15/2013jun / lipanj

BHSC

Inicijativa za REKOM

2

IMPRESSUM!Glas je publikacija Incijative za REKOM koja izlazi jednom meseno.Svi brojevi dostupni su na veb sajtu ZaREKOM.org.Vesti o Incijativi za REKOM se mogu pratiti i na Facebook profi lu: http://www.facebook.com/ZaREKOM.PerKOMRA.ForRECOM, kao i na Twitteru: @ZaREKOMPerKOMRAKontakt: email: regional@zarekom.org; Tel: +381 (0)11 3349 766; Fax: +381 (0)11 3232 460; Mob: +381 (0)63 393 048Beograd, Za izdavaa: Fond za humanitarno pravo, ISSN 2334-6728 COBISS.SR-ID 512388023

!Glas Inicijative za REKOM.

God-1, br.1 (2011) - . Beograd : Fond

za humanitarno pravo, 2011-. 22 cm

Dostupno i na: http://zarekom.org/

Glas-Inicijative-za-REKOM/index.sr.html.

- Broj 1 (2011) na srp., od br. 1 (2012) na

srp., hrv. bos. i crnogorskom jeziku.

Izlazi i engl., alb. i slov. izdanje

ISSN 2334-6728 = !Glas Inicijative

za REKOM

COBISS.SR-ID 512388023

1SADRAJ

UVODNIK!Pomirenje na lokalnom nivou....................2

AKTUELNO - NOVOSTI O REKOM-u!IX Meunarodni forum za tranzicionu pravdu: Pomirenje u postjugoslovenskim zemljama..................4

!Kardinal Pulji primio delegaciju Koalicije za REKOM................5

AKTUELNO!Pomirenje u regionu nekadanje Jugoslavije

!Jeton Neziraj: Patnje koje smo drugima izazvali................. 6

!Sanja Pesek: Iskupljenje za kolektivni zloin: o pomirenju.................8

!Predrag Luci: Trafikantovi fragmenti o pomirenju................. 12

!Svenka Savi: Moemo mnogo, sada i ovde.................14

!Wolfgang Klotz: Politika i pomirenje.................17

!Adriatik Kelmendi: Suoavanje sa prolou i suoavanje sa sadanjou.................20

!Florence Hartmann: Suditi i oprostiti dravno nasilje: dve oprene ili komplementarne prakse?................. 23

INTERVJU: Fra Ivan arevi.................26

GLAS RTAVA!Svedoenje: Neda Striber.................30

Evropska Komisija. Ovaj dokument je izdat uz finansijsku podrku Evropske unije. Sadraj ovog dokumenta iskljuiva je odgovornost Koalicije za REKOM i Fonda za humanitarno pravo kao nosioca projekta i ne moe se ni pod kojim okolnostima smatrati da odraava stav Evropske unije.

Inicijativa za REKOM

Kako razumemo pomirenje?

U Srbiji, na zvaninom i drutvenom nivou, preovlauje miljenje da su sve strane u ratu inile ratne zloine, te da je za pomirenje bitno priznavanje da su sve drave jednako odgovorne. Jelena Suboti pravilno primeuje da srpski politiari shvataju pomirenje kao trampu, pristajanje da sude svojim dravljanima (ili da ih predaju Hakom tribunalu) samo ako Haki tribunal i sudovi u regionu potvrde, osuujuim presudama, zloine prema Srbima. Ako toga nema, kao u sluaju Gotovine i Haradinaja (oslobaajue presude), onda

je to kraj pomirenja, kako kau srpski politiari.

U BiH imamo veoma sloenu situaciju. U Republici Srpskoj, politiari i javnost dele stavove zvanine Srbije, s tim to se, za razliku od Srbije, institucionalno poriu presuene injenice koje se odnose na genocid u Srebrenici. U tom smislu, iz ugla sadanje vlasti u RS, pomirenje je mogue samo preko revizije sudskih postupaka, tokom koje e biti

utvrene injenice da u Srebrenici nije poinjen genocid. U Federaciji BiH, udruenja rtava smatraju da je za pomirenje bitno da Srbija prizna da je izvrila agresiju na BiH i genocid u Srebrenici. Politiari Federacije BiH su manje radikalni od bonjakih udruenja rtava i meki od srpskih politiara (iz Srbije), te oslobaajue presude (Periiu, Staniiu i Simatoviu) ne shvataju kao katanac pomirenju nego kao opasnost za pomirenje.

Predlogom Strategije tranzicijske pravde u BiH3, predvieno je formiranje zvaninog Foruma za traenje istine, koji bi imao zadatak da podstie kompatibilne pripovesti o prolosti, zasnovane na dijalogu. Prema tom predlogu, razliito vienje dogaaja u prolosti, zasnovano na dijalogu, otvara prostor za pomirenje etniki podeljenog drutva u BiH.

U Hrvatskoj, udruenja branitelja i porodica rtava dele miljenje da je pomirenje mogue pod uslovom da Srbija prizna agresiju, da otkrije tajne grobnice u kojima su sahranjene hrvatske rtve i da se sudi komandantima bive JNA.

U Crnoj Gori, javnost i aktuelna vlast imaju isti stav da je za pomirenje vano priznavanje drugih rtava. Meutim, suenja za ratne zloine u toj dravi ozbiljno odstupaju od tog stava. Jo uvek nema nijedne pravosnane presude za ratne zloine nad rtvama hrvatske, bonjake ili albanske nacionalnosti, to dovodi u sumnju pomenuti politiki stav.

Na Kosovu, albanska javnost i udruenja albanskih rtava su jednoglasni da je preduslov pomirenja da Srbija prizna i izvini se za ratne zloine nad Albancima, i da preda posmrtne ostatke jo oko 1.300 Albanaca. Na IX Meunarodnom forumu za tranzicionu pravdu, odranom 17-18. maja 2013. u BiH, uesnici sa Kosova izneli su miljenje da je za pomirenje, osim priznavanja rtava sa obe strane, bitno i da Srbija politiki prizna Kosovo.

Nataa Kandi

Godinama posle rata, pomirenje se u iroj javnosti, a posebno u okviru udruenja rtava u BiH, vezivalo za junoafriki proces pratanja i amnestiranja ratnih zloinaca, zbog ega je i sama re pomirenje izazivala negativan stav. Dva pokuaja da se osnuje Komisija za istinu i pomirenje u BiH, prvi put 1997. godine i drugi, 2005. godine, su naila na otpor organizacija civilnog drutva, naroito udruenja rtava. Postmiloevieva Srbija je 2001. godine osnovala Komisiju za istinu i pomirenje, nastojei da ubedi meunarodnu zajednicu da je komisija za otkrivanje istine bolji put prema pomirenju nego krivina pravda. Komisija je nakon godinu dana prestala sa radom, a da nije imala nijednu aktivnost. U to vreme, Haki tribunal je bio protiv formiranja komisije za pomirenje, kako nacionalne, tako i regionalne, upozoravajui da bi aktivnosti komisije mogle ugroziti istrage i mandat Tribunala. Vremenom je Haki tribunal prestao da se protivi lokalnim inicijativama za pomirenje, pozdravljajui ih kao podrku svojim naporima za uspostavljanje pomirenja u regionu bive Jugoslavije. Jelena Suboti1 vrlo precizno zapaa da je Haki tribunal, u nedostatku zvaninih lokalnih mehanizama u oblasti restorativne pravde, proirio svoj mandat (utvrivanje krivine odgovornosti optuenih), i postao glavni instrument tranzicione pravde. Domai tuioci i sudije, posebno u BiH i Srbiji, su podrali irenje funkcija i ciljeva Hakog tribunala iz pragmatinih razloga posluilo im je da se oni na lokalnom nivou predstave i kao zastupnici pravde za rtve, iz svoje i drugih etnikih zajednica. Tako da iz ugla Hakog tribunala2, drava i javnosti u regionu bive Jugoslavije, suenja za ratne zloine jesu glavni mehanizam suoavanja s prolou, s najveim potencijalom za pomirenje. Naravno, to novo tumaenje krivinih sudova doprinelo je potpunoj marginalizaciji potreba rtava i drutva za drugim vidovima pravde.

U Makedoniji nema suenja za ratne zloine. Postoji interes udruenja rtava i manjeg broja nevladinih organizacija za ueem u regionalnim inicijativama za pomirenje.

U Sloveniji postoji jaka podrka civilnog drutva da se pitanje izbrisanih razmatra u okviru regionalnog utvrivanja injenica i kazivanja istine.

REKOM

Iako je podrka meunarodne zajednice i civilnog drutva suenjima za ratne zloine neupitna, ipak je Inicijativa REKOM okupila znaajan broj organizacija civilnog drutva (1.950), i podrku 545.000 graana, oko ideje o potrebi da se injenice o ratnim zloinima, rtvama i poiniocima utvrde i javno saopte na regionalnom nivou. Inicijativa REKOM je najvie odmakla u definisanju naina i aktivnosti koji doprinose pomirenju. Opteprihvaeno je u javnosti i na politikom nivou da je javno priznanje rtava preduslov pomirenja u regiji nekadanje SFRJ. Inicijativa REKOM ima potencijal da pomogne dravama da izvre taj istorijski zadatak, dokumentovanjem svake pojedinane rtve koja je izgubila ivot u ratu ili u najdirektnijoj vezi sa ratnim zbivanjima, kao i okolnosti u kojima je oko 130.000 ljudi izgubilo ivot. Presuene injenice, koje se odnose na rtve ratnih zloina, poinioce, i ljudske gubitke u vojnim akcijama, jesu od velikog znaaja za pomirenje, bez obzira na pravne odluke i zakljuke Hakog tribunala i domaih sudova.

Autorka je koordinatorka Inicijative za REKOM i lanica tima javnih zagovaraa za osnivanje REKOM

U Bosni i Hercegovini, na planini Jahorina je 17. i 18. maja 2013. godine odran IX Meunarodni forum za tranzicionu pravdu pod nazivom "Pomirenje u postjugoslovenskim

zemljama". Forum, u organizaciji Koalicije za REKOM, okupio je 220 predstavnika organizacija civilnog drutva, rtava, umetnika, predstavnika verskih zajednica i naune zajednice, kako bi iz razliitih perspektiva razgovarali o napretku u ostvarivanju posleratnog pomirenja. Izvetaj sa ovog skupa moete preuzeti na http://www.zarekom.org/vesti/Pomirenje-u-postjugoslovenskim-zemljama-IX-Medjunarodni-forum-za-tranzicionu-pravdu-izvestaj.sr.html.

Nadbiskup metropolit vrhbosanski kardinal Vinko Pulji, 16. svibnja 2013. primio je delegaciju Koalicije za REKOM u sastavu: regionalna koordinatorica procesa REKOM Nataa Kandi, Nikola Kneevi iz Centra za istraivanje religije, politike i drutva te kazalini redatelj Dino Mustafi. U razgovoru je sudjelovao i generalni vikar Vrhbosanske nadbiskupije mons. mr. Luka Tunji.

Predstavnici Koalicije za REKOM upoznali su kardinala Puljia s radom Koalicije i naporima glede uspostave regionalne komisije za utvrivanje injenica o svim zloinima koji su poinjeni na prostoru bive Jugoslavije od 1991. do 2001. godine. Napomenuli su da Koalicija za REKOM okuplja vie od 1800 organizacija civilnog drutva, pojedinaca iz svih drava nastalih raspadom bive SFRJ meu kojima su i udruge roditelja i obitelji nestalih osoba, veterana, novinara, predstavnika manjinskih etnikih zajednica, organizacija za zatitu ljudskih prava i sl. Izrazili su uvjerenje da je Koalicija u stanju pokazati da su sve rtve vrijedne potovanja i da zasluuju meunarodno priznanje i dignitet.

Kardinal Pulji je naglasio vanost pratanja, povjerenja i pomirenja utemeljenog na istini u ovom procesu te postavljanja zdravih naela s tim da u centru vrijednosti bude ovjek. Naglasio je da razliitost ne smije biti izvor sukoba. Kazao je i da su povijesne injenice vaan faktor te da je teko raditi na izgradnji povjerenja bez prihvaanja injenica. Istaknuo je da je optereenost ideologijom i mitologijom opasnost za drutvo, ali i da se ne bi smjelo promicati sinkretizam nijeui razliitost. Ne ideologiziranje rtava, ve njihovo potivanje, naglasio je kardinal Pulji zahvaljujui lanovima delegacije na dolasku i dajui podrku u ostvarivanju njihova projekta.

17.05.2013.

U duhu IX-og Meunarodnog foruma za tranzicionu pravdu odranog u Bosni i Hercegovini prolog meseca, koji je bio posveen temi pomirenja na prostoru bive SFRJ, ovaj broj !Glasa Incijative za REKOM posveen je istoj temi. Za !Glas su pisali akademski strunjaci, eskperti, umetnici, i kolumnisti iz regiona i inostranstva.

