Imaginarni muzej srpske kulture Nevena Karanović

UNIVERZITET U BEOGRADU Centar za interdisciplinarne studije

UNESCO Chair in Cultural Policy and Management

Master rad

Imaginarni muzej srpske kulture - koliko poznajemo srpsku vizuelnu umetnost ? (dostupnost kulture i kulturna medijacija)

Mentor: Prof. Milena Dragićević - Šešić, PhD

Student: Nevena Karanović

Avgust 2011. godine

Imaginarni muzej srpske kulture Nevena Karanović

5

Sadržaj Rezime……………………………………………………………………………………………7 Abstract…………………………………………………………………………………………..9 1.UVOD…………………………………………………………………………………………10 1.1 Uvodne napomene oko izbora teme………………………………………………………….10 1.2 Predmet i ciljevi istraživanja…………………………………………………………………11

1.3 Metodologija istraživanja…………………………………………………………………….12

1.4 Pojmovno hipotetički okvir…………………………………………………………………..13

- Imaginarni muzej - Kulturna medijacija (vrste i principi) - Kulturna politika (instrumenti)

2. POSTOJEĆE STANJE U MUZEJIMA U SRBIJI……………………………………………18 2.1 Muzeji u Srbiji – ponuda, problematika, kulturna politika………………………………..19 3. KULTURNA POLITIKA SRBIJE U PERIODU NAKON DEMOKRATSKIH PROMENA 3.1 Kulturna politika Srbije u period od 2000. GODINE DO 2010. godine…………………..30 3.2 Odnos kulturne politike prema muzejskoj delatnosti……………………………………...33 4. STUDIJA SLUČAJA 4.1 Kulturni capital………………………………………………………………………........41 4.2 Analiza dobijenih rezultata i razmatranje uticaja novih medija na promociju kulturne ponude i njenu recepciju…………………………………………………………………………50 - Neobične nastavne prakse………………………………………………………………....54 - Televizija i njen uticaj na promociju kulture……………………………………………...55 - Mediji mas komunikacije u kreiranju načina mišljenja…………………………………....56


6

6. DIGITALIZACIJA KULTURNOG NASLEĐA 6.1 Neophodnost, potencijali i pionirski poduhvati……………………………………………..58 -Zloupotreba umetnosti………………………………………………………………………63 7. ZAKLJUČAK. ………………………………………………................................................64 8. Aneks………………………………………………………………………………….............66 Literatura ………………………………………………………………………….......................69 Kratka biografija autora…………………………………………………………………………………………......70


7

Rezime

Istraživanje poznavanja srpske vizuelne umetnosti, dostupnosti kulture i kulturne medijacije je

sprovedeno 2011. godine u okviru završnog (master) rada na UNESCO-voj Katedri za kulturnu

politiku i menadžment u kulturi na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Kao takvo, ono

predstavlja istraživački doprinos proučavanju lokalnih kulturnih politika u Srbiji, naročito u

onom delu koji se bavi odnosom stanovništva prema srpskoj istoriji umetnosti, kulturnom

nasleđu i baštini.

Osnovni cilj prilikom istraživanja je bio da se utvrdi koliko je srpska vizuelna umetnost i njena

istorija prisutna u svakodnevnom životu, kolika je njena medijska zastupljenost ali i

eksploatacija te da se ukaže na neophodnost modernizacije, digitalizacije kulturne građe i pre

svega promocije srpske umetnosti na domaćoj kulturnoj sceni. Imajući u vidu kompleksnost

teme, istraživanje je podrazumevalo interdisciplinarni pristup, oslanjajući se na ranije teoretske

osnove koristeći se literaturom iz sociologije, kulturne politike, menadžmenta u kulturi i drugih

relevantnih oblasti i istraživanje sprovedeno putem anketiranja. Rađena je anketa sa učenicima

završnih godina dve srednje stručne škole i jedne gimnazije u Beogradu. Uzorak čini 291 učenik.

Istraživanje je moglo da obuhvati i učenike srednjih škola i gimnazija drugih gradova u Srbiji ali

se čini da je Beograd kao grad sa najbogatijom kulturnom ponudom ipak najbolji reprezent

kulturnih navika srednjoškolaca. Takođe učenici beogradskih srednjih škola dolaze iz različitih

delova grada, i uslovno rečeno iz različitih kulturnih sredina pa tako možemo imati uvid u

njihove različite kulturne prakse.

Takođe obavljeno je istraživanje o vrstama televizijskog programa koje stanovništvo najradije

prati kako bi se ustanovilo koliko je kultura zastupljena u medijima i koliko je publika

zainteresovana za sadržaje kulturno-umetničkog karaktera.

Poseban osvrt je na novim medijima i njihoj ulozi u promociji kulture i umetnosti. Naročito su

mladi ljudi ona grupa stanovništva koja je najviše okrenuta komunikaciji i informisanju putem

novih medija, interneta i društvenih mreža.

Po završetku istraživanja, došli smo do zaključka da se u današnjem sistemu obrazovanja i pored

osnovnog gradiva koje obuhvata barem najvažnije predstavnike srpske umetnosti i kulture ipak


8

malo vremena posvećuje modernijem pristupu približavanja te materije mladima kao i njihovo

direktno upoznavanje sa umetnošću o kojoj uče. Konačno, istraživanje u ovom radu je pokazalo

da je stanovništvo radije zainteresovano za one vidove zabave i kulturnog sadržaja koji se mogu

pratiti kod kuće usled brojnih obaveza i svakodnevnog rešavanja egzistencijalnih pitanja u

teskobnom vremenu tranzicije u kojem se Srbija nalazi.

Završna konstatacija autora jeste da sve dok Republika Srbija, uvođenjem savremenih

instrumenata i strategija, ne pokrene određene promene u kulturnom i obrazovnom sistemu

zemlje, ne pronađe instrumente koji će stimulisati pre svega mlade kao buduće nosioce

društvenih promena i sistema, neće moći da se ostvare ni velike promene u kulturnoj navici

zemlje. Neophodnost za približavanjem nacionalne kulture i umetnosti najmlađima je osnova za

kreiranje jednog novog kulturno osvešćenog društva koje će poznavajući svoje kulturno nasleđe

imati dobru osnovu i za poznavanje i komunikaciju sa drugim narodima.


9

Abstract Research regarding the knowledge of Serbian visual arts, accessibility of culture and cultural mediation has been done in 2011 as part of the final (master) thesis at the UNESCO's Department for Cultural Politics and Management at the University of Arts in Beograd. As a whole, it represents an original investigative contribution to the study of local cultural politics in Serbia, with an emphasis on the part that deals with the population's relationship with Serbian art history, cultural heritage and tradition. The basic goal throughout the research has been to ascertain the value that Serbian visual arts and its history have in an everyday life, the quantity of its media coverage as well as its exploitation in order to stress the necessity for modernization, digitalization of cultural heritage and, above all, the promotion of Serbian art in the country. Having in mind the complexity of this subject, the research was done using the interdisciplinary approach, leaning on previous theoretical basis and using literature connected to sociology, cultural politics, management in culture and other important fields as well as the research through surveying. The survey has been done with the high school graduates of two vocational schools and one general high school in Beograd. The sample contained 291 students. The research could have included high schools and vocational schools in other towns in Serbia but it appeared that Beograd, as a city with the richest cultural offer, was the best representative for the cultural habits of high school students. Also, high school students in Beograd's high schools come from different city areas and cultural surroundings so that we can take into an account their various cultural practices. Furthermore, the research was done regarding different types of television shows that the population prefers to watch in order to establish the presence of culture in the media and the public's interest for cultural and artistic components of certain shows. The special emphasis was put on new media and their role in the promotion of culture and arts. Young people made a target group mostly because they are open to communication and information via the new media, internet and social networks. Upon completion of the research, we have come to the conclusion that in today's educational system, that contains at least the most important representatives of Serbian arts and culture, there is not enough effort made to approach the subject in the modern way and to make it accessible to young people through their direct contact with the art that they're studying. Finally, the research in this thesis has shown that the population is more interested in entertainment and cultural context that could be watched from home due to numerous obligations and their everyday existential problems regarding the difficult time of transition that Serbia is in at the moment. The author's conclusion is that until the Republic of Serbia does not embark on certain changes in cultural and educational system of the country through implementation of modern instruments


10

and strategies, until it does not find the instruments that will stimulate young people as the future carriers of changes in the system and society as a whole, there will be no major changes in the country's cultural habits. The necessity to familiarize the youngest part of the population with the national culture and arts is the basis for creating a new culturally savvy society that will, through knowledge of its cultural heritage, have the good basis for knowledge and communication with other nationalities. 1.UVOD 1.1 Uvodne napomene oko izbora teme

Planiranje ekonomskog i društvenog razvitka je najpre počelo da se primenjuje u zemljama

socijalističkog uređenja u prvoj polovini XX veka, da bi se pedesetih godina proširilo i na velik

broj zemalja sveta. S druge strane, planiranje kulturnog razvitka postaje sastavni deo opštih

planova tek šezdesetih godina, kada u mnogim zemljama (najpre zapadne Evrope) dolazi do

osnivanja ministarstava za kulturu (Šešić & Stojković 2007: 68). U odnosu na politički profil

države, koncepciju opštedruštvenog razvoja i vrednosti koje žele da se promovišu, pred planove

kulturnog razvoja se vremenom postavljaju različiti ciljevi, a rezultati i primenjeni instrumenti i

strategije se ocenjuju sa ekonomskog, društvenog i kulturološkog aspekta. Kultura se tako sve

više nameće kao četvrti stub održivog društvenog razvoja, bez koga on ne može biti zaokružen.1

Dakle, kultura se ubrzano infiltrirala i „inficirala“ planiranje, promenila njegovu prirodu, otkrila

nedostatke planiranja, izazvala nove dileme i nedoumice (Freestone i Gibson, 2004). Kako je i

sam pojam kulture sve više postajao sporan, tako se i pojam planiranja komplikovao (Hall,

2002). Izraz „kulturno planiranje“ je prvi uveo Harvi Perlof (Harvey Perloff) još 1979. godine, a

1 Koncept kulture kao četvrtog stuba održivog razvoja uveo je australijski istraživač Jon Hawkes, nasuprot ideji održivog razvoja iz 1980-ih godina, baziranoj na trouglu koji čine ekonomija, socijalna pitanja i životna sredina. Prema Hawkes-u, da bi javno planiranje bilo efektivno, ono mora da razvije integrisanu metodologiju koja primenjuje iste principe pri evaluaciji kulture, kao i pri evaluaciji rezultata ekonomije, socijalnih pitanja i društvene sredine. Hawkes, J. (2001) The Fourth Pillar of Sustainability. Culture’s essential role in public planning, Common Ground Publishing Pty Ltd.


11

koji je označavao način na koji zajednice istovremeno promovišu umetničku izvrsnost i

izgradnju zajednice (Dreeszden, 1998).

U mnogim gradovima Evrope, kulturna politika postaje deo opšte razvojne politike, te sve više

počinje da se shvata u funkciji ekonomskog razvoja, gradskog marketinga i gradske obnove

(Šešić, 2002: 182).

Na izbor teme master rada Imaginarni muzej srpske kulture – koliko poznajemo srpsku vizuelnu

umetnost (dostupnost kulture i kulturna medijacija) uticala je aktuelnost gore pomenutih pitanja,

kao i sve veći značaj koji se pridaje lokalnim kulturnim politikama i standardima te reafirmaciji

kulturnih vrednosti u tranzicionom društvu kakvo je naše. Iako su istraživanja lokalnih kulturnih

politika kod nas tek od nedavno počela da se primenjuju2, istraživanju ovog aspekta kulture

srpskog društva nije posvećena ozbiljnija pažnja u smislu donošenja novih ideja u cilju

promocije kulturne ponude i približavanju publici.

Tema koju istražuje ovaj rad je sama po sebi od velikog značaja za našu sredinu: mapirajući

ključne elemente i evaluirajući postojeće prakse, instrumente i strategije, rad će ukazati na

stvarnu razvijenost komunikacije muzeja sa posetiocima, medije mas-komunikacije kao kreatore

načina mišljenja javnosti i prisutnost odnosno zloupotrebu umetnosti, obrasce ponašanja publike,

njenog većeg uključivanja u muzejsku ponudu te predložiti mogući pravac njenog daljeg razvoja.

1.2 Predmet i ciljevi istraživanja

Ciljevi istraživanja su većinskim delom istraživačko-deskriptivni odnosno daju sliku situacije u kojoj se muzeji nalaze i kakav je odnos publike, zatim analitički radi utvrđivanja razloga i uzroka stanja kakvo jeste i projektni u smislu pronalaženja mogućih rešenja koja bi vodila razvijanju postojećih i stvaranju novih kulturnih navika društva. Istraživačko – deskriptivni i analitički ciljevi: Oni podrazumevaju ispitivanje koje je vršeno među mladima kako bi se utvrdile njihove kulturne prakse i stekao u uvid u poznavanje kulturnog nasleđa budućih nosioca društva.

2 Među prvima je bio dugoročni istraživački projekat Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka pod nazivom Kulturne politike u Srbiji, koji je pokrenut 1999.godine.


12

Poseban osvrt na aktuelnu muzejsku ponudu i aktivnosti koje se sprovode u cilju promovisanja iste. Utvrđivanje značaja muzeja među mladima. Projektni ciljevi: Utvrđivanje potencijalno uspešnog načina animacije, predstavljanja i recepcije umetnosti i ostalih dobara srpske kulturne baštine. To se odnosi na stvaranje nove kulturne politike muzeja i galerija, uvođenjem osnovnih principa menadžmenta i marketinga u kulturi u organizaciju muzejskih ustanova. Bitno je obratiti pažnju i na predlog o uvođenju PR strategije koja će podići reputaciju muzejskih ustanova na viši nivo kroz njihov pažljiv odnos prema potrebama i interesovanjima publike. 1.3 Metodologija istraživanja Rad na temu Imaginarni muzej srpske kulture je u osnovi dizajniran kao studija slučaja koja nastoji da istraži poznavanje srpske umetnosti, kulturne navike muzejske publike i trenutno stanje u srpskim muzejima. Istraživanje u ovom radu počiva na hipotezi da je posećenost kulturnih ustanova u Srbiji nerazvijena i da je poznavanje vizuelne umetnosti u Srbiji svedeno na najosnovnije. Cilj istraživanja je utvrđivanje načina i metoda medijacije koji bi imali za cilj približavanje muzejske publike kulturnoj ponudi. Istraživanje će biti zasnovano na metodi kvalitativne i kvantitativne analize. Početak rada biće zasnovan na teorijskom znanju iz šireg spektra literature koja obrađuje pojmove kulturno-istorijsko nasleđe, strategije menadžmenta u kulturi, kulturna politika, kao i menadžment, marketing i PR u muzejima. Rad će prikazati rezultate ankete sprovedene među maturantima tri beogradske srednje škole: gimnazije, srednje ekonomske škole i kao možda najzanimljiviji uzorak srednje turističke škole u Beogradu. Anketa će ispitati njihovo poznavanje srpske vizuelne umetnosti u širem smislu i biće sastavljena iz dva dela (prvi od tri pitanja, i drugi od dva pitanja) na koja će đaci trebati da odgovore u kratkom roku. Rad se dalje bavi analiziranjem neophodnosti digitalizacije, trenutnim stanjem u muzejima kada su u pitanju informacioni sistemi i modernizacijom u tom cilju.


13

1.4 Pojmovno - hipotetički okvir

Imaginarni muzej

Pojam Imaginarni muzej je u teoriju i istoriju umetnosti, uveo Andre Malro preispitujući ulogu

muzeja i savremenoh tehnologija (fotografije) u ljudskoj recepciji i poimanju umetnosti.

Još od vremena avangardi s početka 19. veka umetnici poput Dišana nastojali su da promene

svest o umetničkom delu, da destabilizuju tradicionalno shvatanje o umetničkom predmetu kao

zatvorenoj, definitivnoj formi, dovršenom proizvodu izvedenom u nekom čvrstom materijalu.

Imaginarni muzej ili muzej bez zidova Andre Malroa je znatno pre konceptualne umetnosti

pošao putem razrešavanja ovog problema.

“Imaginarni muzej okuplja ono što je zavoleo naš ukus i što odgovara našoj senzibilnosti, ali

takođe i ono što nekima među nama predstavlja osnovnu potrebu”.

Bernar Deloš u toj Marloovoj slutnji o promenjoj fukciji muzeja vidi sledeći paradoks:

„Čudnovato, vekovima predmet muzeja, umetnost, našla se odjednom relativizovana i to upravo

u vreme kada je Marlo uspeo da joj da najviše dostojanstvo na najautentičniji način, uzdižući je,

kao što znamo, na ‘antisudbinsko’ značenje“.

Po Malrou, slikarstvo je u svesti čoveka pre svega muzej.

Treba početi sa Malroovim stručnim opisom značaja umetničkog dela i ulogom muzeja, koje

možemo da posmatramo bez obzira na to da li su oni pravi, imaginarni ili virtuelni. Malro kaže:

„Uloga muzeja kao naše veze sa umetničkim delima je toliko velika da mi pogrešno smatramo da

muzeji ne postoje na onim mestima na kojima je evropska civilizacija nepoznata. Ova veza za

nas postoji tek dva veka. Devetnaesti vek se oslanjao na nju i mi nastavljamo u istom maniru ali

zaboravljamo da su muzeji nametnuli posmatraču aspolutno novu vezu poštovanja umetničkog

dela.”


14

Malro piše o muzeju dvadesetog veka ali je činjenica, kao što ćemo i videti, da će njegove ideje

nastaviti da važe i u dvadesetprvom veku. On se oslanja na transformaciju cilja ili klasičnog

modela umetničkog dela. Za pravo, muzeji su u zapadnom svetu”uticali na to da se umetička

dela oslobode od njihovog očekivanog učinka, da se čak i portreti pretvore u slike. Cezarova

bista ili jahačka statua Čarlsa V su i dalje Cezar ili Čarls V, ali vojvoda Olivares je samo

Velaskez. Zašto bi nas zanimao identitet čoveka sa šlemom, čoveka sa rukavicom? Oni su

Rembrant i Ticijan. Sam portret je prestao da bude nečiji portret. »

Malroova centralna ideja je da smo mi svedoci “promene funkcije” originalnog umetničkog dela

kada mu se divimo u muzeju. Činjenica da je umetničko delo premešteno u okruženje koje je

specijalno dizajnirano da bi ga pokazalo bi samo po sebi zasluživalo detaljniju analizu ali bismo

onda ušli u polje muzejske ekspertize.

Moderni muzej je doveo do radikalne promene u istoriji umetnosti. Kao što Malro sa pravom

kaže : « Do XIX veka, sva dela umetnosti bila su odraz nečega što je postojalo – ili nije

postojalo – pre nego što su bila umetnička dela. Samo za slikara, slika je bila slika; mnogo puta

je to bila i poezija. A muzej je umanjio iz skoro svih portreta (čak i onih koji prikazuju san) skoro

sve njihove modele, dok je u isto vreme forsirao udaljavanje umetničkih dela od njihove

funkcije. »

Kada slikarevo umetničko delo uđe u muzej izloženo je publici u kontekstu muzeja “umetničkih

slika” pre nego “slika”. Pošto je muzej otvoren široj publici koja nije obavezno sačinjena od

eksperata ili amatera, on menja svoju funkciju.

