GLOBALIZACIJA I REFORME SOCIJALNE...

prof. dr Ana Čekerevac Univezitet u BeograduFakultet političkih nauka

GLOBALIZACIJA I REFORME SOCIJALNE POLITIKE

Sažetak

Globalizacija je kompleksan proces koji spaja ekonomske, političke, socijalne i kulturne faktore koji međusobno deluju na svetskom nivou zahvaljujući ekspanziji znanja, informacija, trgovine i tehnologije preko geografskih granica i polova ekonomske aktivnosti. Uticaji podstaknuti globalizacijom ispoljavaju se u nizu promena u socijalnoj, ekonomskoj, kulturnoj i političkoj oblasti. Promene u socijalnoj državi povezane su sa gobalizacijom pri čemu je ona od presudnog značaja za procese reformi socijalne politike u pojedin-im delovima sveta. Bez obzira na stepen razvijenosti, razlike između zemlja su velike i zajednički zaključak o njihovom pristupu socijalnim reformama ne može se lako izvući iz komparativne perspektve. ipak, postoje sličnosti koje pomažu identifikovanju zadataka i, iznad svega identifikovanju zamki sa kojima se može suočiti u kreiranju socijalne politike u svetu gde je global-izacija postala preovlađujući kontekst ljudskog razvoja. Socijalna politika kreirana u visokorazvijenim zemljama nije univerzalno primenjiva.

Ključne reči: globalizacija, socijalna politika, socijalne reforme, suverenitet.

PROCES GLOBALIZACIJE

U drugoj polovini 20. veka svetska zajednica naroda postaje sve više povezana i među-zavisna kako tehničko-tehnološki, ekonomski, politički, tako i socijalno. Internacionalizacija proizvodnih snaga i nova svetska podela rada doveli su do novih oblika grupisanja i integra-cije svetskog kapitala, do uspona i snažnog delovanja multinacionalnih kompanija. Procesi integracije i globalizacije postaju intenzivniji krajem 20. veka koji karakterišu slom “realnog socijalizma”, nestanak blokovske podele sveta i tranzicija bivših socijalističkih država “ka društvu izgrađene demokratije i tržišne privrede”(Pilić-Rakić, 1994: 11). Razvijene i zemlje u razvoju na isti način se upoznaju sa procesom globalizacije u njihovom pokušaju da se nose sa kompleksnim relacijama slaganja i kontradikcije koje se pojavljuju iz »novog svetskog (ne)reda« (»novog svetskog poretka (nereda)«) (Shaw, 1994). Globalizacione promene nude novi kontekst u kome se dešavaju ekonomski, socijalni i ljudski razvoj u ’90-im godinama prošlog veka. One predstavljaju ne samo nove spoljne pritiske prema kojima se društva moraju pri-lagoditi, već isto tako nove domaće izazove i potrebe kojima moraju odgovoriti.

Udc 364.4:316.32321.011

368 Fakultet političkih nauka, Godišnjak 2007

Iako se izraz „globalizacija“ češće koristi od 1980-tih godina, moglo bi se reći da ovaj proces traje decenijama, čak i vekovima ako se uzmu u obzir trgovinske imperije nekadašnjih kolonijalnih sila Velike Britanije, Španije, Portugalije ili Holandije. Treba se podsetiti Kine u 3. veku pre Hristovog rođenja, kada je za vreme vladavine dinastije Han zaveden red u kome je svako odustajao od jednog dela suverenosti. Postepeno nasilni metodi ustupaju mesto trgovinskim i finansijskim vezama, a procesi internacionalizacije društvenog života obuhvataju sve veći broj zemalja. Poslednje decenije 20. veka obeležene su pojačanom globalizacijom.

Bahgat Korany ukazuje da globalizacija »nije više jedna od mnogih tema, već jedno-stvno najvažnija, ona je konačno postala način da se čita svetska dinamika i proces svetske istorije« (Korany, 1994: 8). Prihvatanje ovog gledišta ne znači, svakako, da je jasno znače-nje globalizacije, njene različite dimenzije i ispoljavanja, i, iznad svega, njene implikacije na razvoj i sigurnost ljudi.

Prilikom razmatranja procesa globalizacije istraživač mora biti svestan izvesnih re-zervi i ograničenja. Različito definisanje i upotreba globalizacije, kao i veliki broj discipli-na koje se bave ovim procesom, svakako predstavljaju teškoće u njegovom proučavanju. Sudeći po ogromnoj literaturi proces globalizacije analizira se u okviru niza disciplina: političkih nauka, ekonomije, geografije, sociologije, biznis administracije, menadžmen-ta, medijskih studija, međunarodnih odnosa, studija razvoja i u najnovije vreme socijalne politike. Sasvim je razumljivo da definicija globalizacije varira između disciplina i polja studija. Čak i među tekstovima u okviru iste discipline koriste se različite reference da bi se izvelo značenje globalizacije.

Drugi problem je, što se uz globalizaciju koriste i drugi termini za opisivanje teku-ćeg stanja: „transnacionalizacija“, „multinacionalizacija“, „internacionalizacija“, „univerza-lizacija“, „vesternizacija“, „regionalizacija“. Često je nejasno da li se ovi termini koriste kao sinonimi ili da označe nešto sasvim različito od globalizacije. Globalizacija je po nekim mišljenjima rešenje za mnoge, ako ne većinu socijalnih problema, dok drugi smatraju da je globalizacija primarni uzrok mnogih socijalnih problema: nezaposlenost, siromaštvo, odlazak sa sela, prenaseljavanje gradova, upotreba droge, promene u porodici, kriminal, trgovina seksom, radnom snagom itd. (Yeates, 2001).

Globalizacija je kompleksan i kontroverzan proces. Tako, na primer, Michael Hart usko posmatra proces globalizacije i tvrdi da ona uključuje »brzu i svuda prostiruću difu-ziju širom sveta proizvodnje, potrošnje i investicija roba, usluga, tehnologije i kapitala. Ra-zvoj u obradi informacija, komunikacionih tehnologija i mogućnosti transporta je izbrisao granice i skupio rastojanja, podupirući fundamentalne promene u organizaciji biznisa i tehnologiji« (Hart, 1994: 1). Slično ovom gledištu ima i Petrella (1991) koji tvrdi da je globalizacija napredovanje u integraciji na račun smanjene autonomije nacionalne države. Ta vrsta analize prikazuje globalizaciju kao kombinovani uticaj trgovinske liberalizacije, međunarodnih tokova kapitala i direktnih stranih ulaganja, integracije nacionalnih tržišta, internacionalizacije proizvodnje, povećanog kretanja roba i usluga preko granice i, na mi-kro nivou, različite akcije pojedinih firmi i industrija.

Ti pogledi iako nisu netačni, svakako, ne uzimaju u obzir da se svestrano razumeva-nje globalizacije, ne može ograničiti samo na interakcije ekonomskih faktora i izvršilaca.

369A. Čekerevac: Globalizacija i reforme socijalne politike

Ekonomska globalizacija je postala objekat oštrih sporova, koji su sve jači otkako sam predmet istraživanja izlazi iz okvira jedne naučne discipline i postaje predmet svih druš-tvenih nauka. Dakle, globalizacija treba da bude sagledana i u svetlu šireg uticaja koji ima na socijalne i kulturalne sisteme, politike i procese socijalnih reformi koji su instument u postizanju ljudskog razvoja i u generisanju uslova ljudske sigurnosti (UNDP, 1994).

