Отац Јован Хиландарац

ХИЛАНДАР МО Ј ДОМ

ДРУЖЕЊА ● ВИЂЕЊА ● РАЗГОВОРИ

Треће издање

Ваљево, 2013.

РЕЧ ИЗДАВАЧА "Његов дом је Хиландар"

Одувек сам желео да завирим у неку од мо-

нашких келија, жељан да доживим утисак места на коме почиње и завршава молитва којом нас, већ вековима, монаси повезују са Њим. Зато сам се обрадовао када је брат Љубиша (садашњи о. Симеон) дошао са предлогом да нас неколико поведе код о. Јована Хиландарца. О оцу Јовану сам доста чуо, али га до тада нисам видео, пошто, обзиром на његове године и здравствено стање, није долазио у трпезарију и на службе у главну цркву.

Дочекује нас старина, која се на први по-глед, ни по чему не разликује од било које особе његових година. О. Јован је живео у келији која је била сасвим скромно опремљена, са одвоје-ним делом кроз који смо прошли ка његовој со-би, у којој је импровизована кухиња где сам припрема храну, на шта је приморан, јер има проблема са повишеним шећером. Прекинули смо га у читању. Седео је на кревету. Није крио одушевљење што нас види. Чинило се да једва бира речи заокупљен радошћу што смо ту код њега. Код мене је престала сумња у исправност овог доласка.

Већина нас је знала да је родом из села Ум-чари код Гроцке, да је живео у Смедереву и да је као војник Српског добровољачког корпуса

емигрирао у Енглеску после рата. Када му је умрла супруга, преселио се у Хиландар.

Желели смо да нам исприча нешто из сво-јих сећања. О. Јован је причао о доживљеном бомбардовању Београда априла 1941, о његовом виђењу Недића и Љотића. Изгледало је као да све то поново проживљава, јер су његов глас и тело одавали такав утисак. Није крио тугу за Србима, див-јунацима, који су остали несхваће-ни и осрамоћени од стране нације којој су слу-жили и помагали да опстане. Добро сам запам-тио причу о Димитрију Љотићу. Отац Јован га је први пут видео у Смедереву, где је радио код свог кума у гвожђарској радњи. Љотић је туда често пролазио, али никада сам. Увек га је пра-тила велика група људи са којима је живо разго-варао. У радњи су се окупљали Љотићеви поли-тички опоненти, који су све пратили и комента-рисали. Из њихових речи је често избијала мр-жња. Како отац Јован није имао такво мишље-ње, вређале су га речи мржње. Једном приликом је то расправио са кумом. На директно питање зашто је тако, кум је одговорио да је то полити-ка и да тако мора, али, у ствари, да би и он сам био задовољан кад би постојало макар пет та-квих људи.

Још неколико пута сам се видео са оцем Јованом, и примио неколико писама од њега. Кад сам сазнао да се упокојио у 105. години, његова слика, од овог нашег првог сусрета, не излази ми из главе.

О. Јован је слабије чуо и тешко се кретао. Последњих година је у башти радио на колени-

ма, али није одустајао од тога. Читао је без нао-чара, куцао на машини, а негде око стотог ро-ђендана на поклон је добио лаптоп. Могло би се рећи да није имао нарочито образовање, али му то није сметало да се покаже као изузетан пи-сац. Није пуно тога написао, али се ради о дели-ма која вас не остављају равнодушним. Имао је дар да опише проживљено, да вам се чини као да сте и сами били сведок догађаја. Ликове је сликао таквом прецизношћу да се чини као да поново оживљавају. Пуно тога је прикупио и поново штампао, а посебно издања посвећена свом учитељу, Димитрију Љотићу. Секирао се што није сакупио више новца, да би постигао већи тираж и поклонио књигу што већем броју поклоника.

О. Јован није имао длаке на језику. Увек је говорио како јесте. Када је требало, грдио је, а хвалио дела која су то заслужила. Није се могло сумњати у његову благу нарав која је ишла уз мио лик. Био је дечје духовит у неким својим изјавама. Очи су му немирно играле на озаре-ном лицу и одавале такву ведрину духа, да сте се пред њим осећали као да су улоге замењене и да сте уствари ви старац. Красиле су га млада-лачке руке, што би требало да стоји у потпуној супротности са годинама и послом баштована. Својим животом и ревношћу у свакодневним послушањима, могао је постидети било кога. Био је од људи који су умели да вас посаветују, али онако једноставно, да вам се учини као да се шали, а касније се сетите тих речи и схватите поруку.

Никада га није напустила снага за борбу на националном пољу. Био је прави хиландарски мисионар и карика која спаја Србе у Србији са онима у дијаспори, ризница животног искуства, савременик многих историјских догађаја и као такав прави човек за тумачење онога што је би-ло и шта ће бити. Он је сигурно знао да ће бу-дућност неминовно постојати и без нас, али је својим животом сведочио да у њу морамо угра-дити наш најбољи део, не би ли она била онаква какву родитељ треба да пожели својој деци.

Његова бистрина ума, у позним годинама, утисак смирености који имате после разговора са њим, задовољство које осећате када сређујете утиске о њему, говоре да је био у свему посебна личност. Једино ми је жао што немам бар мало његовог дара, да га опишем онако како је он описивао, и што не умем на прави начин доча-рати слику о њему, ону слику која живи у мени.

Павловић Александар,

члан "Друштва Хиландар Ваљево"

ЗАШТО САМ СЕ У ХИЛАНДАРУ СКУЋИО Љубав према Хиландару, светињи над све-

тињама за сваког Србина који се са три прста крсти, не бира ни време, ни место, нити човека. Она је, сигуран сам, у мањој или већој мери присутна у души сваког од нас.

Од малих ногу спремао сам се за трговачки занат. Заволео сам тај позив и потпуно му се по-светио. Све ми је у трговини лепо било. Услу-жи, премери, донеси, однеси, поразговарај. Буди пријатељ, кад је човек у невољи и држи до себе у свакој прилици. Свети владика Николај Вели-мировић говорио је да је трговац земаљски си-савац. Као ни у једној другој професији, у трго-вини се учи како да се на лак начин до богат-ства дође. С малим изузецима, можда је то и тачно. Мој случај могао би да буде један од тих изузетака.

Трговину сам почео да изучавам с непуних тринаест година као шегрт у кући угледних тр-говаца. Мој газда Милош био је школован човек из богате фамилије. Млад, изратовао све ратове и уморан од свега, није хтео да се прихвати ни-какве државне службе. Одлучио се да обнови трговину свога деде, богатог грочанског тргов-ца. Стари је током Првог рата умро и трговина му пропала у гранатирању 1914. године. Мој га-зда је поседовао потребно за развијање великог посла. Знања и новаца није фалило. Још кад се томе дода близина Дунава и то да је рођени Бео-

грађанин, успех је био загарантован. Бавио се помало и политиком. Био је млади радикал. Као поштен човек није у томе тражио лични инте-рес, већ да нову државу у послератно време по-могне колико може. Тако се поред куповине у нашу радњу свраћало и на разговор. Нарочито кад није пијачни дан и кад су муштерије ретке. Разговарало се о свему и свачему. Нарочито се причало о нашој историји, па и о Светом Сави и Хиландару. Велики наш светитељ био је лепо прослављан у то време. Ипак, људима није било довољно то што би у школи научили. Желели су више да сазнају. Сећам се, мој је газда одлазак Растка на Свету Гору схватао не само као њего-во трагање за духовним, већ као смишљени план оца који је тешком муком државицу ство-рио и као његову жељу и бригу да створено са-чува и прошири. За тако што потребно је било да се црква ојача. То упориште духовности ва-жно за васпитање сваког народа. Растко, Нема-њин најмлађи син, побожан и промућуран мла-дић, требао је да оствари тај план. Свидело ми се овакво газдино размишљање. Широко и дале-ковидо је гледао на тај, за нас Србе, значајан до-гађај.

Захваљујући тим разговорима стекао сам основна знања о нашој историји и на том теме-љу касније сам зидао и дозиђивао читајући. Под утицајем газде стекао сам ту лепу навику чита-ња књига. У њиховој кући књига је било доста.

Током рата и окупације учио сам школу. Писала се латиница и Свети Сава се није поми-њао. Тако је било прва два разреда. Трећи раз-

ред сам по ослобођењу почео тек концем фебру-ара. Морали смо да савладамо ћирилицу. Тек у четвртом разреду први пут смо прославили Све-тога Саву и по нешто научили о његовим време-нима.

Још од првих сазнања о Светом Сави вукло ме да нешто више о њему научим. Та прилика ми се пружила тек по свршетку Другог светског рата у логорима Форлију и Еболију у Италији. Тамо сам одлазио на многа предавања која су организовали наши учени људи. У Италији сам стекао нова сазнања о Светом Сави, Светом Си-меону и Хиландару. Стечена знања ме никад нису напуштала. Јачала су у мени вољу да посе-тим Хиландар чим ми се укаже прва прилика. Тако сам у Енглеској сазнао за позив владике Николаја за потребу да се братство манастира Хиландара ојача у људству. Године 1957. пут Свете Горе крећу моји другови из Добровоља-штва Брана и Крста, потоњи монаси Агатон и Симеон. И сам сам се пријавио и после дужег чекања дозволу добио и требао с њима заједно да кренем, али сам остао да регулишем брачне односе са својом женом. Она је остала у земљи и доста се напатила од комуниста, у затвору би-ла и изгубила грађанско право и без пасоша остала, па смо тек после скоро 14 година успо-ставили контакт преко Црвеног крста. Баш те 1957. године сусрели смо се у Енглеској. Надао сам се да ће ми после толико година раздвојеног живота жена допустити да одем у Свету Гору и замонашим се, али није тако било. Продужили смо заједнички живот. Ипак, договорили смо се

да могу да посећујем Хиландар кад год ми се укаже прилика. Због заузетости пословима то се први пут десило тек 1972, годину дана пре пен-зије. Од тада сам Хиландар посећивао тринаест пута и тринаести пут 1988. остао заувек. Жена ми се тад већ била упокојила.

Сво време живота у Енглеској интересовао сам се да проширим знања о светогорском мо-нашком животу. Најлакше сам до литературе долазио у хиландарској библиотеци и ту упот-пуњавао раније научено. Разговарао сам с љу-дима, дописивао се.

Као човек у поодмаклим годинама нисам имао намере да се калуђерим. Мислио сам да је то за млађе људе. Намеравао сам да живим у манастиру док могу да радим. То је било изво-дљиво јер са својом пензијом не бих био мана-стиру на трошку. У мојих дванаест претходних посета скупило се пет и по година манастирског живота и навика је створена. Људи су ме запит-кивали што се не монашим. Радио сам сво вре-ме боравка у Хиландару. Лети у башти, зими зи-дање. Мој статус није могао вечито стајати не-решен, нити сам ја то могао да дозволим. Де-цембра месеца 1988. године постао сам искуше-ник. После нешто више од пет година, на пра-зник Усековања главе Светог Јована Крститеља, примио сам расу и монашко име Јован.

МОЈЕ ПРВЕ ПОСЕТЕ СВЕТОЈ ГОРИ Већ две године се трудим да своје послове

доведем у ред како бих без веће штете све оста-вио и посетио нашу светињу - Хиландар. Као по неком завету тај наш светогорски манастир го-динама је присутан у мојој свести. Најзад, по први пут кренух у Хиландар пред пензијом, у својој шездесет и трећој години. Па, и тада за мало да путовање одложим за још једну годину због неких неодложних послова. И, уместо да пођем, ако не пре, оно бар у јесен, по бољем времену, кад има воћа и грожђа, запутим ти се ја у најгоре време почетком јануара 1971. годи-не.

Авионску карту сам уплатио већ почетком децембра месеца, али за несрећу не беше места, те једва добих резервацију за трећи јануар, че-тири дана пре Божића. Лет је ноћни и то не до Солуна, што би много боље било, већ преко Атине, па из Атине возом до Солуна. Нисам знао да, у време божићних празника, сви некуд јуре и журе и путују, те да су тад јако велике гу-жве. Ипак, да се не жалим, имао сам и мало сре-ће.

Као у рану јесен, цео тај дан је био изван-редно леп. Аутобусом сам стигао на лондонски аеродром Хитроу и већ пред полазак време поче да се мути. Наиђе нека измаглица с великом влагом. Немаш среће да летиш по сунчаном времену, рекох себи. Жеља ми је била да посма-

трам лепоте испод себе и зато сам молио да ми дају место покрај прозора. При самом уласку у авион приметио сам нешто што потпуно одуда-ра од свакодневног живота Европе. Већина и то огромна већина путника се при уласку у авион крсти.

Православно, са три прста. Само по неко то не чини. Тек тада, као пробуђен, схватам да је то махом грчки свет. Пошли људи да обиђу ро-ђаке за велики празник. И сам се сетих да смо од исте вере, да се на исти начин крстимо и исту Христову веру православну исповедамо, па се и сам прекрстих. Данас, ето, мој род то не чини, па ни сам немам тај обичај. Као да се своје вере стидим, а ти људи старци и старице, женско и мушко, средовечни и дечица сви се редом осе-њују крсним знаком. Сви се сећају Онога који живот даје и од кога, од колевке па све до гроба сваки тренутак зависи. Кад авион поче да се ди-же, сви опет исто чине. На лицу им се огледа нада у Свевишњега. Три сата лаганог летења и стигосмо у Атину. При слетању, опет знак крста на себи. Прегледање пасоша, подизање ствари, царински преглед, све доста формално. На ва-жнијим местима млади и затегнути полицајци с "пикавцима" о рамену. "Пикавац" је у моје вре-ме био израз за аутоматску пушку. На месту за такси - савршен ред. Таксијем стигох у хотел близу железничке станице "Лариса". Одатле у девет сати возом крећем за Солун. Сам сам у купеу, али за кратко. Уђоше човек и жена са синчићем од својих дванаест, тринаест година. Дуго су живели у Аустралији. Мали се тамо и

родио. Обоје солидно говоре енглески, али мали много боље, те их по некад исправља. Човек се убрзо распричао и за десет минута већ је газио дубоку и мутну воду своје нове вере Јеховиста. Истина углађено, па ми није било тешко да останем сасвим смирен. Родом су из неког села даље од Солуна, односно близу Каламарије. Ту је велико имање нашег Хиландара. Зарадили су у туђини нешто новаца, па се вратили у свој родни крај, за њих, како рекоше, по лепоти не-заменљив. Отац породице ми је дуго причао о својој новој вери и, пошто се добрано издувао, наставио је да ми хвали родни крај. Хвалио се како су средили кућу и шта су све учинили да себи уреде живот. На крају, сво троје ме позва да их посетим и останем код њих неколико да-на. Ја се некако изговорих обавезама. Кад стиго-смо у Солун, њих је већ неко чекао, те се ту и растасмо. Ја сам био претоварен стварима и они одоше пре. При изласку из воза дочека ме по-прилична гужва, али у згради станице опет зате-кох уобичајени ред. И чувари реда су били ту, на својим местима. Код таксија опет савршени ред. Наравно, ту је и полицајац. Сасвим млад. И неизоставни "пикавац". Чека ме кратка вожња до хотела "Олимпија" смештеног готово у цен-тру Солуна. Из таксија разгледам непознат град. То је главна улица Светог Игњатија. Широка је, с низом хотела с обе стране. И мало, мало па цр-ква. Ту на лицу главне улице. Причали су ми да у Солуну има доста православних храмова, али нисам знао да су у самом центру и тако бројни. На само неколико стотина метара од железнич-

ке станице велики је споменик Александра Ве-ликог на белом коњу. Присетих се да сам у Егеј-ској Македонији где је он и одрастао и припре-мао се за освајање света.

У хотелу на рецепцији дочека ме лепа Гр-киња, права Спартанка. Говори енглески. Узе ми пасош и записа податке. У исто време уђе средовечни човек. Приметио сам да ме испити-вачки погледао. То га је одало. Претпоставио сам да је полицајац у цивилу и нисам се прева-рио. Девојка позва дечака који ми поможе око ствари и ја одох за њим у своју собу. Пошто сам се опрао и мало одморио, сиђох до рецепције да обавестим рецепционарку да ћу мало да проше-там. Она ми пружи путне исправе уз савет да се не одвајам од њих. "Може неко да вас легити-мише. Такво је код нас стање", рече уозбиљено и додаде: "Опростите што вас питам, како то да немате пасош? Овде се много контролишу странци. Ви изгледа нисте Бритиш? Онај човек од малопре је полицајац. Кад сте се ви удаљили он ми је затражио ваша документа да прегледа, па кад их је прегледао и вратио ми их, рекао ми је 'ми овакве волимо'." Али у то уђоше неки го-сти и ја не стигох да дознам зашто. Ту јој ја, што се краће могло, испричах свој живот туђин-чета без држављанства. Девојче ме саслуша, па ће саосећајно: "И овде има проблема. Знате, у свету много негативно пишу о овом што се код нас збива. Суде овако и онако, а нико поштено да исприча или напише какво су све зло несрет-ни комунисти починили у овом крају наше дра-

ге Еладе". Тиме се и сврши наш кратки разго-вор, те ја пођох даље.

Кренуо сам у кратак обилазак Солуна. Ни-сам, наравно, пропустио прилику да пробам чу-вену чорбу с изнутрицама и белим луком, сир-ћетом и семенкама од паприке и да куснем Европејцима тако познато кисело млеко густо као кајмак. Ову сам чорбу имао прилике први пут да једем давне 1937. године као војник у Скопљу. После добре вечере прошетао сам. Спустио сам се Венизелосовом улицом до мора. Море је било мирно и у даљини су се назирали велики усидрени бродови. При повратку свра-тих у кафану на добру црну кафу. Грци је пију доста, баш као и ми. Кафана пуна. Ларма. Људи пљескају карте и обарају домине. Нисам одолео срцу. Остао сам да их посматрам читав сат. Просто сам осећао дух нашег балканског начи-на живота. То је моје сећање вратило уназад не-колико година. У моје дечаштво и младост. Приликом тог мог боравка у Солуну још сам до-бро чуо и како је хотел у самом центру, дуго ни-сам могао да заспим од велике гужве и ларме на улицама. Па ипак сам устао свеж. Сиђох доле на кафу и, пошто је за улазак у монашку републи-ку потребна посебна дозвола, распитах се за надлештво за Свету Гору. Питах моју Спартан-ку за такси, али ми она љубазно рече да ми так-си није потребан јер до зграде надлештва нема ни два минута хода. Та добра жена ми објасни да аутобуси за Уранополис стоје на само стоти-њак метара од хотела и кад полазе, па мени остаде само да изаберем време које ми одгова-

ра. На крају изађосмо испред хотела да ми пока-же зграду. Лепо се види жута палата министар-ства унутрашњих дела. Пошто странке примају тек од десет сати, искористих слободно време да у банци разменим новац и да још мало раз-гледам варош. Ту у банци ме дочека већ виђена слика. На улазним и излазним вратима по један полицајац с "пикавцем". Нема мрдања. У банци сам добро прошао, али сам се за дозволу пла-шио. У то време постојало је некакво правило да на Свету Гору пуштају само по десет посети-оца дневно. У канцеларији је на дужности била висока дама. Доста нафракана да би прикрила године, али је нервоза одаје више него изглед.

- Дођите кроз месец дана - рече ми. - Каквих месец дана - узбуним ти се ја - ја

сам стар човек, преко шездесет година чекам да обиђем Свету Гору, а ви мени "дођите за месец дана" и упрем прстом у своје исправе пред њом.

- Зар не видите да сам емигрант, сиромах човек без државе. Не долазим овде од беса. То ми је први пут што сам нешто скунаторио да обиђем наше православне светиње.

Жена се ту некако смилова, онако мрзовољ-на и написа ми дозволу без иједне речи и погле-да.

Аутобус ми креће за један сат. На станици гужва. Туциндан. Људи купују и тегле купљено за Светли празник. Најзад се спаковасмо и ауто-бус крену. Као по команди сви се прекрстише. Нека дечица уз помоћ родитеља, али сви. Спу-стила се некаква измаглица са ситним капљица-ма кише. Аутобус је добар и све некако беше по

равници, даље већ полако осваја суви снег. А како почесмо да се пењемо у брда, све више. Ту је већ доста нападао, па точкови проклизавају. И кад прођосмо силне кривине с огромним јару-гама крај пута, поче низбрдица и сви се узнеми-рише јер низбрдо скоро да се клизамо. Негде после Продромоса (место Претече) ставише ланце на точкове те одахнусмо. Сад се пењемо према Арнеји, среском месту на великом вису. Поред мене седи средовечан, али крепак човек. Дуго је дремао, па кад се одмори запали цигару. Кад бејасмо крај неке дубоке јаруге, пошумље-не и мрачне, он примети моје узбуђење, па ме запита ко сам. Ја му рекох да сам Србин, мада ми се учини да је њему то и раније било јасно. Он се отвори и стаде да ми прича о злу које је харало по овим гудурама пре диктатуре. Гово-рио је српски с мало македонског нагласка.

- Овде су пре ове власти људи убијани као муве. Ево, у овој провалији, кад је нова власт дошла нађено је преко пет стотина људских ле-шева. Све саме огољене кости. Месецима су ис-чезавали људи, најбољи домаћини. Било је то време правог безвлашћа. Чинио је човек човеку што ни вук вуку не би. Сад ову власт оптужују да је диктаторска, а нико да се сети прошлих времена када је живот људски вредео мање него ова цигарета.

И док ми мој сапутник то прича, моје ми-сли лутају тамо, у давно време пре тридесет го-дина кад се оно код нас заигра коло сатанино. Иста слика. Сећам се приче о сну Раскољњико-ва из "Злочина и казне" Достојевског. Појавила

се нека трихина - бића микроскопска која су улазила у људска тела. Но, та бића беху духови обдарени умом и вољом. Никада људи нису сматрали себе за тако паметне и поуздане у истини као што себе сматраху ти заражени. Ни-када свет није своје пресуде, своје научне за-кључке, своја морална убеђења и веровања сма-трао за поузданија и непоколебивија. Читава се-ла, вароши и народи били би заражени и залуђе-ни. Сви беху неспокојни и не разумеваху једни друге. Свако је мислио да једино у њему борави истина и тако се мучио гледајући на друге. Уда-рао би се у груди, плакао и кршио руке. Нису знали како и кога да суде, нити су се могли сло-жити шта да сматрају за добро, а шта за зло. Ни-су знали кога да окриве и кога да сматрају за правог. Људи убијаху један другог у некаквој бесмисленој срџби.

Умом реконструишем све то, али уједно и слушам суседа, обичног човека, сељака с бал-канских планина. Бистрог као планински изво-ри. Осећам сродност. Осећам га као брата. Једна нам је вера. Једно искуство. Пет стотина година под Турцима нас је сродило. Један горак хлеб једемо на истој ветрометини преко које се бију велики овог гуравог света. Разумемо се.

У том размишљању стигосмо до Арнеје. После више од сата вожње по историјски зна-чајним гудурама ту ћемо се кратко одморити. Мој ће сусед у госте. Код ћерке у оближње село. Ја морам даље. Растанак физички, али духовно није и не може бити. Једне смо судбине у бит-ном. Пре осамдесет и нешто година Турци, јуче

вуци, а данас друге але и вране. Господе, смилуј се, Најмилостивији.

Снег већ нападао добрих двадесет сантиме-тара. Довде смо се пели, а сада јуримо низбрдо према граници Свете Горе Атона, према Урано-полису. Пре тога свратићемо у Јерисос, малу ва-рошицу на североисточној обали. Чудновато, кад стигосмо од снега ни помена. Кроз таму предвечерја беласају таласи Егејског мора. У уму ми се роди сећање на песму "Вардаре":

Вардаре, наврни, нагрни, вире растури у зору, с урвине, с кршева стрмих, кроз јадиковке ланце. Вардаре, тутњи и грми, носећи Јегејском мору стрвине смождене ланце.

И сећање одлете у далеку прошлост када је

у том малом и безначајном месту предат рим-ским властима највећи проповедник Христа Го-спода Светитељ Павле. Човек који је чудом Божјим у трену ока од највећег гонитеља Хри-стовог постао његов највећи ревнитељ и проши-рио целом васељеном науку Господњу.

После Јерисоса је мало место Неа Рода по-знато по догађају од пре нове ере. По персиј-ском шаху Ксерксу и бици на Саламини коју је шах изгубио. Три године копао је канал да би из отвореног и немирног Егеја ушао у заклоњени и мирни део мора. Само годину дана пре почетка

радова један његов војсковођа, обилазећи полу-острво, претрпео је тежак пораз у борби с не-мирним морем. Тај се случај и данас преприча-ва. Кажу да је изгубио више од стотину бродова и двадесет хиљада људи. После победе код Са-ламине Грци су канал затрпали. И данас на ула-зу у мирни део полуострва постоји пристаниште које се зове Превлака као и тај крај, али и Ксерксово по шаховом имену.

Последња наша станица је Уранополис. Ми Срби зовемо га Уранопоље. Аутобуска станица је уз високу кулу покрај самог морског приста-ништа. Одатле лађе полазе за Дафни. Кроз ово светогорско пристаниште мора проћи и од цари-не преконтролисан бити сваки посетилац изузев монаха. Они нису контролисани нити се од њих траже исправе. На станици неколико жена и љу-ди сачекују сваки аутобус и нуде собе онима ко-ји траже преноћиште. Прилично је хладно. Не-колико монаха и два цивила пођоше за средо-вечном женом. И ја се одлучих да пођем за њом. Неколико корака од саме куле жена нас доведе до ниске кућице. Шта ћемо овде, помислио сам. Али, како уђосмо, дочека нас велика одаја и претоварени монаси спустише ствари насред со-бе и поседаше са стране. И ми цивили учинисмо исто. Распреде се прича. Сви су монаси с том женом врло присни, као да су рођаци. Касније сам сазнао да сви они махом ту свраћају. Веро-ватно зато што им преноћиште мало наплаћује и чува им ствари. Ја добих једно мало сопче као гробче. Једва се провукох између кревета и зи-да. Оставих ствари и одмах се вратих у оно ве-

лико одељење да се угрејем. Пошто поседох ма-ло, изађох да нађем неки ресторан и нешто поје-дем. Иако је ветар јако дувао и моћни таласи Егеја се ломили о кулу, добро сам се одморио.

Већ у шест сати газдарица нас избуди. Тре-ба се спремити и раније поћи на пристаниште јер брод полази тачно у седам. Тек кад изађох напоље би ми јасно да је до скора била бура и да се прилично утишала. Полиција је морнарич-ка. Прегледа пасоше и задржава их. Касније ће-мо их добити у Кареји, престоници Свете Горе. Тако је било тада и све до пре неку годину. Да-нас се, после контроле, пасоши враћају. Ту од-мах на броду. Тиме је посета у многоме олакша-на. Бродић као већа дереглија са малом кабином за двадесетину особа. Ако има више људи оста-так стоји напољу на ветру и некад их талас оши-не. Срећом не беше нас много. Шест или седам нас срећника имало је да поднесе тај терет. Још пре поласка нешто ме је зачудило. У брод се улази без моста, директно преко ограде, а ветар љуља оно сироче као да је ивер. Сетих се нашег Дунава и оне строгости кад лађа приспе на при-станиште. Најпре се мост поставља, онда на мост стаје официр или сам капетан да га испро-ба, па тек потом пушта путнике. И кад путници сиђу и роба се истовари, пуштају се да уђу нови путници. На нашем Дунаву је тако било, а овде да те Бог сачува. Тако је било некад.

У време мог првог доласка на Свету Гору нису биле тако бројне посете као данас. Данас су бродови велики. Примају аутомобиле и ками-оне и по новом правилу највише сто посетилаца

дневно. Али буде ту и оних који се на овај или онај начин шверцују, плус монаси и посебне групе и ето ти велике гужве. У новије време овакав бродић, чак и мањи, саобраћао је од Дафнија за манастир Симонопетру и даље за атонску пустињу Каруљу. Али је и он замењен. Једино са североисточне стране, из Јерисоса, још увек саобраћа сличан бродић и вози робу и путнике до Хиландара, Есфигмена и Ватопеда и даље до осталих манастира с те стране. Неко од Срба дао му је име врабац. И јесте врабац, није погрешио. Са стране Јерисоса море је јако не-мирно и игра се тим бродићем као с поморанџи-ном љуском. Једино благодарећи вештом капе-тану Димитрију некако се стигне до одредишта. Кад туда путујем обавезно посматрам његово лице. По његовом изразу можеш да судиш како ствари стоје. О, колико нас је пута Димитрије својим изгледом уплашио.

Дуго сам посматрао обалу начичкану стена-ма. Махом неко чкаље расте. Ретко где нешто маслина. Овде, онде види се по нека келија. По-сле готово сата вожње упловисмо у пристани-ште бугарског манастира Зографа. Како је било доста зграда и велика кула, а види се и црква, то сам помислио да је манастир. Касније тек до-знао сам да је само пристаниште. Тога дана имао сам прилику да видим и сам манастир, али само из далека. Велика грађевина и можда нај-лепша на Светој Гори. Две године касније посе-тићу га и видети његову унутрашњост.

Кренусмо даље. Ветар све јаче дува. Слабо обучен и без искуства на таквим путовањима

хтедох да се склоним у кабину. На први поглед учинило ми се да нема места. Сви стиснути је-дан до другог. Ваљда сам јадно изгледао, па по-чеше да се збијају и да ми праве простор. Све сами монаси и један цивил. Разговор траје. Жу-стра препирка око нечег, изгледа само што се не почупају. Најзад онај цивил ме запита где идем и ко сам. Рекох му све по реду: да идем у Хи-ландар, да сам Србин и да живим у Енглеској.

- Ево ти Хиландарац - рече човек на тачном енглеском и показа ми на чело стола. Тамо је се-део отац Хризостом, висок монах, најбоље оде-вен, са хиландарском монашком капом која га чини још вишим. Направише ми место до њега. Прича се мало утиша, док онај цивил не поче поново.

- Не замери нам. Ти си се сигурно одучио од оваквих разговора. Балканци смо ми. Не мо-жемо без ларме. Тврде калуђерске главе. Свађа-мо се око календара. Неће да схвате да држава мора да се служи новим - рече и дискусија се још жешће настави све до Дафнија.

Из кабине се ништа не види. Желео сам да погледам још који манастир на тој деоници, али ми није успело. Видећу их само после неколико сати јер ћемо се истог дана вратити назад.

На пристаништу у Дафнију чека нас ауто-бус скрпљен од сам Бог зна каквих модела. Гу-жва при утовару. Отац Хризостом се некако снађе, па повуче и мене за собом. Једва најзад кренусмо. Машина поче да брекће узбрдо. По-гледах у амбис и већ помислих на растанак са светом. Да најмање склизне у страну ни кости

нам не би могли повадити. Аутобус нас некако извуче до највишег врха одакле пуче видик на Кареју. С највише тачке пута почесмо да се спу-штамо великом низбрдицом што ми се учини опасније него оно пењање. Прођосмо хиландар-ски конак на највишој узвишици у Кареји, па поред скита Светог Андреја, највеће овдашње грађевине, до самога центра. Ту сиђосмо. Ја и отац Хризостом ухватисмо одмах узбрдо до на-шег конака. Величанствена грађевина с још не-колико оронулих зграда уоколо. Кућа конака празна, хладна, нигде живе душе. Одавде по-глед пуца на целу Кареју, до манастира Ивиро-на и до мора. Јасно се види како се у иверском заливу играју беличасти таласи. Има ли нешто лепше на овој Божјој земљи.

Кратко се задржасмо. Само узесмо пошту и сиђосмо у Кареју. У Протату, општинској згра-ди, добих дозволу. И код полиције свршисмо посао те свратисмо у ресторан на ручак. Амби-јент стереотипски какав се пре сто година код нас у лепој Србији још могао видети. Још с вра-та удари мирис пасуља из кухиње, помешан с мирисом рибе и сирћетне киселине. Обедовали смо пасуљ. На води јер је Бадњи дан. По ручку изађосмо. Само неколико корака даље већ су путници улазили у онај исти аутобус који ће нас возити назад за Дафни. Одатле ћемо лађом до руског манастира Свети Пантелејмон. Много сам тога чуо за овај манастир, па ми срце пои-грава од радости и знатижеље.