Tako su galerije velikih evropskih kolekcionara u prošlosti – careva, kraljeva, papa, dostojnika,

bankara, kardinala – su bili centri za svakodnevni kontakt sa lepotom, kako bi oni rekli, mesta za

“senzualni i intelektualni doživljaj”. Fransoa I, francuski kralj je imao kopije svoje izuzetne

kolekcije od više od pedeset remek – dela na izložbi u kraljevskim kupatilima u Fontenblou da bi

njegov dvor i posetioci mogli da uživaju u njima. Ta su blaga vekovima kasnije postala

vlasništvo muzeja Luvr. Šta više, Malro dodaje : « Muzej nikada nije znao za paladium, svece,

Hrista ili objekte obožavanja, za sličnost, maštu, dekoraciju, posedovanje; samo slike stvari,

različite od njih samih, koje proističu iz ove razlike jesu njegov razlog za postojanje. »

Ovo je Malroova centralna tema. Muzej je stvorio osnovnu razliku: transmutaciju od estetske

vrednosti. U neku ruku ta transfiguracija vodi do konfrontacije metamorfoze.


15

Pre postojanja muzeja,

« Umetničko delo je imalo svoje asocijacije: gotsku statuu na katedrali, klasičnu sliku i

savremenu dekoraciju, ali nije imalo vezu sa drugim radovima koji su duhovno različiti. Bilo je

izolovano od svega drugog zarad boljeg razumevanja. »

Muzej je skup dela čije je zajedništvo uvek pod znakom pitanja. Samo kroz intelektualni trud

možemo prići umetnosti koja se razlikuje jedna od druge kao afrička maska od renesansne slike.

Ako oba umetnička dela stoje pod istim krovom u velikim muzejima možemo se sa pravom

zapitati koji je njihov zajednički činilac, koja je fundamentalna očinska veza između njih koja ih

čini članovima iste porodice. To je večito pitanje. Svaki period daje različit ali uvek nesavršen i

nepotpun odgovor.

Muzeji nastavljaju da se grade, neki privlače više grupa i primaju više posetilaca od nekih celih

gradova. Njihova raznolikost je nemerljiva ali svi oni imaju zajedničku jednu stvar: umetnost

koju čuvaju dobija novi život “zato što je deljiva”.

Muzej je novo mesto komunikacije, prostor na kojem se uspostavljaju interaktivne veze između

izloženih eksponata i gledalaca.

Kulturna medijacija, vrste i principi

Procesi medijacije su prvi put predstavljeni nakon II Svetskog rata. Dobri pimeri prvo su došli iz

Francuske i Švajcarske gde su bili uključeni u rešavanje brojnih pitanja, ali konkretnije u muzici.

Medijacija je posebno važna za razvoj nove publike ali takođe može i treba da ima i edukativni

karakter. Nije neobično da festivali zapošljavaju medijatore i za to se izdvajaju velika sredstva,

kao npr. u Berlinskoj filharmoniji, Pariskoj operi, Lucernu i td.

Postoji mnogo principa medijacije koji se mogu primeniti i u slučaju muzejske publike a ovo su

neki od principa medijacije kao i načini njihovog sprovođenja:

-Didaktički pristup

Cilj ovog medijacijskog pristupa jeste u angažovanju publike u analizi, proučavanju, traženju

obrazaca i modela. Lako se može izvoditi kroz radionice. Ciljne grupe bi mogli biti studenti,


16

đaci, njihovi profesori i roditelji ali bi radionice ovog tipa mogle biti interesantne i najširoj

publici.

-Vreme i prekretnice

Cilj dobre medijacije se ostvaruje i na taj način što se publici ostavlja dovoljno vremena za

razumevanje, čemu doprinosi i podela procesa u više segmenata i komplementarnih faza tokom

kojih joj se daje na znanje da je na dobro putu u procesima shvatanja a da pri tom ne izgubi

interesovanja za nastavak.

-Uloga medijatora

U toku ovog procesa medijator ne deluje samo kao stručnjak u poznavanju nekog dela, epohe ili

stvaraoca već i kao komunikator između institucije i publike.

-Medijacija je zadatak

Ona ne podrazumeva da ljudi obavezno moraju biti uključeni fizički u njen tok. Medijacija je niz

zadataka koji kompletiraju sliku i uključuju ljude da u sebi pronađu odgovore na razna pitanja.

Pokušavajući da na primer otkrije lični pečat nekog umetnika, od publike se zahteva dobra

koncentracija i način za uspostavljanje obrazaca i karakteristika jednog stila, između ostalog ,

tako da je poenta prepoznati sličnosti a ne razlike.

-Evaluacija medijacije

Medijaciju je teško oceniti jer je potrebno vreme da se pokažu njeni stvarni rezultati. Međutim,

potrebno je daleko manje vremena da bi se procenio sam medijator, što je moguće i na licu

mesta. Tu će se obratiti pažnja na to jesu li njegove metode su jasne i jednostavne, da li uključuje

u proces osobe svih uzrasta, oba pola, svih socijalnih grupa, da li ima pozitivan odziv, da li je

obavljao istraživanja i sarađivao sa drugim institucijama kao što su škole, bolnice i td.

Kulturna politika

„Kulturna politika predstavlja skup upravljačkih mera i aktivnosti kojima nosioci javne praktične

politike, na osnovu političkog, pravnog i finansijskog autoriteta dobijenog na demokratskim


17

izborima, upravljaju kulturnim životom i kulturnim razvojem na određenoj teritoriji“ (Đukić,

2010: 63). Dakle, kulturna politika se realizuje kroz određene mere, tj. instrumente i strategije,

pomoću kojih donosioci odluka pokušavaju da usmere kulturni razvoj prema idejnom konceptu

koji su unapred usvojili. Međutim, u zavisnosti od društveno-političkog uređenja, upravljanje

kulturom može da obuhvati i kompleksnu mrežu aktera iz privatnog, javnog i civilnog sektora

koji daju zajednički pravac kulturnom razvoju (Cliche, Mitchell i Wiesand, 2002: 21).

Participacija građanstva u razvoju, primeni i evaluaciji kulturne politike je tako postala jedna od

važnih karakteristika naprednih demokratskih društava (Dragojević & Ruiz, 2007:22).

Dakle, ako uzmemo da je kulturna politika suma svesnih i promišljenih postupaka, akcija ili

odsustva akcija čiji je cilj da zadovolje izvesne kulturne potrebe,3 to znači da ona podrazumeva

planiranje akcija koje će biti preduzete. Stoga, osnovni instrument kulturne politike jeste

strateško planiranje koje se može primenjivati na različitim nivoima (državnom,

subregionalnom, lokalnom, institucionalnom). Pod njim se podrazumeva skup metoda i tehnika

kojima jedna organizacija (ili država, grad) planira svoj dugoročni razvoj, polazeći od svojih

mogućnosti, potreba i potencijala, ali imajući u vidu i svoje slabosti, te buduće društvene

promene koje je mogu ugroziti (Šešić & Dragojević, 2002: 23). U savremenim teorijama

planiranja, sve više se ističe da intervencije javnih vlasti ne moraju biti jedini izvor legitimiteta

planiranja, te se u tom smislu sve veći značaj daje partnerstvu između javnog i privatnog sektora.

U takvoj situaciji, uspešnost planiranja zavisi od koordinacije svih aktera, sprovođenja planskih

odluka, evaluacije i implementacije planskih odluka (Jakopin, 2009: 10-11).

Osim strateškog planiranja, koje se ubraja u organizacione instrumente kulturne politike, u teoriji

kulturne politike se izdvajaju još i pravno-politički, ekonomski i vrednosno-idejni instrumenti.

Organizacioni instrumenti podrazumevaju usvajanje idejnog koncepta kulturne politike,

analizu situacije, utvrđivanje razvojnih mogućnosti, izbor pokazatelja i izradu plana kulturnog

razvoja, te vrednovanje rezultata ostvarenih tokom planskog perioda (Dragičević Šešić &

Stojković, 2007:68). Bez upotrebe organizacionih instrumenata nemoguće je jedan idejni

koncept implementirati u praksi, jer oni predstavljaju osnovu za primenu i razvoj svih ostalih

instrumenata (ekonomskih, pravno-političkih) (Đukić, 2010:121).

3 Okrugli sto o Kulturnoj politici u organizaciji UNESCO-a, Monako, 1967. u Tomić, V., Hadži-Slavković, D. i Majstorović, S. (ured.) (1969) Kulturna politika, sveska 7, Beograd: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka.


18

„Ekonomski instrumenti kulturne politike su svi oni instrumenti koji se iskazuju merljivim

finansijskim izdvajanjima iz državnog budžeta ili iz drugih izvora koje zakonodavna državna

vlast predvidi zakonodavnim odlukama“ (Đukić, 2010:135).

Treću grupu instrumenata čine pravno-politički instrumenti, to jest različiti pravni akti koji

zakonski i normativno regulišu oblast kulture, dok vrednosno-idejni instrumenti predstavljaju

direktno oličenje ciljeva i programskog okvira kulturne politike neke zemlje, jer se upravo

pomoću kriterijuma vrednovanja ostvaruje ideja strateškog razvoja kulture te zemlje.

Specifičnost ovih instrumenata jeste u tome što su oni ugrađeni u sve ostale instrumente kulturne

politike (ekonomske, pravno - političke, organizacione) i kroz njih mogu delovati stimulativno

(ukoliko podržavaju pluralizam koncepata) ili restriktivno (ukoliko nameđu određenu ideologiju

ili kulturni obrazac) na kulturni razvoj.

Pored instrumenata, država (grad, opština) u praktičnom ostvarivanju svoje kulturne politike

može da koristi različite strategije, kao što su strategije povezivanja, strategije postizanja

održivosti, programsko-organizacione kompetitivne strategije i druge.

2. POSTOJEĆE STANJE U MUZEJIMA U SRBIJI Od početaka razvoja srpske vizuelne umetnosti, početkom IX veka, tokom perioda pokrštavanja Slovena, kada su nastajali prvi arhitektonski spomenici pa do danas, ona je oblikovana političkim, kulturnim i ekonomskim zbivanjima. Epohe u kojima se srpska vizuelna umetnost razvijala se uglavnom poklapaju sa razdobljima srpske istorije. Srpska crkvena i fortifikaciona arhitektura, zidno slikarstvo, iluminacija knjiga, vajarstvo, moderna i savremena likovna umetnost su priznate širom sveta ali koliko je poznaju sami Srbi jeste veliko pitanje. Period je tranzicije kada se nastoji da se sve društvene, kulturno – umetničke vrednosti podignu na određeni nivo i to zahteva suštinske reforme u sferama obrazovanja, informisanosti i kulturnih navika i potreba društva. Mnogo toga je u prošle dve decenije uticalo na pad interesovanja za kulturu u Srbiji. Ratovi na područjima bivših jugoslovenskih republika i na Kosovu, sankcije i loša ekonomska situacija učinili su da se narod Srbije okreće prvenstveno rešavanju egzistencijalnih pitanja. Pojava kriza nacionalnog identititeta, rušenja ranije utvrđenih sistema vrednosti, nesnalaženje u obrazovnom i poslovnom smislu, ekonomska zavisnost zbog nezaposlenosti prestavljaju posledice koje stoje u uskoj vezi sa društveno-ekonomskom i kulturnom situacijom zemlje.


19

Društvene vrednosti su se srozavale i ostavljale prostora za razvijanje društva medijskog spektakla koje se tokom 90-ih godina XX veka baziralo na snažnom uticaju turbo folka kao dominantnog muzičkog žanra koji se u to vreme nameće kao medijski i estradni obrazac. Problem turbo – folka kao dominantne kulture 90-ih godina koja je nastavila da živi i nakon demokratskih promena 2000. godine postavlja pitanja koja spadaju u domen opšte studije kulture. Masovna kultura proizvodi u ogromnoj meri tvorevine bez izrazite umetničke strukture. Njeni ciljevi su uglavnom komercijalni i manipulativni. To dalje proizvodi društvo spektakla i senzacije, potrošačko društvo. Čak i kada pogledamo savremenu umetnost današnjice ona sve više postaje okrenuta dizajnu, komercijalizaciji i stvaranju kulturne industrije. To je trend koji je zahvatio čitav svet. Mladi ljudi prvi reaguju na sve društvene promene i preokrete i oni prvi snose posledice tih promena, a po nekim autorima omladina prestavlja jednu od najranjivijih grupa u procesu tranzicije. Upravo mladi ljudi, oni koji tek stasavaju i koji će biti nosioci društva u budućnosti su ono čime najviše treba da se pozabavimo. Naime, njihov odnos prema umetnosti i kulturi uopšte kreiraće buduću kulturnu atmosferu Srbije. Istraživanje kulturnih potreba i praksi mladih ljudi predstavlja dobru osnovu za buduće unapređenje kulturne politike i medijacije koja će približiti srpsku vizuelnu umetnost generacijama mladih a koji će neminovno uticati na njeno očuvanje. Istraživanje se odnosi na učenike završnih godina gimnazije i dvaju srednjih stručnih škola. Njihova zainteresovanost i poznavanje institucija kulture i umetnosti daće nam jednu sliku o tome u kojoj meri će postojati i u kojem pravcu će se razvijati buduća muzejska publika ukoliko se ne bude radilo na jednoj modernoj kulturnoj politici i medijaciji između muzejske ponude i recipijenata. Za razliku od praksi u svetu kod nas se podrobnijim istraživanjima mladih kao muzejske publike nije mnogo bavilo. Naime, rađena su istraživanja muzejske publike ali dubljeg proučavanja kakve su kulturne prakse i potrebe mladjih generacija kada je vizuelna umetnost konkretno u pitanju, nije bilo. Razlozi mogu biti brojni. To se može odnositi na njihovo doba života i pretpostavke da su im interesovanja daleko od muzejskih zbirki. Takođe, moguće je da se od njih zapravo ni ne očekuje da budu aktivna publika pošto su tek na početku upoznavanja sa umetnošću kroz gradivo u gimnazijama i srednjim školama. Izbori koje današnja omladina pravi dovode se u pitanje sa društvenim prilikama u kojima se ona nalazi. Čini se da je sve manje osećanja društvene odgovornosti i kada je u pitanju podizanje njihove svesti u kulturnom smislu ali i u onom pozitivnom nacionalnom smislu koji se odnosi na stavove prema kulturnom nasleđu. 2.1 Muzeji u Srbiji, ponuda, problematika, kulturna politika Počeci nastanka muzejske delatnosti u Srbiji nastaju osnivanjem Narodnog muzeja u Beogradu 1844. godine kada je prvi put ostvarena ideja o prikupljanju, čuvanju i prikazivanju muzejske građe koja će ilustrovati istoriju i umetnost srpskog naroda. U Srbiji danas ima stotinak


20

muzeja i većina njih se nalazi u objektima koji su i sami kulturna dobra pod zaštitom neke od organizacija za ocuvanje i zastitu kulturnog nasledja. U većini muzeja postoji izložbeni prostor za povremene izložbe aktuelne u datom trenutku, ipak ono sto je identitet svakog muzeja čini njegova stalna postavka, odnosno reprezentativni izbor kulturnih dobara koji proizilazi iz koncepcije muzeja. Pored izložbenih programa, u muzejima se održavaju i predavanja, seminari, filmske večeri, ali cesto i kamerni koncerti, scenski nastupi i raznovrsne edukativne radionice. Prema vrstama artefakata, sve ustanove u Srbiji u kojima se oni čuvaju, proučavaju i izlažu javnosti možemo svrstati u sledeće grupe:

- Kulturno – istorijski muzeji - Naučno - tehnički muzeji - Muzeji umetnosti - Memorijalni muzeji - Galerije

Galerijski prostori u Srbiji su najčešće ali ne i obavezno delovi drugih ustanova kulture (muzeji, kulturni centri). Takođe mogu biti samostalni projekti umetničkih grupa i kompanija. U poslednjih nekoliko godina nastalo je mnogo modernih (često samostalnih) multimedijalnih galerija, sa atraktivnim izložbama domaćih i stranih umetnika likovne i primenjene umetnosti. Prve ustanove nacionalne kulture, pa samim tim i muzejske ustanove se stvaraju u Srbiji upravo u vreme njene obnove i izgradnje modern države u period 19. veka. Danas, na početku 21.veka dolazimo do onog momenta kada je vreme za analizu i ozbiljnije studiozno bavljenje statusom muzeja u Srbiji, naročito onih koji su nacionalnog karaktera. Muzejske menadžere i radnike, kustose, kuratore, pa i profesore muzeologije na univerzitetima i sama promisao na temeljne promene u oblasti kojom se bave u najvećem broju slučajeva zabrinjava, dok su tek malobrojni među njima spremni da je egzaltirano prihvate, ili su makar oprezno raspoloženi da razmisle o promeni sadržaja ovog pojma, a to znači i da spoznaju pomeranje horizonata značenja i prakse ove sve prisutnije discipline u modernom dobu značajnog bujanja ove kulturne oblasti i pojave drugačijih vrsta muzeja i njihovih izložbenih prezentacija. Tu se mora obratiti pažnja na nekoliko ključnih stvari kao što su misije i vizije muzeja, kulturne politike koje se odnose na programe, poznavanje publike, postavljanje ciljeva, timski rad, informatička modernizacija, saradnja sa medijima, sponzorstva, administrativne, marketinške strukture i u velikoj meri muzejski PR. Dolazimo do izvesnih pomaka u smislu osvešćenja stanovništva i širenja mogućnosti za njihovim što većim učešćem u kulturnom životu i dostupnosti kulture svim slojevima i profilima. Ukoliko


21

su muzeji otvoreni prema stanovništvu onda možemo očekivati njegovu veću uključenost u programe i ponudu. Od izuzetnog je značaja razvijanje PR i marketing strategije u okviru muzejskih institucija, reorganizacija menadžmenta, poboljšanje usluga vođenja koja muzeji moraju da obezbede kao i propratnu izdavačku delatnost. Kada je u pitanju glavni grad njegova muzejska ponuda je raznovrsna ali ipak ima i brojne nedostatke. Na sajtu Skupštine grada Beograda pobrojano je 37 umetničkih, kulturno-istorijskih, memorijalnih, tehničkih i prirodno-istorijskih muzeja. Ako muzej definišemo kao kulturnu ustanovu koja čuva, proučava, sakuplja i izlaže vrednosti svog naroda, ipak se čini da je većina njegovih aktivnosti okrenuta upravo naučno istraživačkom radu a daleko manje publici i njenim specifičnim potrebama. Spomenućemo samo neke od najvećih gradskih muzeja. NARODNI MUZEJ Stalna postavka Narodnog muzeja povučena je 1. juna 2003. godine zbog rekonstrukcije zgrade, a nema naznaka da će biti postavljena u neko dogledno vreme. Narodni muzej je najveći i najstariji muzej u Beogradu i u zemlji, pa su njegova zatvorena vrata uzor drugim muzejima u gradu. Oko 400.000 eksponata, svedoci prošlosti od Lepenskog Vira i Vinčanske kulture do prošlog veka, sklonjeno je u muzejske depoe i depoe Narodne banke. Kao što je mnogo puta do sada objašnjavano i navođeno, zaposleni u muzeju su odlučili da je povlačenje eksponata, izlaganih decenijama unazad u neadekvatnim uslovima, jedini način da ih barem sačuvaju ako već ne mogu da ih pokazuju u prostoru kakav zaslužuju. Prema najavama iz vremena zatvaranja zbirke, do sada je već trebalo da bude gotovo sa radovima na rekonstrukciji, ali se tome ne vidi kraj. U nameri da dok ne izlaže u svojoj zgradi bude ipak prisutan u kulturnom životu, Narodni muzej gostuje u drugim prostorima Beograda, po Srbiji i svetu. Od uspešnijih gostovanja treba pomenuti učešće u izložbi "Vizantija" u njujorškom Metropolitenu, i višemesečno gostovanje u najvećim gradovima Japana. Ta gostovanja jesu važna zato što sprovode demetropolizaciju kulture i zato što predstavljaju našu kulturu u svetu, ali ne znače mnogo muzejskoj ponudi Beograda i njegovoj publici. I aktivnosti Galerije fresaka i Vukovog i Dositejevog muzeja, prostora o kojima se stara Narodni muzej, istaknutije su otkako traje rekonstrukcija nego pre nje, ne bi li se povećalo prisustvo Narodnog muzeja u kulturnom životu grada u vreme kad nije u mogućnosti da bude prisutan. Oba ta prostora imaju svoje stalne postavke (oko 1200 kopija srednjovekovnih fresaka odnosno zaostavština Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića), ali su one tematski određene i zaokružene pa se ne doživljavaju kao deo kolekcije Narodnog muzeja, već


