Secate li se priče o orlu koji je ziveo među koko sima? Postoji i drugi završetak. Kada je ugledao orla u visini, postao je svestan sopstvene vrednosti i konačno uspeo da poleti, da otpočne novi život, da preobrati svoje postojanje u spokojstvo i radost.

Naša sreća je na dohvat ruke: ona ne zavisi od onoga sto nam se dešava, već od načina na koji opažamo svet i suočavamo se sa njim.

Ako želimo da budemo srećni, možemo to biti odmah, jer je ključ naše sreće skriven u nama. Sve prepreke na putu do sreće sami smo stvorili. Jeste li svesni da ste odgovorni za sopstvenu sreću u svim godinama koje su prošle? Dozvolili ste da vas neko kontroliše, da vam nametne određeni način života.

Možemo okusiti život tek kada odbacimo strah da ćemo bilo šta izgubiti, kada postanemo svesni da nam ništa ne može biti oduzeto. Nesvesne osobe ne mogu da uzvrate ljubav, mogu samo pokazivati želje, očekivanja i manipulisati njima. Ono što ljudi nazivaju ljubav, najčešće je samo autointeres. Naučili su da porede ljubav sa vrlinom i da je žive na način koji je prihvatljiv za druge, Proverite svoju ljubav, svoj nivo svesnosti na sebi, kada se neka vaša želja sukobi sa željom voljene osobe ili biva odbačena. Šta se tada dešava? Da li dolazi do razočaranja?

Jedino zlo na ovom svetu je nesvesnost, dakle neznanje, nesposobnost da vidimo život kakav stvarno jeste, nerazumevanje za druge ljude i njihove postupke, nemogućnost da ih prihvatimo bez straha.

NOVI DAN

ANTONI DE MELO

NOVI DAN

BEOGRAD / MMI

Duhovne ivežbe

Naslov originala

A NEW DAY IN YOUR LIFE Anthony de Mello

Preveo i priredio

Plavio Rigonat

Copyright za Srbiju Plavio Rigonat

Neovlažćena proizvodnja ove knjige i trgovina istom

najstrože se kažnjava (Cl. 147 u vezi sa cl. 172 krivičnog zakona Srbije.)

PRVI DEO

OSTAVITE SVOJ ČAMAC NA OBALI

Molitva, ljubav, duhovnost, vera

znače oslobađanje od iluzija.

Kada jednom odbacimo iluzije,

srce je slobodno, ljubav se širi.

Tada ste srećni.

Tada ste prosvetljeni.

Tek tada spoznajete Boga...

Duševni mir

Bila jednom dva monaha, koji su punih četrdeset godina živeli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvađali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome: „Ne misliš li da bi trebalo bar jednom da se posvađamo?" a ovaj je uzvratio: „Zašto da ne? Oko čega ćemo se svađati?" „Mogli bismo oko ovog hleba", predložio je prvi. „U redu, svađajmo se oko hleba. Kako se to radi?" „Ovako", rekao je prvi monah. „Ovaj hleb je moj, šta ćeš sad?" „Zadrži ga", rekao je drugi monah.

Duševni mir ne mora biti pokvaren nekim sporom ili diskusijom. Ono što uništava taj mir je „ja", naš ego. „Ovo pripada meni i ni sa kim ga neću deli-ti." Kada prevagne ovakav egoistički stav i vezanost za stvari, srce postaje svakim danom sve tvrđe. To je najveći neprijatelj unutrašnjeg mira i spokojstva: tvrdo srce, okorelo od egoizma i prianjanja za ono što nas okružuje.

Zamislite da u jednoj naciji grupa ljudi koji po-seduju velike površine zemlje i novca izjavi: „Ni sa kim nećemo deliti naše bogatstvo". Zamislite da svi narodi na zemlji zauzmu isti stav: „Samo nas naše

8Antoni De Melo

blagostanje zanima; drugi nas uopšte ne interesu-ju". Kako očuvati mir u takvoj situaciji? Okamenjena srca, okamenjene nacije. Ali pre nego što progovorimo o nacijama, govorićemo o vama, o sebi.

Posmatrajte svoje srce. Mogli biste reći: „Život nam je ispunjen svađama i borbom!" Ali nema mržnje, nema ozlojeđenosti. „Život nam je ispunjen bolom i patnjom!" Ali nema nikakvog nereda u vašoj svesti. „Život nam je ispunjen stalnom dinamikom i neprekidnom akcijom!" Ali nema duševnog nemira, nema nervoze. Možete li ovo izjaviti kad je reč o vama? Ako možete, bićete graditelji mira u ovom svetu. Sirenje mira i duševnog spokojstva sama je suština i svrha molitve. Kako se to postiže? Hoćemo li to pokušati? Da pokušamo sada i ovde?

Izvedimo najjednostavniju duhovnu vežbu koja traje samo minut-dva. Zatvorite oči i uspostavite kontakt sa svojim telom. Obratite pažnju na dodir odeće i ramena, na dodir odeće i leđa. Šaka. Osetite svoju šaku koja se na nešto oslanja ili dodiruje drugu ruku. Osetite težinu svoga tela, koja pritiska stolicu na kojoj sedite, ili krevet na kome ležite. Stopala dodiruju obuću ili tle. Ponovite još jednom: ramena, leđa, šaka, bokovi, stopala. Još jednom, polako: ramena, leđa, šaka, bokovi, stopala. Sada lagano otvorite oči. Vežba je gotova.

Šta se dogodilo dok ste izvodili vežbu koju sam vam predložio? Da li ste se opustili ili vam je porasla napetost? Većina ljudi doživljava opuštanje, retki osete nervozu. Ukoliko vam se to desilo, dobro bi bilo da stupite u dodir sa svojom tenzijom. U kom delu tela ste osetili napetost? Obratite svu svoju pažnju na to. Postepeno, doći će do opuštanja. Ako

Novi dan9

se vežba ponovi nekoliko puta, mnogi će možda i zadremati.

Da li ova vežba opuštanja donosi mir o kome govorim? Ovo nije vežba opuštanja, ovo je vežba pažnje. ,,U redu! Ali duševnog mira!?" Da, duševnog mira, čak i ako možda ne verujete. To je kao da ulazite u same sebe. Kao eksperiment, novi doživljaj, začudno viđenje stvarnosti.

Tišina koja vodi Bogu

Ova razmišljanja su pomoć, uputstva za pros-vetljenje. Govoriću vam o molitvi, meditaciji, o radosti, duševnom miru, životu, slobodi i tišini.

Počeću od tišine i odmah ću vam reći zašto: svaka staza koja vodi Bogu je staza koja vodi tišini. Tišina je početak.

Šta je tišina?

Na Istoku postoji priča o caru koji je posetio svog učitelja i rekao mu: „Strahovito sam zauzet, po čitav dan. Kako da dođem do duhovnog sjedinjenja s Bogom? Ali odgovori mi jednom rečenicom!" Učitelj mu je rekao: „Jedna reč biće dovoljna!" „Koja?" upitao je car. „Tišina", odgovorio je učitelj. ,,A kako da doprem do tišine?" pitao je car. „Meditacijom." Na Istoku, meditacija znači nerazmišljanje, prevazilaže-nje misli. Onda je car upitao: „Šta je meditacija?" Učitelj je odgovorio: „Tišina!" „Kako da doprem do Tišine?" „Meditacijom!" „Šta je meditacija?" „Tišina!"

Tišina znači prevazilaženje reci i misli, da ih ostavimo iza sebe. Šta ne valja kod reci i misli? To što su ograničene.

l O Antoni De Melo

Bog nije ono što govorimo o njemu: nije ništa od onoga što zamišljamo. To je ono što ne valja kod reci i misli. Većina ljudi zarobljena je predstavama koje su stvorili o Bogu. To je glavna prepreka na putu spoznaje. Da li biste voleli da doživite tišinu o kojoj govorim?

Prvi korak je da shvatimo. Šta? Da shvatimo kako Bog nema ničeg zajedničkog s vašom idejom o njemu.

U Indiji raste puno ruža. Pretpostavimo da nikad u životu nisam osetio miris ruže. Pitam vas kakav je miris ruže. Možete li mi ga opisati?

Ako ne možete da opišete tako jednostavnu stvar kao što je miris ruže, kako možete govoriti o Bogu? Bog prevazilazi sve reci o njemu. To je ono što ne valja kod reci. Jedan veliki mistik napisao je knjigu Oblak nespoznaje, u kojoj govori: „Hoćete li da spoznate Boga? Postoji samo jedan način: nespoznaja!" Morate izaći iz svoga uma i svojih misli; tada ga možete shvatiti srcem.

S one strane reci

Ako je sve ovo istina, šta su onda Sveti spisi? Oni nam ne daju sliku Boga, čak ni opis; nude nam samo indikacije. Sve zato što su reci nemoćne da ga opišu.

Uzmimo da se nalazim u Indiji i putujem ka Bombaju. Stižem do table na kojoj piše „Bombaj". Kažem: „Aha, tu smo. Ovo je Bombaj". Vraćam se nazad. Kada stignem, ljudi me pitaju: „Jesi li bio u Bombaju?" „Bio sam." „I kakav je?" „Šta da vam ka-

Novi dan 11

žem, žuta tabla s nekim slovima, jedno je čini mi se B, drugo..." Eto. Tabla nije Bombaj, niti uopšte liči na njega. Nije ni crtež Bombaja. Samo znak, putokaz. To su i Sveti spisi, samo putokazi. Kada Mudrac pokaže ka Mesecu, budala vidi samo prst. Zamislite da uperite prst ka mesecu i kažete: „Mesec", a neko vam priđe i kaže: „To je, znači, Mesec?" gledajući u vaš prst. U tome je opasnost i tragedija reci. Reci su lepe. „Otac", recimo, lepa je reč kao simbol za Boga. Crkva o tome govori kao o tajni. Bog je tajna. Ali ako bukvalno shvatite reč „Otac", naći ćete se u ćorsokaku, jer će vas pitati: „Kakav je to otac kad dozvoljava toliko patnje u svetu?" Bog je tajna! Nepoznat, neshvatljiv, zauman, neizreciv.

Zamislimo da se čovek koji je od rođenja šlep zainteresuje kakva je ta zelena boja o kojoj ljudi govore. Kako biste je opisali? Nemoguće! Pitaće vas: „Da li je hladna ili je topla? Velika ili mala? Gruba ili meka?" Ništa od toga. Siroti čovek formuliše pitanja na osnovu svojih ograničenih iskustava. Ali pretpostavimo da sam muzičar i da mu kažem: „Ja ću da ti objasnim kakva je zelena boja - ona je kao muzika". Jednog dana taj čovek progleda i ja ga pitam: „Jesi li video zelenu boju?" a on odgovori: „Nisam". Znate li zašto? Tražio je muziku! Toliko se vezao za ideju muzike da, čak i kad je video zelenu boju, nije mogao da je prepozna.

Postoji priča o ribici u okeanu. Neko joj kaže: „O, kako je beskrajan okean! Veličanstven je, čudesan!" A ribica, plivajući levo-desno, uzvraća: „Gde je taj okean?" „Pa u njemu si!" Ali voda je sve što ona nalazi, jer nije u stanju da shvati staje okean. Vezana je za reci. Ne dešava li se i nama ista stvar? Mož-

12 Antoni De Melo

da nas Bog posmatra, dok mi, zatočenici sopstvenih ideja, uzaludno tapkamo u mraku! Tragično.

Tišina je prvi korak da bi se stiglo do Boga i shvatanja da su sve ideje o Bogu potpuno deplasirane. Najveći broj ljudi nije spreman da ovo shvati, što pretstavlja veliku prepreku svakoj molitvi.

Da bismo stigli do tišine, neophodno je da postanemo svesni naših pet čula, koristeći ih. Mnogima se ovo može učiniti kao nešto apsurdno i gotovo ne-verovatno, ali sve što treba da učinite je da gledate, slušate, dodirujete, mirišete i okusite.

Na Istoku govore: „Bog je stvorio svet. Bog igra u svetu". Možete li zamisliti ples a da ne vidite onoga ko igra? Da li su oni jedno? Ne. Bog je u stvaranju kao glas pevača u pesmi. Zamislimo da pevam neku pesmu. Tu je moj glas i ta pesma. Oni su tesno povezani, ali nisu isto. Razmislite - nije li čudno da slušamo pesmu, ali ne i glas? Da vidimo ples, ali ne i onog ko igra?

Gledanje srcem

Možda je dovoljno da zatvorimo oči kako bi nam bila ukazana milost da vidimo i spoznamo Boga? Ne. Nama može biti ukazana milost da vidimo i spoznamo, ali to iziskuje poseban način gledanja.

Lisica je rekla Malom Princu nešto čudesno: „Samo se srcem ispravno vidi. Suština ostaje nevidljiva za oči". Treba znači slušati srcem, gledati srcem.