Izgleda da se apsurdnost svakog rata vidi tek nakon to se on zavri. Onda kada se ublae strasti, sednemo, udahnemo duboko i prisetimo se da je sve to to se dogodilo besmisleno. Prisetimo se i shvatimo da su postojali i drugi naini, da je bilo i drugih mogunosti osim onog prolivanja krvi, meusobnog varvarstva i nanoenja patnje drugima. Ovaj proces

seanja i razumevanja onoga to se desilo izmeu ostalog pomae, olakava i umetnost.

Pre dve godine, kada sam posetio Muzej genocida u Kigali, Ruanda, sa eljom da pravilno shvatim svu tu istoriju krvoprolia koje je iza sebe ostavilo milione rtava, doao sam do trenutka kada vie nisam pratio injenice - tupo sam posmatrao kosti naslagane kao drva, slike, odeu i sve stvari rtava. Naspram tog stravinog prizora, svaka druga informacija, karta ili beleka o genocidu izgledala je nevano.

Meutim, iza ovog turistikog pogleda koji moemo imati, krije se saznanje da u svakom ratu postoje agresor i rtva, to je jasno. O tome svedoi bol koja ostaje iza njega, bol koju nosimo kao krst na leima. Bol zbog ljudskih gubitaka, razaranja, silovanih ena, osakaenih mukaraca i dece.

Na drugom spratu Muzeja genocida u Kigali, nalazi se itav jedan deo sa natpisom Ostali genocidi u svetu. Tu su bili i Bosna i Kosovo. Posle toliko godina nakon zavretka rata na

Kosovu, na drugom spratu u Muzeju genocida u Kigaliju, u jednoj maloj sobi, sedeo sam i plakao okruen uasnim slikama rata u Bosni i na Kosovu. Dua mi se slomila zbog izgubljenih prijatelja, lanova porodice i ljudi koje sam poznavao, ali i zbog onih koje nisam znao. U Kigaliju, u toj maloj sobi muzeja, sedeo sam i gorko plakao zbog tih ljudi koje vie nema.

Umetnost nam moe koristiti kao jedna mala soba rata, konflikta i besmislene mrnje. Jedna mala soba koja treba da nas podseti

na prolost i u isto vreme da nam probudi svest o budunosti.

Ali, iza ove lepe prie o ulozi umetnosti, izgleda da divljem Balkanu vie lei neka druga pria. Pria o robovlasniku koji ide u pozorite i plae kao dete kada gleda predstavu o okrutnim postupcima nad crnim robovima. Uprkos tome, robovlasnik po povratku kui prebije svog crnog roba koji nije izvrio nareene poslove.

Utopljenima u starim ukorenjenim mrnjama, za Balkance umetnost je kao one bajke sa kraljem.

U Beogradu 2011. godine pratio sam probe predstave Patriotski hipermarket, jednog zajednikog projekta albanskih i srpskih umetnika produkcije Multimedia Centra Pritina i Kulturanove iz Novog Sada. Posle jedne scene koju je napisala moja koleginica, srpski dramski pisac - scene koja govori o ubistvu jednog srpskog mladia na Kosovu - postavio sam pitanje mojim kolegama Albancima: I, ta mislite o ovoj sceni? Odgovor je bio: boli i situacija ove scene nije verodostojna. Zatim, posle jedne druge sline scene koju sam ja napisao i u kojoj su rtve bili tri albanska mladia, ponovo sam pitao glumce Albance: I, ta mislite? A oni su naravno odgovorili: Ovo je u redu, ovo je veoma dobra scena, autentina.

Naravno, takvu percepciju, ali s druge strane, imali su i glumci Srbi.

Umetnost u ovim krajevima se uvek bavila bolom izazvanim od drugih, ali je retko imala

hrabrosti da se bavi bolom kojeg smo izazvali drugima.

Nedoumice koje smo imali tokom realizacije predstave "Patriotski hipermarket bile su velike. Kako da tretiramo rat? ta bi mogao biti kompromis dve strane sa potpuno suprotnim perspektivama - albanske i srpske? ta pozorite sme da dokumentuje, a ta ne? ta poruujemo publici ovom predstavom? Da je rat lo? Da su Srbi krivi za rat na Kosovu? Da treba da zaboravimo na prolost i okrenemo se budunosti? Pomirenje?

Sve su ovo politike i moralne nedoumice od kojih nema gde da pobegne na politiki angaovanim projektima. Posebno na onim koji se bave prolou, ratom ili, u ovom konkretnom sluaju, kompleksnom albansko-srpskom istorijom.

Mrzimo doktora koji treba da operie nau ranu iako smo sasvim svesni da nas on u stvari lei. Mrzimo doktora jer nas boli rana koju otvara.

Umetnici koji su angaovani u ovakvim regionalnim saradnjama ili ija dela raspravljaju o ovakvim tekim temama, kao to je to sluaj sa "Patriotskim hipermarketom, esto su predmet stigmatizacije i niskih udaraca. To je zato to ti umetnici dotiu rane koje nas bole, iako smo svesni da emo se samo na taj nain izleiti od mrnje koja nam se nagomilala u grlu.

Autor je dramaturg i bivi direktor Kosovskog nacionalnog teatra

Praktiari i teoretiari tranzicione pravde ve vie od dve decenije raspravljaju o tome da li su istina i pravda spojive sa pomirenjem. Pragmatino posmatrano, oni zapravo pokuavaju da utvrde koji od dva glavna instrumenta tranzicione pravde (sudski procesi i komisije za istinu) je bolje opremljen da odgovori na nepravde iz prolosti. Zagovarai komisija za istinu smatraju da je taj, relativno novi instrument, u stanju da ojaa civilno drutvo i ostvari restorativnu pravdu koja se ne bavi toliko kanjavanjem poinilaca, koliko obnovom

ravnotee i naruenih odnosa, drutvenim ozdravljenjem, harmonijom i pomirenjem (Elizabeth Kiss). U skladu sa tim, komisije za istinu su u strunoj javnosti prihvaene kao moralne i humane, a ne iskljuivo kao pravni instrument ili sredstvo. Zato njihovi zagovarai naglaavaju da je restorativna, a ne retributivna pravda, ta koja zapravo doprinosi obnovi drutva. Iskljuivi fokus na kanjavanju poinilaca, kako tvrde, samo oteava zadatak restorativne pravde.

Protivnici restorativne pravde smatraju da je ona konceptualno zbrljana i politiki nelegitimna. Oni tvrde da konfrontacije do kojih dovodi zapravo samo produbljuju i naglaavaju postojee drutvene tenzije. Njihov stav je da krivini sudski procesi jednostavno nemaju alternativu oni se rukovode vladavinom prava kao okvirom za utvrivanje odgovornosti za neizreciva dela, prevenciju buduih povreda, ali i stvaranje formalnog, javnog zapisa o prolosti, kako pokuaji unitenja itavih grupa ljudi ne bi unitili i njihova seanja.

Meutim, retributivna pravda preko sudova kao svog osnovnog pravnog mehanizma bavi se direktno poiniocima, a ne rtvama. U sudskim postupcima, svedoanstva rtava primarno se koriste za dokazivanje krivice optuenih, a ne za potvrdu patnji koje su pretrpele. tavie, priznanje nanetih nepravdi ili popis rtava i nestalih u ratu nisu u nadlenosti nijednog suda. Dok suenja doprinose uspostavljanju autoritativnih pravnih naracija o malom broju najstranijih zloina, komisije za istinu tee tome da zvanino proklamuju i javno otkriju istinu koja se direktno tie ne samo pojedinanih rtava, ve i drutva kao celine.. . .

U Srbiji, institucije retributivne pravde su iskoriene kao odreeni vid odgovora na naslee prolosti, odnosno za utvrivanje individualne krivice relativno malog broja pojedinaca (iz te zajednice, tj. etnike grupe), to je dovelo do stvaranja mita o nevinosti veine. Uprkos injenici da su meunarodni i lokalni sudovi podigli krivine optunice protiv vie poinilaca, uloga njihovih saputnika je uglavnom bila ignorisana. Profesor prava Laurel Fletcher je u vezi sa tim lucidno primetio da meunarodne krivine presude izdvajaju i stigmatizuju samo optuene, ime zapravo prihvataju postupke 'posmatraa' kao sasvim normalne, i potencijalno stvaraju lanu sliku o moralnoj nevinosti svih koji nikada nisu optueni, ukljuujui i posmatrae i podravaoce. Iako sudski postupci ponekad mogu indirektno uticati na njihovo ponaanje u periodu tranzicije, oni se njima svakako ne bave u dovoljnoj meri.

Uloga posmatraa i podravalaca u stvaranju i odravanju uslova za kolektivizaciju zloina i normalizaciju, odnosno relativizaciju njihovog naslea dovela je tranzicionu Srbiju u moralne tekoe kojima se pokrenuti sudski postupci uglavnom nisu bavili. Usled svega toga, one norme, koje su zapravo i dovele do tolerancije zloina, i koje su u direktnom sukobu sa naelima jednakosti, potovanja, nepristrasnosti i ljudskog dostojanstva bile su jo dublje usaene u kulturne, politike i drutvene obiaje zajednice. Prema reima profesora filozofije Roberta Sparrowa, nedostatak primerenog odgovora u svetlu saznanja o poinjenom zlodelu podrazumeva i nedostatak moralne distance pojedinca prema poiniocu, to ne samo da predstavlja vid moralne odgovornosti samo po sebi, ve i

opasnost od kolektivizacije, odnosno podele i prenosa odgovornosti za zloin na itavo drutvo.

Moralna odgovornost posmatraa proistie iz sledeeg moralnog problema njihov izbor da nastave da ive po starom zapravo nanosi tetu svima koji dele njihov kolektivni identitet. Poto je takva nejednakost uspostavljena u periodu kolektivnog zloina, i obzirom da su neki pojedinci uivali prava koja drugi nisu to, izmeu ostalog, znai i da su bili ovlaeni da drugima uskrauju ak i najosnovnija ljudska prava zadatak zajednice u tranziciji ogleda se u obnovi naruene moralne jednakosti. Nekadanji nosioci prava (za razliku od onih ija su prava bila uskraena ili povreena) stoga imaju dunost da u tranzicionom periodu doprinesu toj vrsti normativnih promena.

Moj stav ide korak dalje: smatram da su posmatrai uzrono odgovorni za patnje koje su zajednice rtava trpele ne samo tokom, ve i nakon poinjenih masovnih zloina. Gubitak ivota, imovine, perspektive, itd. direktno su izazvali poinioci, ali su do ponienja, straha, usamljenosti i oseaja naputenosti rtava i njihovih zajednica zapravo doveli pogreni moralni stavovi i postupci (odnosno neinjenje) posmatraa. Da budem punktualnija, u poslednjoj instanci, poinioci su ti koji su izazvali fiziku smrt rtve, ali su i posmatrai uestvovali u onome to Hannah Arendt, Georgio Agamben i Jean Amery nazivaju sekundarnim moralnim kolapsom ili drugom velikom krivicom.

Iako je kriminalni reim Srbije iz perioda rata svrgnut, njegova kriminalna ideologija je opstala. Potencijalno moralno i politiki remetilaku prirodu tranzicije ukrotili su saputnici reima, koji su teili prijateljskom reavanju pitanja nacionalnog identiteta i uloge kriminalne prolosti u demokratskoj sadanjosti. U postmiloevievskoj Srbiji, ta prijateljska interpretacija kolektivnog identiteta se hrani nacionalizmom koji je lien svakog oseaja krivice, i koji zapravo predstavlja sintezu ambicija da se zadri kontrola nad Kosovom (takozvanim srcem Srbije) i napora na polju evro-integracija. Tako je bliska prolost Srbije revidirana hiper-produkcijom mitova o istorijskom razvoju nacije koji datira jo od srednjeg veka. Skora prolost, obeleena masovnim zloinima, u kolektivnom seanju grupe tumai se kao neizbean odgovor nacije na (akumulirane) istorijske nepravde koje je pretrpela. Tako politike elite dananje Srbije svoj primarni cilj prepoznaju u istorijskom referenciranju nedavne kriminalne prolosti, povezujui je sa postojeim narativima o rtvovanju nacije. Njih je, u nastojanju da opravda svoju kriminalnu politiku, stvorio reim iz perioda sukoba. Ta ubrzana istorijska revizija, liena bilo kog vida samokritikog osvrta na prolost, zapravo odraava pokuaj relativizacije odgovornosti za poinjene masovne zloine. Habermasijanska 'apologetska tendencija' da se nemake rtve kvantitativno izjednae sa jevrejskim (Peter Baldwin), moe se posmatrati kao uzor procesa nacionalnog revizionizma koji se danas odvija u Srbiji. On, na slian nain, tei da izjednai (razmere) stradanja Srba sa patnjama bonjakih, hrvatskih, albanskih i ostalih rtava.

