14. poglavlje

Genpei rat

Dok se sreća klana Taira menjala, iz kog god razloga, klan Minamoto je postajao snažniji

i ujedinjeniji na istoku, i planirao osvetu za poniženje koje su njihove vođe pretrpele od strane

Kijomorija. Naravno, bili su vođeni ličnim interesom, i prirodnom željom da povrate imovinu

koja im je oteta. Ali su neki, iako ne svi, bili vođeni i jakim osećanjem odanosti prema Joritomu,

kome je kao dečaku Kijomori poštedeo život, i koji je tada bio priznati vođa klana, nasledivši

položaj od svog oca Jošitoma.

Kijomori je doživeo da vidi trupe Taira u povlačenju pred Joritomoovim ljudima; nakon

njegove smrti poožaj Taira je počeo da se naglo pogoršava. Septembra 1180. Joritomo je poveo

malu grupu ljudi kroz prolaz Hakone iz Izua, gde je živeo kao izgnanik, sa čuvarem koga je

postavio Kijomori. Vest o njegovom kretanju je stigla u prestonicu 24. septembra, i u izveštaju je

pisalo: „Sin pokojnog Jošitoma, Hjoe no suke (Kapetan garde) Joritomo je okupio vojsku

dobrovoljaca i pustoši provinciju Izu. Istočne provincije su stanju nemira“. Sledećeg dana je

izdat edikt, glavnom zapovedniku je naređeno da porazi „pobunjenika Joritoma i njegove

sledbenike“ i naređeno je svim sposobnim ljudima na istoku da se priključe napadu.

U međuvremenu, pokušavalo se sa poboljšavanjem odbrane prestonice, ali bezuspešno.

Garnizon, ako se tako može nazvati, su činili Taira ratnici u Kijomorijevoj službi i njihovi

sledbenici, i njima su priključeni sposobni muškarci sa seoskih imanja običnih plemića. Ova

naredba za mobilizaciju je bila loše dočekana u gradu među svim klasama, koje su već videle

previše krvoprolića i uništenja zarad njihovog mira. Osim iskusnih ratnika u službi vođa Taira u

gradu, trupe koje su imali su bile slabe. Međutim, u početku su imali brojčanu nadmoć, i

Joritoma je prilikom prvog pokušaja da krene na zapad sa samo šačicom ljudi zaustavio kapetan

Taira sa većom vojnom silom. Joritomo je morao da se povuče i nađe utočište u planinama

Hakone. Ovaj sukob 14. septembra 1180., dok je Kijomori još bio živ, nije bio velik, ali je

opevan u japanskoj književnosti kao bitka kod Išibašijame, uglavnom zbog toga što je

predstavljala hrabar i napadan duh ratnika sa istoka.

Priloženi grafik predstavlja veze između članova klana Minamoto koji su imali vodeću

ulogu u borbama koje su sledile nakon Joritomoovog prvog napada na Išibašijamu. Jasno je da je

Jukiie ujak, a Jošinaka rođak trojice braće, Joritoma, Norijorija i Jošicunea.

Tamejoši (1096 – 1156)

Jošitomo (1123 – 60) Jukiie (umro 1186) Tametomo (1139 – 70) Jošikata

Joritomo (1147 – 99) Norijori (umro 1193) Jošicune (1159 – 89) Jošinaka (1154 – 84)

Iako su u ediktima iz prestonice Minamoto predstavljeni kao banditi i pobunjenici, ili

možda baš zbog toga, Joritomo je tvrdio da mu je princ Moćihito naredio da porazi Taire. Istina

je, bez sumnje, da kada je Jorimasa poslao poziv u pomoć klanu Minamoto na istok maja 1180.,

da ih je pozvao u ime princa, koji je bio sin cara Go-Širakave. U svakom slučaju, jasno je da su

Joritomo i njegovi sledbenici želeli da budu smatrani legitimnim podržavaocima prestola, a ne

samo običnim revolucionarima. Kada je Joritomo išao za planine Hakone da okupi svoju vojsku

od par stotina ljudi u Išibašijami, potrudio se da svom pohodu da ton legaliteta tako što je na steg

zakačio papir koji je navodno bio naređenje od princa da kazni državne neprijatelje. Kasnije se

vidi da je, čak i kada je odneo potpunu pobedu, Joritomo i dalje tvrdio da je delao po carskom

naređanju.

Ovaj okršaj koji je prethodio velikom sukobu završio se Joritomoovim povlačenjem i

bekstvom, i pošto je narednih šest meseci proveo u okupljanju nove vojske, činilo se kao uspeh

vojske Taira. Ali vesti koje su sledile nisu bile ohrabrujuće. Do novembra, Joritomo je okupio

znatnu vojnu silu i napredovao je u Surugu, gde se utaborio na levoj obali reke Fuđi. 10.

novembra 1180. regruti Taira koji su u žurbi poslati protiv njega iznenada su napadnuti i potpuno

poremećeni. Njihovi zapovednici su odlučili da se povuku, a Joritomo je odlučio da ih ne prati,

već da ojača svoju bazu za buduće ofanzivne manevre. Ovo je bio poslednji sukob 1180., pošto

je došla zima. Kijomori je umro marta 1181. i birba nije nastavljena do maja. Ubrzo nakon

njegove smrti, stigli su izveštaji o tome da trupe poslate protiv Joritoma, nakon što su sprečile

Jukiiea ranije te godine, gladuju u provinciji Mino, dok se trupe pobunjenika Joritoma u istočnim

provincijama uvećavaju „svakim danom hiljadu puta“.