U jednoj japanskoj priči govori se o učeniku koji sumnja u sopstvenog učitelja: „Kriješ mi najdublju

Novi dan 13

tajnu kontemplacije". Učitelj mu odgovara: „Ne, naprotiv". Učenik ostaje pri svome. Jednog dana hodali su u podnožju planine i čuli pticu kako cvrkuće. Učitelj je upitao učenika: „Jesi li čuo cvrkut ptice?" „Da", odgovorio je učenik. „Sada znaš da ništa nisam sakrio od tebe", rekao mu je učitelj. „Da", potvrdio je učenik. Znate li šta se dogodilo? Učenik je osetio srcem, slušao je srcem. To je ta milost koja nam se može ukazati, samo ako umemo da gledamo i slušamo.

Zamislite da posmatram zalazak sunca. Neki seljak mi priđe i pita me: "Šta gledaš? Kao da si opčinjen." Ja mu odgovorim: „Opčinjen sam Lepo-tom!" Siroti čovek onda počne da dolazi svake večeri na to mesto, tražeći Lepotu, i pita se kud se sakrila. Vidi sunce, nebo, oblake, drveće. Ali gde je Lepota? On ne shvata da Lepota nije jedna stvar. Lepota je način gledanja na stvari. Pogledajte oko sebe. Zaista se nadam da će vam biti ukazana ova milost, jer će vas obuzeti spokoj stvo dok gledate, i utonućete u tišinu i mir. Tada ćete videti. Kako se kaže u je-vanđelju po Jovanu: „On je bio u svetu, i svet je radi Njega stvoren, ali svet Ga nije prepoznao". Ako pravilno gledate, možda ga prepoznate. Nadam se da ćete, gledajući ples, videti i onog ko igra.

Sveto pismo je prst koji pokazuje Svetlost. Koristimo reci da bismo ih prevazišli i stigli do tišine. Kako? Uzmimo, na primer ovaj deo: ,,A u poslednji veliki dan praznika, Hristos je ustao i pozvao: 'Ko je žedan, neka dođe k meni i pije'" (Jov. 7;37). Pođimo od pretpostavke da je to što ste pročitali ostavilo utisak na vas. Šta dalje? Ne čitajte dalje, već izgovarajte tu rečenicu: „Ko je žedan neka dođe k meni i

14 Antom De Melo

pije", obraćajući se svome srcu. Ponavljajte i ponavljajte ove reci, sve dok vam ne ispune srce. Nije neophodno razmišljati o smislu samih reci: vaše srce zna njihov smisao. Kada stignete do ispunjenosti, reagovaćete na reci. Kako? Neki će možda reći: „Svako? Zar to hoćeš da kažeš, Gospode? Lopov, greš-nik? Dobro, evo me, daj mi da pijem!" Neko drugi će reći: „Ne verujem. O kom piću je reč? Toliko sam ti puta prilazio i nikad mi ništa nisi dao!" Tu neko oseća razočaranje, srce mu je ispunjeno gnevom i ozlojeđenošću, i sasvim je razumljivo što tako govori sa Bogom. To je velika molitva, jer najpoštenije iznosi ono što taj čovek nosi u svom srcu. Neko treći bi mogao da kaže: „Sasvim mi je jasno o čemu govoriš, Gospode, jer si mi već davao da pijem! Evo me, opet sam ožedneo!"

Ovo je jedan od načina da se uzvrati na poziv Biblije. Ali može doći i trenutak kada ste previše umorni da biste reagovali recima. Kad vas osećanja preplave, s toliko dubine i snage koje nijedna reč ne može da izrazi, možete samo da ne činite ništa, da ostanete u tišini; odgovor Bogu prevazilazi ma koju reč, neizreciv je. Ostanite u toj tišini sve dok vam pažnja ne popusti. Tek tada uzmite knjigu i nastavite s čitanjem, do trenutka kada vas uzdrma neka druga rečenica.

Eto načina kako da čitate reci Svetog pisma da biste ih prevazišli, sve do tišine. Čitati, izgovarati i odgovoriti. Malo-pomalo, rezultat će biti tišina. A u tišini nalazite Boga.

Postoji još jedan način kako da se pristupi Svetom pismu. Ostanite u tišini, gledajući i slušajući. A kada dostignete ovaj duboki unutrašnji mir, setićete se neke rečenice iz Biblije.

Afovi dan 15

Šum talasa

Znate li šta će se desiti? Reci Svetog pisma kao da će se urezati u vaše srce. Njihovo značenje posta-će tako snažno da će samo produbiti tišinu u kojoj se nalazite. Dobiće značenje koje prevazilazi ono koje um može da shvati. Mogu li ove reci uznemiriti vaš unutrašnji mir? To je kao mir i spokojstvo večeri; osluškujete cvrkut ptice ili crkvena zvona, i ti zvuči čine vašu tišinu još dubljom.

Razmislite o sledećim recima: „Priđi, pođi sa mnom!" „Sve je moguće za onoga koji veruje. Veru-ješ li da ja to mogu učiniti?" „Mir!" „Ne strepite, to sam ja!" „Voliš li me?" Zamislite daje Isus tu, da stoji pred vama i upućuje vam ove reci. Morate odoleti iskušenju da odgovorite. Ćutite, ništa ne odgovarajte. Pustite da reci dopru do vašeg srca, da obuzmu čitavo vaše biće. I, kad više ne možete da izdržite, reagujte, dajte svoj odgovor. Najverovatnije ćete ući u tišinu pre svog odgovora. To je veoma jednostavan i efikasan metod da bi se stiglo do tišine.

Sada ću vam ispričati jednu priču, kao najkraći put od ljudskog bića do istine.

Na jednom ostrvu, oko tri milje od kopna, postojao je hram. U tom hramu bilo je hiljadu srebrnih zvona, velikih i malih. Kad god bi vetar duvao, zvona su zvonila. Pričalo se da svako ko čuje ova zvona biva prosvetljen i doživljava duboko jedinstvo s Bogom.

Prošli su vekovi i ostrvo je potonulo u okean. Ostrvo, hram i zvona. Ostala je samo legenda da ova zvona ponekad zvone i da onaj ko ima dar da ih čuje stiže pravo do Boga. Jedan mladić prešao je stotine

16 Antoni De Melo

kilometara da bi stigao do mesta gde su se, kako se govorilo, nekada mogla čuti zvona sa potonulog hrama. Seo je u hlad jednog drveta kraj okeana i napeto iščekivao ne bi li čuo zvuk ovih zvona. Koliko god osluškivao, čuo je samo šum talasa koji su se razbijali o stene i zapljuskivali obalu. To je počelo da ga iritira, jer se trudio da ne čuje taj zvuk, ne bi li čuo zvona. Pokušavao je nedelju dana, dve, četiri... puna tri meseca. Kada je već razmišljao da odustane, čuo je jedne noći kako starci iz sela pričaju o ljudima koji su doživeli tu milost. Njegovo srce se ponovo probudilo, ali znao je da ushićenje srca ne može zame-niti zvuk ovih zvona.

Nakon šest-sedam meseci resio je da digne ruke od svega i vrati se u svoj kraj. Možda je ipak samo legenda u pitanju, mislio je, možda milost nije bila namenjena njemu. Pozdravio se sa ljudima kod kojih je boravio, i zatim otišao do obale, da se oprosti s drvetom koje mu je tako dugo pružalo hlad, sa morem i nebom. Dok je tako sedeo, udubio se u šum talasa, i prvi put otkrio da je taj zvuk veoma prijatan, da opušta; taj ga je zvuk doveo do tišine. I, dok je tišina postajala sve dublja i dublja, nešto se dogodilo.

Čuo je kao zveckanje nekog zvončića. Uplašio se i pomislio: „Mora da je u pitanju autosugestija. Uobrazio sam ovaj zvuk". Ponovo je počeo da osluškuje šum talasa, opustio se i stupio u tišinu. Tišina se zgusnula i opet je čuo tihi zvuk zvona. Pre nego što je stigao da se uplaši, zazvonilo je drugo zvono, pa treće, pa još jedno... da bi na kraju zazvonilo svih hiljadu zvona potonulog hrama. Tada je doživeo milost spajanja s Bogom.

Novi dan 17

Ako hoćete da čujete zvuk zvona, osluškujte šum mora. Ako hoćete da vidite onog koji igra, gledajte ples. Gledajte, slušajte, hranite nadu da će vam jednog dana biti podareno da vidite i spoznate, svojim unutrašnjim bićem.

Mistička fantazija

Jednog dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosađivali, tražeći od Njega sve i svašta. Zato je resio da se sakrije na neko vreme. Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih: „Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?" Jedan mu je odgovorio: „Na vrh najviše planine na svetu", drugi: „Na dno okea-na, tamo te niko neće pronaći", treći: „Najbolje da se sakriješ na tamnu stranu Meseca; to je najbolje mesto, ko bi te tu pronašao?" Na kraju, Bog se obratio svom najpametnijem anđelu sa istim pitanjem: „Gde da se sakrijem?"

Anđeo se nasmešio i odgovorio mu: „Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze".

Ova drevna indijska priča sačuvala je svoju aktuel-nost. Podsetite se jednostavne vežbe pažnje koju sam vam predložio. Ona vas vodi do vašeg srca. Vodi vas vašoj kući. To je značenje onog „vraćanja sop-stvenom srcu". Vratite se svojoj osnovi, vratite se sebi, i to na jedan veoma jednostavan način. Sve što treba da učinite je da stupite u dodir sa sopstvenim telom. Ali to morate sami da učinite. Ako budete istrajni, vremenom ćete otkriti neizrecive stvari, i to će vam doneti duševni mir. Vaše srce biće ispunjeno mirom i svi strahovi će iščeznuti. Ali za to je pot-

18 Antom De Melo

rebno vreme. Za unutrašnji mir ne postoji magična formula. Do njega se stiže sporo, uz puno strpljenja.

Možda ćete mi reći da je baš vreme ono što vam nedostaje. Međutim, ako nešto zaista hoćete, uvek ćete naći vremena za to. Na primer, kada vozite. Ose-tite volan koji držite, osetite sedište pod vama, stopala u obući, postanite svesni svoga tela, stupite u dodir sa čitavim svojim telom. Nemojte samo zatvarati oči! To će vas smiriti i pomoći vam da otkrijete šta sve ove vežbe mogu da vam pruže.

Dozvolite da nabrojim neke od efekata takvih vežbi, iako se gotovo nikada ne može umovati o njima. „Učini i videćeš!" kaže se na Istoku. Ali šta uop-šte treba da se dogodi osobi koja izvodi ovu vežbu? Ona pre svega vraća vitalnost, živi sopstvenu sadašnjost. A to je nešto izuzetno, kada zaista živimo sopstvenu sadašnjost. Često vam se desi da ne znate gde ste ostavili neku stvar? Stalno ste napeti, na ivici iscrpljenosti? Niste u stanju da se usredsredi-te? Ne sećate se ni onog što vam se juče desilo? Sve su to simptomi koji ukazuju na vašu potrebu da živite svoju sadašnjost. Jedan veliki indijski guru razgovarao je s grupom menadžera, rekavši im: „Kao što riba umire kad je izbačena na suvo, tako ćete i vi umreti ako ostanete ulovljeni u svetovna zbivanja. Riba mora da skoči u vodu, tamo je njen život. Vi morate da se vratite svome srcu!" Jedan od menadžera ga je pitao: „Hoćete li da kažete kako treba da se okanemo svojih poslova i odemo u manastir?" „Ne, ne", odgovorio je guru. „Nisam vam rekao da odete u manastir; nastavite i dalje sa svojim poslom, ali vratite se svome srcu."

Novi dan 19

Shvatate li? Vratiti se srcu ne znači posvetiti se nekom tajanstvenom planu mističke fantazije. To samo znači povratak kući, sebi samima, da ponovo živimo sadašnjost. Tek od tog trenutka ćete početi da živite.

Osim toga, ove vežbe će vam doneti duševni mir, spokojstvo, navešće vas da razmišljate. Brzina je čudesna stvar; nemam apsolutno ništa protiv nje. Ali kada se brzina pretvori u užurbanost, tada postaje otrov.

Japanci imaju poslovicu o kojoj treba ozbiljno razmisliti: „Onog dana kada prestaneš da putuješ, konačno ćeš stići". Ja bih to rekao ovako: „Onog dana kad prestaneš da trčiš, konačno ćeš stići".

To me podsetilo na priču o ocu koji je sa decom bio u muzeju i neprestano govorio: „Brže, brže, jer ako se tako zadržavate pored svake stvari, ništa nećete videti!" To je ono što je užasno u životu. To je ono što svi mi radimo.