22

kao zasebne i nezavisne celine. Moguće ih je posetiti samo nakon prethodnog zakazivanja i poželjne su grupne posete. Objašnjenje za to je mali prostor. To je ograničavajuća okolnost za posetioca koji ne zadovoljava pomenute uslove. MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI Ne radi ni Muzej savremene umetnosti, što znači da je nemoguće videti njegove kolekcije jugoslovenske moderne i savremene umetnosti od 1900. godine do danas. Rekonstrukcija zgrade počela je 2008.godine, i od tada je zatvorena za posetioce. Za to vreme, kao i Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti priređuje izložbe u svom drugom prostoru, u Salonu u Pariskoj ulici, i na gostovanjima po gradu i Srbiji u okviru projekta "Muzej u pokretu". Međutim, priređivanje izložbi u Salonu ili na gostovanjima redovna je i obavezna aktivnost Muzeja savremenih umetnosti Beograda i, iako predstavlja jedinu aktivnost koju Muzej savremene umetnosti trenutno može da obavlja, ne umanjuje nestašicu beogradskih muzeja. MUZEJ GRADA BEOGRADA Muzej grada Beograda nije u rekonstrukciji – kod njega je do skoro odsustvo stalne postavke bilo redovno stanje zato što nije imao prostor gde bi mogao da izloži reprezentativne primerke 132.000 dokumenata o Beogradu od praistorije do danas. Muzejske vrednosti su do skoro stajale po kancelarijama i hodnicima zgrade u Zmaj Jovinoj ulici što je više nego pogubno za takvu zbirku. Muzej grada ima i 25 legata i osam područnih muzeja (Konak kneginje Ljubice, Zavičajni muzej Zemuna, Mladenovca, Spomen-muzeje Ive Andrića, Jovana Cvijića, Tome Rosandića, Paje Jovanovića, Muzej Banjičkog logora, i Arheološki lokalitet Vinča) što ga čini dovoljno prisutnim u životu Beograda, a zaposleni u Muzeju su ponavljali da postavke područnih muzeja ne mogu da nadomeste centralnu stalnu postavku u kojoj bi se videla, na primer, bronzana bista rimskog imperatora Makrina iz trećeg veka – jedini njegov sačuvani portret, ili zlatnik koji je u Beogradu kovao Sulejman Veličanstveni 1560. godine, i sve ostale dragocenosti i rariteti Muzeja grada. Osim što nisu mogli da budu reprezenti moguće stalne postavke, legati nisu uvek otvoreni: ili ih je moguće posetiti samo nakon zakazivanja grupne posete, ili pod uslovom da vam njihov materijal treba proučavanja radi. Jedini izložbeni prostor Muzeja grada je do skoro bila « Sala pod svodovima » Konaka kneginje Ljubice, stalna postavka "Enterijeri beogradskih kuća XIX veka". Tu se prikazuju izložbe i javnost podseća da Beograd ima muzej svog imena. U Konak kneginje Ljubice je moguće ući bez najave. Od skoro Muzej grada Beograda se uselio u zgradu Nove vojne akademije u Resavskoj ulici gde se već neko vreme organizuju samostalne izložbe.


23

Muzej grada Beograda se može pohvaliti prisutnošću na internetu i aktuelnim društvenim mrežama Facebook i Twitter na kojima se primećuje redovno ažuriranje podataka i informacija vezanih za rad muzeja. Takođe Muzej grada Beograda u svoje aktivnosti uključuje upravo didaktički pristup kulturne medijacije stvarajući kreativne i edukativne radionice za decu. MUZEJ NAUKE I TEHNIKE Najmlađi muzej Beograda i Srbije, Muzej nauke i tehnike, prilikom osnivanja 1989. godine nije dobio ni zgradu ni zbirku. Zbirka je sakupljana "u hodu", a izložbe su priređivane u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Pre šest godina Muzej Nauke i Tehnike dobio je u Skender-begovoj ulici, zgradu prve javne termocentrale na Dorćolu, pa je nakon osnovnog saniranja tu smešteno preko 4000 predmeta. Takođe je prisutan na internetu putem zenimljivo urađenog web site-a na kojem se mogu naći sve potrebne informacije vezane za izložbe, predavanja koja se u njemu organizuju kao i za izdavačku delatnost muzeja MUZEJI BEZ STALNE POSTAVKE MUZEJ PRIMENJENE UMETNOSTI je u grupi muzeja koji su na sredini između onih koji su zatvoreni za publiku i onih koji to nisu, zato što nema stalnu postavku, ali su u galeriji muzejske zgrade tokom cele godine izložbe pa je u MPU-u uvek u toku neko događanje koje treba videti i uvek ima posetilaca. Muzej istorije Jugoslavije takođe nema stalnu postavku, ali ima Kuću cveća s pratećim stalnim izložbama (štafete, Titova radna soba...) koju je, na primer 2008. godine, posetilo više od 150.000 ljudi, i izložbeni prostor Muzej "25. maj" u kome organizuje veoma posećene izložbe. U toku je izložba "Nesvrstani :Od Beograda do Beograda". Do pre četiri godine ovaj muzej je imao i izložbeni prostor na Trgu Nikole Pašića, ali mu je odlukom tadašnjeg Ministarstva kulture oduzet. Tu je, na primer, održana "Kraljevska bronza", izložba fascinantne kineske bronze. U ovu grupu muzeja spada i Prirodnjački muzej: nema postavku, ali izložbama u prostoru na Kalemegdanu pokušava da publici pokaže vrednosti i karakteristike flore i faune našeg podneblja. MUZEJI SA STALNIM POSTAVKAMA Sledi, konačno, grupa muzeja Beograda koji imaju stalne postavke i moguće ih je videti redovno. To su, na primer: Etnografski, Vojni, Muzej pozorišne umetnosti, Pedagoški muzej, Muzej afričke umetnosti, Muzej Nikole Tesle, Muzej vazduhoplovstva.


24

VOJNI MUZEJ Ispred Sahat-kule na Kalemegdanu jedino izloženi eksponati, odnosno tenkovi i topovi, mogu biti eventualni putokaz da se nedaleko odatle nalazi Vojni muzej. Stalnu postavku ovog muzeja čine tri celine. Prva obuhvata vreme kada Sloveni još nisu ni došli na ovo područje pa sve do kraja Prvog svetskog rata. Deo na spratu koji se odnosi na Drugi svetski rat, iako noviji deo istorije ali s mnogo više kontroverzi, od nedavno je otvoren za posetioce. Postoji i najnovije odeljenje stalne postavke, izložba koja se odnosi na bombardovanje Srbije od strane NATo alijanse 1999. godine.

U prvoj i najznačajnijoj muzejskoj postavci, međutim, i pored pedantno i sistematski razvrstanog velikog broja izvanrednih eksponata, generalni utisak je da su ti njegovi uzani hodnici (bez prozora) u potpunosti obavijeni patinom. Ne samo zbog starih eksponata, već i zato što je sama postavka sačinjena pre više od 50 godina. Kao da je sve stalo negde oko 1960. godine: vremenom su posivele draperije na kojima su okačeni eksponati, objašnjenja su katkad na požutelim ili odlepljenim papirićima, a nekad sigurno ponos ove postavke, reljefi raznih utvrđenja koji stoje u posebnim zastakljenim nišama vremenom su izgubili boju i privlačnost. Međutim, mora se reći da bogatstvo i originalnost eksponata u ovom muzeju još uvek mogu da nadomeste posledice zuba vremena. Najnoviji odeljak u muzeju govori o NATO bombardovanju 1999. godine. U izdvojenom manjem prostoru posetilac ima priliku da na “počasnom” prvom mestu ugleda delove opreme pilota iz oborenog neprijateljskog aviona, kao i parče tog aviona. Bez mnogo truda da se razjasni šta se tu zapravo dogodilo, u nizu jedna pored druge poređani su oprema i naoružanje američkog


25

vojnika u ratu 1999, pa vojnika UČK, pa vojnika "paravojne formacije Republike Hrvatske", vojnika regularne vojske Srbije, ali ne i paravojnih formacija, a odmah preko puta izložen je zaplenjeni materijal "šiptarskih terorista". Na kraju je sve začinjeno nekolicinom sličica o stradanju srpskih civila u NATO bombardovanju, mada je tome dat mali značaj u poređenju prvim eksponatom – oborenim neprijateljskim avionom kao vrhunacem NATO agresije. ETNOGRAFSKI MUZEJ Jedan od najboljih primera muzejske delatnosti u Srbiji je etnografski muzej koji je ovog februara napunio 110 godina, i za to vreme je sačuvao oko 160.000 predmeta koji svedoče o narodnoj tradiciji. Do sada je u izložbenom prostoru zavidne veličine promenio osam stalnih postavki, i pokazao svoju kolekciju na preko 300 izložbi. Sadašnja stalna postavka otvorena je 2001. godine, povodom stogodišnjice Muzeja. Njena priča o etnografskoj baštini počinje narodnim saborima održavanim povodom različitih istorijskih, društvenih, ekonomskih prilika i neprilika. Na sabor se, naravno, oblači najbolja odeća, svečane i praznične nošnje iz Šumadije, Pomoravlja, Beogradske i Bosanske Posavine, jugoistočne Srbije, sa Kosova i Metohije, iz Skopske Crne Gore, Dalmacije, Hercegovine, Crne Gore, Vojvodine, Slavonije, i drugih balkanskih krajeva. Zatim, na saboru se prodaju i razni proizvodi, a neizostavno su prisutni i muzički instrumenti. Nakon veselja, narod se vraćao poslu: taj deo je ilustrovan spravama i pomagalima za preradu tekstila od početne grube obrade lana i drugih sirovina, preko izvlačenja, bojenja, do samog procesa tkanja. Ćilimi, pokrivači, peškiri, jastuci, vez i čipka – rezultati su ove proizvodnje. Tradicionalnu privredu, zemljoradnju i stočarstvo reprezentuju alati i razna pomagala, ali i vinogradarstvo, gajenje duvana, pčelarstvo, transport i razni zanati. Na kraju, pokazani su enterijeri osnovnih tipova kuća: dinarske brvnare, moravske, panonske od naboja i građanske kuće orijentalnog tipa. Sve su opremljene odgovarajućim pokućstvom, a u nekima od njih je upravo proslava Božića, slave, Uskrsa i Đurđevdana. Etnografski muzej je jedna od najposećenijih ustanova za vreme manifestacije Noć muzeja koja se već osam godina uspešno održava širom Srbije. U etnografskom muzeju se održava i festival Etnološkog filma, ove godine već dvadeseti put. Etnografski muzej je još jedan primer muzeja koji je otvoren za nove modern načine komunikacije sa svojom publikom te je njegova prisutnost na internet veoma zapažena kako na sajtu muzeja tako i na njegovoj facebook stranici. MUZEJ POZORIŠNE UMETNOSTI Ono što razlikuje Muzej pozorišne umetnosti od većine ostalih muzeja jeste pre svega njegova živa aktivnost kojom ovo "pozorišno odeljenje" privlači naročitu pažnju. Iako mali po veličini,


26

zbog čega i nema stalnu postavku, ovaj muzej nekoliko puta godišnje priređuje izložbe kojima zapravo na veoma atraktivan način prati kako istorijski tako i savremeni razvoj pozorišne umetnosti (na primer, izložba američke pozorišne fotografije XIX veka, izložba pozorišne fotografije u Srbiji do 1914, kao i pregled dizajna Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta, ili prva samostalna izložba Angeline Atlagić to jest prikaz njenog kostimografskog rada u evropskim pozorištima u poslednjih nekoliko godina). Na samom vrhu inače bogate izdavačke delatnosti muzeja nalazi se časopis "Teatron" koji po svom kvalitetu pripada najprestižnijim umetničkim časopisima u Srbiji, i koji okuplja ne samo domaće već i vodeće evropske teatrologe i stručnjake. U stalnom uspostavljanju balansa između istorijskog i savremenog, Muzej pozorišne umetnosti u svoje najvrednije poduhvate, između ostalog, može ubrojati i digitalizaciju video-kolekcije (popularne teatroteke) koja je dostupna svima zainteresovanima, a urađena je i prva sveobuhvatna baza podataka o pozorišnom životu u Srbiji. Muzej pozorišne umetnosti takođe okuplja brojne posetioce tokom Noći muzeja i poseduje web sajt koji daje sasvim korisne informacije budućim posetiocima. MUZEJ AFRIČKE UMETNOSTI Nalazi se u elitnom delu grada, u ulici Andre Nikolića, u kući koja se ne razlikuje od okolnih, porodičnih, i jedini je muzej u jugoistočnoj Evropi isključivo posvećen kulturi i umetnosti afričkog kontinenta. Osnovu kolekcije Muzeja afričke umetnosti koja sadrži oko 2000 predmeta iz Malija, Senegala, Gvineje, Burkine Faso, Gane, Obale Slonovače, Togoa, Kameruna i Konga, čini zbirka Zdravka i Vede Pečar koju su nakon dvadesetogodišnjeg boravka u Africi poklonili Beogradu. U stalnoj postavci (izuzetno maštovitoj i informativnoj) pored brojnih maski i skulptura u drvetu, dakle osim klasičnog izraza umetnosti zapadne Afrike, nalaze se i drugi kultni, magijski, religijski, ukrasni i upotrebni predmeti u drvetu i bronzi, zatim tkanine, keramika, figure u mekom kamenu, i muzički instrumenti. Najstariji eksponat je iz XVI veka, glava u terakoti iz Gane, ali njena vremešnost ne doprinosi njenoj vrednosti: prilikom biranja predmeta za muzej važno je da li su korišćeni. Kao najvrednije predmete, u Muzeju ističu ćupove, portrete i statuete iz Malija iz zbirke keramike. Rukom rađene, skulptorskim postupkom izvedene su naturalističke glave u prirodnoj veličini izuzetne modelacije i visoko simbolične ornamentike, gde svaki urez, motiv ili šara imaju uporište u viševekovnoj izražajnosti regiona, predstavljaju najlepše primere afričke umetnosti. Po verovanju mnogih zajednica Afrike, zaštitnik grnčarije je božanskog porekla, a kod Joruba u Nigeriji osnivač grnčarstva je boginja-majka Ija Mapo kojoj tradicionalne grnčarke u godišnjim svečanostima prinose žrtvene poklone. Muzej afričke umetnosti postao je popularno mesto zbog Afro festivala. Poslednje nedelje juna, Muzej organizuje predavanja, projekcije filmova, likovne i muzičke programe i najatraktivniji deo programa – bazar, prodajnu izložbu etno-predmeta, nakita, tkanina, primenjene umetnosti. Tog vikenda u Muzeju afričke umetnosti bude i do tri hiljade ljudi. Prisutan je na internetu posedujući svoju web prezentaciju i interesantno je da je otvoren za posetioce svakog dana.


27

PEDAGOŠKI MUZEJ Ovo je najpopularniji muzej đaka, zato što u njemu između ostalog ne slušaju još jedno predavanje, već mogu sami da istražuju kolekciju pomoću neke vrste ručnog kompjutera nalik na daljinski upravljač: dovoljno je prići senzoru na pločici koja je na vitrini, pritisnuti komandu, i priča o izabranom predmetu ili temi se sama pojavi. Pedagoški muzej se nalazi u Uzun Mirkovoj, u zgradi iz prve polovine XIX veka u kojoj je, kako se priča, održan prvi bal u Beogradu. Muzej je osnovan 1896. godine, i jedan je od najstarijih u gradu. Čuva oko 50.000 predmeta iz istorije školstva, prosvete i pedagogije u Srbiji. Među najvrednijim eksponatima Muzeja su učionica s početka XIX veka, originalni pismeni zadaci iz 1755. godine koje su radili đaci Klerikalne škole u Sremskim Karlovcima i prvo litografsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja iz 1897. godine. Atraktivne su i stare knjige, udžbenici, magareća klupa, šiba preko katedre kao stara vaspitna kazna, stara uniforma đaka Učiteljske škole, tablice, skamije i drugi eksponati. U okviru celine posvećene školovanju u drugoj polovini XX veka, značajno mesto u postavci našli su i Titovi pioniri. Na ulazu posetioce dočekuje mališan od drveta, đak, u ambijentalnoj celini umetničke škole je drvena balerina u prirodnoj veličini devojčice, u seoskoj učionici sede đaci u skamijama. Sve je izuzetno uverljivo i živo. Na web stranici pedagoškog muzeja mogu se dobiti neke osnovne informacije ali ne na toliko reprezentativan način. MUZEJ NIKOLE TESLE Smešten je u centru Beograda, u rezidencijalnoj vili izgradjenoj 1929. godine, po projektu znamenitog srpskog arhitekte Dragiše Brašovana. Zgrada je imala razne namene, sve do 5. decembra 1952. godine, kada je odlukom vlade FNR Jugoslavije osnovan Muzej Nikole Tesle. Muzejska gradja stigla je u Beograd prema odluci američkih sudskih vlasti, pošto je za jedinog Teslinog naslednika proglašen njegov nećak, Sava Kosanović. Po Teslinoj želji, gospodin Sava Kosanović je dokumentaciju i lične Tesline predmete preneo u Beograd 1951. godine. Muzej je jedinstvena institucija nauke i kulture u Srbiji, kao i u svetu. Jedini je muzej koji čuva originalnu i ličnu zaostavštinu Nikole Tesle. Poseduje izuzetno vredne kolekcije: preko 160.000 originalnih dokumenata; preko 2000 knjiga i časopisa; preko 1200 istorijsko-tehničkih eksponata; preko 1500 fotografija i staklenih fotoploča originalnih tehničkih predmeta, instrumenata i uredjaja; preko 1000 planova i crteža.


