora ima više. Način rada je nešto teže objasniti. Naime, Bluetooth je najčešće moguće potpuno isključiti, pogotovo na palm-ovima i mobilnim telefonima, kako bi se uštedela energija koju zbog svojeg stalnog odašiljanja signala Bluetooth značajnije troši. No, čak i kada je uključen, Bluetooth uređaj nije uvek vidljiv, jer postoje dva načina rada, takozvani discoverable način, to jest "načina u kojima je moguće otkriti uređaj". Da biste svoj uređaj mogli spojiti potrebno je uključiti discoverable način, jer time poručujete uređaju da se javi ako se negde u blizini pojavi neki drugi uređaj s Bluetooth tehnologijom. Ako je ovaj način rada isključen, vaš će uređaj reagistrirati sve uređaje koji se oko njega nalaze, ali neće pokušati uspostaviti vezu s njima. Kod Bluetootha se za prenos podataka koristi radijski spektar, i to oko 2.4 GHz. Ovaj deo spektra izabran je iz niza razloga. Glavni je taj što za rad s malim snagama u većini zemalja nije potrebno imati nikakvu posebnu dozvolu (rešeni su određeni administrativni problemi, koji su sprečavali upotrebu Bluetooth uređaja u Francuskoj i još nekim drugim zemljama, u kojima su frekvencije oko 2.4 GHz zaposele vojske, i u Španiji i Japanu, gdje su te frekvencije bile rezervisane u druge svrhe). Ostali razlozi su mogućnost korišćenja relativno velikih brzina do l Mbita kada govorimo o BT tehnologiji, i neki drugi, tehnički razlozi. Takođe zato stoje besplatan i ne zahteva licence, za rad unutar ovog dela spektra bori se nekoliko standarda sličnih karakteristika, što znači da jedni drugima mogu stvarati smetnje.

U prvom redu, uz Bluetooth tu je WiFi, t.j. 802.1 lb, a osim tih dvaju najpoznatijih i najvećih standarda postoji još i niz drugih manje-više standardnih aplikacija koje koriste ovaj nelicencirani komadić radijskog spektra. Ova frekvencija za komunikaciju odgovara rezonantnoj frekvenciji molekula vode. Budući da mikrotalasne pećnice zagrevaju hranu upravo "pogađajući" rezonantnu frekvenciju molekula vode, kapacitet Bluetooth veze može snažno pasti u neposrednoj blizini mikrotalasnih pećnica. Tehnika frequency hoppinga koju koristi Bluetooth protokol ovde pomaže da bi prenos podataka ipak bio nastavljen, no i sam standard upozorava na ovaj problem. Frequency hopping jeste način na koji se smanjuje problem smetnji koje mogu uzrokovati spoljni izvori i kojima se smanjuje zauzetost određenog dela spektra. Svaki Bluetooth uređaj menja frekvenciju na kojoj komunicira 1600 puta u sekundi, prema unapred dogovorenom algoritmu. Time se osigurava da čak i ako se neka smetnja pojavi, ona utiče samo na mali broj paketa koji putuju preko mreže. Da bi se ostvarila veza, potrebno je između uređaja stvoriti bond, odnosno vezu u kojoj je potvrđeno da ta dva uređaja smeju međusobno komunicirati, odnosno da postoji međusobno poverenje. Poverenje u ovom kontekstu znači da ćemo pri prvom pokušaju spajanja morati uneti lozinku, koja služi da bi se potvrdilo spajanje uređaja. U naknadnim spajanjima lozinka neće biti potrebna jer će uređaji upamtiti da je među njima komunikacija dozvoljena. Sprečavanje zloupotrebe ovakvog načina odobravanja ipak postoji, jer će Bluetooth uređaj razlikovati dva uređaja, premda imaju isto ime, tako da nije moguće "lažno se predstaviti" i spojiti se na neki uređaj, jer se veza uspostavlja na osnovu hardverske adrese, koja je jedinstvena za svaki pojedini uređaj. Osnove rada 802-11b IEEE (Institute of Electrical and Electromcs Engineers) standard 802.11 naziv je za skup standarda koji defmišu bežičnu komunikaciju i umrežavanje, s tim da se na bežične mreže odnosi standard 802. l lb, koji je poznat i pod svojim drugim imenom WiFi. Standard 802. l lb defmiše brzine prenosa do 11 Mbita/s u uslovima optičke vidljivosti, na kratkim udaljenostima. (Ovo treba usporediti s Bluetooth standardom, koji kao svoj maksimum ima brzinu od l Mbita. Tehnički deo sertifikacije kaže da je 802.1 lb definisan u delu radiofrekvendja od 2.4 do 2.4835 GHz u Evropi, i ograničen je samo na sloj fizičkog prenosa podataka i na MAC (media access control) sloj, koji ima za zadatak odrediti ko i kada srne odašiljati podatke i kako. Unutar mreže razlikujemo dva elementa: pristupnu tačku (koju nazivamo još i bazna stanica ili access point) i mreže klijenta. Postoje dva načina rada za učesnike u mreži: ad hoc i infrastrukturni. Ad hoc je jednostavniji način i podrazumeva da učesnici komuiciraju međusobno od tačke do tačke, uspostavljajući vezu. Drugi način komunikacije je infrastrukturni, koji podrazumeva da postoji centralni čvor, koji je obično fizički fiksiran na nekoj lokaciji, i preko kojega se onda odvija čitava komunikacija za neki deo mreže. Na njega se onda spajaju svi ostali pojedinačni klijenti, i preko njega komuniciraju. Access Point (AP) je obično spojen i na žičanu mrežu, te je na taj način moguće spojiti više AP čvorova i osigurati pokrivanje većeg područja (od nekoliko prostorija do celih zgrada ili preduzeća). Definisan je i način na koji određeni klijent može prelaziti iz područja koje pokriva jedan AP u područje pokrivanja nekog drugog, njemu susednog, na sličan način na koji se to događa kod mobilnih telefona. I ime bi mogli zvučati poznato, naime, ovaj se postupak naziva roaming. Ad hoc komunikacija je česta kada se radi o privremenim mrežama, u kojima se spaja nekoliko računara samo da bi se razmenili podaci, nakon čega se veza prekida. Infrastrukturni rad je karakterističan za mreže unutar organizacija, u kojima je namera pokriti ćelu površinu poslovnog prostora kako bi bilo moguće bilo gdje koristiti Kontrola pristupa mediju, odnosno sigurnost, rešena je slično kao i kod standardne Ethernet mreže, metodom koja se naziva CSMA/CA. Svaka stanica "sluša" postoji li na kanalu promet. Ako ne postoji, stanica može emitovati signal. Ako promet postoji, stanica čeka još neko vreme dok promet ne prestane. To se vreme određuje posebnim algoritmom, što sprečava da sve stanice počnu emitovati istog trenutka kada se oslobodi medij za komunikaciju.