Provodimo život u napornim pokušajima da ušte-dimo vreme i, u međuvremenu, mi proćerdamo taj isti život. To je ono o čemu je govorio Isus: „Osvojio si svet i usput izgubio dušu".

Postoji priča o mladom čoveku koji se vozio sa svojom ženom. Voleo je da vozi velikom brzinom. Jednog dana, dok je jurio autoputem, žena je otvorila auto-kartu i rekla mu: „Dragi, prošli smo izlaz sa autoputa!" da bi on, sav ponosan, uzvratio: „Nije bitno, potukao sam sopstveni rekord!" Eto užasa modernog života. Svi mi prolazimo kroz to. Ali znate li šta će vam pomoći da izvedete vežbu koju sam vam predložio? Evo šta: potrebno je samo da usporite.

20 Antoni De Melo

Koliko vam vremena treba da biste stigli na posao? Dvadeset minuta? Probajte da utrošite dvadeset i pet. Znam da će neko pomisliti da nisam normalan, ali samo me poslušajte. Koliko vam treba da doručkujete. Pet minuta? Doručkujte deset minuta! Čestitajte sebi za svakih nekoliko trenutaka koje dodajete svakoj stvari koju činite. Za nedelju dana po-čećete da živite u sadašnjosti.

Koncentracija

Jedan poslovni čovek iz Bombaja govorio mi je da se plaši meditacije, jer misli da bi to naškodilo njegovim poslovima. Vežbe koje sam vam predložio zgodne su upravo za ljude s puno obaveza, za hiper-aktivne, nikako za monahe zatvorene u nekom manastiru. Taj poslovni čovek, bez obzira na svoj strah od meditacije, uvideo je nakon ovih vežbi da mu posao sve bolje ide.

Znate li zašto? Zato što je bio opušteniji, a samim tim porasla mu je moć koncentracije. Počeo je da radi stvari jednu po jednu. To je velika stvar kod molitve: koncentracija. Ako počnete da radite jednu po jednu stvar, bićete bukvalno prisutni u svakom trenutku, u svakoj svojoj radnji.

Lako je shvatiti zašto su poslovi tog čoveka krenuli nabolje i zašto je postao tako efikasan.

Da li su to duhovne vežbe? Da li je to meditacija? Svakako. Na Istoku milioni ljudi rade samo to, ništa drugo, i dostižu visok duhovni nivo. U tome je suština molitve: Bog i duhovnost bivaju otkriveni u životu, ne van njega. Sećate li se šta sam vam govorio o tišini? Isto važi i ovde.

l

Novi dan 21

A molitva? Sve zavisi od vaše definicije. Ako pod molitvom podrazumevate razgovor sa Bogom, onda to nije molitva, jer ne razgovarate sa Bogom, kada usredsređujete svoju pažnju na osećaj sopstvenog tela, na njegove pokrete dok hodate. Međutim, ako molitvu tretirate kao sjedinjavanje sa Bogom, to je onda zaista molitva. Do molitve stižete izvođenjem jednostavne vežbe koju sam vam predložio: obratite pažnju na senzacije sopstvenog tela.

Ova vežba doneće vam mnoge druge blagodeti. Pre svega duhovne blagodeti - na primer, sposobnost da prihvatite stvarnost takvu kakva je. To ćete sami otkriti. Pretpostavimo da neko od vas nema strpljenja i istrajnosti da uporno radi ovu vežbu. U tom slučaju, preporučujem druge dve jednostavne duhovne vežbe. Prva je vežba prihvatanja: „Bože, podari mi sposobnost da promenim ono što može da se promeni, da prihvatim ono što ne može, i mudrost da ih međusobno razlikujem". Postoji mnogo toga u našem životu što se ne može promeniti. Bespomoćni smo i, ako naučimo da kažemo 'da' ovim stvarima, stići ćemo do duševnog mira. Mir boravi u tom 'da'. Ne možemo zaustaviti prolazak vremena, sprečiti smrt voljene osobe, prevazići ograničenja sopstvenog tela.

Stanite zato ispred stvari koje ne možete da pro-menite. I recite svoje 'da'. Tako ćete stupiti u razgovor sa Bogom. Naravno, teško je. Nemojte primoravati sebe. Ali, ako uspete da u sopstvenom srcu kažete 'da', reći ćete 'da' Božjoj volji.

Ako istrajete u ovom stavu, naći ćete mir čak i u onim stvarima koje uporno želite da promenite.

22 Antom De Melo

Distanca

Druga dodatna vežba je vežba distance. Setite se svog detinjstva, kada ste se tako uporno posvećivali nečemu, kada ste tvrdoglavo odbijali da se nečega odreknete. Niste mogli da živite bez toga. Setite se nečega što ste tada mrzeli, ili nečega što vas je plašilo. Mnogi od tih strahova i dan-danas prisutni su u vama. Šta se dogodilo? Jesu li prošli ili nisu? Vežba je sledeća: napravite spisak stvari od kojih se osećate zavisnim, stvari kojima gospodarite, stvari kojih ne biste da se odreknete. Recite svakoj od njih: „Sve će ovo proći". Napravite i spisak onoga što vam se ne dopada, svega što mrzite, što ne podnosite i svakoj od tih stvari recite: ,,I ovo će proći".

Kada se Hrist rodio, anđeli su pevali mir a kada je umro, ostavio nam je poklon: svoj mir. „Dajem vam svoj mir." Mir je poklon, ne možemo ga sami proizvesti, niti ga izmisliti. Sve što možemo učiniti je da otvorimo svoja srca kako bismo ga zadobili.

Postoji priča o vojskovođi koji je otišao kod proroka da ga izleči od lepre. Kada mu je prorok rekao: „Idi, okupaj se sedam puta u reci Jordan", vojskovođa se pobunio. Jedan od njegovih slugu rekao mu je: „Da je prorok zahtevao nešto veoma teško od vas, vi biste to učinili. Međutim, on traži nešto sasvim lako, sasvim lako". Izvedite neku od ovih krajnje jednostavnih i lakih vežbi. Ni ne sanjate kakvog će to efekta imati na vas, kakve će promene izazvati u vama!

Afovt dan 23

Radost

Jednu od najčuvenijih rečenica u hrišćanskoj literaturi izgovorio je Sveti Avgustin: „Načinio si nas za sebe, Gospode, i naše srce ne miruje dok se ne odmori u tebi".

Kad god ovo pročitam, setim se Kabira, jednog od najvećih mističkih pesnika Indije i stiha koji ga je proslavio: „Smejao sam se kad su mi rekli daje i riba u vodi žedna". Razmislite o toj poetskoj slici: žedna riba u vodi! Kako je moguće?

Mi, ljudska bića, ne nalazimo sebi odmora ni spokoja. Posmatrajte svet oko sebe: drveće, ptice, travu, životinje... sve što je stvoreno. Reći ću vam nešto. Čitav svet prepun je radosti. Sve što živi sreć-no je! Znam, znam: postoji bol, patnja, prolaznost, starenje i smrt. Da, sve je to deo ovog sveta, ali shva-tate li vi šta je stvarno sreća? Samo je ljudsko biće žedno, samo je ljudsko srce nemirno. Zar to nije čudno? Zašto je čovek nesrećan, i šta može učiniti da pretvori svoju tugu u radost? Zašto su ljudi tužni? Zato što polaze od pogrešnih ideja i naopakih stavova, od iluzija i predrasuda.

Prva pogrešna ideja od koje ljudi polaze je da je radost nešto srodno euforiji, uživanju, zabavi. S takvom idejom u glavi, ljudi kreću u potragu za drogama i stimulansima, i završavaju u depresiji. Jedina stvar s kojom treba da se drogiramo je život, što spada u tzv. lake droge, ali su efekti dugotrajni. To je, dakle, prva pogrešna ideja koje se treba osloboditi. Radost nije isto što i euforija, koja ponekad prati radost, ali nije neophodna.

24 Antoni De Melo

Druga pogrešna ideja je u našem stavu da možemo postići sopstvenu sreću, da možemo učiniti nešto kako bismo je zadobili. Ovde gotovo da pro-tivrečim sebi, jer se spremam da vam kažem šta možemo da učinimo da bismo bili šrećni. Međutim, sreća ne postoji sama po sebi. Ona je uvek posledi-ca nečega.

Treća i možda najpresudnija pogrešna ideja o sreći leži u verovanju da se ona nalazi izvan nas, u spoljnom svetu, u drugim ljudima. „Promeniću posao, tako ću možda biti srećniji", ili: „Promeniću kuću, zasnovaću novi brak, možda će mi to doneti sreću", itd. Sreća nema apsolutno nikakve veze sa bilo čime izvan nas. Ljudi većinom misle da će ih novac, moć, ugled učiniti srećnim. Međutim, nikad nije tako. Pre će najveći bednici ostvariti sreću.

Sećam se jedne priče o zatvoreniku. Bio je bačen u podzemlje, mučili su ga svakog dana. Jednog dana, prebacili su ga u novu ćeliju. U toj ćeliji bio je mali prozor kroz koji je mogao da vidi komad plavog neba danju i nekoliko zvezda noću. Čovek je bio toliko zadivljen ovim spektaklom da je napisao dugačko pismo svojima kod kuće, opisujući svoju bezmernu sreću. Kada sam pročitao ovu priču, pogledao sam kroz prozor. Preda mnom se prostirala priroda u svojoj lepoti. Bio sam slobodan; nisam bio zatočen, mogao sam da idem kud god mi se prohte! Ipak, ubeđen sam da nisam doživeo ni delić radosti siro-tog zatvorenika.

Nešto slično čitao sam u romanu o čoveku koji je bio deportovan u jedan sovjetski koncentracioni logor u Sibiru. Kao i ostale logoraše, budili su ga u četiri ujutro, kada je dobijao komad hleba kao obrok

Novi dan 25

za čitav dan. Došlo mu je da ga odmah pojede, ali pomislio je: „Bolje da sačuvam malo, zatrebaće mi kad padne noć, često ne mogu da zaspim od gladi. Ako ove noći budem imao parče hleba, možda ću uspeti da zaspim". Nakon teškog rada koji je potrajao čitav dan, konačno je legao, pokrio se bednim će-betom i pomislio: „Danas je bio dobar dan. Nisu me terali na rad po ledenom vetru. A noćas, ako ne budem mogao da zaspim, imam parče hleba da utolim glad". Možete li zamisliti radost i sreću tog čoveka?

Jednom sam upoznao paralizovanu ženu koju su svi pitali: „Otkud ti tolika radost koja zrači iz tebe?" a ona je odgovarala: „Imam sve što mi je potrebno za sreću. Mogu da radim najlepše stvari na svetu." Paralizovana, u bolničkoj postelji, a ipak prepuna radosti. Kakva izuzetna žena!

Radost i sreća ne nalaze se u spoljnom svetu. Oslobodimo se jednom zauvek ove iluzije i to će nam promeniti život.

S one strane nas

Postoji još nešto čega treba da se oslobodimo, ako želimo sreću i radost. Moramo promeniti neke naše stavove. Koje? Prvi je stav deteta koje uvek i jedino vidi samog sebe. Koliko ste puta čuli decu kada govore: „Ako nećeš da se igraš sa mnom, idem ja kući"?

Ispitajte sebe. Razmislite o onome što u vama izaziva nesreću i potrudite se da otkrijete ono što sebi gotovo nesvesno govorite: „Ako ne uspem da ostvarim ovo ili ono, odbijam bilo kakvu sreću".

26 Antom" De Melo

„Ako ne dobijem ovo ili se ne dogodi ono, sreća mi je nevažna." Mnoge osobe nisu srećne zato što postavljaju uslove sopstvenoj sreći. Otkrijte da li ovakav unutrašnji stav postoji u vašem srcu i odstranite ga. Postoji divna priča o čoveku koji je neprestano dosađivao Bogu svojim molbama i zahtevima. Jednog dana Bog je presekao stvar recima: „Dosta! Imaš samo tri želje. Kada se ostvare, ništa više nećeš dobiti. Da čujem, govori!" Zbunjen, čovek je upitao: „Mogu li bilo šta da tražim?" „Da!" odgovorio je Bog. „Ali samo tri želje i gotovo!" Posle kraćeg ok-levanja, čovek je progovorio: „Znaš, Gospode, pomalo se stidim, ali voleo bih da se oslobodim moje žene; glupa je i stalno me maltretira... Nepodnošljiva je! Ne mogu više da živim s njom. Možeš li da me oslobodiš nje?" ,,U redu", rekao je Bog, „tvoja će želja biti uslišena." I žena je umrla. Kada su prijatelji i rodbina došli na sahranu i počeli da se mole za pokojnicu, čovek je najednom uzviknuo u sebi: „Moj Bože, imao sam izuzetnu ženu koju uopšte nisam umeo da cenim dok je bila živa". Osetio je veliku slabost i obratio se Bogu: „Vrati mi je u život, Gospode!" Bog mu je odgovorio: „Dobro. Tvoja druga želja biće ispunjena". Čoveku je preostala samo jedna želja. „Šta da zatražim?" mislio je. Obratio se prijateljima za savet. Neki su mu savetovali: „Traži novac. S novcem možeš imati sve što poželiš", drugi: „Šta će ti novac ako nemaš zdravlje? Traži zdravlje", dok su treći govorili: „Šta ti vredi zdravlje kad ćeš jednog dana umreti? Traži besmrtnost". Siroti čovek nije više znao šta da zatraži, jer mu je neko rekao: „Šta će ti besmrtnost ako nemaš nikog koga bi voleo? Traži ljubav". Samo je mislio i mislio... ali

Novi dan 2 7

nije došao ni do kakvog zaključka, nije mogao da odluči šta da zatraži. Prošlo je pet godina... deset godina... Jednog dana Bog ga je upitao: „Kada ćeš mi reći svoju treću želju?" a čovek mu odgovorio: „Gospode, potpuno sam zbunjen, ne znam šta da zatražim! Možeš li Ti da mi kažeš šta da tražim od Tebe?" Bog se nasmejao i rekao mu: „Dobro, ja ću ti reći šta treba da zatražiš. Traži da budeš srećan, šta god te zadesilo. Traži radost, u tome je tajna!"