Problemi sa kojima smo suoeni u tranzicionoj Srbiji prevazilaze sm obim pravne

odgovornosti; oni nas upuuju na implementaciju mehanizama tranzicione pravde koji su osmiljeni kao odgovor na pitanje politike i moralne odgovornosti drutva ne kao vid osvete, ve kao potvrda jednakog moralnog poloaja svakog graanina, nezavisno od njegove/njene nacionalnosti, etnike pripadnosti ili veroispovesti. Dok oni ne budu uspostavljeni, biemo svedoci neega to smo ve videli u Nemakoj nakon Drugog svetskog rata veina graana (i politikih elita) prihvata svoje gubitke i patnje, ali ne i tela drugih, niti njihove grobnice, unitene kue i gradove. U javnosti dananje Srbije, taj stav je dominantan. U saetom opisu nacionalizma i ekspanzionistike politike Srbije devedesetih, Srbi su ti koji su bili rtve, na isti nain na koji su to bili i Nemci neposredno nakon Holokausta.. . .

Prvi i najdirektniji cilj jedne komisije za istinu je sankcionisano utvrivanje injenica kojim se prekida utnja o svima poznatoj, ali nikada izgovorenoj istini, a time ukida i mogunost daljeg poricanja. Komisije za istinu tee formalnoj potvrdi i priznanju svega to je u prolosti poricano. Time bi se stvorio jedan dokumentovan i opteprihvaen istorijski narativ, koji je

ljudima bive Jugoslavije preko potreban, obzirom da je njihova dosadanja potraga za istinom tesno pratila etnike podele i granice. Komisije za istinu su osmiljene kao institucije usmerene na rtve. Njihovi ciljevi su sadrani u stvaranju autoritativnih naracija o prolosti, formulaciji preporuka za institucionalne reforme, ali i direktnom osporavanju moralnih normi iz prolosti. One prikupljaju svedoanstva rtava, ime potvruju njihove patnje i dostojanstvo, i zauvek ugrauju njihove prie u istorijski zapis nacije. To je

sr svih komisija za istinu, i ona se bavi moralnim i politikim aspektom odgovornosti veine, na ta sudski procesi, na osnovu same svoje prirode, ne mogu uticati direktno.

Od 1974. godine, u svetu je uspostavljeno etrdesetak komisija za istinu, mada e njihov broj sigurno rasti. To je i razumljivo, jer pravda nakon masovnih povreda ljudskih prava, pored retribucije, zahteva i restituciju; poenta je u tome da 160 poinilaca osuenih za genocid, ratne zloine i zloine protiv ovenosti poinjene u bivoj Jugoslaviji predstavlja samo mali deo ukupnog broja odgovornih; veina poinilaca, kolaboratora i ideologa nije obuhvaena sudskim procesima i presudama, kao ni ogromna veina podravalaca, simpatizera i saputnika kriminalnog reima. Komisije za istinu su u stanju da odgovore na te nedostatke; one prioritet daju rtvama i njihovim svedoanstvima; patnje i dostojanstvo rtava, kao i potreba za naknadom i restitucijom zauzimaju centralno mesto u radu svih komisija za istinu. U javnosti tranzicione Srbije, svedoanstva rtava su uglavnom odsutna. Shvaena kao in govora, ona imaju potencijal da zauvek raskinu drutveni ugovor o utnji koji je sklopljen u postmiloevievskoj Srbiji, i na taj nain otvore put ka prihvatanju moralne odgovornosti. Bez toga, pomirenje jednostavno nije mogue.

Autorka je predavaica tranzicione pravde na Univerzitetu Georgetown, SAD i Senior Program Officer for Transitional Justice Freedom House-a

Potar mi donosi novi broj Svjetla rijei, mjesenika bosanskih franjevaca. U Svjetlu rijei tekst Mile Babia pod naslovom Lai o prolosti. Tekst o naim velikim Hrvatima, Srbima i Bonjacima koji svjesno lau i svjesno svoje zloince proglaavaju herojima i svecima. I koji svoju la umnaaju tako to preuveliavaju tue zlo, tue zloine nad svojim narodom.

Svjetlo rijei ne stie na trafike u Hrvatskoj, kao to ne stie niti jedan list iz susjedne Bosne i Hercegovine, s izuzetkom nekolicine dnevnika i tjednika koji se samo za trajanja turistike sezone mogu pronai samo na nekim kioscima du Makarske rivijere. Ali zato na hrvatskim trafikama tokom cijele godine moete pronai Kalibar najtiraniju specijalizovanu reviju za pitanja runog vatrenog oruja, specijalnih jedinica, lova i opreme, za koju njezin nakladnik, beogradska kompanija Novosti A.D. s ponosom tvrdi kako je ve deset godina, praktino, jedini izvor informacija iz ovih oblasti za itaoce sa prostora bive Jugoslavije.

Uz novi broj Kalibra, na ijoj naslovnici pozira lovaki karabin Sauer 101, na hrvatskim trafikama moete pronai i VP magazin za vojnu povijest, mjeseno izdanje zagrebake tvrtke Veernji list d.o.o., lipanjski broj, iju naslovnu stranicu resi slika ustakoga krilnika Jure Francetia. U impresumu tog lista kooperi se epoletama ukraena informacija da je Ministarstvo znanosti, obrazovanja i porta RH, svojim rjeenjem od 27. rujna 2011. (KLASA: 602-01/11-01/00227, URBROJ: 533-12-11-0005) preporuilo koritenje VP-a u nastavi povijesti u svim osnovnim i srednjim kolama u Republici Hrvatskoj.

udi li ikoga to hrvatski novinski distributeri iz Srbije uvoze specijalizovanu reviju za pitanja runog vatrenog oruja, specijalnih jedinica, lova i opreme, ali ne i Republiku koja je za razliku od Kalibra glasilo graanskog samooslobaanja? Pita li se itko koji je to

regulator novinskog trita procijenio da itaoce u Hrvatskoj ne zanima list u ijem zaglavlju umjesto vatrenog oruja i specijalnih jedinica stoji specijalizacijska odrednica protiv stihije, straha, mrnje i nasilja?

udi li ikoga to je VP magazin za vojnu povijest, kako njegov izdava tvrdi, najtiraniji mjesenik u Hrvatskoj? Ako je povijesno tivo tako kurentna roba na trafikama, kako to da nikome nije palo na pamet pokrenuti i nekakav magazin za civilnu povijest?

Je li to samo logina posljedica nastave povijesti koja vrvi od ratova i bitaka, vojskovoa i vladara, a mir spominje samo u nazivima potpisanih mirovnih sporazuma? Je li to samo novinsko-trini produetak nacional-historijske industrije u kojoj nema mjesta za povijest svakodnevlja, za historiografiju ivota? Je li to dokaz da je Johnny tuli bio prokleto toan kada je umjesto rijei mir koristio sintagmu predah izmeu ratova?

Je li itko u Ministarstvu znanosti, obrazovanja i deportiziranog sporta RH uo za mjesenik Svjetlo rijei? I je li ikome palo na pamet da preporui koritenje Svjetla rijei u nastavi etike ili ne dao Bog vjeronauka u svim osnovnim i srednjim kolama u Republici Hrvatskoj? Da li bi takva ideja, sve da je nekome i sinula, bila odbaena uz kakvo praktino objanjenje o nepraktinosti? I ta bi tu bilo nepraktino? To to Svjetlo rijei izlazi u Sarajevu? Zato bi to bilo imalo nepraktinije od koritenja hrvatskih udbenika u bosanskohercegovakim kolama koje, prema ustolienim segregacijskim i autosegregacijskim modelima obrazovanja u BiH, pohaaju Hrvati?

Da nije problem u jezinoj barijeri? U strahu da kolarci u Hrvatskoj ne bi razumjeli ak ni to to znai Svjetlo rijei, a kamoli jo ono to u listu tako nerazumljivog naziva pie, pa da bi tekstovi objavljeni u sarajevskom mjeseniku iziskivali trokove prevoenja? U strahu da bi hrvatski gimnazijalci lake iitali egipatske hijeroglife negoli npr. latinicom tiskani tekst Mile Babia o ideologiziranom nainu miljenja kojim se pripadniku svoga naroda namee nacionalni interes kao najvia vrijednost, a iz ega slijedi da je vanije biti Hrvat, Srbin ili Bonjak nego ovjek?

Nije vrag da i odgovorni ljudi u Ministarstvu znanosti, obrazovanja i sporta RH robuju tom ideologiziranom nainu miljenja, pa im je prihvatljivo da se uz njihovu preporuku u nastavi povijesti u svim osnovnim i srednjim kolama u Republici Hrvatskoj koristi magazin koji slavi vojnike uspjehe hrvatskoga viteza Jure Francetia i njegove Crne legije u borbama na Kozari, a da pritom ni rijeju ne spomene masovne zloine nad civilima poinjene u toj operaciji vrijednoj isticanja?

Nije vrag da im je cilj da pomou takvih militantnih i dehumaniziranih nastavnih sadraja izgrauju i provode ono na to su obavezni, a to je humanistiko obrazovanje djece u Republici Hrvatskoj?

Ako odgovorni ljudi u Ministarstvu znanosti, obrazovanja i sporta RH ne shvaaju to zapravo rade svojom preporukom da se takav VP magazin za vojnu povijest koristi u

nastavi povijesti, onda nisu sposobni shvatiti ni rijei Mile Babia: Samo oni koji su spremni suoiti se s istinom svoje prolosti i stalno priznavati to je u njoj istinito, a to lano, to je dobro, a to zlo, sposobni su za bolju budunost, otvoreni su novom ivotu koji e se temeljiti na istini i dobru, a ne na lai i zlu. ivot u miru temelji se na istini o prolosti. Oni

koji kritiki sude o svojoj prolosti otvaraju se novom ivotu u budunosti.

Takvi koji na uenike nasru mitovima o junakoj prolosti zapravo i ne pokuavaju odgojiti ljude, ve naprotiv uzgojiti novo topovsko meso koje e danas-sutra, ukae li se prilika, ginuti u slubi preivljavanja starih lai.Takvima se pomirenje nakon posljednjih ratova kojim se trebao baviti ovaj tekst ve dogodilo. Eno im ga na trafici gdje su se pomirile hrvatska Vojna povijest i

srpski Kalibar. I gdje nema ni traka Svjetla rijei. Kad tako naorua itaoce, moe biti miran: imat e ime opaliti po REKOM-u.Autor je jedan od osnivaa Feral Tribune-a, kolumnista i pisac iz Hrvatske

Pojam pomirenja se najee vezuje za religijsku terminologiju: sve svetske religije imaju osnov u pomirenju, odnosno u ideji ljubi blinjega svoga. Drugim reima, ne moe se pomiriti sa drugim ako mu nisi oprostio. To znai da pomirenje u regionu u celini zavisi od onoga to svaki pojedinac i pojedinka treba da uine...

Ako pogledamo udbenike veronauke, oekujui da e u njima biti mesta za lekcije o

pomirenju, razoaraemo se (Lidija Radulovi, 2012; Svenka Savi, 2010); ako oekujemo da se o tome govori u bilo kojem drugom udbeniku za osnovnu i srednju kolu, razoaraemo se; ako se pitamo u kojem visokokolskom programu se govori o pomirenju u regionu, teko da emo ga nai kao posebni program (ak i kada se govori o pomirenju, navode se pouni primeri smeteni u evropski kontekst, kao na primer odnos Francuske i Nemake).

Pomirenje je deo sistema vrednosti u drutvu njemu se moramo uiti, njega doiveti i u njemu uivati. Uivati u injenici da smo drugima oprostili, vikati glasno na sve etiri strane sveta: Srena sam jer sam oprostila drugima! To je povod da krenem dugim putem pomirenja.

ta mogu ja kao pojedinka da uradim, sada i ovde? Mogu da organizujem seriju predavanja na kojima govorimo o pomirenju i da predstavim pozitivne primere i linosti koje to rade dobro; mogu da predloim izborni kurs na postdiplomskim studijama o pomirenju; mogu da kreiram, stvaram i domiljam druge u sopstvenom pomirenju. To je snaga i mo koju mi niko ne moe oduzeti. Oslonjeni na nae snage i na mo predavanja drugima moemo brda pomerati...

Na pitanje kako vidim pomirenje u regionu kada su u pitanju ene i oni koji nisu deo veinskog naroda, odgovaram da ga vidim u sistemu obrazovanja na svim nivoima, u javnom govorenju o raznim mogunostima susretanja onih koji se mire, jer mir jeste bogatstvo dinamike razmene...

ene su doprinosile i doprinose izgraivanju, ouvanju i razvijanju mira kroz vekove i danas (otuda i termin mironosice). Ono to na primer rade ene u crnom model je mironosica na

duge staze i u kontinuitetu i dokaz je da ene mogu izgraivati drugaiju koncepciju pomirenja zasnovanu na razumevanju i sluanju drugih, a ne na demonstriranju moi. ene organizuju javne proteste protiv rata, a za ouvanje mira: one organizuju seminare i druge oblike druenja kojima prisustvuju one kojima je rat naneo bol, one koje vapiju za pomirenjem. ene znaju da, ako to ne uradimo, mi smo sledee rtve! One nisu same, kad je vizija sveta bez nasilja u pitanju: pridruuju im se pojedinke sa vizijom koje

vode svet u pravcu ouvanja drutva, a njih nije malo u regionu! One su garant onoga to nas u budunosti oekuje - stvarnog oblika pomirenja.

enama treba poveriti veu odgovornost u procesima pomirenja, jer one obeavaju da bi takav pristup mogao promeniti postojee stanje.