У СВЕТОМ ПАНТЕЛЕЈМОНУ

У манастир Свети Пантелејмон стигли смо

кад је ручак већ почео. Манастир је огромно здање са четири велике цркве и исто тако вели-ком трпезаријом и небројеним параклисима, ма-њим црквама. Некад је овде, кажу, живело хи-љаду и осам стотина монаха. Ту је и највеће светогорско звоно тешко једанаест хиљада кила и чувена Трепетарија са светима за целу годину, звана Календарска. Љубазни домаћин нас, какав је и ред у свим манастирима, позва за сто. Трпе-зарија је стварно огромна. Ипак, и таква тешко да је могла да одједном прими толики број мо-наха. Претпостављам да се обедовало у две сме-не. Како је било, то сам Бог зна. Посматрам про-стор са десетине и десетине столова и клупа. По зидовима небројено икона. Светитељи често и у природној величини. Помутио ми се ум када сам видео да при самом дну, средином трпеза-рије, за трпезом седи тек неколико монаха и не-што гостију и просјака. Зар некад толики сјај и богатство, а данас ова беда невиђена. Тако ме спопадоше мисли на Достојевског, Толстоја, Го-гоља, Пушкина и друге класике велике и богате свете Русије. Њихове књиге сам као младић го-тово гутао. Дивио сам се мајчици Русији која је изнедрила такве величине, а сад видим ову аго-нију и предвечерје смрти.

За обедом се јео боршч и још по нешто. Пробао сам само реда ради, али нисам могао да

једем. То неки приметише и почеше се нудити да ми донесу нешто друго. Извињавао сам се колико сам могао и кад су ми сузе провалиле не знам шта су помислили. Гледао сам у оне иконе и поново падао у плач. Сузе су му липе и нисам могао да се смирим. Отац Хризостом ме запит-кивао и нуткао, али ништа нисам могао да оку-сим. По ручку, један монах малога раста, врло окретан одведе нас у велику цркву. Тамо смо целивали мошти Светог Пантелејмона и мало разгледали. Монах је био причљив, средњих го-дина. Носи велику схиму, печат великог мона-шког подвига и свештеник је. После разгледања цркве одведе нас у своју келију на највишем спрату. Келија је с тремом налик птичјем гне-зду. Напољу је било доста хладно и дувао је јак ветар. И у трпезарији беше хладно, а сад уђосмо у топлу келију са зиданом фуруном. Стигоше још два монаха, познаника оца Хризостома и поче послужење. Чај је већ уврио. Нађе се и ма-ло ракије и неки посни колачи. Изабрао сам чај. Окреписмо се и после пола сата отац Хризостом оде с једним монахом неким послом, други се такође изгуби, а ја остах с великосхимником ко-ји нам је цркву показивао. Одмах по њиховом одласку он стаде да ми прича о својим подвизи-ма. Изведе ме у један ходник, као на неку тера-су где беше једна столица. Нађе неки штап, па седе на ону столицу:

- Сваку ти ноћ ја, брате, проводим седећи тако с бројаницама. Молим се Богу и скоро ре-довно долази ми чорт. Ето, тако седим ја заду-бљен у молитву и у једном чујем кораке. Он

улази и ја чекам. Он дође и стане код тог стуба. Посматра ме дуго. Мршти се, негодује, па почне да ме моли да оставим бројанице. Ја изманем штапом да га ударим, а он ће: "Де, де, зар би мо-гао, ти, великосхимник?" Знам, није паметно да се упуштам у разговор с њим. Није то добро. То могу само јаки духовници, али ми тешко пада да га пустим и да му ништа не кажем. Стра-шљивко један. Боји се крста и бројаница, а ова-мо се прави да је владар света. Некад га толико наљутим да почне да скаче као мајмун и тако побегне. Некад га и штапом распалим, а он не мари, па ја онда узмем бројанице и велики крст. Он покрива очи да не види и опет трчи према вратима.

Прича ми и како изгледа. Описује. Ја му ре-кох да је исти као онај код Ивана Карамазова и он прихвати:

- Исти, брате, исти. Он је свуда исти. Прекиде нас, срећом по мене, отац Хризо-

стом. Већ се видела лађа из Дафнија, па смо мо-рали на пристаниште. Силазимо широким ход-ницима. Све су њихове зграде прављене тако да је средином простран ходник, а лево и десно узидана фуруна за по две келије, Тако једна фу-руна греје обе келије, а ложи се из ходника. Ходници су дугачки. Има у њима и по двадесет и више келија. Све исте. У зимско време монаси радо спавају на тим, како их зову, пећкама. До-ста су дугачке и довољно широке. Најзад, ко је читао руске писце мора да зна шта су руске пећ-ке.

Брзо смо сишли на пристаниште. Време се мењало. Мало, мало, па кратак пљусак и одмах потом ветар. После непуног сата вожње сиђо-смо на зографско пристаниште. Ту нас је с ма-згама чекао млади отац Данило. Мени дадоше стару мазгу. Везах за самар свој кофер и примих савет: "Мазга зна пут, научила је да иде напред и никако не трпи да је друга мазга испред ње. Не трзај је ни лево ни десно јер може да те зба-ци. Само је пусти и не управљај". Амин. Крену-смо. Поштујем савет, мада ми ђаво не да мира. По некад ми се учини да је неки путић бољи и благо је повучем на ту страну. Она се трзне тако силно да мало фали да спаднем, па дигнем руке и пустим је да ме носи где јој на памет падне. Море, није то ништа. Већа ме невоља снашла. Узјахао сам самар као да јашем коња, сав се раскречио као жаба, па крста пуцају. Време рђа-во, моји сапутници заостали, а мазга жури ли жури. Не знам шта да радим од болова. И све тако док се на једној окуци не освртох за својим сапутницима. Гледам, они седе на самару са стране. Е, помислих, то ли је то. Наместих се ка-ко треба и одахнух. Али, ево нове невоље. Кад низбрдица наиђе хоћу да паднем. Муку мучим да се одржим. Некако догурасмо до Зографа, па скренусмо лево уз благу узбрдицу за Хиландар. Одатле се лепо види Зограф. Високо здање од белог, фино тесаног камена импозантног изгле-да. Четврт сата даље наиђох на велико дрво с клупама около и ту сачеках сапутнике. Застадо-смо да се одморимо. Отац Хризостом ми испри-ча да је мало даље, десно уз брдо испосница

Светог Козме Зографског и показа ми стену где се Свети подвизавао. Понекад је силазио довде да се сретне с људима и поприча ако је ко хтео да чује какву душекорисну поуку. После одмора ишли смо још донекле калдрмом и прилично широким путем док у једном не наиђосмо на беспутицу. Само узана стаза за једног човека или боље речено више таквих стаза које воде у истом правцу. И све тако док не изађосмо на ви-сораван широког размака. Одатле се на даљини од два километра виде остаци неких здања. Зи-дине штрче у равници. Отац Хризостом ми рече да је то Хиландарско имање Прото неро (Прве воде). О том имању сам касније сазнао много више. На крају те равнице настаје велика низбр-дица без стазе. Вода је разорила. Само овде, он-де види се по који камен по чему се назире да је туда некад ишла калдрма, а сад само вододери-на. Неравно, а моја мазга као балерина господ-ствено извија тело подамном. Све бира како ће и где да згази. Мене с времена на време хвата несвестица, те на једној окуци искористих при-лику, сиђох и наставих пешке. Пуче видик. У даљини морска пучина и силуета хиландарског скита Светог Василија с пристаништем и мало ближе Милутинова кула као украс у непреглед-ном зеленилу. Нешто касније у свој својој лепо-ти угледах и Хиландар. Исти је каквог сам га могао видети на разгледницама. Са Савином ку-лом у центру и једним од два кипариса који се високо извија изнад зидина, исте висине као и кула, ако не и мало виши. Моја мазга готово тр-чи и већ је добрано испредњачила. Не да се сти-

ћи. Вододерином најзад стигох до испод самог манастира. На задњој окуци је чесма Светога Саве. Прођох поред. Ту се раније освећивала во-дица. Стигох до улаза у манастир и мало пода-ље видех моју мазгу. Неки је радник већ расто-варује. У самој порти дочека ме стари монах Димитрије. Био је распоређен на послушању код капије. Ту близу му је и келија била. Да се старина не мучи уз високе степенице. Одело на њему овештало, доста испрљано, брада запу-штена, а панталоне у крпама. Закрпа на закрпу. Кад пођох да се по монашком обичају целивам, он се брани:

- Немој, дете, немој. Фуруна ми пуши, па сам сав пун пепела.

У то пристигоше и моји сапутници. Сви за-једно одосмо до гостопријемнице на послуже-ње, како се сваки гост дочекује.

ПРВИ СУСРЕТ С ХИЛАНДАРОМ

Ево ме у нашој светињи. Бјел Вилендар на-

сред Горе Свете. Темељ српске духовности и национализма.

Отац Хризостом ме поведе до манастирске трпезе. Тамо нас дочека љубазни кувар Анге-лис. Већ четрдесет година он бди да монахе и госте нахрани и укрепи. Док сам обедовао дође отац Арсеније, мој друг и сапатник из избеглич-ких дана. Сусрећемо се поново након скоро пет-наест година. Дуга брада мало сужена при врху,

висок и сувоњав монах. Вижљаст, као кад смо се растали при његовом поласку у светињу. Бад-ње је вече. Вечерас ће се служити полуноћница. Сутрадан је Божић. На Божић се сви монаси причешћују. Већ су били на исповести, па се уз-државају да много говоре. После јела отац Ар-сеније ме одведе у додељену ми собу. У фуруни је пуцкетала ватрица. Благост умерене топлоте ме запљусну. Отац Арсеније је журио у своју келију.

- Одмори се и ја ћу те на време пробудити - рече кратко и оде.

Био сам мокар. Пресвукох се и како легох, тако падох у сан од умора и утисака нагомила-них као никад. Тачно у пола два пробуди ме мој Арсеније. На брзину се спремих и пођох за њим низ велике степенице, па неким ужим ходници-ма до цркве. Улазимо у светињу. Ја идем за њим и како не познајем ред пратим га и чиним што и он. То је најсигурније. Тако нећу погрешити. Црква се дели на три просторије. Прва је при-прата цара Лазара. Она је накнадно дозидана и мало је нижа од остатка цркве. Кад се прође Ла-зарева припрата, дође се у Милутинову цркву, односно, најпре у његову припрату. Црква све-тога краља Милутина је виша за три степеника. С леве стране камених степеница је икона Мајке Божје, а с десне Спаситељева. Те две иконе се најпре целивају. Пред улазом у католикон, глав-ни део цркве, са стране су исто - десно Господ-ња икона и лево икона Мајке Божје. У католи-кону се најпре целива с десне стране икона за тај дан и икона Свете Тројице, па се враћа Тро-

јеручици, игуманији хиландарској. Пред њом се чине три земна поклона. Затим се целивају ико-не лево: ктиторска Свети Сава и Свети Симеон, Свети Мина и Богородица, па кивот Светога Симеона, Света Три Јерарха и икона Светога Николе. Затим се дође до пола храма и поклони се свима светима са три појасна поклона. Поред икона Светога Саве и Светога Симеона само не-дељом ставља се Свето Јеванђеље. Целивају се још иконе апостола Петра и Павла, Псалмопој-ца Светога цара Давида, Светих тројице јерарха, Светога владике Николаја, Светога Димитрија, па икона Сабора архангела Михајла, две Бого-родице: Умиљење и Иверска и икона Светога Ђорђа. Седа се или стоји у стасидијама, специ-јалним храмовним столицама за два седаља, ни-же и више. Следовао сам оца Арсенија који је стално ишао напред и заувек сам запамтио ре-дослед. Богослужење је почело и ја заузех место у једној од стасидија. Отац Арсеније ме касније позва на исповест. Питао сам исповедника како да се припремим за причешће. Пошто сам већ два дана постио, рече да је за велики празник то довољно. Поготово људима који с пута долазе.

Служба је била дивна. Певало је неколико младића студената теологије из Солуна, То су питомци Хиландара. Присутни су на свим вели-ким празницима. Након Часова служена је Све-та Литургија. Служило је осам свештеника и ђа-кон. Сви у светлим, златосветлим одеждама. На крају литургије, нешто после седам сати ујутру, сви смо се причестили.

После Богослужења окупили смо се у вели-ком салону краља Петра. Ова сала носи краљево име јер је он био донатор да се доведе у ред. Уоколо су канабета и сва је застрта ћилимима. Ћилими такозване пиротске шаре. Једна врло светла просторија. У њој је и копија Тројеручи-це. Сваки посетилац најпре целива икону Троје-ручицу, а потом најстаријег епитропа. Тада је то био отац Мојсије, висока људина и један од нај-писменијих међу старцима. Одлично познаје грчки језик и главни је за кореспонденцију с властима. Лепо је било видети црнорисце како седају редом, или по годинама или, пак, како је ко у манастир ступао. До оца Мојсија седео је старац Никанор, Зосима, па остали старци. Онда млађи. И они по неком реду који сам још у хра-му запазио. Послужење се састоји од по чашице ракије, црне кафе и ратлука. Након једног сата чуло се кратко звоњење што је био знак за обед. Пошли смо у трпезарију где је све већ било по-стављено. Наглашавам да се у Хиландару, као уосталом у свим светогорским манастирима, је-де двапут дневно. После јутарње и литургије је ручак, а после вечерње службе вечера. Пред ва-ма су два тањира, по две чаше, кашика, виљу-шка и нож и салвета. Храна се доноси у вели-ким чинијама. Топла је и свак себи сипа колико жели. У овалним тањирима је танко исечен хлеб. На одређеном размаку су бибер, крушена паприка, чачкалице и сирће. Све лепо сервирано и на дохват руке. Као у неком ресторану. Најпре се чита молитва, а онда сви поседамо и обед по-чиње. Неко од млађих монаха или искушеник за

сво време обеда чита из "Житија светих" или из "Канона" (правила). Храна је одлична. Нарочи-то је риба укусно спремљена. Има и воћа, јабука или поморанџа или које друго јужно воће. О ме-сојеђу, управо кад није пост, изузев среде и пет-ка, нађе се на трпези и врло добар овчији сир. Понекад буде и киселог млека. Оног густог као кајмак. Обавезан је бели лук и скоро редовно нека салата. У стакленим бокалима је чувено хиландарско вино. Пије се искључиво на знак звона. То чини епитроп или ко од свештеника. Пре тога никако. Ручак оглашава завршеним та-кође епитроп или свештеник лупањем дрвеном маљицом. Потом следи кратка молитва после обеда, па се сви повлачимо на одмор у своје ке-лије. Настаје необична тишина. Само по неки посетилац, већином странац не навикнут на ред о празницима, лута около и завирује знатиже-љан. У три сата поподне је вечерња. Затим сле-ди вечера, па повечерје. После повечерја, мада није пожељно, може с неким од монаха да се сретне и проћаска. Има изузетака између јутар-њег обеда и вечерње. Све зависи како се ко сна-ђе. Као нека бела врана ја сам био од почетка свима занимљив. Дошао човек из Енглеске, па су сви радознали да ме што-шта приупитају. Од раније сам се знао с оцем Арсенијем и оцем Си-меоном и од скора с оцем Хризостомом, а и с осталима сам се брзо упознао. Тако је створен добар терен да се та познанства наставе док се будем бавио у Хиландару. Једноставно речено постао сам Хиландарац. Све ми лепо. Све пота-ман. Све ми показују и нарочито много соле о

легендама. Без тога монаси не могу. Имао сам жељу да се с оцем Митрофаном испричам. Ме-ђутим, он је био презаузет монашким обавеза-ма. С њим, осим обичног поздрава при доласку, нисам прозборио нити слова. А занимало ме да питам много тога. Нарочито што се економије тиче. Поред грдних других обавеза, вођење ма-настирске економије било је још једно његово послушање. У то време, уз оца Мојсија, још је једини он знао грчки језик, у довољној мери да води администрацију. Отац Мојсије је био већ доста стар човек и једва је чекао да се куртали-ше мастиљања и потпуно посвети молитви и ду-ховним проблемима. Сви монаси и искушеници упослени су неким послом. Имају своја послу-шања, дужности одређеног трајања и редовно и ревносно их обављају. Једино канцеларијски по-сао изискује врло дуго и неодређено дневно и почесто ноћно бављење. Нарочито је то случај ако је човек агилан, с иницијативом и добрим схватањем значаја свога посла на упознавању нашег света из земље и дијаспоре с Хиландаром и његовим проблемима.

После три дана разгледања и у главном из-лежавања, сусретох се с оцем Митрофаном. На-кон свршене Литургије он ме поведе у мана-стирску гостопријемницу. Њу је тада водио отац Арсенија. Пописмо по чај, па седосмо у мана-стирски џип и после два километра вожње сти-госмо у виноград. Виноград је на мору, близу старог манастира Светога Василија и хиландар-ског пристаништа. Лепо се чују одјеци таласа. Време лепо, прелепо. Тога дана је у винограду

био само један старчић који је резао лозу. Замо-лих оца да ми да да нешто радим, као што ми је у писму и обећао. Спустисмо се до пристаништа да узмемо трактор. Беше то мали Фергусонов трактор, исти као што га у Енглеској имам. Са-мо што је овај јако лоше палио. Тако је и сад би-ло. Отац оде да донесе неко помоћно средство, а ја ти шчепам шрафцигер и ударим у батерију. Трактор загрме, а отац викну:

- Шта уради? - Е, мој оче Митрофане, двадесет и пет го-

дина ја мучим исту муку, а ти ме питаш шта уради.

Тек ти се ту раскрави отац Митрофан и да-де ми да поорем велику њиву испод винограда засађену леском. Млад расад, стар већ две годи-не, а слабо напредује. Чудим се да још и горе није. Како да напредује ако је зарастао у пире-вину. Богата и порозна земља, а пиревина ту бу-ја. Гора туберкулоза за сваку биљну културу не може се замислити. Ја почех да орем и кад узо-рах прву бразду и вратих се на почетак, отац ме заустави:

- Опрости - каже - нисам ти веровао. Многи овде долазе, многи се хвале, а кад узму трактор за главу се хватам. Какво знање, какви бакрачи. За најмањи квар морам да шаљем напоље на оправку, а то папрено кошта. Нарочито се за фрезу плашим.

Тако ме исхвали и оде да се поздрави са старим Вајом, оним чичицом који је пословао око винограда. Тај добри човек је годинама ре-зао виноград. Рађало је не може бити боље.

Орао сам два дана. Након тога удари киша, а затим празници. Кад празници прођоше, отац Никанор, тадашњи епитроп, замоли ме једном приликом:

- Брате мој, помагај. Чуо сам од оца Арсе-нија да се разумеш у сечење стакла. Стотину има полупаних. Висина велика, а ветрови бесни. И људи не пазе. Зима љута, а то је у гостинским собама. Да нам се не смеју људи што имамо картоне на прозорима. Алата има. Затражи од оца Арсенија. Даће ти.

Ја радо пристадох, али од алата не беше ни-шта. То је била нека старудија, да те Бог сачува. Морао сам да се снађем и некако га турпијом дотерах. Срећом елмајз за сечење сам понео из Енглеске. Као да сам знао шта ме чека. Тако сам за неколико дана све искрпио. Оно што ме чу-дило јесте да су им прозори и на највећој виси-ни, под самим кровом, направљени тако да се крила отварају споља где стално има ветра. Мо-рао сам да молим неког јачег да ми поскида крила и кад завршим да их поново обеси. У Ср-бији с краја деветнаестог века законски је било забрањено да се на јавним зградама прозори споља отварају. Но, добро, посао се приводио крају. И опет мало, мало па сам морао да преки-дам због празника. Први пут дошао сам само на месец дана, а јануар је пун празника. Време бр-зо прође. Сутрадан по Светом Сави морао сам на пут. Тога дана је и отац Митрофан морао по-слом у Солун. Добро се поклопило, помислио сам, да се изразговарамо. Ипак, уз пут смо врло мало времена имали за разговор. Његове везе с

људима тако су велике да му људи ни на лађи не дају мира. Тек увече у Солуну у хиландар-ској кући имали смо нешто времена за разговор. Нарочито смо о економији причали. Многе ствари су ми биле нејасне. Прво моје незадо-вољство био је виноград. Велики је и млад. Ускоро ће дати први род. Чудило ме зашто је тако посађен да не може трактором да се обра-ђује. Чуо сам и то да се монаси жале на врсте грожђа. Испоставило се да ни отац Митрофан није био задовољан виноградом:

- Разни саветници су у сабору утицали на одлуке. Признајем нисам се снашао. Нисам имао искуства. Од почетка је било грешака. Већ у старту смо погрешно поставили бетонске сту-бове, па смо касније један део морали да заме-нимо дрвенима. Кад је сађење почело посетио нас је писац Добрица Ћосић. Он је имао иску-ства у садњи винограда и самном је садио неко-лико дана. Одмах ми је, баш као и ти, ставио примедбу да су редови сувише густи и да трак-тор не може у виноград. Али, нажалост, за по-правке је било доцкан. Старци у сабору за то нису хтели ни да чују, те је тако и остало. Годи-нама је стајао тај проблем нерешен. На крају, уз грдан трошак, морали смо по један ред да изба-цимо. Тако је остало пола од засађене лозе. Има ту још једна тежа грешка. Кад се мустра за лозу добијала сви смо могли да бирамо, а ни један од нас ништа о винограду није знао. Није било по-моћи. Хтело се да се свачија жеља испуни, па отуд толике разноврсне сорте.

У то време много се причало о Ћосићевој посети Хиландару. Како је садио виноград и ка-ко је трактор и друге справе поклонио. Већина тих прича празне су и нетачне. Али ко да зау-стави новинарска наклапања кад у ојађеној Југи има једанаест хиљада наклапала. Море, да је са-мо о томе писано, па и ђене-ђене.

ХИЛАНДАРСКА ЈЕСЕН

Око сваког дрвета као тепих Лежи жуто опало лишће. Остале голе гране. Лоза свукла своје рухо око Хиландара. Остала нага стабла и гране платана. Па ипак зеленило осваја. Ловор, кипарис, бор И мноштво другог растиња На Светој Гори, На југу Балкана. Час сунце као усред лета, Час облак покрије тамом Као ноћ просторе Хиландара, Час опет сунце обасја храм, Милује зидине предака славних. Ходочасници, деца Светог Симеона и Саве, Широм Србије славне, са свих страна Свакодневном посетом поздрављају Његова здања и храм. Као Јаирова кћи Срби се буде из сна.

На радост светитеља српских, Предака наших славних Што су нам зидали ова здања, Пробуђена као некад Србија славна, Господу нека је хвала!

МОЈЕ БАВЉЕЊЕ У ХИЛАНДАРУ

И КАРЕЈИ Пре моје коначне одлуке да за навек оста-

нем на Светој Гори, Хиландар сам посећивао дванаест пута. Бавио сам се овде од једног до осам месеци, тако да се у тих дванаест долазака накупило пет целих година. Грци су ме два пута јурили са Свете Горе. Тринаести пут, 1988. го-дине, остао сам за стално. На крају те године, у осамдесет и првој години живота постао сам ис-кушеник. Године 1994. примио сам расу и мона-шко име Јован.

За својих дванаест долазака никад нисам долазио као туриста или ради каквих сличних намера, већ сам увек по нешто радио. Да помог-нем колико ми је Бог снаге дао. За исто то време у три маха радио сам и у Кареји.

Прве године радио сам у Хиландару. Више дана оправљао сам сломљена стакла на гостин-ским собама. Посао захтеван и напоран. Није ми било лако. Кад се то завршило орао сам неке ли-ваде и њиву са засадом лешника испод виногра-да. Јануар је по обичају прошао више у празни-цима него у раду, па сам брзо морао натраг. Уз

обећање да ћу се сигурно вратити у јесен. Њи-хова је обавеза била да припреме нешто да не би ленствовао, а знали смо да посла има за де-сет, ако не и за педесет људи.

Међутим, кад сам у јесен поново дошао, опет сам им поправљао прозоре. Па потом изно-ва орао неке ливаде. И, како ми се савио раоник, а нису могли убрзо да набаве нови, то ме отац Митрофан позвао да му помогнем у Кареји. Те године отац Митрофан био је Прот. У хиландар-ском конаку нагомилало се послова да те глава заболи. Најпре сам прозоре оправио. Окрпио и офарбао столарију. Потом поплочао два клозета и патос у кухињи и свршио многе друге ситније послове.

Тако је било други пут. Током моје треће посете опет сам најпре у Хиландару радио. И као по неком правилу, опет ме отац Митрофан позвао у Кареју. Такав редослед послова био је и током моје четврте посете, надаље сам само у Хиландару радио. Током моје треће посете отац Митрофан је на хиландарском конаку у Кареји оправљао део другог спрата, па му је била по-требна помоћ. У питању је десна страна зграде коју Руси нису стигли да доврше кад су због ра-та све напустили и у Родину се вратили.

Уопште је много посла било у хиландар-ском конаку. Таман кад завршиш једно, нађе се друго. Кухиња је била у страшном стању. Патос дотрајао, црвоточина сама. Прозори неофарба-ни, иструлели. Ако се не пази и прозор на време не затвори, ветар ће однети читаво крило. Сло-јеви и слојеви фарбе отпадају после сваке кише.

Све се поткоруши од влаге. Клозети у очајном стању. Све дотрајало, старо. То је само што се тиче послова унутра. Споља је требало још и више радити. Нарочито је калдрма пред кућом тако лоша била да људи ноге поломе.

У подруму је вода годинама лежала. Само благодарећи томе што је зграда зидана каменом и темељи добро урађени није се ширила влага. Ту у подруму вода је многе ствари упропастила. Чуо сам да је у згради конака некад живело шест доктора монаха. По тој причи ти руски доктори справљали су неку врсту лека и пакова-ли га у бочице од по педесет грама. Таквих сам бочица нашао неколико хиљада и можда десе-так хиљада налепница. Била је и цела тона књи-жица с упутством за коришћење тога лека. Све пропало, па сам морао да изнесем на гомилу и спалим с другим упропашћеним стварима. По другом извору. радило се о чудотворној ивер-ској водици која је у тим бочицама пакована и слата у Русију за лечење болесних и нероткиња.

На поприлично високој згради конака осам је олука потпуно иструлело. Из њих се вода слива право у подрум, а канали за одвод запу-шени. Под калдрмом су, па ништа није могло да се уради без рада на калдрми.

ЖИВОТ У КАРЕЈИ Кареја, престоница монашке републике

Свете Горе. Овде је седиште манастирских кан-целарија и конака свих двадесет светогорских манастира, изузимајући манастир Кутлумуш ко-ји је у самој Кареји. Хиландарски конак је на највишој тачки, као на осматрачници. Некад, пре Првог светског рата на том су месту биле три велике руске келије. Једна је потпуно уни-штена. На темељима те зграде почива тераса пред конаком са стране мале баште. Друга је зграда у распадању. Трећа је наш конак и у са-свим је добром стању. Та зграда је и најкасније сазидана. Сваки камен је тесан и потпуно једне величине. Легенда или стварност је да се цео материјал у царској Русији спремао и лађама довозио на Свету Гору. Висине је два спрата с великим подрумом испод целе зграде. Оно што је најзанимљивије на том терену јесте цистерна за воду. Никако нисам могао да утврдим поло-жај извора који је пуни. Је ли тај извор ту негде близу или од некуд даље долази, то никад нисам сазнао. Изванредно је јак. Вода тече у великом млазу без престанка и зими и лети. Најбоља во-да на Светој Гори. Њоме се снабдева велики број келија. Јако је питка, право здравље. До-вољна да залива башту од неколико хектара и поред овога што сада снабдева.

За време мог бављења у Кареји раније ус-постављени поредак није се мењао. Тај поредак

у многоме је зависио од гостију. У то време сви посетиоци Свете Горе морали су најпре да свра-те у Кареју. Да у општини плате улазну таксу и добију дозволу за обилазак манастира. Као и да-нас та је дозвола важила четири дана. Поред то-га морали су да се пријаве полицији. Неретко би у Кареји остајали да ноће, а почесто и по неко-лико дана обилазили околне манастире, скитове и келије и враћали се опет да се одморе и за пут припреме. И тад је у самој Кареји, у неколико гостионица, било места за смештај путника, али то је обичном нашем свету било скупо, па се до-вијао како је знао и умео. Сваком је хиландар-ски конак био отворена кућа. Све је овде било организовано као у манастиру. Послужење, обед, преноћиште и остало. Гости би остајали једну ноћ, а ако је бура или киша и који дан ду-же. Сви манастирски конаци у Кареји, па и наш конак имали су човека задуженог за те послове. Он је кувао, поспремао собе и радио друге до-маћинске послове. У нашем конаку дуже време домаћин је био Грк Аврам кога су наши људи, ко зна зашто, звали Ђорђе. Аврам је најпре ско-ро четрдесет година радио у Хиландару, па су га, кад је остарио и више није био за тешке по-слове, послали у Кареју.

Обедовало се у кухињи. У њој се кувало на великом шпорету, а јело за столом за којим је могло да седне шеснаест особа. Храна је серви-рана као у хотелу. Два порцуланска тањира, нож, виљушка и кашика, две чаше, једна за во-ду, друга за вино, салвета. Сланици обавезни, со, бибер и туцана слатка паприка. Четири бока-

ла с водом и четири литарске флаше с вином. Јело се износило у четири чиније од доброг пор-целана. То у случају да је супа или неко чорба-сто јело. За гушћа јела коришћени су велики овални тањири. Хлеб је служен у плетеним кор-пицама. На челу стола седео би отац Митрофан, па редом гости. По положају и старини. То већ отац сређује. Сасвим на зачељу је наш "телохра-нитељ" Аврам с испупченим стомаком и грао кецељом. Уштогљен и званичан. Његова је уло-га да јело послужује. Како шта и кад треба, али и да седи за столом и с гостима обедује. За њих је Аврам имао свој кантар. Много јешне није волео, а ни оне који се маше за трећу чашу. Кад би се то десило поглед му се мутио, а отац Ми-трофан би му дискретно давао знак: "ако, ако". Аврам би на то севао очима, љут. Кад би изнео боље јело, није волео оне који би се двапут по-служили. За трећи пут већ би га шлог стрефио. Уз прву чашу вина друштво би започело разго-вор, али је много пута телефон звонио и отац Митрофан би морао у канцеларију. Понекад би се то десило неколико пута током обеда. За тај телефон сам оца често критиковао, а он би се бранио:

- Е, да нисам монах и да не носим расу било би по твом, овако, не иде.

После завршеног ручка Аврам преузима. Хвата млађе госте, мангупе, како их је звао, да распреме сто и оперу судове. За то време он би још по нешто кувао за познате госте и оне који би учествовали у дискусији. Често се остајало до дуго у ноћ. И поред тога, отац Митрофан је

редовно устајао у два сата по поноћи да испуни своје монашко правило.

Кад је Аврам пензионисан, на његово место је дошао Коста. Човек без фамилије, боем, те-шка пијаница. Проблематичан и на своју руку. Био је и неки надри-фарбар и сваштар. Кад је дојадио оцу Митрофану, заменио га је особењак Грк Антоније монах. Завео је неки чудан ред је-дења да од глади свима крче црева. Не знам за-што отац дуго није реаговао, па сам му се зато и подсмевао:

- Ако ти нико и не дође главе, умрећеш на оваквој храни поред Антонија.

Спремао је Антоније себи по нешто, спре-мао, није да није. И неку добру штрудлу је ме-сио. И тек кад не би могао другачије, уделио би мени и оцу по парченце. Често сам га виђао док врши монашки подвиг. Метанија на простирци широм отворених врата келије.

Прави ред у конаку био је док је радио Аврам.