Brzine koje omogućuje ovaj standard penju se do llMbit/s, a postoje i nadogradnje na standard, koje defmišu i veće brzine, čak i do 55 Mbita, no one koriste nestandardnu opremu i nisu komapatibilne s ostalom opremom. Budući da je reč o radiotalasima, i to visoke frekvencije, prepreke koje se nalaze između odašiljača i prijemnika stvaraju velike smetnje komunikaciji, te je ako ne postoji optička vidljivost komunikacija moguća samo na malim udaljenostima. Tačne brojke je nemoguće reći bez uvida u konfiguraciju terena odnosno prostora u koji nameravamo postaviti bežičnu mrežu, no otprilike je reč o udaljenostima do 15 metara ako nemamo optičku vidljivost i ako postoje prepreke u obliku zidova i nameštaja, do nekoliko kilometara ako koristimo posebno podešene antene. Implementacija Postoji nekoliko različitih načina na koje je moguće koristiti računar u 801.l lb mreži. Potrebna vam je, naravno, kartica koja je dostupna kao PCMCIA, u slučaju notebook-a, ili kao PCI, u slučaju desktop računara. Sigurnost Problemi s kojima se sve više suočavamo kod WiFi mreža jesu oni vezani uz sigurnost, jer sve je veći broj korisnika naoružanih 802. l lb opremom, spremnih da ulože vreme i prošetati gradom uz uključen notebook, kako bi proverili postoje li negde aktivne WiFi mreže, stoje radnja koju poznajemo pod imenom Wardriving ili Warwalking. Da bi se to sprečilo, unutar standarda za 802.l lb definisana je dvostruka zaštita podataka, koja štiti komunikaciju preko mreže i definiše načine kontrole pristupa samoj mreži. Deo koji se bavi kontrolom pristupa mreži nazivamo autorizacija. Postoje dva tipa mreže, prema načinu na koji je autorizacija realizovana: otvoreni sistem i sistem zajedničkog ključa. Sa otvorenom sistemom komunikacija je moguća sa svakom stanicom koja se prijavljuje na mrežu, ili je moguće ograničiti komunikaciju na stanice koje se nalaze na popisu stanica koje imaju dozvolu rada unutar mreže.

- zajednički ključ unutar mreže. - Ključ je tajan, - mogućnost rada s enkripcijom,

Drugi deo sigurnosti koja je ugrađena u samu 802.l lb mrežu jeste opcija enkripcije podataka koji prolaze između čvorova mreže. Za enkripciju se koristi uređaj poznatiji pod imenom WEP, što je skraćenica od Wired Equivalent Privacy. Unutar američkih zakona postoje ogranicenja koja se ticu dozvole za izvoz uređaja za enkripciju, pa je zabranjeno u neke države izvoziti uređaje koji sadrže određene načine enkripcije, pa je za WEP bilo potrebno izabrati uređaj koji neće potpasti pod ova zakonska ograničenja. Iskorišćen je RC4 PRNG algoritam, koji je moguće izvoziti. Prilično je slab, pogotovo ako ga usporedimo s drugim algoritmima za enkripciju dostupnima na tržištu. Osnove rada IrDA IrDA je treći način na koji je moguće spajati uređaje, za razliku od Bluetooth protokola i 802.1 lb ovaj način spajanja zavisi od optičke vidljivosti između uređaja. IrDa je zapravo skraćenica od Infrared Data Association, organizacije zadužene za razvoj i održavanje standarda za povezivanje uređaja preko infracrvenog porta. IrDA funkcioniše na principu usmerenih infracrvenih talasa, koje onda osetljivim diodama na drugoj strani možemo pretvoriti u električne impulse. Sam standard namenjen je ad hoc spajanju dva uređaja. Moguće je postići brzine od 9600 bit/s do 4Mbit/s, što zavisi od korišćenog protokola i tipa uređaja koje povezujemo. Brzina se određuje u trenutku spajanja (handshaking), te se prilagođava sporijem uređaju, što znaci da bez obzira na brzinu svi uređaji ipak mogu međusobno komunicirati. Postoje dva različita fizička sloja komunikacije: SIR i FIR. SIR je skraćenica od Serial IR, i označava sloj

koji podržava serijsku komunikaciju do 115kbit/s u half duplex načinu, a FIR je (Fast IrDA) način komunikacije koji dozvoljava 4Mbit/s na kratkim udaljenostima. Svi uređaji koji podržavaju FIR način rada moraju podržavati i sporiji SIR, čime je osigurana kompatibilnost. U novijim uređajima IrDA je podržan kao deo samog uređaja, na sličan način na koji je podržana i ostala serijska komunikacija. Zanimljivost je ovog protokola u tome da svi IrDA uređaji, ako su uključeni, čitavo vrijeme rade u načinu rada otkrivanja (discoverv), u kojem prate da li se untar njihovog komunikacijskog dometa pojavio neki drugi uređaj s kojim je moguće komunicirati. U trenutku kada se to dogodi, pokreće se protokol u kojem uređaji jedan drugome javljaju osnovne informacije neophodne za komunikaciju poput imena, MAC adrese i brzine komunikacije. IrDA komunikacija funkcioniše samo ako postoji optička vidljivost između uređaja, ali tako da njihovi IrDA porto vi moraju biti usmereni pravo jedan prema drugome, bez prepreka. Udaljenost može iznositi samo do 3 metra, jer na većim udaljenostima brzina komunikacije naglo pada. Idealno je ako uređaje držimo razmaknute manje od metra i ako su njihovi IrDA portovi okrenuti jedan nasuprot drugome. Dozvoljena su i manja odstupanja, jer je infracrveni snop ipak određene širine.

3. Internet alati

3.1. WWW - koncept i primena

Do pojave World Wide Weba (WWW) Internet je predstavljao izvor velikog broja

informacija čije pretraživanje i prikupljanje nije bilo jednostavno. Ličilo je na pretragu biblioteke u kojoj se u mnoštvu knjiga nalazi ona koju tražite, a zatim na čitanje cele knjige kako bi se došlo do željenog pojma. Informacije je bilo teško prikupiti i povezati sa sličnim pojmovima.

Napori za omogućavanje lakše pretrage i prikupljanje informacija počinju 1989. godine, idejom Tim Barners Lee-a iz CERN-a, istraživačkog centra u Švajcarskoj. Započet je razvoj softvera i mrežnih protokola (protokol je skup komandi kojima se omogućuje komunikacija računara unutar mreže), koji omogućuju lakše pretraživanje. 1993. god. napori su rezultirali nastankom softvera zvanog WWW brouzer (browser).

Nastali softver i protokoli daju mogućnost pretraživanja dokumenata i " kretanja", kako po različitim dokumentima jednog računara tako i po dokumentima različitih računara, po Internetu, korišćenjem različitih komandi. Osnovu koncepcije čine hiperlinkovi koji omogućuju da se pozicioniranjem na podvučene reči ostvaruje prelazak na sledeću stranu istog dokumenta, ili na drugi dokument. Ovaj princip načinio je od Interneta mrežu informacija koja povezuje svet. WWW je Internet učinio svuda prisutnim i jednostavnim za korišćenje. WWW servis omogućuje:

1. Pretraživanje, pronalaženje i čitanje dokumenata na različitim računarima 2. Korišćenje Internet servisa kao što su TelNet, FTP, Gopher 3. Pretragu baza podataka 4. Prikupljanje podataka i informacija 5. Prezentacija i čuvanje multimedijalnih podataka

Arhitektura WWW -a

World Wide Web je jedan od najpopularnijih servisa Interneta. Od momenta

pojavljivanja brzo je postao osnovni standard za pretraživanje, ponudu informacija i izvršenje transakcija na Internetu i Intranetu. WWW predstavlja mrežu multimedijalnih dokumenata koji su me|usobno povezani, skup protokola koji definišu kako sistem radi i prenosi podatke, i softver koji omogućuje rad ovako zamišljene koncepcije.