Takođe je važno naglasiti, da je ekonomska globalizacija samo jedan aspekt šireg procesa. Ekonomska ispoljavanja globalizacije čine samo jednu od dimenzija globalnih promena koje utiču na socijalni i ljudski razvoj danas. Ignorisanje toga čini da su globalne promene koje se dešavaju u prirodi, tehnologiji, proizvodnji i trgovini, same sebi dovoljne, a ne kao sredstvo i mogućnost da se dostigne viši standard ljudskog razvoja. U Izveštaju o ljudskom razvoju Programa UN za razvoj (UNDP) tvrdi se da je, u cilju odgovora na ra-stuće izazove u savremenom svetu, neophodno da paradigma novog razvoja postavi ljude u centar razvoja, odnosi se prema ekonomskom razvoju kao prema sredstvu, a ne cilju, štiti životne uslove sadašnjih i budućih generacija i poštuje prirodne sisteme od kojih sav život zavisi (UNDP, 1994).

Iz perspektive socijalnog razvoja, globalizacija je kompleksan proces koji ispoljava spajanje ekonomskih, političkih, socijalnih i kulturnih faktora koji međusobno deluju na svetskom nivou zahvaljujući ekspanziji znanja, informacija, komunikacija, trgovine i teh-nologije preko državnih granica i polova ekonomske aktivnosti. Tako, globalizacija pod-stiče pojavu bezbroj promena u socijalnim, ekonomskim, kulturnim i političkim organiza-cijama, i u politici i upravljanju sistemima nacionalnih država u interakciji na globalnom nivou. Svakako treba imati u vidu moguće negativne i pozitivne posledice globalizacije. Na jednoj strani, ono što globalizacija donosi je »globalno izjednačavanje očekivanja, koje je rezultat unapređenja u obrazovanju, globalnoj komunikaciji i transportu, koji su vodili širenju i rastućem prihvatanju takvih normi i vrednosti kao što su pravičnost, jednakost i ljudska prava - građanska i politička kao i ekonomska i socijalna« (Kaul, 1994: 2). Sa dru-ge strane, »ako prosperitet postaje globalizovan, to isto se dešava i sa siromaštvom, mada sa manje fanfara« (UNDP, 1994: 34). Globalizacija može imati za rezultat rastući strah od troškova za socijalne sisteme i programe, u rastućem osećanju socijalne nesigurnosti i posebno u smanjenju mogućosti mladih generacija.

Uprkos procesima globalizacije savremeno društvo je još uvek podeljeno, a između njegovih delova postoje ogromne razlike na relaciji »centar« -«periferija« uz dominaciju razvijenih zemalja nad velikim nerazvijenim područjima sveta.

Proces globalizacije, po mišljenju mnogih autora, treba da se razvija istovremeno u svim sferama društvenog života - ekonomskoj, socijalnoj, političkoj, kulturnoj (V. Kuznecov, 1998).

SUBJEKTI GLOBALIZACIJE

Globalizacija je izvela na svetsku scenu niz novih aktera koji pretenduju da budu ravnopravni sa državama kao tradicionalnim subjektima međunarodnih odnosa. Naj-češće navođeni subjekti od čijih odluka zavise svetski procesi su: OUN, MMF, Me-đunarodna banka za razvoj, UNESKO, FAO, MOR, Svetska trgovinska organizacija,


»Velika sedmorka«, pretvorena ulaskom Rusije u »osmorku«, regionalne organizacije, multinacionalne kompanije, institucionalni investitori, pokreti (»zelenih«, »lekari bez granica« itd.), veliki gradovi, pa čak i pojedinci (naučni radnici, univerzitetski profesori, umetnici itd.). Naravno, autori ne poklanjaju istu pažnju svim ovim subjektima, već podrobnije razmatraju SAD, kao glavnog globalnog aktera, multinacionale kompanije, gradove i pojedince.

Krajem dvadesetog veka glavni pokretač globalnih procesa je SAD. Ekonomska moć i novatorski karakter američkog kapitalizma omogućavaju SAD da postane centar širenja nove tehnologije, finansija, organizaciono upravljačke sfere svetske ekonomije. Posebno mesto, po mišljenju nekoh autora, pripada SAD i u oblasti kulturne globa-lizacije (Kuznecov, 1998). Ipak, globalizaciju ne bi trebalo izjednačavati sa prostim rasprostiranjem zapadne kulture i samosvesti na čitav ostali svet.

Multinacionalne kompanije u saglasnosti sa karakterističnim principima ka što su: učestvovati na glavnim tržištima, oslanjati se na nedeljivost rukovođenja trgovin-ske, industrijske i finansijske delatnosti, u mnogome utiču na svetske procese. Sre-dinom 1980-tih godina multinacionalne kompanije su formirale sadašnju globalnu strategiju na početku u nekoliko najpreduzimljivijih multinacionalnih kompanija, a zatim u vrlo širokom krugu.

Kuznecov (1998) izlaže osnovne ideje A. Valadoa o njegovoj teoriji velikih gra-dova koja je tesno povezana sa teorijom globalizacije. Koncentracija finansijske delat-nosti u gradovima, njihovo postepeno oslobađanje od industrijske delatnosti i jačanje sfere usluga, finansijskog i informacionog sektora dovodi, po mišljenju autora, do nove koncepcije gradova.

Ulogu pojedinaca, u razvoju globalnih efekata razmatra S. Pry (V. Kuznecov, 1998). Njegova osnovna teza je da globalizacija nije neizbežan proces, nametnut lju-dima mimo njihove volje. Razvoj ovog procesa zavisi od sadržaja i forme solidarnosti među ljudima. Predstavnici novih ideologija su sredstva masovnih komunikacija, više nego intelektualci, smatra Pry.

GLOBALIZACIJA I PROUČAVANJE SOCIJALNE POLITIKE

U savremenim uslovima istraživači socijalne politike se nalaze pred dilemom odre-đivanja mogućnosti i opcija njenog delovanja. Uloga socijalne politike zavisi od evrop-skog procesa integracije, pritiska globalizacije i novih razlika u nejednakosti i moći. „U tom procesu traganja socijalna politika se ne može reformisati, polazeći samo od svojih ustaljenih i postojećih institucionalnih i socijalnih okvira, nego mora biti svesna svog principa podruštvljenja“ (L. Bohnisch, H. Arnold, W. Schroer,1999: 7).

Definicije socijalne politike su u vezi sa društvenim, političkim i institucionalnim poretkom. Po mišljenju J. Frericha i M. Freya, socijalna politika se može definisati kao celina svih državnih i vandržavnih mera i nastojanja na poboljšanju životnog položaja ekonomski i/ili socijalno slabostojeće većine ljudi (1996). Frerich i Frey posmatraju so-cijalnu politiku pre svega sa aspekta razvoja socijalno-političkih institucija i zakona, kao i sa njima povezanim mehanizmima raspodele. Nasuprot tome stoje definicije, kao što


su one koje su dali G. Lemhardt i C. Offe, koji socijalnu politiku shvataju kao državnu obradu problema trajne transformacije od nenajamnog radnika u najamnog radnika i izgrađuju jedno kritičko stanovište u odnosu na društvo i državu (Bohnisch i dr., 1999 )

Globalizacija implicira da socijalna politika kao “sistem institucija, svesnih druš-tvenih akcija, odnosa i mera kojima se, u okvirima postojećih ekonomskih mogućnosti, zadovoljavaju određene potrebe koje se ne mogu odgovarajuće zadovoljiti putem tržišta, prevazilaze protivurečnosti u društvu, stvaraju povoljni uslovi za slobodan razvoj čoveka i ljudskog zajedništva i usmerava društvo ka razvoju” (Čekerevac, 2005: 32), mora da se proučava iz nacionalne i transnacionalne perspektive. Globalna struktura proizvodnje i trgovine utiče na nacionalne sisteme ekonomske sigurnosti i nejednakosti, kroz svoje efekte na strukturu zaposlenosti, raspodelu nezaposlenosti, strukture porodice, podelu rada po polovima i stepenu nejednakosti dohotka. Globalni uzroci rastuće mobilnosti ljudi leže u nejednakom razvoju i geoekonomskoj nejednakosti.