АВРАМ ИЛИ ТИ ЂОРЂЕ Аврам или Ђорђе, како смо га ми Хилан-

дарци звали, мој је вршњак. Кад смо се први пут упознали имао је као и ја шездесет и четири го-дине. Доселио се од некуд у Јерисос. Има су-пругу, сина и две ћерке удате у Солуну за добре трговце. Имао сам прилику да упознам мужа млађе ћерке. Честит и племенит човек. Кад је

Аврам отишао у пензију још му је била жива ба-ба. Болесна жена, тежак шећераш и још, како ми се Ђорђе пожалио, не слуша докторе, једе слано и слатко и сатире колаче. Тај зет што сам га упознао често га је обилазио и помагао. На-рочито кад је баба умрла и Ђорђе почео још ви-ше да побољева. И сам је био шећераш. Свраћао сам му понекад. Намучио се сиротан. Неколико година пред пензијом више није могао да се хр-ве с огромним бачвама у хиландарском подру-му. За време првог свог мандата у Кареји отац Митрофан га је повео са собом да кува и по-спрема. Ђорђе је био одличан кувар. У то време посете манастирима нису биле тако бројне као данас, али су биле свакодневне. Отац и Ђорђе су се током претходних година толико зближи-ли да су с мало речи један другог разумели. Ђорђе је своје карејске обавезе схватио јако озбиљно и с истом озбиљношћу их испуњавао. Понашао се као неко чије је задужење да бди над оцем Митрофаном упоредо с дневним оба-везама. С друге стране отац Митрофан се бри-нуо за њега и помагао га као најрођенијег.

Често сам у доконим часовима седео с Ђор-ђем уз црну кафу, док би он надзирао јело на шпорету.

Понекад би ми се пожалио да га отац Ми-трофан не слуша:

- Не пази се. Они мангупи из амбасаде пле-ту мрежу око њега, а он ништа. Дознао је да су намеравали да га киднапују и ништа није преду-зео. Разни људи овде долазе. Има таквих који

никакви верници нису, па се плашим, пратим им сваки корак.

- Е, мој Ђорђе, тешко је то - саветујем га ја – ту ти ни пиштољ не вреди много. Ако човеку желиш да нанесеш зло, има много ефикаснијих начина за то.

- Шта, бре, шта - узнемири ти се мој Ђорђе. - Па, ето, Ђорђе, оно његово трчање на прокле-ти телефон, како га ти зовеш. И јесте проклет. Кад је обед често по пет пута устаје са стола. И ту је кључ. Седи мангуп за столом и, као бајаги, јури мушице. Тако само неприметно у тањир с јелом спусти отров. За десет минута отац Ми-трофан је мртав.

Хвата ти се мој Ђорђе за главу: - Јесте, јесте, брате Вито, никад ми то на ум

није пало. Луди Ђорђе, може, може. А, чекај ти, голи сине. Добар и паметан човек. Толики свет трчи да се с њим поразговара. Е, мој Вито, какав ти ту свет не долази. Немци ми мало и досади-ше. Знају да добро немачки говори, па како који на Атос дође право њему трчи. До дубоко у ноћ остају. И из емиграције му долазе. С њима ми је лако. Дивни људи.

За време рада у Кареји Ђорђе је неговао ло-зу на горњој и доњој тераси. Добро однегована лоза, зна се, добро грожђе даје. На годину Ђор-ђе добије по шест стотина литара вина и одлич-ну комовицу. Марљиво је и са знањем радио, као да своје ради. Прави домаћин. Топио се од милине кад би га хвалили за вино и за куварске мајсторије. Много нам је недостајао кад је у пензију отишао. Све је подивљало. Лоза запу-

стела. Бујнију вегетацију од те на терасама ни-сам видео.

И отац Митрофан је био вољан да му по-могне:

- Види, Ђорђе, како расте трава као из воде. Купи десет јагањаца овнића, порани их и кад одрасту продај.

Послушао га Ђорђе. Купио десет јагањаца и угојио их у грдне овнове. Угојио и осам про-дао, а два оставио за касније.

Једном приликом су обојица негде отишли из Кареје. Отац Митрофан послом, а Ђорђе на неки дан до куће. Али ми за овнове није казао. Кад се смркне овнови сами одлазе у склониште поред конака. Ја сам тога дана био у великом послу и на њих нисам обраћао пажњу. Видим с прозора трчи отац Инок и зове ме сав задихан. Ја за њим, кад иза куће, овнови упали у кречану. Добар мраз је био, а они су ноћ у залеђеној кре-чани провели. Једва смо их извукли. Видело се да су тешко оболели. Срећом да је истог дана стигао Ђорђе и поклао их. Месо је морао нешто јефтиније да распрода. Пожалио ми се:

- Доста су били слаби. Мислио сам да их поправим и добијем који грош више. Е, мој Ви-то, где је танко ту се кида. Нема Аврам среће. За Божић оде отац Митрофан у Немачку, а Ђорђе у своје село да с родбином празнике проведе. Зна Ђорђе да је мени због шећерне болести потреб-но свеже воће. И било га је у конаку, али у брзи-ни заборавио да ми каже где држи кључ од те собе. У селу је остао до Нове године. Следећег дана вратио се сав брижан и већ са врата почео

да ми се правда за воће. Био је спремио добар ручак, а гости још не пристижу.

- Волиш ли мушмуле - пита ме. - Волим, Ђорђе, волим. Како не бих волео.

Само ако су зреле - одговарам му, а овамо у цр-ну земљу да пропаднем. Све сам ја то, од првог до последњег стабла, претходних дана обрстио. Идем за њим до прве воћке као осуђеник. Знам тачно шта ће се десити. На том високом дрвету остало је нешто мало мушмула. Као за лек. Идем, прснуо бих у смех и да се само окренуо прочитао би ме као књигу. Кад виде огољену воћку он само диже руке увис:

- Ауф, ауф, Грци, Грци, проклети били. Бре, бре, бре све покрадоше.

Ја се уозбиљио, па му кажем: - Не секирај се, Ђорђе, то мора да је неки

сиромашак. Милионер сигурно није дошао. Би-ло шта је било.

- У бре, Вито, а ја мислио да те обрадујем - снебива се Ђорђе и прстом ме позива да пођемо даље. Код следећег стабла још гора сцена - ауф, ауф, Грци, Грци, па да макар ово мало дрво оставише, а оно ни једна за лек. Проклети били.

Те године оправио сам канале и наместио олуке. Онда сам прешао на калдрму. То су те-шке плоче од црвеног камена тврдог као кре-мен, величине седамдесет са четрдесет сантиме-тара. Све су целе, само су на песку биле, па вода однела песак испод њих. Најбоље би било, раз-мишљао сам, да се ураде са слабим цементним малтером. Посао спор и тежак. Гледа ме Ђорђе, па ће сажаљиво:

- Бре, Вито, тешко је то за једног човека. Поготово за тебе. Слабашан си. Лакши од једне плоче. Волиш ли грашак?

- Како да не волим, Ђорђе. Само да није млад.

Ту Ђорђе поче да ми слади како може да уготови јело од грашка јаче од било каквог ме-са. Нахвали га и оде да спрема. Ја радим свој посао и осећам мирис грашка који се полако шири. Осећа се, мислим се ја, чак до Протата. У том изађе Ђорђе с кесом у руци. Мора у продав-ницу. Рече ми да припазим на ватру и проме-шам јело и, ако треба, додам повремено по мало воде док се он не врати. Таман он замаче за ка-пију, ево ти служитеља из Протата. Води неког Немца дугајлију, савио се као гудало. Служи-тељ ми гестикулацијом објасни да је човек пао у Протату и једва се повратио. Ту Немац прогово-ри енглески, те се ближе упознасмо. Послао га отац Митрофан да се мало опорави и одпочине. Под вињагу испред конака донесох му ћебе и ја-стук и он леже да се одмори. Изнесох му по обичају кафу, ратлук и ракију да га послужим. Извиних се послом, па како сам имао спремљен малтер, одох да га употребим. После краћег вре-мена дође и Ђорђе. Гладан Немац удише опојни мирис из кухиње и пита какво је то јело. Цео дан није човек јео, па му беше мило кад чу да је грашак. Већ шести пут је на Светој Гори. Про-фесор је у пензији. Дуже време познаје оца Ми-трофана и посећује га у задње две године.

Изгледало је да смо те вечери с гостима за-вршили. Ђорђе ми каже да грашка има толико

да ће га бити и сутрадан, али само за мене да ме укрепи за рад.

Не лези враже, дођоше пред вече још четво-рица. Сад већ настаје главно. На Ђорђевом лицу сам јасно видео љутњу. У почетку беше нека фина супа, па се прешло на грашак. Ретко се ко послужи два пута супом, али кад Ђорђе унесе топао грашак, он испуни просторију мирисом и изазва отварање апетита. Признајем да ништа укусније у животу нисам јео. Ретко ко да се не послужи двапут, а Немац, Богме и трећи пут. На Ђорђевом лицу се оцртавала љутња. Мада је исто било и кад су се људи по други пут послу-живали, трећи тањир Немца потпуно га изобли-чи. Отац Митрофан га смирује погледом. То ни-је први такав случај. Ја одавно знам те њихове безгласне разговоре и они ме забављају. Слатко би се насмејао кад отац одговара главом и очи-ма: "дај, дај човеку".

Кад се вечера завршила отац Митрофан оде послом у канцеларију раније него обично. Ја сам међу првима устао с трпезе. У то време чи-тао сам "Књигу о Милутину" и брзо сам се упу-тио у своју топлу келију. Легао сам у кревет и дохватио се књиге, кад ето ти Немца. Жали се да му је Ђорђе дао хладну собу. Страхује за здравље после оног шока у Протату. Видим чо-век је у невољи, скочих, узех своје ствари и ра-до му уступих своју собу. Мислио сам преспа-ваћу то вече у његовој соби, а кад сутрадан оде, вратићу се опет назад. Немац убрзо дође за мном и извињавајући се замоли ме да се вратим. У мојој соби су два кревета па да мало ћаскамо.

Пристадох. Дуго смо се разговарали. Кад сам се као и обично пробудио око шест сати Немца већ није било. Рано је кренуо пут неког манастира. Обукох се и мало нешто прочитах. У седам ће отац завршити своје уобичајено богослужење, па да попијемо чај. Одем у ону хладну собу по своје ствари које претходне вечери нисам сти-гао да назад вратим, кад тамо мојих ствари не-ма. Сиђем до кухиње и скувам чај. Ево и оца Митрофана. Уз чај му се пожалих. Он се насме-ја:

- То ти је Ђорђе ствари склонио мислећи да су Немчеве. Хтео је да га казни за три тањира грашка и четврту чашу вина. Остави мени да ја то средим, немој ништа да му причаш, посрами-ће се. Тако и учинисмо. Кад сам после ручка до-шао да се мало одморим, моје су ствари биле на кревету. Али није испало све како је отац ми-слио. Ђорђе ми се сав црвен у лицу неколико дана извињавао:

- Бре, Вито, опрости. Мислио сам за твоје ствари да су од онога крмка што поједе онолики грашак. Хтео сам да га казним. Овај наш Ми-трофан је ко задушна баба. Много мази ове ман-гупе што се вуку по Светој Гори. Мек ко врућ лебац. Ти људи би ти очи извадили.

Понекад, док би Ђорђе спремао ручак, отац Митрофан би сео за сто да се малчице одмори од писања и телефона. Ђорђе би то једва доче-као. Хитро би приставио лонче за чај или кафу да послужи старешину. Отац је волео да се у тим часовима с Ђорђем мало нашали. Само да би чуо оно његово: "и бре, бре, оче Митрофа-

не". Тако, у једном разговору поставих ја беза-злено питање оцу о начину живота Грка на оба-ли.

То су скромни људи - прича отац - кад сам дошао у манастир стари су ми монаси причали о томе. И сам сам понешто од тога видео у Јери-сосу. На месту оних модерних зграда некад су биле чатрље. Испред чатрља пружала се велика вињага и правила ладовину. Сећам се две куће. Видео сам како лети старци леже само у гаћама и кошуљи и уживају у хладу док сунце пече. Све ознојени спавају. Пробуди се тако човек, поред њега нож, а на диреку надстрешнице виси по неколико риба, поприлично сувих. Одсече два, три парчета меса и са мало хлеба заложи, па натегне суд са водом. Мало се протегне да исправи ноге, па опет легне. Стари причају да су позамашне рибе, док није било оволике мо-торизације, пливале у великом броју тик уз оба-лу. Биле су толико мирне да си могао руком да их хваташ. По природи су слане, тако да се на диреку у две полутке лако суше и не нападају их мушице. Као пастрма су укусне кад се на ја-ком грчком сунцу добро осуше.

Дуго Ђорђе ћути. Понекад и сам потврђује. Али кад отац рече да сељаци нису спавали на кревету, поче да негодује:

- У, бре Митрофане, немој, бре. Сад га пре-тера. Међутим, ни овај не попушта:

- Шта немој, то сад ко бајаги нема, има, Ђорђе има - и као пример наведе му неку поро-дицу из Јерисоса коју су обојица знали.

Ђорђе није волео комунисте зато што су га 1944. године тукли и повредили му ногу и си-гурно не би живу главу извукао да им није по-бегао. Одвели су му брата свештеника у шуму и убили га. За њим је остало троје сирочића.

Кад је Ђорђе пензионисан, приликом дола-зака на Свету Гору, обилазио сам и њега и давао му по неку пару. Тако је до предзадњег доласка било. Последњи пут сам га видео како у цркву иде полуслеп. Шећерна болест је учинила своје. Ослабио је у лицу и потамнео. Ускоро сам чуо да је умро.

У пензији, док је још по мало могао да ради и жена му била жива, чувао је неколико коза. Слабовидан, једном приликом оклизне се и пад-не у некакав бунар који није имао сантрач. Сре-ћом жена му је у близини разговарала с неком својом другом и чула запомагање. Освртала се и освртала и никако да види од куд глас допире. Најзад се сетила да га је последњи пут видела код бунара. Појио је козе. Притрчи ти она буна-ру, гвири доле, а Ђорђе је грди седећи на некој попречној греди за коју се закачио:

- Шта бленеш у мене! Дај ми тај конопац и зови неког да ми помогне.

ЛУТАЊЕ ПО КАРЕЈИ Причао ми је отац Митрофан да Хиландару

у Кареји и околини припада 25 келија, да су слабо насељене и да у њима једва има један до два монаха. Ни до данашњих дана ништа се зна-чајније није променило. Само у једној келији има нешто више монаха, њих око двадесет. Има и таквих келија које би могле да приме и далеко већи број монаха. Таква је келија испод самог хиландарског конака, поред пута за Протат. То је огромна зграда са четири спрата, с почетка XX века савремено грађена железом и бетоном. Ту је некад, кажу, живело 80 монаха. Сада је на-пуштена, без прозора и врата. Сва у распадању. Већину тих келија и ту велику више пута сам обишао. Чудио сам се тим руским неимарима који су сва та здања подигли. На Светој Гори Руси су својевремено били у великом броју. Ка-ко се тврди преко 5000 монаха. Овде је терен ја-ко стрм и подзидаван је терасама. И наш конак је сав у терасама. Терасе су некада биле пуне воћа и поврћа, лозе и сам Бог зна шта све ти предузимљиви људи нису гајили. У удолици под брегом имали су, види се по трагу, млин на води. Ко зна чега још ту није било. Све ме то привлачило да погледам, али како су зграде за-расле у шипражје и коров, многима се није мо-гло прићи.

У Кареји је и хиландарска велика шума. Пред смрт оца Митрофана тачно је утврђена и

више нема нагађања. Постоје записани подаци, али ми нису доступни. Цифра се креће од се-дамдесет до седам стотина хектара. Пред Божић једне зиме пао је врло велики снег у Кареји. Ка-ко је била недеља одлучио сам да прошетам и обиђем ту шуму. Причали су ми људи да најве-ћи број стабала расте из пањева. Нарочито ме то интересовало да видим. Сеча се обавља сваких 18 година. Кад избију нове младице поткрешу се и оплеве после неколико година остану само јаки изданци. Њих неколико на пању. Чуднова-то, ништа се даље не ради. Расту сами. Кад се дрво сече из пањева ничу нови изданци и ти па-њеви иструле и за неколико година претвориће се у ђубре и то одлично храни нова стабла. Кад зађеш међу то дрвеће ноге утањају. Идеш по снегу као по облацима. Идући том лепотом за-нео сам се и загазио дубоко у шуму. Већ сам се добрано удаљио кад сам пропао у некакву рупу пуну житког блата, муља и сатрулелог лишћа. Све је било под снегом и ту рупу никако нисам могао да видим. Имао сам дубоке чизме, али сам упао у дубину повише појаса. Неколико сам се пута упињао да изађем и опет бих се нашао у муљу. Озбиљно сам се уплашио. Само благода-рим једном жбуну што сам се извукао. Мокар до сржи и прљав, чизама пуних муља, ојађен журио сам у конак и гледао да се ни са ким не сретнем. Срећом по мене соба ми је топла, фу-руна до плафона, а цепанице од метра. Брзо сам се пресвукао. Претходно сам се чаршафом осу-шио, па заложио купатило за купање. Хвала Бо-гу, нисам боловао. Права срећа јер сам пола са-

та журио да се што пре дохватим конака. Ваљда ме то и спасло.

У велику руску келију испод хиландарског конака, четвороспратницу у распадању, одлазио сам више пута. У то време у њој је живео стари монах Румун. Од младости је живео с Русима. Радио је тешке послове и све их надживео. Као последњи становник овог здања ту је и окончао свој тежачки живот. Остављао је утисак потпу-но срећног човека. Његово лице је то говорило. Љубазни старац. свуда ме је водио и све ми по-казивао. Дуго ми је причао о жизњи јунака ру-ског рода:

Видиш та четири велика стуба - упирао је прстом у високе бетонске стубове на улазу у ке-лију - ти су их људи за једну ноћ поставили и изиграли тадашњи закон. Управо, нашли су ру-пу у законику по коме власт не руши оно што се потпуно доврши за једну ноћ.

У дну зграде је велики ходник који се пру-жа целом дужином зграде. Право до двери хра-ма Свете Тројице. У то време много што-шта је већ фалило. Ни помена није било од намештаја.

- Што било харашо све однели - каже ми монах на лошем руском.

Све развукоше, како то Ђорђе каже, про-клети Грци. Чак и прозоре и врата. Само још по нека врата стоје на својим местима. Огромна су, па нису могли да их употребе. У једном вели-ком одељењу, ваљда је била нека пријемница, изгребане фреске. На средини, од разноврсне монашке одеће, направљен је прави бунар. Све је постављено тако да се по врху виде знаци до-

стојанства већих монашких чинова. Иста та оде-ћа могла се запазити на њему кад празником оде у неку грчку келију која тога дана слави. За на-редни празник носио би другу расу са целим де-кором. Такав је био његов протест што су руски монаси у великом броју враћени у Русију. У тој рупи и зими и лети старац је спавао. За разлику од келије црква је остала недирнута. Ту ми се допала једна огромна икона с руским ликом. Плави Христос. Светлост усред те велике туте. Био сам пријатно изненађен и када сам обила-зио спратове. Без иједног прозора и врата зјапи опустели колос. Средином води велики широк ходник. С једне и друге стране монашке су ке-лије. По старом руском обичају једном фуруном греју се две собе. Кад сам унутрашњост тих ке-лија погледао било ми је јасно да су ти људи, удаљени од своје родине, хтели да ураде нешто типично руско. Пећи су велике циглом зидане. Кад се наложе, комотно може да се борави у то-плим келијама. У њих су трпани огромни пање-ви и, како ми стари прича, кад има жара само је један пањ довољан. Ако се два или више ставе много брзо горе и праве велику топлоту, па не може да се спава.

Стари би, кад је време лепо, узео нешто са гомиле одеће, обукао и сео испред зграде у ди-вљину која се уз зидове пуже. Право је чудо ка-ко се није плашио змија којих овде доста има. Чита старина и одмара се. Поподне стално не-где иде на вечерњу. Мање у протатску цркву, више у неку келију. Тамо обично по нешто и ку-сне, попије чај. Петком је парастос, па буде ма-

ло кољива и то је њему довољно. У два сата но-ћу редован је у некој од келија, све време до окончања литургије. Ретко кад се не освећује жито за тај дан, пошто је скоро сваки посвећен неком свецу, осим Госпојинских празника. И ту се нађе нешто да се заложи и чај попије. Поне-што и од гостију добије. И келиоти му редовно нешто пруже. Тако стари живи као птица на грани.

Занимљиво је било његово облачење. До повише колена у неким дроњавим чизмама. Ка-ко су то Руси носили, саре од грубог црног сук-на, а доле кожа. Изнад тога увије по неколико струка крпетина од монашке одеће и увеже де-белим канапом, па обуче подрасник и расу, како већ за тај дан нађе за сходно. И све у циљу про-теста.

Волели су га људи и помагали. Његов жи-вот је текао као мирна река. Потпуно безбри-жно.

Отац Митрофан је једном приликом седео испред конака у друштву гувернера. У то време била је војна влада и гувернер Свете Горе је био пуковник. С тим човеком је отац Митрофан био у великом пријатељству. Он му је несебично по-магао да реши многе манастирске проблеме. Том приликом спазили су старца како на сунцу чита и пожелели мало да с њим поразговарају. Лепо их је дочекао. По војнички, стојећи. Гу-вернер га пита за родину и има ли вести отуд.

- Немам вести али сам чуо да је тамо игу-ман неки Сауческо и да је општежиће завео, па

онда мора да је добро - рече старина, па се обра-ти оцу Митрофану:

- Чуо сам, оче Митрофане да се осушила лоза Светог Симеона? Је ли то истина?

Кад га отац увери да то није тачно, он клик-ну:

- Спаси Бог - и прекрсти се - знате, нема општежића и још нам само фали да се лоза Све-тог Симеона осуши па, спаси Бог, пропаде цела Света Гора.

Кад сам пети пут посетио Свету Гору до-брог старца из руске келије више није било ме-ђу живима.

МОЛИТВА

Господе Исусе Христе, Кад ноћас са Крста сиђеш свога И на престо свој седнеш О деснују Оца, И ако те мој род Свакога дана распиње и ружи, Ради деце мале И светитеља рода мог Који пред тобом клече и моле, Ипак милостив буди Јер му је ум помућен И не зна шта чини. Пастира нема народ мој. Ум му очисти, Језик укроти, Мир подари, Муку ублажи

И слабе оснажи Да ти служе Господе милостиви.

ЧИКА ЂУРА И ЊЕГОВА ПРИЧА

Жао ми је што ни до данашњих дана нисам

успео да видим унутрашњост цркве у скиту Светог Андреја. Покушавао сам више пута, али нисам имао среће. Човек који је имао кључ од цркве био је одсутан. Нисам могао срцу да одо-лим. Лутао сам около загледан у то здање с ви-соким куполама начето пожаром. Силазио сам и у провалију иза скита и стајао без речи загледан у дело неимара. Дубок и стрм процеп. На та-квом терену Руси су изидали неколико тераса високих по неколико метара. Зид, па поравнато, па опет зид. Негде три, негде четири терасе. Зи-дови од тешког камена, дебели. Тврдо и нераз-рушиво. Некада су на тим терасама сађене ба-ште, сад се до неба дигао коров. Јадна наша православна Русија. Зграде су исте као наш ко-нак, па није без основа прича да се материјал за-једнички лађом довозио. Сав тај материјал био је унапред сређен и вероватно нумерисан, те су тако мајстори по бројевима камен слагали. Чудо је и како је тај исти материјал копном транспор-тован. Море је десетак километра удаљено. Тре-ба и три висока брда прећи. Отац Митрофан је доста о томе знао. Ваљда је и понешто читао. Углавном, рекао ми је да је за тај посао било ан-гажовано неколико стотина мазги. Мазге су те-

глиле тешке товаре с брда на брдо и грдни рад-ници из околине Свете Горе нашли су овде пар-че хлеба. Кад је Свети Пантелејмон зидан на хи-љаде радника је радило. Сваких петнаест дана долазио је брод с храном за монахе, али и за околну сиротињу. У дугачким редовима људи су чекали за помоћ. Пола џака хране и по дукат сваком.

Чика Ђура је један од оних људи који без Свете Горе нису могли. Често је у Кареју свра-ћао. Радо сам слушао његове светогорске дого-довштине и доста лепог научио. Пожалио сам му се једном на моју злу судбину у вези скита Светог Андреја. Причао сам му да никад у све-тоандрејску цркву нисам ушао, нити сам кога од монаха нашао, мада сам их дуго тражио. Чика Ђура ми рече да ни сам с тим монасима дуго није имао среће, да се дуго мучио и на крају их једва нашао и исприча ми једну по мало фанта-стичну причу.

"У Француској сам чуо од руских избегли-ца да у скиту Светог Андреја живе још четири остарела монаха. Намеравао сам још од раније да идем на Свету Гору и добро ми је дошла та информација. Из Француске сам понео поздраве руске браће. Кад сам на Свету Гору стигао нај-пре сам пошао те монахе да тражим. Дуго сам их тражио без успеха. Лутао сам преко три сата по запустелим зградама и пао у очај. Кад сам, по ко зна који пут, био код источне зграде, бли-зу садашње школе, уђем ти опет решен да још једном детаљно све прегледам. Зграда се отегла, нигде краја. Негде око њене половине чујем ти-

хо певање. У то време је почињала вечерња, па сам помислио да су то они. Нисам се преварио. Само неколико метара даље навирим кроз полу-отворена врата и угледам чудновату сцену. Че-тири старца у монашким ризама, грдне људине, седе на неким полуниским столицама и тако се-дећи врше Божју службу. Један од њих кадио је такође седећи. Кад ме угледаше прекинуше слу-жбу. Испричах им укратко ко сам и откуда идем и кад им предадох писмо од браће Руса, они се просто озарише радошћу. Оставише службу и поведоше ме у неку повећу трпезарију која им је и за кухињу служила. Све је унутра запуште-но, али њихова љубав наткриљује сваку запу-штеност. Царски ме послужише и слатко се ис-плакасмо над овом безнадежношћу, али још и више за догађаје у родини. Лију старци горке сузе. Два доктора и два инжењера. Ту су скоро тридесет година. Боли их. Одавно овде не иде како треба. Нема млађих и већ се сада ближи крај свему. Знају они то добро.

- Кажите нашој браћи све што сте видели и осетили овде. Молите их нека пошаљу људе иначе ће све у грчке руке прећи. Много је тога већ и припало њима. Такав је закон на Светој Гори.

Већ се увелико спуштао мрак. У страху да сам људе одвојио од обавеза стао сам да се из-вињавам.

- А, ето њичево, имамо ми времена. Овакви какви смо више лежимо него што ходамо, па нам сан на очи не долази - рекоше и при растан-ку ме одведоше у један собичак и подигоше ка-

пак с некаквог буренцета. При светлости свећа сину још јача светлост. Сјактиле су драгоцено-сти годинама скупљане. Све сами жутаћи. Пуно буренце.

Узмите, узмите, помогните се и за услугу кажите нашој браћи за нашу жизањ и све ово што сте код нас доживели.

Дете, осетио сам такав бол у грудима као никад у животу. Грунуле су ми сузе и нисам мо-гао реч једну да проговорим. Читао сам руску литературу, занимао се за руске класике, схва-тио лепоту и душу руског бића, руску величину и сада видим ову агонију. Не знам како сам се с њима опростио и појурио у мрак.

Као да ме нека невидљива сила понела и као да сам чуо глас:

'Бежи, бежи, ово је предвечерје смрти'. Тек доцније кад сам на конак стигао и по вечери на починак отишао сетио сам се оног што су ми на растанку рекли:

- За годину, две нас неће бити и као што хи-јене лешеве развлаче и ово ће бити развучено.

Тако је и било." * * *

Чика Ђорђе је чудна појава. Право име му је Ђорђе Рош, али смо га ми из емиграције зва-ли чика Ђура. Његов отац је пореклом био Француз. За време Обреновића градио је желе-зницу у Србији и толико заволео Србе и Србију да је у нашој земљи остао да живи. Не знам је ли имао женске деце, али знам да је имао три сина и да су сва тројица били учесници првог светског рата. Чика Ђура је с Јашом Љотићем

био на војној академији. Године 1915. у одбрани Београда био је млади командир чете код мајора Гавриловића. Остао је жив, али тешко рањен. Неки је немачки виши официр обилазио стра-шно разбојиште и међу мртвим и рањеним вој-ницима наишао на младог тешко рањеног пот-поручника. Одмах је наредио да се рањеник од-несе у болницу и скренуо пажњу да му се сачу-ва живот. Био је дуго на лечењу и пошто је из-лечен послат је у заробљеништво.

Кад је после рата решавано питање ратне штете чика Ђура је био тумач. И кад се ратна штета наплаћивала у натури био је на тој ду-жности. С браћом је после рата имао велике по-слове. Сам ми је рекао да су при градњи панче-вачког моста у делу гвоздене конструкције и они имали удео. Пошто је био инвалид у другом рату није узео учешће. Био тумач. Много ми је причао о раду и помоћи Милана Недића срп-ском народу. Жалио је што смо ми Срби брзо-плети и не умемо трезвено да решавамо велике проблеме, него свак на своју страну вуче. Као тумач имао је могућности да с извора дозна многе поверљиве информације. Дознао је и то да су српског крволока из Ен-де-ха-зије Павели-ћа Немци желели да смене јер им је до грла до-шао, али српска неслога је многе могућности, па и ту осујетила. После рата преселио се у Арген-тину. Причао ми је о високом друштву у коме се у тој земљи кретао. О Стојадиновићевој по-годби с Павелићем. У Аргентини је имао велики посао, модерну вилу с луксузним намештајем, лимузину. Кад је осетио да Перон губи власт

чика Ћура се на време измакао, спасао подоста имовине и вратио се у Европу. Најпре у Фран-цуску, па се пред крај живота скрасио у Грчкој. Живео је на обали егејског мора у малом при-станишту Уранополис, на самој граници са Све-том Гором. Чика Ћура је био велики пријатељ Хиландара. Када је седамнаести пут кренуо да посети Хиландар, сео је у лађу и већ после десе-так минута вожње напустио овај земаљски свет. Жеља му је била да буде сахрањен у фамилијар-ној гробници у Београду, али се Конзул устезао да то одобри. Хиландарци се озлоједе, па га из Уранополиса понесу да сахране на Светој Гори. Лађа само што беше одмакла од дока, кад у том стиже ауто из амбасаде и људи с обале надену-ли у вику да се брод врати. Али Хиландарци љути нису хтели за то ни да чују. Донесу га у Хиландар и ту сахране. И данас на хиландар-ском гробљу стоји споменик с именом - Ђорђе Рош. Нисам сигуран ко му је споменик подигао, само знам да му је на сахрани био један брат из Швајцарске.

У Београду његова је фамилија имала две велике куће и породичну гробницу. Мислим да му је супруга, тетка Љубица, била Холанђанка. Било је то једно племенито створење. Није јој било лако с чика Ђуром и његовим вратолом-ним идејама. Био сам њихов гост и осетио сам дивну породичну хармонију и велику љубав.

Чика Ђура није знао за умор. Писао је пре-дивна писма. Његова су писма красота Божја. Свако слово је било на свом месту. Линије у најлепшем красопису. Ретко виђеним стилом

писано. Написао је и штампао једну књижицу. Причао ми је о породичном плану да се у Грача-ници на Косову изгради стални Сајам. Али до реализације тог плана никад није дошло. Сулу-ди рат је све спречио и 27. март нам је одсекао главу. Показивао ми је нацрт тог старог плана сав озарен неким духовним надахнућем.

Сећам се једног занимљивог сусрета с чика Ђуром. Пред његово пресељење у Грчку, а уочи моје четврте посете Светој Гори, пише ми отац Митрофан да обавезно свратим у Уранополис до њега да би му помогао да се лакше смести. Лако сам нашао његов стан, али њега тамо није било. Изашао је у шетњу, како ми рече газдари-ца куће. Тражио сам га дуго и нађох га тек наве-че око десет сати. Пошто поседосмо мало у ста-ну, позва ме да обиђемо његов плац. Успут ми је пун одушевљења причао о својим плановима. Хтео је да прави кућу какву је у Аргентини имао. Причао је у заносу као да је младић. Као да није на крају осме деценије. Носио је неку велику батерију али без потребе. Беше чиста ме-сечина и све се лепо видело. Морска површина је бљештала. Ту на лицу места још детаљније ми је представио план фантастичне грађевине и ја сам се обрадовао као младићу коме предстоји још најмање пола века живота. Мило ми је било да сретнем тако борбеног старца. После тог раз-говора до дубоко у ноћ нисам могао да заспим. Размишљам, знам много људи од шездесет и не-што више година. Сви пустили стомаке, у сало се завалили, забили се у фотеље ни локомотива их не би померила. Буље у телевизију дан и ноћ,

а овај старац се не да, иако му је нешто ослабио ход. Хоће да живи као младић.