Pljesak jedne ruke

Drugi pogrešan stav je vezivanje. Ako se vežemo za negativne emocije, nikad nećemo biti srećni. Ne kažem time da se treba kloniti onoga što se naziva negativnom emocijom. Ne bismo bili ljudi ukoliko nikad ne bismo doživeli napetost ili potištenost, ako se nikada ne bismo rastužili zbog nekog gubitka. Negativne emocije su nešto sasvim prirodno. Ono što je neprirodno, što ne valja, je vezivanje za ove emocije. Izvedite sledeću vežbu. Možda je pomalo teška, ali je veoma korisna. Zamislite svoje duševne patnje, ljubomoru, osećanja krivice, razočaranja, itd. i upitajte sebe: „Šta će se desiti ako sve to odbacim?"

U zen-budizmu postoji izuzetna duhovna vežba pod nazivom koan. Najčešće je to pitanje koje učitelj postavlja učeniku, pitanje na koje nema racionalnog odgovora. Na primer: „Kako zvuči pljesak jedne ruke?" ili: „Kakav si oblik imao pre svog začeća?"

Daću vam jedan koan kao vežbu. Upitajte sami sebe: „Šta će se dogoditi ako se odvojim od svojih

28 Antom De Melo

negativnih emocija, od svog osećanja krivice, svojih razočaranja, svoje zavisti?" Znate li šta se može desiti nakon ovog pitanja, ovog koana? Može se desiti da na površinu ispliva strah. Nastavite da postavljate sebi ovo pitanje. Šta će se dogoditi? Možda ćete doći do velikog otkrića.

Predložiću vam četiri jednostavne vežbe, koje vam mogu pomoći da pronađete svoju sreću i radost.

Najlepše stvari na svetu

Prvu vežbu neću izložiti. Otkrijte je u sledećoj priči.

Čuveni učitelj žena po imenu Rjokan boravio je u podnožju jedne planine i vodio vrlo jednostavan život. Jednog dana u njegovu kolibu ušao je lopov, ali nije našao ništa vredno krađe. Dok je preturao naokolo, naišao je Rjokan i rekao mu: „Baš si se namučio. Ne možeš sad otići praznih ruku", da bi mu zatim dao svoju odeću i pokrivač. Zbunjen, lopov je sve to uzeo i pobegao. Učitelj je seo na prag kolibe, pogledao u sjajni Mesec na nebu i pomislio: ,Jad-ničak! Kad bih samo mogao da mu dam ovaj prekrasni Mesec!"

Kakvu vrstu vežbe preporučuje ova priča? Pokušajte da to sami otkrijete. Ova vežba i koan koji postavlja izvanredni su za one koji traže postepene, ali dugotrajne rezultate. Vi možda želite nešto što će se odmah pokazati? Možda želite momentalno iskustvo radosti? Sreću koju ćete istog časa doživeti? Onda pokušajte sa sledeće tri vežbe koje vam predlažem.

Novi dan

29

Prva vežba. Pokušajte da od srca kažete: „Kako sam srećna (srećan)! Kako sam zahvalna za sve ovo!" Znate li da je nemoguće biti istinski zahvalan a ne biti srećan.

Jednom rabinu došao je potpuno unezveren čovek i rekao mu: „Rabi, pomozi mi! Moja kuća je pakao! Živimo svi u jednoj sobi -ja, moja žena, deca i porodica moje žene. To je pakao! Nema mesta za sve". Rabin se nasmešio i rekao mu: ,,U redu, pomoći ću ti, ali moraš mi obećati da ćeš učiniti sve što ti budem naložio". „Naravno." uzviknuo je čovek. „Obećavam ti! Obećavam ti sve što god mi kažeš da učinim!" Rabin ga je upitao: „Koliko imaš životinja?" Čovek je odgovorio: „Jednu kravu, kozu i šest kokošaka". Rabin mu je naložio: „Uvedi sve te životinje u sobu i javi mi se za nedelju dana". Čovek nije mogao da poveruje svojim ušima, ali obećanje je obećanje. Potpuno slomljen, vratio se kući. Posle nedelju dana, sav rastrojen, došao je kod rabina i rekao mu: „Ja ludim! Ludim! Dobiću čir! Dobiću infarkt! Preklinjem te, učini nešto! Pomozi mi!" Rabin mu je smireno odgovorio: „Idi kući, izvedi životinje iz sobe i vrati ih u štalu. Dođi za nedelju dana". Čovek je otrčao kući. Kada je prošlo i tih nedelju dana, pojavio se kod rabina; oči su mu blistale od radosti kad je uzviknuo: „Rabi, mnogo nam je lepo! U kući je pravi raj!"

Shvatili ste, zar ne? „Večito sam se žalio što hodam bos, sve dok nisam upoznao čoveka bez stopala."

Pomislite na onu izuzetnu ženu, Helen Keler. Glu-va, nema, šlepa, a tako puna života. Ako se naučite zahvalnosti, pronaći ćete tajnu sreće. Pokušajte.

30 Antoni De Melo

Zamislite sebe u situaciji paralizovane žene koju sam vam pomenuo. Stavite se u njen položaj! Možete čak leći na pod da biste bolje osetili njenu situaciju. Zamislite da ste paralizovani i recite: „Mogu da učinim najlepše stvari na svetu. Imam sve ono što je najlepše na ovom svetu!"

Otkrijte koje su najlepše stvari na svetu. Tada ćete otkriti šta zaista znači voleti, kušati, mirisati, gledati, slušati, opipati. Desiće vam se da čujete cvrkut ptica, šum vetra u krošnjama i glasove bliskih osoba, da vidite njihov lik. Otkrićete sve ove stvari i konačno okusiti tajnu zahvalnosti.

Monahov dijamant

Druga vežba. Veoma je jednostavna: mislite na jučerašnji dan. Setite se šta se dešavalo, jednog događaja za drugim, i izrazite svoju zahvalnost za svaki od njih. Recite: „Hvala. Kakva sreća da mi se to dogodilo!" Veoma je verovatno da ćete se setiti i nekog neprijatnog događaja. Zastanite. Razmislite. „To što mi se desilo, desilo se za moje dobro." Ako tako zaključite, recite „Hvala" i nastavite.

Treća vežba koju vam predlažem povezana je sa verom. Prethodne dve bile su povezane sa zahvalnošću. Ova se tiče vere, verovanja da je sve što postoji dato od Boga za dobrobit svakoga od nas.

Tu vežbu nazivam blagoslov. Mislite na događaje iz prošlosti, prijatne ili neprijatne i recite: „Dobro mi je činilo, to su bile dobre stvari za mene". Mislite na stvari koje vam se sada dešavaju i recite: „Dobro je, dobro je ovako..." Pomislite na budućnost i reci-

Novi dan 31

te: „Sve će biti dobro, dobro će biti..." Znate li šta će se dogoditi? Vera će se pretvoriti u radost. Vera koja se zasniva na ubeđenju daje sve u Božjim rukama i da će se sve okrenuti na dobro za nas, za našu sreću.

Jedan čovek pritrčao je monahu koji je prolazio selom. „Daj mi kamen! Daj mi dragi kamen!" vikao je. Monah ga je upitao: ,,O kakvom kamenu govoriš?" Čovek mu je odgovorio: „Bog mi se noćas ukazao u snu i rekao mi: 'Sutra će u podne kroz selo proći monah i daće ti kamen, a ti ćeš tako postati najbogatiji čovek' - zato, daj mi taj kamen!" Monah je zavukao ruku u svoju vreću i izvadio najveći dijamant na svetu, velik kao kokosov orah! Zatim je rekao: „Ovaj kamen tražiš? Našao sam ga u šumi. Uzmi ga". Čovek je dočepao kamen i otrčao kući. Međutim, čitave te noći nije mogao da zaspi. U zoru je izašao i potražio monaha. Našao ga je kako blaženo spava pod jednim drvetom, probudio ga i rekao mu: „Vraćam ti tvoj dijamant. Ti si najbogatiji čovek na svetu kad si sposoban da se tako lako od-rekneš bogatstva. Sada ti se i ja pridružujem".

To je ono što treba da otkrijemo da bismo došli do radosti.

Život

Jednog dana Buda je sedeo okružen svojim učenicima, kada se pojavio neki starac koji mu je rekao: „Koliko dugo želiš da živiš? Traži milion godina i biće ti podarene!" Buda mu je bez oklevanja odgovorio: „Osam godina". Kada je starac nestao, učenici su se, razočarani, pobunili: „Učitelju, zašto nisi tra-

32 .Antom De Melo

žio milion godina? Zamisli koliko bi dobra učinio, stotinama, hiljadama generacija!" Buda je s osme-hom uzvratio: „Ako ja poživim milion godina, ljudi će biti mnogo zainteresovaniji da produže svoj život nego da dostignu mudrost".

Da li ste shvatili smisao njegovog odgovora? Ljudi su daleko više privučeni perspektivom preživljavanja nego kvalitativnim uzdizanjem sopstvenog života. Koliko je to istina! Zaista je malo onih koji ulažu vreme i energiju da uzdignu svoje postojanje na neki viši nivo. Možete i umreti a da uopšte niste živeli u pravom smislu reci. Ljudi misle da su živi zato što dišu, jedu, govore, idu tamo-ovamo. Nisu mrtvi, jasno je. Ali da li su zaista živi? U suštini, oni nisu ni živi ni mrtvi. Šta znači biti zaista živ? Znači tri stvari: biti ono što jesi, biti sada i biti ovde.

Biti živ znači biti ono što jesi. Živi smo u onoj meri u kojoj smo zaista ono što smo. Možemo se upitati: „Zar ja nisam ja? A ko sam onda ako nisam ja?" Međutim, ima mnogo osoba koje nisu ono što su, samo su marionete.

Pretpostavimo da imamo psa. U mozak mu ugradimo čip i pošaljemo ga daleko od nas, a odavde mu šaljemo signale. Kažemo mu: „Hop!" i on skoči. Kažemo: „Lezi!" i on legne. Svi su zadivljeni. „Kakav izuzetan pas!" govore. Ali on je samo objekat daljinskog upravljanja, što može biti odgovarajuća slika za milione ljudi na ovom svetu.

Mnogi ljudi dolaze da mi traže savet kako da rese svoje duhovne i emotivne probleme, i ja se često pitam: „Na čije glasove odgovaraju ovi ljudi? Na čije glasove iz prošlosti?" I upoznajem neobične osobe, depresivne, pune predrasuda.

Afovi dan 33

Ajnštajn je rekao da je lakše razbiti atom nego predrasudu. Ljudi nisu ono što su; na određeni način, gotovo svi su kontrolisani. Šta je rezultat? Postaju marionete: ponašaju se, delaju i osećaju na mehanički način. Nemaju živa osećanja niti živo ponašanje, a nisu čak ni svesni toga. Odgovaraju na glasove ljudi, na iskustva koja pripadaju prošlosti. Doživeli su određena iskustva koja su ih obeležila za ceo život, koja ih drže pod kontrolom. Zato nisu slobodni, nisu živi. Eto osnovne prepreke duhovnom životu.

„Ako hoćete da budete moji učenici, morate zamrzeti svog oca i majku!" Ove Kristove reci izazivaju zgražanje kod ljudi. Šta znače? Naravno, Isus nije hteo da kaže kako bi trebalo da mrzimo svoje roditelje. Siroti oni! Potrebno je da ih volimo kao što volimo sva ljudska bića. Otac i majka o kojima Isus govori su Otac i Majka koje nosimo ukorenjene u svom umu i koji nas kontrolišu. Tim glasovima se obraćam! Od njih treba da se odvojimo, da ih se otarasimo. Kada prestanemo mehanički da živimo, prestaćemo da budemo marionete. Kako da ostvarimo duhovni život ako nismo živi? Kako da postanemo Isusovi učenici ako se mehanički ponašamo, gledamo, slušamo, kao roboti?