Široko je rasprostranjen i omogućuje pristup velikom broju korisnika. Ono što ga čini posebno popularnim je lakoća kojom pojedinci i organizacije mogu pristupiti WWW -u. WWW koristi dokumente koji su kreirani na osnovu HTML -a (Hyper Text Markup Language). HTML omogućuje, putem linkova koje nudi, prelaz sa jednog na drugi dokument, koji mogu biti locirani na istom ili udaljenom računaru. Pozicioniranjem na izabrani link i jednostavnim pritiskom na taster miša prelazi se na drugi sajt, pomoću HTTP-a (Hyper Text Transfer Protocol). Pretraga je omogućena softverom zvanim WWW brouzer. Klijent postavlja zahtev, šalje ga WWW serveru, koji pomoću CGI -a (Common Gateway Interface), preuzima različite aplikacije. Osnovni pojmovi vezani za WWW su: HTML, HTTP, CGI, URL, WWW klijent, WWW server. WWW klijenti

Korišćenjem jednostavnog grafičkog interfejsa WWW brouzera (softvera na računaru klijenta, od kojiih su danas najrasprostranjeniji brouzeri Netscape Navigator i Microsoft Internet Explorer) i komandi koje nudi uspostavlja se veza i prenose zahtevani podaci od servera. Upotrebom brouzera može se pristupiti različitim sadržajima. Na primer, ako se zahteva neki grafički sadržaj od od WWW servera, brouzer automatski počinje sa prikazivanjem fajla odre|ene ekstenzije. Kao što je poznato postoje različiti formati — JPEG, GIF, BMP i dr. Brouzer raspoznaje format fajla koji se prenosi i "priprema" se za njegov prikaz.

Arhitektura WWW -a obezbe|uje kontakt klijenta sa mrežom i, na neki način, povećava kapacitet PC —a dozvoljavajući mu pristup udaljenim bazama i drugim resursima. Korisnicima je omogućen pregled različitih aplikacija. To mogu biti PC računari, Macintosh, kao i računari koji rade na Unix platformi. WWW Serveri

Čuvaju različite sadržaje koji se mogu ponuditi pomoću WWW - brouzera. Najviše korišćeni WWW serveri su Microsoft Internet Information Server, Netscape Communications Server i Apache.

Funkcije servera mogu se podeliti u nekoliko grupa. Serveri obezbe|uju informacije, prenos podataka i informacija, a isto tako daju odgovarajuću sigurnost u radu.

Da bi se informacije publikovale mora postojati odgovarajući program na serveru. Prenos podataka izme|u servera i klijenta vrši se putem TCP / IP (Transmision Control Protolcol / Internet Protocol) mreže pomoću HTTp protokola. Sa druge strane, server je povezan različitim aplikacijama koje treba da posluže korisnicima. To su različiti dokumenti, baze podataka i slične strukture kojima se pristupa putem CGI -a. Server, zapravo, predstavlja posrednika izme|u korisnika (klijenta) i aplikacija koje on zahteva. WWW Brouzeri

WWW brouzeri su programi koji se koriste kao interfejs izme|u korisnika i Interneta. Mogu postojati na računarima korisnika koji se modemskom vezom povezuju sa Internet provajderom. To je ono što se naziva " klijent " programom - programom koji od korisnika preuzima komande a onda šalje zahtev "serveru" i dobija željene informacije. Jedan server može obezbediti informacije hiljadama klijenata.

Brouzeri su dizajnirani da obezbe|uju uniformni interfejs, lak za upotrebu, sa mnogim servisima i protokolima Interneta, čak i za korisnike koji nemaju iskustva sa nabrojanim servisima i protokolima.

Brouzeri mogu biti tekstualni, grafički - GUI (Graphic User Interface) i 3D Web brouzeri. Tekstualni brouzeri (koji sadrže samo tekst, bez slika), obično su brzi i lakše se koriste za različite hardverske i softverske sisteme. Grafički brouzeri se lakše savladaju u procesu učenja i lakše se kontrolišu. 3D Web brouzeri su novina, ali polako postaju sve zastupljeniji. Kod njih se osim prikaza klasične adrese sajta, nalazi prozor u kome se nalazi 3D prikaz WWW -a, sa vašim trenutnim položajem. Ovo je zgodno jer se može direktno pristupiti i najudaljenijem dokumentu bez korišćenja hyperlinkova.

Najrasprostranjeniji tekstualni brouzer je LYNX, a popularni grafički brouzeri su npr.: Microsoft Internet Exlorer, Opera, Netscape Navigator i drugi. Pristup i pretraživanje baza Web dokumenata

Uprkos lakoći i brzini koju u radu omogućuju brouzeri, nedostaje jedan važan elemenat – mogućnost traženja odgovarajućih informacija. Brouzeri omogućuju pretragu od dokumenta do dokumenta, ali zahtevaju pregled velikog broja istih.

Da bi se rešio ovaj problem stvoreni su korisnički servisi za pretragu Interneta i za to su neophodni odre|eni alati.

Proces pretrage teksta za veliki broj dokumenata podeljen je u dve faze: faza pretrage za krajnjeg korisnika i faza indeksiranja. Faza pretrage za krajnjeg korisnika sastoji se iz tri koraka koje korisnik preduzima u toku pretrage. (1) Formuliše se zahtev po kome treba izvršiti pretragu. (2) Server započinje pretragu, i daje korisniku listu dokumenata koji odgovaraju postavljenim zahtevima korisnika. (3) Korisnik bira željene dokumente sa date liste da ih pregleda i eventualno odštampa.

Faza indeksiranja obuhvata unošenje dokumenata u sistem i kreiranje indeksa za olakšavanje pretrage. Ovo se obično izvodi u vremenu koje ne zahteva prekide u radu. Neki od sistema dodaju dokumente odmah po njihovom pojavljivanju. Ovaj proces, u kome se vrši unošenje i indeksiranje dokumenata, nema veze sa korisnikom.

Ove dve faze su nezavisne jedna od druge. Interfejs korisnika treba da omogući unošenje podataka po kome se želi pretraga i pregled prona|enih dokumenata. Indeksi bi trebalo da omoguće pretragu po željenim podacima. WAIS (Wide Area Information Service) omogućuje korisnicima pretragu sadržaja dokumenata za bilo koji string teksta koji podržava. WAIS dozvoljava korisniku da pretraži kompletne tekstove svih dokumenata na serveru. Korisnici sa različitih platformi mogu pristupiti različitim informacijama i prikazati ih u različitim oblicima - kao tekst, sliku, zvuk ili formatirani dokument. Sistem koristi jednostavan protokol u komunikaciji izme|u dva računara, tako da informacije mogu biti skladištene na različitim računarima. Svako može koristiti ovaj sistem da bi pronašao željeni dokument.

Princip WAIS -a zasnovan je na tome da server preuzima zahtev od korisnika i vrši pretragu. Server zatim vraća listu dokumenata koji sadrže zadatu frazu ili reč. Svaki dokument ima naznačenu ocenu, od l do 1000, koja pokazuje koliko je puta reč u dokumentu prona|ena. Korisnik može izvršiti preciznije unošenje, ili pregledati dokument koji mu se čini najbliži traženom.

WAIS korisnicima pomaže na više načina. Najpre im omogućuje da do|u do željenih informacija koje se nalaze u bazi. Zatim obezbe|uje pristup različitim bazama. Obezbe|uje načine za download i organizaciju informacija koje korisnik prima.