Stručnjaci UNRISD (Instituta za istraživanje socijalnog razvoja UN) ukazuju da mnogi ili većina ozbiljnih socijalnih i ekonomskih problema ostaju na lokalnom i nacio-nalnom nivou, ali da „na životne prilike ljudi temeljno utiču odluke donete na međuna-rodnim forumima“ (UNRISD, 1995: 168).

Globalizacija naglašava međunarodnu dimenziju ljudskog blagostanja i fokusira pažnju na međunarodne institucije kao aktere socijalne politike (WTO, IMF, Svetska banka, UN sistem i regionalne integracije). Yeates (2001: 20) navodi da se najčešće kori-ste tri pristupa da bi se proučile globalizacija i socijalna politika:

Prvi pristup, podrazumeva istraživanje uticaja globalizacije na socijalne države i socijalne politike;

Drugi pristup, se sastoji od ispitivanja doprinosa koji su socijalne države i politike dale tekućoj fazi globalizacije;

Treći pristup, ispituje globalizaciju socijalne politike. Fokus prvog pristupa nalazi se u sistemskim promenama vezanim za fundiranje i

strukturu socijalne države, naročito u naprednim industrijalizovanim zemljama. Za glo-balizaciju se kaže da je izmenila dinamiku razvoja socijalne države i opcije politike koje se mogu slediti.

Govori se o dva glavna scenarija za razvoj socijalne države: susretanje socijalnog pitanja i „trka do dna“. Prema prvom scenariju, kako države postaju nemoćne da učine „prave“ odabire politike, tako će vlade biti primorane da usvoje slične ekonomske, fi-nansijske i socijalne politike. Očekuje se napuštanje sveobuhvatne državne socijalne i redistributivne politike i njena zamena deregulacijom, privatizacijom i prihvatanjem re-zidualnog modela socijalne politike širom sveta, što bi dovelo do nekog oblika susretanja. Teza o susretanju može se sumirati na sledeći način:

Uprkos razlikama, socijalne države naprednih industrijskih zemalja treba da po-stanu u sve većoj meri slične kako ih sile globalizacije pritiskaju u tržišno orijentisani model socijalne države.

Pošto potpuna zaposlenost, redistribucija i skupe opšte usluge više nisu ostvarljive, novo socijalno uređenje može jedino da opravda socijalno trošenje kao investiciju u ljud-ski kapital i poboljšanje individualnih prilika.


Međunarodna konkurencija tera socijalne države u istom pravcu. Pod pritiskom globalne konkurencije od država se očekuje da usvoje socijalne i ekonomske politike koje su najprivlačnije za transnacionalni kapital i strane investicije. Politike socijalne sigurnosti, oporezivanja, zapošljavanja i obrazovanja su više usmerene na poboljša-nje kvaliteta, snabdevenosti, cene i disciplinovanost radne snage, nego na resurse re-distribucije. Ovo u suštini najavljuje pad socijaldemokratskih reformističkih politika i projekata, na kojima je socijalna država izgrađena, i susretanje socijalne politike „na poziciji desno od centra sa globalnim kapitalizmom koji usmerava politiku na desno“(Mishra, 1999: 55).

Konkurentska država usredsređuje se na jednu javnu ulogu (ekonomsku) što do-vodi do degradacije ili odbacivanja drugih funkcija (socijalno obezbeđenje).

Teza trke do dna je izvorno razvijena u kontekstu federalizma SAD, a naročito u vezi standarda očuvanja životne sredine, sredinom ’70-tih godina 20. veka (Yeates, 2001). U kontekstu socijalnog obezbeđenja, trka ka dnu se odigrava preko konku-rentskog obezvređivanja standarda socijalne zaštite kako bi se zemlja i njeni radnici učinili privlačnim za investitore. „Socijalni damping“ uključuje eroziju uspostavljenog nivoa socijalne zaštite, kao i zaustavljanje njenog razvoja. Uključuje, takođe, prebaciva-nje troškova socijalne zaštite sa države i poslodavaca na radnike, domaćinstva i njihove zajednice preko dampinga socijalnog obezbeđenja i cene rada. „Damping socijalnog obezbeđenja“ se odnosi na prestruktuiranje socijalnih davanja – od univerzalizma i socijalnog osiguranja ka selektivizmu i mrežama socijalnog osiguranja – prebacivanjem tereta finansiranja, dok damping cena rada za sobom povlači vladinu politiku, zako-nodavstvo ili postupke koji omogućavaju firmama da smanje svoje cene rada. To može da obuhvati smanjenje obaveza za poslodavce, ili nametanje troškova na industrije koje uvoze kako bi se ohrabrio prelaz na izvozno orijentisane industrije i firme.

Odnos između globalizacije i socijalne politike naglašava silazne pritiske na so-cijalne države i „nasilno otvaranje“ socijalnih sporazuma na kojima počivaju. Prezen-tacija globalizacije kao jednom rukom rukovođene promene socijalne države je takođe problematična zbog načina na koji privileguje kapital i države, a zanemaruje strategije domaćinstva, radnika i zajednica kao aktera u političkim procesima.

Drugi pristup naglašava doprinos socijalne politike procesu globalizacije. Ako globalizacija stvara države (i socijalne politike), onda je podjednako jasno da države (i socijalne politike) stvaraju globalizaciju. Postavlja se pitanje šta je doprinos socijalne države novom talasu globalizacije?

Ovaj pristup priznaje državu kao ključnog tvorca i posrednika globalizacije kao i istorijski ponovljivih pokreta ka internacionalizaciji ekonomije. Naglasak je na tome kako država „pregrupiše“ socijalnu politiku kao deo šire strategije ekonomskog i indu-strijskog razvoja. On takođe ističe ulogu socijalne politike u upravljanju socijalnim i političkim efektima ovog ekonomskog prestruktuiranja u nacionalnom smislu.

Treći pristup ukazuje da, iako je socijalna politika prevashodno nacionalna stvar u sve većoj meri se uzima shvatanje njene transnacionalne dimenzije. Na nacionalnu socijalnu politiku utiču socijalna politika i politike vladinih i nevladinih organizacija na nadnacionalnom i internacionalnom nivou. To je stvorilo novo polje proučavanja


– „globalnu socijalnu politiku“. Dekon globalnu socijalnu politiku definiše kao prak-su nad-nacionalnih aktera koja otelovljuje socijalnu redistribuciju, globalnu socijalnu regulativu i globalna socijalna davanja i/ili opunomoćenja, i uključuje načine na koji nad-nacionalne organizacije uobličavaju nacionalnu socijalnu politiku (Decon i dr., 1997: 195).

Instrumenti kroz koje se sprovodi globalna socijalna politika su konvencije, preporuke, sporazumi i zaključci sačinjeni od strane učesnika (državnih i nedržavnih aktera) na međunarodnim skupovima, kao što su samiti UN i G7, kao i propisi među-narodnih institucija. Neke od konvencija Međunarodne organizacije rada (Konvencija br. 117 o glavnim ciljevima i standardima u socijalnoj politici i Konvencija br. 102 o minimalnim normama socijalnog obezbeđenja) uticale su, posebno u zemljama u ra-zvoju, na formiranje sistema socijalne politike.