Autorka je profesorka emerita Univerziteta u Novom Sadu, psiholingvistkinja i osnivaica Centra za rodne studije u Novom Sadu

Kada ste poslednji put posetili Prokuplje? Prokuplje je jedinstveno - to je sigurno jedino mesto na svetu gde advokatskih kancelarija ima deset puta vie nego pekara.

U reniku engleskog jezika, glagol to conciliate je objanjen na sledei nain: raditi sa suprotstavljenim stranama na postizanju sporazuma / mirenje sukobljenih strana / okonanje spora sa nekim. Da li je to taan opis onoga to se stvarno radi u svim tim advokatskim kancelarijama u blizini administrativne granice sa Kosovom? Takoe, da li se reavanjem svih tih sporova zaista ostvaruje neto poeljno?

Na bilo kom drugom mestu u Evropi, posetioci takvog advokatskog raja bi rekli: Ovde ima puno sporova, ali ljudi ih bar reavaju preko civilizovanih institucija, to pravo i sudski sistem svakako jesu. Samo tvrdokorni pesimisti bi ponudili jedno manje udobno tumaenje - da su ti ljudi oigledno potpuno nesposobni ili nevoljni da pronau vansudski nain za reavanje svojih sporova.

Takvo tumaenje dotie ogranienja pravnog i sudskog doprinosa (po)mirenju. Pesimista zna da su advokati i sudije u stanju da presude u svakom od tih krivinih i graanskih predmeta (koji zapravo predstavljaju naslee devedesetih i kojih ima na hiljade), ali je svestan i da, u veini sluajeva, jedna od strana u postupku

nee prihvatiti presudu kao pravednu i potenu. Meutim, sukob ili spor ne moe biti stvarno okonan ukoliko obe strane ne prihvate presudu suda. Bez obostranog prihvatanja, energija kojom se takvi sporovi hrane, na neki nain e opstati.

Kada razmiljamo o pomirenju, esto smo suoeni sa iskuenjem da usvojimo Monteskjev dobro poznati koncept razdvajanja vlasti u demokratskom drutvu, i zapitamo se koji konkretan zadatak i ulogu svaka od te tri grane vlasti (sudska, izvrna i zakonodavna) ima u procesu pomirenja. Takvom formulacijom, mi ih zapravo definiemo kao aktere koji su

obavezni da promoviu pomirenje, u emu e ostatak drutva, pre ili kasnije, nuno poeti da ih sledi (uz vei ili manji stepen saglasnosti).

I da, parlamenti, vlade, tuilatva i sudovi to zaista rade, ali kao institucije. Kao takvi, oni su samo instrumenti koje je drutvo odluilo da implementira kako bi uspostavilo jedan delotvoran, uravnoteen i demokratski sistem vlasti. Meutim, u itavom tom procesu, od institucija moemo oekivati da predvode drutvo samo u ogranienoj meri, i to uglavnom u oblasti pravosua.1

Zato takve institucije u jednom demokratskom drutvu ne mogu biti nosilac vodee (odnosno predvodnike) uloge van okvira politike debate tavie, njihovo delovanje samo reflektuje drutveni konsenzus o nekim osnovnim politikim pitanjima. Stvaranje drutvenog konsenzusa je posao politikih partija, jer su one te koje

drutvu nude razliite opcije kao odgovor na ta pitanja, ukljuujui i pitanje da li, i kako, jedno postkonfliktno drutvo eli da se pomiri sa svojim bivim neprijateljima i prevazie naslee sukoba.

Vlada Srbije se vratila iz Brisela sa sporazumom od 15 paragrafa koji je tamo sklopila sa svojim kosovskim kolegama. Dakle, izvrna vlast je postupala u uskim ustavnim (zakonodavnim) okvirima koje tumai sudska vlast. Glavnom predstavniku Srbije u briselskim pregovorima, ti ustavni okviri (nikada neemo priznati), iskreno reeno, delovali su kao nekakva simbolika glupost, dok je njegov zamenik, kao patriota, njima u potpunosti bio zadovoljan. Ali Peti pregovara je tokom pregovora sve vreme utao, ali je zato iskazao svoje neslaganje sa potpisanim sporazumom nakon to se delegacija vratila kui. Zatim se povukao sa ela vladine kancelarije za KiM, ali su ga Pregovara 1 i Pregovara 2 ne samo vratili na poloaj, ve su ga ovlastili i da rukovodi implementacijom tog istog sporazuma, kojeg je odbio da prihvati.

Zar je potrebno bilo ta dodati pitanju da li takvi postupci izvrne vlasti predvode itavo drutvo? To nije predvoenje, to je savrena refleksija drutva i njegove nesposobnosti da izgradi odriv konsenzus.

Pored toga, iz izjava koje je Pregovara 2 (patriota) davao nakon povratka iz Brisela - potpuno je jasno da on sebe ne doivljava kao nekoga ko predvodi srbijansko drutvo u procesu regionalnog pomirenja. Uz, kako kae, veliko aljenje, on je u Briselu samo uradio ono to je moralo biti uraeno, a nije se moglo izbei. Predstavio je sebe vie kao mesiju, nego kao uzornog politiara-predvodnika: na svojim leima je izneo teret patnji itave srpske nacije, kao pravi voa, i do kraja ispio gorku au koja mu je zapala.

Preostaje nam jo da se pozabavimo i onima koji su pregovore presedeli kui, obzirom da su samo obini zakonodavci. Poto su (to je jo bolje) patriote, oni su, naravno, odavno znali da e sve biti odlueno i potpisano pod pritiscima, ponienjima i ucenama Evrope. Na taj

nain su bili u stanju da umanje svoju politiku ulogu u odbrani ponosa i asti Srbije - a da pritom nisu izgovorili ni jednu jedinu re o tome da li, i kako vide put ka razreenju sukoba koji i dalje opstaju irom regiona.

Patriote ne moraju da budu razumne, niti da razmiljaju o uzrocima i posledicama. Kada je re o Kosovu, oni zagovaraju teritorijalni interes, odnosno teritorijalni integritet Srbije. Kosovo je za njih samo teritorija povrine 10.887 km2, iji status ne zavisi od demografske stvarnosti na terenu. Kohabitacija Srba i Albanaca na Kosovu nikada (odnosno ni u jednom trenutku od 1913.) nije prerasla u prijateljsku koegzistenciju. Na kraju, 1999. godine, nijedna od strana nije videla ni najmanje izglede za zajedniki ivot u budunosti.

Kako srpski politiki intelektualci zamiljaju reenje za problem Kosova, ako ga doivljavaju iskljuivo kao komad zemlje ijim se (veinskim) stanovnitvom uopte nije potrebno baviti? Kako mogu da mau Rezolucijom 1244 i tretiraju je kao nebesko otkrovenje ili neupitnu dogmu meunarodne politike, koja e za sva vremena kodifikovati teritorijalni i pravni status quo a da se pritom uopte ne osvru na drutvenu stvarnost Kosova? Kako uopte zamiljaju mirnu (a kamoli pomirenu) budunost Srba i Albanaca u regionu? I, obzirom da se pomirenjem uopte ni ne bave, kako zamiljaju tu budunost optereenu sukobima? Kao neto to se kontrolie vlau, silom, srpskim ponosom i au?

Sa druge strane Drine, predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik, ponekad protivrei toj naraciji o meunarodnoj zaveri protiv Srbije. Meutim, u politikoj areni njegove patriotske vladavine, stvari izgledaju sasvim drugaije: patriote u RS takoe zagovaraju nacionalno

pitanje, ali u ovom sluaju to rade bez obzira prema teritorijalnom integritetu, ovog puta druge drave (BiH). Za razliku od Kosova, nasilju i zloinima koji su devedesetih godina poinjeni u Bosni, nisu prethodile decenije preliminarnih sukoba. Jedna ira istorijska perspektiva ak pokazuje da je Srbija, bar kada je re o periodu Habsburke vladavine u Bosni i Hercegovini duboko verovala u neupitno nacionalno i etniko bratstvo sa svim Slovenima zapadno od Drine ukljuujui i Muslimane.

Gospodin Dodik danas zastupa teoriju o neodrivosti Bosne i Hercegovine kao drave. Ona se ne razlikuje od (obostranog) konsenzusa o Kosovu iz 1999. godine - koegzistencija u istoj dravi vie nije mogua!

Za Vilija Branta, kao ozbiljnog patriotu, nemako ujedinjenje predstavljalo je spajanje zajednikog. Za srpske (manje ozbiljne) patriote, primarno pitanje tie se nespojivog Srba i Albanaca, odnosno Srba i Bonjaka. U prvom sluaju, Albanci ive na pogrenoj teritoriji, u drugom Srbi u pogrenoj dravi.

Polaganje prava na zemlju kosovskih Albanaca zasnovano je iskljuivo na formalnoj interpretaciji meunarodnog prava (Rezolucija 1244), odnosno naraciji o srpskom Jerusalimu. Kao kontrast tome, (tiho) polaganje prava na Republiku Srpsku, u direktnoj je suprotnosti sa meunarodnim pravom. Zato ono i jeste tiho ili, to je jo bolje prerueno u

Dodikovu filozofiju istorije, prema kojoj je istorija ta koja treba jasno da pokae da je zajednika drava nemogua i neodriva.

Bez obzira da li se bore za istoriju protiv meunarodnog prava, ili se za pravo bore protiv istorije patriote u oba sluaja potpuno ignoriu svaku drutvenu i ljudsku stvarnost. Kakvi god da su njihovi argumenti nikada nam nisu objasnili kako planiraju da stvore izglede za bolju budunost na temeljima takve svoje bezobzirnosti.

Autor je osniva Online biblioteke za centralnu i istonu Evropu i bivi direktor Heinrich-Bll fondacije za jugoistonu Evropu.

Za razliku od ostalih drava bive Jugoslavije koje su bile obuhvaene meusobnim ratovima, Kosovo ima mnogo problematiniju poziciju, u kojoj problem nije samo pitanje suoavanja sa prolou nego i - suoavanja sa sadanjou.

Ostale drave bive Jugoslavije su priznale jedna drugu, dravnost i suverenitet, to za poslednju nezavisnu dravu iz bive federacije jo uvek ne vai. Kosovo i njeni graani su rtve prolosti u odnosima sa Srbijom, koja je kulminirala razarajuim ratom - ali okonanjem rata taj status nije promenjen i danas su rtve sadanjosti u kojoj Srbija ne priznaje postojanje Kosova.

Stoga, naelu da bilo kakav proces pomirenja dva naroda i dve drave nee biti ispunjen ukoliko se ne sanira ono to se desilo u prolosti - nuno se pridodaje zahtev o onome to se i danas deava.

Zagovornik sam ideje pomirenja naroda bive Jugoslavije. Duboko sam ubeen da to se pomirenje desi ranije, anse za blagostanje i razvitak svake drave ponaosob i itavog regiona bie vee; to je najvanije za nau decu, kako se ne bi ostavila osnova za mrnju i izazivanje novih ratova.

Istorija nas je nauila da veni konflikti meu dravama ne postoje. Bez obzira na strahote i zloine poinjene u ratovima koju voeni u istoriji civilizacije, bez obzira ko je bio vie a ko manje kriv - na kraju je uvek dolo do pomirenja.

Ali do pomirenja se ne dolazi samo od sebe. Deo procesa je, naravno, i konsenzualno priznanje istine suprotstavljenih strana, istine o tome ko ta je uinio, koje su krivice i koja su obeteenja.

Za ratove u bivoj Jugoslaviji, meunarodni tribunal UN za ratne zloine je instanca koja je odreivala nivo krivine odgovornosti za ratne zloine i druge teke zloine protiv ovenosti ratova 90-ih godina. Zajedno sa lokalnim sudovima u dravama uesnicama u ratu iako uz mnoge dileme o postignutim uspesima - cilj im je bio da odgovorni za poinjene zloine budu kanjeni.

Ostaje, meutim, pitanje da li je Haki Tribunal bio dovoljan za postizanje pomirenja meu narodima.

Nije. Naravno da samo pravosue ne moe da rei nesporazume i konflikte, ako presudama ne slede politiki i drutveni procesi u okviru takozvane tranzicione pravde.

Graani, bez razlike, svi koji se oseaju kao rtve ratova treba budu uvereni da e im barem njihova bol biti priznata.