28

Kao institucija u kojoj se nalazi najveća svetska zbirka dokumenata o Teslinom životu i radu, Muzej Nikole Tesle ima značajnu ulogu u pružanju informacija istraživačima u oblasti istorije nauke, pronalazaštva, patentnih prava i o projektima nastalim iz pokreta za očuvanje životne sredine i istraživanja takozvanih čistih izvora energije. Posebna uloga Muzeja je u organizovanju, podsticanju i promovisanju istraživanja u oblasti istorije nauke, kako bi se jasnije sagledao Teslin doprinos razvoju nauke i tehnologije krajem 19. i početkom 20. veka. Kao što je i za očekivati od muzeja koji je posvećen životu i radu najvećeg srpskog naučnika muzej Nikole Tesle je pionir u procesu digitalizacije muzejske građe. Galerije Galerija Srpske Akademije Nauka i Umetnosti Smeštena u najužem jezgru starog grada, u pešačkoj zoni, između muzeja, fakulteta, biblioteka i kulturnih centara, Galerija SANU oduvek je jedna od najposećenijih u zemlji. Prosečan broj posetilaca jedne izložbe je oko 30.000, godišnje ih bude oko 180.000. Brojka se popne i na 300.000 kad se dogode tri velike izložbe u toku jedne godine, kao što je bilo u godini jubileja Paje Jovanovića, kada su predstavljeni život i delo kompozitorke Ljubice Marić i naučnika Milutina Milankovića. Pored klasike, publika preferira arheološke postavke. Jedna od najprivlačnijih u SANU bila je ona o Vinči 2008, koja je zabeležila 45.000 gledalaca, a ove godine, u Staroj kapetaniji „Ljudi iz medveđeg luga - Priča o neolitu“ (2.500). - U principu, najposećenije su grupne izložbe i one posvećene zemunskim temama. U prvih sedam meseci realizovano je 11 izložbi sa više od 7.500 posetilaca - navodi kustoskinja ove zemunske galerije Vera Vitorović. Vraćamo se dvema galerijama u Kulturnom centru Beograda. U Likovnoj galeriji ove godine prve tri izložbe su: Borisa Podreke (5.095 posetilaca ), Milete Prodanovića (1.697 posetilaca) i Novaka Kolomana (1.500 posetilaca). Zanimljivo je po rečima kustoskinje da čim se stave paravani ili zavese radi zahtevnije postavke, s projekcijama, posetilaca bude manje – jer misle da je izložba u pripremi i ne ulaze. Kustoskinja kaže da su najbolji letnji meseci, koji su rezervisani za izložbe naših umetnika koji žive u inostranstvu, a najfrekventniji su večernji sati. Ovogodišnji rekord galerije „Artget“, jedine u gradu specijalizovane za fotografiju, drže pak Dragi Nedelčevski (1.560 posetilaca) i, sa po hiljadu posetilaca „Nove slike Beograda“ Goranka Matić i Goran Besarabić.


29

U blizini, u Grafičkom kolektivu tradicionalno su najatraktivnije izložbe - Majska izložba i iložba Male grafike. Na najlepšem mestu u Beogradu, na ulazu u Kalemegdan, nalazi se Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“. Njegova sjajna lokacija, međutim, poslednjih godina ne beleži i rekordnu posećenost. U ovom paviljonu se pamte bolja vremena kada je na primer izložbu Miće Popovića, 1979.godine videlo 180.000 posetilaca, ili kada na Oktobarski salon dolazilo 60.000 gledalaca. Po rečima kustoskinje sada je prosek oko 2.000 posetilaca. Pomerimo li se dalje od centra, posećenost izložbi opada. Vernu publiku novobeogradske

galerije „Blok“ (koja je realizovala čak 18 izložbi od početka 2011. godine) čini od 120 do 140

gledalaca po izložbi (traju 12 dana). Slično je i u galeriji „73“ na Banovom brdu.

Zanimljivo je da je retrospektivna izložba dela Milana Konjovića u Galeriji Srpske akademije

nauka i umetnosti privukla 12.000 posetilaca tokom prvih dvanaest dana trajanja. To ipak još

uvek nije ni blizu broju od 158.000 posetilaca koji su videli postavku retrospektive Paje

Jovanovića iz 2009. godine.

Kao zaključak da naši sugrađani ipak prate likovni život u gradu, može da posluži poređenje:

izložbe u Galeriji SANU po pravilu napune jedan fudbalski stadion, a izložba retrospektive Paje

Jovanovića je prepunila čak tri. Ali svakako treba imati u vidu i koliko koja izložba traje.

Muzeje uglavnom posećuju ljudi između 36 i 50 godina starosti i najčešći prosečan posetilac

jeste žena visokog obrazovanja u pomenutom starosnom dobu, naklonjena umetnosti, istoriji ili

arheologiji. Potom slede učenici i studenti, dok u njima najmanje ima dece do 12 godina starosti

– 4,4 posto. U starosnoj grupi od 13 do 18 godina ima najviše onih koji u muzeje ne odlaze

nikada. Najpopularniji su umetnički muzeji, slede istorijski, odnosno gradski ili zavičajni, i na

kraju arheološki.


30

izvor grafikona: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Kako-otvoriti-vrata-muzeja.lt.html 3. KULTURNA POLITIKA SRBIJE U PERIODU NAKON DEMOKRATSKIH PROMENA

3.1. Kulturna politika Republike Srbije od 2000. do 2010. Godine

Nakon smene Miloševićevog režima 2000. godine, suočene sa devastiranim kulturnim sistemom,

nove demokratske vlasti su bile rastrzane između uspostavljanja sopstvenih prioriteta i praćenja

dominantnih trendova u kulturnim politikama evropskih zemalja. Najvažnija inicijativa u periodu

2004-2007 je uvršćenje Plana razvoja kulturne infrastrukture u Nacionalni investicioni plan.

Međutim, ova inicijativa nije postigla velike rezultate, s obzirom da je budžet za projekte u

kulturi iz godine u godinu smanjivan (uprkos porastu ukupnih sredstava investicionog plana) i da

se raspodelom sredstava projektima nije težilo uravnoteženju regionalnih razlika, već, naprotiv,

povećavanju razlike u kulturnoj ponudi između prestonice i provincije (Đukić, 2010:388). Nakon

odvajanja Crne Gore kao nezavisne države na referendumu 2006. godine, bivši federalni

nadležni organi su reorganizovani, a neki su i ukinuti.

U julu 2008. Ministarstvo kulture postavlja nove ciljeve državne kulturne politike: razvoj

kulturnog sistema i uspostavljanje novih standarda kulturne politike; razvoj i modernizacija

ustanova kulture; digitalizacija i zaštita kulturnog nasleđa, očuvanje kulturne različitosti i

njihovo uključenje u savremene kulturne tokove; stvaranje uslova za razvoj kreativnosti u svim

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Kako-otvoriti-vrata-muzeja.lt.html


31

domenima umetnosti; povećanje učešća građana u kulturnim aktivnostima i ravnomeran kulturni

razvoj na teritoriji cele države (decentralizacija); veća prisutnost domaćih umetnika u

savremenim međunarodnim kulturnim krugovima; poboljšanje kvaliteta medija, harmonizacija

zakona u oblasti medija i javnog informisanja sa evropskim standardima. Međutim, ekonomska

kriza je donela drastično smanjenje budžeta za kulturu, što je za posledicu imalo stopiranje

razvoja novih institucija i potrebu da se redefiniše čitav pristup kulturnom razvoju. Ministarstvo

je, zbog toga, „kriznu“ kulturnu politiku zasnovalo na transformaciji i racionalizaciji ustanova

kulture, završetku projekata otpočetih u prethodnom periodu, podršci inovaciji i učešću u

međunarodnim događajima. Tek krajem 2009. godine je donet, a u martu 2010. je stupio na

snagu novi Zakon o kulturi, a takođe je i ratifikovano nekoliko važnih međunarodnih konvencija.

Međutim, Zakon još uvek nije zaživeo u praksi i još uvek nisu doneta prateća podzakonska akta

kojima bi se preciznije regulisale određene oblasti i delatnosti. Dugoročna teritorijalna strategija

kulturnog razvoja koja se odnosi na celokupnu teritoriju države još uvek ne postoji, kao ni

nacionalno strateško telo sa kapacitetom da je donese.

Dakle, strateški plan, osnovni pokazatelj strateški orijentisane kulturne politike i najčešće

korišćen organizacioni instrument, ni nakon deset godina od demokratskih promena, u oblasti

kulturnog razvoja u Srbiji nije donešen. Iako su prioriteti republičke kulturne politike nezvanično

definisani, nedostaje transparentan dokument u kome bi oni eksplicitno bili navedeni i koji bi

građanima predstavio jasan idejni koncept kulturne politike. Značaj strateškog dokumenta nije

samo u definisanju vizije razvoja kulture i njenih prioritetnih oblasti, već i u detaljno izloženom

akcionom planu koji predviđa konkretne projekte, akcije i investicije. Kako Srbija još uvek ne

poseduje idejni koncept, strategiju i akcioni plan za razvoj kulture, znači da se praktična javna

kulturna politika vodi stihijski, prema kratkoročnim planovima i svakodnevnim problemima.

Novi Zakon o kulturi iz 2010. godine nalaže da je jedan od poslova i zadataka Nacionalnog

saveta za kulturu da učestvuje u izradi predloga strategije razvoja kulture i da daje ocenu njenog

izvršenja (član 17, stav 4). Međutim, kako ovo telo ima samo savetodavnu moć, odluka o

pokretanju procedure pisanja strateškog plana i dalje je na resornom Ministarstvu. Vlada

Republike Srbije je u aprilu ove godine, na predlog Ministarstva kulture, informisanja i

informacionog društva, predložila Narodnoj skupštini Republike Srbije četiri člana Nacionalnog


32

saveta za kulturu, koji se biraju na predlog Vlade, čime je kompletiran spisak predloženih

članova ovog tela.

Za članstvo u Nacionalnom savetu predloženi su režiser Goran Paskaljević, kompozitorka Isidora

Žebeljan, književnik Mileta Prodanović i filmski producent Miroslav Mogorović. Početak rada

Nacionalnog saveta jedan je od preduslova za uspešno sprovođenje Zakona o kulturi.

Zadatak Nacionalnog saveta biće pružanje stalne stručne podrške u očuvanju, razvoju i širenju

kulture. Članovi Saveta biraju se na period od pet godina, a Savet će imati devetnaest članova.

Članovi se biraju iz reda istaknutih umetnika i stručnjaka u kulturi na predlog Vlade, iz redova

zaposlenih u ustanovama kulture na predlog ustanova kulture čiji su osnivači Republika,

autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, i to po jedan član iz četiri preovlađujuće

kulturne delatnosti: zaštita kulturnih dobara (muzeji, zavodi za zaštitu spomenika kulture, arhivi),

scensko-muzička delatnost (pozorišta, muzičke institucije), bibliotekarstvo i kulturno-obrazovne

delatnosti (centri za kulturu, istraživački centri, filmski centri, galerije).

Članove Saveta predložila su i reprezentativna udruženja, vodeći računa o zastupljenosti sledećih

profila: književno stvaralaštvo i prevodilaštvo, likovne, primenjene umetnosti i fotografija,

muzičko stvaralaštvo (kompozitori, izvođači) i dramsko stvaralaštvo (pisci, reditelji, glumci).

Srpska akademija nauka i umetnosti i Univerzitet umetnosti takođe su predložili članove

Nacionalnog saveta za kulturu, a to su učinili i nacionalni saveti nacionalnih manjina.

Članovi Nacionalnog saveta za kulturu analiziraće i davati mišljenje o stanju u kulturi u

Republici Srbiji, sugestije u kreiranju kulturne politike, kao i predloge za razvoj i unapređenje

kulturnih delatnosti. Takođe, članovi saveta će učestvovati u izradi predloga Strategije razvoja

kulture i predlagati kriterijume za sticanje statusa istaknutog umetnika.

Govoreći o organizacionim instrumentima kulturne politike, oni se odnose i na diversifikaciju

institucionalnih sistema u svakoj pojedinoj grani umetnosti na nacionalne, regionalne i gradske

institucije, što podrazumeva različite zadatke i obim delovanja, ali i različite izvore finansiranja

(Dragičević Šešić & Stojković, 2007:48). Oni takođe podrazumevaju i jasnu definiciju uloga

nosilaca odlučivanja i precizne procedure odlučivanja. U tom cilju, novi Zakon o kulturi uvodi

javni konkurs kao obavezujuću proceduru pri izboru direktora javnih ustanova kulture (član 35) i


33

preciznije definiše uloge nosilaca odlučivanja na institucionalnom nivou (direktora i upravnih

odbora) i uloge osnivača (skupština grada, pokrajina ili republika).

Kako bi oblast kulture bila zakonski i normativno regulisana, državni organi uprave koriste

različite pravno-političke instumente, odnosno opšte, pojedinačne i normativne pravne akte.4 Svi

ovi instrumenti se odnose na sve nivoe državne uprave. Međutim, gradovi Srbije imaju

mogućnost da donose i sopstvene statute, pravilnike i druga podzakonska akta kojima regulišu

unutrašnja pitanja, te u tom smislu republički pravno-politički instrumenti predstavljaju samo

okvir za njihovo delovanje. Ovi instrumenti regulišu i međuvladinu saradnju i odnos nosilaca

kulturne politike, što je od naročite važnosti za planiranje razvoja kulture na nivou grada.

Kada govorimo o strategijama kulturne politike, njihova primena i odabir podrazumevaju

unapred utvrđene ciljeve i proritete kulturne politike, odnosno jasan idejni pravac razvoja

kulture. Efektivnost i efikasnost sprovođenja neke strategije takođe zavisi i od toga koliko je ona

podržana instrumentima kulturne politike.

3.2. ODNOS KULTURNE POLITIKE I MUZEJSKE DELATNOSTI U SRBIJI

Da bi se sprovelo uspešno uspostavljanje i razvitak modela kulturnih delatnosti, trebalo bi prvo

sagledati pravac razvoja kulture jedne zemlje i njene kulturne politike. To se ostvaruje pomoću

odgovarajućih mera, sredstava i aktivnosti. Prvenstveno je važno uzeti u obzir složenu strukturu

društva. Takođe kulturni identitet društva se sastoji od više slojeva, pa ako imamo u vidu da je i

to deo kulturne politike, koja sama po sebi treba da se odnosi i na podsticanje stvaralaštva, kao i

kulturne animacije, onda su mere i aktivnosti koje treba preduzeti takođe složene i moraju pokriti

nekoliko osnovnih problema. Kulturna politika danas ima za zadatak da stavi akcenat na razvoj

ljudskih vrednosti – na jednakosti, demokratiju i slobode kulturnog izraza stvarajući uslove za

4 Opšti pravni akti jesu ustav, zakoni, uredbe i pravilnici kojima se definiše opšti pravni okvir jedne države. Pojedinačne pravne akte čini niz posebnih zakona i podzakonskih akata, kojima se bliže uređuju neka posebna pitanja ili delatnosti, dok normativne pravne akte čine brojni međunarodni dokumenti, poput međunarodnih konvencija i rezolucija, bilateralnih i multilateralnih sporazuma o saradnji, ugovora između zemalja članica međunarodnih organizacija, itd., koji imaju zakonodavnu snagu, pošto su prethodno ratifikovani od strane narodne skupštine (parlamenta).


34

njihovu realizaciju. Nosioci kulturne politike iz oblasti javnog sektora jesu ustanove kulture, koje

igraju osnovnu ulogu u oblikovanju kulturnog života društva. A među njima, muzeji mesta gde

se kulturna klima jednog društva najlakše može približiti tom društvu odnosno svojoj publici.

Uspešnost jednog muzeja se ogleda u tome koliko on prati aktuelnosti u svom neposrednom

okruženju i ukoliko ima dobre instrumente i strategije da na date promene reaguje u pravo vreme

i na pravi način.

Muzej je mesto susreta umetnosti, kulturne baštine i društva. Muzeji samim tim grade posebne

veze sa okolinom u kojoj se nalaze jer su mesto na kojem se događa interakcija između kulturne

ponude i njenih recipijenata.

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka je 2010. godine sproveo obiman istraživački projekat

pod nazivom „Kulturna politika nacionalnih muzeja u Srbiji“. Projekat se oslanjao na

istraživanje „Kulturna politika Srbije u periodu 1989-2001“ koje je završeno 2002. godine a čiji

je autor bila Vesna Đukić. Korišćenjem teorijskog znanja o kulturnoj politici u ustanovama

kulture poput nacionalnih muzeja, ali i pomoću veštine intervjuisanja dobijena je aktuelna slika o

misiji, viziji i ciljevima srpskih nacionalnih muzeja, njihovim kratkoročnim i dugoročnim

planovima programa i projekata, o zakonodavnoj, finansijskoj strukturi, zaposlenima , publici, o

marketingu i PR strategiji kao i njihovoj institucionalnoj saradnji i razmeni. Intervjuisanje i

anketiranje sprovedeno je u sledećim muzejima od državnog značaja:

- Narodnom muzeju u Beogradu

- Istorijskom muzeju Srbije

- Muzeju istorije Jugoslavije

- Etnografskom muzeju u Beogradu

- Muzeju primenjenih umetnosti

- Muzeju pozorišne umetnosti Srbije

- Prirodnjačkom muzeju

- Muzeju nauke i tehnike

- Muzeju žrtava genocida

- Muzeju Jugoslovenske kinoteke

- Muzeju Srpske pravoslavne crkve


35

- Galeriji Matice srpske u Novom Sadu

- Muzeju naivne i merginalne umetnosti u Jagodini

U ovom obimnom istraživanju nije učestvovao Muzej savremene umetnosti u Beogradu.

Istraživanje je pokazalo da prioritetni ciljevi muzeja od republičkog značaja jesu

osavremenjavanje materijalne i tehičke osnove, otvorenost prema domaćoj i internacionalnoj

javnosti, mobilisanje saopstvenih kadrovskih potencijala, uspostavljanje kadrovskih timova van

samih ustanova, stvaranje svojevrsne baze podataka i unapređenje informcionih sistema,

digitalizacija i uvođenje modernih menadžersko – marketinških aktivnosti kao i zapošljavanje

novog stručnog savremenog kadra.

Prema I. Adižesu, svaka institucija, bilo komercijalna bilo kulturna, radi donošenja kvalitetnih

odluka i njihovog efikasnog sprovođenja, trebalo bi da bude upoznata s četiri ključne funkcije

Menadžmenta : produkcionom, administrativnom, integrativnom funkcijom i funkcijom

preduzetništva. Sintetisane na pravi način i primenjene u muzejima, ove teorije upravljanja mogu

da doprinesu njihovom konstruktivnom i perspektivnom radu.

Važnost marketinga i PR - a u muzejskoj delatnosti

Profesor Tomislav Šola u svojoj knjizi „Marketing u muzejima“ govori o toj vrsti marketinga

kao veoma specifičnoj pošto muzej sam po sebi nema opipljiv proizvod odnosno nema stvarno

tržište. Institucije kulturne baštine su neophodne za materijalno i duhovno uravnotežen razvoj

društva dok je svrha poslovnog sveta prikupljanje materijalnog bogatstva za njihove vođe.

Međutim to ne znači da ova dva sveta ne mogu sarađivati i imati obostranu korist od toga.