Globalna arena je postala ključno poprište na kome se vode ideološke i političke borbe o poželjnom modelu socijalnog obezbeđenja i odgovarajućim ulogama javnih, komercijalnih i dobrovoljnih sektora. Rad Dekona i njegovih kolega je doprineo ra-svetljavanju socijalnih politika međunarodnih institucija. Pravilno ukazuju da „socijal-na politika zemalja ili lokaliteta biva sve više uobličena implicitnim i eksplicitnim soci-jalnim politikama brojnih nadnacionalnih agencija, u rasponu od globalnih institucija kao što je Svetska banka i MMF, kroz nadnacionalna tela kao što su OECD i Evropska Komisija, do nadnacionalnih nevladinih agencija kao što je OXFAM“. (Deacon i dr., 1997: 10) Primetno je odsustvo bilo koje međunarodne institucije koja pruža socijalde-mokratski ili redistributivni plan, već su alternative svedene na varijante liberalizma.

Međunarodne vladine organizacije (Svetska banka, MMF, OECD, UN i EU i dr.) odigrale su aktivnu ulogu u socijalnoj regulativi i izdvajanjima, kako direktno tako i indirektno. Ipak, EU ima najviše uplitanja kroz radno i socijalno zakonodavstvo, strukturalne fondove i razne socijalne programe. U okviru UN i njenih agencija čine se pokušaji postavljanja standarda na međunarodnom nivou.

Jedan od ključnih efekata mobilnosti ljudi i ideja je, da postoji veći interes i prilika da se poredi kakve su socijalne politike u drugim zemljama i da se pozajmljuju njihova rešenja. Socijalni programi i istraživanja socijalne politike finansirani od strane EU, na primer, promovišu poređenje nacionalnih socijalnih sistema i socijalnih politika osvetljavanjem „najbolje prakse“ i finansiranjem međunacionalne razmene osoblja na projektu kao i međunacionalne mreže za istraživanje.

Često se postavlja pitanje da li je moguće „globalno socijalno upravljanje“? Pita-nje globalne socijalno-političke regulacije u svojim istraživanjima razmatra Bob Dekon (2003). On rezimira povećanu potrebu za globalnom socijalnom upravom ali, kako navodi M. Opielka (2004), uviđa da će tako dalekosežne reforme biti izložene mnogim barijerama, počev sa problemom da se na mnoge skupove OUN, šalju nacionalni pred-stavnici pa često nema interne saradnje unutar OUN pre svega zbog toga što socijalno-političke reformske inicijative nailaze na stalan otpor „juga“ protiv „severa“. One nisu samo ograničene na dotične vlade, nego se protežu i na nevladine organizacije. Tabela br. 1 pokazuje u kojoj je meri globalni plan udaljen od funkcija vlade, koje postoje na nacionalnom planu, ali su u fazi nastajanja u EU.


Tabela 1. Socijalno-političke funkcije vlade na nacionalnom planu,

na nivou EU i na globalnom planu

Funkcija/Političko polje

Nacionalna vlada Regionalna vlada EU

Sadašnji globalni aranžmani

ekonomska stabil-nost

nacionalne banke centralna banka eU mmF, Svetska banka

pribavljanje sred-stava

nacionalni porezi carine eU i doprino-i doprino-si nacionalnih vlada (harmonizacija poreza i regionalni porezi)

nema poreza, nego samo ulozi i dopri-nosi oUn, globalni ad hoc-fondovi, bilateralni i multila-teralni aranžmani

Preraspodela porezi, politika transferadohotka i regionalnifondovi

strukturni fondovi prema socijalnim merilima

nema preraspodele,samo humanitarnapomoć, specijalniglobalni fondovi, otpis dugova i diferencirane cene (za lekove)

socijalno-političkaregulative

državni zakoni i uredbe

zakoni i uredbe eU meke konvencije iLo, WHo, oUn, dobrovoljni spora-zumi

socijalna prava (citizenship em-powerment)

pravni putevi, zaštita potrošača, korporativna(tripartitna) regu-lativa

pravni put predevropskim sudom,korporativna(tripartitna) regu-lativa

komiisija oUn za ljudska prava, ali bez pravnog puta, praćenjepreko civilnog društva

IZVOR: Deacon 2003, str. 22.


U tabeli br. 2 skicirane su reforme koje odgovaraju vladinim funkcijama.

Tabela 2.Sadašnje institucije na nacionalnom nivou,

u EU i institucionalni reformski predlozi na globalnom planu

Konstitutivni interesi

Nacionalne insti-tucije

Regionalne insti-tucije EU

Opcije reformi-sanih globalnih institucija

biračko telo Parlament Parlament eU (sa manjimUticajem

Svetski parlament ?

ministri/vlada vlada itd. Savet ministara reformisani ecoSoc UN

Činovništvo Činovnik komisija eU kombinacija i ujed-načavanje prekla-pajućih sektorskih funkcija: UndeSa,UndP, iLo, WHo, UneSco, Svetska banka, WTo, oecd i novih poreskih vlasti

Pravosuđe Sudovi evropski sud u Luksem-burgu (veće c i e evrop-skog suda za ljud-ska prava – eGmr)

novi međunarodni sud sa mandatom za ljudskaprava

tržište kapitala nacionalna banka centralna banka eU Svetska banka

tržište rada, civilnodruštvo (nGo)

sindikati i pravo na izjašnjavanje, tarif-na autonomija

sindikati u ekonom-skomi socijalnom odbo-ru, pravona izjašnjavanje

prošireni mehaniz-mi zaizjašnjavanje sindi-kata inevladinih organi-zacija

IZVOR: Deacon 2003, str. 23. (korigovano)


Reforme koje je naznačio Dekon naginju potpuno u pravcu jedne svetske dr-žave. Nameće se pitanje da li je to poželjno i koje će finansijske izvore imati „svetska socijalna država“.

Navedeni pristupi ukazuju da globalizacija ima značajne implikacije za socijalne politike. Međutim, kako počivaju na sasvim različitim shvatanjima šta globalizacija podrazumeva i koje je njeno poreklo i dinamika, izvode različite zaključke o šansama za uspeh socijalne politike.

Prvi pristup vuče na „jaku“ globalizaciju i zamišlja je kao ekonomsku spoljašnju pojavu, koju u velikoj meri pasivno primaju države, socijalne države i populacija.

Drugi pristup predstavlja globalizaciju više kao tvorevinu država i kao takvu još uvek u velikoj meri pod njihovom kontrolom. On ističe prilagodljive i proaktivne spo-sobnosti država, centralnost socijalnih politika u određivanju vremena, toka i karaktera globalizacije i raznovrsnost političkih reakcija i ishoda.

Treći pristup takođe pripisuje veću težinu političkom posredovanju u njegovom naglasku na transnacionalne političke procese i institucionalne strukture i njihove implikacije za formiranje socijalne politike, njenu primenu, obavljanje usluga i izdva-janja za nju. Uviđa opasnosti globalizacije za socijalne standarde i takođe održava ve-rovanje u produženu mogućnost političkih institucija da regulišu globalnu ekonomiju u interesima socijalne zaštite.

GLOBALIZACIJA I REFORME SOCIJALNE POLITIKE

Iako su tržišta postala pogonske sile u međunarodnom ekonomskom sistemu, domaće reforme, bilo političke, socijalne, prirodne sredine, ili kulturne sfere, su prinu-đene da uzmu u obzir globalne faktore koji utiču na njihov oblik i primenu. Geografske granice postaju sve propustljivije, što ima velikog uticaja na procese kreiranja javne po-litike i, posebno, socijalne politike, koje se moraju prilagoditi novim međuzavisnostima u okviru kojih se donose nacionalne političke odluke, ističu neki istraživači globalizacije (Hirst and Thomson, 1992).