Recimo, tokom ovih 14 posleratnih godina Kosovo i Srbija povezane su kroz nekoliko pregovarakih procesa u kojima se razgovaralo i o problemu ratnih rtava s posebnim naglaskom na nestalim osobama, ali sa jako slabim uspehom.

Uobiajeno, neuspeh ovih pokuaja proizlazi iz injenice da nijedna strana nije priznala rtve druge strane, u tim pregovorima nije bilo iskrenosti, to ih je ostavilo bez napretka.

Albanci sa Kosova do sada su s pravom insistirali da se Srbija izvini za prouzrokovane rtve i ratne tete, to se zapravo nikad nije desilo. Beograd jo nije uinio takav gest, pre svega zato to i dalje ne priznaje ni zloine ni razmere zloina poinjenih na Kosovu.

Sve dok se makar ne prizna da su na svim stranama postojale rtve, i od strane Pritine i od strane Beograda, ba kao i u ostalim poratnim podrujima bive Jugoslavije, svaki zdrav proces za normalizaciju odnosa i pomirenje izmeu ovih drava izgleda nemogu.

U tom smislu, da bi institucije drava bive Jugoslavije imale uspeha u zakljuenju narativa o rtvama i ratnim tetama, najpre bi morale na nau nain na koji bi prihvatili nezavisne podatke o ratnim dogaanjima na svih oteenim stranama. Samo na taj nain bi se omoguio oporavak te kritine take meusobnog poverenja.

Prirodno je da se pomirenje nee postii u prilikama u kojima se svaka strana bavi samo svojim rtvama, poriui rtve na drugoj strani. Zbog toga bi vlade regiona morale da prihvate da evidentiranje rtava i ratne tete obavi nezavisna institucija, ugledna i profesionalna, a koja bi imala podrku i u Pritini i u Beogradu, kao i u ostalim prestonicama regiona.

Dobra vest je to to su u novije vreme predsednici drava proizalih iz bive Jugoslavije imenovali svoje predstavnike za dosad najozbiljniju inicijativu na ovom poslu - regionalnu i apolitinu koaliciju organizacija civilnog drutva koju je pokrenula poznata humanistkinja Nataa Kandi, pod nazivom REKOM. Do sada se ovoj koaliciji prikljuilo oko 1800 nevladinih organizacija, udruenja i pojedinaca koji zagovaraju i afirmiu ovakvo udruivanje s namerom osnivanja nezavisne regionalne komisije iji bi mandat bio da dokae i iznese injenice o zloinima i drugim krenjima ljudskih prava, kao i rasvetljavanje sudbine nestalih lica tokom ratova od 1991. do 2001. godine na teritoriji bive SFRJ.

Imajui u vidu da informacije o rtvama i nestalima esto vode u arhive suprotne strane, saradnja sukobljenih strana ispostavlja se kao nuna za to potpuniju sliku o svemu to se dogodilo, to bi istovremeno bio znaajan korak ka pomirenju i orijentisanju posleratnih drutava regiona ka budunosti.

Meutim, za Kosovo je potreban jo jedan, veliki politiki korak. Nepriznavanje dravnosti Kosova od strane Srbije, dovelo je do daljeg posleratnog diskriminisanja i rtvovanja stanovnitva Kosova.

Bez obzira na mnoge dosadanje rezultate dijaloga, Beograd nastavlja ulogu blokiranja i izolacije graana Kosova.

Deca koja su roena posle rata i dalje su rtve upravo zbog Srbije koja nepriznavanjem Kosova ugroava prava njegovih graana na normalan ivot, to su graani drugih drava regiona ve ostvarili. Ekonomska nerazvijenost Kosova delom je zalog Beograda, mladi sportisti ne mogu uestvovati na meunarodnim takmienjima, i tako dalje u mnogim ivotnim poljima.

Kako onda odgovoriti na zahtev za pomirenjem oko dogaaja iz prolosti, kako ohrabriti volju da se ti dogaaji prepuste prolosti - kada onaj koji te je nainio rtvom, nastavlja da te obmanjuje?

Osnovna prepreka dugoronom pomirenju Kosova i Srbije jeste priznanje dravnosti, kojem nema alternative ukoliko je cilj odriv mir u ovim krajevima.

Iskustva drava bive Jugoslavije nauila su nas da je za postizanje pomirenja meu narodima nuan politiki gest meu dravama - preuzimanja odgovornosti i meusobno priznavanje stradanja.

Istovremeno, drave proizale iz ratova a koje su priznale jedna drugu, potvruju da je samo politiko uspostavljanje dravnih odnosa nedovoljno bez konsenzusa oko istine o rtvama rata.

Stoga se put ka pomirenju moe postii samo ako se ide na obe noge - jer hramanje na jednu nogu nije hod kakav bismo eleli za svoju budunost.Autor je glavni i odgovorni urednik nacionalne televizije Kosova Koha Vision i javni zagovara Inicijative REKOM

Prvi deo

Nije to stvar nikakvih brojki, ve stvarnost koja je onoliko oigledna koliko i esto zanemarena: otkako je sveta i veka, broj rtava kolektivnog nasilja koje su oprostile svojim delatima verovatno je podjednako zanemarljiv kao i broj masovnih ubica koje su pred licem pravde odgovarale za svoje zloine. Ni lako ni nemogue, pratanje predstavlja izuzetak u sluajevima masovnog nasilja. Ba kao i pravda koja, kada uspe da stavi taku na nekanjivost, nije u stanju da izae na kraj sa mnotvom uesnika. Ruanda i Bosna nisu izuzeci od ovog pravila, upkos broju procesa koji su tamo pokrenuti. Neka izvine oni koji u pravdi i pratanju vide kljuni element svake politike pomirenja. Ni pravda ni pratanje, kao intimni in izmeu rtve i prestupnika, ne omoguuju drutvima koja su iskusila kolektivno nasilje da ponovo ive zajedno u punom poverenju. A pravda nije dovoljan preduslov ni za pratanje ni za pomirenje.

Napokon, zloini protiv ovenosti i genocidi su takvi da se ne mogu ni kazniti ni oprostiti, nego se neizbrisivim mastilom upisuju u pamenje i rtava i delata. U dva oprena oblika. Otuda imperativ nunosti da se prevazie prolost, to e rei da se prekine njeno dejstvo

kako bi se prekinulo meusobno nadovezivanje kolektivnih acting-out2 reakcija. Tada se pozivamo na pravdu, kao i na pratanje, kako bismo pokuali da pomirimo ta antagonistika pamenja, da prevladamo nepopravljivo, da izaemo iz orsokaka u koji su se zatvorili poverioci jednog nenaplativog duga, i njihovi dunici gotovi da potisnu jednu neprihvaenu prolost. Umesno je, dakle, zapitati se o mestu i funkciji pravde i pratanja u procesu pomirenja i njihovom uticaju na pamenje nasilne prolosti. Jer pomirenje je svakako pria o pamenju koja bi bila primirena - pria, dakle, o listovima koje treba okrenuti pod uslovom da smo ih proitali. Proitali da bismo ih se seali, da niko ne moe da ih zaboravi, zato to jedino to itanje pomae da se razume specifina dinamika nasilja i da se prodre u njegove mehanizme kako bi se obeshrabrilo njihovo ponavljanje. Na kraju, jedino to itanje omoguuje spoznaju i priznanje poinjenih i pretrpljenih zlodela. Priznanje onog kome je oproteno ili presude izreene na sudu olakavaju spoznaju, ali nisu dovoljni da podstaknu celokupno dotino drutvo da prizna stvarnost onoga to se dogodilo, a jedino to moe otvoriti mogunost za ponovno uspostavljanje veza izmeu grupe rtava i grupe delata i, samim tim, za njihovo zajedniko razmiljanje o budunosti. U tom smislu treba razumeti ogranienja pravde i pratanja i uti krik iz srca Rithy Panh koji, u svom najnovijem delu o Kambodi, kae da vie veruje u pedagogiju nego u pravdu.3

Inenjering pomirenja

Pomirenje nije ni plod mira ni plod pravde, niti je plod njihovog sabiranja. Nije ni plod pratanja, osim ako se razmatra u jednoj osobitoj dimenziji, kao pomirenje izmeu onog kome je oproteno i onog koji prata, dok je ovde re o pomirenju itavih drutava. Pomirenje je pre svega tenja, horizont oekivanja koji poiva na volji. Svretak jednog dugog procesa punog zaseda, iji je ulog da se ponovo obezbedi mesto za sve, za rtve koje ga vie nisu imale i delate koji su ga izgubili kada su potonuli u apsolutnu neovenost, i za grupe kojima pripadaju. Takvi zloini poinju kada neka vlast odlui da neki vie nemaju prava da se pojavljuju ni meu ljudskim biima ni meu ivima, i kada se masakr uspostavi kao politika. Svi koncepti pomirenja koji, od devedesetih godina, cvetaju gotovo svuda u svetu, polaze od postulata da mir ili pad zloinakog reima okonavaju masakre i, samim tim, nepravde do tada nanesene rtvama. Njihova glavna briga je, dakle, da rasvetle sistemsko nasilje i da vrate dostojanstvo rtvama javnim priznavanjem zlodela koja su pretrpele, istovremeno nudei onima koji su ih poinili priliku da priznaju svoju greku. Dakle, da proteraju prolost u prolost, istovremeno uvajui seanje na nju.

Uobiajeni pristup tome je sudski ili vansudski, ili pak kombinovan, u zavisnosti od osobenosti situacija. Kada su nekadanji ugnjetai i njihove elite preduzeli mere da sebi ozbezbede nekanjivost, kada su poinitelji prolih zloina i njihovi simpatizeri i dalje na dunosti u politikim, pravosudnim, policijskim ili vojnim institucijama, oteavajui na taj nain krivino gonjenje, kada su dokazi uniteni kako bi se spreilo utvrivanje istine o odgovornosti dravnog vrha, vansudskim pristupom, u obliku, na primer, komisija za istinu i

pomirenje (u Ugandi, Junoj Africi, Argentini, Salvadoru, ileu, Istonom Timoru, Gvatemali itd.), pokuava se obezbediti pravda za rtve tako to se nadomeuje odsustvo retributivne pravde sprovoenjem takozvane restorativne ili reparatorne pravde. Ali sa razvojem meunarodnog krivinog prava od sredine devedesetih godina, amnestije i sve druge mere nekanjivosti na nacionalnom nivou, budui da su suprotne pravu kada je re o tako tekim zloinima, sve su ree ili ne odolevaju dugo nakon prodora represivne pravde, poticao on iznutra ili spolja (kao u ileu ili Gvatemali, na primer). Dakle, danas su se najee odrali kombinovani pristupi.

Nasuprot tome, inenjering pomirenja je manjkav kada se primenjuje u situacijama koje ne potvruju njegov polazni postulat - kada se sa okonanjem kolektivnog nasilja i utanjem oruja ne okonavaju jueranje nepravde, kada rat nije zavren zato to je nastavljen drugim sredstvima. Ipak, primera ima mnogo. Ponekad, vlasti neke u prolosti nasilne zemlje se po zavretku rata pretvaraju da su krenule u tranziciju, a ne pokuavaju uistinu da stave taku na uinke kolektivnog nasilja niti da isprave njegove posledice - dakle, trude se, otvoreno ili prikriveno, da ih ovekovee. U tom sluaju, tabor blizak delatima obezbeuje vlast. Ali nepravde mogu da se nastave i sa promenom tabora, kada grupa kojoj pripadaju rtve upravlja zemljom po zavretku rata. Grupa iz koje potiu nekadanji krvnici tada postaje meta diskriminacije i uznemiravanja koje vlasti uglavnom predstavljaju kao preventivne mere, namenjene tome da obeshrabre svako ponavljanje (Ruanda, Kosovo). Uprkos oitom odsustvu volje za pomirenjem kod tih vlasti, koriste se isti instrumenti upravljanja po razreenju sukoba, isti koncepti pomirenja po istom nacrtu. Ipak, ne moemo se pomiriti sa nekim ko nam i dalje ini zlo. Potrebno je da se zlo okona da bi se razmatralo pomirenje. Do pomirenja se dolazi tako to se okonaju nepravde i to celokupno drutvo koje je potonulo u kolektivno nasilje prizna poinjena i pretrpljena zlodela, a ne obrnuto. Oslanjati se na to da vreme navodno lei sve rane ne vodi niemu. Rad alosti je ono od ega, s vremenom, zarastaju rane. No, ne moe se oaliti zloinaki in koji se nastavlja u sadanjosti, ak i ako sredstva kojima se on sprovodi vie nisu nasilna i surova kao ranije. to se tie vremena, navodno tako isceliteljskog, ono esto nije nita drugo do tajno oruje poinilaca i njihovih naslednika za konano ostvarenje ciljeva u ijoj slubi je masovno nasilje i bilo poinjeno.