Такав беше добри чика Ћура. * * *

ВАЗНЕСЕЊЕ

У бујно време свакога божјег лета Названог бујни и цветни мај За чудо је господ изабрао Кад се на небо узнео. Забезекнуто мало стадо Простих рибара галилејских Чудом ободрио и снагу дао, За вечност припремио.

ЕПИСКОП ДУШАН У трећој години мојих долазака на Свету

Гору у Кареји је пао велики снег и потрајао много дуже него обично. Монаси хуче - пропаст света. Од гостију ретко ко да дође, али некако једног дана дође групица од четворице људи. Двојица школованих, а с њима неки ђилкош до-вео Душана, човека који није умео да се снађе у туђем свету, па платио том пробисвету да га жедног преко воде преведе. Тај Душан био је старац од својих седамдесетак година, али кре-пак. Аврам изнесе послужење и он поче да се жали на своју тешку судбину:

- Платио сам овом човеку који уме да се снађе да ме до Хиландара доведе. Да се ту на-жалим шта ме све у животу задесило. Тамошњи свештеници, па и сам епископ више терају шегу самном него што слушају моје жалбе - кука Ду-шан на епископе, на свештенике, на цео свет - знаш, имам ти ја нешто на души. Имао сам бабу као што је и ред човеку. Поживесмо заједно до-бро као млађи, а кад пребацисмо шездесету раз-боле се сирота и умре. Али како умре? Те по-следње ноћи будила ме више пута и тражила во-де да пије и ја устајао и доносио јој. И ето ти пред зору опет воде тражи: "Жедна сам, Душа-не, ко брата те молим не љути се". Ја као за инат не хтедох да устанем и ко зна шта сам јој све ружно рекао. Окренем се зиду и заспим. Знаш, ништа нисам радио. Грицкам своју пензијицу и нигде ми се не жури. Устајем доцкан, негде око седам. И тад се у исто време пробудим и зовем жену да устане и скува кафу. Сирота се слабо кретала, али је кафу могла да скува. Зовнем је неколико пута. Не одазива се. Продрмам је, она ко клада. Скочим, црни и несретни Душане, па она је умрла. Лепо склопила очи као да спава. Од беса и страха почнем да запомажем из свег гласа. Дотрчаше људи. Ја сав дрхтим. Показујем на сиротицу. Тад сам први пут видео како човек за тренуће ока одлази. После сахране постао сам други човек. Никад ти ја нисам као други људи у цркву одлазио, нити сам попа за суву шљиву уважавао. Сад сам почео редовно цркву да посећујем. Чак и прилоге дајем, али ме не-што гони да се против неправде попова џапам.

Мој ти поп у почетку беше пажљив, док ево, од неког времена, низашта ме не зарезује. Е, не-ћеш, велим себи. Знам ја да и над попом има поп, па ти почнем да обилазим свуда где епи-скоп служи, не би ли се некако њему пожалио. Неколико пута ми се посрећи да му неправду поповску испричам. Међутим, он потпуно као да је глув, све брани попа. Видим ја да ту нема вајде, те пођем по манастирима да се пожалим каквом познатом и од народа поштованом стар-цу. Па и ту ти, несрећник, наиђох на неразуме-вање. Чак ми се учини да истерују шалу сам-ном. Не вреди ми уопште да им се обраћам. По-чеше на крају да се отворено шегаче и да ме на-зивају борцем против попова. Један ми с под-смехом рече: "Бог с тобом, ко је још с поповима на крај изашао, него се ти мани ћорава посла и као човек се смири". Не могу ја тако. Није Ду-шан луд као многи што поповима попуштају. Идем још у Хиландар, у светињу над светиња-ма. Ваљда ћу тамо истерати правду. Како сам чуо тамо живе свети људи који правду на меру деле. Припремих се за пут, нађох човека и пла-тих му да ме доведе. Никад ти ја нисам ни по Србији путовао, а камо ли по туђим државама.

Исприча нам ово несрећни Душан из Срби-је, коме су људи због чудног разлога лутања по црквама и манастирима наденули надимак Епи-скоп. Док је трајало невреме у Кареји је боравио два дана заједно са својим водичем. Кад се не-време стишало отац Митрофан их пожури да стигну у Хиландар за празник. Још једном ти се Душан приправи на пут да осваја истину, али га

при поласку сналажљиви Аврам скоро заповед-нички нагна да му нацепа неке пањеве по мери шпорета. Посматрао сам га док је радио. Зачу-дила ме снага и вештина с којом је тај тежак по-сао радио. Мало сам се с њим поразговарао. На-ишао сам на тврд орах. Он Тита у небо диже и велича. Кад нас чу, онај његов водич ми очима скрену пажњу да прекинем разговор и у првој повољној прилици ми каза: "Не вреди с њим о томе причати. Он вам је дугогодишњи пензио-нер и то није старачка пензија него нека врста инвалиднине. Имао је неку државну службу и после месец дана се на послу повредио. Држава му дала ту пензију и сад је већи комуниста од Тита. Све то што ради, у њихову корист ради. Досађује људима, па им је и догорчао".

Не знам како се код хиландарских стараца провео, али знам да се није дуго у манастиру за-држао. Већ после два дана је напустио Свету Гору.

ХИЛАНДАРСКА ЛИТИЈА Пуно је догађаја у Хиландару који човеку

остају за вечно памћење. Нарочито се први су-срет са светињом памти. Ипак, оно што стално остаје у сећању као свежа успомена, чак и кад се понавља, јесте Ускрс. Ништа тако дубоко не надахњује човека као овај празник. Душа се ку-па свакојаким лепотама и радошћу. Сваки тре-нутак времена испуњен је неким посебним на-

дахнућем. Вече је некако посебно, јутро је нека-ко посебно. Чудо Божје!

С првим зрацима јутра буди ме пролећна свежина. С околних брда кроз прозор моје кели-је окренуте истоку навире мирис цвећа што га гони источни поветарац. Тишина је. Само се чу-је песма птица ранилица. Позив на заједничко јутрење. Као ревносни монаси што будилицом буде оне спорије да се сви заједно сједине у хо-ру монаха на богослужењу. По свим знацима литургија је почела. Јасно ми је лењом да сам опет закаснио. Облачим се брзо и јурим у храм. Портом промиче тишина и нека молитвена ми-лина и свежина пуна пријатних мириса. Лак по-ветарац покреће лишће и милује гране два кипа-риса, симбола оца и сина који сједињени љуба-вљу, вером и милошћу Божјом подигоше овај дивни манастир. Да се српски род у векове на-паја духовним даровима што их Господ дели онима који му се од срца обраћају, кају искрено и помоћ траже. Срећа моја још не беше литур-гија почела. Само што је проскомидија заврше-на. По обичају о Ускрсу свештеник са светим је-ванђељем и крстом у рукама стоји стрпљиво ле-во од целивајуће иконе и чека да сви присутни целивају. И ја прилазим и целивам, па се враћам Тројеручици и редом целивам иконе и кивот Светог Симеона. За обе певнице су гости, млади богослови придошли да заједно прославимо Васкрсење. Поред њих још је доста других љу-ди, мирјана и монаха и сви су они тако исплани-рали свој боравак у Хиландару да неизоставно присуствују васкршњој литији која следи одмах

после литургије. Сви се милошћу Божјом сте-кли да доживе нешто што је мали број људи имао прилику да доживи.

Пред крај литургије већ се осећа празнична ужурбаност оца Василија. Он одређује људе за ношење барјака и фењера и брине се о стварима потребним за литију. По свршетку литургије формира се чело литије. Сасвим напред је отац Агатон с иконом Васкрсења Господњег. За њим иде барјак и два фењера с упаљеним свећама и одмах затим двојица носе по кофу воде и везу босиљка. Иза је свештеник и ђакон с кадиони-цом. Портом се разлеже појање из грла снажних младића и његов ехо се уздиже до под мана-стирске кровове. Појање прати звоњава звона које потеже ревносни црквењак, млади отац Је-фрем.

Пред улазом у порту Хиландара је чесма обележена крстом. Ту се по обичају врши осве-ћење водице. Сунце је скоро у пуном сјају. Сво-јом пробуђеном топлином купа окупљене ходо-часнике. Уобичајено се гости првог дана Васкр-са разилазе, а ево их сада, чини ми се, у много већем броју него што их је јуче било. Сливају се пред чесмом ко зна од куд. После кратке моли-тве освећена је водица и литија креће даље пу-тем до следећег крста испод костурнице и цркве Благовештења. Док се васкршња песма разлеже пролазимо поред гробља објављујући уснулима Васкрсење. Кроз неколико минута проћи ћемо испод стене у којој је верни ревнитељ цркве, Воја Билбија, још док није постао ђакон, искле-сао фигуру Светог Симеона Мироточивог. На

том месту се пут рачва и дужи његов део води до Јовањице, а други, краћи после мало јаче од стотину метара спушта се до Мале Богородице и даље поред пирга Светог Милутина до источ-не обале и скита Светог Василија. Затекао сам се ту кад је Воја пронашао неки комад гвожђа, мало га зашиљио, испео се на стену и стао неу-морно да клеше љути камен, за неколико сати из камена су се појавили обриси светитеља. У још неколико наредних посета Воја Билбија је довршио своје дело. Сада нас Свети Симеон као жив са стене посматра. Дочекује сва чеда своја придошла у Свети Хиландар да се испуне бо-жанском љубављу и благодаћу. Сасвим близу, украј пута за Малу Богородицу, други је крст. И овде следује освећење водице, па се наставља даље до Богородице старим калдрмисаним пу-тем који је некад водио до пристаништа. Стари монаси причају да је некад, кад је братство било бројније, литија ишла до самог мора или барем до крста цара Душана. У новије време литија се носи до места до кога је чудом Божјим на мага-рету приспела хиландарска чудотворка икона Пресвете Богородице Тројеручице. На том ме-сту данас је међу високим кипарисима и цвећем смештена капелица посвећена овом догађају. Ту се врши главно освећење. Сунце је одскочило и мирис цвећа још више испуњава ваздух. Како и не би кад је с десне стране блага узвишица под засадом цвећа усађеног и збијеног у предивну слику. Као ћилимови што су их некад ткале срп-ске девојке. Само се по неки чкаљ види и по ко-ји млади кипарис све тамо до густе шуме. С ле-

ве стране, на великој низбрдици све до потока, простире се стари маслињак чију старост нико не може да утврди. Преко потока уздижу се ви-сока брда с ретким дрвећем које је јесенас сву-кло своје старо рухо, мада је гора већим делом под дрвећем зеленим током целе зиме. Па и оно добија ново пролећно и васкршње рухо. Пред почетком смо маја. Све је свечано обучено. Рас-певала се природа. Живо је, живо. Ври од поја птица и зујања инсеката. Све се слило у једно с васкршњом песмом. Изнад врхова брда круже два орла. Као позвани да украсе ову лепоту. Као да и сами желе да учествују у литији која се приближава Богородици.

Дивна ми се слика јавља и поређење се са-мо намеће. На једној страни ова празнична с мо-насима и ходочасницима у врту Богородичном и друга слика док је Богомајка била међу апо-столима и првим хришћанима пре две хиљаде година. Све је около оживело. Као да цела при-рода устаје да поздрави мајку Најсветијег, Бого-родицу заштитницу свих који јој с вером прибе-гавају. Мало ниже, на самој кривини пута, као завеса расцвао се ред багремова, па изгледа као да је ту крај пута и иза те завесе нема даље. Го-споде, каквом си лепотом украсио врт Мајке Божје за ово славље. А Она у свечано обучена као жива држи чедо на десној руци и дочекује нас као да нас грли. И док служба тече, мисао ми се јавља - Господе Благи, толико векова Бла-гословена дочекује и испраћа светогорске ходо-часнике.

Мој слух је слаб и само чујем арију песама похвале Њој која је Најблажега родила. Скру-шен, с пажњом пратим појање. Наједном видим жутоцрног бумбара. Свечарски је одевен. Пре-сијава његова сомотска одежда под зрацима сунца. Трепери око дивне црвене булке. Сав ра-достан, Богом дан да и он улепша славље. Го-споде милостиви, мањи сам од мрава да све ово разумем. Приђи ми у помоћ.

Већ је крај службе и скоро последњи сти-жем пред свештеника да испијем гутљај освеће-не водице и примим благослов и нафору.

Господе, све си премудро створио и за све време одредио. Теби слава и хвала во вјеки, Амин.

ВОСКРЕСЕЊЕ

Свуд около Светог Хиландара Обучена брда зеленилом, Олистало около растиње. Сваки кутак шарени се цвећем И свуда се песма птица ори. У пуном је јеку пролеће. Све је спремно за велике дане: Воскресење праведног Лазара, А затим Цветна нам недеља Кад је Господ у Јерусалим стигао Да ту свесно свој живот положи, Што је људском роду несхватљиво. Па Велика Страдална недеља: У Четвртак Велико бденије Кад се чита дванаест Еванђеља,

Па жалосни Велики Петак Кад луд ветар свету гаси лампу, А за Петком Жалосна Субота. А најпосле свеопште радости: Воскресење Христа разапета. Христе Боже, Ти Васкрсли Сине, Сети нас се са Твоје висине. Дај мом роду да једном прогледа, Да се сети шта је некад био, Да се врати вери Немањића И да слогом пред тобом засија. За зло своје никог да не криви И не тражи помоћ у другога, Већ у себи и брата до себе.

ХИЛАНДАРСКИ ИСКУШЕНИЦИ

За време од тридесет и нешто година борав-

ка на Светој Гори и у манастиру Хиландару срео сам и упознао нешто више од стотину ис-кушеника. Углавном младићи у најбољим годи-нама да се упишу у књигу монаштва. Међу њи-ма је било чврстих људи, Богом одабраних и об-дарених, упорних и неуморних. Али и оних сла-бих за које се на првом кораку могло видети да су пошли као була у јагоде. Махом погубљени мамини и татини синови не свикли ни на какве животне тешкоће и обавезе. Све лењо и неди-сциплиновано и сам Бог зна како су се на тај ко-рак одлучили. Такви су се врло брзо враћали у пређашњи живот. Редак је случај да је неко из-

држао два или три месеца, па би нечујно нестао из манастира. Било је и таквих који су се труди-ли и остајали и по више месеци. Буде по неког да и годину састави. На крају се, под бременом тешког манастирског живота, ипак одлучује за световни живот. Међу њима је било и таквих који су због тешког живота у Хиландару одла-зили у Србију и, мислећи да је тамо монашки живот лакши, себи манастир тражили. Истини за вољу ноћне су службе тамо лакше, однос с народом приснији, а и храна је могуће боља. Тачно је и то да се монаси у Србији боље снала-зе. Често се у тамошњим манастирима нађе ма-њи рибњак, понешто живине и свежих јаја, па стадо оваца или крава за млеко и сир. И све је тако на дохват руке. У већој мери и народ дола-зи и као дар нешто умешено доноси. И сама јела су по српски спремана и далеко укуснија. Још по негде манастир узме неку старију жену да им кува, па куд ћеш боље. Све су то разлози за од-лазак одавде. Или напросто људи одлазе у мај-чицу Србију због страног света који овде све више наваљује.

Од тога броја искушеника готово једна тре-ћина била је школованих. По неко је издржавао дуже и чинило се да ће тај за увек остати. Такви би савладали појање и навикли се на ноћне слу-жбе. Скоро па да се замонаше и наједном се спакују и врате у свет.

Свакојаких случајева има. Најмање је оних који до краја издрже искушенички стаж и замо-наше се. Известан број, пак, узнапредује и учи-ни се човеку да ће доживотно у манастиру оста-

ти. Такви прођу као искушеници и ако нису отишли за време искушеничког стажа, онда на-пуштају манастир после монашења. Жеља им је да се повуку у самоћу, налазе себи келију и та-мо свијају своје монашко гнездо. Упреподобе се с бројаницом и ретко када се Хиландара сете. Понеки дођу на неку од великих манастирских слава и извиде се с братством или кад им поне-стане средстава за живот, па од манастира скромну помоћ траже. Ти пустињаци живе од милостиње или од рукодеља. Бројанице и крсто-ве праве или тамјан или свеће и по трговима у Кареји или Дафнију продају. По неки стигне и до Солуна или Атине. Већина су сналажљиви у том послу. Воде помало луталачки живот и са-мо један део њих ретко напушта своју келију, ревнује за Христа и доследан је свом монашком подвигу.

Доста Хиландараца у разговору о искуше-ницима никако да се сложи у броју оних који су за задњих тридесетак година боравили у Хилан-дару. Неке бројке иду и до преко 200 што ни у ком случају не одговара правом стању и доста је претерано.

Памтим и такве људе који су у тренутку желели да постану монаси. Без икакве припреме и најаве и увида у тежину искушеничког стажа. А о Божјем призиву и да не говоримо. Махом су то стари и добри Хришћани који у грађанству имају разне проблеме због којих би све остави-ли и преселили се у манастир. Познајем два та-ква случаја мени блиских људи.

Врло карактеристичан је случај мога кума. Из његовог случаја може добро да се види коли-ко је живот у манастиру у самом зачетку тежак. Осамдесетак година, ожењен, без деце. Супруга богомољка. Она га је и повукла да по њеном ка-лупу буде Православац. Добра особа као што се ретко где среће. Помало уображени болесник, па због тога никад ништа није радила, што је за појам емигранта у Енглеској несхватљиво. Било како било, одавно, можда више од пре двадесет година, разговарали смо да ће једном доћи до тога да се пред крај живота обоје преселе у ма-настир. Она је рачунала на то да ће је сестре ма-настира Ћелије радо примити као великог по-штоваоца и добротвора. Мој кум је размишљао о Хиландару. Саветовао сам му да, ако стварно жели да се замонаши, испроба себе и на неко време дође у Хиландар и утврди може ли да се навикне на манастирски живот. Био сам искрен с њим. Говорио сам му да су многи покушали и нису могли да издрже. Чинило ми се из ранијих разговора да ће кренути пут Хиландара одмах после пензије. Тада је човек још увек способан да у манастирским пословима буде од користи. Међутим, то се није десило.

Једног дана Велике недеље бануо је изнена-да у манастир ненајављен и отишао право оцу Василију, тадашњем епитропу. Испричао му је чуда над чудима. Он има пара, њему не треба много. Њему је пензија довољна. Можда га је и отац охрабрио да такву одлуку донесе. Углав-ном, кад је стигао ја сам био у башти. Отац Ва-силије ме одмах обавестио о његовом доласку.

Пошто сам имао неодложан посао рекао сам оцу да ћу бити у својој келији за један сат и да га тамо доведе. Кад је стигао прошла су већ три сата. Сав беше успламтео од усхићења. Није ру-чао. Причао је с оцем Василијем и напричао му пуна кола. Мало се код мене одморио, послу-жио и нешто јео. Ту већ беше време да наставим посао у башти, а он оде на вечерњу службу, па ће после, какав је већ манастирски ред, на вече-ру.

Кад сам се с посла вратио, само што седох, он бану на врата:

- Куме, шта да радим? Ја сам оцу Василију свашта обећао.

И ту поче да ређа шта је све напричао. У трпезарији није могао ни да лизне манастирску храну.

- Шта ћу, куме, ја ову њихову храну ни у ком случају не могу да поднесем.

Како се због шећера сам храним, имао сам већ нешто скувано, па сам му поставио да једе. Било га је срамота што је био брз и тако лудо причао фантазије. Гледао сам да га умирим. Ре-кох му да је тако што могло и да се очекује када се у непознато уђе неприпремљен.

Кроз неколико дана је отишао иако је имао визу за месец дана. Никад ми се више није ја-вио.

Памтим још један сличан случај. Пре неку годину, такође ненајављено, обрео се у Хилан-дару мени добро познат зубар. Живео је у Швај-царској са женом и двоје деце, ћерком и сином. Одрасли и независни људи. Несретник. Жена га

је, уз прећутно одобравање деце из куће избаци-ла. Мио мој друг. Последњих дана рата у Срби-ји, у борбама око Ваљева, тешко је рањен у гла-ву. Избио му метак седам зуба. За чудо Божје остао је жив и рана му лепо зарасла. Изгледа да су те околности и биле повод да студира стома-тологију. Диван сусрет. Након два дана обила-ска манастира дошао је до мене да се озбиљно поразговарамо. Хтео је у монахе. Пријатељски ми је отворио срце. Већ је оболео од рака и бо-лест је брзо напредовала. Казао сам му оно што сам морао да му кажем. Због малог броја мона-ха манастир није у стању да негује старе и боле-сне. Манастиру требају здрави људи способни за рад. А и сам ми се пожалио на храну:

- Нисам се - каже - навикао да сам кувам, иначе бих некако и остао. Овако, с овом храном не могу.

Сам је схватио да је његов боравак у мана-стиру немогућ и отишао је. После неколико ме-сеци примио сам вест да је умро.

Ето каквих људи и каквих све људских суд-бина има у овој долини плача.

ПЛАНИРАЊЕ, ПЛАНИРАЊЕ

Приликом прве и друге моје посете Хилан-

дару гледао сам да осмотрим шта би то могло малим трудом и с малим трошковима да се ура-ди за манастир. Као прво запазио сам неке запу-штене кутове који дају ружну слику манастиру. Нарочито сам правио план за башту и неговање извесног поврћа које би допринело бољој исхра-ни. То би обогатило трпезу, а коштало би много јефтиније од онога што се купује. Од планира-ног у башти доста тога се успело. Нисам могао да убедим манастирску управу да се више обра-диве површине искористи и да би на том плану постигли потпуни успех. А средства стоје под руком. Земља добра, воде има у изобиљу. Недо-стаје само нешто прикључака за трактор, а и то би се могло у кратком року средити. Мислио сам да те прикључке за свој новац купим, као што сам за башту понекад чинио, али није ми се дало.

Право је богатство Хиландар данас. Земље има као ниједан манастир на Светој Гори. Пре-ма том богатству мало је обрађених површина. Неколико хектара, а четири-пет добрих тракто-ра. Кад сам у Енглеској код газде радио, на 200 хектара обрадиве земље имали смо само два трактора и један шпедитер с једним штајерским коњем. Још приде 65 крава музара, преко 100 говеда на паши и 700 свиња. И све се стизало.

У почетку башта беше права џунгла. Једва сам је некако довео у ред. Ни воде није било до-вољно. Пластичне куће ни једне. Средином ба-ште целом њеном дужином био је пут. Ту је зе-мља тврда и расте ливадска трава, махом пире-вина. Никад као млада није кошена, него ако се неко и сети да је као зрелу покоси само јој тако семе преко целе баште расеје. Нарочито је запу-штана пред наступање зиме, па тад, и кад би ко хтео да покоси, због влаге не би могао. Поред саме баште тече поток. Никада није чишћен, пун је муља и затрпан. Преко зиме се излива. У том делу тока урасла је трска и ухватила дубоко корење. Змија на сваком кораку. Поред потока велики платани. Високи преко тридесет метара. Пола баште с те западне стране је под сенком у касним поподневним часовима. Од зидина ма-настира, на већем делу једне половине баште, пада сенка до десет часова пре подне.

Ипак, највише ми је жао што нисам успео да их убедим да с обе стране пута, од Мале Бо-городице до пристаништа засадимо два три др-вореда борова, јела и кипариса. Сигуран сам да би тај дрворед био јако леп.

У последњих неколико година на једном простору засадио сам нешто воћа и на другом осамдесетак кипариса. Воћке су се давно већ примиле и дају плодове, а кипариси су данас, после четири године, поприлично велики. Расад за кипарисе сам производим и саднице покла-њам гостима, углавном нашим људима. Тако је заустављено погрешно мишљење да кипарис или чемпрес код нас у Србији због јаких зима

не успева. А зна се да једном примљен кипарис никада не може да се смрзне.

Ове, 2003. године, уз помоћ рођака из Ср-бије, засадио сам на простору иза старе перио-нице још двадесетак трешања и исто толико брескви. Хвала Богу, добро су се примиле. Дуго је владало мишљење да то воће не успева на Светој Гори. Парадокс је што нико није такво воће садио, па да те тврдње провери. Кад је за-сађено и пре неколико година дало први род оповргнута је ова теорија.

Ништа горег нема него кад човек нешто не зна, а вуче га жеља да ради и ствара. Никад нећу заборавити кад сам са својих тринаест година отишао за шегрта у трговину. Радио сам код дивних људи који су према мени били као роди-тељи. Већ првих дана ми је саветовано најбит-није за трговачки позив. У трговини су три ства-ри јако битне - очи, лице и ноге. Очима да на време видиш муштерију још док је на вратима и да га весело дочекаш, руке да марљиво раде и ноге да свуда на време стигнеш. Тако ме је га-зда учио. Никад набрано чело, да те муштерија мргодног види. Лепа реч малом детету и старцу и старици. Да се извежбаш у послу и сваку ствар коју ти траже брзо нађеш. — То су сред-ства којима ћеш све тешкоће савладати у живо-ту, чак и кад промениш позив и не будеш трго-вац - говорио је мој газда.

Кад се данас, после толико проживљеног, вратим у прошлост видим да сам много тога ра-дио без добре припреме. Зато сам троструко плаћао. У Енглеској сам купио диван воћњак.

На том простору сунце је присутно од рађања до заласка. Тако је плански био попуњен разним сортама шљива да је то за неверовати. Али, на-место да учим гледајући шта други раде и да се добро упознам с гајењем те врсте воћа, ја сам већ на првом кораку направио фаталну грешку. Кад сам за ту сезону завршио бербу остало ми је доста слободног времена. Пошто сам био неза-довољан једном врстом шљива која је те године имала врло ниску цену, повадио сам је и на ње-ном месту направио њиву оставивши само ше-сет стабала. Тако сам направио три велике гре-шке. Прва је што вађење кошта много, друга што новој њиви треба три године да само то ва-ђење исплати, ма шта на њој радио и трећа што сам следеће године од тог остатка шљива, од са-мо шесет стабала, добио половину пара свеу-купног продатог воћа. Напомињем да је остало воће шест пута бројније од тих шљива пре вађе-ња. Те године сам примио савет од комшије ко-ји ми је багером воћке повадио:

- Да си био паметан ове године си могао у пензију да идеш, толико би пара добио. Таква сорта шљива се ретко лоше прода. То зависи од године. Најгоре је што си повадио најбујнију страну, а оставио слабија стабла која се истина лакше беру, али ни четвртину рода по дрвету не дају.

Следећа моја грешка је што сам 140 стабала једне врсте шљива поткресао. Оне имају дебео слој збијених грана које су при дну суве, па сам мислио да их треба очистити те да им је то сметња што нису дале добар род. Кад је све већ

било готово, кад сам се добро ознојио и тоне и тоне грана посекао и сагорео, тек онда сам са-знао колико је то било погрешно. Стари добри Сидерфин, крепки осамдесетогодишњак, дошао је да ме обиђе пре но што ће напустити место где му је пупак одсечен. Иде ћерки јер он и баба надаље не могу без помоћи. Да уживају у ономе што су за живота стекли на четири слична воћ-њака као што је тај мој био. Кад је видео учиње-ну штету, жалио је што ми раније није казао за ту воћку. Та шљива има много кртих родних грана. Боље рађа кад родне гране имају неки на-слон због ветра који их лако ломи без тога поду-пирача. То је најранија сорта шљива и увек има добру цену. Јако је укусна. Има облик кајсије, чак и укус кајсије и ко их не познаје мислиће да су кајсије. Ретко их ко гаји, па отуд и добра це-на.

Тако сам се, ето, за бадава мучио. Та мука и лоше искуство су ме научили да добро разми-слим пре но што ћу нешто започети. С таквим горким искуством стигао сам у Хиландар да ра-дим и да много више пажње посветим пробле-мима који човека могу да коштају додатног зно-ја и труда, а да права корист изостане. Отуда, кад сам први пут у Хиландар стигао и видео ка-ко је сађен виноград, какве су сорте грожђа, ка-ко се погрешно обрађује и какве се грешке у по-друму чине, није ми било лако.

Још нешто ми је јако сметало. То је рад у кухињи и пекари и начин набавке и чувања на-мирница. Пекара је дуго била запуштена, а на-мирнице се квариле и пре но што би до кухиње

стигле. Није постојала добра веза између та три значајна фактора за функционисање манастира. Иако је данас све много боље, још увек се не мирим са спорошћу решавања тих проблема.

СТАРИ ХИЛАНДАРСКИ МОНАСИ За ових тридесет и више година од кад по-

сећујем Хиландар и сад када је манастир по-стао мој дом упознао сам се, дружио се и при-јатељевао с многим хиландарским монасима. Тешко би ми било да их све и побројим, а камоли да о сваком понешто напишем. Зато сам се од-лучио да пишем само о животу старих хилан-дарских монаха, углавном давно већ упокојених.

* * *

ЧИКА ДИМИТРИЈЕ Већ приликом прве моје посете Хиландару

упознао сам старог чика Димитрија. Управо, он је трећи хиландарски монах кога сам тог дана упознао. Тога дана допутовао сам из правца Зо-графа заједно с оцима Хризостомом и Данилом. Сјахао сам с мазге пред једном стрмином и по-што је мазга добро познавала пут до манастира, стигла је неколико минута пре мене. Старац је тада био на послушању код капије. Распремао је мазгу кад сам стигао. Беше то старина близу

осамдесет година. Лепо грађен човек, али се старост осећала. Одећа на њему сва искрпљена. Осредња брада у нереду, коса такође. Сав посут чађу од ложења фуруне. Приђох да га пољубим у руку и да се целивамо, а он се брани:

— Немој дете, немој. Ложим фуруну, па сам сав прљав. Нешто ми не ради како треба.

Утом стигоше моји сапутници, те сви зајед-но одосмо у гостопријемницу.

Како је те вечери било бдење, то сам се опет срео са старим. Оденуо беше добро очува-ну расу и сређеније изгледао. Већ након неколи-ко дана готово смо се спријатељили. Он је као старији човек дошао с неколико монаха из Ср-бије да увећа братство. И остали из групе, осим оца Михајла и оца Рафаила, били су старији љу-ди.

- Е, дете, дођосмо ти ми, четири старца ме-сто младих који су овде потребни као хлеб. Али, шта ћеш, кад млади неће. Муку сам мучио да од бабе благослов измолим. "Ко ће, црни Ди-митрије, да гледа кућу и имање. Видиш да ови млађи слабо хају". Кажем јој: "Смилуј се и до-пусти ми да одем. Какву вајду видиш од мене. Земљу треба превртати, а ја сам слаб и немоћан. И овако џабе леба једем. Па кад је тако да идем и послужим Мајци Божјој. Да јој се молим да помогне и теби и деци кад већ за ништа нисам. И овако лутам по манастирима. Иду људи по благослову владике и патријарха. Отићи ће ми, па куд ћу после ја кад сам обећао". Најзад и де-ца привикаше да пристане, те ме некако на силу

и уз гунђање пусти: "Иди, иди и овако једеш ле-ба џабе".

Био је домаћин чика Димитрије на свој на-чин. Схватио је да је штедња главна ствар у ма-настиру. Крпеж и трпеж, па ће све бити добро. У то време у манастирима није било општежи-ћа. Свак је за себе кувао. За кување су добијане намирнице. Ипак, и из кухиње је јело понекад могло да се узме. Од тридесет тројице монаха и искушеника колико их је тада било у манастиру њих осморица заједно је обедовало. Иначе се кувало за посетиоце. Дељена је и бедна мона-шка плата која се годинама није мењала. Изно-сила је 7000 драхми. Понешто би се добило и од посетиоца. Старац на себе ни паре није трошио. Било је нечег лепог у том његовом понашању. Стално се бринуо за цркве у Србији које су у Титово време, нарочито по малим местима, би-ле права сиротиња. Како никад није излазио са Свете Горе, то би неком давао новац да му купи кандило за цркву или кадионицу или шта друго што би га неко отуда замолио. Људе је обично срамота да се погађају, а трговци запапре цену.