Promene u globalnoj političkoj ravnoteži, unutrašnjim i međudržavnim konflik-tima, stvaranje regionalnih integracija, novih trgovinskih sporazuma, mobilnost među-narodnog tržišta rada, ekspanzija u komunikacijama i promene u ekonomskom životu zahtevaju prilagođavaje sistema socijalne politike okolnostima koje se zbivaju van granica nacionalnih uticaja. Dakle, imaju važan uticaj na kreiranje nacionalne socijalne politike, očekivanja i ponašanja.

Procesi reforme socijalne politike i mreža socijalne sigurnosti u mnogim zemlja-ma, bez obzira na nivo njihove razvijenosti, ranjivije su sada nego ranije na promene u međunarodnim okvirima. U ambijentu globalizacije, nacionalne i lokalne vlade ne mogu više da ignorišu globalne trendove, koji pritiskaju na njihove granice i utiču na javno mi-šljenje i političke odluke, koje socijane politike treba da primene da bi omogućile ljudski razvoj i dalje doprinele ekonomskom rastu. Dakle, socijalna politika pojedinih društava postala je sve više ranjiva efektima globalizacije. Zato je vrlo značajno razumeti kako, kroz koje procese, kojim sredstvima i sa kojim stepenom uspeha su socijalne politike i


procesi socijalne reforme oblikovani, primenjeni i procenjeni. Takvo razumevanje može doprineti uspešnosti socijalne reforme u zemljama u tranziciji, nerazvijenim zemljama, ali i razvijenim koje imaju velike nerešene probleme i ogroman broj neistraženih moguć-nosti. Sve češće se među teoretičarima, ali i političarima postavlja pitanje ko treba da plati troškove socijalne reforme u kontekstu globalizacije i istovremeno domaćih ograničenja. Da li će odgovornost za adaptiranje na globalizaciju i postizanje veće unutrašnje efika-snosti biti stavljena na teret pojedincu, porodici i zajednici, ili međunarodnoj zajednici, poslovnom sektoru i državi?

Ti izazovi su posebno evidentni u tekućim pokušajima bavljenja reformom sistema socijalne sigurnosti u zemljama u tranziciji i zemljama u razvoju. Posle godina političke demokratizacije, ekonomskog podešavanja i rastućeg siromaštva, većina zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji je pod unutrašnjim i spoljnim pritiscima da sprovedu socijalne reforme.

Iako neophodne socijalno-političke reforme izazivaju niz problema. Obezbeđenje efikasnih socijalnih servisa uz ograničene resurse jedan je od najtežih problema koje treba da prevladaju niz zemalja. Oblikovanje socijalnih politika koje su primarno opredeljene prema širenju ljudskih mogućnosti svakako je izazov.

Krajem dvadesetog veka učinjeni su pokušaji u nekoliko pravaca. Proces reforme je obuhvatio rekonceptualizaciju i reorganizaciju sistema socijalne sigurnosti, ukidanje ključnih institucija i stvaranje drugih baziranih na kombinaciji aktivnosti javnog i pri-vatnog sektora. Takođe, dolazi do promena u odgovornostima centralne i lokalne vlade, prihvata se novi pristup izgradnji konsenzusa i socijalne participacije. Ne postoji specifi-čan model procesa reformi, već se slobodno može reći da novi modeli socijalne reforme dobijaju oblik kako se proces kreće.

Domaći pritisci sadrže redefinisanje uloge države, uspostavljanjem novih okvira javne odgovornosti, koja će pravednije odgovarati osnovnim potrebama posebno naj-ranjivijih grupa i obezbediti dostupnost i kvalitet usluga. Uvodi se niz mera kako bi se stvorilo efikasno tržište rada. Ipak, to će biti dugotrajan proces. Tržište se širi u svim oblastima života: zdravstvu, obrazovanju i dugim socijalnim aktivnostima. U toku su re-forme penzijskih sistema. Efikasnost programa i briga za smanjenje troškova treba da budu naglašeni kao ključni elementi u bavljenju reformom socijalne politike u okruženju ograničenih resursa. Finansiranje socijalnih politika i programa treba da bude istraženo u svetlu problema kao što su fiskalni deficit, povećani prihodi od poreza, naknada za usluge i upotreba resursa od međunarodnih donatora. Veći naglasak bi trebalo staviiti na podsti-canje programa preventive, a ne kurative. Finansiranje socijalne politike treba da dopri-nese održivosti pružanja socijalnih usluga stvaranjem veće odgovoornosti kod primalaca, uzajamnih obaveza i aktivnim, a ne pasivnim programom participacije. Istovremeno, u međunarodnoj sferi, te zemlje moraju da zauzmu nove pozicije u rastućoj međuzavisnosti globalne ekonomije, direktnim ulaganjima u ključne sektore i jačanje ljudskih i industrij-skih kapaciteta da bi bile konkurentne.

Neke razvijene zemlje suočavaju se sa sličnom realnošću (Harris, 1994). U ra-zvijenim zemljama tržišne privrede dolazi do preispitivanja koncepta i prakse “države blagostanja” i osnovnih principa njene socijalne politike. Nova teorija i praksa efikasnog ekonomskog razvoja najrazvijenijih zemalja tržišne privrede i osiguranja adekvatnog ži-


votnog standarda stanovništva imperativ je prelaznog razdoblja. Problem integrisanja ekonomske i socijalne politike i dalje je aktuelan. Zbog fiskalne konsolidacije smanjene su mogućnosti da vlade troše na ekonomske, socijalne i kulturne aktivnosti u mnogim zemljama, što je izazvalo nezadvoljstvo stanovništva. Promene socijalne politike u dr-žavama blagostanja usmerene su u tri pravca u cilju obuzdavanja izdataka: 1. restrikcija pomoći i pooštravanje uslova za njeno dobijanje; 2. obuzdavanje izdataka određivanjem nižeg osnovnog univerzalnog pokrivanja dobrobiti i 3. ispitivanje imovnog stanja da bi se utvrdilo da beneficije idu onima kojima su zaista i najpotrebnije (Čekerevac, 1997). Države su prisiljene da izgrade sistem socijalne politike koji će odgovarati 21. veku. Re-forma socijalne politike uključuje reviziju kriterijuma za usmeravanje socijalnih usluga, identifikaciju alternativnih izvora finansiranja, smanjenje nezaposlenosti, nalaženje nove ravnoteže između javne i privatne socijalne odgovornosti, kreirajući mogućnosti kroz obučavanje i obrazovanje, i konačno krećući se od pristupa lečenja ka pristupu preventive u smanjenju siromaštva koje je u porastu i u visoko razvijenim zemljama tržišne privrede (Čekerevac, 1997a). Razlike među zemljama su velike i zajednički zaključak o tim druš-tvima, njihovom pristupu socijalnim reformama ne može se lako izvući iz komparativne analize. Ipak, postoje sličnosti koje pomažu identifikovanju zadataka i, pre svega, iden-tifikovanju zamki sa kojima se može suočiti u pravljenju socijalne politike u svetu gde je globalizacija postala preovlađujući kontekst ljudskog razvoja.

Kombinacija međunarodnih i domaćih pritisaka će verovatno imati dubok uticaj na puteve kojima zemlje sprovode njihove procese socijalnih reformi i obezbeđuje u na-rednim godinama smernice humanog razvoja u ekonomskom razvoju. Izazov sa kojim se te zemalje suočavaju u reformisanju njihovih socijalnih sistema je da pronađu pravi balans između širenja mogućnosti za ekonomski rast uz poboljšanje ljudske sigurnosti (UNDP, 1994: 22-40). Još uvek se čini da postoji visok stepen konfuzije i nesigurnosti na polju blagostanja, sa nemogućnošću jasne identifikacije budućih pravaca i rešenja.