Danas se WAIS koristi da bi se kreirali indeksi dokumenata koji se čine dostupnim putem WWW -a. Tako se korisnicima obezbe|uje pretraga sadržaja tih dokumenata. Ovaj sistem treba da omogući pronalaženje svih informacija bez obzira gde se one nalazile. Pretraga treba da je brza i tačna i da zahteva mali kapacitet diska. WAIS je jedan od mnogobrojnih sistema za pretraživanje mreže. Poznati sistemi poput AltaVista -e , Yahoo — ili Google -a imaju ogromne baze. Ovi sistemi slični su WAIS -u- Osnova web-a predstavlja hipertekst (Hypertext) kao osnovno sredstvo pretraživanja informacija na Internetu. Hipertekst predstavlja dokument koji sadrži reči koje su veze ka drugim dokumentima. Ove veze se nazivaju linkovi (Link). Veze ka drugim dokumentima mogu biti reči ili slike. Hipertekst za web se pravi pomoću HTML-a (HyperText Markup Language). Zasnovan je na SGML (Standard Generalized Markup Language) standardu. On definše prikaz izgleda stranice u nekom browser-u pomoću tagova i osobina tih tagova. Primeri nekih tagova: Tehnlckl fakultet Zrenjanin

Predstavlja vezu (!ink) do sajta Tehničkog fakulteta Zrenjanin

http://www.tf.zr.ac.yu

SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) - je standardni protokol za distribuiranje elektronske pošte. On šalje elektronske poruke i datoteke na jednu ili više adresa. NNTP (Network News Transfer Protocol) - je standardni protokol za elektronske diskusione grupe. On šalje članke iz tematskih diskusija unutar konferencije. Telnet (Telnet Protoco!) – Omogućava prijavljivanje na host računar i izvršavanje komandi na njemu.

WWW serveri

Osnova svake dobre Web lokacije jeste server baze podataka. Serveri obezbe|uju informacije, prenos podataka, uz veću sigurnost podataka. On predstavlja neku vrstu posrednika izme|u korisnika (klijenta) i aplikacije koju korisnik zahteva. Web server može da obezbedi statične Web stranice u obliku HTML dokumenata, ali može i da izvrši aplikacije koje značajno poboljšavaju sadržaj lokacije. Web stranice tako poseduju fleksibilnost i brzina izvršavanja je veća. U prethodnim implementacijama Web serveri su koristili CGI (Common Gateway Interface) da bi izvršili sadržaj. CGI je tehnologija koja omogućava da Web server počne izvršavanje i koristi taj proces da uspostavi zadatke kao što je slanje elektronske pošte. CGI aplikacije dodaju Web lokaciji preko potrebnu funkcionalnost, ali su one prilično spore, zato što CGI aplikacija radi kao poseban proces. U najviše korišćene servere spadaju Microsoft Internet Information Server, Apache itd.

20

Microsoft Internet Information Server Microsoft Internet Information Server, ili IIS, jeste primarni Web server za lokacije zasnovane na Microsoft Windows NT tehnologiji i predstavlja znatno poboljšanje u odnosu na servere koji koriste CGI za stvaranje sadržaja. Predstavlja klijent/server aplikaciju. IIS podržava standardne informacione protokole HTTP i FTP. Pisanje aplikacija je omogućeno pomoću Internet Server Application Programming Interfacea (ISAPI; i CGI-a). On obezbe|uje serversko rešenje za Internet, intranet i ekstranet lokacije i stoga predstavlja osnovnu komponentu za izgradnju lokacija na Windows NT operativnim sistemima. Sa HS-om možete razviti server aplikacije korišćenjern Visual Basic sistema programiranja, VBScripta, Jscripta i Java komponenti, kao i CGI aplikacije i ISAPI proširenja i filtere. IIS podržava Internet standarde protokole i servise, tj. HyperText Transfer Protocol (HTTP), World Wide Web (WWW). File Transfer Protocol (FTP), Simple Mail Transfer Protocol (SMTP) i Network News Transfer Protocol (NNTP). ISAPI su programi koji obra|uju zahteve na WWW serveru. Aplikacije pisane u ISAPI-u izvršavaju se brže nego aplikacije koje zahtevaju CGI skrpit.

Neki od programskih jezika

Različiti sadžaji

Baze podataka

Softver

WWW brouzer ISAPI filter

WWW server

ISAPI application

HTTPOD.DLL

Disc storage

21

Prava snaga IIS je ODBC (Open DataBase Connnectivitv), interfejs preko koga IIS komunicira sa drugim bazama podataka (SQL Server, Orade, Paradox, i sl.)- Pomoću ODBC-a omogućeno je pretraživanje po bazi podataka, selekcija po nekom kriterijumu i formatiranje dobijenih podataka, njihovo dodavanje, modifikovanje i brisanje. Sve navedene operacije se izvršavaju preko SQL-a. Pristup bazi podataka omogućen je preko komponente iiS koja se zove Internet Database Connector (IDC). IDC i Httpodbc.dll su iSAPi programi koji omogućuju pristup bazi podataka. IDC koristi dva tipa datoteke, i to: IDC datoteku (koja sadrži neophodne informacije za konektovanje na bazu i SQL iskaz za manipulaciju sa podacima) i predefinisanu HTML datoteku (koja na osnovu SQL iskaza formatira podatke WWW klijentu).

Programski jezici i funkcije

CGI (Common Gateway Interface) - se odnosi na specifikaciju pomoću koje programi komuniciraju sa Web serverom. CGI program ili skripta je program napravljen za prihvatanje i povratak podataka koji odgovaraju CGI specifikaciji. Program može biti napisan na bilo kojem jeziku uključujući C, Peri i Visual Basic Script. Često se upotrebljava za proces interaktivne forme na Web stranici. ASP (Active server Pages) - je noviji tip dinamične web stranice koju je napravio Microsoft. ASP su HTML stranice koje uključuju skriptovanje i pravljenje interaktivnih aplikacija Web servera. Skripte se pokreću na serveru a ne na Web pretraživaču da bi se stvarale HTML stranice poslate pretraživačima. Visual Basic i JScript (JavaScript) se često koriste za skriptovanje. ASP datoteke imaju oznaku tipa .asp. Java/Java Applets - Java je programski jezik baziran na objektima poput C++. Napravio ga je Sun Microsvstems a cilj Jave je da pravi programe koji će biti nezavisni. Javin moto je "napiši ga jednom, pokreći ga svuda". Savršeni Java program bi trebalo

22

podjednako dobro da radi na PC-ju, Macintoshu, Unixu itd., bez dodatnog programiranja. Ovaj cilj tek treba da se realizuje. Java se može koristiti za pravljenje aplikacija za Web kao i onih koje nisu za Web. Java aplikacije bazirane na Webu su obično u obliku tzv. Java appleta (malih aplikacija). To su mafi Java programi pozvani sa HTJvlL stranice koji se mogu snimiti sa Web servera i pokrenuti Web pretraživačem koji podržava Javu. Nekoliko primera: vesti uživo, pokretne slike sa zvukom, kalkulatori, tabele i interaktivni vizuelni prikazi. JavaScript/Jscript - JavaScript je programski jezik kojeg je napravio Netscape Communications, Mali programi napisani ovim jezikom su ugra|eni u HTML stranicu ili se pozivaju izvan stranice da bi povećali funkcionalnost stranice. Primeri JavaScripta su pokretne nalepnice, padajući meniji, živi kalendari i satovi, interakcije sa mišem. JScript je sličan jezik, razvio ga je Microsoft i radi sa pretraživačem te kompanije, Internet Explorerom. XML (eXtensive Markup Language) -je jezik za pravljenje Web stranica koji omogućuje dizajnerima da prave sopstvene kontrolne kodove da bi obezbedili funkcionalnost koja nije dostupna u HTML-u. XML je jezik strukture podataka i omogućuje onima koji ga razvijaju da razdvoje formu od sadržaja. Predstavlja i mehanizam za razmenu struktuiranih podataka. Tvorac ovoga jezika je Jon Bosak iz firme "Sun Microsvstems". PHP je skript jezik na strani servera, ugradiv u HTML. nezavisan od računarske platforme. Prvobitno je nazvan Personal Home Page, ali je to kasnije promenjeno u Hypertext Preprocessor Language. Razvio ga je Rasmus Ledorf da bi pratio broj posetilaca svoje onlajn biografije. Sintaksa jezika je zasnovana na sintaksi C-a, Jave i Perla.