Masovno nasilje

Masovno nasilje gotovo nikada nije posledica rata. Najee je njegov cilj. Rat je samo okvir u kojem se masovno nasilje racionalizuje, to e rei ini se opravdanim i na taj nain prihvatljivim u oima onih koji ga vre ili odobravaju. Nepravni okvir, poput onog to ga nudi i diktatura u kojoj oruani sukob nije nuno potreban za sprovoenje dravnog nasilja (Latinska Amerika). U trenutku u kojem su gotovo svi sukobi unutranji a gotovo sve rtve civili, potrebno je da to uzmemo u obzir i da detektujemo alternativne obilike masovnog nasilja koji prikriveno produavaju njegovo dejstvo u posleratnom periodu, ako stvarno elimo korisno da upotrebimo instrumente upravljanja po razreenju sukoba. Takozvani zamrznuti sukobi pokazuju da vreme ne razreava razmirice, poto slui drutvima koja su se odala zloinakim praksama da ih uine plodonosnijim a ne da se iz njih izvuku. Zlo pretrpljeno tokom nasilja ne samo da nastavlja da ini svoje na telu i biu rtava, u nedostatku pravne regulative i pravnog priznanja zloinake naravi poinjenih dela, ve se

pothranjuje i odrava sve do ostvarenja ciljeva ije je orue bilo i ostalo. Tako da ti sukobi nisu ni izbliza zamrznuti sukobi. Jedino su borbe zamrznute, ali u svemu ostalom oni su aktivni jer se rat nastavlja drugim sredstvima. Odlaganje njihovog razreenja za neki kasniji datum svakako podupire to razreenje, ali ne otvara nikakvu perspektivu za kompromis, jer to vreme latentnosti ne zamrzava situaciju ve, naprotiv, omoguuje da se ona ovekovei i da konano odeli pobednika od pobeenog, to e rei da potvrdi svren in. Procesi pomirenja, u kojima je pravda kljuna komponenta, tee da isprave poinjene i pretrpljene nepravde i da, shodno tome, ponite tekovine masovnog nasilja. Dakle, da omogue da se izjalove ciljevi kojima je ono sluilo. Svaki poduhvat pomirenja je stoga najstrahovitiji neprijatelj svih politika homogenizacije iji je cilj podela, razdvajanje i, na kraju, konano iskljuenje grupa koje nisu saglasne s tim projektom. Mir je preduslov za pomirenje. Zamrznuti sukobi odlau mir za kasnije i slue, u oekivanju razreenja, kao pozornica ratova protiv pomirenja.

Autorka je novinarka i esejista, objavila je knjige Mir i kazna (2007) i Miloevi, dijagonala laufera (1999).

Dr Ivan arevi je profesor pastoralne teologije na sarajevskoj Franjevakoj teologiji. Ve godinama je fra Ivan jedan od glasova razuma iz te cijenjene ustanove. Razgovarali smo sa njim za !Glas Inicijative za REKOM o pomirenju.

Od posljednjih ratnih sukoba na prostoru bive SFRJ prolo je skoro 14 godina. Da li smo se odmakli od trenutka posljednjeg ispaljenog metka?

Odmakli smo se, naravno, nema sukoba orujem. Nismo se, meutim, pribliili injeninom definiranju karaktera naega rata i ratova, niti je sainjena bilanca ratova kako u pogledu

rtava, progona, etnikoga ienja, genocida, ogromnih demografskih promjena, moralne i duhovne degradacije. Nismo se suoili ni s vlastitom prolou, prolou vlastitog kolektiva ni s zajednikom prolou. To stoji pred naom generacijom. Ratne ideologije, pogotovo velikosrpska, nisu poraene. U meuvremenu, nacionalizam je institucionaliziran, zahvatio je skoro sve institucije od obrazovanja, politikih stranaka do religijskih struktura.

esto se kao uzor za pomirenje naroda Balkana uzimaju Francuska i Njemaka. Koliko je taj uzor primjenjiv meu narodima koji imaju toliko zajednike istorije, kulture, jezika...?

Nije primjenjiv u smislu uzroka sukoba i ratova, niti u smislu strategije poboljanja odnosa, jer je naa regija prije svega povijesno sloenija, vienacionalna i mnogo je vee preplitanje i uvjetovanje, pogotovo u Bosni i Hercegovini. No, posve je primjenjiv u smislu primjera - dakle, Francuska i Njemaka nam pokazuju da je mogue uspostaviti skladan i nekonfliktan odnos i izmeu protivnika ili ako hoete neprijatelja, kad se uklone zloinaki reimi i njihovi kolaboracionisti. Njemaka je poraena, Njemaka je bila prisiljena i prihvatila je denacifikaciju. Suoila se sa svojom zlom prolou i nacistikim reimom, odrekla se svoga zla i zloinaca. U nas su naa zla najvaniji faktori nacionalnoga identiteta, a zloinci heroji kojima se prinosi kult, koje se "oboava".

Nakon oslobaajuih presuda hrvatskim generalima, kao i Momilu Periiu, dalo se uti da Tribunal nije doprinijeo pomirenju. Koliko je to zamjena teza i izbjegavanje sopstvene odgovornosti za neuinjeno?

Haki tribunal je meunarodni sud i on je izraz odnosa razliitih meunarodnih, svjetskih faktora moi na koje se prikainju i domai politiari. Kad je rije o pomirenju, mislim da treba biti vrlo obazriv u koritenju te velike rijei. Onako kako se njome esto koristimo, ona vrijea ljude, pogotovo rtve. Mislim takoer da Haki tribunal nije osnovan s ciljem pomirenja. On je sudska instanca koja pripomae ustanovljenju injenica krivine odgovornosti, dakle ratnih zloina, a to jest jedna od pretpostavki za makar malo pravde rtvama. Meutim, retributivna pravda je minimum ne samo za pomirenje nego i za restorativnu pravdu. Dakle, i kada bi Tribunal uspio kazniti sve ratne zloince, pa ak utvrditi sve injenice, do pomirenja kao zadnjega cilja treba uloiti mnogo napora. Jer kako stvari stoje, mi emo u budunosti imati problema kako s injenicama, tako i s istinom koja se manje-vie ve sada znade. Hoe li ta istina biti resurs novih osveta? Zato, pomirenje ne dolazi samo sa strane, ni od Haaga, nego je drutveni ideal za koji se treba pojedinano i institucionalno aktivno zalagati.

U svom tekstu povodom objavljivanja "Bosanske knjige mrtvih" napisali ste da nepravedni zavretak rata u BiH ne iskljuuje mogunost ponavljanja u jo gorem izdanju. Vjerujete li da jo uvijek postoji destruktivna mo, ili se ona samo akumulira za neka budua, jednako loa, ako ne i loija vremena?

Daytonski sporazum je uspostavio primirje, ali ne i pravedni mir. Ostavio je zemlju u okviru vanjskih granica, ali je nagradio agresiju, zloine i etnika ienja; unutarnje je tako nepravedno podijelio dravu, na dva entiteta i bezbroj malih drava, kantona, koji u sebi konstitutivno sadre diskriminaciju i trajne klice sukoba etnike veine nad manjinama. Sada, u navodnom miru, BiH je u nemogunosti da funkcionira kao demokratska drava, a u budunosti, naravno uz ire, (ne)povoljne regionalne ili svjetske konstelacije nije iskljueno da se sadanje ili povijesne nepravde, po staroj logici osvete, ponu nasilno ispravljati. Sadanja generacija ili budua nee u rat, od njega su umorne. Sada tinjaju unutarnje patnje, bjesovi i frustracije. Ali za kasnije, upravo prema logici ne samo nae nego uope prolosti, transgeneracijsko zlopamenje e nai svoj ventil da eksplodira. Sumnjam da se daytonska tvorevina moe demokratizirati bez dekonstrukcije Daytona. Uostalom, i prijanja dva sporazuma, onaj versajski i jaltski, nisu izdrali dvije generacije, a koliko sam upuen imali su vie pravde prema rtvama rata.

Religijske zajednice su tokom rata bile ujedinjene u propagiranju mrnje. Kako vidite njihov utjecaj i koliki je znaaj interreligijskog dijaloga?

Ratni cilj je bio osvajanje teritorija potpuno oiena od drugih. Za to se nisu birala sredstva - od ubijanja i logora, do silovanja i genocida.

Religijske zajednice su imale izuzetno vanu ulogu u ratu. Preciznije kazano, pojedini vjerski poglavari i slubenici nisu bili u slubi Boga nego u njegovoj negaciji - slijedili su idolopoklonstvo, etnofiletizam, pa su govorom mrnje, hukanjem na rat, utnjom o zloinima, blagoslivljanjem zloinaca i zloina nad drugima, metafiziki opravdavali da se "Boja jagnjad" i "nebeski narod" samo ratom moe obraniti od "zvijeri iz bezdana". Religija je pridonijela da se drugoga demonizira. Sakralizirala je politiku koja je drugom oduzela dostojanstvo, ljudskost. A kad se to uini, jasno da se u srce svetoga useljava najgore zlo:

drugoga nije grijeh ubiti, jer nije vrijedan kao ovjek. Strano je kad se ono najbolje, kad se vjera pervertira u svoju avolsku suprotnost.

Kakvo je stanje danas?

Ni danas religijske zajednice nisu smogle snage da stanu pred Boga, da crkveni ljudi izvre vlastito pokajanje, ienje vlastite memorije, denacifikaciju, da pozovu na nadoknadu tete. Mnogi hijerarsi olako priaju o opratanju, o velikoj Bojoj ljubavi, a nesposobni su za krivnju. Siju bogomolje i vjerske simbole ne kao Boje kue i znak Bojeg milosra prema ljudima, nego kao prokletstva. Bolje bi bilo da umjesto mnogih krieva i crkava stoje nacionalni simboli, a ne znakovi univerzalne Boje ljubavi za sve ljude. Kako li e se stati pred pravoga Boga, u eshaton, s onu stranu groba, o tome ne misle niti propovijedaju mnogi sveenici jer su Boga i Krista unizili na teritorij, posluili se njima kao koljem za ogradu od komije. Nae su zemlje geografski torovi u kojima se bore politeistiki lokalni i nacionalni bogovi-monici.

Ma puno se govori o religiji. Donekle i s pravom, no, da skratim. Nee biti mira ni u naoj regiji ni u svijetu dok ne bude mira meu religijama i konfesijama. Religije imaju silan potencijal stvaralatva, kritikoga prorotva i opomene. Imaju najjai duhovni resurs smisla ivota, imaju inherentno "najsekularniju" mo, ako se shvati da religija ne doputa da itko od zemaljskih veliina zauzme Boje mjesto.

Meureligijsko povjerenje i potivanje stvara dobru klimu za politike i uope skladnije drutvene odnose. Pred religijskim zajednicama, ako ele da se ne snize u praznovjerje, u vulgarno arobnjatvo, zadatak je da konano stanu pred Boga, da uoe da onaj drugi u Bojim oima ima povlatenije mjesto od mene. I prije nego se izie meu druge, u interreligijski dijalog, vano je uvidjeti da je danas puno, previe religije bez Boga, da su nae zemlje prezasiene od nacionalistikih molebana, vriteih

bogomolja, da je vrijeme da se detroniziraju zemaljska boanstva, nacije i ideologije, vodovi i poglavnici, te da se umjesto bogova-moloha koji trae milijune ljudske djece za rtvu povjeruje u boanskoga Boga, Boga koji trai jedinu rtvu: kontrolu vlastitoga nasilja i opratanje neprijatelju, i kojemu je najvea radost ljudska sloboda, ljubav i zajednitvo razlika.

Kakvo je vae miljenje o Inicijativi za osnivanje REKOM-a?

Koliko znam, to je vrijedna inicijativa koja okuplja puno razliitih udruga, organizacija i pojedinaca iz regije koji se bave istraivanjem injenica nae ratne prolosti. Za razliku od redovnoga fokusiranja na zlo i zloince, i redovito na njihovu obranu, ova inicijativa nastoji da rtve dou do rijei. Ne znam hoe li se Inicijativa uspjeti institucionalizirati na razini vlada naih drava, ali bi svakako trebala zadrati otvorenost i dalje biti podrka svim inicijativama koje zagovaraju novu kulturu sjeanja koja podrazumijeva subverzivno sjeanje, dakle suoenje sa svojom zlom prolou te prelazak etnikih i konfesionalnih granica, to znai priznati patnju drugima, u konanici priznati dostojanstvo drugoga, prihvatiti ga kao

povijesnog subjekta a ne demonizirati ga i degradirati do razine ignoriranja. Mislim da REKOM ima kapacitet da uvjeri nositelje vlasti u pojedinim dravama da donesu zakone kojima e se verificirati istina prolosti i unaprijed zakonski onemoguiti ponavljanje zloina.

Dejan Koul

Kao lekar u bolnici u Vukovaru, Neda Striber je bila svedok organizovanog odvoenja ranjenika iz bolnikih kreveta, od kojih je jedan broj kasnije pronaen u masovnoj grobnici na poljoprivrednom dobru Ovara. Neda Stiber je o tim dogaajima iz novembra 1991. godine svedoila pred Meunarodnim krivinim sudom za bivu Jugoslaviju 1995. godine. Prenosimo delove tog svedoenja.