Nedostatak vremena

Ovo je osnovno pitanje: kako prestati da živimo mehaničkim životom? Postoji vežba koja će nam pomoći. Izgleda laka, ali nije. Ako budete istrajni, shvatićete o čemu vam govorim.

34 Antoni De Melo

Vežba je sledeća: pomislite na neki događaj iz bliske prošlosti. Na nešto što se dogodilo juče, ili prošle nedelje. Ne izbegavajte da se prisetite neprijatnog događaja. Još bolje ako je neprijatan. Potrebno je da zapazite kako reagujete na sećanje, šta ose-ćate, kakva su vaša ubeđenja i stavovi u odnosu na događaj o kome razmišljate. Posmatrajte sve to i upitajte se na čiji glas odgovarate. Smognite hrabrosti da upitate sebe: „Da nije ovo reakcija neke druge osobe u meni? Nekoga iz prošlosti koga nosim u sebi?"

Ova vežba traje desetak sekundi, najduže minut. Ako hoćete da postignete maksimalni učinak, morate se duže zadržati i posmatrati različite događaje u toku jednog dana. Posmatrajte svoje reakcije. Posmatrajte bez prosuđivanja o svemu tome, bez prihvatanja ili odbacivanja; budite nepristrasan posmatrač. Gledajte! Ne morate čak ni da postavljate sebi pitanja koja sam vam predložio. Ako vam to odvlači pažnju, zaboravite na pitanja. Ograničite se na posmatranje. Svaka mehanička reakcija će iščeznuti i počećete da živite. Tada ćete zapaziti pro-menu.

Poznajem jednog čoveka u invalidskim kolicima. Jednom mi je rekao: „Znate, oče, stvarno sam počeo da živim tek kad sam ostao paralizovan. Prvi put u životu imao sam dovoljno vremena da se udubim u samog sebe, u svoj život, u svoje reakcije i misli. Život mi je od tada postao mnogo dublji, bogatiji i zanimljiviji nego ranije". Zar nije iznenađujuće kada jedan paralizovan čovek otkrije šta znači živeti, dok mnogi ljudi slobodni da idu kud god hoće ne uspevaju u tome, jer su paralizovani iznutra?

Novi dan 35

Velika prepreka proističe iz nedostatka vremena. Svi mi govore kako nemaju vremena. „Gde da nađem vremena da bih to radio?" Dobro, na šta trošite svoje vreme? Da održite svoje mehaničko postojanje? Pretpostavimo da neki lopov kaže prolazniku: „Pare ili život!" a ovaj mu odgovori: „Ovaj, b-bolje uzmi živol, pare mi trebaju za crne dane!" Deluje glupavo, ali pomislite na ljude koji kao da govore: „Bolje neka mi ukradu život, jer mi je vreme potrebno da bih nastavio da živim od danas do sutra". Bilo bi komično da nije tragično.

Zapazite svoje reakcije na svaki događaj prethodnog dana, uočite svoja ubeđenja. Ispitajte sebe. Da li ste spremni da izložite diskusiji svoje stavove? Ako je odgovor negativan, puni ste predrasuda i mehaničkih reakcija.

Sećam se jednog izuzetnog mladog rabina, koji je nastavio rad svoga oca, takođe rabina. Govorili su mu: „Rabi, potpuno si drukčiji od svoga oca!" a on se smejao: „Potpuno sam isti kao moj otac! On nikoga nije imitirao, kao što ni ja nikog ne imitiram. On nije bio fotokopija, a nisam ni ja". To znači biti živ, biti unikat, original. Osloboditi se glasova i daljinske kontrole. A do toga dolazite posmatrajući sami sebe.

Ziveti svaki trenutak

Još jedna stvar je potrebna da bismo bili živi: da postojimo sada. Šta to znači? To pre svega znači shvatiti nešto što vrlo malo ljudi shvata - da su i prošlost i budućnost potpuno nestvarni, i da je život u proš-

36 -Antom De Melo

losti ili budućnosti ravan smrti, da nema nikakve veze sa stvarnim, živim životom. Dobro mi je poznato da prošlost sadrži čudesne stvari, da od prošlosti možemo mnogo toga da naučimo, da prošlost utiče na nas i određuje nas, itd. Savršeno! Ali ona nije stvarna!

Moramo planirati budućnost. U suštini, da ne planirate budućnost, najverovatnije da me sada ne biste slušali. Međutim, ni budućnost nije stvarna, ona je samo misao u našoj glavi. U onoj meri u kojoj živite u budućnosti ili u prošlosti, ne postojite sada, ne postojite ovde.

Članovi jedne porodice resili su da odu na tri dana u Švajcarsku. Mesecima su planirali ovaj izlet i, kad je konačno došao taj dan, izgubili su veći deo vremena organizujući putovanje. Kada su stigli u Švajcarsku, umesto da uživaju u čudesnim predeli-ma, umesto da udišu životvorni planinski vazduh, bacili su se na škljocanje fotoaparatima, kako bi imali slike koje će pokazati prijateljima. Fotografije mes-ta na kojima u suštini nisu ni bili. Telesno su bili, ali u svom duhu nisu bili prisutni, bili su na drugom mestu. Nestvarni izleti, nestvarni životi!

Mi živimo u kulturi budućnosti. U kulturi sutrašnjice. Sutra ću biti srećan; sutra ću živeti. Živeću kad upišem studije; živeću kad odslužim vojsku; žive-ću kad se oženim. Kad se jednom oženimo i dobijemo decu, onda govorimo: živeću kad odrastu. Kada oni odrastu, mi više i ne znamo šta znači živeti! Um-rećemo a da nismo ni živeli.

Novi dan 3 7

Ulazak u sadašnjost

Jeste li spremni da pretrpite šok? Slušajte!

Ispitajte sopstveni život. Ispitajte sve svoje misli i videćete da su najčešće okrenute prošlosti ili budućnosti. Postanite svesni koliko malo živite u sadašnjosti, koliko ste malo živi i doživećete šok. Mislite o svemu na ovaj način. Ljuštite narandžu da biste je pojeli. Ako je čitav vaš um usredsređen na to kako ćete pojesti narandžu, znate li šta može da se desi? Vi uopšte ne Ijuštite narandžu, jer niste prisutni, a kada je budete jeli nećete toliko uživati u njoj, jer ćete biti na nekom drugom mestu.

Jedan mudri stari čamdžija prevozio je hodočasnike na sveto mesto. Kada gaje neko od njih upitao: „Jesi li bio na tom svetom mestu?" čamdžija je odgovorio: „Ne, nisam, jer još nisam otkrio šta sve ova reka može da mi ponudi. U ovoj reci pronalazim mudrost, nalazim mir, nalazim Boga". Za razliku od njega, hodočasnici se uopšte nisu interesovali za reku, njihove misli bile su zaokupljene svetim mes-tom, nisu ni mogli da vide reku. Možda je ovo priča o našem životu. To je kao kad uzmeš šoljicu kafe da bi je popio, ali je u stvari ne podižeš, jer nisi tu, i nikada je ne popiješ, jer nisi tu, i sve tako. Zaista tragedija. Gubimo sopstveni život!

Kako da vam se ukaže pomoć? Po jednoj legendi, Buda je prešao čitavu zemlju u potrazi sa pros-vetljenjem; posetio je ključne mudrace svog vremena, praktikovao je sve moguće duhovne discipline, ali nije dostigao prosvetljenje. Na kraju je odustao. Očajan, seo je pod smokvu i prosvetlio se. Godinama kasnije, učenici su ga pitali: „Učitelju, reci nam

38 Antom" De Melo

tajnu prosvetljenja. Kako si došao do njega?" Ali tajne i tehnike nisu postojale. Buda je to pokušao da im objasni. Ali učenici su hteli da saznaju tehniku, kako se to ostvaruje u praksi. Onda je Buda - zamišljam ga kako namiguje - rekao: ,,U redu, otkriću vam tehniku. Kada udišete, budite svesni činjenice da udišete. A kad izdišete, budite svesni činjenice da izdišete."

Zanimljivo, zar ne? Ne izgleda baš kao neki duhovni savet. Znate li šta je bila njegova namera? Želeo je da učenici urone u sadašnjost, da postanu svesni onoga što se dešava sada i ovde! On je znao, u svojoj prosvetljenosti, da Bog nije sutra, daje Bog sada. Život nije sutra, život je sada. Ljubav nije sutra, ljubav je sada. Prosvetljenje je sada. Ako živite za to „sada", bićete prosvetljeni. Zaista.

Ovo je veoma slično onoj vežbi kojom se postiže duševni mir, zar ne? „Činite stvari jednu po jednu i u sebi formulišite recima ono što činite." Izuzetno korisna vežba za iskorak u sadašnjost, da bi se živelo sada, da bi se živeo život, vaš život.

To je druga stvar koja vam je potrebna da biste konačno počeli da živite, da biste bili ono što jeste, da biste postojali sada.

Pređimo na treću stvar: biti ovde. To znači da izađemo iz sopstvenog uma i vratimo se sopstvenim čulima. Ili da bukvalno izađemo iz sfere apstraktnog i prepustimo se neposrednom iskustvu.

Ispričaću vam priču o američkom vojniku tokom korejskog rata. Na Dan Zahvalnosti, najveći američki praznik, osetio je neizmernu nostalgiju za kućom. Jedan bračni par, koji je dugo živeo u Americi, pozvao ga je na ručak. Na svoju veliku radost i iznena-

Novi dan 39

đenje, video je da su ispekli ćurku, njegovo omiljeno jelo. Ručak je počeo: dok se obilno služilo, upustio se u živ razgovor sa ukućanima. Kada se razgovor završio, njegov tanjir je bio prazan. Vojnik je postao svestan da u stvari kao da nije ni jeo, jer se uopšte nije sećao ukusa pečenja. To je ono što zovem ulaženje u ovde.

Jelovnik se ne jede

Argumenti su izuzetni, kao i ideje. Ali oni nisu život! Neobično su pogodni da nas vode kroz život. Ali nisu život. Apstrakcija nije život. Život je u iskustvu. To je kao da čitate neki čudesan jelovnik. Može vam poslužiti kao neka vrsta vodiča, ali on nije jelo. Ako sve vreme ovog sveta posvetite jelovniku, nikad ništa nećete pojesti. Može se desiti i nešto gore od toga. Ima ljudi koji jedu jelovnike. Žive od ideja i tako gube sopstveni život, ne žive ga.

Šta učiniti da bi vam se pomoglo? Krišnamurti nas upozorava: „Onog dana kada dete naučimo nazivu neke ptice, dete više ne vidi pticu". Dete gleda ovu paperjastu i živu pojavu, tajanstvenu i potpuno čudesnu, a mi mu kažemo: „To je roda". Sada dete ima ideju: roda. Kasnije, svaki put kad vidi rodu, reći će: „Ma znam, to je roda".

Isto važi, pretpostavimo, za ideju Amerikanca. Kad god vidim neku osobu koja dolazi iz Amerike, reću ću: „To je Amerikanac". Međutim, možda neću zapaziti onu neponovljivost i jedinstvenost te ličnosti.

Kada vam se dogodilo da ugledate neko dete koje je potpuno zadivljeno dok gleda nešto tako tajan-

40 Antoni De Melo

stveno, živo, skakutavo i apsolutno čudesno, kao što je, recimo, vrabac? Shvatate li? Reč, pojam prevazi-lazi svako razumevanje, Reč, pojam, mogu biti prepreka koja nam ne dozvoljava da vidimo konkretnu pticu. Termin „Amerikanac" može se ukazati kao prepreka koja nam ne dozvoljava da realno sagledamo čoveka koji je pred nama. Reč i sama ideja Bog mogu biti prepreka na putu ka viđenju Boga.

Kako da pomognete sebi u takvoj situaciji? To možete učiniti odmah. Oslušnite sve zvuke koji dopiru do vas. Možete li čuti sve te zvuke? Visoke, niske, zvuk glasova? Znate li šta se događa kad to radite? Vraćate se svojim čulima: to je iskustvo.

Ovde nema nikakve apstrakcije, nikakvih pojmova. Gledate ono što gledate, slušate ono što slušate, dodirujete ono što dodirujete, itd.