Za sada je realnost socijalnih reformi nedovoljno uhvatljiva da bi omogućila iscr-pan pregled problema, mogućnosti i perspektiva sa kojima se zemlje suočavaju. Naprav-ljen je pokušaj da se ukaže na glavne teme vezane za socijalnu reformu. Blagovremeno istaživanje može razviti sveobuhvatni pristup u analizi socijalne reforme i dati znanja koja će smanjiti nesigurnosti u nizu zemalja.

Uprkos razlika među zemljama, poređenje procesa i uslova socijalne reforme osvet-ljava neke važne opšte probleme.

Prvo, nedostatak fleksibilnosti institucija socijalnog blagostanja je često jedna od glavnih prepreka za postizanje veće efikasnosti. To je od posebnog značaja za zemlje koje imaju parcijalne socijalne programe. To znači da fokusiranje samo na poboljšavanje siste-ma dostupnosti usluga nije dovoljno (Hunsley, 1994). Slična situacija postoji u zemljama, gde sektorski programi imaju tendenciju međusobnog preklapanja. Socijalna reforma tako treba da se fokusira na probleme kao što su uzajamna veza između nezaposlenosti, stručne obuke, socijalnog obezbeđenja i programa protiv siromaštva. Da bi se izašlo na kraj sa nedostatkom relativne institucionalne fleksibilnosti, biće potrebno da se postigne novi socijalni konsenzus i da se primene prakse kolektivnog ugovaranja koje mogu dopu-stiti neki stepen kontrole nad uticajem socijalne reforme na ekonomiju i opštu dobrobit.


Drugo, naglasak na usmeravanju socijalnih programa može imati potencijalno negativne uticaje u slučaju da je manji značaj dat preorijentaciji univerzalnih politika i programima samopomoći, uključujući prekvalifikaciju i programe proizvodnih kredita. Posledica toga može biti porast sive ekonomije, koja je inače vrlo prisutna u zemljama u tranziciji i zemljama u razvoju, zatim jačanje klijentelizma i razvoja kulture siromaštva. To naravno ima negativne efekte na prihode od poreza.

Razumljivo je da rastu sumnje u pozitivne efekte davanja manjeg značaja uni-verzalnim socijalnim politikama u odnosu na usmerene programe. Usmereni programi imaju ograničenja kao instrument za olakšanje siromaštva zbog njegovog individualnog, a ne porodičnog ili fokusa zajednice. Postoje rizici od pogoršanja socijalnih nejednakosti diferencijacijom socijalnih servisa za siromašne i ostatak društva, a ciljanje ranjivih grupa može postati suviše skupo jer su te grupe često politički slabe, nisu organizovane i imaju kulturu ekonomske zavisnosti (Raczynski, 1994). Usmerene i univerzalne politike ne treba da budu suprotstavljene već komplementarne pošto služe različitim svrhama, imaju različite mehanizme i zahtevaju različite organizacione strukture.

Treće, ne treba zaboraviti postojanje ekonomskih, političkih i institucionalnih ograničenja na lokalnom nivou ali i na državnom nivou u sprovođenju procesa socijalne reforme. U slučaju zemalja u razvoju, svakako, je veliko ograničenje nedostatak kvalifiko-vanih ljudi. Rezultat je nedostatak neophodnih kapaciteta koji se zahtevaju za sprovođe-nje socijalnih reformi i primenu novih socijalnih politika.

Četvrto, uprkos važnim razlikama između pojedinih zemalja, koje čine politiku procesa decentralizacije sa veoma različitim sadržajem, civilno društvo dobija nov značaj u odnosu na procese decentralizacije. Uključivanje civilnog društva je neophodno za do-stizanje političke, administrativne i finansijske decentralizacije i da učini lokalni razvoj efikasnim instrumentom socijalno-političke reforme.

Peto, uloga nacionalnih kultura, vrednosti i institucija je kritična ako se dugoročno posmatra proces socijalne reforme i primena efektivnih socijalnih politika. One se uzaja-mno osnažuju, oblikujući jedna drugu u procesima reforme.

REFORME SOCIJALNE POLITIKE I SIGURNOST LJUDI

Globalizacija menja način na koji vlade, međunarodne agencije i civilno društvo gledaju na razvoj uopšte i na socijalne politike posebno. U tom smislu, globalizacija ima značajne i direktne efekte na proces socijalne reforme pomoću kojih vlade, koristeći kom-binaciju politika i instrumenata, stavljaju ekonomski razvoj na uslugu ciljeva ljudskog razvoja. Socijalna reforma je tako sredstvo kojim društva štite i unapređuju ljudski život i dignitet, suštinu ljudske sigurnosti (IDB-UNDP 1993; UNDP 1994).

U današnjem globalnom društvu, uništavanje okoline, etnički sukobi, ili nedo-statak političke demokratije, su problemi koji ne mogu biti zaustavljeni ili ograničeni nacionalnim granicama (Haq, 1994: 2), niti se mogu razumeti bez razmatranja njihovog uticaja na “kako ljudi žive i dišu u društvu, kako slobodno vrše sopstvene izbore među mnogima, koliko pristupa imaju tržištu i socijalnim mogućnostima i da li oni žive u konfliktu ili u miru” (UNDP, 1994: 23).


Globalizacija tako radikalno menja pravičnost, kvalitet i važnost postojećih eko-nomskih, političkih i socijalnih sistema, kao i procesa i mogućnosti koje su osnova za ostvarivanje ljudske sigurnosti. U tom kontekstu, napori vlada da zaštite njihova sopstve-na društva od spoljnih uticaja postaju neplodni.

U globalnom društvu, procesi socijalne reforme kao sredstva da se unapredi sigur-nost ljudi treba da preispitaju ljudsku dimenziju globalizacije i shvate njene implikacije na socijalni razvoj. Bar tri šira razmatranja razvoja moraju se imati na umu u takvom poku-šaju. Prvo, kao rezultat globalizacije, javne politike su više međuzavisne nego u prošlosti, i u zemljama i među njima. Promene u strukturi moći, koje se pojavljuju iz transformacija u proizvodnji i novoj podeli rada, promene u strukturi potrošnje i u tehnologiji, jednako sustižu razvijene i zemlje u razvoju, duboko utičući na domaća ponašanja i potrbe.

Drugo, fiskalno obuzdavanje širom sveta vodi drastičnim redukcijama u ključnim programima uključujući internacionalnu pomoć kao i pomoć koja je tradicionalno deo nacionalne države blagostanja. Brige građanskih društava izazvane dilemom da li je mo-guće održati postojeći standard blagostanja, i rastućom nezaposlenosti i podzaposlenosti, izazivaju porast, pre svega među industrijalizovanim zemljama, uzbuđenja oko njihove sopstvene ranjivosti i njihove međuzavisnosti od sudbine manje razvijenih regiona sveta.