Једном приликом сусретосмо се кад сам по-лазио за Солун ради неке набавке.

- Молим те, брате Вито, купи ми кадионицу и једно кандило, треба да пошаљем попу. Знам да му је дотрајало. Ти си трговац, па то знаш бо-ље. Кажу да је мало простија кадионица 1500 драхми, а кандило 700.

Потрудио сам се и старом уштедео скоро пола новца. Кад сам му вратио ресто није имао речи како да ми захвали. И не само то, него ме

разгласио на сва звона и код свих ме хвалио и у небо дизао.

Једном ме замолио да му оправим браву у вратима. Он ће за то време да скува кафу. Не-што сам се дуго око тога бавио и на једвите јаде некако завршио. Врата су била стара и дрво са-трулело. Два ми је сата поправљање узело, а чи-ка Димитрије још није скувао кафу.

- Ама, дете, нешто неће да гори. Неће вода да проври, Бог зна зашто.

- Немој да се трудиш, чика Димитрије, ина-че слабо волим кафу - тешим га ја.

Кад сам хтео да пођем пипнем шпорет, а шпорет хладан.

Неко време био је и у испосници Светога Саве у Кареји. Ја сам тада био у хиландарском конаку. Сређивао је нешто, па му је била по-требна помоћ.

- Ма, дете, ти се разумеш у зидарство, мо-лим те помогни ми да избетонирам ову собу где држим храну.

- Добро, чика Димитрије, припреми шодер, песак и цемент и ја ћу то да ти завршим.

- Имам све - сав радостан ће чика Димитри-је - ево џак песка и две кофе цемента.

Гледам га разрогачених очију. - Мало је то, чика Димитрије. Треба најма-

ње кола шодера и шест џака цемента, не ваља другачије.

- Каква бре, дете, кола шодера? Мало песка и цемента поспеш руком по земљи, сипаш кофу две воде и метлом премажеш. Какав шодер, ка-

кав цемент, Бог с тобом, то кошта пара. Изгледа да си слаб мајстор, а ја мислио ти знаш све.

Није вредело да га убеђујем. Морао сам да попустим. Само му рекох да ће, када се то осу-ши да испуца као церова кора.

- Ама, уради ти то мени како ти кажем и за друго не брини - не да се старац.

Сретосмо се после недељу дана. - Бре, право си казао, све испуцало. Е, бра-

те, а ја сиромах нисам желео да то манастир ко-шта. Ђаво га узео како испаде.

Чика Димитрије је имао и неку баштицу у манастиру. Посвуда укривљене и напуштене ду-ње. Покриле башту хладом, па се жали:

- Дете, како то код тебе расте као из воде, а код мене само мало босиока и по која тиква. Ко-ров ђика, не могу да га се курталишем.

Тај коров он би сушио и палио, па тако сув букне као барут. Стари једном само што није изгорео јер није стигао да се од ватре измакне.

- Ама, како да ми се деси? Толико пута сам палио, па ништа — дрхти стари и прича.

Иначе, сви смо га сматрали за човека који воли да пали. То лети може да буде врло опа-сно. Дрвеће, иако зелено, склоно је пожару. Све редом пуно зејтина. Највише ловор и маслина, а и кипарис не заостаје. У једно време отац Дими-трије је имао послушање да пали кандила код Мале Богородице, неких четврт километра од манастира према пристаништу. Около је преко двадесет кипариса. Кипарис се постепено пре-свлачи. Његове иглице ветар не разноси, већ ис-под самог стабла падају. Тако се годинама ства-

ра тепих по тридесет сантиметара дебео, а лети слој од петнаестак сантиметара буде сув као ба-рут. Око Богородице је и цвеће које стари у предвече редовно залива. Тих дана јула месеца било ја необично топло да просто земља гори. Случајно смо се после вечере нашли ја и отац Пантелејмон пред улазом у манастир. Ту је у хладу и на промаји кад нема јаког ветра пријат-но седети. Уједном, отац Пантелејмон викну "пожар". Стварно код Богородице се види пла-мен међу кипарисима неколико метара висок. Потрчасмо заједно. Кад стигосмо, он некако по-гаси ону ватру. Од дима сав беше гарав. Чак му је и раса нагорела. Таман се то сврши, ето ти оца Димитрија. Трчи узбрдо и у обе руке носи по суд. Неке чабрице, у свакој може да стане по литар воде. Трчи старачки и све пролива. Кад стиже сав задихан, у судовима по шака воде остала.

- Ко угаси ватру? Треба сипати воде - љут-ну се чича, па сипа оно мало воде и опет потрча ка потоку барем стотину метара удаљеном.

Ја и отац Пантелејмон само слегосмо раме-нима и прискочисмо да растуримо још оно мало пепела што је давало знаке да се може упалити. Кад смо се мало удаљили видесмо га како трчи узбрдо, а вода му све пљуска из оних чабрица. Загледасмо се и продужисмо путем да не види-мо старца како се мучи. Због тих несрећа с по-жарима много је страховао од саборских отаца који су били строги према њему. Пред зрење грожђа увек је по неки од старијих монаха чу-вао виноград. Оне године кад сам први пут до-

шао у Хиландар чувар је био чика Димитрије. Како га је Бог вредног дао, поред посла, ску-пљао је и сушио воће за зиму. У Хиландару се одмах по Божићу праве планови за идућу годи-ну. То узима две недеље. Заседа Сабор скоро свакога дана. У то време орао сам у винограду неколико дана узастопце. Ујутро попијем чај и кренем на посао. Отац Григорије, тадашњи еко-ном, сваког јутра испрати ме речима:

- Не брини, ја ти доносим ручак у дванаест сати.

Али већ првог дана дошао је у два, другог у пола три, трећег у три и стално ми се жали: "Имамо Сабор, имамо Сабор". Боже, као да ре-шавају судбину целога света. Око дванаест ме-ни почињу да крче црева. Првога дана већ лу-там по виноградарској кући гладан. Нађох неки комад тврдог хлеба и мало се заварах. Другог дана већ нема ни трунке. Тражим по воћњаку да није што заостало, али џабе. Ничег нема, само голе гране остале. Опет уђем у кућу да видим има ли нешто по собама. Кад у десној соби на вратима виси чиста платнена кеса пуна сувог, на сунцу сушеног воћа. Као да ме сунце огреја-ло. Узмем две шаке, па стресем кесу и увежем исто како је и било. Рекох неће познати. А искрено нисам ни знао чије је. Окренем неколи-ко бразди, Григорија нема, а ја хајд још мало. Тако три дана некако се провукох, кад четвртог, кесе нема. Трпи душо док се Григорије не сми-лује. Али тога дана раоник задре у неки камен, искриви се и у једном делу пуче. Тако због оштећеног раоника нисам завршио орање. Кад

се увече вратих у манастир и после вечере одох у моју собу, као и увек дођоше млађи на чаши-цу разговора. Отац Симеон загрејао фуруну та-ман како ми годи и већ скувао чај. Поред тога спремио ораја, јабука, сувих шљива, смокава.

- Послужи се, брате. Покисао си и она те ветрина пробила доле на мору - нутка ме добри мој Си-ма.

С нама су још и отац Симон, отац Јустин и отац Данило. У разговору отац Симон ће:

- Брате Вито, отац Димитрије напада нас млађе да смо му покрали суво воће.

- Ене де сад - смешкам се ја. - Е, ти си, враже. Ми смо били сигурни да

си ти. То смо му и казали, али чича не да реч да се против тебе каже. И још нас и изгрди: "Ко? Вита? Вита украо, мангупи једни. Вита је по-штен човек".

Касније те вечери сви смо присуствовали бдењу и исповедили се. Ујутру, после причешћа отац Данило ме пита:

- Јеси ли казао истину и јеси ли молио оца Димитрија за опроштење?

Ја зинуо у њега: - Бог с тобом, где смем да му кажем. Сра-

мота ме да му разбијем илузију. Ето Витиног поштења. Кад је после двадесетак година отац Сера-

фим боравио у испосници у Кареји чест гост му је био стари отац Димитрије. Био је то леп од-нос старог и младог монаха. Братска љубав и пажња. И ето, чика Димитрије је још једном по-

сетио свог друга у испосници и по Божјем про-мислу, после два-три дана, ту испустио душу. Отац Серафим му је, како и доликује, приредио монашку сахрану. Сахрањен је у дворишту по-ред старог Јоакима. Њих двојица су заједно и дошли у Хиландар. Отац Серафим прича да је стари Јоаким нађен цео. Иако је дуже од једне године било није иструнуо. Терен је био каме-нит и гроб за оца Димитрија узан, па су старог Јоакима морали мало да потисну. Тако се то и открило. Сад сабрати почивају један поред дру-гог. У сећање на њих написао сам ову песму:

* * *

ДВА ХИЛАНДАРЦА

Два духовна мила брата, Две богате родне гране Са дрвета Србинова У градини Светог Саве. Кад Србијом зло завлада, Кад за Србе неста нада, Кад господа наша дична Окренуше Сави леђа. Запустеше наше цркве, Манастири наши дични, Остадоше скоро празни, Опљачкани, ојађени.

Па Хиландар, наша дика, С неколико мученика, Понајмање браће наше, Међу њима два јунака. Први беше стар Јоаким Из питоме Осечине. Нешто млађи Димитрије Из познатог Варварина. Два човека нашег села, Али срца пуна жара, Пред олтаром сваког дана И на сваком послушању. А на крају жића свога У Карејској испосници Предадоше душе своје Христу Богу, Светом Сави. Као спомен у дворишту Обе хумке данас стоје. Као сведок роду нашем, И ако су духом нишчи. Вишњем Богу како треба С понизношћу служит верно По земљици док се ходи И земаљски живот води. О Србине, мили брате, У Хиландар када дођеш,

А ти скокни до Кареје, Поклони се хумкам оним.

ОТАЦ ЈОАКИМ У време док сам радио у карејском конаку

на послушању у испосници Светога Саве био је стари отац Јоаким из Осечине. Омален, живих покрета, у лицу румен као ружа. На том лицу оцртава се сва унутрашња радост доброг чове-ка. Кад разговара с неким као да ће да га загрли очима пуним неке топлине и светлине, вла-жним, као да плаче. Мало је говорио, али до-вољно да саговорник осети чудновату присност.

Живот у испосници није лак. Ту су некад живела по тројица монаха, а сад, ето, он сам. Карејски типик Светога Саве је врло строг. Зах-тева да се у току двадесет и четири часа цео Псалтир исчита и четворојеванђеље за седам да-на, плус уобичајена богослужења. Једе се јед-ном дневно и пости на води пет дана у недељи, а само суботом и недељом разрешено је на уље и рибу два пута дневно. Ипак, најтеже је бого-служење. Отегне се десет, дванаест сати дневно и то све на ногама.

- Не траже то од мене Саборни оци, савету-ју ме: "Читај колико можеш. Знамо ми за твоју немоћ". Ја понекад помислим тако је, имају пра-во. Али кад читам видим шта каже светитељ наш, па се почесто и наљутим на Сабор. Питам се кога да слушам, њих или Светога Саву? И са-

вест превлада. Боже, па и деца би ме осудила и сваки земаљски судија, а камоли неће небески. Па се тако трудим. Многи долазе, запиткују ко-јешта, а то одузима време. Све им ја покажем што краће могу. На крају и онај ћумез где се светитељ скривао и молчао. Загледају у чуду, а ја их посматрам и мислим се: зна Јоаким што се чудите. Зар син жупанов да живи у овој медве-ђој јазбини код толиких белих дворова. И сам је био господар и то млад као млада роса. Али ме савес прекиде. Батали то, Јоакиме, друго је вре-ме тада било. Умео је човек да се опаше, да тр-пи Бога ради. А данас смо се раслабили до нај-веће мере. Нисмо способни ни за тренуће под-вига, па није никаква новост што се чудимо ка-кви су нам преци били.

Иначе, старац љубазно дочека сваког госта. Послужи га кафом, ратлуком и ракијом као у манастиру. Понеког и нахрани, иако и сам у следовању оскудева.

- Могу да купим шта ми душа хоће, али кад одем у радњу и погледам цене помислим: Боже, ко може да наваша толико пара, па се тргнем. То манастир плаћа. Па кажем: море, треба мана-стиру да поправља оне зидине. Јоакиме, црни брате, теби је до благоутробија, а знаш или се правиш да не знаш колико само кило креча ко-шта.

Добије понекад и неку пару од посетилаца. - Доста је то мени. Понекад нешто и оцу

Митрофану дам. Он неће да прими и замера што више у радњи не купујем. Трговац му се жали, каже: "Јоаким скоро ништа не купује.

Гладује". Е, што ти је грабљива птица. Не гла-дујем. Имам ја по нешто у башти. По нешто до-бијем и од добрих људи. Трговци су скупи.

У време другог мог боравка у Кареји дана-шњи митрополит Црногорско-приморски Ам-филохије обилазио је Свету Гору, манастире и келије и чувене светогорске старце. Спремао се да се врати у земљу, али су власти нешто затеза-ле. У Грчкој је већ седам година провео, високе теолошке школе завршио и докторирао. Прили-ком те посете Светој Гори држао је бдење у ис-посници Светога Саве. Служба је дуго трајала, али се то није осетило. Стари Јоаким је био из-ван себе од среће што му велики теолог служи у црквици. Трчкарао је као детенце од једне до друге певнице. Десило се да је тога дана било доста гостију. Чули су да је отац Амфилохије на Светој Гори, па су дошли из Србије и из Солу-на. Стари се просто подмладио. Лице му се све-тлило од радости. Просто као да је био ван овог земаљског света. Сви смо то запазили и сви смо били срећни због његове неизмерне радости.

У првих пет мојих долазака редовно сам га посећивао. Кад сам шести пут дошао да га оби-ђем отац Митрофан ми рече да се стари упоко-јио кратко време пре мог доласка и да је сахра-њен у дворишту испоснице.

ОТАЦ МОЈСИЈЕ СТАРИЈИ Када сам пре тридесет и нешто година први

пут посетио Хиландар отац Мојсије старији је био први епитроп. Старац Мојсије често је био на том положају од када је увршћен у саборске старце. Био је и на другим пословима: проепи-троп, економ и на послушањима на нижем по-ложају и то му није сметало. Био је и хиландар-ски представник у Протату и председник (Прот) светогорске општине. Једноставно на свим мо-нашким дужностима како је и кад потребно би-ло. Он је правилно схватао своје време и бавио се пословима потребним да би могао да обавља све дужности у великој монашкој кући за коју се комотно може рећи да је мала држава. Наш је монах у Светој Гори стално у додиру са стран-цима, нарочито с домаћинима Грцима и с грч-ком влашћу, па се стално намеће потреба позна-вања језика. Старац Мојсије се, као ретко ко пре њега, одлучио да научи грчки језик. Знао је да ће у томе најдаље отићи ако сврши монашку школу у Кареји. То је још као млад монах учи-нио. Док је похађао школу вршио је дужности и у хиландарском конаку.

Тридесетогодишње хиландарско искуство ми казује да је такав човек неопходно потребан манастиру. Пожељно је да сви овдашњи монаси знају грчки језик. Нажалост, то није случај. На-рочито се после Првог светског рата јавио про-блем познавања грчког језика. Монаштво је у то

време било малобројно. Како изгледа најмање је било оних испуњених врлином активности, жи-вих људи. Отац Мојсије је хтео не хтео морао да одскаче изнад многих својим способностима.

На неки начин он ми је био колега. Трго-вац. Кад му је досадило да се у трговини муште-рији клања за сваки динар одлучио је да је боље и душеугодније да се клања Воскресломе Хри-сту, његовој Пресветој Матери Тројеручици, Светом Сави и Светом Симеону и свима свети-ма изображеним на иконама са којих нас као живи посматрају у хиландарском храму.

После Првог светског рата Хиландар су снашле нове невоље. Кубурио је материјално без нарочите помоћи из матице и требало је много сналажљивости људи у Сабору да се нај-већа светиња нашег народа сачува за неко боље време. Грцало се у немаштини. Кровови попу-стили, читави делови зграда оштећени, прозори дотрајали, гостинске собе прокишњавају, црво-точина на све стране. Потрајала је та немаштина и после Другог светског рата, али мора се при-знати да су службе у цркви увек биле на висини. Кад сам 1971. године први пут био овде то се одмах могло уочити. Тада је било десет свеште-ника и један, по некад два ђакона. У цркви савр-шени ред.

- Кад не можемо нешто више, ово не кошта ништа, ајд да ту бар будемо људи - говорили су монаси.

Гостију је било јако мало. Књига за упис посетилаца стајала је у холу испред гостинских соба. Сваки је новодошли гост био дужан да

упише податке о себи. Често сам листао ту ве-лику књигу. Ту су гости записивали и своје ути-ске. Наши, али и странци. Има ту дирљивих стихова, запажања и примедби. Људи су искре-но жалили што светиња пропада, а мало се тога предузима да се пропадање спречи или барем заустави. Хиландарски монаси, те дичне стари-не, имали су само један одговор. Кршећи руке и крстећи се говорили су:

- Чинимо што можемо. Уздамо се у милост Божју и молитве ктитора ове светиње. Проћи ће и ово.

Често, врло често износили су мошти све-титеља на целивање, ишли у литију, држали бдења, чинили све што су могли. Кад би им, по некад, из Србије дошли богослови и неки епи-скоп у госте дочекали би их величанствено у тој сиротињи. Отац Мојсије богат монашким иску-ством знао је да дочека и оног с дна и велможу. Висок као што га је Бог дао својом појавом остављао је јак утисак на људе. То је можда нај-боље уочио академик Медаковић који је девет пута посећивао манастир, остајао дуже време и имао прилике да се с њим дружи. И онако висо-ког оца Мојсија још је вишим чинила монашка капа. Његова је можда и највиша била од свих високих монашких капа које су у то време наши хиландарци носили и по томе се препознавали.

Нисам знао да је био табанаш. Приликом моје треће посете, пре повратка у Енглеску, оти-шао сам да се поздравим с њим. На растанку ме молио:

- Види, Бога ти, ако можеш за неке ципеле. Ем сам табанаш, ем стопала ненормално велика. Ови Грци сви мали, нигде не могу да нађем тако велики број.

Трудио сам се и једва некако нешто нашао у радњи расходоване војничке опреме. Број је одговарао, али ми се већ и самом чинило да су биле доста уске. Тако се и показало кад сам му их при следећој посети донео. Он узе нож и ма-ло их са стране расече и кад их је поново пробао некако је испало добро.

Тога дана вратио се с некаквог пута доста преморен. Око десет сати увече зачуо сам неку стрку поред моје келије. Неки ромор и журбу, те изађох да видим шта је. Сретох Ангелиса, ду-гогодишњег хиландарског укара, који се по ма-ло разумео и у лекарију, па је радио и као бол-ничар.

- Журим - каже ми - отац Мојсије је имао инфаркт.

Кад је сутрадан доктор дошао и прегледао га закључио је да је случај тежи и да мора у бол-ницу. Иако је у Србији било зло време комуни-зма, отац Мојсије је био сналажљив и одржавао је добре везе с амбасадором у Солуну. Већ су-традан у Јерисосу је чекало специјално возило послато из амбасаде да га превезе у Југу. Тамо је у војној болници провео више година, али на-рочитог побољшања није било. Кад је осетио крај молио је да га врате у Хиландар. Ту је по-сле три дана свршио свој земаљски пут.

ОТАЦ ДОМЕНТИЈАН Стари Доментијан, маркантна појава висо-

ког раста, лепа брада му покрива прса. Иако већ у позним годинама још увек право хода. Никад нисам сазнао одакле је. Године 1915. као још скоро дечак, при повлачењу наше војске, при-кључио се некој војној јединици и са њом до-шао до Крушевца.

- Невоље су биле толике - прича отац До-ментијан - да су се и јачи с њима тешко носили. Гледа ме старешина на једном одморишту, па ме сажаљиво посаветова да се вратим кући: "Није ово терет за младе". Молим га да останем и све вичем – могу ја, могу. Али он ваљда и сам имао деце, па ни да чује. Искрен да будем није ми ни било лако. Честе борбе и брза повлачења све усиљеним маршевима, душа да искочи. Нај-зад сам га послушао и још са неколицином де-чака кренуо назад. Кријући се стигли смо до Ко-смаја. Ту сам остао сам. Мислим се да идем ку-ћи, далеко је. Највише ме плашило шта ћу да за-текнем тамо jер сам запамтио шта су Швабе ра-диле прошле године по Мачви и Поцерини. Ов-де су већ завели мир. Никога нарочито нису прогањали, те нађем код неког имућнијег дома-ћина да чувам овце и остадох код њега до краја рата. Највише сам живео код колибе у планини и власти за мене нису знале. Нигде нисам био пријављен из страха да ме Немци не одведу на рад. Једанпут годишње вршили су проверу и

младиће старије од шеснаест година одводили, како се причало, у неки Нежидер. Газда ме је тако саветовао, па по мало и плашио јер сам био лепо развијен. На доброј храни и чистом вазду-ху растао сам као из воде. Плашио се стари да не силазим у село. Зна како је. Млад човек, а има пуно девојака, забрљавићу. Може неко и да ме тужи код Шваба који су имали жандармериј-ску станицу у селу. Те тако и остах до прве срп-ске јединице која је прошла тим крајем. Већ не-колико месеци раније, нас неколико младића, набависмо пушке од сељака. Чекали смо спрем-ни да се јавимо првом четничком војводи који се појави у нашем крају. Већ смо чули за једног, али он беше далеко и ми смо оклевали мислећи да ће он и код нас доћи. Међутим стиже прва српска јединица и ми јој се прикључисмо. Ја сам био напунио деветнаест година, један је мо-мак био нешто старији, а остали годину, две млађи. Већ је био крај рата и свуда где би дола-зили владао је савршени мир. Народ нас је обе-ручке дочекивао и гостио. На стражу нас нико није терао. Више се војници, бркате људине, подсмевали с нама. Били смо им нека врста ра-зоноде. Људство се повремено смењивало. До-лазили су од некуд највише они који су били у заробљеништву, а стари су борци пуштани ку-ћама. Тако скоро десет месеци, па и нас отпу-стише, иако смо молили да останемо. Изговара-ле се старешине да смо млади, да је крај рату и да сад већ има доста регрута који су напунили 21 годину како се онда узимало у војску. Тако је војевао отац Доментијан.

Брзо смо се спријатељили. Налазио је неке енглеске новине за читање, па ме молио да му преведем. Да чује шта Енглези пишу. Био је би-строг ума. Пошто није било општежића довијао се да поред следовања које манастир дели дода још по нешто. То се без новца није могло. Круп-ног, каквим га је Бог дао, редовно га следовање није задовољавало. Брзо је схватио положај у коме се нашао. Још као младић дао се на изуча-вање сајџијског заната и за неку годину приба-вио је себи леп живот. Са свима је био добар. Ревностан у цркви и на разним послушањима. У млађим годинама као јак и умешан радио је те-шке послове. Кад сам га упознао чувао је мазге. А ко чува мазге мора и да их седла кад некоме треба. Самари су поред штале, а штала је у ру-пи, у нивоу параклиса Светог Трифуна, па те-шки самар мора да изнесе на плато испред улаза у манастир. Напорно и за млађе. За његове го-дине немогућ посао, али га је он с успехом оба-вљао. Зачудило ме што не самари мазгу у штали или поред штале, а он се брани. Каже: - Кад ко треба да узјаше мазгу пење се на њу горе на бр-ду. Тамо је сазидана узвишица за то.

Ко ће да се расправља с њим. Стари је имао келију са седам одељења.

Врата келије чврста. На њима инсталирано јако звоно. Само ли неко дирне за браву, зазвони да избуди читав манастир. Али нико не може да види где му је звоно. Прозори су добро утврђе-ни и ни мува не може да продре унутра. Оно, до душе, отац Доментијан ни овако никога не пу-шта у келију.

Неколико пута заоколишано питао сам га за разлог што је за животни пут изабрао мона-штво. Видело се да није рад да о томе говори. Тако је то питање остало неразјашњено.

Седми пут сам у посети Хиландару. Чим сам прекорачио праг капије чуо сам да се старац упокојио. Истог дана отац Никанор ме замолио да очистим и поправим келију у којој је стари живео. То је та чувена келија са седам соба у ко-ју никог није примао. Пуна је којекаквих стару-дија. Само кревета има четири комада, али на њима ништа другог сем дасака нема. Душеке сам нашао поцепане по ћошковима соба и неку ћебад и неколико јастука из којих испада памук. Сам Бог зна како је живео, где је спавао и како се дању одмарао. У кухињи, повећем одељењу свега и свачега. Две огромне тегле с медом. Мед проливен по столу и патосу, па се муве скупља-ју. По ормарима старе одеће колико хоћеш, али све у великом нереду. Ту му је и радионица с разним алатом. Мали наковањ, мехови и ватри-ште с коксом и други алат чудног изгледа. Сви ти ормари су гломазни и грубо истесани од твр-дог дрвета. У сваком одељењу има их по један или два, па и у дрвљанику. Кад сам хтео да отворим прозор на кухињи и мало проветрим подиже се чађ, те брзо одустадох од те намере.

У старчево време живело се у идиоритмији, па су келије уређиване да одговарају таквом на-чину живота. Старци су имали по једног или два искушеника које су полако уводили у тајне монашког живота. Монах је могао да се сналази кад су материјална средства у питању. Да нешто

помало на своју руку привређује. Да има своју башту, чак и по коју кокошку и пчеле. Или да занат научи, као што је отац Доментијан учи-нио. Кад би се монах упокојио управа манасти-ра присвајала је све што се у његовој келији на-ђе. Зато ме је отац Никанор упозорио:

- Отац Доментијан је пре мене дошао у ма-настир и брзо се свикао на манастирске прили-ке. Лепо је пролазио с тим својим занатом. Зна се да је имао и позамашну уштеђевину. Ми смо после сахране нашли нешто пара. Неколико "на-полеона" и већу суму новчаница, али сви сма-трају да је то мало, па кад радиш тамо погледај около да то не пропадне. Све што се нађе биће на корист Хиландару.

И стварно, кад сам чистио келију, прона-шао сам велику суму важећих новчаница и још толико старих и непромењених. Неко од млађих монаха који беше присутан посаветова ме да старе новчанице спалим. Ја се узнемирих: - Че-кај, бре дете, у Енглеској није тако. Новац увек можеш да замениш. Можда је и овде исти закон. Да се покуша, па онда.

Кад нађох згодну прилику упитах оца Ни-канора зашто се не контролише како монаси др-же ред у својим келијама.

- Е, брате мој, под овим условима врло је тешко тако што извести. Мало је људи. Плаши-мо се да неко због тог стезања не оде из мана-стира, па мора да се прећуте и много теже ства-ри. Отац Доментијан је био најстарији у мана-стиру. Остао је прост монах, врло ревностан у цркви и некад је као млађи монах био јако кори-

стан Хиландару. Због свега тога управа је имала обзира према њему.

Жалио се отац Никанор и на начин мана-стирског живота какав је идиоритмија:

- И кад је отац Митрофан дошао није желео да чује за идиоритмију. Тражио је да се пошто-пото заведе општежиће. Да би га задржали у ма-настиру ми старији створили смо општежиће у малом. Од тридесет тројице нас осморица држи-мо општежиће. Добро општежића најбоље се види по посетиоцима који су најсрећнији кад обедују заједно с нама.

Ма шта човек мислио о свему томе једна је истина. Стари отац Доментијан провео је у овој светињи више од пола века. У заједници с дру-гим монасима био је њен чувар до неких сутра-шњих дана и неког бољег живота. До тога се ево најзад временом и дошло. Господ Свевиде-ћи и Свеблаги по милости својој нека му буде судија.

ОТАЦ МИРОН

Када сам први пут ушао у храм Ваведења

Пресвете Богородице у малом одељењу десно од олтара запазио сам ниског и тихог старчића. Био је толико слабашан да није био способан ни за каква послушања. Ноге су му стално отицале, али службу није пропуштао. У цркву је одлазио међу првима. Сав повучен у себе и некако склупчан отац Мирон будно је пратио ток слу-

жбе седећи. Ако би монах у појању или читању погрешио, тргао би се понекад и нагвирио да дотичног опомене.

Не једном сам запазио да и по неки свеште-ник кад дође у посету Хиландару муку мучи да се прилагоди типику, па потрчи код чиче да тра-жи помоћ. Овај одговара ко из пушке. Просто да човек не поверује да онако склупчан до сит-нице прати службу и зналачки реагује. Келија му је од кад знам била у делу Јужне мале. Једна полуразваљена соба до самих басамака. То је више неки трем био. У доконим часовима могао се видети како беживотно седи као да спава. Вр-ло је мало јео, али је волео да попије чашу вина, па се здружио с оцем Симеоном који му је ту малу жељу покривао. Чини ми се да му је он и храну из кухиње доносио. Отац Симеон је имао послушање у винограду и још приде подрум др-жао, те тако и чика Мирону помагао вином. Према оно мало штуре хране што је узимао ви-но му је стварно било потребно да се укрепи.

Светогорска клима је позната по влажним и кишовитим зимама. Та влага до дубоко у лето заостаје и у кости се увлачи. Велики утицај на такву климу има и близина мора. Хиландар је смештен у котлини као у лонцу, два километра од мора, на 50 метара надморске висине, па је овде влага још и већа. У тим дугим кишовитим зимама чаша хиландарског вина прави је лек за сваку прехладу, грип или костобољу.

Слабо, сасвим слабо сам познавао оца Ми-рона. И други су о њему слабо шта знали. Поу-здано се само зна да је дошао из села Страгара

крај Крагујевца. Жао ми је што је тако испало, па сам помоћ, после толико протеклих година, скоро потражио од његовог сабрата оца Симео-на. Ево шта сам дознао:

- Отац Мирон је дошао у манастир нешто после Првог светског рата - присећа се отац Си-меон – дошао је као појединац, а не у групи ка-ко се уобичавало у то време. На молбу управе Хиландара патријаршија или неки епископ ску-пили би неколико кандидата из манастира или из народа. Неког од оних што су обилазили цр-кве и манастире по Србији и већ доста тога зна-ли о дужностима монаха, а по неки и о појању, па их спремне слали у Хиландар. За оца Мирона се верује да је дошао из неког манастира из Ср-бије као увелико добар појац. И овде у Хилан-дару сво време провео је на том послушању. Поучавао је млађе све док није остарео и онемо-ћао у ногама. Од тада је нашао себи место у тој келијици и остатак живота у миру проживео. Како каже отац Симеон никад ни једну службу није пропустио. Он ми је и потврдио да је стари Мирон заиста до најмање ситнице знао шта се и кад поје и чита на богослужењима у Хиландару.

Сахрањен је на хиландарском гробљу с де-сне стране капије, а иза цркве Благовештења. Поред оца Мојсија и споменика Тимочком вла-дици Мелентију и докле год на левој страни има места за укоп упокојених, на десној се страни неће сахрањивати.

СТАРИ ОТАЦ САВА Међу хиландарским монасима несебичним

трудом истицао се отац Сава. Кад сам га упо-знао већ је био приметно стар и слабог здравља. На послушању марљив, у цркви ревносан. Ста-јао је у главном делу, у трећој стасидији с десне стране. Трудио се да, иако стар и немоћан, за сво време стоји током службе. Само би ретко сео да на кратко предахне. Био је благ и тих чо-век. Врло је мало говорио. Само оно најнужни-је. Био је мој вршњак, али слабог здравља. Без посла није могао да живи. У то време ред је био такав да се после завршене литургије ручало тек у десет сати. Одмарало се између јутарње слу-жбе с литургијом и обеда. Стари отац Сава у то време се није одмарао. Одмах би се после слу-жбе латио неког посла. Послушање му је било да крпи около прозоре, врата и друго што је за оправку. Радио је онако како су наши стари ра-дили. По оној - крпеж кућу чува, крпеж и тр-пеж, како је понекад и сам говорио.