Web browser-i

Web browser-i predstavljaju vezu izme|u klijenta i Interneta. Oni predstavljaju klijent deo programa pri komunikaciji sa Web-om. Na osnovu ugra|enih mehanizama oni iščitavaju HTML kod koji jeupotpunjen nekim od programskih jezika, i prikazuju ga u formi čitljivoj korisniku. Mogu biti tekstualni Hr grafički.

Tekstualni

Lynx je pretraživač koji omogućuje pristup Webu samo u tekstualnom obliku. Kretanje se vrši osvetljavanjem ključnih reči na ekranu tasterima sa strelicom nagore ili nadoie, a zatim pritiskom na strelicu za kretanje unapred (ili na taster Enter). Ovaj pretraživač dostupan je na VAX ili UNIX računarima.

Grafički

Tekst, slike, zvučni i video zapisi se vide u browser-u pomoću programa sa grafičkim korisničkim interfejsom. Ovi pretraživači dostupni su i na Windows i na Mac računarima. Kretanje se postiže ukazivanjem i pritiskom mišem na osvetljene reči i slike. Prvi grfički Web browser je bio NOSA Mosaic koji je razvijen od strane NCSA-a (Nacional Center for Supercomputing Applications) na Univerzitetu Illinois, 1993. godine. Predstavlja klasičnu Windows aplikaciju sa menijima. Grafičkih browser-a ima mnogo, ali najzastupljeniji su: Internet Explorer, Mozilla, FireFox, Netscape, Opera, itd.

Dopunski moduli za Web browser-e

Dopunski moduli mogu se uključiti u Web pretraživač da bi se pretraživaču proširile sposobnosti. Radeći u zajednici sa dopunskim modulima pretraživači omogućuju bogato multimedijalno iskustvo. Mnoge dodatne module možete dobiti

23

besplatno. Formati datoteke koji zahtevaju dodatne module jesu MIME formati. MIME je skraćenica za Multimedia Internet Mail Extension (multimedijalni skup kodova za Internet poštu) i pomaže softveru za elektronsku poštu za rad sa binarnim (non-ASCII) datotekama. Na primer, osnovni MIME format koji upotrebljavaju Web pretraživači jeste text/html sa oznakom tipa .html. Web pretraživači često su blandarcino snabdeveni sa nekoliko dodatnih modula, posebno za prikaz multimedijalnog sadržaja. ActiveX je tehnologija koju je razvio Microsoft. ActiveX omogućuje ugra|ivanje animiranih objekata, podataka i računarskih kodova na Web stranice. Web pretraživač koji podržava ActiveX može da prikaže većinu podataka na Web stranici.

Pristup i pretraživanje baza Web dokumenata

Browser-i omogućuju pretragu od dokumenta do dokumenta, ali zahtevaju pregled velikog broja istih. Da bi se rešio ovaj problem stvoreni su korisnički servisi za pretragu načinjenih baza WWW dokumenata. Ne postoji baza koja sadrži sve dokumente. Ono što je fundamentalno u rešavanju ovog problema jeste obezbediti dostupnost informacijama i omogućiti njihovo pretraživanje. Faza pretrage za krajnjeg korisnika sastoji se iz tri koraka koje korisnik preduzima u toku pretrage:

1) Formuliše se zahtev po kome treba izvršiti pretragu. 2) Server započinje pretragu, i daje korisniku listu dokumenata koji odgovaraju zahtevirna korisnika, 3) Korisnik bira željene dokumente sa date liste da ih pregleda i eventualno odštampa.

WAIS (Wide Area Information Service) omogućuje korisnicima pretragu sadržaja dokumenata za bilo koji string teksta koji podržava. On dozvoljava korisniku da pretraži kompletne tekstove svih dokumenata na serveru. Princip rada WAIS-a zasnovan je na tome da server pruzima zahtev korisnika i vrši pretragu. Server zatim vraća listu dokumenata koji sadrže zadatu frazu ili reč. Svaki dokument ima naznačenu ocenu, od 1 do 1000, koja pokazuje koliko puta je reč u dokumentu prona|ena. Korisnik može izvršiti preciznije unošenje, ili pregledati dokument koji mu se čini najbliži traženom. Najpopularniji sajt za pretraživanje Internet-a je Google. Zatim slede Yahoo, Altavista, PhazeDDL, i naša Krstarica. Pretraživanje se usavršava uvo|enjem inteligentnih komponetnti u pretraživače.

Multimedija na Web-u

Web je postao izvor multimedije. Možete da slušate zvučne i gledate video zapise preko Weba i uživo i prethodno snimljene. Za to su vam potrebni dodatni moduli. Appleov Ouick Time Player snima datoteke sa oznakom tipa .mov i prikazuje ih kao "filmove" u malom okviru na ekranu. Problem sporog snimanja velikih video fajlova je rešen revolucionarnim razvojem sposobnosti multimedije: striming medija. U ovom slučaju se zvučni i video zapisi prikazuju u toku snimanja ili striminga na vaš računar. RealPIayer dodatni moduli prikazuju striming zvučne i video datoteke. Još jedan od programa koji se koristi za multimedijalni doživljaj je Windows Media Plaver. Mnoge lokacije vam nude opciju da birate koji plejer želite da koristite, Shockwave - vam omogućuje pravljenje i implementaciju multimedijalnog sadržaja kombinovanjem grafike, animacije i zvuka. Zvučne datoteke – uobičajeno je da prilikom posete Web lokaciji čujete muziku u pozadini. Zvučne datoteke možete i snimiti nezavisno od posete Web lokaciji. Web podržava mnoge tipove zvučnih datoteka sa odgovarajućim dodatnim modulima. Internet kamere - su još jedan vid multimedijalnog iskustva koje je dostupno na Webu. @ive i video kamere koje šalju podatke uživo na Web server. Ove kamere se mogu naći na raznim lokacijama, kancelarijama, vrhovima zgrada, delovima grada, itd.

24

Komunikacija uživo - osobina Web-a da omogućuje prenos video i zvučnih signala nudi opciju ljudima da prave video konferencije i uživo sara|uju. Uopšte, što je brža internet veza to je uspešnija komunikacija. Najjednostavniji chat program omogućuje da više korisnika komunicira uživo. Internet Relay Chat (IRC) i America Online's Instant Messenger su primarni primeri ove vrste programa. Naprednija živa komunikacija nudi zvučnu i/ili video komponentu. Najpopularniji program ove vrste je U-See Me. Još napredniji su programi koji omogućuju živu saradnju (engl. real-time collaboration). Neki od primera su Microsoftov NetMeeting i Netscapeov Conference.

Mobilni agenti

Agenti su programi koji samostalno pronalaze informacije na mreži, ispunjavajući svrhu za koju su kreirani. Mogu biti statični ili mobilni. Statički agenti ceo "životni vek " provedu na jednom sistemu, materijal koji im je potreban dobijaju preko mreže.

Mobilni agenti su napredniji, pošto imaju sposobnost kretanja po mreži. Oni ne dovlače materijal do sebe već se kreću od servera do servera, istražuju i rade, da bi se na kraju vratili na matični sistem i podneli izveštaj.

