Gotfrid Vilhelm Lajbnic(1646 – 1716)

Gotfrid Vilhelm Lajbnic bio je pravi primer polihistora (mnogoznalca). Bavio se diplomatijom, pravom, fizikom, matematikom, i drugim oblastima, ali je u istoriji ostao zapamćen kao filozof racionalističkog opredeljenja, koje je podrazumevalo čvrst stav o urođenim idejama, koje ga je razdvajalo od drugog dominantnog filozofskog stanovišta tog vremena – empirizma. Naime, racionalisti, pa sa njima i Lajbnic, smatrali su da pomenute urođene ideje postoje kao potencijalno znanje u ljudskoj svesti, a da spoljašnje učenje samo pobuđuje ono što se u nama na skriven način već nalazi. Govori nam da deci neke očigledne istine nisu jasne, zato što se tek procesom učenja pažnja fokusira na njih.

Svoju filozofiju je utemeljio na pojmu supstancije, kao i ostali racionalisti, ali nije bio zadovoljan Dekartovim dualizmom, ni Spinozinim panteizmom. U konstruisanju svog sistema Lajbnic je krenuo od Aristotelove zamisli prema kojoj supstancija uvek mora biti subjekt, a nikad predikat. Kao ključni pojam kritike filozofije svojih prethodnika, odabrao je pojam protežnosti, koji se javlja i kod Dekarta i kod Spinoze. Lajbnicovo uverenje bilo je da u pojmu supstancije, ne možemo govoriti o protežnosti, jer po definiciji supstancija mora biti jedno (složeno možemo rastaviti na sastavne delove), iz čega sledi da supstancija ne može da se proteže, jer ne sme da zauzima prostor. Ukoliko bi mogla da zauzima prostor, bila bi sastavljena od tačaka, na koje bi se mogla podeliti, što se ne dozvoljava u okviru definicije, a to nam govori da svaka supstancija mora biti jedna tačka.

Monade ne treba pomešati ni sa tačkama ni sa tačkastim atomima. One uopšte ne postoje u fizičkom prostoru. Na primer: za Lajbnica je i ljudska duša jedna vrsta monada. Ona ne zauzima prostor, ali ipak postoji. Racionalnost i samosvest ne karakteriše sve vrste monada. Lajbnic se usaglašava sa Aristotelom koji smatra da sve supstancije moraju biti subjekti, iz čega sledi da sve monade jesu subjekti, odnosno da su sve monade duše. Sve monade imaju percepcije, što znači da i neživa priroda, takođe sastavljena od monada, ima dušu. Neživi svet je samo odraz živih stvari, a nežive stvari su samo agregati monada od kojih je svaka sposobna da opaža. Međutim, nisu sve percepcije svesne, pa tako čak ni racionalne duše ponekad nisu svesne nekih svojih percepcija. Ipak, svaka monada po svom unutrašnjem principu teži ka nečem višem, savršenijem. Lajbnic ovu težnju naziva žudnjom. Lajbnic tvrdi da monade nemaju prozore, odnosno da klasične predstave o međusobnom uticaju stvari nisu održive, jer je svako stanje monade unutrašnje prirode. Bog je celu prirodu tako uskladio, kao što bi časovničar uskladio časovnike da ne greše. I to sinhrono otkucavanje monada stvara iluziju o međusobnom uticaju stvari jednih na druge. Ovu karakteristiku univerzuma naziva prestabiliranom harmonijom. Budući da monade ne podležu prirodnoj uzročnosti, njih stvara ili uništava čudo. Monade su piramidalno hijerarhijski uređene. Od položaja na toj piramidi zavisi šta monada može da vidi. Više monade vide više (svesnije su), dok niže monade vide manje. Vrhovna monada je Bog, koja vidi sve. Fizički prostor kakvim ga mi zamišljamo ne postoji, ali položaj i organizaciju monada bismo mogli nazvati realnim prostorom.

Lajbnic je izneo nekoliko principa, koji u njegovoj filozofiji predstavljaju zakone racionalnog mišljenja i oruđe koje treba da omogući detaljan opis stvarnosti.

PRINCIP NEPROTIVREČNOSTI – na temelju kojeg ono što u sebi sadrži protivrečnost procenjujemo kao lažno, a ono što se lažnom suprotstavlja ili protivreči kao nešto što mora biti istinito; ovom principu odgovaraju istine razuma koje su nužne i njihova protivrečnost je nemoguća

PRINCIP DOVOLJNOG RAZLOGA – na temelju kojeg smatramo da ne možemo pronaći nijednu istinitu ili postojeći činjenicu, niti istinitu tvrdnju, bez postojanja dovoljnog razloga zbog čega je to tako, a ne drugačije, iako mi te razloge najčešće ni ne možemo da znamo; ovom principu odgovaraju činjeničke istine koje su slučajne i njihova kontradikcija je moguća. Ovaj princip ilustruje Lajbnicov racionalistički pristup objašnjenju realnosti, ništa nije puka slučajnost, sve mora imati neki razlog