Marketinška sredstva kojima se postižu ovi ciljevi su raznovrsna. U klasičan propagandni

materijal spadaju : pozivnica, letak, prospekt, plakat, katalog. Oglašavanje, kao plaćeni oblik

marketinškog delovanja, podrazumeva zakupljivanje reklamnog prostora u različitim medijima –

dnevnim novinama, časopisima, na radiju, televiziji, ali i druge vrste reklamiranja („baneri“,

„bilbordi“...). U kreiranju imidža jednog muzeja, može se reći da ključnu ulogu imaju odnosi s

javnošću. PR služba ima vodeću ulogu u promovisanju proizvoda, odnosno usluga muzeja –

izložbi, stalne postavke, različitih pratećih programa, predavanja, tribina, promocija, prodavnice

suvenira i sl. Poslednja decenija kod nas nije bila naklonjena utemeljenju i unapređivanju


36

muzejskog marketinga, ali situacija se menja, pa je danas svest o potrebi muzejskog marketinga

u srpskim muzejima više prisutna. Tome je, pored nastojanja samih muzejskih radnika, doprinela

permanentna edukacija u vidu nekoliko seminara s inostranim predavačima, u organizaciji

Ministarstva kulture. Iskustvo i ideje stranih eksperata iz oblasti nove muzeologije imali su veliki

značaj za našu sredinu. Marketinški odnosi s javnošću danas su u usponu i predstavljaju važan

deo poslovne politike javnih institucija, a naročito institucija kulture kao što su muzeji, pa je

slika koju oni ostavljaju u javnosti izuzetno važna. Muzej će u potpunosti ostvariti svoju misiju

tek kada se šira publika upozna s njegovim postojanjem i delatnošću. Stoga, glavni cilj rada

službe za odnose s javnošću jeste da stvara pozitivan publicitet, sliku i stavove o muzeju u

javnosti, kako bi, zahvaljujući dinamičnoj izložbenoj delatnosti i drugim muzejskim

programskim sadržajima, bila ostvarena željena komunikacija. Javno mnjenje može bitno da

utiče na sudbinu institucija, tako da u obraćanju javnosti nije dovoljno samo obaveštavanje o

muzejskoj ponudi već i stvaranje dobre komunikacije i odnosa s celom zajednicom.

Zanimljivo je da muzeji tako malo sarađuju sa samim umetnicima. Umetnici koji se bave

digitalnom umetnoscu mogu biti angažovani za web prezentacije muzeja na internetu. Njihov rad

bi bio originalan i davao svojevrstan pečat imidžu muzeja.

Dobre muzejske prakse u svetu i načini unapređenja muzejske delatnosti u Srbiji

Muzeji treba da neguju demokratičniji način rada što podrazumeva da se sa publikom ne odnose

prema ustanovljenom automatizmu. Uveliko se prave sistematične, dobro artikulisane analize o

poseti da bi se ustanovilo što više podataka o muzejskoj publici. Pomoću anketa se dobijaju

odgovori na pitanja o željama posetilaca, njihovim očekivanjima i potrebama kako bi se stvorile

konkretnije inovatorske ideje, uključile nove tematske jedinice, usavršili metodi izlaganja i

predstavljanja problema o kojima govore eksponati, računajući u svemu tome na širok pojam

muzejske publike i ljubitelja muzeja. Koliko će trajati poseta može se predvideti s obzirom na

uzrast: različito utiske i posmatranje imaju deca, đaci, mladi, studenti, odrasli, nezaposleni,

posetioci trećeg doba, osobe sa invaliditetom, nepismeni ili turisti koji prvi i uglavnom jedini put

dolaze u muzej ili redovni posetioci, koji posetu muzeju posmatraju kao moguće svakodnevnu

aktivnost.


37

U mnogim muzejima sveta učinjene su velike promene kada su u pitanju lica sa invaliditetom

koja dolaze u posetu muzeju. Omogućeno je slepim i slabovidim osobama da osete taktilnu

dimenziju muzejskih eksponata, ili da uz pomoć Brajovih slova čitaju informacije i edukativne

tekstove, takođe postoje i razni softveri koji omogućavaju posetiocima da na lakši način

razumeju vrednosti i smisao muzejskih eksponata. To se odnosi i na osobe oštećenog sluha ili na

osobe u invalidskim kolicima. Socijalni model pristupa invalidnosti podrazumeva da korisnici

invalidskih kolica i druge osobe koje se otežano kreću mogu da stignu do svakog dela muzeja uz

pomoć posebnih rampi, liftova, obeležavanja. Takođe je važno da i muzejsko osoblje bude

upućeno kako da na pravi način uspostavi komunikaciju sa licima sa invaliditetom.

Rad sa publikom treba posmatrati kao najinspirativniji specijalni zadatak muzeja, prvenstveno

zbog toga zato što podrazumeva dinamičan, neponovljiv kontakt među ljudima; zato što otvara

bezgranične mogućnosti za inventivan pristup; iz humanih ciljeva obogaćivanja znanja publike.

U brojnim evropskim muzejima posao kustosa-pedagoga, koji se sve češće naziva posrednikom

ili edukatorom, nije vezan za jedan određeni muzej, već za profesionalna društva ili muzejska

udruženja posvećena problemima kulturne, posebno muzejske pedagogije. Time edukatori imaju

zadatak da povezuju muzeje, da stvaraju jedinstvene programe edukacije za više muzeja, da

prenose iskustva, naravno poštujući različitosti zbirki i raznovrsnost pristupa, srazmerno

bogatstvu muzejskog materijala.

U nameri da što više popularizuju muzejske postavke ili izložbe, ali i negujući naučni rad kao

jednu od nezaobilaznih aktivnosti muzejskih stručnjaka – kustosa i savetnika, restauratora i

konzervatora, pedagoga i edukatora - muzeji su sve češće organizatori različitih predavanja,

simpozijuma, kongresa, konferencija, polemika, okruglih stolova, diskusija, različitih susreta,

posebno sa umetnicima, poznatim ličnostima iz sveta kulture i medija, donatorima, sponzorima

ili drugim uglednim osobama. Afirmisani načini stvaranja i negovanja publike podrazumevali bi

književne i muzičke večeri, filmske projekcije, koje otvaraju vidike, menjaju percepciju,

suprotstavljaju mišljenja, podstiču publiku na nova otkrića, a sve to doprinosi dobrom mestu

muzeja u društvu, širenju interesovanja za problematiku ovih ustanova, povećava ugled muzeja,

daje publicitet jednoj muzejskoj manifestaciji ili celom muzeju. Da bi posetioci uopšte došli u


38

muzej, i da bi se poseta uspešno obavila, neophodno je razraditi sistem informacija o muzejskoj

ponudi i programima, lokaciji, i ta uputstava moraju biti lako dostupna u gradu, na putevima, u

vodičima i na mapama. Pisane i slikovne informacije o muzeju, njegovom karakteru i svim

redovno ažuriranim ponudama koje on pruža – počevši od radnog vremena, preko zbirki i

povremenih manifestacija, pa sve do pratećih usluga, kao što su biblioteka, arhiva, prodavnice i

restorani, radionice i slično - moraju biti lako dostupne i pre svega tačne i razumljive.

Informacije ovog tipa nije neophodno imati u samom muzeju. Njih muzeji šalju u

različite turističke i putničke agencije, na aerodrome i železničke stanice, dele ih po metroima,

javnom gradskom saobraćaju, u prodavnicama, restoranima i kafeterijama, ispisuju na

bilbordima, plakatima i transparentima. Pored već obavezne web prezentacije koja je laka za

pretraživanje, muzeji koriste razne vrste reklama, flajera, lifleta, sa fotografijama i kratkim

ispisima, po uličnim izlozima i svim drugim raspoloživim prostorima. Pokretnim slikama

simulira se poseta muzeju, ističu se najvredniji muzejski eksponati, anketiraju ugledni i poznati

građani u vezi sa njihovim mišljenjem o određenom muzeju, pričaju zanimljivosti iz sveta

muzeja. Sve ove mogućnosti nisu jednostavne za realizaciju i one iziskuju mnogo organizacionih

i finansijskih ulaganja, ali to je investicija u posećenost muzeja i pokazatelj muzejske brige o

publici.

Muzeji žele da zadrže svoju publiku, da ona bude zadovoljna ponudom, da iz muzeja izađe

obogaćena i da se rado vraća. Sa druge strane publika mora da bude zahtevna, da očekuje

mnogo i da kritički posmatra ponuđeno.

Da bi se ovaj program uspešno ostvarivao neophodno je ustanoviti kojoj se publici obraća jedan

muzej, kakva je njegova aktivna publika, ali i kakvu publiku sam muzej želi da odgaji, koja su

njena osnovna znanja i interesovanja, motivacije dolaska, stepen obrazovanja. Zato su

sociološke, demografske, kulturološke, a u izvesnoj meri i psihološke analize i ankete

nezaobilazan način upoznavanja posetilaca kako bi se ustanovilo o kojoj je publici reč, odakle

ona dolazi, u kom je izrastu i kakvog je porekla, da li je reč o organizovanoj ili spontanoj poseti,

kojim se jezicima posetioci služe, kakve publikacije najradije dobijaju ili kupuju, gledaju ili

čitaju. Bitno je obratiti pažnju i na to šta sami posetioci predlažu radi poboljšanja saradnje sa

publikom, šta nedostaje u radu sa njima, kakve su njihove ideje i primedbe. Iz analiza takvih

anketa, koje se ne mogu jednostavno i kratkoročno ostvariti, i na kojima se mora uporno i


39

sistematski raditi, jedan muzej ustanovljava koje radno vreme najviše odgovara posetiocima, da

li je stimulativan besplatan ulaz ili cena ulaznice nije od presudnog značaja, šta je u muzeju

najveća atrakcija, da li su informativni panoi i edukativne publikacije zadovoljavajući, i šta se

sve može još uraditi da muzeji postanu mesta u koja se rado ponovo dolazi.

ICOM-ov Etički kodeks je upotpunjen osnovnim zadacima muzeja u koje spada i promovisanje

standarda struke u službi i u interesu samih muzeja, ali i publike i društva uopšte. U muzejskom

radu je naglasak prebačen sa ličnih na javne interese, u čemu ove ustanove imaju velike moralne

vrednosti.

Uobičajeno je da muzeji organizuju posebne programe za prenošenje znanja čime postaju

«aktivne učionice» u kojima se uči kako se i zašto čuva memorija, šta ona znači i šta se sve od

iskustava iz prošlosti može ugraditi i u našu savremenost.

U vreme reforme školstva i usaglašavanja sa evropskim normama, i kod nas bi bilo neophodno

da se aktivnije primenjuje stvaralačko učešće dece u procesu učenja upravo kroz muzeje. S

obzirom na mnoštvo ideja, muzejski stručnjaci predlažu da se formira zajednički časopis ili

bilten za razmenu informacija i iskustava čiji je prvenstveni cilj objedinjavanje i proširivanje

određenih programa iz oblasti muzejske edukacije, pošto se nove vizije i nove metode često

javljaju i brzo smenjuju. Zbog toga su muzejski pedagozi postali svesni da su u njihovim rukama

izvanredne mogućnosti proširenja standardnog, minimalnog nivoa znanja i uspostavljanja

izuzetnog i jedinstvenog dijaloga sa decom, ali i sa ostalom publikom. Govori se o muzejima kao

o dodatnom obrazovanju pri čemu se ne insistira na količini već na kvalitetu znanja, na usvajanju

novih zamisli, na obogaćivanju iskustava, otvaranju vidika, otkrivanju važećih vrednosnih

sistema, izgrađivanju ličnog stava koji razvija samostalnu, pouzdanu, stabilnu ličnost jednog

mladog posetioca.

U tome je etička veličina muzejske profesije. Pedagoška delatnost postala je posebna i

najznačajnija misija muzeja, a uspešnost stalnih i povremenih izložbi meri se upravo efektom u

publici, pre svega, među mladima kojima je potrebno dopunsko vaspitanje a korišćenje

najnovijih tehnoloških dostignuća u kreativne svrhe im je dobro poznato, zbog čega se muzeji

sve više okreću toj novoj vrsti interaktivnih postavki. Neposrednim učešćem dece razvija se

njihovo kreativno mišljenje, osamostaljivanje i razumevanje vrednosti koje će postati trajno

obeležje jedne odrasle, zrele ličnosti. Tako se stvaraju zdravi, samosvesni, kritički raspoloženi


40

građani, aktivni učesnici društva. Na ovaj način se posredno i neosetno uči o vrednostima

građanskog društva, o bogatstvima različitosti, drugim verama i običajima, tačnije o toleranciji

kao uslovu za razumevanje i prihvatanje savremenog društva.

Beogradski Centar za muzejsku didaktiku koji je u formiranju zamišljen je po ugledu na svetska

iskustva sa dečjim muzejima shvaćenim kao igraonice za razvijanje veština i znanja koja su

zapostavljena osnovnim obrazovanjem.

Jedan konkretan primer moguće didaktičke radionice, kao jednog od principa kulturne

medijacije, bilo bi moguće organizovati u okviru Narodnog muzeja. Interesantna radionica bi

imala edukativni i istraživački karakter a posetioci bi se mogli upoznati sa principima rada na

numizmatičkim zbirkama, njihovoj analizi, principima muzejske zaštite ili učiti o iskopinama iz

Vinčanske kulture, videti i učestvovati u procesima restauracije i proučavanja starosti, vrednosti i

simbolike koji se vezuju za dati eksponat.

Takođe bi moglo biti interesantno napraviti niz didaktičkih radionica u Etnografskom muzeju

gde bi se publici pokazivali načini izrade starih narodnih nošnji, alata i posuđa ili aktivno

predstavljanje eksponata kao što su na primer kostimi, i razvoj njihovih stilova kroz epohe

U muzeju Nikola Tesla je takođe lako izvodljivo organizovati didaktičke radionice koje bi pratile

muzejsku postavku i koje bi bile namenjene prvenstveno učenicima prirodno-matematičkih i

elektro-tehničkih škola, njihove profesore pa i roditelje.

O promenjenom odnosu prema vaspitnoj ulozi muzeja svedoči nekoliko beogradskih primera:

Dečji klub formiran u Muzeju savremene umetnosti u saradnji sa eminentnim umetnicima,

inventivnije radionice, zanimljivi interaktivni edukativni programi Muzeja afričke umetnosti, niz

novih projekata Narodnog muzeja, kao što su « Muzej u koferu », « Ovo mogu i ja », « Znam

više », « Susret sa istorijom », « Od A do Š » i drugi, kao i primer beogradskog Muzeja

vazduhoplovstva, koji je omogućio da se njegove zbirke koriste za obrazovanje najmlađe

publike.


41

Uključen u široku mrežu saradnje sa mnogim ustanovama i značajnim pojedincima u zemlji i u

svetu, Centar za preventivnu zaštitu Narodnog muzeja Dijana već više godina sistematski prenosi

iskustva mladima i uključuje ih u svoje dinamične programe rada.

I drugi muzeji kod nas, po uzoru na svetske muzeje, mogu da postanu prostori učenja za

najmlađe i mlade. Toliko je mnogo znanja koje čuvaju muzejski predmeti – samo ih treba

prilagoditi uzrastu posetilaca.

4. STUDIJA SLUČAJA

4.1 Kulturni kapital

Pjer Burdije (Bourdieu, 1990; Bourdieu i Passeron 1977) je kulturu definisao kao sistem simbola

i značenja. Dominantna klasa u društvu, po njemu, nameće svoju kulturu kroz sistem

obrazovanja čime se internalizuju dominantni simboli i značenja u sledeću generaciju,

reprodukujući tako dominantnu kulturu. Na taj način se, kroz sistem obrazovanja, kultura i

vrednosti dominantne klase legitimišu kao «objektivna» kultura i vrednosti društva, a ne kao

kultura i vrednosti koje podržava dominantna klasa. Drugim rečima, kultura i vrednosti

dominantne klase se kroz obrazovanje percipiraju kao kultura i vrednosti čitavog društva. Proces


42

učenja i usvajanja vrednosti odvija se unutar porodice, neformalnih grupa i, što je najvažnije,

kroz sistem obrazovanja tj. školovanja (tzv. institucionalizovano obrazovanje). Ovaj proces dalje

se prenosi na tržište rada. Pojedinci koji su kroz obrazovanje prihvatili kulturu i vrednosti

dominantne klase kao svoje sopstvene, nagrađeni su na tržištu rada time što ih upošljavaju firme

koje kontroliše dominantna klasa. Time se dodatno podstiče reprodukcija dominantnih vrednosti

kroz sistem obrazovanja. Jasno je da obrazovanje, ili bilo koji oblik učenja, koje jedni smatraju

ljudskim kapitalom drugi posmatraju kao kulturni kapital. Različita gledišta su, ne samo različite

percepcije istog empirijskog fenomena (u ovom slučaju obrazovanja), ona predstavljaju

fundamentalnu podelu u teorijskim objašnjenjima. Burdijeovo shvatanje načina reprodukcije

osnovnih kulturnih vrednosti konzistentno je sa marksističkim teorijskim učenjem u tom smislu

što govori o postojanju klasa.

Nametanje vrednosti jedne klase (dominantne, kapitalističke) drugima i prisvajanje njihovog

rada u sopstvenu korist opravdavaju se vladajućim sistemom vrednosti. I u sferi kulture,

dominantna (kapitalistička) klasa kontroliše sredstva za proizvodnju –u ovom slučaju to su

obrazovne jedinice (škole, domaćinstva). U procesu školovanja, pojedinci investiraju u svoje

obrazovanje i internalizuju kulturu dominantne klase. To im omogućava da uđu na tržište rada,

ostvare zaradu i obezbede egzistenciju. Dominantna klasa obezbeđuje difuziju kulturnog

kapitala, koji upotpunjuje njihov ekonomski kapital. Pri tome, jedna forma kapitala pospešuje

reprodukciju druge forme kapitala. Burdije (Bourdieu, 1972) jasno naglašava značaj dominacije

jedne klase i njene kulture u procesu reprodukcije dominantnih vrednosti. Pa ipak, dominantna

klasa ostaje nekako uvek kao latentna snaga u pozadini, a ne kao centralna tačka analize.

Drugačije rečeno, analiza kulturnog kapitala uključuje mikro i mezo strukture, ali ne i

makrostrukture. I dalje ostaje pretpostavka o svesnoj aktivnosti, racionalnom izboru i ponašanju

pojedinaca. očito je da muzejsku publiku ne čine društvene i političke elite, već pre svega imaoci

“kulturnog kapitala”.

Prema teoriji Pjera Burdijea, upravo su kulturni kapital i svest o njegovom posedovanju mnogo

bitniji elementi za učešće u kulturnom životu od finansijskog ili socijalnog kapitala (društvene

veze).

Kritičnost u samoproceni posedovanja kulturnog kapitala predstavlja veliku prepreku učešću u


43

kulturnom životu, čak i kad postoji kulturna potreba i navika. Ona ometa čak i one koji bi želeli

da budu muzejska publika, da postanu aktivna, kritična publika.

Sa nastankom prvih muzeja počela je i njihova edukativna delatnost, ne samo kada su u pitanju

mladi ljudi u procesu obrazovanja već svi oni kojima muzej pripada pa se na taj način ističe

njegova društvena uloga i značaj u obrazovanju svih društvenih slojeva.

U svom odrastanju ljudi su rano počeli da se zanimaju za prošlost. Pošto je u prirodi svakog

čoveka da uči, od najranijeg detinjstva ljudi stiču znanja putem formalnog ili neformalnog

obrazovanja kako bi unapredili kvalitet svog života. Pored formalnog načina učenja koje se

odvija u vaspitno obrazovnim ustanovama, paralelno se dovija i neformalno učenje u porodici,

među prijateljima ili u radnim grupama, posredstvom masovnih medija komunikacije ili u

ustanovama kulture. U muzejima, ova neformalna vrsta učenja polazi od lične znatiželje

posetioca.

Ono što je najbitnije u muzeju i suštinski pravi pravi razliku između ove institucije i nekog

drugog mesta na kojem se stiču znanja jeste to što muzej poseduje originalni predmet, eksponat

putem kojeg komunicira, pružajući jedinstvenu mogućnost spontanog učenja i otkrivanja novih

spoznaja.