Radi se o prelasku na nov način razmišljanja, sa pasivnih na aktivne sisteme. Ova teorijska postavka u praksi još nije dovoljno potvr|ena, ali čini se da bi mogla imati puno uspeha. Server na osnovu zahteva kreira agenta i dodeljuje mu nit izražavanja. Agent postaje "svestan sebe " i počinje posao.Najverovatnije će odmah uputiti zahtev da bude poslat na neku drugu lokaciju. Server će odmah uputiti zahtev da bude poslat na neku drugu lokaciju. Server će ga hibernizovati i poslati mrežom na odredište, gde agent prelazi u nadležnost novog servera, koji će agenta "odmrznuti" i obavestiti ga da je stigao na željeno mesto. Agent će pokupiti podatke i komunicirati sa drugim agentima, kada to završi otići će na treće mesto u potrazi za dodatnim informacijama ili će se " vratiti kući " da podnese izveštaj. Agent po izvršetku svog zadatka biva uništen.

Pojava i eksplozija Jave je pogodovala razvoju mobilnih agenata - na velikom broju računarskih sistema postoje kvalitetne mašine sposobne za izvršenje istog programa. Zato je kod mnogih agenata portabilnost ključna reč. Sem toga, bezbednosni model Jave dozvoljava izvršenje " stranih "programa na vašem računani - bila je to karika koja nedostaje, pa je ostalo pitanje ko će prvi krenutii sa realizacijom. Bili su to istraživači iz Japanskog ogranka IBM -a, osmislili su kompletan sistem, realizovali potrebne klase i prvi agent server. Njihov izum naziva se aglet, kovanica reči aplet i agent. Njihova analiza samo potvr|uje sličnost sa apletima jer su mnogi metodi identični.

U paketu ima mnogo interesantnih stvari. Tu je interfejs pomoću koga agleti ostvaruju kontakt sa sredinom u kojoj se nalaze, a preko nje i sa drugim agentima. Omogućen je pristup resursima sistema u kome se aglet nalazi (grafika, zvuk), kao i kreiranje novih agleta. Olakšano je planiranje niza lokacija koje aglet treba da običe u toku svog života.

25

Agleti će se kretati u jako heterogentnim sredinama i susretati se sa mnogim drugim agletima koji su nastali pod drugim uslovima i drugačije funkcionišu. Komunikacija je omogućena. Korišćenjem odre|enih interfejsa mogu se videti svi agleti na jednom serveru i uspostaviti veza sa njima. Tu direktnu vezu treba shvatiti uslovno: da bi agleti bili zaštićeni od direktnih poziva njihovih javnih metoda, referenca na njih ostaje tajna, a za komunikaciju sa drugim agletima koristi se klasa pomoću koje se precizno kontroliše nivo pristupa. Problemi u domenu korišćenja agleta su u tome što se uvek izvršavaju na tu|em serveru i što je teško zaštiti aglet.

Gopher

Program je razvijen na University of Minnesota u Minneapolis-u. Zato program ima ikonu krtice sto je maskota jedne od USA, Minnesote. Program »kopa« baš kao krtica po bazi podataka matičnog servera kako bi dosao do njenog sadržaja i ponudio ga korisniku. Sadržaj baze podataka se korisniku nudi u formi drveta bas kako izgleda i sadržaj naseg računara ako ga posmatramo u Windows Explorer-u ili File manager. Zato je veoma lako dokučiti sve fajlove i kataloge u prozoru našeg klijent programa. Gopher je daleko brži u prenosu podataka nego naprimer WWW zato sto on ne prenosi grafičke fajlove koji su jako veliki i puno vremena se troši u prenosu. To je programska podrška tipa klient-server sto znači da se kompatibilni programi proizvode kako za klijenta ili korisnika usluga tako i za servera kao davaoca usluga. Gopher je bio prvi program koji je omogućavao pristup raznim protokolima i serverima. Posto je Gopher uveliko olakšavao pristup informacijama delovalo je to veoma pozitivno kasnijem naglom razvoju interneta. Gopher je rasprostranjen preko cele mreze. Univerziteti su razvili Gopher da bi pomogli svojim studentima i zaposlenima u pristupu informacijama na samom univerzitetu ali i u celoj internet mrezi. Komunikacija izmedju klijenta ili korisnika i servera se odvija tako sto klijent traži da mu njegov matični Gopher-server nadje i donese trazenu informaciju. Programska podrska Gopher postoji za sve tipove računara kako PC tako isto Mecintosh i UNIX. Najefikasnije korištenje Gopher-usluga je ako imamo Gopher-klijent program instalisan na nasem računaru preko koga biramo neki od Gopher servera.

26

Ako takav program jos uvek nemamo onda se mozemo poslužiti nekim drugim explorerom kao Mosaic ili WWW stim da umesto adrese koja pocinje sa http:// upisemo Gopher:// pa iza toga adresu Gopher-servera naprimer gopher://gopher.sunet.se sto je adresa Gopher servera mreže racunara na Svedskom univerzitetu. Adresu matičnog racunara /Home Gopher/ mozemo upisati ako otvorimo: File, New Gopher Item na prozoru programa koji vidite na slici. Evo nekoliko atraktivnih Gopher adresa:

Obrazovanje gopher://jei.umb.edu

Gopher software gopher://hopf.math.nwu.edu

Medicina gopher://gopher.com.msu.edu

Muzika gopher://gopher.wku.edu

DOSiWindows gopher://gopher.ic.ac.uk

Internet gopher://rs.internic.net

Telnet

Svakako najatraktivniji internetov alat je Telnet. Koristeći ovaj program mi se fakticki prikljucujemo na jedan drugi racunar koji u tom trenutku postaje nas server negde u svetu. Atrakcija je u tome sto mi svojim programom upravljamo ili vodimo računar naseg »domaćina« ili matičnog servera te na taj nacin imamo pristup svim resursima kojima nas »domaćin« raspolaze. Naravno da tako mozemo koristiti njegovu bazu podataka te iz nje uzeti trazene informacije.

Telnet je klijent/server model programa. Server ili nas »domaćin« moze prihvatiti vise korisnika istovremeno koji nezavisno jedan od drugoga koriste resurse servera. Da bi se mogle koristiti usluge udaljenog servera mora se znati ime i njegova adresa. Korisnik se predstavlja u većini slucajeva imenom »guest«. Jedan deo servera traže od korisnika i podatke kao ime i adresa. Jedan dio servera zahtijeva upotrebu korisnickog imena i sifru odnosno password kako bi istog prepoznao sledeci put. Telnet je jedan mali program koga cemo naci kao sastavni dio naseg Windows-a. Veoma puno se takvih programa danas moze uzeti sa mreze ali su uglavnom Shareware odnosno moraju se platiti u nekom roku, najcesce 30 dana.

27

Svi veliki operativni sistemi koji se koriste naprimjer na racunarima UNIX ili Mecintosh kao i sve verzije Windows-a imaju programsku podrsku Telnet. Program je kako se i na slici vidi jednostavan i ima veoma detaljne upute u programu Help. Nakon prikljucivanja na server uspostavlja se komunikacija klijent-server koristeci takozvani Telnet protokol koji posmatra oba korisnika i klijenta i servera kao prividne terminale. Oba ucesnika u komunikaciji imaju po jedan prividni prijemnik sto je ustvari monitor i jedan prividni odasiljac sto je ustvari tastatura. U momentu kad klijent pise neki tekst isti se memorise u jedan dzep /buffert/ memorije na racunaru klijenta. Kad je jedan red vec napisan i kad smo mi dali neku komandu da saljemo podatke, naprimjer pritiskom na tipku Enter, ono sto smo mi napisali pakuje se u jedan paket, na njega se dodaje adresa primaoca i salje na put prema primaocu. Ako server kao primalac poruke primi istu, salje posiljaocu jednu informaciju koja se naziva GA /Go Ahead/ sto posiljalac cita kao znak za nastavak odasiljanja. Tako se odvija komunikacija klijent-server. Telnet-domacin preuzima naredbu, priprema trazene podatke te iste salje nazad prema klijentu. Posto paketi sa informacijama moraju preci daleki put prema klijentu ili prema serveru moze komunikacija ici nesto sporije. Ima nekoliko jednostavnih komandi koje se upotrebljavaju u koristenju Telnet-a.