Jednom mudracu kome je podareno prosvetlje-nje, učenici su postavili sledeće pitanje: „Učitelju, šta je tvoje prosvetljenje izazvalo u tebi? Šta si time dobio?" Mudrac je odgovorio: „Dobro, reći ću vam šta sam dobio: kada jedem, jedem; kada gledam, gledam; kada slušam, slušam. To je ono što sam dobio!" Učenici su protestovali: „Ali svi to rade!" A on je, smejući se, odgovorio: „Svi to rade? Onda bi svi bili prosvetljeni!" Odgovor je da niko to ne radi, gotovo niko nije prisutan, nije ovde i sada, gotovo niko ne živi.

Biti živ znači biti ono što jesi, biti živ znači biti sada, biti živ znači biti ovde. Posmatrajte sebe. U onoj meri u kojoj budete posmatrali sebe, ne samo mentalno, već kao nepristrasan, odvojeni posmatrač, u istoj meri ćete odbaciti svoje mehaničko ponašanje, odbacićete sve ono što vas čini običnom mario-

Novi dan 41

netom i postaćete božji učenici. Ne možete to postati ako ste marionete. Ako ste samo deset posto živi, bićete samo tih deset posto učenici. Shvatate li?

Okusite stvarnost, vratite se svojim čulima. To će vam pomoći da živite svoju sadašnjost. Pomoći će vam da živite sopstvena iskustva. U ovom „sada" susrećemo Boga.

Zar je to molitva? Zar je molitva možda razgovor sa Bogom? Naravno, moliti se znači razgovarati sa Bogom. Ali zamislite neku majku koja je bolesna, leži u postelji: njena kći čisti čitavu kuću, priprema obroke, stara se o bašti. Ona ne razgovara sa svojom majkom, ali koliko joj govori!

Stupite konačno u život i shvatićete mnoge Isusove reci... jer On nas ne zove samo novoj religiji, On nas zove životu.

S loboda

Jednog japanskog vojskovođu zarobili su neprijatelji i bacili ga u tamnicu. Znao je da će ga sledećeg dana mučiti. Nije mogao da zaspi; koračao je gore--dole ćelijom, misleći o smrti. Najednom, došao je do sledećeg zaključka: „Kada će me mučiti? Sutra. Ali sutra nije stvarno: to je ono što su mi govorili učitelji žena!" Kada je to shvatio, umirio se i ubrzo zaspao. Kada je shvatio da je to „sada" jedino što je realno, konačno je zaspao. Bio je u tamnici, ali je postao slobodan čovek. Neprijatelji naše slobode nisu napolju, već su u nama. U nama su lanci koji nas

42 Antoni De Melo

drže okovanim. Govoriću o ovim lancima, jednom po jednom, jer ih je mnogo.

Prvi lanac koji nas sprečava da budemo slobodni su ružna iskustva iz prošlosti, nešto što je sasvim lako shvatiti. Onaj ko je izgubio majku u, recimo, osmoj godini, toliko je traumatizovan ovim iskustvom da ne može više ni u koga da se uzda. Žena koja je kao mala trpela seksualno nasilje, boji se svih muškaraca. Čovek koji je nepravedno optužen i udaljen s posla, ostaje zatrovan gnevom čitavog života.

Prvo što nas drži okovanim i onemogućava nam da budemo živi i slobodni, kao što sam već rekao, su negativna iskustva iz prošlosti. Kako raskinuti ove lance, kako postati opet slobodan? Postoji vrlo jednostavna vežba koja nam može pomoći. Da bismo ostvarili željeni rezultat, potrebni su nam sledeći rekviziti: vera i zahvalnost.

Ako postanete svesni da ste pod uticajem nekog negativnog iskustva iz prošlosti, vratite se tom iskustvu, u nekom času kada ste smireni i spokojni. Ako niste u stanju, razgovarajte s Bogom i smirite se. Zamislite da ste pred Bogom i da mu kažete: „Gospode, teško je, ali verujem i od srca prihvatam da je to bila tvoja volja i da se sve to desilo za moje dobro. Čak i ako to dobro možda i ne vidim, ipak znam da ono postoji za mene". Učinite to nežno, bez gorčine, bez primoravanja sebe. Ako osetite da se u vama javlja snažan otpor, odustanite, pokuša-ćete nekog drugog dana. Ali veoma je važno, kada jednom počnete s ovom vežbom, da se potrudite da je završite. Može se desiti da vas zahvati gnev. U redu, naljutite se. Čak se i na taj način molite. Gospod će biti zadovoljan vašim poštenjem i iskrenošću. Nas-

Novi dan 43

tavite zatim nekog drugog dana. Ova vežba iziskuje dosta vremena, jer se sloboda ne osvaja preko noći. Kada osetite srcem i kažete da zaista verujete kako je sve za vaše dobro, tada možete i da zahvalite Bogu. Kada ste u stanju da zahvalite za sve što ste postigli i dobro koje iz toga proističe, osetićete se slobodnim, raskinućete jedan od mnogih lanaca kojima ste okovani.

Lanac prošlosti

Drugi lanac kojim ste okovani iznutra su pozitivna iskustva iz prošlosti. Da, dobro ste pročitali. Tako je lepo vraćati se na njih u secanju i hraniti se njima. Ali u tome se krije opasnost: možete postati žrtva bolesti koju nazivamo hronična nostalgija. Znate li šta se tada događa? Prestajete da živite! Napuštate sadašnjost. Ne samo to, veoma je verovatno da ćete i uništiti sadašnjost.

Pretpostavimo da ste doživeli neko lepo iskus-™ tvo s nekom dragom osobom. Na primer, zajedno ste gledali izuzetan zalazak sunca. Drugi put ste izašli zajedno na večeru. I tako, uzimate lepo iskustvo iz prošlosti (recimo taj zalazak), zatvarate ga u zlatni kavez i nosite ga sa sobom, dokle god ste sa tom osobom; jednog dana tajno otvarate svoj zlatni kavez, pogledate unutra i kažete: „Nije više tako lepo kao nekad!" Shvatate li šta činite? S jednim iskustvom iz prošlosti uništavate sadašnjost. Postajete manje slobodni, manje živi. Vaše iskustvo vas sputava u lance!

44 Antom De Melo

Kako se osloboditi? Postoji jedan metod koji može biti veoma bolan. Izneti novi život na svetlost dana može duboko da povredi. Ali, ako ste spremni na to, razmislite o osobama koje ste nekad voleli i koje sada nisu više sa vama, jer su se udaljile ili su mrtve. Razgovarajte sa svakom od njih, recite im: „Imaš sreće što si ušla (ušao) u moj život! Zahvalan sam ti! Uvek ću te voleti! A sad moram da odem. Zbogom! Ako se vežem za tebe, neću naučiti da volim sadašnjost, niti ću naučiti da volim osobe sa kojima sam sada. Zbogom!" Sve ovo može biti veoma bolno. Prisetite se zatim nekih pozitivnih iskustava iz prošlosti; mislite o njima kao da su živi ljudi i recite im: „Bilo je zaista divno s tobom, osećam veliku zahvalnost! Ali sada zbogom!" To zaista može da zaboli.

Postoji još jedna vežba koju neki mogu doživeti kao još težu i bolniju. Mislite na neke vaše kvalitete iz prošlosti, nešto što vas je činilo ponosnim, kao što su, recimo, vaša mladost, snaga, lepota. Obratite im se kao da su živi ljudi. Možda zvuči infantilno, ali ne plašite se da budete kao deca. Možete otkriti potpuno neočekivane stvari! Razgovarajte s njima i recite im: „Veličanstveno je bilo imati vas! Osećam ogromnu zahvalnost zbog toga! Ali sada moram da odem. Zbogom!" Mnogi stari ljudi nikad nisu živeli, i nikad nisu iskusili svu nežnost, dubinu i bogatstvo koje sobom nosi starost, samo zato što u duhu nisu ostavili iza sebe mladost, snagu, vitalnost. „Ono najbolje tek dolazi. Kraj života je tek početak." Najbolje tek dolazi. Mnogi gube najbolji period svog života, posled-nje godine, samo zato što su previše obuzeti onim što je prošlo, okovani lepim iskustvima iz prošlosti.

Novi dan 45

Eto dva lanca koji nam onemogućavaju da budemo srećni. Ranjena ptica ne može da leti, ali ne može ni vrabac koji se zakači za granu. Prestanite da se kačite za prošlost! Ponavljajte ovu indijsku izreku: „Voda postaje čista tako što teče dalje, čovek tako što ide napred".

Drugi nevidljivi lanci

Na redu je treći lanac. Strepnja i strah od budućnosti. Sećate li se priče o japanskom vojskovođi? Hrist govori o identičnom unutrašnjem stavu, poetskim recima: „Pogledajte ptice na nebu, pogledajte žito u polju. Oni ne brinu. Za njih strepnja ne postoji."

Kako je teško to ostvariti! Čak se i Isus zbunio pred smrću. Osetio je potištenost, doživeo snažan osećaj strepnje. Ako želimo da raskinemo lanac strepnje, moramo učiniti ono što je radio Isus - da se suočimo sa strahom i razgovaramo s njim kao da je živi čovek. Svojevoljno, bez prisile, jer je strah unutra, u nama, kamufliran u opreznost, preven-tivnost. Recite strahu: „Shvatam zašto si ovde. Ali ja verujem u Boga". Ako u svom srcu utvrdite da to možete učiniti, zahvalite se unapred na ishodu, jer će vam to biti od velike pomoći. Zahvalite Bogu za sve ono što može da vam se dogodi.

Još jedan unutrašnji lanac koji nas čini robovima povezan je sa budućnošću: ambicija. Nema ničega lošeg u ambicioznosti, to čak može biti veličanstveno. Ali užasno je pasti u ropstvo ambicije! Osobe opsednute ambicijom, koja upravlja svim njihovim postupcima, u suštini uopšte ne žive! Objašnjenje

46 Antoni De Melo

nije potrebno. Svi mi znamo takve osobe. Sta da učinite ako ste žrtva ambicije? Stanite pred Boga, s po-verenjem da je budućnost u njegovim rukama. Recite mu: „Gospode, verujem da upravljaš mojom budućnošću, učiniću sve što je u mojoj moći da ostvarim svoje snove, ali rezultat prepuštam tebi". Zatim se zahvalite na ishodu vašeg unutrašnjeg stava. Osvo-jićete mir i slobodu.

Sledeći lanac je vezivanje za sadašnje stvari. Ljudsko srce je veliki magnet, što ne treba ni govoriti, jer smo svi mi to iskusili. Želimo da posedujemo stvari ili osobe, i da se nikad od njih ne odvojimo. Postajemo zavisni i gubimo svoju slobodu. Istovremeno, često ni drugima ne dozvoljavamo da budu slobodni, krademo njihovu slobodu, zabranjujemo je.

Predlažem vam jednu vežbu da biste oslobodili svoje srce od ove vrste zavisnosti. Mislite na neku osobu za koju ste duboko vezani, toliko vezani da ne možete bez nje. Razgovarajte u mislima sa tom osobom, zamislite je kako sedi pred vama; razgovarajte s njom. Obratite joj se spontano, od srca. Recite toj osobi koliko vam ona znači i zatim dodajte sledeću formulaciju, koja vam se u početku može učiniti bolna. Ali, kao što sam vam rekao, ne smete primoravati sebe. Ako je previše bolno, prekinite vežbu da biste nastavili drugi put, kada budete sposobni za to. Recite toj osobi: „Ti mi neizmerno značiš, mnogo te volim, mnogo mi je stalo do tebe, ali ti nisi moj život! Preda mnom je život, moram ostvariti svoju sudbinu, različitu od tvoje". To su možda okrutne reci, ali život i nije uvek lak.

Razmislite još o mestima, aktivnostima, o stvarima koje su veoma dragocene za vas, od kojih vam

Novi dan 47

je teško da se odvojite, uputite im otprilike ove reci: „Koliko mi značiš! Ali ti nisi moj život; preda mnom je život, moja sudbina, različita od tvoje". Recite isto stvarima s kojima ste najintimnije povezani, nečemu što je takoreći deo vašeg bića, vašeg postojanja, kao što su vaš ugled, zdravlje i slično. Recite to i sopstvenom životu koga će jednog dana progutati smrt: „Koliko si mi dragocen i koliko te volim, ali ti nisi moj život. Preda mnom je život koji treba da živim i sudbina koju treba da ispunim, različiti od tebe". Postoji nada da ćete, ako hrabro ponavljate ove reci, ostvariti duhovnu slobodu.

Najveća tiranija

Postoji još jedan lanac na koji ću vam skrenuti pažnju. Govorili smo o negativnim i pozitivnim iskustvima iz prošlosti, o strahu od budućnosti, o ambiciji, o vezivanju i zavisnosti od sadašnjosti. Sada je na redu ono što smatram najjačim lancem, koji je najteže raskinuti.