Ti fenomeni su otkrili potrebu da se oblikuju politike koje se bave različitim pi-tanjima uključujući zdravlje, pravdu, zaposlenost, obrazovanje i stručno osposobljavanje, monetarne mere, tehnološke inovacije, i socijalno obezbeđenje i blagostanje na jedan integrisan način. U odnosu na to, sigurnost ljudi i u razvijenim i zemljama u razvoju postaje zavisnija od kapaciteta zemlje da usvoji integrisan pristup u dizajniranju njenih procesa socijalne reforme i u pronalaženju efektivnih sredstava i alata da se maksimizi-raju resursi, dostignu ključne beneficije i proceni uticaj na ljudski razvoj. Integracija u tom smislu je više od uvođenja socijalne dimenzije ili varijabli u ekonomske politike. To pre implicira menjanje konceptualizacije ekonomskog rasta prema viziji u kojoj ljudski i socijalni razvoj nisu rezidualni već određujući faktori političke reforme. U praksi, to uključuje pronalaženje novih oblika konsultacije, participacije i konsenzusa na svim ni-voima procesa stvaranja politike.

Treće, postoji rastuće saznanje da je usvojeni ekonomski standard pomoću koga zapadna društva mere njihove kapacitete da bi obezbedili uslove koji favorizuju ljudsku sigurnost “jednostavno neodgovarajući alat za analizu i propisivanje politika koje će in-dukovati razvoj” (North, 1994). Implikacije za socijalnu reformu, od saznavanja da su neoklasične ekonomike nedovoljne da objasne ljudsko ponašanje i socijalne odnose, su dalekosežne (Buarques, 1993).

Mada ekonomija daje prožimajući i efikasan instrument analize, koji činioci politike ne mogu da ignorišu, ekonomisti počinju da prihvataju da “fundamentalni cilj ekonomskog razvoja nije ekonomski rast, već unapređenje ljudskog blagostanja - što mi često zovemo ljudski razvoj, ili socijalni razvoj” (Birdsall, 1993: 1). U dužem periodu, ta promena u gledi-štu će verovatno imati trajan i zdrav uticaj na redizajn sistema socijalne i ljudske sigurnosti.

Hinsley tvrdi da “u budućnosti, uloga nacionalnih vlada mogla bi da bude defi-nisana sve više u smislu socijalne politike. Kako ekonomska regulatorna uloga postaje transnacionalna, suština suvereniteta može biti interpretirana kao sposobnost da se održe


i zaštite životni standard, socijalna prava i socijalni odnosi, i da se razvije socijalni kapital u nacionalnoj zajednici” (Hunsley, 1992).

Mahbub ul Haq rezonuje u tom pogledu da “nacije treba da promisle novu struk-turu sigurnosti - baziranu ne na strategijskim alijansama i ravnotežama moći već na novim paradigmama ljudskog razvoja” (Haq, 1994: 7-8). U tom pogledu, novo značenje ljudske sigurnosti počiva na kapacitetu sveta da podnese četiri revolucionarne promene: revolucija u konceptu razvoja u kome ključno pitanje nije rast per se već njegov karakter i distribucija; revolucija u partnerstvu između Severa i Juga, koje je bazirano na pravdi a ne na milosrđu; revolucija u gobalnoj vladi koja mora biti izgrađena na novim globalnim institucijama; i revolucija u evoluciji globalnog, civilnog društva koje će preneti moć ra-zvoja na akcije stanovništva.

ULOGA DRŽAVE U REFORMI SOCIJALNE POLITIKE U KONTEKSTU GLOBALIZACIJE

Iako globalizacija može pružiti nekim zemljama mogućnosti ekonomskog rasta, ona takođe uključuje rizik ugrožavanja pokušaja drugih da prave nezavisne političke odluke. Jedan od rizika globalizacije je njena uloga kao instrumenta u širenju pogleda »novog svet-skog poretka«, koji teži homogenizaciji u »dobroj upravi« (World Bank 1992), i u njeno ime potvrđuje nevolje i dobrobiti odluka nacionalne politike i institucionalnih promena.

U tom kontekstu, politike, političari i oni koji donose odluke su često bili prisi-ljeni da ne usvoje politike suprotne tom verovanju. Pitanja kao okruženje, ekonomsko podešavanje, etnički sukobi, predominacija tržišta, dominacija tehnologije u proizvodnji i rasipnička potrošnja su ogoljeni do njihovih ideoloških korena i tretiraju se kao feno-meni sa socijalno neutralnom argumentacijom sami za sebe. Malo pažnje je poklonjeno efektima tih faktora na ulogu i suverenitet države i drugih ključnih socijalnih institucija, i na integritet porodične strukture i tradicionalnih zajednica, ili na važnost kulturnih vrednosti i normi u socijalnoj integraciji i nacionalnoj izgradnji.

Nigde to nije više evidentno nego u zemljama u razvoju koje se brzo kreću na putu postajanja osposobljenim u globalnom tržištu. Sektori društva u nekim od zemalja u razvoju koje imaju najbrži rast, ispoljavaju sve veću zabrinutost oko modela društva koji sledi u eri poststrukturalnog podešavanja. Mada te zemlje svedoče o ubrzanom ekonom-skom rastu bez socijalne pravičnosti, njihove države su nesposobne da definišu puni cilj socijalnih, ekonomskih i političkih reformi koje moraju da preduzmu. Pun cilj socijalnih raformi nisu definisale ni zemlje u tranziciji.

Tako, izlaganje o globalizaciji, koje nudi više i bolje mogućnosti za rast i moderni-zaciju u globalnom društvu, takođe propagira korektnu viziju sveta, koja čini da dijalek-tika slaganja i kontradikcije utiču, da uloga države u socijalnim promenama bude nepri-hvatljiva. Nije neobično, na primer, pronaći da su teškoće sa kojima se suočavaju države u mnogim zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji u preduzimanju socijalnih reformi često objašnjene kao odluke loše vlade, korupcije, nedostatak mehanizma podnošenja računa javnosti i odbojnosti da se usvoje preporučene alternative, da se poveća ukupna ekonomska efikasnost. Mada u tome ima neke istine, to je parcijalan pogled na probleme sa kojima se većina zemalja u razvoju susreće u primenjivanju procesa reforme.


U ispitivanju uloge države u socijalnoj reformi u kontekstu globalizacije, važno je razmotriti da novi oblici međuzavisnosti među zemljama mogu lako imati za re-zultat veće socijalne ranjivosti najslabijeg u smislu državne autonomije. Pošto globa-lizacija uzima »važne aspekte donošenja odluka iz ruku nacionalnih država, a postoji rastući broj problema globalnog razvoja koji zahtevaju odgovore globalne politike« (Kaul, 1994: 7), potrebe za promenama u vladinim strukturama donošenja odluka se javljaju na licu mesta, brže nego što država i socijalne institucije mogu da odgovore i da se prilagode.

Osnovni trendovi koji karakterišu današnje globalno društvo, u kome je tržište predominantan princip razvoja i dobre vlade i u kome država pati od progresivnog razaranja njene socijalne uloge, važni su faktori u objašnjavanju uslova za reformu sa kojom se najranjivije zemlje suočavaju krajem 20. i početkom 21. veka. Dominantna ideologija tržišta je bazirana na utopijskom gledanju da društva, nacionalna i globalno, mogu biti vođena u skladu sa potrebama tržišne racionalnosti, dopuštajući da tržište postane centralna tema razmišljanja, ne samo u ekonomskim već i javnim politikama, da pomeri ključne etičke teme razvoja na drugo mesto, što naglašava odgovornost za socijalni i ljudski razvoj (Goodin, 1993). Ekonomija kao determinantno sredstvo po-staje odvojena od socijalne etike kao determinante ciljeva (Hausman and McPherson, 1993: 672-679). To podrazumeva da se »ostatak« (npr., društveni, politički i kulturni domeni) podešavaju promenama koje je uredilo tržište (Amin, 1993:16). Državne socijalne ustanove u odnosu na tržište postaju sporedne. Ali, iz perspektive socijalnog razvoja, ponašanje ekonomskih izvršilaca i rezultati takvog ponašanja moraju biti vo-đeni kolektivnim zajedničkim principima etike.