Open Komanda koja omogucuje prikljucak na maticni racunar, Open pa ime racunara. Nakon prikljucivanja dobijemo poruku Connected na ekranu.

Close Komanda koja prekoda vezu koju smo uspostavili sa komandom Open. Veza se moze prekinuti potpuno ako damo komandu Close pa ime racunara sa kojim je veza uspostavljena. Komanda moze rijesiti problem ako se veza »zakljuca« sto se dogadja.

Mode Ovom komandom navodimo nacin rada. Naime mozemo raditi tako da saljemo svaki znak ponaosob ili cijeli red teksta odjednom.

Quit Ova komanda prekida vezu potpuno. Efekat je isti kao kad damo naredbu Close pa ime racunara.

Send Komanda salje kodove za vodjenje drugom racunaru. Da bi saznao koji se kodovi koriste kod tvog racunara napisi Send ?.

Komanda postavlja Telnet u polozaj mirovanja. Pokazuje pomoc za svaku komandu koja nas interesuje.

FTP /File Transfer Protocoll/

Rijec je o vjerovatno najpopularnijem i najcesce koristenom internet alatu. Ovaj alat ili program nam omogucuje prenosenje fajlova sa jednog racunara na drugi.

28

Sadrzajno ti fajlovi mogu biti veoma razliciti od tekstualnih fajlova, zvucnih, grafickih do cijelih programa. Desetine hiljada fajlova raznih vrsta prenosi se svakodnevno preko interneta. Vecina od njih prenosi se pomocu Internets File Transfer Protocoll ili FTP. Ovaj protokol se takodjer koristi i ako zelimo prenijeti neki fajl sa nasega racunara na neki drugi racunar. Kao i mnogi drugi internetovi resursi FTP koristi klijent-server model. Mi koristimo FTP klijent program na nasem racunaru da bi dosli u kontakt sa FTP-serverom na internetu. Ima vise verzija klijent programa. Jedna od njih je i ova koju vidite na slici. Vecina maticnih servera nudi ovaj alat korisnicima besplatno radi toga sto vecina maticnih servera nudi i arhivu fajlova. Naravno da ovakvi programi omogucavaju pretplatniku koristenje date arhive. Fajlovi koji se nude u takvoj arhivi su uglavnom alati za odrzavanje sistema, alati za komprimiranje, antivirus programi, programi za upravljanje jedinicama sistema kao i programi za obradu multimedije. Da bi dobio pristup FTP-serveru korisnik mora upisati svoje korisnicko ime i sifru /password/. Najcesce puta se za korisnicko ime moze upisati »anonymous« a za sifru svoju e-mail adresu. Jedan dio FTP-servera je privatni i na njih je dozvoljen pristup samo pojedinim korisnicima. Program koji vidite na slici je takozvana graficka izvedba programa za razliku od programa koji su napisani u DOS okruzenju. Takav program je sastavni dio Windows-a 95 i ne preporucujemo ga korisnicima koji nemaju iskustva u koristenju DOS radi toga sto se danas na mrezi moze naci veoma mnogo grafickih izvedbi koje su za rukovanje puno jednostavnije. U poslednje vrijeme razne ustanove ali i pojedinci, kao studenti u zavrsnim godinama studija, preko svojih kucnih stranica nude programe bilo besplatno /Freeware/ bilo sa placanjem nakon, obicno 30 dana /Shareware/. Ti programi se nude u obliku linkova ali njihovo prenosenje je ponovo zadaca naseg FTP samo ovoga puta iza kulisa. Programe koji se nude u obliku linkova negdje u mrezi naci cemo obicno obiljezene tekstualnim linkom ali i dugmetom sa oznakom Download. Sta se desi kada kliknemo misem na dugme Download naprimjer. Nas FTP koji je sastavni dio operativnog sistema uspostavlja kontakt sa serverom na kome se nalazi HomePage a koja nudi dati program. Kad je kontakt sa maticnim serverom uspostavljen nas FTP uspostavlja kontakt sa korisnikom preko prozora za dijalog u kome nas pita sta cemo raditi sa tim fajlom ili programom. Hocemo li ga otvarati, sto ce nas FTP izvrsiti nakon punjenja u radnu memoriju, ili cemo ga memorisati na neki od medija sekundarne memorije. To je ustvari zadaca nasega FTP koja se ustvari i ne vidi. Koristenje grafickih izvedbi ovog programa je prilicno jednostavno. Program se sastoji iz dva prozora koji predstavljaju dva ucesnika u komunikaciji. Na lijevom prozoru je sadrzaj nasega racunara a na desnom prozoru dobijemo ponudu programa koje nam nudi nas FTP-server. Mi jednostavno prebacujemo fajlove sa jedne strane ili prozora na drugi. Korisnik na ekranu dobije spisak programa od servera koji su mu na raspolaganju te iz te ponude odabere koje ce prenijeti na svoj racunar. Kako na prozoru programa vidimo, mozemo prenijeti razlicite vrste fajlova kao i cijele programe. Ovim programom mi ustvari plasiramo i nasu HomePage na nas maticni server kako bi bila dostupna nasim korisnicima.

WAIS /Wide Area Information Server/

29

Program WAIS je takodje korisnicki program ili kako smo naucili reci klijent/server model programa. I ovaj program koristimo da bismo pronasli odredjene informacije na internetu. Sa ovim programom moze se traziti i naci informacija i ako se neznaju specijalne komande za odredjenu vrstu informacija.

Korisnik moze trazeci informaciju pretrazivati odredjenu bazu podataka ili vise njih istovremeno. Kada se pronadje, informaciju je lako prenijeti na nas racunar. WAIS je poznat po tome sto moze traziti i informacije koje su rasirene na vise racunara ili servera. Najbolji nacin koristenja WAIS-a je ako imamo klijent-program instalisan na racunaru kao ovaj na nasoj slici. Sa takvim programom moze se traziti podatak koji se nalazi na nekom od WAIS-racunara u mrezi. Nas klijent program sadrzi jedan spisak razlicitih baza podataka ali mi taj spisak uvijek mozemo dopuniti ako slucajno u trazenju naletimo na vise. Da bi zapoceo trazenje korisnik napise naziv informacije koju trazi na svoj klijent program koji onda koristeci jedan specijalan protokol pretrazuje WAIS baze podataka. Nadjena baza podataka salje zatim jedan spisak dokumenata koji odgovaraju trazenom dokumentu. Korisnik dobije isti na ekranu svog racunara. Klijent zatim odabere one fajlove koje je trazio. Ti fajlovi mogu biti tekstualni, graficki, fajlovi multimedije ili neka druga vrsta. Svaka WAIS baza podataka je ustvari specijalizirana biblioteka u kojoj korisnik moze naci masu korisnih informacija. Nemora se imati klijent program da bi mogao pretrazivati WAIS bazu podataka. Korisnik moze upotrebiti Telnet kako bi imao pristup javnom WAIS klijentu na internetu. Korisnik moze upotrebiti i Gopher da bi mogao pretrazivati WAIS bazu podataka ali Gopher-om mozemo pretrazivati samo jednu po jednu bazu podataka. Klijent moze pretrazivanje zapoceti i upisivanjem kljucne rijeci u svoj program. Nas WAIS klijent prevede zatim nase pitanje u jedan specijalan WAIS protokol koji se prenosi do naseg klijent servera. Pitanje server zatim prevodi u svoj vlastiti jezik te na osnovu njega izvrsi pretrazivanje WAIS baze podataka. Nadjene informacije server ponovo prevodi u WAIS protokol i njih salje natrag ka klijentu. Klijent program ponovo prevodi informaciju iz WAIS protokola u izvornu i pohranjuje istu u radnu memoriju racunara na dohvat operativnog sistema. To bi uglavnom bio nacin komunikacije klijent/server koristeci WAIS protokol