Muzej, za koji se stalno ponavlja da predstavlja najbolji most između prošlosti, sadašnjosti i

budućnosti, svojom raznovrsnom ponudom deci nudi avanturu duha kroz stvaralačke igre. Kao

učionice posebnog tipa, muzejske zbirke i njihove atraktivne postavke postaju jedinstvena mesta

događaja gde se prepliću artefakti i njihova nova tumačenja, mašta, kreativnost i tako bezbolno, a

na zanimljiv način stiče iskustvo. U zemljama sa modernom muzejskom ponudom i pristupom je

postala uobičajena praksa da se muzejske zbirke uključuju u školski program, da se za rad sa

decom stvaraju posebni programi prilagođeni određenom školskom uzrastu. Povezujući učenje

sa dokolicom, tokom školske godine ali i učestvovanjem u posebnim programima u vreme

letnjeg i zimskog raspusta, deca se navikavaju da su posete muzejima deo njihovog

svakodnevnog života.

Muzejske institucije mogu na mnogo načina uticati na proces podučavanja dece jer upravo

učenje na neformalan način podstiče unutrašnju motivaciju i želju za otkrićima.

Kada se nađu na mestu gde su oslobođena školskog pritiska i obaveza deca iskazuju svoju

radoznalost na autentičan način.


44

Muzeji uz to mogu biti izvor dodatnih informacija koje povezane sa školskim gradivom mogu

imati za cilj izgrađivanje jednog dubljeg znanja i razumevanja obraazovnog programa.

Škole u Srbiji su pretežno zatvorene unutar svojih zgrada i nemaju dovoljno volje i sluha da u

proces obrazovanja uključe i neformalne vidove učenja.

Srednjoškolski sistem Srbije kao i Univerzitet u Beogradu jako malo pažnje posvećuju edukaciji

učenika odnosno studenata iz oblasti kulture (razvijanje interesovanja i sticanje širih kulturnih

vidika). Edukacija je možda najveća na društvenim fakultetima zbog prirode studija. Ipak mali je

broj učenika srednjih škola koji će se samostalno interesovati za kulturnu ponudu i umetnost

svoje zemlje ukoliko nisu dovoljno upućeni u značaj njenog kulturnog nasleđa i tokove kojima se

ono razvija. Na drugoj strani muzeji treba da postave sebi za cilj negovanje buduće muzejske

publike. Muzeje treba posmatrati kao mesta žive istorije, kao laboratorije, radionice, aktivne

učionice.

Od osnovnog do visokoškolskog obrazovanja pedagoška saradnja između škola i muzeja treba da

bude zasnovana na didaktičkim kulturno-obrazovnim sadržajima sa ciljem da se muzej

posmatran kao jedna pedagoška ustanova integriše u nastavni i vannastavni rad škola.

To se ostvaruje na nekoliko nivoa saradnje. Pre svega između direktora škola i upravnika

muzejskih utanova. Zatim se saradnja mora ostvarivati između muzejskog pedagoga i

predmetnog nastavnika škole i na posletku između muzeja i samih učenika koji bi u okviru

muzejske ponude mogli naći pomoć u pisanju referata, eseja kao i da učestvuju u muzejskim

radionicama, kao i prilikom organizovanja izložbi u okviru škole za koju bi sami učenici birali

temu i koje bi, uz mentorstvo muzejskog stručnjaka, uspešno realizovali. Ovakva saradnja može

se realizovati i u osnovnim i u srednjim školama. Potrebno je pre svega utvrditi specifične

potrebe za kulturom i poznavanje kulturnog nasleđa kod samih učenika.

Važnost istraživanja kulturnih potreba srednjoškolaca je u tome što oni čine deo populacije koji

se priprema i stasava u buduće akademske građane. Poznato je da kulturna interesovanja i

potrebe akademaca imaju veoma veliki uticaj na kulturno stvaralaštvo, jer se ova populacija

nalazi u zenitu stvaralačke energije i duhovnog razvoja, pa oni delovi kulturnog stvaralaštva za

koje oni pokažu najviše interesovanja postaju aktuelni, i osim količine dobijaju i na kvalitetu i

raznovrsnosti. Intenzitet delovanja ovakve pojave ponekad presudno utiče na usmeravanje

kulturnog razvoja u jednoj sredini i društvu uopšte.


45

Promene koje nastaju u socijalnoj i kulturnoj osnovi društva se najizrazitije manifestuju upravo

na srednjoškolskoj i studentskoj populaciji, pa se na osnovu njihovih reakcija na započete

reforme može vršiti usmeravanje istih. Naime, omladina i oblici njenog delovanja, oblici

ponašanja, obrasci njenih vrednosti, zavise od sociokulturnih i istorijsko-ekonomskih

karakteristika društva koje ih u datom trenutku okružuju i određuju.

Za potrebe ovog rada obavljeno je anketiranje 291 učenika srednjih škola kako bi se utvrdile

njihove kulturne navike u pogledu zanimanja za nacionalnu umetnost i baštinu. U anketiranju su

učestvovali učenici Pete beogradske gimnazije, srednje ekonomske i srednje turističke škole

(smer turistički tehničar). Srednja turistička škola je bila posebno zanimljiv uzorak u anketi zbog

njihovog specifičnog obrazovnog profila i pretpostavke da su u pogledu poznavanja kuturnog

nasleđa na nivou učenika umetničkih škola i gimnazija. Rađene su dve ankete ali tako da učenici

nisu znali za drugu dok nisu popunili upitnik iz prve i predali odgovore.

Anketa koja je sprovedena među srednjoškolcima je zamišljena da traje kratko, maksimalno pet

minuta usled veoma malog broja pitanja i oni su unapred zamoljeni da daju iskrene odgovore bez

konsultacija sa drugovima iz klupa uz objašnjenje da ih niko za to neće ocenjivati i da je sama

anketa anonimnog karaktera. I pored toga, čuo se žamor i razmena informacija, ideja i mišljenja

iako su se pitanja odnosila na ličnu informisanost, iskustvo, kulturnu praksu. To ukazuje na još

jednu zanimljivu činjenicu i tu se opet možemo osloniti na Burdijeovu teoriju kulturnog kapitala.

Ono što je među mladima tog uzrasta bitno jeste, kao i u primeru popularnosti manifestacija,

spektakla, pripadati grupi, ne izdvajati se već težiti onim idejama i interesovanjima koje

propagira većina.

Rezultati sprovedenog anketiranja:

V ekonomska škola – anketirano je 105 učenika četvrte godine (tri odeljenja sa po 35 đaka)

Odgovori na prvo pitanje „Kada ste poslednji put posetili neku izložbu/galeriju/muzej“ glasili su

ovako:


46

a) Na ekskurziji – 50 – 47,6%

b) Pre dve godine – 15 – 14,2%

c) Nikad – 15 – 14,2%

d) U poslednjih šest meseci – 10 – 9,52%

e) U toku prošle godine – 7 – 6,6%

f) Bez odgovora – 7 – 6,6%

g) Za vreme „Noći muzeja“ – 1 – 0,9%

Odgovori na pitanje „Navedite ime i prezime jednog srpskog vizuelnog umetnika iz bilo koje

epohe:

a) Paja Jovanović – 19 – 18%

b) Sava Šumanović, Ivan Meštrović, Olja Ivanjicki – 18 – 17,1%

c) Đura Jakšić, Nadežda Petrović – 15 – 14,2%

d) Biljana Cincarević – 12 – 11,4%

e) Bez odgovora – 6 – 5,7%

f) Verica Rakočević (modni dizajner) – 1 – 0,9%

g) Ostale ličnosti značajne za srpsku istoriju i kulturu ali van sfere likovnih umetnosti

(Ivo Andrić - književnik, Kralj Milutin - vladar, Milan Rakić - pesnik, Nikola Pašić -

političar, Bora Stanković - književnik, Jovan Jovanović Zmaj – književnik, pedagog,

Miloš Crnjanski - književnik, Dositej Obradović - prosvetitelj, Petar Kočić – pesnik,

političar, Filip Višnjić – slepi pesnik/guslar, Jovan Dučić – pesnik, Pavle Vujisić –

dramski umetnik) – 35 – 33,3%

Odgovori na treće pitanje „ Navedite naziv jednog dela srpske vizuelne umetnosti (autor)“:

a) Beli anđeo – 20 – 19,04%

b) Mona Liza – 10 – 9,52%

c) Bez odgovora – 75 – 71,4%


47

Nakon što su predali svoje odgovore na prvu anketu, učenicima je data još jedna anketa koja se

odnosila na posećenost manifestaciji „Noć muzeja“ koja se već osam godina održava širom

Srbije.

U anketi je trebalo odgovoriti na dva pitanja:

1. Da li ste nekada prisustvovali manifestaciji „Noć muzeja“?

2. Koje ste muzeje/galerije/izložbene prostore tom prilikom posetili?

Odgovori su sledeći:

1. Da li ste nekad posetili manifestaciju „Noć muzeja“?

a) Da – 103 – 98,09%

b) Ne – 2 – 1,90%

2. Ko je ste muzeje/galerije/izložbene prostore tom prilikom posetili?

a) Vojni muzej – 25 – 28,8%

b) Trezor Narodne banke Srbije – 20 – 19,04%

c) „Muzej narodnih kostima i nošnji“ (Pret. Etnografski muzej) – 19 – 18,09%

d) Muzej Nikole Tesle – 15 – 14,28%

e) Narodni muzej – 15 – 14,28%

f) Muzej fudbalskog kluba „Crvena zvezda“ – 9 – 8,57%

g) Bez odgovora – 2 – 1,90%

V beogradska gimnazija – anketirano je 96 učenika četvrte godine (tri odeljenja sa po 32

učenika)


48


ovako:

a) Prošlog meseca – 13 – 13,54%

b) Pre par meseci – 13 – 13,54%

c) Prošle godine – 15 – 15,62%

d) Na „Noći muzeja“ – 26 – 27,08%

e) Ne posećujem – 6 – 6,25%

f) Ne sećam se/ Odem povremeno – 13 – 13,54%

g) Bez odgovora – 10 -10,4%


epohe:

a) Paja Jovanović – 33 – 34,37%

b) Sava Šumanović – 20 – 20,83%

c) Nadežda Petrović – 14 – 14,58%

d) Petar Lubarda – 13 – 13,54%

e) Đura Jakšić – 6 – 6,25%

f) Uroš Predić – 5 – 5,20%

g) Ivan Meštrović – 5 – 5,20%


a) Seoba Srba – 45 – 43,2%

b) Beli anđeo – 30 – 31,25%

c) Spomenik „Pobednik“ na Kalemegdanu – 15 – 15,62%

d) Bez odgovora – 1 – 1,04%

Nakon što su predali svoje odgovore na prvu anketu, učenicima je data još jedna anketa koja se

odnosila na posećenost manifestaciji „Noć muzeja“ koja se već osam godina održava širom

Srbije.


49

U anketi je trebalo odgovoriti na dva pitanja:

1. Da li ste nekada osetili manifestaciju „Noć muzeja“?


Odgovori su sledeći:

Da li ste nekada prisustvovali manifestaciji „Noć muzeja“?

a) Svake godine idem – 75 – 78,12%

b) Išao/la sam par puta do sada – 6 – 6,25%

c) Ove godine – 7 – 7,29%

d) Ne volim takve gužve, ne – 8 – 8,33%

Koje ste muzeje/galerije/izložbene prostore tom prilikom posetili?

a) Narodni muzej – 31 – 32,2%

b) Etnografski muzej – 27 – 28,12%

c) Muzej Nikole Tesle – 12 – 12,5%

d) Muzej Afričke umetnosti – 11 – 11,4%

e) Muzej primenjene umetnosti – 7 – 7,29%

f) Bez odgovora – 8 – 8,33%

Srednja turistička škola - anketirano je 90 učenika četvrte godine (tri odeljenja sa po 30

učenika)


ovako:

a) Prošle godine – 27 – 30%

b) Pre nekoliko meseci – 27 – 30%

c) Ove školske godine – 13 – 14,4%


50

d) U detinjstvu – 12 – 13,3%

e) Ne sećam se – 11 – 12,2%


epohe:

a) Paja Jovanović – 60 – 66,6%

b) Olja Ivanjicki – 19 – 21,1%

c) Vladimir Veličković – 9 – 10%

d) Đura Jakšić – 2 – 2,2%


a) Kićenje neveste – 33 – 36,6%

b) Devojka u plavom – 42 – 46,6%

c) Takovski ustanak – 9 – 10%

d) Seoba Srba – 6 – 6,6%

Slede rezultati druge ankete koja se odnosila na posećivanje „Noći muzeja“.

1. Da li ste nekada prisustvovali manifestaciji „Noć muzeja“?

a) Da – 72 – 80%

b) Par puta – 10 – 11,1%

c) Nisam – 8 – 8,88%


a) Narodni muzej – 50 – 55,5%

b) Etnografski muzej – 27 – 30%

c) Muzej 25. Maj – 3 – 3,33%

d) Vojni muzej – 10 – 11,1%


51

4.2 ANALIZA DOBIJENIH REZULTATA I RAZMATRANJE UTICAJA NOVIH MEDIJA

NA PROMOCIJU KULTURNE PONUDE I NJENU RECEPCIJU

Rezultati sprovedene ankete su više nego zanimljivi pre svega zbog različitosti obrazovnih

profila ispitanika, ali i na mnogo drugih nivoa. Naime, pretpostavka je bila da će učenici

gimnazija pokazati da najbolje poznaju srpsku likovnu umetnost, za učenike srednje turističke

škole to bi trebao biti gotovo imperativ s obzirom na tesnu povezanost i uzajamno delovanje

turizma i kulture, dok se najmanje znanja očekivalo od učenika srednje ekonomske škole koja je

jedina škola obuhvaćena ovim istraživanjem u kojoj zapravo ne postoji nijedan predmet koji se

bavi likovnom umetnošću ukoliko se izuzmu pokušaji profesora književnosti da taj nedostatak

nadomeste uključivanjem odnosno povezivanjem književnih epoha sa epohama umetnosti koje i

jesu nerazdvojive za celovito sagledavanje kulturnog razvoja. Iz njihovih odgovora se ipak može

zaključiti, s obzirom na to koliko malo vremena posvećuju informisanju i izučavanju kulturne

baštine, da manji deo njih ipak ima neka predznanja koja možda datiraju iz osnovnih škola ali se

ne može reći da su potpuno ignorantni. Njihova (ne)informisanost o umetnosti je u vezi sa

nekonvencionalnim „obrazovanjem“ putem medija na primer. Odgovori na pitanje „Navedite

jednog srpskog vizuelnog umetnika“ ukazuju da su im u sećanju ostale javne ličnosti koje su na

neki način medijski eksponirane poput slikarke Biljane Cincarević koja je bila jedna od učesnica

popularnog reality show-a „Survivor“ ili navođenje Verice Rakočević, jedne od poznatijih

srpskih modnih dizajnera. Učenici srednje ekonomske škole su budući mladi ekonomisti,

menadžeri, pravnici, statističari i generalno deo društva kojem je primarno interesovanje vezano

za ekonomiju i poslovanje. U tom okruženju (osim ako nije specifično vezano za menadžment u

kulturi i umetnosti) se ne ostavlja mnogo prostora za podrobnije bavljenje kulturnim tokovima

već se kultura konzumira onoliko koliko je propagirana od strane mas medija ili drugih

popularnih vidova komunikacije i razmene interesovanja i informacija. S toga je veoma važno

znati kako se približiti ovoj grupi koja će činiti dobar deo budućeg društva (uzmimo samo u

obzir broj studenata koji se svake godine upiše na Ekonomski ili Pravni fakultet u Beogradu a

veliki deo njih dođe upravo iz neke od srednjih ekonomskih škola). To je u ovom slučaju

najlakše uraditi tako što će se kulturna ponuda na jedan moderan i primamljiv način predstaviti

srednjoškolcima, kroz uključivanje u ranije spomenute didaktičke radionice, društveno


52

angažovani rad koji bi se odnosio na očuvanje i zaštitu kulturnog nasleđa i samim tim podizanje

svesti i širenje interesovanja.

Današnji srednjoškolci su u pogledu novih tehnologija komunikacije prilično moderni i ne čudi

izjava profesorke književnosti da je na njen poziv učenicima na pozorišnu predstavu, koja je

uzgred adaptacija jednog romana koji spada u obaveznu lektiru i pored toga što je besplatna za

organizovane grupe đaka, odgovor bio nezainteresovanost uz obrazloženje da je tri sata na

predstavi automatski tri sata manje boravka na sveprisutnoj društvenoj mreži Facebook. Vođeni

tom logikom i onom poslovicom „ako ih ne možeš pobediti pridruži im se“ mnogi muzeji koji su

u tom pogledu savremeni mogu se naći upravo na tim opšte popularnim društvenim mrežama

poput Facebook-a i Twitter-a.

U gimnaziji se pored predmeta likovna kultura izučava i svetska istorija umetnosti tako da je

njihovo znanje u domenu zadovoljavajućeg ali njegovo dalje razvijanje naravno isključivo zavisi

od ličnih interesovanja.

Srednja turistička škola takođe ima jednu godinu predmet likovna kultura i dve godine predmet

istorija umetnosti.

Posebno interesantna stvar koja se primećuje iz ankete a koja je i bila jedan od ciljeva ovog

ispitivanja jeste primetno interesovanje za nešto što možemo nazvati spektaklom. „Noć muzeja“

kao veoma popularna manifestacija, koja se u Beogradu organizuje od 2005. godine a od 2007.

godine uključivanjem još petnaest gradova dobija nacionalni karakter, je kao što se vidi iz

odgovora srednjoškolaca izuzetno posećena. Zanimljivo je to što su se odgovori na prvo pitanje

„Kada ste poslednji put posetili neki muzej/galeriju/izložbu“ i odgovori na pitanje „Jeste li

prisustvovali manigestaciji „Noć muzeja?“ drastično razlikovali što ukazuje na činjenicu da se

muzej kao institucija ne doživljava na isti način kao što je to slučaj sa popularnom

manifestacijom iako se i poseta njenim programima odvija u muzejima, galerijama.

To samo potvrđuje činjenicu da smo društvo spektakla, i da je nešto što je popularno samim tim

ispraćeno iako stvarnog interesovanja za artefakte, predavanja ili aktivno učešće, nema. Bitno je

pojaviti se u centru zbivanja.

Većina učenika iz sve tri škole je odgovorila da je u muzeju bila u skorijem periodu, pre manje

od godinu dana, nešto manji broj njih je posetio neku izložbu u periodu pre više od godinu dana


53

dok je gotovo jednak deo njima dgovorio da nikada nisu posetili muzej niti galeriju jer ih to ne

zanima.

Ako sa tim uporedimo posećenost manifestacije „Noć muzeja“ vidimo veliku većinu učenika

koja je prisustvovala manifestaciji dok je manji procenat od svega 19% bio nezainteresovan za

istu. Zanimljivi su i odgovori koji se odnose na to koje su muzeje tom prilikom posetili. Tu

primećujemo da su učenici Pete ekonomske škole bili na najraličitijim mestima od Vojnog preko

Narodnog muzeja, Muzeja Nikole Tesle, Etnografskog, pa sve do muzeja fudbalskog kluba

Crvena zvezda. Gimnazijalci su najviše interesovanja posvetili Narodnom i Etnografskom

muzeju kao i učenici srednje turističke škole koji su pored ova dva velika muzeja naveli i Vojni

muzej.

Iz rezultata sprovedene ankete možemo izvući brojne zaključke i kada se radi o navođenju

srpskih umetnika i njihovih dela.