- Велика је ово кућа, брате. Река да новац улива не би било доста. Свуда уоколо трошни зидови. Све слабо и склоно паду. Рађено зе-мљом наместо кречним или цементним малте-ром. Зидови што држе земљу су без икаквих пропуста за воду, па се камен после толико го-дина притиснут водом раслаби почиње да кли-зи. Нарочито после великих киша. Зими то че-

сто бива. Лепо се голим оком овде, онде могу видети испупчени трбуси.

Једном сам га затекао како се мучи крпећи део зида близу Богородице и, како сам нешто знао од тог посла, приметих:

- Оче Саво, слаба је то фајда. Треба креча и цемента много више.

А, старина ће: - Е, мој брате, треба знам ја да треба, али не

знаш како Хиландар кубури. Новца нема ни од куд. Тамо у Србији на власт дошли нови људи без икакве бриге за ову светињу. А ја шта ћу? Трајаће ово двадесет година да се сачека неко ново време, па ће онда, ако има памети и љуба-ви, бити много боље.

И није погрешио стари. Данас се много бо-ље ради, али то што је он радио и како је радио траје дуже него што је и сам планирао.

Онако слаб није могао да ради око високих зидова. Радио је само на ниским. Сад су, у боље време како је отац Сава предвиђао, ти високи зидови добро урађени да трају вековима. Зида-ни су цементом и гвожђем с темељима од арми-раног бетона.

Отац Сава се и око прозора мучио. Крпио је дрвенарију и застакљивао полупана прозорска крила користећи некакав слаб елмајз. Кад сам полазио натраг у Енглеску оставио сам му свој с дијамантским врхом. Био ми је јако захвалан. У сиромашној столарској радионици без иједне модерне алатке чинио је што је могао. Новота-рије га нису интересовале. Поред ових послова за потребе манастира правио је дрвене крстиће.

Трудио се докле су га ноге носиле. Па и кад су старост и слабост узели маха и даље је радио на корист светињи.

Од самог почетка свог труда у манастиру добио је келију близу цркве. До ње је била и столарница. Ту је провео цео свој живот. По-следње две године врло се лоше осећао. После једног назеба страшно се мучио. Добио је запа-љење плућа, а за лекове није хтео да чује.

Никакве савете доктора није прихватао. Ка-шаљ му није мира давао. У последњих неколико месеци није могао на службу. Поред узглавља му је висило неколико бројаница, поклони при-јатеља који су га поштовали. Окретао је броја-нице и прикупљао снагу да оде на службу.

Отац Сава је био родом из источне Босне. Сасвим сигурно је био богомољац, односно из Богомољачког покрета који је подржавао и во-дио владика Николај. Имао је породицу пре мо-наштва. Дао је два сина свештеника. Супруга и ћерка су се замонашиле. Сазнао сам да му је ћерка напустила монашки подвиг и удала се. Прича се да је то за њега било поразно и да је због ћерке изгубио жељу за лечењем. Колико знам лекари су за његову бољку тврдили да није опасна и да лека има, ако је коме до тога стало. Било како било он се 1989. године преселио на небеса.

Године 2002. имали смо две сахране. Мо-шти оца Саве повађене су да би се сахранио отац Агатон. Тако је богомољац богомољца сменио. Као што је обичај извађене кости мона-ха чувају се у крипти. Одвојено, кости у зајед-

ничким долапима, а лобања на полици. Они ко-ји су вадили кости оца Саве кажу да су биле тамножуте боје, скоро црвенкасте. Као ћилибар.

Отац Сава и отац Агатон су били љути про-тивници одлазака из манастира у свет. Отац Агатон је са Свете Горе излазио три пута и то сваки пут ради крајње нужде. Отац Сава, коли-ко знам, ниједном није излазио.

Сећам се, једном док сам се неким послом бавио у Кареји дошла му је ћерка с неким дру-штвом у Грчку на одмор. Ишли су на излет ла-ђом око Свете Горе, па му је поручила да жели да га види. Једина могућност за то била је да се с хиландарског пристаништа до брода дође чам-цем. Стари је тако и учинио. Међутим ћутљива природа није издржала. Оптерећен великом причом није дуго остао. За право чудо присут-ног света на лађи одмах је сео у чамац и без по-здрава вратио се на пристаниште. Сви су изгле-ди да га је том приликом нешто страшно пого-дило. Какав је био могао је да закључи да се ру-ши његов план о доброј хришћанској породици. Никад то гласно није рекао. Само се около ша-путало међу нама слабима. Могу да замислим како му је било када је чуо да му се ћерка одре-кла монашке ризе.

За цео живот остаће ми жао његове столар-ске радионице. Дуго је већ био болестан. У то време почела је обнова Хиландара. Сређивана је цела јужна мала. Замољен сам да помогнем око пражњења столарске радионице. Одвајао сам алат и здраву грађу. Мало је тога доброг било. Тога јутра већ су били однели столарску тезгу.

Отац Сава је вероватно чуо да се нешто ради, па је скупио снагу да дође до радионице. Кад ме је угледао како се бавим његовим стварима кроз сузе ми рече нешто што нисам чуо, али сам на-слутио. Морао сам да му кажем да ми је то запо-веђено. Да ће радионица бити нова келија и да мајстори сутра почињу с радом. Рекох му да сам мислио да га је отац Никанор већ о томе обаве-стио. Ништа ми није рекао. Без речи је напустио столарницу.

Изморио се један ревнитељ у цркви господ-њој. Велики домаћински дух наше светиње коју је изистински не само љубио, него над њом сва-кодневно дрхтао и за њу бринуо. О сваком и најмањем ексерчићу. Није то никако мала ствар за оно црно време када се о Хиландару из отаџ-бине, у којој је све свођено на материјалну ко-рист и нарочито на духовно растакање, слабо водила брига.

ОТАЦ ЈОВАН ДАМАСКИН Првог јутра у Хиландару срео сам старца

Јована кога су сви ословљавали са Јован Дама-скин. При монашењу мој имењак добио је име баш Јована Дамаскина, док сам ја узео име Јова-на Крститеља, моје крсне славе.

Већ у цркви сам га запазио по једној финој шали кад се клањајући поздрављао с оцем Ди-митријем, вршњаком и сабратом с којим је за-једно у Хиландар дошао. Увек су се тако по-

здрављали. Наслутио сам да се на свој рачун шале. Као да хоће да кажу: "О, свети, дубоко поклоненије". Баш по оној црногорској – "Ја те-би војводо, ти мени сердаре", а већ и сами зна-мо шта смо.

Идем тако према капији, а он беше пред пе-каром, па ме зауставља:

- Еј, брате, стани мало. Јеси ли ти тај из Ен-глеске што долази код ових Љотићеваца?

Мало се збуних, али се брзо снађох. Бог с вама, дошао сам у Хиландар. Знам, знам, све знам. Мало попричасмо, па се растасмо. Тога да-

на се пожалих једном оцу, а он се искида од смеха:

- Мани оца Дамаскина, па он је и сам Љоти-ћевац. Пре монашења био је жандар, па му доса-дило те се преместио на лакшу службу. Зар не знаш како на то гледају наши сељаци? Кад их неко за лопове у селу пита одговарају: "Сви су отишли у жандаре, а један у монахе". Ето ти, то је отац Дамаскин.

Брзо сам се снашао. Боже, па и код монаха се понекад може видети и осетити ведрина. Иако ми је био вршњак ословљавао сам га са Стари и није се љутио. Пошто сам му помогао, уредио му башту и код послушања на гробљу окопао му оно неколико гробова и поправио кандило у костурници, још више смо се зближи-ли. Охрабрио сам се да га питам о његовом ба-вљењу у Жичи баш кад је владика Николај тамо био. Зна он доста, сигурно је, само почео да за-боравља и све некако испретурано прича, па мо-

рам сам да сортирам и повезујем. Зна он и да је Љотић долазио често у посете Краљеву и Жичи. И о његовим посетама владици доста зна, али да призна да је Љотићевац, то никако. Чујем да ме код свих хвали. Кад се наљути он искија на оне који су му се по некад у шали наругали. Тако је бацио пик на оца Хризостома, сада владику Жичког. Изашли смо из цркве, а он се загледао у очи оцу Хризостому, па ће пред свима:

Зар си ти још овде? Иди одавде да те моје очи више не виде.

Де, де не јури ме, биће ти жао - смирено ће отац Хризостом - ускоро одлазим.

Био је стари тога дана нешто необично љут. Окрете леђа и пође уз степенике, и ја се пожу-рих. Као да сам знао да долази мени да се осве-жи добром комовицом и црном кафом коју стал-но по манастиру хвали:

- Е, брате, тај ти све зна, али тек је његова кафа за причу.

Отац Дамаскин не може без по које жалбе: - Онај твој Митрофан кад је дошао био је

јагње Божје, а сада је вук из горе. Ама само ли једном калуђер почне да шета од манастира до Солуна, дижи руке од њега.

Тешим га: - Оче Дамаскине, има посла. Нема ко други.

А и уме човек. А, а, и ти га браниш. Од једне сте вајте. До-

бро то, али шта ће по Немачкој? И то врло че-сто. Обучен као владика. Где је ту завет на си-ромаштво и скромност?

Немој, чика Дамаскине тако. Одувек је хи-ландарски монах, барем кад у свет излази при-стојно обучен. Ваљда неће у дроњцима да иде. А и млађи је човек.

Ма, да је само он - не да се отац Дамаскин — али и многи други се кицоше и излазе и по неколико дана. Овај Хризостом дојади.

Таман он о оцу Хризостому, кад ево ти оца Михајла. Отац Михајло још са врата поче да га пецка за оно од јутрос, а он букну:

- И ти с њима, пакуј се. И ти и онај Никанор идите што пре.

Иначе они су добри пријатељи и отац Дама-скин му је редован гост у пекари. Стари му ма-же плехове и одујмљује по мало од следовања вина и ракије које Михајло добија кад меси хлеб. Не задиркује га отац Михајло за бадава. Зна он да жандарчина уме да ужива. Љутио се на Арсенија јер му даје само по чашицу ципоре, а Симеона у небо диже. Ни то не траје дуго. По-некад ни Симеон не да:

- Добио си јуче две, доста је. Онда је најгори човек. Кад грожђе почне да зри обично одлази у

виноград до бербе. Кува одличан пасуљ. По не-ком ми нарочито поручи кад пасуљ кува. Зе-мљани лонац на тихој отвореној ватри. У пасуљ обавезно ставља туршијару паприку, па мирише цео виноград. Напуни тањир врућим пасуљем и поред хлеба да ми парче сира.

У последње време старац онемоћао. Има невоље с простатом, па му је најгоре што мора

да се понизи пред оцем Митрофаном да му код лекара помогне.

Пред последњу моју посету манастиру ре-коше ми да нас је отац Јован Дамаскин напу-стио.

ОТАЦ НИКАНОР Кад сам се већ одлучио да пишем о хилан-

дарским монасима, грех би велики био не поме-нути и старца Никанора, монаха који заслужује дужно поштовање целог српског народа.

Отац Никанор је рођен у питомом селу Дивци недалеко од Ваљева. У радној и побо-жној фамилији какве нису ретке у том делу Ср-бије. Благодарећи светом владици Николају Ве-лимировићу који је у ваљевском крају рођен, сви су Ваљевци били добри верници, пуни по-носа и велики поштоваоци владике. Иако сви нису богомољци, природно је било да су из бо-гомољачких породица. То је био случај и с фа-милијом оца Никанора. Још као млад човек отац Никанор је био добро поткован знањем о вери. Онако како су богомољци неговали побожност и показивали нарочиту ревност, скоро као први хришћани. Као што се зна из тог покрета или под његовим утицајем током неколико деценија углавном су регрутовани монаси за Хиландар и за манастире у Србији. Није никакво чудо да се и отац Никанор одлучио да пође тим путем.

Кад сам 1971. године први пут посетио ма-настир отац Никанор је био први епитроп. Онда се монашки живот одвијао без општежића као уосталом и на целој Светој Гори. Још тада је по-бољевао. Борио се са срчаном маном. Али ста-рина није попуштала. У цркви, на дугим слу-жбама док млади седе он је стајао. Своје место код леве певнице, до иконе Светих Петра и Па-вла никад није мењао. Одатле је могао све да види. Био је врло строг ако би неко вршећи сво-ју дужност на богослужењу у нечему погрешио. Одмах би га на лицу места гестикулацијом по-прављао и то тако живо као да је овај направио непоправљиву штету.

Због слабог срца ређе је служио, али неде-љом и већим празником обавезно. За Божић и Васкрс је морао да седи на месту проигумана до Тројеручице и у извесним деловима службе но-сио је свечану одежду. Вукла се за њим велика и тешка. Није био новотар. Волео је оно старо чиме су огртана плећа ранијих проигумана.

Те године сам остао месец дана и ниједну службу нисам пропустио. Пошто се после цркве није одмах обедовало стари је, иако уморан од ноћне службе, волео да поприча с гостима уз црну кафу, ратлук и ракијицу. До салона за по-служење ишло се уз степенице, а он је то морао полако. Пажње ради нисам желео да избијем на-пред. Он би то приметио, па рекао:

- Иди ти, брате Вито, кад ти је Бог дао сна-ге.

Ја отрчим до келије и освежим се ладном водом. Дотле је он већ у салону у својој столици

од плетеног прућа, на челу великог стола, па остали редом. Волео је при таквим сусретима да све буде ведро. Чак је и шалу примао, па и сам волео да по нешто шаљиво исприча. После тога повлачио се у своју келију. До обеда се одма-рао, а онда на дужност. Међу старцима, још као млађи монах важио је за човека способног за економију, управо најспособнијег, па је то нај-више и радио. Био је једно време и у Кареји. Та-да сам имао прилике да видим да се у сваком послу трудио колико је умео и знао. У Кареји само кестенове шуме има на стотине хектара. И све то треба надгледати и одржавати. Ту око оп-штине и око конака манастира Зографа је вели-ка наша њива, па је стари као млад монах заса-дио лешнике. И код многих келија око самог центра Кареје види се његов труд. И ту је ле-шнике засадио. Сећам се гомила убраних ле-шника смештених у једној великој соби у кона-ку. Није мала ствар ако се има у виду колики је манастир потрошач лешника и другог коштича-вог воћа за празнике и велике манастирске сла-ве или за исхрану монаха у време Великог по-ста. Сећам се и оних тераса повише Свете Тро-јице. Тамо је била засађена лоза. Јако су добро одабране врсте грожђа. У то време Аврам је правио можда понајбоље вино на Светој Гори. Пред мој први долазак манастир је без виногра-да био прилично дуго. Када је старац Никанор постао епитроп, у договору с младим оцем Ми-трофаном, подигао је данашњи виноград. Заса-ђено је и воће које такође нису имали. Сећам се, као данас да је, треће моје посете. Те године ви-

ноград је први пут бран озбиљније. Стигао сам баш пред бербу. На дан бербе старац је својим ауторитетом сакупио сво братство, али и нас го-сте. И сам је барабар с нама брао грожђе, што ми је било посебно драго. Наредио је да се за ту прилику уготови пасуљ са сувом рибом и још поред тога суве рибе колико је ко хтео. Била је то права моба. Као што су некад код нас у Ср-бији мобе биле. Тад домаћин раздрагана срца због напредовања посла весело мобаше, а кад се посао сврши, за заједничком трпезом, наздра-вља свима чашом доброг вина или ракије.

Дрхтао је старац над имовином Хиландара и понеко би рекао да је био тврдица. За мене је он био само штедљив човек.

Током мојих посета манастиру имао сам с њим неколико разговора и дознао многе ствари које спољни свет, па и добар део Хиландараца није знао. На пример опште је мишљење да је манастир богат и да на грдним парама лежи. Стварност је само једна. Манастир јесте богат, али само у поседима. Кажу да на Светој Гори има 8000 хектара земље. Хиландарски метох Каково у близини Свете Горе поседује 2000 хек-тара најбоље шуме. На Каламарији је остатак од 6000 хектара. Поред тога манастир поседује и неколико дућана и кућа у Солуну и Србији. Кад би се имало снаге и људи да створе велику еко-номију Хиландар ни од кога не би зависио. Ова-ко само издаци за одржавање манастира су огромни, а о другом да не причамо. Само се жи-вотари и стеже се каиш да се не упадне у дуго-

вања, као што је неколико пута од постојања манастира било.

Старац Никанор је забринуто говорио: - Ми не смемо да се упуштамо ни у какве

послове за које немамо људе. Прво и најважније трудимо се да у цркви будемо што бољи, а оста-ло како се стигне. Предузимамо само оно без чега се не може. Ето, велики делови манастир-ских зграда прокишњавају и ти радови коштају тешких милиона. За сад радимо колико се може. Чекамо и молимо се Богу да дође неко боље време, па ко буде жив нека ради више.

Старац је био велики Србин и све што има у келији подсећа на Србију. Често је и под Ти-том одлазио у мајчицу Србију да буди успаване. А кад је упропаститељ занавек напустио овај свет одлазио је много чешће и остајао и по не-колико месеци. То цела Србија памти. У несрет-ном црквеном расколу чинио је све да завађену браћу измири. Стар и болестан из истих разлога кренуо је на пут у далеку Аустралију иако су му лекари и сабраћа другачије саветовали. Кад је полазио на пут, на питање сабраће из Сабора шта им саветује да чине ако то путовање буде његов земаљски крај, рекао је:

- Ако тамо умрем, тамо ме и сахраните. Ка-сније ме отуд можете пренети у Хиландар.

Старац је по многим знацима предосећао своју кончину. Међутим тако важан позив није могао да одбије због наших људи из расејања, али и због принца Андреја.

Био је и задужбинар. Продао је свој део очевине да би у родном селу поправио цркву

Рабровицу. У најгоре време када је морао да плаче за џак цемента као да му се на поклон да-је, а не продаје по далеко вишој цени од уобича-јене. За најмањи део материјала морао је сузе да пролива и да понизно моли и преклиње.

Његовим утицајем је много шта доброг по-кренуто и урађено. Круна свега је предивна цр-квица посвећена Живоносном источнику (Ис-точни петак) у метоху хиландарском Какову. Подигнута је на стени и права је лепотица. Ста-рац је својим духом осетио да је ово свето ме-сто. Ту се на слави скупи по неколико стотина људи из Јерисоса и околине, махом Грка, а да не говоримо колико тек света свакодневно навра-ћа. С оближњег друма црквица се види као на длану, па уморни пролазници сврате да се окре-пе, прикупе снагу и помоле се да их Господ и светац благослови. Сам сам у два наврата био присутан кад би велика група Грка недељом свраћала да се овде помоли за своје најмилије и потом провесели и заигра на прелепом платоу испред црквице.

Старац је дочекао и почетак обнове мана-стира. О томе је раније могао само да сања. Стрепео је да се ти толико чекани и жељени ра-дови не угасе. Пун животног искуства много је тога лошег претурио преко главе, па је тај страх био оправдан. Страховао је за материјал који је долазио у великим количинама и на велико се расипао и трошио. У извођаче радова није веро-вао. Знао је за оно размишљање нашег радника: "Нико не може да ме плати, колико могу да за-бушавам". Међутим, и после његове смрти Хи-

ландар је наставио да се гради. Манастир сад може да угости преко 200 гостију, а некад ни 50 није могао и то с бедним намештајем и с много другог што је фалило. Кад би видео шта је све у данашње време урађено пружио би своје ста-рачке руке на благослов духовној деци.

Слава Богу, добри старче. Спокојно почивај у далекој Аустралији. Далеко од твог љубљеног Хиландара, а ипак међу својима који су ти це-лог живота били велика брига. Моли се за нас, твоје следбенике, да нас Бог сачува од свих не-воља, а теби вечан покој и слава

ОЦУ НИКАНОРУ

У Дивцима поред Колубаре Ту је мајка сина одњихала. Над њиме је даноноћно бдила, За њега је палила кандила, За ручицу у цркву водила, Господу се за њега молила. Да му Христос буде огледало, Божја Мајка и сви светитељи Чувајте га од сваке невоље Да би посто слуга богомоље. Што молила Бога домолила, Бог је њену молбу испунио. Кад се чедо снагом опасало Он не хте да се лати рала, Већ се лати великог подвига. Врло млађан он се замонаши У Светињи српској Хиландару,

Да пред Богом ко кандило сјаји. Вршио је свако послушање, А у цркви никад сео није. Трудио се што још нико није, Садио је лозу и маслину, Неговао бадем и лешнике, На Конаку дуго боравио. Често пута проигуман био И бринуо бригу хиландарску. Дуго време духовник је био, Многе људе вери повратио, Многа млада чеда монашио, Многе младе вером надахнуо. За свакога Богу се молио, За род српски горке сузе лио. Србију је често походио, Многе људе тамо је крстио, Свак је од њег благослов добио. Очевину своју потрошио, Рабровицу цркву обновио, У Какову цркву саградио. Живоносном источнику посветио. Малу цркву на стени високој Да свакоме буде на видику. И ако је тако омалена Постала је велика светиња. Дубоку је старост доживео, Сјајно своју веру одржао. А на крају својега живота Немогућ је подвиг учинио.

У далекој земљи Аустралији Завађене Србе измирио. На врхунцу својега прегнућа Свој је живот тамо оставио. Трошно тело тамо му почива Да Србима служи ко светиња. Опомиње младе нараштаје Да чувају веру отачаства, Док и један Србин тамо живи. Благо мајци која те родила, Што те младог цркви посветила И Србији што те отхранила. Благо цркви којој си служио, Благослов те вечито пратио Светог Саве и Светог Симеона.

ОТАЦ МИТРОФАН Упознали смо се негде почетком децембра

месеца 1943. године. Кад су стварани доброво-љачки пукови. Нешто пре тога он је рањен. Би-ло је то на два дана пре но што сам распоређен у четврту чету првог батаљона који је био ста-циониран у Љигу. Он је био у чети Миленка По-повића, а ја у Вргиној. У том реону скоро да је владало ванредно стање. Наша браћа из шуме, четници, покушали су да под ондашњим усло-вима заузму градове, па како нису имали снаге да нападају Немце они су се с једом бацили на оружане одреде Милана Недића. Нарочито су се

осоколили да нападају добровољце и тиме об-мањивали своје умишљене савезнике да воде крваве борбе против Немаца. Тако је у борбама око Љига страдао једино Милан Мишулић пото-њи отац Митрофан. Млад, смирен, побожан, озбиљан човек, издвајао се од осталих вршњака и привлачио на себе пажњу. Код нас доброво-љаца нарочито су се цениле такве особине. Кад су пукови формирани нашао сам се у четвртој чети првог батаљона под командом Ратка Обра-довића. Он је постао четни просветар у другом батаљону у чети Николе Љотића.

Ускоро су учестали сукоби с комунистима који су покушавали да из Босне продру у Срби-ју. Борбе су се распламсале на све стране тако да се дуго нисмо виђали. Све до битке за Ваље-во септембра месеца 1944. године. Његова је че-та била код Лесковца док се он у Ваљеву лечио. Кад смо напустили Ваљево водили смо борбе око Мионице да деблокирамо штаб Драже Ми-хаиловића. Дража се с људством нашао на том терену у окружењу, па се одатле повукао према Ваљеву и упутио у Босну. Ми смо морали према Чачку кад се Ваљево нашло у партизанским ру-кама. Ту смо се поново срели с Миланом, али се за разговор и дружење није имало времена, Па ни касније у Словенији. Тек смо се у Еболију поново срели. И ту у Италији мало је времена било за приче. Он је полагао велику матуру, а ја био четни наредник у штапској чети Миленка Поповића. Виђали смо се на литургији и вечер-њој служби скоро сваког дана. Све дотле док није отишао с радном групом у Лами Камп. Ка-

сније сам и ја са Шварцом и радном групом на-пустио Еболи.

У том кратком периоду Отац је увидео да се у логору време троши на залудне ствари. За-то је почео да размишља о организовању људи на учењу заната, како би се нечим корисним и здравим забавили. Ни сам не знам како је дошао на идеју да се мени обрати и посаветује. Било је то на месец дана пред покрет за Немачку и од тог плана ништа није испало, мада је идеја била добра и племенита. Том приликом смо се и бо-ље упознали.

Међу добровољцима је било доста школо-ваних људи који су успешно водили разне по-слове. Милан је био један од њих. Млад човек пун амбиција, тражитељ најбољих решења, није себи давао мира. До душе, ни сам нисам миро-вао. Радио сам с људима колико сам могао и они су у мене, старијег њиховог друга, имали поверење. Но, народ добро каже: Једно мисли камилар, а друго камила. После Скрининга, од-носно решавања нашег статуса, ми добровољци нашли смо се на раскршћу. У току две године највећи број нас распршио се на све стране све-та.

Некима није допуштено да напусте Немач-ку, те су ту и остали. Многи су то и добровољно урадили. Такав је случај с Миланом. И у Немач-кој није стао с радом и усавршавањем. Ступио је на посао у неку штампарију и доста брзо ис-пекао штампарски занат тако потребан нашој заједници. Намера нам је била да створимо соп-ствену штампарију и његово знање нам је добро

дошло. Убрзо се родила "Искра", наше гласило. Отац Митрофан је тих година био неуморан радник, центар наших активности у дијаспори.

Десило се да се упозна с фамилијом немач-ког генерала. Његова га је супруга тако заволела да су га на крају усвојили. Мене то није чудило јер је својим коректним понашањем и од непри-јатеља стварао пријатеље. Касније ми је сам ис-причао да је, кад се већ одлучио да дође у Хи-ландар, његова помајка пошла за њим. Плашила се да не наиђе на тешкоће и напусти манастир, па се одлучила да прода кућу и пресели се у Грчку. Кад је склопила очи поред ње се нашао њен посинак.

Његов долазак у Хиландар нимало није био једноставан. Грчке власти су у то време за странце, а нарочито кад се радило о Хиландару, правили велико питање. Нашао се добри Милан на још већим искушењима кад је све већ било сређено и он из Бриндизија требао лађом да крене за Грчку. Наиме, утврдио је да је сва до-кумента погубио. Он ће то касније приписати Божјем посредништву јер се за кратко време све преокренуло у његову корист.

Материјално је прилично добро стајао. У манастир је стигао у неком џипу који и дан да-нас, после више од 40 година, још служи. У то време у Хиландару није било моторних возила, па је ова новина старце наводила на различите коментаре. Имао је нешто свог новца и од про-даје генераличине куће. Све је то за кратко вре-ме утрошено на манастирске потребе. Чуо сам да је и манастир Зограф даривао. Већ првих да-

на боравка у манастиру наишао је на велике те-шкоће. У Хиландару као и свугде на Светој Го-ри није било општежића. То му је претешко па-ло, па је предузимао велике напоре да се такво стање ствари у неколико промени. Световно име је заменио монашким, али отац Митрофан своје раније намере да побољша монашки жи-вот није напустио. Тежио је да макар један део монаха прихвати општежиће завештано од нај-старијих светогорских монашких дана. Шта су хиландарски старци могли да учине? Да не из-губе вредног и побожног човека њих осморица прихватило је општежиће. Половина стараца и половина млађих. Такво сам стање и ја затекао кад сам први пут посетио Хиландар.

Саборски старци били су људи старога ко-ва. Поштени и добри монаси, али због тада-шњих јако ограничених материјалних могућно-сти преплашени да ишта озбиљније раде. Кров и што-шта другог налазило се у распадању. Отац Митрофан је у то време био у пуној снази. Навикнут на свакојаке тешкоће тражио је излаз из те учмалости, па је вероватно и тежак био старцима. Они су се клонили сваког већег за-хвата на обнови манастира. Ипак, видевши да се ради о одважном човеку послали су га у Кареју на школовање. Ово се показало паметним поте-зом. Отац је већ знао неколико језика, па беше нека нада старцима да ће најбоље послужити манастиру савлада ли и грчки.

Током бављења у Кареји отац Митрофан је развио контакте и врло живу преписку с људи-ма из емиграције. Тиме је изазвао посете лица

која су прихватила његове молбе за помоћ. Наи-шао је талас нових посета. Ти сусрети дали су резултате. Јужна мала била је у потпуном распа-дању. Требало је хитно нешто да се уради. По-што није било средстава да се зграда потпуно обнови постављена је само основа. За почетак изливени су бетонски стубови. Урађено је коли-ко се могло и остављена могућност да се радови наставе чим нова средства пристигну.

Да је само немаштина била проблем, него су се и грчке власти испречиле. С њима се мана-стир дуго борио за дозволу. Трајало је то неко-лико година. За то време отац Митрофан се ју-начки борио. Молио и преклињао.

Приликом трећег мог доласка на његову молбу радио сам у Кареји. Једном ме је позвао у своју келију. Дао ми је да читам припремљен текст меморандума надлежној власти. Управо га је на грчки преводио. У једно послеподне до-шли су му у посету монаси из два, три манасти-ра. Са њима се консултовао како би ствар што боље властима представио. Дуго у ноћ радили су на том документу. Гости су у конаку и пре-ноћили. Аврам је био неуморан да их послужи.

- Добри бре људи, Вито. Желе да помогну оцу Митрофану, алал им вера. То су прави мо-наси - био је узбуђен наш домаћин.

Тај докуменат је писан на преко двадесет страница. Опширно, детаљно и стручно. Зато је од Грка и прихваћен.

Сећам се и његовог дружења с гувернером Свете Горе у време војне власти. Тај пуковник био је чест гост оца Митрофана.

Тешкоћа је било с многих страна и ја сам могао на лицу места да видим како се ствари одвијају. Стари монаси нису знали да се снађу, Тако су остали без винограда и без икаквог во-ћа. Маслињаци потпуно запарложени. И оно ма-ло воћки што је животарило нису неговали. ни-ти прскали. Свака је била црвљива. Но, отац Митрофан се држао свога плана. Подигао је нај-пре виноград и воћњак. Па и око тог посла ја-вљале су се повремене трзавице. Али више се назад није могло. Добар почетак је постављен и пут показан. Мира ради отишао је у Кареју за председника општине. И кад је година измакла он је већ окупио око себе многе људе из земље и емиграције. Па и странаца, Немаца и Аустри-јанаца који су на сваки начин помагали. Сећам се како се са Сабором спорио кад су тражили да се врати у манастир. Видевши да је манастиру од веће користи у Кареји, он се борио да ту и остане. Цео тадашњи његов рад, све што је у то време било нејасно, кроз неку годину се показа-ло врло корисним за манастир. После Кареје отишао је у Каково. То хиландарско имање у близини Јерисоса, велико по површини и по по-тенцијалу стајало је сасвим неискоришћено. Својски је засукао рукаве. Окупио је око себе многе помагаче и за неку годину створено је но-во Каково. Раније се ту ништа нарочито није ра-дило. Мало је шуме сечено на неколико киломе-тара од главног пута и то је било све. Па и та је деоница у јако лошем стању била. Указала се потреба за изградњом добрих путева да се дође до сваког брда и дубоких увала. До шума које

никад нису сечене. Квалитетно кестеново дрво требало је извлачити из дубоких јаруга, сећи и превозити, што старим начином рада никако ни-је било могуће. Требало је нешто предузети. Отац је то зналачки чинио. Постепено, без вели-ке ларме, у тишини. Кад год сам стизао на Како-во, запажао сам промену. Никла је најпре стру-гара. У почетку скромна. Онда модерна столар-ска радионица и на крају електрична сушара за дрво која неколико пута убрзава сушење.

Кад се мало одмакло с припремама нашао је пут и начин да отпочне корениту обнову ма-настира. До тада, ако је нешто и рађено, рађено је врло слабо и нестручно. На крају је његов на-пор уродио плодом. Хиландар је увелико обно-вљен и што још више радује на томе се неће стати. Дошле су младе снаге с више разумевања за напредак. Понешто иде и мало спорије, али не може да се каже да није на добром путу. Тај градитељски замах се више не да зауставити. Рад на самом манастиру повукао је и једно боље схватање рада и на другим пољима. Обновљен је рад на винограду, воћњацима и маслињацима. Најзад се појавио човек пун полета и воље да се манастирско имање обнови и прошири. Дошло се до свести да поред толиких могућности не треба скрстити руке, већ засукати рукаве.