Ali latimo se jedne vežbe. Možda još niste u stanju da je izvedete, možda vam je potrebno još vremena i duševnog mira da biste uspeli. Vežba se sastoji u tome da sebi postavite sledeće pitanje: „Šta je postojalo pre sto godina ovde gde ja sedim?" Upot-rebite svoju maštu! Zatim još dalji skok unazad: „Šta je postojalo pre tri hiljade godina ovde gde ja sedim?" Dakle, hiljadu godina pre pojave Isusa Hris-ta, što je relativno skorašnji vremenski period, jer naučnici tvrde da život na ovoj planeti postoji već mi-lionima godina. „A za hiljadu godina, šta će posto-

48 Antom De Melo

jati ovde gde ja sedim?" Pustinja možda? Šuma? Neka druga civilizacija?" U jednu stvar možete biti sigurni: ako bude nekih ljudi, neće govoriti vašim jezikom, neće imati vaše navike, pripadaće drugoj civilizaciji. Nijedan jezik nije preživeo kao živi jezik tri hiljade godina. Pokušajte da to zamislite: kako dolazite na zemlju nakon tri hiljade godina i tražite baš ovo mesto, neki trag koji bi vam pokazao da ste nekad bili tu.

Znate li šta će se dogoditi? U vama će se javiti osećanje beskonačnosti. Neka vrsta oslobođenosti. Slobode od čega? Od iluzije koju u vama stvara lažno uverenje da nešto značite. Osim u Božjim očima, mi zaista ne značimo mnogo. Mislite na neku od onih ptica o kojima Isus govori, mislite na cveće u polju, na zrnca peska, na kapljice vode, na jednu kišnu kap. Mislite na same sebe. Na to koliko smo beznačajni.

Ako uspešno izvedete ovu vežbu, oslobodićete se najveće tiranije, tiranije sopstvenog „ja". Doži-većete olakšanje, veliku slobodu. Niko nije tako slobodan i živ kao onaj koji je prihvatio smrt, koji je prihvatio sopstvenu beznačajnost. Ova vežba daruje vam perspektivu i širinu. Ali, za nju je potrebno i vremena.

Tajanstvena vežba

Preporučiću vam još jednu vežbu, tajanstvenu vežbu, jer ne pokazuje odmah svoju povezanost sa slobodom. Sastoji se u sledećem: stupite u dodir sa osećajima svoga tela. Osetite kako odeća dodiruje vaša ramena, kako naslon stolice podupire vaša le-

Novi dan 49

da, osetite svoje ruke kako se odmaraju, opružene... Nakon nekoliko trenutaka, postanite svesni činjenice da posmatrate ove senzacije. I recite: „Ovo što ose-ćam nisam ja, ovo telo nisam ja". Posmatrajte zatim misli koje se javljaju u vama. Nakon kraćeg vremena, obratite pažnju na činjenicu da posmatrate svoje misli i recite: „Ovo što mislim nisam ja, moje misli nisu ja". Obratite zatim pažnju na svoje emocije ili se prisetite nekih emocija iz bliske prošlosti. Neiz-vesnosti, depresije, osećanja krivice, ushićenja, bilo koje emocije. Nakon nekog vremena, obratite pažnju na činjenicu da posmatrate svoje emocije, i recite: „Ja nisam ova emocija, moje emocije nisu ja".

Ako ste napeti, nemojte se poistovetiti sa svojom napetošću. Ako ste depresivni, nemojte se poistovetiti sa svojom depresijom. „Ja nisam ova depresija."

Pred nama je jedna od velikih vežbi koju nam nudi Istok. Njeni rezultati ne mogu se odmah uočiti, ali ona izaziva, neopozive efekte. I raskida najdublji lanac, lanac iluzije i tiranije sopstvenog „ja".

Ostanite nekoliko minuta u tišini i izvedite neke od vežbi koje sam vam predložio i koje su vam se dopale. Prikazao sam dve vežbe na duge staze: onu ,,pre tri hiljade godina" i „za tri hiljade godina"; dok je druga: „ja nisam ova emocija, ove misli nisu ja, itd." Predložio sam i druge vežbe da se suprotstavimo robovanju, da se oslobodimo lanaca, da izazove-mo trenutno oslobođenje.

Na kraju ovog predavanja ispričaću vam priču o slobodnoj osobi. Jedna devojka u malom ribarskom mestu ostala je trudna. Roditelji su je tukli sve dok nije priznala ko je otac: „Bio je to učitelj žena koji

50

Antom De Melo

živi u hramu izvan sela". Svi meštani su to saznali. Kad se dete rodilo, pošli su do hrama i ostavili dete pred noge učitelja žena. „Licemeru!" rekli su mu. „Ovo dete je tvoje! Ti brini o njemu!" Učitelj žena je samo rekao: „Dobro, dobro" i zatim predao dete jednoj ženi u selu da ga odgaja, preuzevši troškove na sebe. Nakon ovog događaja, učitelj je izgubio sav ugled, učenici su ga napustili, niko više nije odlazio da traži savet od njega. Nakon nekoliko meseci, kada je devojka videla sve ovo, nije izdržala i konačno je rekla da otac deteta nije učitelj, već jedan mladić iz susedstva. Kada je selo doznalo pravu istinu, svi su otišli do hrama i bacili se pred noge učitelja žena. Tražili su od njega oproštaj i molili ga da im vrati dete. Učitelj je samo rekao: „Dobro, dobro" i predao im dete.

Eto slobodnog čoveka. Čoveka sposobnog da pati, koji je dostigao širinu o kojoj sam vam govorio. Želim i vama i sebi, kao rezultat naših slabašnih napora, da nam Bog pokloni ovaj dar!

Ljubav

Do sada sam vam govorio o miru, radosti, tišini, životu i slobodi. Sada ću vam govoriti o ljubavi. Reč je o najtežoj temi, jer je, u svojoj beskrajnosti i tajanstvenosti, ljubav neizreciva kao Bog. Tu i tamo, doživljavamo poneki ljubavni zanos i to tek nejasno shvatamd. Ne verujem da iko. stvarno razume ovu tajanstvenu pojavu. S vama bih hteo da razmislim o dva aspekta ljubavi: ljubavi kao kreaciji i ljubavi kao poistovećivanju.

Novi dan 51

Počeću da govorim o ljubavi kao kreaciji tako što ću vam ispričati jednu izuzetnu priču američkih Indijanaca, moju omiljenu priču.

Jedan indijanski ratnik popeo se na vrh planine, tamo našao orlovsko gnezdo i u njemu jaje. Doneo je jaje u selo i stavio ga pod kokoš. I tako, zajedno s pilićima, izlegao se orlić, i odrastao s njima. Naučio je da kokodače, da čeprka po zemlji tražeći bube i crve, ograničavao se da se popne na poneku nižu granu, sve kao i kokoši. Jednog dana, već star, orao je ugledao nešto čudesno na nebu. Gore, u beskrajnom plavetnilu, video je veličanstvenu pticu, kako leti bez ikakvog napora. Kada je upitao jednu kokoš staje to, ona mu je odgovorila: „To je zlatni orao, kralj neba. Ali ne razmišljaj o tome. Ti i ja smo ovde, na zemlji". Orao je vratio pogled ka tlu i tako je na kraju i umro, ubeđen da je kokoš. Jer, tako su se svi i ophodili prema njemu; kako se rodio, tako je i živeo i na kraju umro.

Znate li šta znači ljubav kao kreacija? Gledati orla i postati svesni ko ste, jer možete raširiti krila i poleteti kao zlatni orao.

Jedan čuveni američki psiholog sproveo je eksperiment vredan da se pomene. Znate li šta je uradio? Pred kraj školske godine podvrgnuo je sve učenike jedne škole testu inteligencije. Odabrao je zatim desetak imena i rekao svakom od njihovih profesora: „Ovi učenici su natprosečno obdareni. Videćete da će svi oni biti najbolji učenici u sledećoj školskoj godini. Vi samo morate da obećate kako nikome nećete govoriti o tome, jer se to može negativno odraziti na njih". I profesori su obećali. Međutim, niko od tih učenika nije bio posebno obdaren, i u tome je i

52 Antoni De Melo

bila poenta ovog opita. Nakon godinu dana, psiholog je ponovo došao u istu školu i staje otkrio? Svim „natprosečnim" učenicima koeficijent inteligencije povećao se najmanje deset posto. Nekima od njih i više. Psiholog je porazgovarao sa profesorima i upitao ih: „Kako vam se čine ovi učenici?" a ovi su odgovarali u superlativima, opisujući ih kao inteligentne, dinamične, žive, interesantne, itd.

Šta bi bilo sa ovim učenicima da ih profesori nisu tretirali kao natprosečno obdarene? Dakle, profesori su razvili u ovim učenicima sve njihove potencijale.

Psiholozi su sproveli ovaj opit u drugim školama, pa čak i sa životinjama, uvek sa uspehom. Na primer, govorili su studentima psihologije koji su izvodili eksperimente sa miševima: „Evo vam jedna nova vrsta miša, koji mnogo bolje reaguje". I miševi su stvarno bolje reagovali, iako su pripadali istoj vrsti. Zaključak je bio da se to dogodilo zato što su ih studenti tretirali s posebnom pažnjom. Njihova očekivanja su bila veća i miševi su uzvraćali na takva očekivanja, koja su, na ovaj ili onaj način, prenošena životinjama.

Kad sam prvi put čuo za ovaj opit, setio sam se jednog velikog američkog čoveka, Oca Flenegana, čoveka koji je ušao u legendu. On je u početku osnovao dom za napuštenu decu, a zatim i za maloletne delikvente. Kada policija nije više znala šta da pre-duzme, slala ih je njemu. Tako sam čuo i sledeću priču.

Jedan osmogodišnji dečak ubio je oca i majku. Možete li zamisliti kroz šta je sve prošao pre toga, da bi u tako nežnom dobu bio izvršilac najužasnijeg zločina? Ali tu nije bio kraj. Hapšen je više puta

JVovt dan 53

zbog pokušaja pljačke. Policija nije znala šta da uradi s njim, jer po zakonu nije mogao biti smešten u popravni dom. Na kraju su pitali Oca Flenegana hoće li da ga primi. „Naravno! Pošaljite ga!" odgovorio je. Nakon desetak godina, dečak je napisao svoju priču. „Sećam se tog dana kada sam putovao u pratnji policajca i mislio: Šalju me kod nekog sveštenika. Ako mi još kaže da me voli, ubiću ga." A već je bio ubica! Šta se dogodilo? Kada je zakucao na vrata, Otac Fle-negan je rekao: „Napred!" Ušao je i onda ga je Otac pitao: „Kako se zoveš?" „Dejv", odgovorio je, a Otac je rekao: „Dejv! Dobrodošao u ovu kuću. Čekali smo te! Sada, kad si tu, procunjaj malo naokolo, tek da upoznaš mesto. Znaš li da svi ovde rade za hranu i smeštaj? Pokazaće ti. Možda ćeš otkriti neki posao koji ti odgovara. Ali za sad odmaraj. Razgledaj malo, saberi utiske. Sad možeš da ideš. Vidimo se kasnije". Dečak je ispričao da se njegov život od tog trenutka promenio. Znate li zašto? „Prvi put sam video čoveka koji se nije razbacivao recima, nije govorio da me voli, već: Ti si dobar, nisi rđav, ti si dobar!'" I postao je dobar. Kao što kažu psiholozi, naša je težnja da budemo ono što osećamo da jesmo. Možete li zamisliti nešto uzvišenije? Vidimo dobrotu u nekome, to mu pokažemo, i njegov život se menja, on biva preporođen. „Onaj koji voli stvara ljubav." Vidimo lepotu, i u tom trenutku činimo da ona izroni na površinu.

Oca Flenegana su često pitali u čemu je tajna njegovog uspeha. Nikad nije odgovarao na takvo pitanje, jer je polazio od principa: „Rđavo dete ne postoji". On je video dobrotu, činio je da se ona pojavi kod svakog ko bi došao kod njega. Stvarao je dobrotu.

54 Antom De Melo

To je ono na šta mislim kada govorim o ljubavi. Da li biste voleli da vidite stvari kao Otac Flenegan? Siguran sam da bi svima prijalo da budu kao on, jer svi želimo da volimo.

Škola ljubavi

Ako želite da razvijete ovaj način opažanja, potrebno je da pohađate školu ljubavi. Potrebno je da uradite vežbe koje nisu preterano teške, ali nisu baš ni lake.

Koje? Počnite od sledećeg. Mislite na nekog koga duboko volite. Zamislite da sedi ispred vas, govorite s tom osobom, od sveg srca. Recite joj koliko vam znači sama činjenica da je ona ušla u vaš život. Dok ovo činite, postanite svesni onoga što osećate. Kada osetite svo ushićenje i toplinu koje donosi ova vežba, pređite na sledeću.