Primećuje se među odgovorima srednjoškolaca da su najnavođeniji umetnici Paja Jovanović,

Sava Šumanović, Uroš Predić, Đura Jakšić i Nadežda Petrović. Dok su najnavođenija dela

„Seoba Srba“, „Kićenje neveste“ i „Takovski ustanak“ Paje Jovanovića, zatim mileševska zidna

ikona „Beli anđeo“ i „Devojka u plavom“ Đure Jakšića.

Sklonost srpske publike da u imaginarni muzej svoje kulture postavlja dela realističkog slikarstva

19. veka je već zabeležena u istraživanjima koja su sprovedena od strane Zavoda za proučavanje

kulturnog razvitka iz 2010. godine kao i u istraživanjima muzejske i galerijske publike prof.

Milene Dragićević – Šešić iz 1997. godine čiji su rezultati objavljeni u časopisu „Kultura“ br. 97.

Najnavođeniji umetnik, Paja Jovanović je bio student bečke slikarske Akademije kod veoma

cenjenog slikara i dobrog likovnog podagoga Kristijana Gripenkerla. Još kao student bečke

Akademije, podstican sopstvenom radoznalošću ali i sugestijom profesora, gotovo svaki raspust

je koristio da putuje po Balkanu, naročito po Crnoj Gori, Primorju, Albaniji, Bosni i

Hercegovini, južnoj i istočnoj Srbiji. Tamo je radio skice i studije i trudio se da što neposrednije

oseti atmosferu svakodnevnog života i običaja naroda. Do detalja je beležio predele, likove,

nošnje, nakit, oružje.

Pun utisaka, po povratku bi slikao mnogobrojne žanr scene kao što je u anketi spomenuta slika

„Kićenje neveste“. Veoma je zanimljivo što je u Imaginarnom muzeju srpske kulture ovo često

prisutna kompozicija. Ona je kao i mnoge druge umetnikove žanr scene inspirisane njegovim


54

istraživanjem kulture i običaja balkanskih naroda prepuna prizora koje je umetnik beležio u vidu

fotografija. Ove slike su ga brzo proslavile u celom svetu kao jako egzotične, a naročito

u Evropi koja je u to vreme bila veoma zainteresovana za zbivanja na Balkanu.

To je vreme kada se svi poput Bodlera okreću istorijskim temama i Paja Jovanović koji je upravo

kod profesora Grinpekla pohađao specijalni tečaj za istorijsko slikarstvo, u Srbiji dobija

narudžbinu od Kralja Milana Obrenovića da naslika kompoziciju „Takovski ustanak“ jedno od

najpoznatijih dela srpske umetnosti pored slike „Seoba Srba“.

Ono što je jasno kada se uporede istraživanja Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka od pre

petnaest godina kada su ipak ispitanici bili mnogo raznovrsniji, starosno i obrazovno, sa ovim

istraživanjem sprovedenim među učenicima srednjih škola, jeste prepoznavanje nacionalnog

identiteta u navedenim delima.

Ako se vratimo na konstataciju Andre Malroa sa početka, koja govori o tome da je u svesti

čoveka slikarstvo zapravo muzej shvatamo da je ona verodostojna jer se u rezultatima ankete

najčešće zapažaju odgovori koji se odnose na istorijsko slikarstvo, naraciju, priče i simbole i to je

ono što interesuje publiku ove sredine.

U svesti naše publike jeste prvenstveno prepoznati nacionalno u umetnosti, identifikovati se.

Takođe, malo je navođenih dela koja ne pripadaju slikarstvu. Jedini spomenik jeste

Kalemegdanski „Pobednik“ Ivana Meštrovića koji je i jedini navedeni vajar odnosno arhitekta

među umetnicima.

Dela koja su učenici navodili su između ostalog, prisutna u vidu reprodukcija u njihovim

udžbenicima iz srpskog jezika (čitanka), likovne kulture i udžbenika iz istorije ali se takođe

mogu zapaziti i u vidu reprodukcija u prostorijama škola kao npr. pomenuta „Devojka u plavom“

Đure Jakšića.


55

NEOBIČNE NASTAVNE PRAKSE

Učenicima Pete beogradske gimnazije omogućeno je da gradivo srpskog jezika i književnosti

prate putem internet mreže Fejsbuk. Profesorka književnosti u Petoj beogradskoj gimnaziji,

postala je veoma popularna među svojim đacima zbog toga što je uvela jedan potpuno novi

sistem učenja. U želji da zainteresuje učenike da prate gradivo, ona je na popularnoj internet

mreži Facebook otvorila profil najpoznatijih pesnika srpskog romantizma.Vuk Stefanović

Karadžić ima svoj profil na Facebook-u. Iako zvuči nemoguće - nije. Ova profesorka je u tome

videla način da gradivo srpskog jezika i književnosti na zanimljiv način približi učenicima.

Tako su se na popularnoj mreži Fejsbuk, osim najznačajnijeg reformatora srpskog jezika, našli i

drugi predstavnici srpskog romantizma: Branko Radičević, Laza Kostić, Đura Jakšić, Jovan

Jovanović Zmaj.

Ovakav projekat predstavlja jednu kreativnu inovaciju u nastavnoj metodologiji koja

podrazumeva prilagođavanje novim informacionim tehnologijama. Novi metod rada dopao se i

učenicima, jer spaja moderno i tradicionalno.

Učenici govore kako obično izdvajaju neke delove pesama ili nešto što je karakteristično za njih,

ono što im je prepoznatljivo i onda prave neku vrstu komuniciranja kroz poeziju i prozu.

Učenje preko Facebook-a podstaklo je đake na istraživački rad, ali i da se međusobno takmiče.

U tome istražuju internet, Vikipediju, i sve knjige koje su u mogućnosti da pronađu i onda od

svega toga prave celinu imajući stalno pritok nekih novih informacija. Takođe, postoji i

takmičenje koje doprinosi čitavoj ideji većim angažovanjem učenika. Ideja profesorke Pete

gimnazije izazvala je pažnju i Organizacije ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu u

Parizu. Zbog toga će već od ove godine UNESCO novi model učenja preporučiti svim zemljama

članicama te organizacije. Ako je već neizbežno provođenje vremena na ovoj društvenoj mreži

onda je logično da se bar iskoriste njene prednosti.


56

Televizija i njen uticaj na promociju kulture

Uticaj televizijskog programa je neznatan u tom smislu što je broj kulturno – umetničkog pa i

obrazovnog programa u poslednjih deset godina značajno smanjen i zamenjen popularnim reality

show programima koji nameću mladim ljudima upravo tog najproblematičnijeg uzrasta, pred kraj

osnovnog i početak srednjeg školovanja, jedan nimalo pohvalan način ponašanja i (ne)kulture.

Agencija za istraživanje tržišta, medija i javnog mnjenja IPSOS obavila je pre dve godine

istraživanje vezano za gledanost televizijskog programa u Srbiji.

Rezultati koji su tada dobijeni ukazuju da su filmski, serijski i informativni programi

najinteresantniji gledaocima. Danas je situacija malo izmenjena u korist Reality show emisija a

na uštrb dokumentarnog programa. Kulturno – obrazovni program je u potpunom izostanku.

Takođe televizijski propagandni program vezan za kulturno umetničke događaje obuhvata

isključivo najave velikih filmskih ostvarenja, ponekog filmskog festivala ili pozorišne predstave.

Primenom savremenih načina informisanja, putem interneta ili čak video-ekrana u izlogu

muzeja, radio-džinglovi i TV spotovi postaju sve ređi način informisanja o izložbi i drugim


57

kulturnim dešavanjima u muzeju. Ovo nam govori o činjenici da je reklamni prostor u

elektronskim medijima, u boljim terminima, prilično skup u odnosu na trenutne finansijske

mogućnosti svih muzejskih ustanova u Srbiji. Takođe, mala zastupljenost načina informisanja

preko emisija o kulturi na radiju i TV-u (uz pretpostavku da je TV jedan od najčešće korišćenih

elektronskih medija), govori u prilog činjenici da na našim medijima nema dovoljno emisija o

kulturi uopšte, pa tako ni o radu muzeja. Dok imamo sve veći broj televizijskih kanala a sve

manje kvalitetnog kulturno – umetničkog programa shvatamo da je modernoj televiziji jedino

bitan rejting odnosno gledanost i samim tim je umetnički kvalitetan program zamenjen

popularnim spektaklima. Društvo spektakla se ne suprotstavlja tome i ostaje mali broj onih koji

jos uvek Don Kihotovski pokušavaju da probude interesovanje gledališta za emisije iz oblasti

nauke i kulture. Sa prvim velikim show – programom koji bi promovisao srpsku kulturu i bio

gledan od strane velikog dela auditorijuma promenilo bi se postojeće stanje i počelo bi uvođenje

raznovrsnijeg i bogatijeg programa jer bi društvo spektakla prihvatilo sve što se smatra

popularnim. To bi takođe doprinelo razvoju interesovanja za nacionalnu kulturu.

Mediji mas komunikacije u kreiranju načina mišljenja

Prema Rolendu Lorimeru elektronski mediji doprinose oblikovanju globalne kulture čija je

osnova globalni kapitalizam sa ozbiljnim implikacijama na lokalna (nacionalna) društva u celini.

Masovni mediji su u integraciji sa modernim društvom i ono bez njih ne može da opstaje. Mediji

prikupljaju, analiziraju i šire tekuće informacije, a građani, pojedinac i društvena organizacija se

oslanjaju na medije da bi ih oni obavestili o onome što se zbiva u zejednici, državi i u svetu.

Kako Lorimer tvrdi za medije se ne može reći da su neutralni jer su stavovi i interesi uvek

suprotstavljeni objektivnom i nepristrasnom izveštavanju.

Danas je jedan od najrasprostranjenijih ali za raliku od televizije, radija i novina jedini u realnom

vremenu pa samim tim i najobjektivniji način komunikacije internet.

Poruka koju će muzej na primer preneti posetiocima pre posete, značajno utiče na nivo doživljaja

tokom obilaska muzeja.

Osnovu ovakve komunikacije čini web site koji može da ispunjava većinu elemenata dobre

prakse, koji se karakterišu kao faktori koji određuju uspeh web prezentacije.


58

Razvijanje IT infrastrukture u institucijama kulture u Srbiji odvija se neorganizovano i usporeno

u odnosu na brze promene koje su karakteristične za savremene informaciono-komunikacione

tehnologije. Naravno, situacija se razlikuje od institucije do institucije, i usko je povezana s

razvijenošću svesti rukovodilaca i zaposlenih o potrebi uvođenja i korišćenja novih tehnologija u

proces rada, a posebno s materijalnim mogućnostima nabavke neophodne IT opreme, kao i od

sistemskih rešenja u ovoj oblasti na državnom nivou.

O značaju informaciono-komunikacionih tehnologija za sektor kulture govore i podaci iz ranijih

istraživanja Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, prema kojima je čak 80% ispitanika

ocenilo tehnološke promene (kompjuteri, internet, socijalne mreže) kao veoma značajne za

sektor kulture u proteklom periodu, dok je još više njih (81,4%) mišljenja da su te promene

mnogo uticale na sektor kulture u Srbiji.

Iako postoji relativno dobra struktura računara i kvaliteta internet konekcija u muzejima Srbije,

najveći problemi u domenu informaciono-komunikacionih tehnologija vezani su za umreženost i

posedovanje servera kao ključnih segmenata svakog informacionog sistema i za kreiranje baza

podataka. Dakle, neophodno je uložiti sredstva u umrežavanje računara i nabavke servera, radi

kompletiranja informacionih sistema u više od polovine muzeja u Srbiji i osposobljavanje svih

zaposlenih u kulturi za njihovo korišćenje, jer će se time steći potrebni uslovi ne samo za što

kvalitetnije obavljanje svakodnevnih poslova nego i za poboljšanje međuinstitucionalne

komunikacije i komunikacije s publikom kao glavnim ciljem. S obzirom na to da muzeji spadaju

među najznačajnije institucije kulture, njihovo umrežavanje u jedinstveni informacioni sistem

predstavlja jedan od najvažnijih projekata kojima treba posvetiti punu pažnju. Takav sistem

omogućio bi efikasniju razmenu informacija, evaluaciju rada muzeja, zajedničke programe,

akcije i projekte, kvalitetnu promociju i marketing na regionalnom i globalnom nivou,

kvalitativno upravljanje resursima pojedinih muzeja, a sve u cilju podizanja na viši nivo rada

muzeja, brže i jednostavnije razmene informacija i lakše dostupnosti informacija široj

javnosti.Ne treba zaboraviti da je jedna od osnovnih karakteristika informaciono-komunikacionih

tehnologija njihovo veoma često menjanje, što nameće potrebu bržeg prilagođavanja, tj. praćenja

promena i njihove implementacije u skladu s njima. U suprotnom, muzeji u Srbiji će se uskoro

naći u situaciji tehnološke nespremnosti za prihvatanje savremenih načina rada i komunikacije.


59

6. DIGITALIZACIJA KULTURNOG NASLEĐA

Neophodnost, potencijali i pionirski poduhvati

Moderna online tehnologija koju primenjuju mnogi muzeji u svetu omogućava svim korisnicima

da istražuju i koriste muzejske kolekcije na daljinu. Takođe postoje i programi za decu u kojima

se otkrivaju svetske civilizacije i povezuje građa i saznanje iz različitih istroisjkih epoha, kroz

teme razvoja pisma, arhitekture, nastanka gradova, ravoj tehnologije i trgovine. Koncipirane su

tako da omogućavaju i nastavnom kadru da ih koriste u školskoj nastavi. Na taj način uvid u

muzejsku građu dobijaju u deca koja ne žive u blizini muzeja i nisu u prilici da eksponate vide

uživo.

Profesor Dragan Bulatović u svome tesktu „Muzealizacija stvarnije budućnosti, baština i resursi”

govori da su muzeji baštinske ustanove u kojima se na osnovu opšteg sistema vrednosti generišu

procesi očuvanja pamćenja. Taj proces podrazumeva individualizaciju vrednosti svedočanstva u

značenjski bogatim predmetima koji su u nekoj stvarnosti (koje više nema ili ona upravo ističe)

bili izraziti predstavnici roda ili vrste. Na svojevrstan način, posvajanje opštih vrednosti rađa se u

procesu pojedinačnog prepoznavanja, personalizacije. Ovaj proces je moguć samo ako postoji

aktivna potreba pojedinca, ako imamo volju da pamtimo.

Jedan od osnovnih zadataka ministarstva za kulturu trabao bi da bude očuvanje kulturnog

nasleđa i njegovo uključivanje u savremene svetske kulturne tokove.

To podrazumeva snimanje, reviziju i dokategorizaciju materijalnog i nematerijalnog nasleđa;

jačanje funkcije Zavoda za zaštitu kulturnog nasleđa, ali i muzeja kao centara očuvanja

nematerijalne baštine, digitalizaciju materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa.


60

Digitalizacija građe ima ogroman značaj za očuvanje kulturne baštine jednog naroda. Prvo, time

se čuvaju od gubitka ili slučajnog uništenja dragoceni unikatni ili retki materijali, i time se,

teorijski proizvoljno dugo (što je opet povezano sa do danas nepotpuno rešenim problemom

čuvanja digitalizovane građe kao i sa problemom zastarelosti formata), čuva informacija koja je

bila zapisana na materijalnom nosiocu (gramofonska ploča, mapa, knjiga, film). Takođe,

digitalizovana baština može se staviti na raspolaganje velikom broju korisnika, koji ne moraju

biti fizički na istoj lokaciji. Ova činjenica, sa druge strane, omogućuje znatno bolji uvid stručne,

ali i šire javnosti u kulturne artefakte, i njihovo upoznavanje sa karakteristikama ili

predstavnicima nacionalne kulture.

U Srbiji postoji veliki broj arhivskih i dokumentacionih fondova koji zavređuju pažnju i

započinjanje ili nastavljanje aktivnosti na digitalizaciji. Javne ustanove, inače finansirane iz

budžeta ili od građana Srbije, imaju dužnost da svoje fondove stave na raspolaganje kako

istraživačima, tako i zainteresovanim građanima. Na primer, Fonoteka Radio Beograda

procenjena je (2008) na više od 63.000 analognih magnetofonskih traka, od kojih 4.980 traka sa

radio-dramama i 4.747 sa arhivskim snimcima (uglavnom unikatnih). Programski arhiv

Televizije Beograd, pored velikog broja traka sa zapisom tekućeg programa u raznim formatima,

sadrži takođe i oko 5.000 starih VTR-Q traka, koje je veoma teško reprodukovati i koje sadrže

sačuvane zapise programa od 1961. do 1986. godine. Mnogobrojni muzeji, spomenimo samo

Muzej pozorišne umetnosti, sadrže bogate ali slabo dostupne i poznate fondove. Dok na primer u

Muzikološkom institutu SANU postoji neproučena i vremenom ugrožena zbirka audio zapisa sa

Kosova i Metohije dr Koste Manojlovića.

Potpuno ista stvar se odnosi i na muzejsku građu. Neophodnost digitalizacije se ogleda najviše u

onom delu koji je vezan za obrazovanje mladih, uključivanje i podizanje nivoa interesovanja za

kulturno nasleđe Srbije.

Samo pomislimo na velike svetske muzeje i njihove web prezentacije na kojima možete poći u

malu virtuelnu turu osmišljenu upravo tako da zabavi ali i ostavi dovoljno zainteresovanosti da

muzej posetite i uživo. Takođe veoma je važno omogućiti dostupnost informacija o umetnosti

koje bi služile svim građanima kako za naučna istraživanja tako i za ličnu edukaciju i

informisanje.


61

Da bi se digitalizacija uspešno sprovela potrebno je utvrditi nekoliko važnih ključnih stvari:

1. Standarde i protokole digitalizacije za:

a. organizaciju i forme pamćenja tekstualnih, slikovnih, audio i video podataka koji obrazuju

nacionalno nasleđe.

b. Organizaciju lokalnih baza i protokola pristupa bazama podataka kulturno-naučnih institucija

uključenih u projekat.

c. Opremu i protokole zaštite u oblasti digitalizacije.

2. Razvoj informacionih sistema i softvera:

a. Koji implementiraju navedene standarde i metapodatke.

b. Omogućavaju manipulaciju (preuzimanje, razmenu) sa već postojećim bazama.

c. Za digitalnu restauraciju i zaštitu digitalnih zapisa i zaštitu autorskih prava.

d. Za elektronsko izdavaštvo.

3. Prezentacija naučnih i kulturnih vrednosti - Internet orjentisan softver za:

a. Virtualnu biblioteku e-knjiga,

b. Virtualni muzej 3D objekata,

c. Portal za razmenu informacija o digitalizovanim sadržajima iz nauke i kulture u svetu.

Jedan od prvih muzeja koji je otpočeo rad na digitalizaciji svoje bogate zbirke jeste Muzej

Nikole Tesle u Beogradu. Dobar primer planiranja i sprovođenja digitalizacije kulturne građe

zemalja u okruženju dolazi iz susedne Republike Hrvatske.

Razlozi za digitalizaciju su brojni. Jedan od osnovnih jeste digitalizacija radi zaštite.