И то није све. Има још једно поље борбе на коме је он, и поред свих напора, неуморно ра-дио. То је његова борба за национално и духов-но и та борба је можда и највећи његов допри-нос Хиландару и уопште српству и Србији. Стални контакти с омладином, неуморан рад с

људима из дијаспоре и отаџбине, преписка, пу-товања. Скоро сам је издавао часопис "Хилан-дар". Писао је и Хиландарску хронику и тај је рад достигао замало и свих хиљаду страница. Стизао је да се огласи и по другим часописима. Написао је и дивну књигу "Света Русија". Све то немилице је трошило његову снагу. Силну енергију обилно је расипао као највећи богаташ. Радио је и дању и ноћу. Док сам био у Кареји имао сам прилике да пратим његов рад. Не знам заиста кад је тај човек спавао. Људи су му оду-зимали и оно најкраће време за одмор, а он се трудио да свима буде од користи. Колико сам само пута био љут на оне који су му ускраћива-ли и тај минимум одмора. Често сам га и опоми-њао, али ко ће прегаоца у замаху да заустави. Сећам се једном се озбиљно разболео. Хеликоп-тером су га у болницу однели и други дан већ је био на лечењу у Аустрији. Вратио се заиста опорављен, али савет да се причува није слу-шао. Само ми је мало о болести наговестио и ја сам схватио да је ствар озбиљна. Саветовао сам га. Много је постигао, па је ред био да успори и нађе начина да се мало одмори. Покушавао је. Накратко, па би опет забраздио по старом. Ње-гове честе посете Југи нису ми се допадале. Сматрао сам да се тамошње стање још увек није променило и да неке велики рад без лоших по-следица није могућ. Он је био чисте душе. Хи-ландарац који живи за добро свог народа. И с других страна слали су му опомене да мало успори. Добронамерне и оне друге. Опаке и зле. Ко га је иоле познавао знао је да таквог бојовни-

ка ништа не може зауставити јер је презирао живот у коме се таји истина.

Три моје посете Кареји везане су за оца Митрофана. Сам он ме тамо позивао. Милина је била радити с њим. Многи су веровали да не др-жи монашко правило, што не би ни било неко чудо поред толиких обавеза које је себи намет-нуо. Моја соба је с два велика прозора гледала на Атос. С тих прозора се лепо види чесма и чу-је тихо жуборење воде. Атос се види као на дла-ну. Нарочито при месечини. Двадесетак метара од чесме до баште пружа се стаза. Приметио сам да отац Митрофан сваког јутра читав сат по мом устајању шета том стазом. Знатижељан сам био да проверим кад устаје за правило. Мислио сам да нешто скраћено држи и почиње око пет, шест сати. Никад нисам могао мирно да спавам у осветљеној просторији. Велики прозори су без завеса и кад удари месечина све се види као по дану. Волео сам да ноћу посматрам врх Атоса. Тако ми се чинио велики, па се приближио ко-наку, скоро да га руком дохватиш. Сав букти у сјају. Често сам се будио и скакао до прозора да видим кад отац почиње своје молитве. Увек у исто време, у два сата ноћу почињао је службу Богу. И кад би биле ледене ноћи правило није пропуштао. Шетао је и ређао бројанице. Онда сам по њему подесио своје устајање. Кад у се-дам сати дође до краја ја га већ чекам с припре-мљеним чајем.

Три дана пред његову кончину нашао сам се у Какову неким послом. Петак је био. Чини ми се као никад до тад имао сам времена да се с

њим на миру изразговарам. На лицу му се могло запазити да је био необично забринут и тужан. Трудио се да то сакрије. У суботу ујутро кренуо сам за манастир. Срели смо се на малој лађи у Јерисосу. И ако смо јуче о свему и свачему раз-говарали, нисам се надао да ћу га срести на ла-ђи. Претходно вече смо се растали у тренутку кад је с пута на Каково дошао игуман и ту зано-ћио. Отац Митрофан га је сад испраћао на брод. Стигли су нешто пре мене и већ су били на ла-ђи. Видео сам да нешто причају с доста гестику-лације, па сам, да не би сметао, оставио ствари и изашао. Лађар је још неког очекивао, те лађа није кренула на време. Кад је лађа била спремна да исплови срео сам се с оцем Митрофаном на излазу. Изгледао ми је исто онако тужан и за-бринут. Касније сам сазнао да се у недељу вече видео с неким људима у Јерисосу и да се доста доцкан вратио на Каково. Рано ујутру дао је ду-шу Богу.

Било је то доста бурно време. Такав је био и његов живот. Некад је био радо виђен гост у Ср-бији. Касније се чуло да је тамо непожељан. Знајући га као великог борца мислим да је баш зато много чешће одлазио у Србију. Као резул-тат тога јесте његово заузимање за наше избе-глице из Босне и Крајине, везе и пријатељства с разним установама у Грчкој и довођење деце и инвалида рата на одмор, као и помоћ у новцу и другим потребама.

Нека његов монашки живот буде поука шта све може да уради човек племенита срца и духа. Хвала та оче Митрофане!

У СПОМЕН ОЦУ МИТРОФАНУ

Од најмлађих дана пуних снова Стасао је борац без узмака. Од Ратара лепе Шумадије, Па до Соче код града Горице Низали се његови мегдани. А кад преста хука н ломљава, Поста борац на другим пољима. У Минхену ниче штампарија без примера, до сад не виђена. Све то њему ништа не бејаше Место пушке, штампарске машине, Поста смерни монах Митрофане. Четрдесет лета пуних труда Плодови су што се виде свуда. У Какову и у Хиландару. Ко би јоште описати мого Све мисије по земаљском шару, Све подвиге и ноћна бденија, Сва незнана његова прегнућа. То једино Богу је могуће. Дивним стилом Богом дарованим Написао што још нико није – Хиландарску велику хронику С чим се Срби поносити могу. И још друга многа писанија Уз молитву Христу Спаситељу И Његовој Пречистој Матери, Светом Сави, Светом Симеону

Што су нашем роду даровали Усред таме велико видело. Певајте му славу децо Босне наше, Он вас је први загрлио. Певајте му ратни инвалиди, Он вас је први прихватио. Певајте му српски болесници, За вас се цео заложио. Певајте му српска омладино, Његово срце за вас је куцало. Певајте му и старо и младо, Јер је за вас горке сузе лио. Певајте му честита елито, Јер је себе целог жртвовао За част српског рода и образа. Не замери, оче Митрофане, За сво ово невешто муцање. Потребно је ово рад другога. Мирно сневај свој санак вечити Покрај драгог ти оца Јустина, Љубљенога твога побратима.

ОТАЦ ЈУСТИН С Богданом Стекићем Стеком упознао сам

се у Ваљевској касарни после повлачења из Љи-га 1943. године. До душе, ја сам га и раније по-знавао, али смо се тек тамо лично упознали. Већ 1941. био је у јуришном одељењу Ратка Обрадо-вића. Била је то мала група одважних младих људи која је свим добровољцима служила за пример. Кад је та група формирана једини су носили шубаре наместо шајкача, али су их ка-сније заменили шајкачама.

Припадао је групи младих Збораша који су међу првима, већ другог дана бомбардовања Бе-ограда, 7. априла организовали чишћење улица и спасавања немоћних. Није оклевао да засуче рукаве и дохвати се крампа и лопате што многој господи оног времена није падало на памет. По-седује доста фотографија из тог тешког перио-да. На њима се види као од брега одваљен сна-жан младић док неуморно послује на рашчи-шћавању београдских рушевина. Био је господ-ско дете имућних родитеља. Отац му је био са-ветник министра финансија, а деда стари српски учитељ који је службовао у Македонији и за живота био политички активан. Као и многи ви-ђенији Срби убијен је од Бугара за време окупа-ције. После велике експлозије у Смедереву та иста група младих људи прва се нашла на још једном тешком задатку, да спасава ојађене Сме-деревце.

Кад је комунистичка банда заиграла крваво коло револуције и несретна наша браћа четници насели на енглеску пропаганду да безусловно уђу у рат с Немцима, ти млади људи ни часа ни-су оклевали да устану у одбрану свог напаћеног народа. Из тог далеког времена сећам се пасив-ног става покварене чаршије док је осуђивала те младе добровољце који су се прихватили новог тешког задатка и, невешти војничкој вештини, заменили крамп и лопату пушком. Млади као роса, кад су се наоружани појавили на улицама, били су прави шок за огромну већину људи. Али и радост за оне који су ствари у раскомада-ној земљи боље познавали од слепих вођа из Енглеске.

Четири године касније, када је савезничким споразумом наша земља предата комунистима и Црвеној армији, добровољци су се повукли из земље и обрели се у белом свету. У војничким логорима најпре у Италији, а потом у Немачкој. Три године потом Стека се нашао у Аустралији. Док се бавио у Немачкој оженио се Српкињом Радом. Били су сличне нарави. Волели су дру-штво. Подједнако су волели да се нашале и про-веселе. Нико те људе није могао да разљути, све и да је хтео. Такво им је понашање одувек било страно. Били су црквени људи као ретко ко. Ја сам још пре нашег сусрета у Хиландару тако што наслућивао, али сам се тек овде осведочио у то. Поготово ме је задивило његово појање. На то је вероватно утицало и његово музичко образовање јер је у младости свирао виолину. Тек овде у српској светињи схватио сам да је

одувек био крајње побожан човек само ни са ким о томе није желео да прича.

Кад се монашио плакао сам као мало дете. Толико је био предан том чину да ми је његово лице све говорило. Тада сам у потпуности схва-тио оно што је, приликом посете Хиландару 1974. године рекао оцу Митрофану:

- Ако Радмила пре мене умре, можда још и пре тога, ево мене у Хиландару.

Тако је и било. После женине смрти, крајем осамдесетих дошао је заувек. На монашењу је добио име Јустин. Веома лепо је певао на слу-жбама, али никад није прилазио певници већ је то чинио из стасидије. Оче наш и Вјерују гово-рио је као ретко ко и говорио га је у цркви све док пред смрт није почео да се губи.

Његова смиреност и фини, госпотствени манири су ми годили. Јако смо се зближили и готово да није било дана да не сврати код мене у келију. Није много говорио, али је био добар слушалац. Из милоште ме звао Дроња, због мог скромног одевања. Смејали смо се, а ја сам га задиркивао за један догађај из прошлости када су у Другом светском рату њих шесторица из-држали тешку борбу у Петровцу на Млави. Би-ли су у окружењу бројнијег непријатеља и изву-кли се препливавши Млаву. Ја бих се безобра-зно нашалио с њим:

- Па, и ја сам био тамо. Видео сам како се после вас Млава жути.

Тада би ме у шали шчепао за гушу па, Бог и душа, готов бих био само да мало јаче стисне рукама развијеним као да је целог живота радио

у руднику. Иначе, ту своју велику снагу задр-жао је све до смрти. Исто као и ретку смире-ност.

Скоро две године је побољевао и добио је неку манију да га гоне Бугари. Са мог прозора се као на длану види Спасово брдо и у том правцу је стари пут за Зограф. Он би упро по-гледом у том правцу:

- Ено - рекао би - иду наоружани Бугари да нападну Хиландар.

Морао сам да га тешим јер убеђивање да није тако не би помогло:

- Не бој се, твој Дроња има чету на пред-стражи. Некад би ми одмах поверовао, а некад би ме шчепао и викнуо:

- Е, Дроњо, јадан Дроњо, ти имаш чету. Хоћеш да кажеш да си био неки борац.

Па и тад би ми на крају поверовао јер бих га убедио да сам спреман да се бијем с Бугари-ма да бих га заштитио.

За те две године болести наш радник из ба-ште Влада му је доста помогао. Радио је с њим на опоравку, али је болест све више напредова-ла. Повремено би се враћао и то би нас радова-ло. Нажалост, задњих месец дана видело се да је крај близу. Запао је у тешко стање, па је Влада морао да га храни. Обилазио сам га и гледао сам да га шалом разведрим. Последњих недељу да-на стање му се додатно погоршало. Престао је да једе. Али два дана пред крај оживео је потпу-но опорављен. Тражио је храну. У очи тог суд-њег дана донео сам му качамак и Влади дао да га нахрани, кад ти се он љутну. Хоће сам да је-

де. И стварно све је у сласт појео. Био је распо-ложен за шалу и весео. Сви смо се томе радова-ли. Кад сам пошао од њега обећао сам му да ћу сутрадан, пре но што пођем на посао, доћи да га обиђем. То јутро затекао сам га да седи на кре-вету. Шалили смо се по нашем старом обичају, али сам убрзо морао на посао. Кад смо се по-здравили кратко ми рече:

- Брале, пази добро, код тебе сам у келији тачно у два сата.

То ме јако обрадовало и кад сам у подне стигао на паузу чекао сам га у заказано време. Прошао је један минут, није га било. На брзину сам се обукао у намери да га обиђем. Таман сам отворио врата, а он се појавио онако громадан са великом штапином у руци, па заману на мене као да ће да ме удари:

- Где ћеш, ево дошао сам. Сели смо на мој кревет. Гледао сам га обра-

дован због изненадног опоравка. Изгледало је као да му ништа није. У лицу му се повратио сјај, као да само сунце из њега зрачи. Рекох Влади да му налије пола чашице ракије колико му је доктор препоручио за циркулацију. Таман се Влада удаљи, наш Јуца у тренућу ока занемо-ћа. Очи као да му отекоше, ноге га издаше и он клону у кревет. Викнух Владу и брзо га положи-смо на кревет. Влада поче да га масира. Једва га некако повратисмо. Он сав у зноју, изморен за-тражи воде. Ја отрчах у цркву по помоћ. Вечер-ња је управо почињала. Потрчаше њих неколи-цина. Отац Кирило донесе путир и он прими свето причешће онако страшно уморан и кло-

нуо. Ипак сам имао неку наду у опоравак, па ре-кох да довршим започето зидање јер ће припре-мљен малтер да се стегне и упропасти. Само што сам стигао и бацио прву мистрију, ево ти једног младића:

- Хајде, оче Јоване, готов је. Стигао сам тр-чећи. Као да спава, онако огроман с повраћеним сјајем у лицу, лежао у мом кревету. Упокојио се добри мој друг Јустин. Увече кад су га однели у његову келију заспао сам у свом кревету и спа-вао, чини ми се, слађе него икад у животу.

Сутрадан, на сахрани рецитовао сам му пе-сму "Стежу ланци". Необично је волео ту песму коју је давно испевао његов вољени командант.

СТЕЖУ ЛАНЦИ

Стежу ланци, шкрипе, муче, бич фијуче, Ал узаман, нигде крика нит јаука, Само шкргут зуба реч робова кад зацвили, Онда видиш да је земља ова препуна хајдука. Стадо блеји чобану на стени, Очи зборе док му руке ћуте, Милујући самокресе љуте. И по некад двојнице звуци Тада се рашчује Песма што је певају хајдуци. А ча деке дим из чибучине Обавио помамне брчине. У планини стоји горштак стари, У недрима присојкиње гује, У очима пламте му олује, За силавом реже џефердари.

У негвама окован и диван, Али киван џин се диви, Шкргут небо пара. Уз дивовску снагу Карађорђа И уз шкрипу зарђалог гвожђа. Искива се круна нашег цара.

Памтићу ту сахрану по неописивој живо-

сти. У малом дворишту гробљанске цркве и ис-пред на путу стисло се више од стотину људи. Радника, монаха и мирјана. Ретко леп јесењи дан. Поред туге за вољеним другом, у таквом једном дану, човека не може, а да не дотакне и једно друго осећање. Крило анђеоског спокој-ства и чак радости, па му, на тренутак, изгледа као да почивши није умро већ се наново родио. Тај дан је био и извориште за песму коју сам на-писао њему, мом другу оцу Јустину:

У СПОМЕН ОЦУ ЈУСТИНУ

Некада је као бор Гора наших усправан био, Јуначан борац са Млаве, Српског Алказара. Већ пуних десет година Молитве Богу управља У српској лаври Хиландару Наш дични јунак Јустин.

Вјерују и Оче наш чита Као ретко ко И дивним гласом пева Песме и псалме Богу. Ал ево крај живота. У овој долини плача тако бива. Месец дана је било доста Да пут болешћу припреми. Последња два светла дана, Дар од Бога му дат, У позну јесен као мај, Раздраган као здрав С радошћу сваког поздравља. Тога светлог јутра, Пун усхићења: - Друже, не заборави! Данас сам у два сата Код тебе у келији. Тако је тачно било. На мој је кревет сео, Ведар као што беше тај дан У јесен позну Овога Божјег лета. Ни минут седео није, У једном широм отвори очи И наузнак на кревет клону. Борац за род свој Са српског Алказара.

На сахрани још светлији дан. Шест је свештеника с ђаконом, Монаси сви ожалошћени И још стотину поклоника. За три дана све се необично збило, Као никад у Хиландару. На хиландарском гробљу Наш јунак мирно почива. Три кипариса, симбол Божјег Тројства, И две липе, симбол другарства, Хумку му хладом покривају. Без бола у миру чека Дан општег Васкрсења.

ОТАЦ АГАТОН Концем 1943. године, по споразуму између

завађене браће Драже Михаиловића и Милана Недића, дошао је у редове добровољаца прили-чан број младића. Законски су већ требали да служе војни рок. У ваљевском крају био је леп одзив. Углавном деца сеоских домаћина. Многи беху већ поожењени, па је било доста таквих који су имали по два и три детета.

У ваљевском крају осећао се велики утицај владике Николаја. Самим тим су се у доброво-љачке редове најчешће јављали младићи из бо-гомољачких фамилија. Све мирни и повучени млади људи без ружних навика псовки, пушења или опијања. Добро васпитани и верски потко-

вани. Људи са свим позитивним особинама које су се и међу добровољцима посебно неговале.

Међу тим младим људима из Ваљева исти-цало се њих неколико. Нарочито се добрим по-казао Брана Јовановић. Висок и танак у пасу као испосник. Тих, дисциплинован и беспрекорно послушан. На часовима теорије сав је био занет. Поготово кад се о вери говорило. Убрзо су га и старешине запазиле. Њега и још неколицину придодали су санитетском одељењу. То је овим момцима било од велике користи јер су много чешће могли да посећују богослужења. Сматра-ло се такође да су људи чврсти у вери много па-жљивији према болеснима и рањенима.

Као вихор прохујаше дани 1944. године. Летело се с положаја на положај, из борбе у борбу. Тако смо се пред крај те године нашли у Словенији, па по свршеном рату у војничким логорима. Најпре у Италији, у Форлију неколи-ко месеци, а потом у Еболију. Ту смо најзад. спустили ленгер. Развијао се наш духовни жи-вот у војном логору као у великом манастиру. Ту сам се и упознао с Браном. Дружење је било ретко. Морао сам да прихватим одговорне и не-захвалне дужности и за разговоре се није имало времена. Повремено смо се сретали на разним курсевима. Па и ту се није имало времена за ве-лику причу. Ни у Немачкој с те стране ништа боље није било. Само смо се сваког јутра и ве-чери виђали у цркви. На крају смо стигли у Бри-танију, тачније у Енглеску. Брана је неку годину провео у Шкотској. Кад смо после три године боравка добили слободу да сами тражимо по-

сао, кренуо сам у Бирмингем. Ту је већ било не-колико наших људи. Неки су већ увелико ради-ли. Бирмингем је био добро место за упослење нас нестручњака и простих радника. Како смо придолазили све је интензивнији био наш кул-турни рад. Ипак, највише се водило рачуна да се што пре створе услови за нове људе који су напуштали слабо плаћене послове на фармама и у текстилној индустрији запалој у кризу. У Бир-мингему је избор послова био велики, иако је главна била метална индустрија.

Ускоро смо нас десеторица заједнички ку-пили кућу и примили још осам бескућника. Наш дом је постао незаобилазни центар окупљања. Сливао се ту сами квасац добровољаца. У свако доба брат брату је могао до миле воље да се из-јада и исплаче и људски наразговара, пошали и запева. Брана је са својим друговима из Шкот-ске дошао у Бирмингем у четвртом или петом таласу. Тако сам и с Браном постао приснији. Он нам је био најчешћи гост. Стално је доводио неког из богомољачког покрета. Мирка Васића, Крсту Андрића (потоњег оца Симеона Хилан-дарца) и друге. Грабио је прилику да поприча са мном. Сећам се сав је био обузет бригом што немамо услове за богослужење. Нечег је и било. Повремено су нам уступане просторије англи-канске цркве, али нама је требао наш дом, наша црква. Разумео сам га. Још у Еболију сам схва-тио значај те идеје. Кад сам сагледао озбиљност и крајњу доброту њихове намера, као рођени практичар кад су проблеми у питању, изложио сам им шта о свему томе мислим. Мој план је

био да петорица људи скупи по 100 фунти да би се од тих пара купила погодна кућа с већом про-сторијом у приземљу и собама за свештеника и његову фамилију. Преуредила би се и тако би смо добили богомољу. Брана је сав уздрхтао од среће:

- Боже, је ли то могуће? Разговарали смо о људима који би тај план

прихватили. Рачунали смо с нама двојицом и на Мирка, Милинка и Крсту. Рекао сам да ћу радо учествовати у тој племенитој ствари ако остали пристану, иако сам имао проблем да толике па-ре скупим. Морао бих да позајмим од неких љу-ди. То су биле прве године нашег слободног жи-вота у туђини. Сиротиња велика притисла, рет-ко је ко имао уштеђено више од десет, двадесет фунти. Међутим, договор је постигнут и није било врдања. Тако смо се растали.

Сутрадан је Брана дошао одмах после по-сла да ме обрадује новостима. Сви су, наиме, пристали. Ја сам већ нашао од кога ћу новац по-зајмити. Брана, Мирко, Милинко и Крста су срећом имали боље плаћене послове, тако да су лакше штедели. Брана се запослио у фабрици за савијање цеви. Миран, вредан и послушан ка-квим га је Бог дао одмах је био запажен од по-слодавца и само после десетак дана добио је по-властицу да може да ради прековремено колико хоће. Становао је код послодавчеве мајке у ле-пој госпотској кући. Старица је живела сама. Имала је служавку и Брана је код њих живео као гроф. Договор је био да се новац скупи до прве суботе, а да ја у међувремену напишем пи-

смо оцу Радовану. Све је ишло као подмазано. Брана је у суботу, кад фабрике нису радиле, отишао до оца Радована с новцем и мојим пи-смом. Увече се сав радостан вратио као да је на лутрији најмање милион добио. Испричао ми је о мукама оца Радована, ретко доброг човека и родитеља, дивног говорника, способног у свом позиву, али до зла Бога несретног. Поред двоје одрасле деце од 14 година добио је две близна-киње. Његов станодавац англикански свеште-ник, због мноштва нашег света који је свеште-нику долазио и због мале деце, отказао му је стан. Само благодарећи некој доброј госпођи члану добротворног друштва добио је некакав станчић на коришћење и то док се не снађе. Много се добри отац Радован обрадовао нашем плану. Иако се нисмо знали написао ми је пи-смо пуно захвалности и молио ме да потражим погодну кућу у лепом крају. За кратко време идеја се остварила не може бити боље. То је био квасац за садашњу нашу бирмингенску лепоти-цу Лазарицу.

Наши људи из богомољачког покрета често су спомињали Хиландар и одлазак у ту нашу светињу. Још кад је владика Николај упутио званичан позив да се братство Хиландара ојача у људству разговори на ту тему су учестали и одлука пала. Најупорнији су били Брана и Кр-ста. Али у то време небо као да је било затворе-но. Једном пригодом посетио нас је Митропо-лит шангајски и санфранциски Јован. Наши су га богомољци молили да им каже шта да раде јер документа за одлазак на Свету Гору већ ду-

же време не стижу. Свети им је саветовао стр-пљење.

- Ви сте учинили што сте били дужни. Оставите Богу да он учини своје.

И они су чекали. И сам сам се прикључио тој идеји, али се код мене ствар потпуно иском-пликовала, тако да сам остао у Енглеској. Брана и Крста су пут Хиландара кренули 1957. године. Нисмо се од тад видели све до 1971. када сам први пут посетио Свету Гору.

Ми смо били духовна деца свештеника Алексе Тодоровића, човека који је много бри-нуо о Хиландару и трудио се да некога приволи да оде у ту нашу светињу. Знао је за тешко ста-ње у Хиландару као да је тамо стално присутан. Говорио нам је:

- Децо, ко од вас намерава да се посвети том позиву мора да се спреми на велики подвиг. Да буде ревносан и да се труди да правилно схвати монашки живот. Али треба да схвати да је данас потребно да брине и друге бриге. Да помогне да се и материјално та наша светиња очува за неко боље време кад и Србији сване и прође ово зло које нас је снашло. Треба се, да-кле, духовно изграђивати, али и водити рачуна о материјалном стању. Да домаћински бринете бригу и чувате тековину најбољих људи које је наш род дао, Светога Симеона и Светога Саву. Неговати само једну страну, а запостављати другу, чување оног што је вековима стицано, не знам како би другачије назвао до себичлуком.

Тврдим да се отац Агатон, Брана мој сабо-рац и пријатељ из енглеских дана, на пољу ду-

ховног винуо високо, високо. Себе је духовно надградио као што је ретко коме пошло за ру-ком. Његова духовна деца сведоци су тога. Њих није мали број. Од обичних људи до познатих личности: спортисти, глумци, писци, академи-ци. Доказ његовог духовног надзидавања је ве-лика схима, ангелски печат намењен само најве-ћим молитвеницима и подвижницима. Напу-штао је Свету Гору само три пута за 45 година монашког живота. Одлазио је у свет само нужде ради. Пред крај живота два пута због операције и једном пре 30 година због тешког назеба. Кад се вратио жалио се да је прошао кроз десет па-клова. Тврдио је да свет није више ни налик оном који је напустио.

Једном сам присуствовао разговору младих људи гостију манастира. Било је то скоро, по смрти оца Агатона. Један је младић жалио што га није упознао. Он је и испричао догађај који овде бележим да се употпуни слика о човеку ко-ји је међу нама живео. Наиме, неки му је монах из Србије причао како је дошло до тога да заво-ли монашки живот. Дошао је, каже младић, тај монах у ходочашће Хиландару осамдесетих го-дина прошлог века као сасвим обичан човек. Да види манастир, храм и поклони се чудотворки Тројеручици и запали свеће за своје мртве и жи-ве. И никакве друге намере није имао. Шетао је манастирским двориштем и загледао зидине. Неко га је позвао тихим гласом: "Брате, јеси ли за кафу?" Угледао је човека у мантији испо-снички сувог. "Јесам", одговорио је. Монах га је одвео у своју келију и скувао му кафу. "Ти ћеш

да будеш монах", рекао му је сасвим без увода и околишања. Придошли није могао ушима да по-верује. То му никад није падало на памет. "Хо-ћеш, хоћеш, а још двојица ће из твоје групе у монаштво, веруј ми", додао је монах. Кроз десет година у манастир је стигао поздрав. Послао га је онај гост који је код непознатог монаха пио кафу. Касније је сазнао да је тај монах отац Ага-тон. Гост се у међувремену замонашио. Замона-шили су се још двојица из групе људи који су тада посетили манастир. И ту младић рече име-на тројице монаха и имена њихових манастира. Жао ми је што их нисам попамтио.

Од раних дана отац Агатон је ушао у сабор стараца. Нека ми се не замери ако кажем да није имао слуха за рад овог тела које се бави највише материјалним битисањем манастира. Ништа чудно за то. Тако обично бива с монасима који су се потпуно препустили молитви.

Приликом моје треће посете Светој Гори остао сам скоро четири месеца. Пола од тог вре-мена провео сам у Кареји у друштву оца Арсе-нија каснијег схи-монаха Агатона. Први пут на-кон толико година имали смо времена за разго-вор. Једном ме позва да обиђемо руску келију Свете Тројице, вишеспратну зграду одмах ис-под хиландарског конака, сву у распадању. Иако сам раније неколико пута тамо био, пра-вио сам му друштво. У храму скоро огољеном доминирао је Пантократор огромне величине. Изображење потпуно руско. Плав Христос ту-жног лика, још тужнији у оној празнини. Отац Арсеније чепрка у једном ћошку и зове ме. По-

гледам, нека кутија. У њој мошти. Ни данас по-сле толико година не знам чије су биле. Целива-смо и он их уредно врати на пређашње место. Запитах га зашто не склони ту светињу. Њега као да не изненади моје питање:

— Видиш — рече — толико је благо већ развучено. Скоро да је све испражњено и уско-ро ће се и сама зграда срушити. Нарочито ми је жао за овај дивни храм. И од њега је мало шта остало. Често размишљам како да се ово расуло спречи па онда кажем боље да се ова светиња сачува овде не би ли то помогло.

Пре кратког времена мој радник Влада до-несе ми некакав исечак из новина. Песма. Мати-ја Бећковић пише о оцу Агатону. Ћутањем гово-ри о монаху.

ВАСКО ПОПА

У Хиландару Питам за Арсенија Монаха у сурој ризи Кога познајем Још од првог доласка. Кажу да је узео завет молчања И да поодавно Никога не виђа. Кад је његов народ Највише говорио А најмање знао шта прича Обрекао се да ћути.

Али можда ће тебе примити И с тобом разговарати коју Само то морамо да га питамо Ускоро у келији молчаници После немог загрљаја И подужег ћутања Арсеније проговори Је ли умро Васко Попа? Погнух главу Уместо одговора И тишина опколи његове речи И зацари се још дубљи мук. Он заустави бројанице И тако ми навести Да је време растанку. Као да се из једног живота Враћа у други. Једва чекам да објавим Шта сам чуо И као да сам га на оном свету видео Затекао здрава и жива Довикујем у небеса Радуј се Васко Попа!

На дан Светога цара Уроша, 2. децембра

2002. године упокојио се схи-монах Агатон. У постељи, исповеђен и причешћен. У јутарњим часовима, за време литургије, тачно пред вели-

ки вход. Тако умиру праведници. Истога дана из моје душе потекла је песма њему на дар.

У СПОМЕН ОЦУ АГАТОНУ

На овај свети дан, помен цара Уроша, За време свете литургије Твој дух се вину у небеске висине У наручје Светога Симеона и Саве. Као вихор прохуја твоје животно време, Пуних четрдесет и пет лета у Хиландару. Труду твоме истече време. Преста на Земљи твој труд и твоје бдење. Господ Свеблаги, иначе, зна о теби. Сабраћа хиландарска памте трудове твоје. Шест пуних година у Кареји. И остале трудове у Хиландару. За поуку братији што се истаћи мора Битна је истрајност у бдењу. И још што си за тако дуго време Из велике нужде само три пута у свет изашао. Твој цео живот неземаљски је био. У свету и у монаштву Између неба и земље си живео. За свет неразумљиво. О теби Господ зна све, Нека умукне људско незнање. На хиландарском гробљу мирно почивај. У хладу две липе и три кипариса.

Поред два твоја ратна друга Оца Митрофана и Јустина, Из опскурног ратног времена Кад је брат брату вадио очи. Са њима и осталима, Без бола и у миру чекај Дан општег васкрсења, Наш незаборавни оче Агатоне.

ОТАЦ СИМЕОН

Отац Симеон, Крста Андрић родом је из

околине Лознице. Родитељи су му били сељаци, домаћини. Изродили су шест синова и шест кће-ри од којих је и данас шесторо живих. Од нај-млађих дана морао је на земљорадњу. Завршио је три разреда школе, па је место у школској клупи уступио млађем брату, а он је морао да помаже оцу док су сестре и браћа расли. Живео је онако како се на селу живело пре и после Пр-вог светског рата. Почетком 1944. године сту-пио је у трећи добровољачки пук стациониран у Шапцу. Крста није знао за "нећу" или "не могу", једна ретка честитост и преданост вери. Издр-жао је све тегобе које су добровољци преживе-ли. Нарочито те 44. године, можда још више пред сам крај рата у Словенији. Последњих да-на рата био је рањен. Кад је рат завршен нашао се у болници. Ту су га нашли партизани, али ка-

ко је у болници било и Руса старих емиграната, он се пријавио као Рус, па су га с осталима пре-дали Русима. Тако је избегао сигурну смрт. Упознали смо се у Енглеској. Сретали се на цр-квеним саборима. После три године добили смо слободу да сами бирамо послове. Тако се нађо-смо у Бирмингему. Крста је радио на грађевини. Снажном и младом човеку такав посао је и од-говарао. Окупио се приличан број добровољаца и десет нас бескућника је купило заједничку ку-ћу. Један број наших људи нашао је посао у фа-брици чоколаде Кадбери. Радило се ноћу и то је појединцима одговарало да, кад је ускоро орга-низован црквени живот, могу да буду на вечер-њој служби и на литургији. Тако се и Крста од-важио да пронађе посао у Кадберију. Неко се време мучио у тој игри сортирања и паковања разних врста карамела и чоколада. Снажну фи-гуру и грубе руке требало је привићи на тако пипав посао. За дивно чудо брзо се привикао и постао један од бољих пакера. Често је свраћао у наш заједнички дом, у то збориште браће до-бровољаца у Бирмингему. Одатле је и потекао план и брзо остварен сан да се купи кућа за цр-кву и отпочне црквени живот. Крста је био међу нама петорицом који смо поднели највећи те-рет. Највише се дружио с Браном Јовановићем. С њим је касније отишао у Хиландар.