30

4. ADSL TEHNOLOGIJE ADSL (Asymmetric Digital Subscriber Line) ADSL - Asimetrična Digitalna Pretplatnička Linija je prodavnica sa 10 biliona jedinica indukovanih na Internetu. Pokretač ovoga bio je ADSL forum [ADSL99]. Sa aspekta uobičajnih korisnika, glavna aktivnost je usmeravana na obezbeđenje propusnog opsega prenosnog kanala od > 50 Mb/s, korišćenjem postojeće telefonske mreže, tj. telefonske kablovske infrastrukture u vidu upredenih parica. Propusni opseg ADSL -a i njegove odlike Zvuči kao apsurd mogućnost da se postojećim telefonskim linijama ostvari neometan prijem podataka i od >50Mb/s, u istim uslovima pod kojim modemi teško dostižu brzine koje su manje i od 50Kb/s. Drugim rečima, nisu problem brzine koje su za tri reda veličina veće, već je mnogo problema u brzinama koje su za tri reda veličina manje. Izvor nejasnoća i zabuna je u našem formalnom obrazovanju, koje nas često može dovesti u zabludu, zato što zaboravljamo da naznačimo pod kojim uslovima važi određena konstatacija. Nominalna širina propusnog opsega prenosnog kanala telefonske linije je 4KHz. Sa ovakvom širinom propusnog opsega, pomoću modulacija na više nivoa (višestrukih modulacija), realno je moguće preneti podatke brzinama od oko 50Kb/s, i izuzetno je teško preneti podatke većim brzinama. Međutim, širina propusnog opsega prenosnog kanala je 4KHz zahvaljujući:

a) nisko propusnim linijskim filterima na ulazu i/ili izlazu priključaka javne mreže (vidljivi deo razmene), i

b) nisko propusnim pojačavačima na dužim linijskim segmentima (ovi filtri su najčešće postavljeni na međusobnom rastojanju od jedne milje (1600 metara). Ako se linijski filtri ili pojačavači uklone, tada teorijski širina propusnog opsega prenosnog kanala postaje neograničena, odnosno neodređena, dakle pruža se prilika za mnogo većim brzinama prenosa podataka. Bez linijskih filtera, slabljenje u propusnom opsegu prenosnog kanala nije više konstantno, ali to je važno samo za analogni prenos glasa (zvuka), i za digitalni prenos podataka. U takvim okolnostima se postavlja pitanje koji je najpovoljniji, odnosno najbolji tip linijskog kodiranja i modulacije signala. Takođe, veoma je važno ispitati ono što je neophodno za propusni opseg prenosnog kanala u odnosu na većinu namena. Daleko najveće zahteve za opsegom imaju aplikacije koji iziskuju velike brzine i zavise od vremena kao što su video igre. One mogu zahtevati protok do 16Mb/s, pa i više. S druge strane, relativno prefinjene-usavršene primene koje stvaraju profit kao što su video konferencije mogu zahtevati manje od 1.5Mb/s. Međutim, u većini primena, zahteva se do oko 6Mb/s i to je ključni faktor kod određivanja propusnog opsega prenosnog kanala tj. protoka za novi koncept. Ako se upotrebi ADSL modem umesto linijske filterske kartice, koja mora biti zamenjena jednom ADSL interface karticom sa propusnim opsegom određene širine (na primer oko l MHz), onda će ADSL brzine biti ostvarive i praktično moguće (na primer do 52Mb/s, ili čak više). Pored toga, mreža mora biti u potpunosti široko pojasna (na primer, ATM - Asinhroni način prenosa). U sledećoj tabela su prikazani zahtevi vezani za propusni opseg prenosnog kanala za mnogobrojne primene u tri različite oblasti (domena): za zabavu, zatim korisnička ili potrošačka oblast i profesionalne delatnosti.

31

Zabava

TV programi VOD Internet-tekst Internet-grafika Kockanje Igre

6 Mb/s 3 Mb/s 0.014 – 6 Mb/s 0.5 – 6 Mb/s 0.014 – 2 Mb/s 0.014 – 16 Mb/s

TV TV PC/NT (TV) PC/NT (TV) PC/NT/TV PC/NT/TV

Potrošači

Kupovina Obrazovanje Obrazovanje

0.5 – 6 Mb/s 0.5 – 6 Mb/s 1.5 – 6 Mb/s

PC/NT/TV PC/NT TV

Profesionalne delatnosti

Rad kod kuće SOHO Video konferencije

0.014 – 6 Mb/s 0.014 – 6 Mb/s 0.128 – 1.5 Mb/s

PC PC PC

Tabela br. l Zahtevi vezani za širinu propusnog opsega Konfiguracija i odlike ADSL-a kao i ostalih DSL tehnologija

Slika br.l Osnovna ADSL konfiguracija ADSL tehnologija je prvo bila dostupna prestonicama visoko razvijenih oblasti Amerike (Čikago, Njujork, i dr.) i evropskim zemljama (Belgija, Engleska, Nemačka itd.). Glavne tehnologije koje ADSL koristi su: q Diskretni multitone q Kodiranje i ispravljanje grešaka q Pakovanje bitova u okvire (Framing) i njihova zaštita (Scrambling).

Osnovne ADSL tehnologije su sledeće:

q HDSL -Visoki DSL; q SDSL - Single line DSL = Jednolinijski DSL; q ADSL -Asimetrični DSL; q VDSL -Vrlo visoki DSL.

Konfiguracija i odlike ADSL-a kao i ostalih DSL tehnologija

Slika br.l Osnovna ADSL konfiguracija

32

Nominalane širine frekventnog spektra po tehnologijama su sledeće: za DSL (lOOKHz), HDSL (250KHz), ADSL (1MHz), i VDSL (od l0 MHz do 30 MHz). Karakteristika HDSL i SDSL simetričnost, tj. da su im brzine slanja i primanja podataka iste. SDSL je dizajniran (koncipiran) za pojedinačne linije preko postojeće telefonske centrale (POTS) i on je podesniji za usluge u stambenim oblastima. Karakteristika ADSL tehnologije je asimetričnost, to znači da je brzina primanja (prijema) podataka veća je od brzine slanja, pošto većina tipičnih korisnika mnogo više skida dokumenata nego što ih šalje. Brzina prijema podataka je 1.5Mb/s - 9Mb/s, a brzina slanja samo oko 640 Kb/s. Takođe, dizajn ADSL-a je za pojedinačne linije postojećeg telefonskog sistema. Ovde se koristi kontrolisanje grešaka unapred (FEC - forward error control) i može biti baziran na kružnom komutiranju, paketnom komutiranju, ili ATM multipleksiranju (Asynchronous Transfer Mode - Asinhroni način prenosa). Kod VDSL-a, je mnogo šta još uvek neodređeno. Karakteristika ove tehnologije je asimetričnost. Pojedini sistemi koriste brzinu slanja od 3Mb/s, dok je brzina prijema podataka trenutno od 13- 52Mb/s. Zbog slabljenja, VDSL doseže rastojanja od samo 1,5 km, dok ADSL može dostići i do 6 km. Brzina prijema podataka od 52Mb/s postiže se samo na rastojanjima manjim od 334 metra. Ostali sistemi koriste brzinu slanja od 6Mb/s i brzinu prijema podataka od 16 – 26 Mb/s. Prenos podataka se vrši na jednoj telefons