Česti nedostatak poklanjanja pažnje tim principima, vodi ka tome da izlazi ekonomske politike i njihove posledice budu viđeni kao prirodni rezultat čisto tehnič-kog ili naučnog načela. Slično, veza između ekonomskih i socijalnih politika je često napravljena na bazi pretpostavki o tome šta su to sve razvoj i društvo, što često ide neprovereno u smislu njihovih moralnih temelja.

Centralno za društvenu ulogu države u zemljama u tranziciji, kao i u zemljama u razvoju je njen autonomni kapacitet da povrati poverenje u vođenje javnih finansija, kontrolu javnog socijalnog trošenja i unapređenje njene uloge kao političkog medija-tora. Svi ti elementi su suštinski u sprečavanju da globalizacija rezultuje u povećanom socijalnom razaranju i u izručenju potreba socijalnog sektora u sekundarni status. Problem je kako zaštititi državnu autonomiju u njenim propagandnim, regulacionim i normativnim funkcijama u procesu socijalne reforme. To uključuje, na primer, pro-nalaženje puteva osiguranja efektivne integracije ekonomskih i socijalnih politika, smanjenje međusektorskih dupliranja, prenošenje odgovornosti socijalnog sektora na civilno društvo i postizanje konsenzusa u identifikaciji prioriteta socijalne reforme. Problem integracije ekonomske i socijalne politike i dalje je aktuelan kako u zemljama u razvoju, zemljama u tranziciji, tako i u razvijenim zemljama tržišne privrede.


LiTeraTUra

Amin, S. 1993. South letter. United Nations Research Institute for Social Development (UNRIDS), Geneva, Switzerland, (Spring/Summer, 1993). Published by the South Centre, no. 17.

Birdsall, N. 1993. Social development is economic development. The World Bank, Washington, D.C., WA, USA. Working Papers (March) HROWP 1.

Buarque, C. 1993. The end of economics? Ethics and the disorder of progress. Zed Books Ltd, London, UK.

Bohnisch, L., H. Arnold, W. Schroer, 1999. Sozial Politik, Juventa, Munchen.

Čekerevac, A. 1992. Socijalna politika u razvoju društvenih delatnosti u zemljama istočne Evrope, doktorska diertacija, Univerzitet u Beoogradu.

Čekerevac, A. 1997. Socijalna politika savremanog sveta, monografija Ka savremenom društvu - procesi tranzicije, FPN, Beograd.

Čekerevac, A. 1997a. Siromaštvo u razvijenim zemljama tržišne privrede, Zbornik radova, Socijalni rad i socijalna plitika, FPN, Beograd.

Čekerevac, A. 2005. Međunarodna socijalna politika, Beograd.

Deacon, B., i dr. 1997., Global Social Policy: International Organisations and the Future of Welfare, London : Sage

Decon, B. 2003. Global Social Governance Reform: From Institutions and Policies to Networks, Helsinki.

Frerich, J. Frey, M. 1996, Handbuch der Geschichte der Sozialpolitik in Deutschland Bd. 1. Munchen.

Goodin, R.E.1993. Moral atrophy in the welfare state. Policy Science, (26), 63–78.

Haq, Mahbub ul.1994. New imperatives of human security. Roundtable on global change. United Nations Development Programme (UNDP), Stockholm, Sweden, Social Conflict or Harmony? (22–24 July).

Harris, R.G.; Richards, J.; Brown, D.M.; McCallum, J. 1994. Paying our way: The welfare state in hard times. C.D. Howe Institute, Toronto, ON, Canada.

Hausman, D.H.; McPherson, M.S. 1993. Taking ethics seriously: Economics and contemporary moral philosophy. Journal of Economic Literature, 31( June), 671–731.

Hirst, P.; Thompson, G. 1992. The problems of 'globalization': International economic relations, national economic management and the formation of trading blocs. Economy and Society, l (21), no. 4 (November), 357–395.

Hunsley, T. M. (1994), Discussion comments, Comments prepared at a meeting entitled Social policy in a global society: Parallels and lessons from the Canada-Latin America experience, held in Ottawa, Canada from 26 to 28 October 1994. International Development Research Centre, Ottawa, Canada

Hunsley, T.M. ed. 1992. Social policy in the global economy. Queen's university. School of Policy Studies, Kingston, ON, Canada.

IDB/UNDP (Interamerican Development Bank/United Nations Development Programme). 1993. Social reform and poverty. Towards an integrated development agenda. IDB-UNDP, Washington, D.C., WA, USA.

Kaul, I. 1994. Human security: The need for a new security council. Roundtable on Global Change. Change: Social Conflict or Harmony? United Nations Development Programme (UNDP), Stockholm, Sweden. Participant Paper no. 32 (22–24 July).

Korany, B. 1994. End of hostory. or its continuation and accentuation? The global South and the »new transformation« literature. Third World Quarterly, 15 (1).


Kuznecov, V. 1998. Što takoe globalizacija? Mirovaja ekonomika i meždunarodnie otnošenija, 1998, No 3.

Mishra, R., 1999., Globalization and the Welfare State, Cheltenham: Edward Elgar

North, D. 1994. Economic performance through time. American Economic Review, ( June), 359–368.

Opielka, M. 2004. Sozialpolitik, Grundlagen und vergleichende Perspektiven, Rowohlt Verlag, Hamburg.

Petrella, R. 1991. Mondialisation de l'economie et contrat social — une meme logique inegalitaire sur toute la planete. Le Monde Diplomatique, ( January).

Pilić-Rakić, V., 1994., Štrajkovi i sindikati u periodu tranzicije, Nova misao, Beograd

Raczynski, D., (1994), Discussion comments, Comments prepared at a meeting entitled Social policy in a global society: Parallels and lessons from the Canada-Latin America experience, held in Ottawa, Canada from 26 to 28 October 1994. International Development Research Centre, Ottawa, Canada

Shaw, T.M. 1994. Beyond any new world order: The South in the 21st century. Third World Quarterly, 15(1), 139–146.

UNDP (United Nations Development Programme). 1994. Human development report 1994. Oxford University Press, New York, NY. USA.

UNRISD, 1995., States of Disarray: The Social Effect of Globalisation, Geneva: UNRISD.

Vergara, C., 1994. Discussion comments, Comments prepared at a meeting entitled Social policy in a global society: Parallels and lessons from the Canada-Latin America experience, held in Ottawa, Canada from 26 to 28 October 1994. International Development Research Centre, Ottawa, Canada

World Bank, The. 1992. Governance and development. The World Bank, Washington, D.C., WA, USA.

Yeates, N., 2001. Globalization and Social Policy, SAGE Publications, London.

ana Čekerevac

GLoBaLiZaTion and SociaL PoLicY reFormS

Abstract

Globalization is a complex process that links economic, political, social and cultural factors, which interact on the world’s level thanking to the expansion of knowledge, information, trade and technology across geo-graphic borders and poles of economic activity. influences provoked by globalization are expressed through serial of changes in social, economic, cultural and political fields. changes in social state are linked to global-ization, whereas it is of decisive importance for processes of social policy reforms in some parts of the world. regardless their levels of develop-ment, differences among countries are large and a common conclusion on their access to social reforms can not be easily drawn from comparative perspective. nevertheless, there are similarities that help identifying tasks, and, above all, identifying traps which one might face with while creating social policy in the world where globalization has become the prevailing


context of human development. Social policy created in highly developed countries is not universally applicable.

GLOBALIZACIJA I REFORME SOCIJALNE...

Documents

Transcript of GLOBALIZACIJA I REFORME SOCIJALNE...