Кад сам и сам, после 14 година по први пут стигао у Хиландар, још више смо се зближили. У то време већ 13 година био је поклисар. Док пали свеће и кандила његова снажна фигура као да не иде већ лебди у ваздуху. Још пријатније је

деловао кад чита на богослужењу. Читао је теч-но и разговетно, милина једна. Од првог сусрета у Хиландару били смо нераздвојни. Орао сам у зимско време по хладноћи и чести ветрови нису ми давали мира. Нарочито су јако дували у рео-ну винограда где нема заклона. Моја келија је била у јужној мали, близу оца Симеона. Кад би стигао с њиве на столу ме је чекало воће. Ораси, суве шљиве, смокве и понекад сува риба. Отац трчи да ми скува чај. Фуруна већ заложена, све пурња, милина једна. Стигао би и отац Михајло и још понеко од млађих на разговор и дружење. Пуно срце, шта ћеш више.

Отац Симеон је поред дужности у цркви имао и послушање у подруму. Његове вредне руке велике као лопате испуцале су од кисели-не. По некад бих сишао у подрум да видим шта ради и оно што бих затицао није ме изненађива-ло. Све што би ван цркве радио, радио је на груб и примитиван начин као што је некада на почетку прошлог века у нашим крајевима рађе-но. Упињао сам се да му помогнем да му рад лакши буде, али наде за бољитак није било. Ни-кад се у томе исправио није. Није да је човек глуп, то не. Говорио је енглески боље од мене иако је мање тамо боравио. Доста добро је и чи-тао. Али ето невоље, просто нешто је јаче било од њега што га је терало да ради на старински начин. За дивно чудо то му није сметало и по-ред великих напора и упињања. Толико је по-стало део његове личности да сам склон да по-верујем да је све те муке од доласка у манастир узео себи за подвиг.

Ево једног таквог случаја. Подигнут је нов виноград. Требало га је неговати, окопавати, пр-скати и од птица штитити. У сабору није било довољно разумевања за те послове. Главно је било да је виноград посађен. Такво стање траја-ло је док се отац Симеон, поред осталих обаве-за, није прихватио и рада у винограду. Мучио ти се наш Симеон с лозом неколико година сам без праве помоћи. Нарочито кад дође време око-павања и заламања.

Приликом треће моје посете видим на руч-ку нема оца Симеона. Питам где је. "Ено га", ка-жу ми, "у винограду залама лозу." Рекох да свратим да му помогнем. Кад ја тамо, оно чудо једно. Остало незаломљено неколико дугачких редова. Лоза се пружила по пет, шест метара, ојачала и сва замршена, уплетена као ужад, по-крила по врху већ нарасле гроздове. Цима сиро-ма Симеон, све му руке од тегљења отекле, али слаба вајда. Молио сам старца Никанора да му да радну снагу да како тако сврши посао. Зна то отац Никанор, дуго је био економ, али помоћи није било. Да је заламање обављено док је лоза била млада, за пар дана посао би био готов. Овако само јој је век скраћен.

Проживе је отац Симеон читав свој мона-шки век мучећи се на свакаквим тешким послу-шањима. Још је у једно време као допуну имао да обавља и послове проепитропа. Најзад га је отац Пајсије послао у Кареју у испосницу Све-тога Саве где је провео десетак година. Тамо је добио мождани удар лакше врсте од чега је, по мишљењу лекара, после месец дана или нешто

дужег времена одговарајућег опоравка, могао да се врати нормалном животу, али он то није хтео да прими. Тако је допао кревета уместо да се креће. И ту нема промене ево већ четири годи-не. Једе као да му ништа није, угојио се, пијуцка следовање вина.

Чудан је то човек, стварно чудан. Добричи-на каква се тешко рађа. У Бирмингему ми је био десна рука док сам водио Југословенски клуб. У клубу је и становао. Дође у шест сата ујутру с посла и већ у једанаест ево га да ми помогне. Сироти да плаћамо радну снагу, рачунали смо на помоћ тих наших људи који раде ноћу. Нај-више нам је помагао мој друг Крста, али сам имао муку да га натерам да једе с осталима. Мо-рао сам да му дајем јело засебно јер није волео да га ико гледа док једе. Превише је био сти-дљив и другови су се с њим шалили, мада се мо-же рећи да смо га због те његове стидљивости некако посебно волели. Кад би с неким разгова-рао стално је заокретао главу у страну и баратао нешто рукама, а овима би то било смешно.

Често сам га затицао у винограду кад дође с посла на бунар да се одмори. Извадио би воду и опрао се до појаса и чворновате ноге повише колена. Мало би се одморио па би засео да руча. Чудан је његов јеловник. Поред онога што му је из манастира доношено, налазио је и разно зе-ље. Скувао би га и измешао с оним јелом и тако јео. Лети је у винограду послова много, још ви-ше гостију. Шетају около, па кад огладне хајд код Симеона. Улагују се, масте, а он износи све

што има и трпа пред њих. Понекад сам га ко-рио:

- Ти једеш неке тамо бућкурише, а њих ча-стиш сиром као да не знаш колико је тај сир хранљивији од твог зеља.

Само би савио главу у одговор. Тако би те-рао док не узри грожђе и воће. Тад им је био као мајка.

Гладни људи, како да им не подам. Добро за воће - кажем му - али ово твоје

бедно следовање. И опет би кад разговара кривио главу час

на једну, час на другу страну, склањао очи, а ру-ке му се покрећу као да се на тај начин извиња-ва и ти остајеш без одговора. Не може човек другачије, па то ти је.

У подруму је још питомији. Тамо су пуне бачве, а он никог не одбија. А људи ко људи, за бадава и сирће је слатко. Да би се мање троши-ло добро вино пила се рецина, омиљено грчко вино. Нека врста мешавине вина и смола. Али истините винопије нису задовољне рецином. Он сирома, хтео би да чува боља вина, али кад неко моли не може да га одбије, па мука жива.

Трудио се да с две своје руке посвршава све, а посла до гуше. Снажан и широк хтео би и бачву да опере. Али улаз у бачву преузак, па мора да моли неког тањег да му помогне. По не-кад таквих нема, све пушком да их тражиш. По-готово не међу винопијама. Мука жива. Једном је и мене молио. Право је чудо како људи не мо-гу да се снађу и набаве алат какав треба да те послове лакше ураде, а не како су наши стари

радили. Све би се лако увидело само једном по-сетом неком произвођачу вина који би, верујем, радо показао своје знање, можда и по нешто од алата поклонио или чак стручњака на неки дан послао, нарочито кад вино превире. Такав би неког од монаха могао и да обучи, а овај то ис-куство да преда следећем и ето решења на дуже време.

Стари предратни монаси су се врло мало бавили новим стварима. Свој век су провели у Хиландару, често ни до Јерисоса не излазећи и мало су шта од новина видели. Кад су угледали онако снажног момка какав је отац Симеон био, гледали су да га што корисније упосле и то на начин како се не ради скоро један век. Ово гово-рим из искуства стеченог у детињству. Док сам шегртовао у трговини мојих господара научио сам нешто и о преради грожђа. Они су имали свој подрум и ту је радио човек који је студирао пољопривреду. Често сам му помагао и заузврат добијао ширу и свакојаке корисне ствари нау-чио. Али отац Симеон је такав човек и ту се ни-је дало ишта изменити. Кад се нечег прими не размишља да тај исти посао може и на други на-чин да се ради, него се држи старог као пијан плота. Каже:

- Тако ме научио стари подрумар. Најтеже ми је било кад бих га видео да не

уме да се са људима договори око послова, да нареди. Па и ако му дају неке раднике, ови га само искоришћавају и ствари се сведу на то да готово сам сврши исти онај посао за које је рад-нике добио.

Сећам се, једне зиме је чистио неку ливаду од трња. Ја сам требао да је орем. С њим су ра-дила још двојица. Он не само што барабар с њи-ма ради него им и храну и алат носи. Знао сам те раднике. Ти млади Грци годинама су радили у Хиландару. Попили би Божју кишу. Лукаве се да не знају да раде, па га зову да им покаже. Он-да се сва тројица мотају и натежу око тог трња. Симеон тегли, време пролази, никако да се сети.

Чудан је наш Симеон. Веће наивности у животу нисам видео. Њему су сви људи анђели и он се према њима као према анђелима односи. Мој труд да му помогнем да промени тај став остао је без успеха. Жао ми га. Не уме да се сна-ђе, а од њега се сналажљивост тражи. Мека ду-ша лако попушта. Људи то зналачки користе. Нико на кулуку није умро, а манастир је за ве-ћину пусто масло што га пси глођу.

Још ми је један догађај с њим, кад је крчио ту њиву, остао у живом сећању и јако ме зачу-дио. Зими се радило до пет сати, али још пре че-тири радници одоше и он им добричина не даде да барем део алата или ствари од ручка понесу. Зове ме:

- Доста је више. Остави трактор у арсану, па се врати да идемо заједно.

Тога је дана било посебно хладно и већ се наслућивало да ће ноћ бити ледена. Он је ују-тру, копајући око малог моста на месту где се лево скреће за виноград, извадио прилично ве-лику змију која је показивала знаке живота, али се није кретала. Брзо сам се вратно с арсане. Мој Симеон нешто чепрка код моста и зове ме.

Кад тамо он враћа змију како је затекао и по-крива је травом и растреситом земљом тако па-жљиво као мртваца да сахрањује. Ја дрекнем:

- Убиј то иначе ће до лета да израсте у грд-ну змијуретину и на том пролазу може неког ујести.

- Не могу, брате, не могу. Жив је то створ. Ту сам га дочекао:

- Оче Симо, то је жив створ, а шта су онда креје? Шта су оне криве да их без милости стре-љаш?

Насмешио ми се: - Знаш да сам за то претрпео казну. Види

Бог све. Неколико се месеци нисам причестио. Не бих ја то, али тада сам био оптерећен грдним послом. Треба да браним виноград од птичури-на, а нека се ала отворила у мени, камен би гри-зао. Кад коју устрелим мислим штета је да се баци, па с њом на шпорет.

Једном, тек што сам из Енглеске стигао за-текао сам га недалеко од манастира с великом вилом у рукама. Имала је шест парожака и др-жаљу дугачку бар два метра. Око њега се распо-редиле мазге и пасу траву.

- Жао ми, брате. Има да оћораве у оној штали, а толика трава.

На Светој Гори је и зими и у рано пролеће свако парче земље покривено бујном травом. Те зиме курјаци су појели магарца Марка, а једној младој мазги откинули комад меса с бутине. Ја-сно ми је било да нико није хтео да се прихвати чувања мазги, барем за то кратко време док су

напољу, па се Сима нашао. А у то време, поред толиких послова био је и проепитроп.

* * * Пред крај Титовог живота дођу му два бра-

та у посету. Лепо су провели ноћ и дан. Разгова-рали, разгледали. У разговору са Симом један од њих пожали му се да је онај други комуни-ста. Није Сима томе придавао пажњу, али се тај прозвани толико наљутио да је рано сабајле, још пре ручка, кренуо за Зограф да лађу ухвати. Тога дана браћа су требала да се заједно врате, па је Сима с овим другим морао да крене пут Зографа да браћу измири. Једва их је некако из-мирио и отпратио.

Од тад му рођаци нису навраћали све до пре шест, седам година. Онда је био на послу-шању у Кареји. Бавио сам се нешто у Солуну и, као и обично, у повратку преноћио код Јањиса. Кад тамо, двојица Срба лармају. Један од њих ми приђе и пожали ми се да је пошао да посети ујака Симеона, али није знао да у Солуну дозво-лу прибави. Пита шта да ради.

— Позови - кажем му - оца Методија и он ће ти помоћи.

Заподенусмо разговор. Један од њих стаде да ми показује слике фамилије, кад из мноштва фотографија излете слика његовог оца с пето-краком на шајкачи. Ја хукнух:

- Немој ујаку ово чудо да показујеш - поса-ветовах га братски.

* * *

Испричао ми је Сима нешто што је дуго та-јио. У своје време стидео се да се то прочује, но данас не крије.

Претрпан пословима заморио се. С њим је неколико година у цркви на послушању цркве-њака радио и отац Стефан, па је отишао на Ка-руљу да се подвизава. Срео се с њим у Кареји и овај му је отпевао дивну песму о монашким подвизима. Мој ти Сима упао у ватру.

— Мислим се - прича ми - шта да радим? Времена за подвиг немам, а живот пролази. То-га дана помагао сам до касно оцу Митрофану. Виноград у траву зарастао, лоза не заломљена, мени жао, али шта ћу. Оде отац рано ујутро сво-јим послом, а ја скупим своје ствари па правац на Каруљу. Толико сам воље и снаге имао да нисам ни осетио кад сам стигао. Кад ме Стефан виде прекиде молитву. Нешто вечерах, па с њим на подвиг. Убрзо ме стиже умор и после кратке молитве поче да ме савлађује сан. Легох да се одморим после уобичајеног дневног рада и се-дам сати пута. Али хоћеш врага, од одмора нема ништа. Он около тако мумла, лупа и виче да по-че језа да ме подилази. Издржах један сат, па се искрадох и беж назад. Стигао сам негде око осам сати. Отац Митрофан још не беше дошао. У Протату је био писар, па понекад остане на послу и до десет сати. Имао сам мало времена и да се одморим. Кад је стигао ништа му нисам рекао. Недељу дана нисам могао да се смирим. Е, Симеоне, Симеоне, јадна ти мајка. Свети Си-меон и Свети Сава нам направили дворце и обезбедили нас да не просимо и да ова блага чу-

вамо, а ми беснимо и то све под неким изгово-ром да је у манастиру немогуће подвизавање. Е, нећеш Симеоне, него потегни и цркни, али не ропћи и не лудуј и не тражи преко леба погаче.

Свима понавља стихове Светог псалмопој-ца Давида који казују колико је Господ људима одредио да у земаљском животу проведу: "У слабијих до седамдесет година, а у јачих до осамдесет". И никако неће да поверује кад му кажу да је то речено онако збирно у глобалу и да и ту има изузетака. Па и сад кад је напунио осамдесету годину и већ добрано загазио у де-вету деценију живота упорно исто понавља: "У слабијих до седамдесет, а у јачих до осамдесет". Хвала Богу, сам се служи, добро једе и пијуцка чашицу вина која га следује. Редовно молитве чита и правило пред Свето причешће. Једно време силазио је, уз помоћ неког од братије, до цркве да се причести. Сад му свештеник у кели-ју долази. Ишао је у два наврата и у неке српске бање и родбину на кратко обишао, али се брзо вратио својој келији и болесничкој постељи. Аман људи, доктори се чуде како му се ране не отворе од толиког лежања, а још и шећер има. Ту се не да ништа променити. Његово стање је необично и несхватљиво за све у манастиру, па и за мене. Остаје да му само пожелим још коју годину тако како му годи.

* * * Сад се Симеон, слабо покретан, као брег ва-

љушка по кревету и чека да га Господ узме се-би.

ОТАЦ МИХАЈЛО Отац Михајло, наш драги Космајац, и данас

је снажна људина. Само, сад већ, са проређеном дугом косом и седом брадом која му јуначке пр-си покрива. А пре тридесет година беше црна и снажна, просто се сјакти као да се храни неком непознатом храном, па буја баш као што нађу-брена њива даје бујно биље. Очи орловске, али благе. Гледају вас иза дебелих наочара очински искрене. Те очи монаха каквих је у Хиландару некад доста било.

- Брат ми је изучио терзијски занат - прича отац Михајло - био је вредан младић, а ја сам ти некако био спор. Гурао ме отац колико се то мо-же. И успевао сам да понешто радим. Волео сам ти ја мало бољи залогај, само да није баш са-свим посан. То се обично постиже кад је копање бунара, кад се кућа или нешто друго зида, кад се пече цигла или одваљује камен. Ко би ишао да копа за неку цеварику. Бог ми дао ову снажу-рину, па хајд кад се мора.

Отац Михајло је до скора месио хлеб у Хи-ландару. Био је Хиландарски пекар. Нимало лак посао. Добро ознојен, прихватио би се бокалче-та црњака да накваси душу и поврати снагу. Кад му неко дође волео је да скува црну кафу и мало поприча. Све ради предаха и прикупљања снаге. Три пута треба тесто премесити. Сто кила нај-мање, па се тај велики посао најлакше уз причу обавља. Помагао сам му понекад само да чујем

како се бунар копа и још више како се зида и како се при зидању с водом бори. Није волео да га неко прекида ни у послу ни у причи, а колико се времена потроши ко те пита. Дан и ноћ само хлеба дај. Дневно и до 100 душа буде у мана-стиру, а о великим празницима понекад и по 300. Ко ће то на брзину? И тим предасима поне-кад погледа у фуруну и набаци цепанице. Горе пањеви суви као барут, а он командује:

- Нема добрих дрва, нема ни хлеба. Идите у Јерисос па купујте. Шта ту има да се прича - као љути се отац Михајл�, па се враћа разговору — м�ре шта да ти за бунаре прич�м. Да је само та мука, него �и је још већа мука цигле пра�вити, сушити, у фуруну уно�сити. А тек да видиш како је�тешко док се фуруна зида. Још је горе кад се потпали. Кипти зној од врућине, сав сам у голој води. Ако најмање застанеш од цигле нема ништа. Понекад се мислим, добро то сад могу, а шта ћу кад дође старост? Како ћеш, бра-ле, онда кад се сад тешко бориш? Мислим се да идем у жандаре, али врага, био сам права ленчу-га. Нисам волео школу, а такав ни за жандаре није. У близини мене ја манастир Тресија. Ми-лина једна, поготово о празницима и слави. Че-сто сам одлазио тамо. Видим по неке калуђере. Лепо обучени људи. Певају у цркви, дивота Божја. Мислим се, благо њима, ту је леба без мотике. Старост долази. Да се женим, одавно ми до тога није било. Заплетем се као пиле у ку-чине кад се нађем у женском друштву. Не знам шта да разговарам. Е, кажем себи, није за тебе женидба. Кад мајка и отац наваљују, ја ћутим.

Не говорим ништа, таква је то мука. Стидим се тога рода. Не умем, па то ти је. На крају, кад сам нешто радио у манастиру, усудих се да о то-ме разговарам с игуманом, а он ће као запета пушка: "Ајде, море, ти си искусан човек, дођи код нас. Знаш све да радиш, јешан си, дао Бог, здрав и јак, 'ајде помози." Не узимај на ум моју преку нарав. То ти је код мене како у Светој књизи пише: "Да те не нађе гнев твој до вече-ри". А како и не бих подвикнуо, кад је у мана-стиру триста послова, а ја сам и понекад један, два монаха са мном, као сада. А ово је народна кухиња. Море, ниси ти луд да то не видиш.

— Кад не можеш у жандаре, а ти хајд у Тресију, ту је леба без мотике — подсећам га ја да га мало развеселим. Зна то Мико, како га зо-вем, па се некако враголасто насмеје и наста-вља:

— Тако ти се и ја реших. Али једно мисли говедар, а друго говедо. Игуман ме пожурује, лоповски искусан човек. Беше мек у почетку, дивота Божја. Он мајстор за кување, народ до-носи и даје, ја мало радим, мало у цркву, куд ћеш више. Али ме игуман све полако увлачи у посао и пожурује да се не досетим. Ушо ми под кожу. Зна моју нарав. Ама, шта да ти причам, тешко је с искусним калуђером. Нарочито ако је вредан и амбициозан. Богме кад сам прокљувио шта је по среди више се назад није могло. Иди коси, воду носи, иди копај, ришни овде, ришни онде. У виноград трчи, товари прскалицу, мешај креч и плави камен. Душа ми позеленела и лице порапавело. Таман мислим, море, на зиму ће

лакше бити, кад, Бого мој, посла више него пре-ко лета. Чујем ти ја да патријарх Герман моли и преклиње монахе да се јаве за Хиландар. Ума-њио број у светињи. И раније сам слушао о томе од оца Никанора Хиландарца који је био добар с мојим игуманом и понекад остајао и недељу да-на с нама. Можда је и мој игуман и сам желео да ме се отараси, не знам. Углавном ја ти се на-ђох у Хиландару са још неколико старијих мо-наха. И ето видиш и сам и овде мора по нешто да се ради. Нема леба без мотике, али је лакше него у Тресији.

Сад је наш отац Михајло у некој врсти ми-ровине. Тек му је седамдесета и саборски стар-ци дигли руке од њега. Дошле млађе снаге, а имају и обзира према његовим болесним нога-ма. Нико га не пита је ли у цркву дошао или ни-је. До скора је само суботом био ревностан јер се редовно причешћује. Задиркују га сви, а ја га још додатно боцкам као зоља:

- Мико мој, оде ти у суботаре. С почетка се мало љутио као младо говече

кад се чешагија, али и томе дође крај. Од како се преселио у нову келију свакога дана је у цр-кви. Моли се Богу, а петком се редовно испове-да, чита правило пред Свето Причешће и не из-лази из келије да не поквари Исповест и При-чест.

Понекад дође до мене на чашу разговора. Ту се обично потежу тешка питања из историје. Он предњачи:

- Ето, ти стално говориш да је Бугарска тре-бала да уђе у састав Југославије, бре, оче Јова-

не, шта је то с тобом? Знаш колико те волим. Дођем код тебе да се испричам, да не бих забо-равио да разговарам међу овим ћутљивцима, али ти то не ваља. Брате мој, зар да убију нашег краља. И не само Александра, него и Владими-ра. А он им је био још и краљевска родбина. Ма, ко ће да верује подмуклом Бугарину.

Ја га још мало пецнем, а он плане, па на врата. Мислим се, шта урадих, изгубих брата. Али то не траје дуго. После неколико дана доћи ће опет код мене као да ништа није било. За ње-га чашица шљивке, а и ја морам, ако нема воћ-ног сока, онда чашу воде, па по руски: "Да жи-вејет цар Николај! Бог да му душу прости. Да не беше њега деветсто петнаесте поскапасмо као мишеви у мишоловци у несрећној Албанији". Прекрстимо се, па мало повучемо. Уме Миха да буде џентлмен. Некако господствено спусти ча-шу на сто и ја већ наслућујем питање. Толико сам се извежбао, да сам могао с лакоћом да про-ценим каква ће бити почетна тема. Обично по-чињемо с папом и папистима. Често се код те теме љути:

- Ко је, бре тај папа, тај сатирач правосла-вља и нарочито нас Срба? Повлађује оним ко-љачима Хрватима и шта још не ради да нам на-уди.

Испричам му колико знам и добро видим да му се то не свиђа. Руке му подрхтавају, мења боју лица, а ја зграбим нож што сам јабуку љу-штио па му тутнем у шаке ко бајаги да папи на-уди.

- Ево, Михо.

Он се сав распилави. - Не могу, монах сам, иначе, Бог и душа.

Наставим ти ја с причом како је некад било: - Видиш, мој Михо, Немања је крштен у

католичкој вери. Његов старији син Вукан да се искоље с братом Стефаном око круне, па папу у помоћ зове. Али и сам Стефан Првовенчани у једном тешком тренутку по свој народ прими круну од папе.

Отац Михајло ме слуша и све се нешто ме-шкољи на столици:

- Ма да ли је то могуће. Славе ти, да ниси погрешио. Мало ти ја што читам. Свето Писмо је писано много ситним словима, па га и не чи-там. Имам једну стару књигу владике Николаја. Сва је извежена песмама и ту има доста од тога што ти сада причаш, али ми не изгледа баш са-свим тако јер кажу да у песми може помало и да се одступи од истине. Тако ми бар рече један старији монах.

Причам му надаље како је католичка црква спасила неколико наших водећих људи:

- Један од њих је Марисав Петровић за кога и ти сам понешто знаш, али има и многих дру-гих људи.

Испричао сам му и за случај једног свог друга из Америке који је пре десет година посе-тио Италију. Желео је да у Еболију, где је наш логор био, обиђе гроб оца и брата. Кад тамо, на-место гробља засађене маслине. Запрепашћен, сетио се да оде до парохијске цркве да види да ли тамо нешто знају. Тамо га је као свог рођеног примио млади свештеник и подробно му обја-

снио ствар: "У то време на власти су баш црве-ни и они би све то уништили да се ми нисмо ус-противили. Тако нам је дозвољено да ископамо остатке покојних и на сигурно склонимо". Као на Солунском гробљу све су посмртне остатке положили у дрвене и лимене кутије и у крипти катедрале сместили на чување. Тај исти свеште-ник дао му је адресу да се сам у то увери. Казао му је на растанку: "Још је Хришћанство јако, ма како изгледало". Видиш, Михо, друго је папа. Он је владар државе Ватикана и поглавар цркве, али ми појединци можемо да се слажемо кад су овакве ствари у питању.

Сав је поцрвенео у лицу. Није тренуо док сам му причао.

Бре, оче Јоване, да сам јуче умро ја то не би знао. Боже, свашта има на овоме свету.

Е, мој Михо, а ти си хтео да мало боцнеш папу. Пусти, брате, доста му је што га је боцнуо онај Агча што још чами у затвору.

Другом приликом мало је запустио пекару и хлеб му је неколико пута рђаво испао. Отац Пајсије га је по казни најурио у кухињу јер тада нисмо имали доброг кувара. Али кување је на-поран посао. Дуго си на ногама уз наложен шпорет, а њему ноге као ступе. Већ после десет дана тражио је смену. Игуман га грдио, није до-звољавао, а он се досети јаду. Требао је да кува леблебију. Кувао је дуго, али је остала тврда, па су на брзину на трпезу морали да изнесу нешто суве хране. И други дан било је исто. Силом ба-ба не иде у рај. Неколико дана се после тога ни-смо срели и кад смо по старом обичају налили

чаше почео сам да му се смејем и да га хвалим како је већи дипломата и од папе.

Кад су на крају те године делили послуша-ња нису знали шта ће с њим. Сам их је предухи-трио. Рекао им је:

- Идем у башту код оца Јована. Дошао је првог радног дана и после једног сата рада не-где се изгубио и више га за тај дан није било. Нисам се љутио. Знао сам да ће тако да буде. Сунце упекло, а он у подраснику да се жив ску-ва. Следећег јутра дошао је касно. Дао сам му посао и док сам се окренуо њега опет није било. Нарогушио сам се и неколико дана нисам разго-варао с њим. Као мачор се улизивао и био сре-ћан кад је навирио на врата и ја га радосно при-мио у келију.

Сад је, ето, у монашкој мировини. Нико ни-шта од њега не тражи. Чак су му и јело у келију доносили, па је неко то зауставио. Одлази до тр-пезарије, али тамо не једе. Кад се обед сврши узме свој део и однесе у келију. Дотле је већ по-пио чашу вина и поткрепио се. Лепо је удесио свој живот. Ложи пећ у келији све до краја маја и поред централног грејања. Зна све што се у манастиру дешава. С висине трема испред кели-је као орао прелети очима по дворишту и све види. Од скоро променио је царство. Бели конак се оправља, па је морао да напусти дугогоди-шњу келију. Селио се неколико месеци. Клај, клај као стари ћира.

ПОГОВОР Драги читаоче, пред тобом је моје мезимче,

књига ХИЛАНДАР, МОЈ ДОМ. Хиландар, срп-ска светиња над светињама, исто колико је моја, толико је и свакога ко се Србином осећа и срп-ски дише. То огромно благо српског народа стварано је вековним радом наших дивних пре-дака. Оно је збирка најузвишенијег што смо као народ дали и ту немамо чега да се стидимо, изу-зев ако би, не дај Боже, то занемарили и осрамо-тили.

Господ нас је створио неједнаке по споља-шњем и унутрашњем лику. То спољашње доне-кле је видљиво, док је унутрашње велика тајна само Богу позната. Моја је намера била да пи-шући што мање залазим у тај унутрашњи, ду-ховни монашки живот. Ако сам се према неком огрешио, ту сам да молим да ми се то опрости и у грех не упише.

Неке делове књиге написао сам пре више од тридесет година, тако да сам скоро и престао да мислим на штампање. Прошло је време и су-стигао ме страх да се о људе не огрешим и још и више да својим писањем не нашкодим свети-њи. Ко је тај у људској кожи да своје мишљење неће променити, понекад ни сам не знајући за-што. Без Божјег прста то не бива. Тако сам и ја, ево, после дужег премишљања, уз Божју помоћ, одлучио да ово своје писање довршим.

Књигу сам посветио мојим праунуцима Стевану, Јовану и Николи који су велика нада наше породице. Моја молитва Богу је да их Ње-гова безмерна милост прати и родитеље поучи.

Аутор

БИОГРАФИЈА

Отац Јован Хиланда-рац, световно име Вито-мир – Вита Радојичић, рођен је 10. маја 1908. године у селу Умчари, срез грочански, округ бе-оградски, као треће дете оца Николе - Бате и мај-ке Василије. Село му је удаљено 18 километара од Смедерева, па се отац Јован с правом сматра

Смедеревцем. У селу је изучио четири разреда основне школе, па је 1921. године отишао у Гроцку где је провео четири године као шегрт. Но, будући да је имао велику жељу за учењем, прешао је у Смедерево, где се уписао у трговач-ку школу, живећи у кући једне старе трговачке породице пуних осам година. Потом, 1933. го-дине отвара сопствену трговачку радњу. Године 1930. оженио се Косаром, девојком из патријар-халне српске породице, заснивајући своје огњи-ште. Деце нису имали. Током другог светског рата Витомир није остао равнодушан у грађан-ском рату који су за време окупације изазвали комунисти. Ступио је у Српске добровољачке одреде и био распоређен у 3. батаљон Првог пу-ка Српског добровољачког корпуса. Командант пука био је прослављени јунак мајор Илија Ми-

ћашевић, а командант батаљона поручник Ми-ленко Поповић. У јесен 1944. године, када су у страдалну Србију упале Стаљинове бољшевич-ке трупе под маршалом Толбухином и иза њих као шакали Титове комунистичко-партизанске хорде - Добровољачке јединице повлаче се у Словенију. Када су савезничке силе 1945. годи-не предале Јосипу Брозу Титу и његовим кому-нистима Краљевину Југославију, Витомир се с националним снагама (Ђујићевим и Јевђевиће-вим четницима, словеначким четницима и Срп-ским добровољцима) повукао у Италију 1. маја 1945. године. Најпре је био у логору Форли (Се-верна Италија), а потом у Еболију (Јужна Ита-лија). Из Еболија су остатке Краљевске Југосло-венске војске Енглези пребацили у Западну Не-мачку у пролеће 1947. године. Из Немачке је Витомир са делом Српских добровољаца еми-грирао у Енглеску 19. новембра 1947. године. Бавио се разним пословима, али је из Енглеске 12 пута ишао у посету Српској царској Лаври Хиландару, остајао по три, пет и осам месеци, све радећи у манастиру! Кад му је преминула супруга Косара (коју је био довео у Енглеску), отишао је по тринаести пут у Хиландар, где је примио монашки постриг добивши име Јован. У манастиру Хиландару бавио се повртларством, а у слободним часовима и писањем. Завет Вели-ке монашке схиме примио је 2007. године. У недељу, 29. јула 2012. године, упокојио се у

Господу, као најстарији монах Свете Горе, који је 10. маја 2012. године напунио 105 година.