"Zadnjih dana borbi [sukob JNA i hrvatske vojske u Vukovaru, druga polovina novembra 1991.] sve vie i vie ljudi skupljalo se u bolnici [...]. Po mojoj procjeni, do 17. studenoga bilo je najmanje tisuu ljudi u bolnici. Mnogi vojnici koji su se borili u drugim dijelovima grada povukli su se prema bolnici kad su ta podruja grada zauzeta. Poto je pad preostalog dijela grada bio neizbjean, vojnici su odbacili oruje i presvlaili se u civilno odijelo. Mnogi od njih stavili su zavoje i gips tako da bi izgledalo kao da su ranjenici. [...]

Devetnaestog studenoga poslijepodne prvi vojnici JNA doli su do bolnice i nije im pruan nikakav otpor. U prvo vrijeme, oni su samo hodali po zgradi gledajui pod kojim uvjetima smo mi radili [...], izgledalo je da u stvari samo pokuavaju ocijeniti situaciju.

Tokom noi s 19. na 20. studenoga bila sam u svojoj sobi zajedno s ostalim osobljem, te zbog toga znam jako malo o tome to je u to vrijeme radila JNA, iako znam da su pristigli mnogi vojnici. Nekoliko ljudi bilo je odvedeno iz bolnice te noi, ali ja ne znam kako se to dogodilo. [...] Rano ujutro 20. studenoga primijetila sam da je JNA napravila spisak svih pacijenata, ali nitko nije bio premjeten. Neto prije 7:00 sati glavna sestra Binazija Kolesar dola je do mene zajedno s lijenikom JNA. Imali su spisak mojih pacijenata, a doktor me je upitao posebno za dvojicu od njih - Josipa Bradaria i Nikicu Koljevca. Zamoljena sam da opiem opseg njihovog ranjavanja to sam i uinila. [...] Upravo kada se to dogaalo, oko 7:00 ujutro, bila sam zamoljena zajedno sa svim ostalim osobljem da otem u odjel kirurgije na sastanak s majorom [Veselinom] ljivananinom. Svi smo uli prije za njega, ali ovo je bilo prvi put da sam postala svjesna njegove prisutnosti u bolnici. Nije mi poznato kada je u stvari doao.

Na tom sastanku ljivananin je bio u drutvu jednog lijenika JNA, ali ga nije predstavio imenom, zvao ga je samo kolega. ljivananin nam je odrao predavanje o ratu koji je uzrokovao raspad Jugoslavije, te rekao da su nas oslobodili". Rekao nam je takoer da mi, medicinsko osoblje, nemamo razloga biti zabrinuti, jer smo samo obavljali svoju dunost. Govorio nam je otprilike pola sata, meutim nitko od nas nije obraao panju. Za vrijeme tog sastanka sluajno sam se okrenula na drugu stranu za trenutak i primijetila da su pripadnici JNA poeli izvlaiti pacijente iz njihovih kreveta. Izgleda da su ekali da se svo osoblje skupi na tom sastanku prije no to su poeli odvoditi pacijente. Radili su uurbano ne bi li zavrili prije nego to bismo mi mogli intervenirati. Odlazei na taj sastanak, primijetila sam grupu od dvadeset do trideset osoba koje su odvodili iz bolnice u pratnji pripadnika JNA. Nakon to je sastanak sa ljivananinom konano zavrio, primijetila sam da je situacija u bolnici potpuno kaotina. Pripadnici JNA postali su mnogo agresivniji dok su odvodili pacijente u svim pravcima. Osoblje je upueno na drugi sastanak s dr Ivankoviem, efom kirurgije, koji je bio porijeklom Srbin. [...] Sastanak s dr Ivankoviem bio je relativno kratak - u osnovi, rekao je svom osoblju bolnice da imamo tri mogunosti:

da ostanemo i radimo u bolnici, da otiemo u Beograd, ili da idemo u Zagreb. Nakon to je sastanak zavrio, vidjeli smo da su uglavnom svi pacijenti odvedeni iz bolnice. Od dvadeset i pet (25) pacijenata za koje sam brinula ostala su samo dva. Bile su to dvije pacijentice. [Potom ita spisak svojih pacijenata koji su odvedeni.]

Nakon sastanka sa ljivananinom i Ivankoviem, mi koji smo odluili ii u Zagreb imali smo na raspolaganju samo pola sata da spremimo svoje stvari i skupimo se u krugu bolnice. Dok smo bili tamo, vidjela sam prvi put srpske paravojne jedinice u bolnici. Bili su odjeveni u razne vrste uniformi, ali su neki od njih nosili berete s etiri [irilina] "S" na njima. Ostali su nosili kokarde, a neki su imali

i bijelo perje zataknuto za rame. Smatrali smo da su to pripadnici Belih orlova. Poto smo se kao grupa skupili u blizini ulaza za hitnu pomo bolnice, vidjeli smo paravojne jedinice kako su poele ulaziti u bolnicu. ekali smo sat ili moda vie, prije nego nam je bilo reeno da krenemo prema autobusima koji su bili parkirani u blizini bolnice ispred zgrade biveg suda. U tom momentu u krugu bolnice jo su uvijek stajala vozila hitne pomoi, koja su trebala biti upotrijebljena za transport ranjenika i nas u Zagreb. Za vrijeme dok smo bili vani nismo vidjeli ljude koji su bili odvedeni od strane JNA. Mora da su odvedeni sa druge strane bolnice.

Oko podne, medicinsko osoblje i nae familije, kao i neki pacijenti uli su u konvoj koji se formirao ispred zgrade biveg suda. [...] Cijeli konvoj doao je u Zagreb rano ujutro 22. studenoga.

UVODNIK

!Pomirenje na lokalnom

nivou

2

Inicijativa za REKOM

Nataa KandiPhoto: Media centar Beograd

1 Profesorka politikih nauka na Georgia State University, Atlanta, SAD.

Kako razumemo pomirenje?

U Srbiji, na zvaninom i drutvenom nivou, preovlauje miljenje da su sve strane u ratu inile ratne zloine, te da je za pomirenje bitno priznavanje da su sve drave jednako odgovorne. Jelena Suboti pravilno primeuje da srpski politiari shvataju pomirenje kao trampu, pristajanje da sude svojim dravljanima (ili da ih predaju Hakom tribunalu) samo ako Haki tribunal i sudovi u regionu potvrde, osuujuim presudama, zloine prema Srbima. Ako toga nema, kao u sluaju Gotovine i Haradinaja (oslobaajue presude), onda

je to kraj pomirenja, kako kau srpski politiari.

U BiH imamo veoma sloenu situaciju. U Republici Srpskoj, politiari i javnost dele stavove zvanine Srbije, s tim to se, za razliku od Srbije, institucionalno poriu presuene injenice koje se odnose na genocid u Srebrenici. U tom smislu, iz ugla sadanje vlasti u RS, pomirenje je mogue samo preko revizije sudskih postupaka, tokom koje e biti

utvrene injenice da u Srebrenici nije poinjen genocid. U Federaciji BiH, udruenja rtava smatraju da je za pomirenje bitno da Srbija prizna da je izvrila agresiju na BiH i genocid u Srebrenici. Politiari Federacije BiH su manje radikalni od bonjakih udruenja rtava i meki od srpskih politiara (iz Srbije), te oslobaajue presude (Periiu, Staniiu i Simatoviu) ne shvataju kao katanac pomirenju nego kao opasnost za pomirenje.

Predlogom Strategije tranzicijske pravde u BiH3, predvieno je formiranje zvaninog Foruma za traenje istine, koji bi imao zadatak da podstie kompatibilne pripovesti o prolosti, zasnovane na dijalogu. Prema tom predlogu, razliito vienje dogaaja u prolosti, zasnovano na dijalogu, otvara prostor za pomirenje etniki podeljenog drutva u BiH.

U Hrvatskoj, udruenja branitelja i porodica rtava dele miljenje da je pomirenje mogue pod uslovom da Srbija prizna agresiju, da otkrije tajne grobnice u kojima su sahranjene hrvatske rtve i da se sudi komandantima bive JNA.

U Crnoj Gori, javnost i aktuelna vlast imaju isti stav da je za pomirenje vano priznavanje drugih rtava. Meutim, suenja za ratne zloine u toj dravi ozbiljno odstupaju od tog stava. Jo uvek nema nijedne pravosnane presude za ratne zloine nad rtvama hrvatske, bonjake ili albanske nacionalnosti, to dovodi u sumnju pomenuti politiki stav.

Na Kosovu, albanska javnost i udruenja albanskih rtava su jednoglasni da je preduslov pomirenja da Srbija prizna i izvini se za ratne zloine nad Albancima, i da preda posmrtne ostatke jo oko 1.300 Albanaca. Na IX Meunarodnom forumu za tranzicionu pravdu, odranom 17-18. maja 2013. u BiH, uesnici sa Kosova izneli su miljenje da je za pomirenje, osim priznavanja rtava sa obe strane, bitno i da Srbija politiki prizna Kosovo.

Nataa Kandi

Godinama posle rata, pomirenje se u iroj javnosti, a posebno u okviru udruenja rtava u BiH, vezivalo za junoafriki proces pratanja i amnestiranja ratnih zloinaca, zbog ega je i sama re pomirenje izazivala negativan stav. Dva pokuaja da se osnuje Komisija za istinu i pomirenje u BiH, prvi put 1997. godine i drugi, 2005. godine, su naila na otpor organizacija civilnog drutva, naroito udruenja rtava. Postmiloevieva Srbija je 2001. godine osnovala Komisiju za istinu i pomirenje, nastojei da ubedi meunarodnu zajednicu da je komisija za otkrivanje istine bolji put prema pomirenju nego krivina pravda. Komisija je nakon godinu dana prestala sa radom, a da nije imala nijednu aktivnost. U to vreme, Haki tribunal je bio protiv formiranja komisije za pomirenje, kako nacionalne, tako i regionalne, upozoravajui da bi aktivnosti komisije mogle ugroziti istrage i mandat Tribunala. Vremenom je Haki tribunal prestao da se protivi lokalnim inicijativama za pomirenje, pozdravljajui ih kao podrku svojim naporima za uspostavljanje pomirenja u regionu bive Jugoslavije. Jelena Suboti1 vrlo precizno zapaa da je Haki tribunal, u nedostatku zvaninih lokalnih mehanizama u oblasti restorativne pravde, proirio svoj mandat (utvrivanje krivine odgovornosti optuenih), i postao glavni instrument tranzicione pravde. Domai tuioci i sudije, posebno u BiH i Srbiji, su podrali irenje funkcija i ciljeva Hakog tribunala iz pragmatinih razloga posluilo im je da se oni na lokalnom nivou predstave i kao zastupnici pravde za rtve, iz svoje i drugih etnikih zajednica. Tako da iz ugla Hakog tribunala2, drava i javnosti u regionu bive Jugoslavije, suenja za ratne zloine jesu glavni mehanizam suoavanja s prolou, s najveim potencijalom za pomirenje. Naravno, to novo tumaenje krivinih sudova doprinelo je potpunoj marginalizaciji potreba rtava i drutva za drugim vidovima pravde.

U Makedoniji nema suenja za ratne zloine. Postoji interes udruenja rtava i manjeg broja nevladinih organizacija za ueem u regionalnim inicijativama za pomirenje.

U Sloveniji postoji jaka podrka civilnog drutva da se pitanje izbrisanih razmatra u okviru regionalnog utvrivanja injenica i kazivanja istine.

REKOM

Iako je podrka meunarodne zajednice i civilnog drutva suenjima za ratne zloine neupitna, ipak je Inicijativa REKOM okupila znaajan broj organizacija civilnog drutva (1.950), i podrku 545.000 graana, oko ideje o potrebi da se injenice o ratnim zloinima, rtvama i poiniocima utvrde i javno saopte na regionalnom nivou. Inicijativa REKOM je najvie odmakla u definisanju naina i aktivnosti koji doprinose pomirenju. Opteprihvaeno je u javnosti i na politikom nivou da je javno priznanje rtava preduslov pomirenja u regiji nekadanje SFRJ. Inicijativa REKOM ima potencijal da pomogne dravama da izvre taj istorijski zadatak, dokumentovanjem svake pojedinane rtve koja je izgubila ivot u ratu ili u najdirektnijoj vezi sa ratnim zbivanjima, kao i okolnosti u kojima je oko 130.000 ljudi izgubilo ivot. Presuene injenice, koje se odnose na rtve ratnih zloina, poinioce, i ljudske gubitke u vojnim akcijama, jesu od velikog znaaja za pomirenje, bez obzira na pravne odluke i zakljuke Hakog tribunala i domaih sudova.