Mislite sada o nekoj osobi koja vam je odbojna. Stanite u mislima pred nju. Dok je gledate, pokušajte da se setite nečeg dobrog. Učinite mali napor da vidite dobrotu. Ako vam to ne ide, možete da zamislite kako pored vas stoji Isus i gleda istu osobu. On bi trebalo da bude ekspert umetnosti gledanja, umetnosti ljubavi. Šta vidite? Koliko dobrote, koliko lepote možete otkriti u konkretnoj osobi? Kad bi se Isus vratio na zemlju, šta mislite da bi prvo primetio kod ljudi? Beskrajnu dobrotu, poverenje, iskrenost čiste ljubavi. U čovečanstvu postoje okeani dobrote među ljudskim bićima. On bi to odmah primetio, jer dobar čo-vek vidi dobrotu na svakom koraku. Rđava osoba vidi zlo, jer teži da vidi samu sebe u drugima, zar ne? Svoj

Novi dan 55

odraz, kao u ogledalu. Zamislite da Isus gleda u vas. Šta će videti?

Pređimo na treću vežbu, možda i najtežu. Ali ako istinski želite da volite, morate proći kroz nju. Zamislite Isusa baš tu, ispred sebe. On vam govori o svoj dobroti, svoj lepoti i svim vrlinama koje vidi u vama. Ako ste kao i većina ljudi, možda ćete početi da optužujete sebe za raznorazne mane i grehove, i Isus će to prihvatiti. Jer, za Isusa nijedna promena u čoveku nije roman. Kada je video zlo, nazvao ga je po imenu i osudio ga. Ali nikada nije osudio greš-nika, iako je osudio sam greh. Setite se kako je gledao na prostitutku u jevanđelju, na lopova, pa čak i na fariseje i ljude koji su ga raspeli. Evo ga, stoji pred vama! I vi optužujete sebe za sve moguće grehe a on to prihvata, dozvoljava da imate sve te mane. Ali on razume, on to prihvata. Te mane nisu u sukobu, ne kvare svo dobro i lepotu koje On vidi u vama. To nije teško shvatiti. Mislite o sebi. Mislite na nekog koga volite i ko vas voli. Ako ga pažljivo posmatrate, naći ćete mane. Međutim, one ne umanjuju vašu ljubav prema toj osobi, i ne sprečavaju vas da vidite svo dobro u njoj. Zamislite da Isus to čini. I otkrijte koje efekte to izaziva u vama. Prihvatite ljubav Isusa i onih koji vas vole.

Kada je Isus prvi put sreo Simona Petra, kako se govori u jevanđelju, video je u tom čoveku ono što niko nije video, i nazvao ga je stena, kamen. Tako se Simon preobrazio. Zamislite, dakle, Isusa pred sobom. Kakvo će vam ime dati?

Pre nego što pređemo na drugi vid ljubavi, ispri-čaću vam jednu zapadnu bajku. Bajke uvek kriju veliku mudrost u sebi. Ovo je priča o princezi i žabi krastači.

56 Antoni De Melo

Jednog dana prelepa princeza šetala je šumom i naišla na žabu krastaču. Žaba ju je veoma ljubazno pozdravila. Princeza se u prvi mah uplašila da jedna krastača može da govori ljudskim glasom. Onda joj je žaba objasnila da uopšte nije žaba, već princ koga je veštica pretvorila u žabu. Princeza, koja je imala mnogo dobro srce, pitala je može li nekako da pomogne. „Možeš", odgovorila je žaba. „Ako se nađe princeza koja će sa mnom provesti puna tri dana i tri noći, čarolija će nestati i ponovo ću postati princ." Princeza je u toj krastači već videla princa. Ponela ju je u dvor. Svi su se zgražali, govoreći: „Kakvu si to odvratnu žabu donela?" a ona govorila: „To nije odvratna žaba, to je princ!" I držala je krastaču uz sebe dan i noć, za stolom ili na uzglavlju dok spava. Nakon tri dana i tri noći, kad se probudila, videla je pored sebe divnog mladog princa, koji je poljubio njenu ruku u znak zahvalnosti što je skinula mađiju koja ga je držala okovanog u telu žabe.

Ova bajka je priča o svakom od nas. Na određeni način, svi smo mi pretvoreni u žabe krastače, i život nam prolazi u traženju nekoga ko će da skine tu čaroliju i preporodi nas! Da li je vaš Isus takav! Da li je vaš Bog takav! Da li srećete mnoge osobe kakav je Otac Flenegan?

Bog se ne može upoznati. Međutim, kada ga zamišljamo, dobar je bar kao najbolji među nama. Mogu da se nadam da vaš Bog ovako govori: „Anđeli, dunite u trube! Evo stiže princ! Evo stiže i princeza!" Da li se tako ophodi prema vama? I pored toga što vidi sve vaše mane? Razmislimo, jer je težnja da se preobrazimo u biće koje obožavamo.

Novi dan 57

Ljubav kao poistovećenost

Razmislimo sada o ljubavi kao poistovećenosti. U Indiji, mistici i pesnici često su se pitali ko je svetac. I formulisali su lepe odgovore: „Svetac je kao ruža". Da li je moguće zamisliti ružu koja govori: „Daću svoj miris samo dobrima i onima koji ga ce-ne, a uskratiću ga rđavima"?

Ne! Širenje mirisa je sama priroda ruže, suština njenog bića. „Svetac je kao upaljena lampa u mračnoj sobi." Može li lampa svetleti samo dobrima, a uskratiti svetlost rđavima?

„Svetac je kao drvo koje daje svoju senku i dobrima i lošima. Drvo nudi svoju senku čak i onome koji ga seče. A ukoliko je reč o mirišljavoj biljci, ona ostavlja svoj miris na samoj sekiri."

Zar Hrist ne govori isto kada nam kaže da budemo milosrdni kao što je Otac naš nebeski, koji šalje kišu rđavima i dobrima pojednako? Koji čini da sunce sija i ispravnima i grešnicima? Kako da pronađemo tu vrstu ljubavi? Razumevanjem svega ili putem mističkog iskustva?

Da li ste ikad pomislili da ima na milijarde ljudi, a samo jedan Hrist? Pavle tvrdi da svi činimo jedno telo. Kao što moje telo i ja nismo dvoje, već jedinstvena celina. Ja nisam moje telo, ali nismo dvoje! A koliko volim svoje telo! Kada je neki deo ili organ moga tela bolestan ili je pak zdrav, ja ga svejedno volim na isti način. To je razumevanje koje biva podareno samo nekolicini srećnih ljudi. U odnosu na ostale su različiti, ali nisu odvojeni, oni su jedno telo.

58 Antom De Melo

Evo jedne indijske priče. Sedam luda našlo se u jednom selu na velikoj proslavi. Kasno noću, vraćali su se kući pijani i još luđi. Počela je kiša, pa su se sklonili pod jedno drvo. Ujutro, probudili su jedni druge kuknjavom. Jedan prolaznik upitao ih je šta se događa. „Zaspali smo pod ovim drvetom i tokom noći smo izmešali ruke i noge, tako da sad ne znamo staje čije!" Onda je prolaznik rekao: „Lako ćemo to resiti!" Otkinuo je trnovitu granu i ubo jednu nogu, a njen vlasnik je rekao: „Jao!" „Dobro je", konsta-tovao je prolaznik. „Ova noga je tvoja!" I tako je nastavio, sve dok se lude nisu razdvojile.

Kada se neko povredi a ja uzviknem: „Jao!" nešto se dogodilo. Poistovetio sam se s njim; ljubav postaje poistovećenost. Možemo li nešto učiniti da bismo zadobili takvu milost? Ne, to je dar. Sve što možemo učiniti je da se pripremimo. Možda ne ve-rujete; međutim, kad biste samo slušali i gledali, ili osećali i stupali u dodir sa samim sobom, stigli biste do tišine i stvari bi vam se otkrile. Sve što možemo da učinimo je da pripremimo teren. Ako radite ovu vežbu koju sam vam preporučio, bićete pripremljeni da primite ovu milost. Jednog dana - zaista se nadam - biće vam podarena.

Svako ko praktikuje vežbe pomenute u ovoj knjizi doći će do dobrih rezultata, ali ljubav kao poistovećenost samo Bog može dati.

Bog je Nepoznato, Bog je Tajna, Bog je Ljubav. Zato, kada volite, vi postajete učesnici božanskog i milosti.

U ovom svetu tako naopake i podozrive svesti možete li zamisliti bolju stazu koja vodi Bogu?

Novi dan 59

Molitva

Postoje mnoge teme o kojima bih rado govorio, ali postoji jedna povodom koje mi uvek postavljaju pitanja. Kada doznaju da sam sveštenik, pitaju me: „Možete li mi pomoći da se bolje molim?"

Ja bih formulisao pitanje na ovaj način: možemo li se moliti bolje? Smatram da je neophodno ponovo sagledati smisao molitve koju šaljemo i živimo, počevši od svega onog što nije molitva. Sledeća priča može sve ovo da razjasni.

Jedan mladić posetio je čuvenog sufi mudraca i rekao: „Učitelju, moja vera u Boga tako je velika da nisam čak ni vezao svoju kamilu napolju. Poverio sam Bogu da se stara o njoj!" Mudrac je uzvratio: „Izađi i odmah veži svoju kamilu, budalo! Zašto opterećivati Boga onim što i sam možeš da učiniš?" Jasno, zar ne? Veoma je važno zauzeti ovaj mentalni stav kada se govori o molitvi. Boga ne treba uznemi-ravati radi onih stvari koje možete i sami da učinite.

Sećam se priče o čoveku koji je čitavog života verno služio Bogu. Jednog dana mu se obratio ovim recima: „Gospode, verno sam ti služio, obožavao te i poštovao zakone. Bio sam dobar vernik, ali sada sam već star i potrebna mi je pomoć. Pomozi mi da dobijem na lutriji, da bih spokojno proživeo posled-nje dane." Molio se tako i molio, mesec dana, dva meseca, godinu, dve godine i na kraju zavapio: „Gospode, usliši moje molbe! Učini nešto!" A Bog mu je uzvratio: „Učini ti! Kupi bar loz!" Ova priča daje neku ideju šta molitva nije.

Ali šta je molitva? Evo još jedne priče.

60 Antoni De Melo

Jedan čovek otkrio je veštinu paljenja vatre. Nakon ovog otkrića otišao je na sever, kod planinskih plemena ugroženih hladnoćom i naučio ih kako da upale vatru. Pokazao im je mnoge dobre strane ovog otkrića: kako da se zagreju tokom zime, kako da ku-vaju i peku hranu, kako da pomoću vatre prave cigle i crep, itd. Oni su sve to učili s puno entuzijazma. Kada su naučili, pronalazač vatre otišao je na drugu stranu, ne davši im vremena ni da mu zahvale.

Velikim ljudima nije važno da li ih se iko seća ili im se ukazuje zahvalnost. I tako je pronalazač stigao do drugih plemena kojima je predao veštinu paljenja vatre. Postajao je sve slavniji.

Međutim, sveštenici su se pobojali da njihov ugled ne opadne, pa su resili da ga se otarase tako što su ga otrovali. Da se narod ne bi uznemirio, pripremili su sliku ovog čoveka, istakli je na glavni oltar hrama i rekli ljudima da se poklone velikom pronalazaču vatre. Na oltar su okačili i sva oruđa potrebna da bi se vatra upalila, i proglasili ih za relikvije. Vremenom su razradili i ritual i liturgiju vezanu za obožavanje pronalazača i njegovih alatki. Tako je on obožavan decenijama i stolećima, ali vatre više nije bilo.

Gde je molitva? U vatri! Gde je vatra? U molitvi! Baš tu. Ono što radite da biste pronašli vatru je molitva. Molite se nedeljama, mesecima, godinama, ali ostajete bez vatre. Mnogo dobre volje, ali nigde molitve.

„Zašto me zazivate 'Gospode! Gospode!' a ne radite ono što vam kažem? Doći ćete i govoriti: 'Gospode, učinili smo čuda u Tvoje ime', a ja ću vam reći: 'Ne znam vas, ne tičete me se.'" Čudno, Isus je

r

Novi dan 61

bio manje zainteresovan za „Gospode! Gospode!" od nas. Više ga je zanimalo „Zašto ne radite ono što vam kažem?". Ali pripazite. Nemojte misliti da su dobra dela automatski i molitva. „Ako bih dao moje telo da se spali i razdelio sve svoje blago ubogima, a nemao ljubavi, sve bi bilo uzalud." Dela sama po sebi nemaju svoju unutrašnju vrednost. Neka dobra dela zaista su takva, dok se druga čine samo iz lične koristi. Majster Ekart, najveći nemački mistik, rekao je: „Manje brinite o tome šta treba da radite a više mislite o tome šta treba da budete. Biće ti suđeno ne na osnovu onoga što činiš, već onoga što jesi". Pos