Hartmanova shvatanje estetskog stava, estetike kao saznanja, zakona lepote i znanja o njima?

Hartman svoju estetiku započinje stavom da se estetika ne piše ni za tvorca ni za posmatrača lepog, već isključivo za mislioca kome delanje ove dvojice predstavlja zagonetku. Na taj način je želeo da raskrsti sa rasprostranjenom zabludom prema kojoj je zadatak estetike da poduči stvaraoca kako da stvara, a posmatrača kako da doživi umetničko delo. Ni jedno ni drugo nije u moći estetike. Ako neko nema stvaralačkog dara ili osećanja za lepotu, estetika ga ne može podučiti kako da stvara umetničko delo niti kako da ga doživi na pravi način. U pogledu toga, estetika mora razočarati sve koji od nje očekuju tako nešto.

Zadatak estetike je mnogo skromniji. Ona traga za tajnom koju umetnost nosi u sebi. Estetika je teorija lepog, sa posebnim naglašajem na teoriji. U njoj nema ničeg praktičnog u normativnom smislu – ona je pisana za teoretičara i mislioca. Ona čak može da naškodi umetniku i posmatraču jer njih misao može da istrgne iz vizionarskog stava, jer za filozofski stav ne postoji shvatanje unutrašnje nužnosti koju posmatrač i umetnik prihvataju kao dar sa neba. Tu se i vidi glavna odlika njihovog stava o nesvesnom stvaranju, tj razumevanju umetničkog dela. Taj stav Hartman naziva estetskim. On je karakterističan za umetnika i posmatrača, za razliku od filozofskog stava koji je stav mislioca, estetičara.

Ta dva stava se neminovno ukidaju i međusobno remete. Hartman filozofskom analizom ukida estetski stav kao takav, pun predanosti i vizije. Estetski stav nije predmet estetičara ali je predmet estetičkog proučavanja. Ipak, ovi stavovi se ne mogu lako razdvojiti. Mislilac mora biti u stanju da zauzme umetnički stav, a to može samo iz sopstvenog iskustva. Dakle, potrebna je određena mera senzibiliteta pa samim tim i teorijsko razumevanje discipline. Problem je objasniti senzibilitet kao opšteljudsku sposobnost. Senzibilitet je mnogo teže artikulisati u teoriji saznanja nego, na primer, osećaj za istinu i pravdu, jer je senzibilitet izuzetno neravnomerno raspoređen kod ljudi.

Sa druge strane imamo ekstremno drugačiju, romantičarsku misao (kod Šelinga i Novalisa). Prema njima je za tumačenje prirodnog i duhovnog sveta neophodna umetnička intuicija, pored estetskog stava. Ta teza je veoma udaljena od početne Hartmanove pozicije.

Sa pojavom estetike kao nauke u 18. Veku pojavila se i prećutna pretpostavka da je ona tu upravu da bi podučila one sa estetskim stavom. Postavlja se pitanje da li ona kao nauka može dati norme ukusa i stvaranja?

Prvi estetičari su estetiku koncipirali kao analognu logici. Ali u estetici ne može biti govora o nekom zakonu lepote, kao što u logici postoje određeni zakoni. Neke zakonitosti unutar estetskog opažanja postoje i na strani umetnika i na strani posmatrača. Ali ti zakoni su individualni, oni su drugačiji za svaki predmet. Pored tih individualnih ima i opštih zakona i oni se delimično tiču svih estetskih predmeta, a delimično i bar celih klasa tih predmeta. Estetika

može shvatiti i te opšte zakone ali pitanje je u kojoj meri. Hartman je smatrao da u pogledu toga ne treba gajiti velike nade. Ti opšti zakoni su samo preduslovi. Suština lepog ne leži u njima već u posebnoj zakonitosti jedinstvenog predmeta.

Ta posebna zakonitost izmiče filozofskoj analizi i ne može se shvatiti saznajnim sredstvima. Tu zakonitost ne shvata ni umetnik-stvaralac iako prema toj zakonitosti stvara. On je ne izriče zbog toga što nema predmetno znanje o njoj. Tako ni posmatrač nema to znanje, ne shvata tu posebnu zakonitost iako je njom obuzet. Dakle, ne postoji prava svest o zakonima lepog, oni ostaju sakriveni svesti.

Iz tog razloga nam estetika samo principijelno može reći šta je lepo ali nas tome ne može podučiti u praktičnom smislu. Estetička refleksija je u svim okolnostima naknadna.

Hartman na kraju ipak dopušta pojedine oblike saznanja umetničkog dela. Priznaje da je opažanje dela u prvom redu jedan stupanj shvatanja predmeta, ali to je možda jedan najosnovniji, kategorijalni momenat suda ukusa u širokom spektru drugih. Umetnost može biti produžetak saznanja, pa tako i estetika sa svoje strane nije produžetak umetnosti. Ona nastoji da analizira akt estetskog shvatanja umetničkog dela, koji može postojati samo ukoliko je lišen svake racionalne pretenzije. U tom smislu možemo i moramo razlikovati estetski i estetički akt.