Dok pomenutim principima pripisuje gotovo aksiomski karakter, Lajbnic u svojim delima spominje još četiri principa:

PRINCIP PREDIKATA-U-SUBJEKTU – supstancija je skup svih svojih predikata, a svakoj supstanciji odgovara njen potpuni pojam

PRINCIP IDENTITETA ONOGA ŠTO SE NE MOŽE RAZLIKOVATI – ako a ima potpuno ista svojstva kao b, onda su a i b identični, i obrnuto: ako nisu identični, između njih mora postojati neka razlika

PRINCIP NAJBOLJEG OD SVIH MOGUĆIH SVETOVA – naš svet je najbolji jer je najjednostavniji u hipotezama, a najbogatiji u fenomenima. Ovde se sreću nužne i kontingentne istine. Nužne važe u svim mogućim svetovima, a kontingentne važe samo u nekim. Ovaj princip je vrlo važan za Lajbnicovu teodiceju, koja treba da obrazloži kako je moguće da u svetu postoji zlo, a Bog je po definiciji dobar i svemoćan. Lajbnic smatra da Bog ne može da postupa suprotno logičkim zakonima. Budući da uvek bira ono što je dobro, naš svet je najbolji od svih mogućih svetova. Iako je Bog mogao stvoriti svet bez zla, taj svet ne bi bio najbolji, jer u svetu bez zla, slobodna volja ne bi mogla postojati. Najbolji mogući svet je onaj u kome je količina dobra maksimalizovana uprkos činjenici da neka dobra nužno povlače za sobom neka zla.

PRINCIP PRESTABILIRANE HARMONIJE – koji govori o usklađenosti monada, koja stvara iluziju međusobnog uticaja stvari jednih na druge.

Dokaz o postojanju BogaLajbnic je pružio i konačan oblik metafizičkih dokaza o postojanju Boga. On razmatra četiri dokaza, i to:

ONTOLOŠKI DOKAZ – koji se svodi na to da bilo koje konačno biće u sebi kao predikat ne sadrži nužno egzistenciju. Sholastičkim rečnikom rečeno, esencija konačnih bića ne povlači njihovu egzistenciju, ali da bi savršeno biće (Bog) bilo savršeno, mora postojati, jer inače ne bi bilo savršeno. Lajbnic dodaje: ukoliko želimo da ovaj dokaz bude valjan, moramo pokazati da je ideja Boga moguća. Pošto nije nemoguće zamisliti subjekat svih savršenstava (Boga), a egzistencija jeste jedno od savršenstava – Bog postoji. Kant je ovaj dokaz osporio tvrdnjom da egzistencija nije predikat, a Rasel kaže da ukoliko Boga zamišljamo kao savršenog, onda ga zamišljamo i kao postojećeg.

KOSMOLOŠKI DOKAZ – predstavlja varijaciju Aristotelove zamisli nepokretnog pokretača. U Lajbnicovoj filozofiji ovaj dokaz povezuje se sa principom dovoljnog razloga. Pošto svaka stvar mora imati svoj dovoljni razlog, to važi i za ceo univerzum. U samom univerzumu se ne može pronaći razlog njegovog postojanja, te se on mora nalaziti van njega, i taj razlog je Bog.

DOKAZI IZ VEČNIH ISTINA – neki iskazi su ponekad istiniti, a ponekad nisu (Pada kiša), dok su neki uvek istiniti (a=a). Te druge, Lajbnic naziva večnim istinama. Sve istine su sadržaj nekog uma, a večne istine su sadržaj večnog, božjeg uma. Sve slučajne istine svoj osnov moraju imati u istini koja nije slučajna, istini koja je nužna i večna. Razlog za slučajni svet koji postoji mota i sam postojati i ne može sam biti slučajan. Stoga, večne istine moraju postojati, a one mogu postojati samo kao misli božjeg uma. Bog, dakle, postoji. Ovaj argument je samo varijacija kosmološkog dokaza.

DOKAZ IZ PRESTABILIRANE HARMONIJE – ovaj argument važi samo za one koji su uvereni u ispravnost Lajbnicove filozofije. Lajbnic monade zamišlja kao duhovne tačkaste entitete bez prozora. Njihova savršena usklađenost (prestabilirana harmonija) ukazuje na nekog ko je uspostavio tu harmoniju. Ovaj argument se može osloboditi od primesa Lajbnicove harmonije i transformisati i argument iz svrhe. Posmatranje prirodnog sveta nas nagoni na pomisao da empirijski svet ima neku svrhu, te mora postojati neko ko je postavio svrhu u empirijski svet, a sam nije deo tog sveta. Naravno, to je Bog.