Autorka je koordinatorka Inicijative za REKOM i lanica tima javnih zagovaraa za osnivanje REKOM

U Bosni i Hercegovini, na planini Jahorina je 17. i 18. maja 2013. godine odran IX Meunarodni forum za tranzicionu pravdu pod nazivom "Pomirenje u postjugoslovenskim

zemljama". Forum, u organizaciji Koalicije za REKOM, okupio je 220 predstavnika organizacija civilnog drutva, rtava, umetnika, predstavnika verskih zajednica i naune zajednice, kako bi iz razliitih perspektiva razgovarali o napretku u ostvarivanju posleratnog pomirenja. Izvetaj sa ovog skupa moete preuzeti na http://www.zarekom.org/vesti/Pomirenje-u-postjugoslovenskim-zemljama-IX-Medjunarodni-forum-za-tranzicionu-pravdu-izvestaj.sr.html.

Nadbiskup metropolit vrhbosanski kardinal Vinko Pulji, 16. svibnja 2013. primio je delegaciju Koalicije za REKOM u sastavu: regionalna koordinatorica procesa REKOM Nataa Kandi, Nikola Kneevi iz Centra za istraivanje religije, politike i drutva te kazalini redatelj Dino Mustafi. U razgovoru je sudjelovao i generalni vikar Vrhbosanske nadbiskupije mons. mr. Luka Tunji.

Predstavnici Koalicije za REKOM upoznali su kardinala Puljia s radom Koalicije i naporima glede uspostave regionalne komisije za utvrivanje injenica o svim zloinima koji su poinjeni na prostoru bive Jugoslavije od 1991. do 2001. godine. Napomenuli su da Koalicija za REKOM okuplja vie od 1800 organizacija civilnog drutva, pojedinaca iz svih drava nastalih raspadom bive SFRJ meu kojima su i udruge roditelja i obitelji nestalih osoba, veterana, novinara, predstavnika manjinskih etnikih zajednica, organizacija za zatitu ljudskih prava i sl. Izrazili su uvjerenje da je Koalicija u stanju pokazati da su sve rtve vrijedne potovanja i da zasluuju meunarodno priznanje i dignitet.

Kardinal Pulji je naglasio vanost pratanja, povjerenja i pomirenja utemeljenog na istini u ovom procesu te postavljanja zdravih naela s tim da u centru vrijednosti bude ovjek. Naglasio je da razliitost ne smije biti izvor sukoba. Kazao je i da su povijesne injenice vaan faktor te da je teko raditi na izgradnji povjerenja bez prihvaanja injenica. Istaknuo je da je optereenost ideologijom i mitologijom opasnost za drutvo, ali i da se ne bi smjelo promicati sinkretizam nijeui razliitost. Ne ideologiziranje rtava, ve njihovo potivanje, naglasio je kardinal Pulji zahvaljujui lanovima delegacije na dolasku i dajui podrku u ostvarivanju njihova projekta.

17.05.2013.

U duhu IX-og Meunarodnog foruma za tranzicionu pravdu odranog u Bosni i Hercegovini prolog meseca, koji je bio posveen temi pomirenja na prostoru bive SFRJ, ovaj broj !Glasa Incijative za REKOM posveen je istoj temi. Za !Glas su pisali akademski strunjaci, eskperti, umetnici, i kolumnisti iz regiona i inostranstva.

Izgleda da se apsurdnost svakog rata vidi tek nakon to se on zavri. Onda kada se ublae strasti, sednemo, udahnemo duboko i prisetimo se da je sve to to se dogodilo besmisleno. Prisetimo se i shvatimo da su postojali i drugi naini, da je bilo i drugih mogunosti osim onog prolivanja krvi, meusobnog varvarstva i nanoenja patnje drugima. Ovaj proces

seanja i razumevanja onoga to se desilo izmeu ostalog pomae, olakava i umetnost.

Pre dve godine, kada sam posetio Muzej genocida u Kigali, Ruanda, sa eljom da pravilno shvatim svu tu istoriju krvoprolia koje je iza sebe ostavilo milione rtava, doao sam do trenutka kada vie nisam pratio injenice - tupo sam posmatrao kosti naslagane kao drva, slike, odeu i sve stvari rtava. Naspram tog stravinog prizora, svaka druga informacija, karta ili beleka o genocidu izgledala je nevano.

Meutim, iza ovog turistikog pogleda koji moemo imati, krije se saznanje da u svakom ratu postoje agresor i rtva, to je jasno. O tome svedoi bol koja ostaje iza njega, bol koju nosimo kao krst na leima. Bol zbog ljudskih gubitaka, razaranja, silovanih ena, osakaenih mukaraca i dece.

Na drugom spratu Muzeja genocida u Kigali, nalazi se itav jedan deo sa natpisom Ostali genocidi u svetu. Tu su bili i Bosna i Kosovo. Posle toliko godina nakon zavretka rata na

Kosovu, na drugom spratu u Muzeju genocida u Kigaliju, u jednoj maloj sobi, sedeo sam i plakao okruen uasnim slikama rata u Bosni i na Kosovu. Dua mi se slomila zbog izgubljenih prijatelja, lanova porodice i ljudi koje sam poznavao, ali i zbog onih koje nisam znao. U Kigaliju, u toj maloj sobi muzeja, sedeo sam i gorko plakao zbog tih ljudi koje vie nema.

Umetnost nam moe koristiti kao jedna mala soba rata, konflikta i besmislene mrnje. Jedna mala soba koja treba da nas podseti

na prolost i u isto vreme da nam probudi svest o budunosti.

Ali, iza ove lepe prie o ulozi umetnosti, izgleda da divljem Balkanu vie lei neka druga pria. Pria o robovlasniku koji ide u pozorite i plae kao dete kada gleda predstavu o okrutnim postupcima nad crnim robovima. Uprkos tome, robovlasnik po povratku kui prebije svog crnog roba koji nije izvrio nareene poslove.

Utopljenima u starim ukorenjenim mrnjama, za Balkance umetnost je kao one bajke sa kraljem.

U Beogradu 2011. godine pratio sam probe predstave Patriotski hipermarket, jednog zajednikog projekta albanskih i srpskih umetnika produkcije Multimedia Centra Pritina i Kulturanove iz Novog Sada. Posle jedne scene koju je napisala moja koleginica, srpski dramski pisac - scene koja govori o ubistvu jednog srpskog mladia na Kosovu - postavio sam pitanje mojim kolegama Albancima: I, ta mislite o ovoj sceni? Odgovor je bio: boli i situacija ove scene nije verodostojna. Zatim, posle jedne druge sline scene koju sam ja napisao i u kojoj su rtve bili tri albanska mladia, ponovo sam pitao glumce Albance: I, ta mislite? A oni su naravno odgovorili: Ovo je u redu, ovo je veoma dobra scena, autentina.

Naravno, takvu percepciju, ali s druge strane, imali su i glumci Srbi.

Umetnost u ovim krajevima se uvek bavila bolom izazvanim od drugih, ali je retko imala

hrabrosti da se bavi bolom kojeg smo izazvali drugima.

Nedoumice koje smo imali tokom realizacije predstave "Patriotski hipermarket bile su velike. Kako da tretiramo rat? ta bi mogao biti kompromis dve strane sa potpuno suprotnim perspektivama - albanske i srpske? ta pozorite sme da dokumentuje, a ta ne? ta poruujemo publici ovom predstavom? Da je rat lo? Da su Srbi krivi za rat na Kosovu? Da treba da zaboravimo na prolost i okrenemo se budunosti? Pomirenje?

Sve su ovo politike i moralne nedoumice od kojih nema gde da pobegne na politiki angaovanim projektima. Posebno na onim koji se bave prolou, ratom ili, u ovom konkretnom sluaju, kompleksnom albansko-srpskom istorijom.

Mrzimo doktora koji treba da operie nau ranu iako smo sasvim svesni da nas on u stvari lei. Mrzimo doktora jer nas boli rana koju otvara.

Umetnici koji su angaovani u ovakvim regionalnim saradnjama ili ija dela raspravljaju o ovakvim tekim temama, kao to je to sluaj sa "Patriotskim hipermarketom, esto su predmet stigmatizacije i niskih udaraca. To je zato to ti umetnici dotiu rane koje nas bole, iako smo svesni da emo se samo na taj nain izleiti od mrnje koja nam se nagomilala u grlu.

Autor je dramaturg i bivi direktor Kosovskog nacionalnog teatra

Praktiari i teoretiari tranzicione pravde ve vie od dve decenije raspravljaju o tome da li su istina i pravda spojive sa pomirenjem. Pragmatino posmatrano, oni zapravo pokuavaju da utvrde koji od dva glavna instrumenta tranzicione pravde (sudski procesi i komisije za istinu) je bolje opremljen da odgovori na nepravde iz prolosti. Zagovarai komisija za istinu smatraju da je taj, relativno novi instrument, u stanju da ojaa civilno drutvo i ostvari restorativnu pravdu koja se ne bavi toliko kanjavanjem poinilaca, koliko obnovom

ravnotee i naruenih odnosa, drutvenim ozdravljenjem, harmonijom i pomirenjem (Elizabeth Kiss). U skladu sa tim, komisije za istinu su u strunoj javnosti prihvaene kao moralne i humane, a ne iskljuivo kao pravni instrument ili sredstvo. Zato njihovi zagovarai naglaavaju da je restorativna, a ne retributivna pravda, ta koja zapravo doprinosi obnovi drutva. Iskljuivi fokus na kanjavanju poinilaca, kako tvrde, samo oteava zadatak restorativne pravde.

Protivnici restorativne pravde smatraju da je ona konceptualno zbrljana i politiki nelegitimna. Oni tvrde da konfrontacije do kojih dovodi zapravo samo produbljuju i naglaavaju postojee drutvene tenzije. Njihov stav je da krivini sudski procesi jednostavno nemaju alternativu oni se rukovode vladavinom prava kao okvirom za utvrivanje odgovornosti za neizreciva dela, prevenciju buduih povreda, ali i stvaranje formalnog, javnog zapisa o prolosti, kako pokuaji unitenja itavih grupa ljudi ne bi unitili i njihova seanja.

Meutim, retributivna pravda preko sudova kao svog osnovnog pravnog mehanizma bavi se direktno poiniocima, a ne rtvama. U sudskim postupcima, svedoanstva rtava primarno se koriste za dokazivanje krivice optuenih, a ne za potvrdu patnji koje su pretrpele. tavie, priznanje nanetih nepravdi ili popis rtava i nestalih u ratu nisu u nadlenosti nijednog suda. Dok suenja doprinose uspostavljanju autoritativnih pravnih naracija o malom broju najstranijih zloina, komisije za istinu tee tome da zvanino proklamuju i javno otkriju istinu koja se direktno tie ne samo pojedinanih rtava, ve i drutva kao celine.. . .

U Srbiji, institucije retributivne pravde su iskoriene kao odreeni vid odgovora na naslee prolosti, odnosno za utvrivanje individualne krivice relativno malog broja pojedinaca (iz te zajednice, tj. etnike grupe), to je dovelo do stvaranja mita o nevinosti veine. Uprkos injenici da su meunarodni i lokalni sudovi podigli krivine optunice protiv vie poinilaca, uloga njihovih saputnika je uglavnom bila ignorisana. Profesor prava Laurel Fletcher je u vezi sa tim lucidno primetio da meunarodne krivine presude izdvajaju i stigmatizuju samo optuene, ime zapravo prihvataju postupke 'posmatraa' kao sasvim normalne, i potencijalno stvaraju lanu sliku o moralnoj nevinosti svih koji nikada nisu optueni, ukljuujui i posmatrae i podravaoce. Iako sudski postupci ponekad mogu indirektno uticati na njihovo ponaanje u periodu tranzicije, oni se njima svakako ne bave u dovoljnoj meri.

Uloga posmatraa i podravalaca u stvaranju i odravanju uslova za kolektivizaciju zloina i normalizaciju, odnosno relativizaciju njihovog naslea dovela je tranzicionu Srbiju u moralne tekoe kojima se pokrenuti sudski postupci uglavnom nisu bavili. Usled svega toga, one norme, koje su zapravo i dovele do tolerancije zloina, i koje su u direktnom sukobu sa naelima jednakosti, potovanja, nepristrasnosti i ljudskog dostojanstva bile su jo dublje usaene u kulturne, politike i drutvene obiaje zajednice. Prema reima profesora filozofije Roberta Sparrowa, nedostatak primerenog odgovora u svetlu saznanja o poinjenom zlodelu podrazumeva i nedostatak moralne distance pojedinca prema poiniocu, to ne samo da predstavlja vid moralne odgovornosti samo po sebi, ve i

opasnost od kolektivizacije, odnosno podele i prenosa odgovornosti za zloin na itavo drutvo.

Moralna odgovornost posmatraa proistie iz sledeeg moralnog problema njihov izbor da nastave da ive po starom zapravo nanosi tetu svima koji dele njihov kolektivni identitet. Poto je takva nejednakost uspostavljena u periodu kolektivnog zloina, i obzirom da su neki pojedinci uiv