Digitalizacija radi zaštite originala ima dva osnovna oblika. Umesto samih originala na

korišćenje se mogu davati digitalne kopije, čime se originali čuvaju od mogućih oštećenja tokom

korišćenja, prenošenja, prevoza ili drugih postupaka. Pored toga, digitalni prikazi mogu koristiti i

kao sigurnosne kopije koje u slučaju gubitka ili znatnijeg oštećenja originala mogu barem

delimično nadoknaditi tako nastao gubitak. U tu se svrhu, najčešće koriste mikrofilmovi, ali je

poslednjih godina uočljiv porast korišćenja digitalizacije i u ovu svrhu. Taj je trend potpomognut


62

razvojem tehnologije, koja pruža sve bolje mogućnosti za trajnije čuvanje i zaštitu digitalnih

sadržaja, padom troškova digitalizacije i čuvanja digitalnih sadržaja.

Da bi digitalizacija radi zaštite postigla svoju svrhu, nužno je da proizvedeni digitalni objekti

dobro i kvalitetno predstavljaju original, da ga mogu u dovoljnoj meri nadomestiti i da su na

primeren način dostupni za korišćenje. Ako su digitalne kopije takve da nije uočljivo da dobro

predstavljaju original, ako nisu dostupne, ako je njihovo korišćenje otežano ili nudi siromašne

mogućnosti, ne može se reći da su primereno postignuti ciljevi digitalizacije radi zaštite.

Ustanove koje građu digitalizuju radi zaštite treba da znaju, odnosno da jasno utvrde koja

obeležja moraju imati digitalne kopije i zbirke u kojima se nalaze i kako obezbediti da obeleđjaa

budu prisutna, prepoznatljiva i očuvana.

Pojedinačne digitalne kopije po pravilu čine deio određene digitalne zbirke i nalaze se u

određenoj informacionoj bazi koja omogućava upravljanje zbirkom i njenu dostupnost. S toga je

važno da budu prepoznata relevantna tražena obeležja i digitalnih objekata i zbirki kojima

pripadaju i baza podataka u kojima se nalaze.

Digitalizacija radi poboljšanja dostupnosti. Ustanove koje na ovaj način nude svoje sadržaje

mogu računati na to da će se proširiti njihova korisnička zajednica, da će njihova ponuda postati

vidljivija i privući nove vrste korisnika, koji inače možda ne bi niti saznali za sadržaje koje one

nude. Ustanove koje ne budu koristile ove oblike približavanja korisnicima mogu očekivati da će

s vremenom gubiti na prepoznatljivosti i prisutnosti u javnosti i među (potencijalnim)

korisnicima. Očekuje se da će srazmerno opadati njihov značaj kao ustanova koje nude

informacije o svojim kulturnim sadržajima.

Dobro osmišljena baza za pristup digitalnim sadržajima uklanja ili u velikoj meri smanjuje

potrebu za posredovanjem osoblja ustanove između korisnika i građe koju koristi. Takođe

pojednostavljuje korišćenje same građe i manje opterećuje ustanove. Uspešnost digitalizacije u

cilju poboljšanja dostupnosti znatno zavisi od obrađenosti podataka, načina organizacije i opisa

digitalnih zbirki i od svojstava i mogućnosti baza podataka koje osiguravaju dostupnost. U ovoj

se funkciji digitalizacije najjasnije vidi međuzavisnost postupka same digitalizacije u užem

smislu, obrade digitalnih zbirki i samih baza podataka i aplikacija koji se koriste za obradu,

pristup i dohvat digitalnih sadržaja.


63

Digitalizacija radi stvaranja nove ponude: Digitalizacijom i drugim oblicima izrade digitalnog

sadržaja mogu se ponuditi ne samo novi sadržaji, nego i nove usluge koje ne bi bile moguće ili bi

bile teško izvodive izvan elektronskog okruženja.

Neke od takvih usluga usmerene su prema klasičnim korisnicima, npr. objedinjene informacione

službe, baze koje podržavaju distribuirano pretraživanje oblikovanje i održavanje tematskih

portala, mogućnosti postavljanja online izložbi i ostalih iz građe izvedenih ili popratnih sadržaja i

sl.

Određeni oblici nove ponude na temelju digitalizovane građe mogući su i prema tzv. stručnoj

javnosti, odnosno drugim ustanovama, organizacijama i pojedincima iz iste ili sličnih delatnosti.

Digitalizovani sadržaji i pripadajući metapodaci koje je izradila jedna ustanova mogu biti korisni

i drugim ustanovama, kako za oblikovanje i upotpunjavanje njihove ponude, tako i za sam proces

obrade njihovih sadržaja. Pojedini se projekti i usluge, npr., postavka „virtualnih zbirki“, u celini

zasnivaju na izvorno spoljašnjim sadržajima pribavljenim digitalizacijom građe drugih ustanova.

Jedna od posledica digitalizacije biće i razvoj infrastrukture, resursa, znanja i iskustva, koji

takođe mogu poslužiti uvođenju određenih specijalizovanih usluga.

I na kraju digitalizacija radi upotpunjavanja fondova. Neke ustanove manje ili više zbirno

digitalizujuu ili nabavljaju digitalne kopije građe drugih ustanova kako bi upotpunile vlastite

fondove ili izgradile zbirke za koje procenjuju da su potrebne u ustanovi s obzirom na njene

korisnike, mandat ili područje delovanja. U ovakvim slučajevima će digitalna kopija biti i jedini

oblik. U tom slučaju neophodno je da se postave isti zahtevi u vezi sa zaštitom i dostupnošću,

kao što je prethodno navedeno.

Kada je u pitanju zaštita kulturnog nasleđa i baštine u pitanju javlja se još jedno pitanje a to je

prepoznavanje nasleđa drugih naroda u okviru srpske kulture. Kao i na čitavom području

Balkana pa tako i u Srbiji postoji kroz vekove prožimanje kultura i tradicija mnogih naroda koji

su ovim prostorima prolazili, zadržavali se duže ili kraće ali za sobom ostavljali trag koji se

implementirao i obogatio i srpsku kulturu. To jesu neke stvari na koje se ne obraća preterana

pažnja a svakako je zavrednuju. U Narodnom muzeju možemo da vidimo i odajemo priznanje

iskopinama na tlu Srbije iz doba Starih Rimljana pa to onda znači da bismo tako morali postupati

i sa drugim narodima i narodnostima koji su utkali svojevrstan pečat i vremenu i društvu u kojem

su postojali.


64

Koliko malo kao narod poznajemo svoju kulturnu istoriju, ako izuzmemo onaj nacionalistički

deo koji plasiraju i veličaju pojedine političke grupe, kako možemo da očekujemo da u

budućnosti govorimo nekom inostranom prijatelju o svim mešanjima naše kulture sa kulturama

drugih naroda i koliko je zapravo naše kulturno bogatstvo, a kako tek da razumemo i

interesujemo se za kulturu njegove zemlje ako nemamo dobru osnovu i nešto što bismo zauzvrat

mogli da ponudimo kao reprezentno.

Zloupotreba umetnosti

Zaštita kulturnog nasleđa bi trebala da ima za zadatak i regulisanje nelegitimnih postupaka

zloupotrebe umetnosti ali je to još uvek jedan pravno i zakonski nedovoljno regulisan problem.

Književnik Mileta Prodanović je 2006. Godine u beogradskom Studentskom kultrunom centru

izložio četrdeset fotografija na kojima se vidi gde je sve i na koji način „upotrebljena“ slika

mileševskog „Belog anđela“. Postavlja se pitanje da li se taj fenomen može čitati kao simbol

našeg vremena i kulture.

Prodanović se osvrće na jednu često spominjanu rečenicu da Amerikanci imaju Paju Patka a

Srbi Belog anđela. To je, kako on napominje, vrhunac nepoznavanja ali i nepoštovanja

sopstvenog nasleđa. Naime „Beli andjeo“ iz manastira Mileševa može se videti na raznim

ambalažama, nalepnicama, hologramima na platnim karticama.

Ako uzmemo u obzir generalno slabo poznavanje i interesovanje stanovništva za kulturno

nasleđe i srpsku umetnost pravi je paradoks da jedna ikona iz XIII veka bude eksploatisana na

najrazličitije načine i da se sa njom svakodnevno susrećemo u prodavnicama, trafikama, na

flašama, u vidu najraznovrsnijih etiketa ili kao dezen tkanina a da u osnovi jako mali broj ljudi

zna njeno poreklo i epohu u kojoj je nastala.


65

Umetnost se zloupotrebljava ne samo u komercijalne svrhe nego i politički što je još veći

problem i čini se da tu ne bi pomogao ni zakon.

Prof. Milena Dragićević – Šešić još kaže da masovni mediji, marketing robe široke potrošnje

(pakovanja), marketinška sredstva velikih privrednih kompanija (kalendari, pamfleti, bilbordi,

reklame) koriste likovno nasleđe zemlje unoseći ga u svakodnevnicu, utičući tako na stvaranje

onoga što bi mogli nazvati imaginarnim muzejem stanovnika Srbije.

8.ZAKLJUČAK

Kada uzmemo u obzir navedeno istraživanje, kulturnu politiku Srbije kao i sve one neophodne

činioce u stvaranju pozitivne kulturne situacije što podrazumeva dobru komunikaciju između

muzeja i njihove publike, bolju posećenost i interesovanje za muzejsku produkciju, vidimo da je

društvo u kojem se nalazimo prilično potrošačko ali ne u onom smislu u kojem bi to odgovaralo

institucijama kulture, već je ono više zainteresovano za spektakl odnosno manifestacije koje su

popularne.

Za to ne možemo kriviti samo muzeje. Oni jesu posrednici između umetnosti i publike ali postoje

neki drugi okviri u kojima je neophodno razvijati društvo kako bi ono steklo bogatije kulturne

navike. Na muzejskoj delatnosti jeste da se pozabavi programima, da osluškuje potrebe publike i

da radi na očuvanju postojeće i privlačenju nove, tako što će svoju ponudu obogatiti i na

interaktivan način. Takođe je od izuzetne važnosti digitalizacija kulturne građe koja će stvoriti

uslove za lakši pristup njihovim sadžajima. Modernizacija, standardizacija, personalizacija rada

u kulturi takođe su veoma bitni faktori na koje treba obratiti pažnju.


66

Ono na šta kulturna politika zemlje može da utiče jeste zalaganje za promociju kulture putem

medija masovne komunikacije, insistiranje na pronalaženju načina za uvođenje novih

programskih kulturno umetničkih i edukativnih sadržaja na televizijskim i radio stanicama, i

sveopštu podršku u elektronskim medijima. Takođe cilj kulturne politike treba da bude i razvoj

saradnje nevladinog sektora sa ustanovama kulture u cilju proširenja publike.

Takođe neophodno je uspostaviti mere valorizacije kulturnog nasleđa i zakonske okvire u kojima

ono ne sme biti zloupotrebljavano u bilo koje svrhe.

Deo ovog rada koji se bavio poznavanjem srpske umetnosti među srednjoškolcima je takođe

važan pokazatelj problema. Ako muzeji obavljaju svoje zadatke modernizacije i bolje

prezentacije ponude onda ostaje da i obrazovni sistem poboljša stanje u nastavnim i

vannastavnim aktivnostima. Sadašnji studenti su deo društva koji je formiran. Oni imaju svoje

specifične kulturne potrebe i shodno interesovanjima i mogućnostima ih zadovoljavaju.

Srednjoškolski uzrast tek stasava u akademsko građanstvo pa će tokom studija i prilikom

susretanja sa novim naukama, ljudima iz različitih sredina i na kraju u poslovnom okruženju

pronalaziti svoja interesovanja.

Anketa koja je sprovedena samo pokazuje stanje koje nastaje daleko ranije u osnovnom sistemu

obrazovanja kada se kod dece oformljavaju prva interesovanja za kulturu i stvaralaštvo naroda.

Tu kao neophodnost vidimo uvođenje vannastavnih aktivnosti koje bi služile da upoznaju decu

sa značenjem i važnošću kulturnog identiteta, nasleđa i prepoznavanja modela, simbolike i

vrednosti nekog dela.

Od usmeravanja mladih, još u najranijem dobu, ka razbijanju tabua i straha od nepoznatog i

različitog izgrađuju se samosvesne ličnosti i upravo muzeji mogu i treba da budu demistifikovani

kao zatvoreni i neinteresantni, kako bi se mladima približila saznanja o bogatstvima sopstvene

kulture i izgradnje ličnog identiteta. Neophodno je stvoriti ideju i naviku da muzeji pripadaju

javnosti, i time ukazati na sve mogućnosti živog odnosa između teorije i prakse, između ideja i

realizacija, između istorije i savremenog doba.


67

Malroova teorija o imaginarnom muzeju je kada su u pitanju srpska umetnost i kultura najviše

verodostojna u onom smislu da je u svesti naše publike prvenstveno slikarstvo muzej. U

muzejima nema ni fresaka, nema mnogih dela srpske umetnosti, naročito velikih dela arhitekture

i vajarstva. Stoga od šest dela koja se najviše navode samo dva se ne nalaze u muzeju,

Meštrovićev “Pobednik” i “Beli anđeo” ikona iz manastira Mileševa.

Iako se radi na razvijanju kulturnog turizma, i dalje stanovnici Srbije jako malo svog slobodnog

vremena posvećuju obilasku značajnih mesta svoje kulturne baštine. Tu su značajna arheološka

nalazišta, poput neolitskog naselja “Vinča”, mozaici u njima, freske u manastirima, crkveno

graditeljstvo koji nemaju svoje mesto u svesti naših srednjoškolaca, budućih studenata i

akademskih građana Srbije.

“Ta sklonost da se u slici vidi pre svega poruka, značenje, očito je trajna karakteristika doživljaja

likovnog dela u srpskoj kulturi. Od ikone preko realističkog istorijskog slikarstva XIX veka,

socijalističkog realizma i njegovih zahteva, Medijale i njenih sadržajnih mističkih poruka, do

konceptualnih umetničkih ostvarenja sedamdesetih godina i performansa i instalacija danas –

umetničko delo je retko kada bilo posmatrano u svojoj likovnosti, ekspresivnosti, snazi kolorita

ili crteža, već pre svega kao poruka koja nas o nečemu obaveštava ili nečemu uči, ili, u najboljem

slučaju, želi da proizvede određeni emocionalni doživljaj.”

ANEKS

Anketa br. 1

UNIVERZITET UMETNOSTI U BEOGRADU

ANKETA ZA POTREBE PISANJA NAUČNOG RADA NA TEMU

„KOLIKO POZNAJEMO SRPSKU VIZUELNU UMETNOST?“

1. Kada ste poslednji put posetili neku izložbu/muzej/galeriju?


68

_______________________________________________

2. Navedite ime i prezime barem jednog srpskog vizuelnog umetnika iz bilo koje epohe:

_______________________________________________

3. Navedite naziv barem jednog dela srpske vizuelne umetnosti (autora):

Anketa br. 2

3. Da li ste nekada osetili manifestaciju „Noć muzeja“?


IMAGINARNI MUZEJ SRPSKE KULTURE

Umetnici:

1. Paja Jovanović

2. Sava Šumanović

3. Ivan Meštrović

4. Nadežda Petrović

5. Đura Jakšić

6. Uroš Preić

7. Petar Lubarda

8. Olja Ivanjicki

9. Vladimir Veličković


69

Dela:

1. Beli anđeo, zidna ikona iz manastira Mileševa

2. Seoba Srba, slika autora Paje Jovanovića

3. Pobednik, spomenik autora Ivana Meštrovića

4. Kićenje neveste, slika autora Paje Jovanovića

5. Devojka u plavom, alika autora Đure Jakšića

6. Takovski ustanak, slika autora Paje Joavanovića

Literatura:

- Babić M., MUSEUM’S EDUCATIONAL WORKSHOPS IN THE

PROGRAM OF INTERACTIVE SCHOOL AND OPTIONAL

ACTIVITIES OF OUR SCHOOLS, Museums, Beograd, 2009.

- Biornstad, M. and Johanson, B.O.H. (2002) Heritage in distress, experiences from

international emergency rescue aid and development co-operation 1995-2002;

Stockholm: Cultural Heritage Without Borders


70

- Cukić, M. Uloga elektronskih sredstava komunikacije u unapređenju muzeološke

delatnosti, magistarski rad, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, 1996.,

- Dragićević – Šešić M., Dragojević S. Menadzment umetnosti u turbulentnim okolnostima,

Beograd, 2005.

- Dragićević – Šešić M., Publika, “Kultura” 97- 98, Zavod za proučavanje kulturnog

razvitka, Beograd, 1998.

- Dragićević ‐ Šešić,Milena i Stojković Branimir, Kultura, menadžment, animacija,

marketing, CLIOBeograd,1996.

- Gajić M., Paper STRATEGIC ANALYSIS OF THE SYMPHONIC ORCHESTRA OF

THE CITY OF NIS SERBIA, Univerzitet umetnosti 2010.

- Gavrilović E., Edukativni program namenjeni stvaranju nove publike: Narodni muzej u

Beogradu, magstarski rad, Univerzitet umetnosti u Beogradu, 2008.g

- Gavrilović, Lj. (2005-2006) Cyber-muzej - muzejski prostor i kako ga savladati. Rad

muzeja Vojvodine, br. 47-48, str. 253-260

- Garzon, M. (2002) Cultural diversity, Comon Herirage Plural Identities; UNESCO

- Lenc, J. (2005) Uloga muzeja u kulturnom mehanizmu grada - muzej u Aženu. u: Žilber

K. (ur.) Muzej i publika, Beograd: Clio, 103-109

- Lorimer R., Masovne komunikacije, Clio, 1998.

- Malro, Andre – Psihologija umetnosti, tom I Imaginarni muzej, ed. Albert Skira,

Paris, 1949.


71

- Malraux,Andre–Le musee imaginaire de la sculpture mondiale, Tom I, Gallimard,

Paris, 1998.

- Obnova kulturne / graditeljske baštine – aspekti, primeri, pouke; međunarodni

simpozijum, Novi Sad 2-4. maj 2007; Suburbium, Novi Sad: Petrovaradin

- Subotić I., Stvoriti i voleti publiku, Arte

- Šola, T. (2002) Marketing u muzejima ili o vrlini i kako je obznaniti. Beograd: Clio

- Ševkušić M., Milenković M., Kulturno nasleđe, izbor najznacajnijih dokumenata Saveta

Evrope u oblasti kulturnog nasledja, (2004) Beograd: Mnemosyne

- Uporedna iskustva lokalnih samouprava; Magna agenda; Beograd; 2002.

- Žilber K. (ur.) Muzej i publika, Beograd: Clio, 103-109

- WEB: http://www.zaprokul.org.rs/CasopisKultura/Default.aspx

- WEB: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Kako-otvoriti-vrata-muzeja.lt.html

Biografija autora:

http://www.google.com/search?tbo=p&tbm=bks&q=inauthor:%22Milica+%C5%A0evku%C5%A1i%C4%87%22&source=gbs_metadata_r&cad=3

http://www.zaprokul.org.rs/CasopisKultura/Default.aspx

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Kako-otvoriti-vrata-muzeja.lt.html


72

Nevena Karanović je rođena 1984. godine u Beogradu. 2002. godine upisuje osnovne akademske

studije na katedri za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. 2003.godine upisuje

osnovne studije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu.

Master studije kulturne politike i menadžmenta u kulturi upisuje 2009.godine na Univerzitetu

umetnosti u Beogradu. Pored naučno-istraživačkog rada bavi se prevođenjem, modernim plesom,

tekstilnim dizajnom i karamikom.


73

Imaginarni muzej srpske kulture Nevena Karanović

Documents

Transcript of Imaginarni muzej srpske kulture Nevena Karanović