22. marta 1181. održan je sastanak visokih zvaničnika u palati Go-Širakave, kako bi se

rešio ovaj problem. prisustvovao je Munemori i desetorica drugih, koji su ga slušali dok je

predstavljao slučaj zamonašenom caru. Nesretni Kijomorijev naslednik je samo mogao da kaže

da Kijomori jeste naredio da sa klanom Minamoto mora da se bori do kraja, ali kako to može da

se uradi sa nevoljnim trupama i nestašicom namirnica? Hranu bi morali da transportuju sa severa

i istoka, ali kako to učiniti u vreme gladi? Zatražio je presudu, i odlučeno je da nešto mora da se

uradi. Imenovan je novi glavni komandant, Taira no Šigeira, koji je navodno imao 13000 ljudi.

Stigao je izveštaj o tome da je porazio Minamoto no Jukiiea na reci Sunomata u Ovariju, ali te

vesti nisu bile naročito zadovoljavajuće, pošto Taire nisu mogle da nastave da pobeđuju. To je

bilo 2. maja i nakon toga je usledila duga pauza u borbi. Sa istoka je stigla informacija da su

Minamoto okupljali sve više ljudi i pristalica, među kojima i porodice Taira u oblasti Kanto.

Tada je predloženo da se celokupna sila Taira premesti u zapadne provincije, povede cara

i zamonašene careve i dvorske zvaničnike. Od ideje su prvo odustali, ali su je ponovo izneli

1183., nakon što su vođe klana Taira prošle teška iskušenja. 1182. je bila velika glad koja je

uticala najviše na zapadne provincije, i raspoloženje je bilo loše u prestonici, gde je pored gladi

pretila i epidemija. Dvorjani i obični građani su bili uznemireni i očajni, što je jasno iz dnevnika i

memoara tog doba, koji su puni smelih unosa poput: „Ovo je dan uništenja kraljevstva“ i „Ovis u

događaji žalosni preko svake mere“. Pored ovih ličnih nesreća, vojna situacija se pogoršavala

više i više, najviše zbog velike teškoće pronalaženja i transportovanja namirnica. 1181. vlada je

izdala naređenje za umirivanje severnih provincija (Hokurikudo ili Krug severa zemlje) gde se

klan Minamoto dizao, ali je u jesen trupa Taira poslata u Ećizen poražena od strane Minamoto no

Jošinake, Joritomovog rođaka velike vojne reputacije, koji je napao Ećigo tokom leta i postigao

dogovore sa lokalnim velikanima koji su imali ljude vojnike.

Glad koja je bila najgora 1182. i bila praćena epidemijom opravdala je dugu pauzu u

borbi, i tek je početkom 1183. Joritomo nastavio sa ofanzivom, začuđujuće, protiv svog rođaka

Jošinake, čija snaga i uspeh su izazivali sumnje. Jošinaka je uspeo da umiri Joritoma i skrene mu

pažnju na pohod protiv Taira, koji su činili poslednji veliki pokušaj na severu. Aprila i maja

1183. Taira no Koremori je napao Ećizen, gde je oštetio Hiućijamu i još nekoliko Jošinakinih

utvrđenja, i čak obezbedio pristalice u provinciji. Ali njegov uspeh nije dugo trajao. Jošinaka se

uskoro potom borio sa njim u provinciji Eću, i nakon velike bitke, velika vojska Taira je naterana

u bekstvo na obroncima planine Tonami, po kojoj je bitka nazvana u vojnim analima i

romansama1.

Ovo je bio veliki poraz za Taire, naročito zato što su u svakom pogledu bili mnogo

brojčano nadmoćniji, prema nekim piscima je bilo čak 40000 Taira ratnika protiv 5000

Minamota. Jošinaka je pobedio zahvaljujući veštoj strategiji. Tokom noći su njegove trupe

opkolile glavni deo vojske Taira, demoralisali ih nizom taktičkih iznenađenja i njihovu pometnju

pretvorili u katastrofalan poraz. Hiljade vojnika Taira su bili ubijeni ili ranjeni (jedan relativno

pouzdan izvor navodi više od polovine tih 40000), a ostali su bacili oružja i oklope. Jošinakin

marš na jugozapad nije bio dalje ometan. U narednih mesec dana je pretio prestonici sa severa,

dok je Jukiie napredovao ka Kjotu sa istoka. Do sredine leta 1183. Taire nisu imali nikakvih

izgleda. „U Rokuhari nije bilo ničega osim žaljenja“, kaže hroničar. Jedan savremeni japanski

istoričar opisuje spise iz tog perioda kao „dnevnik pored uzglavlja čoveka koji boluje od smrtne

bolesti“.

Krajem leta je zamonašeni car Go-Širakava, koji je tajno bio u kontaktu sa Joritomom od

Kijomorijeve smrti, krenuo na hodočašće na planinu Hiei, gde su ga dobro štitili naoružani

monasi. Sledećeg dana su mladi car, njegove konkubine i mali broj slugu napustili grad. U

dnevniku Kići-ki2 opisano je sledećih nekoliko dana. 15. avgusta 1183. je unet zapis o

hodočašćima ove male grupe u hramovima Kumano, Hijoši i Kurama gde su se molili

božanstvima zaštitnicima, i odlasku u budistički manastir u predgrađu Kjota na prenoćište.

Hodočašće je bilo ozbiljno, ali Go-Širakavina poseta monasima na planini Hiei nije imala

religioznu svrhu. Bežao je od okova Taira, što je trpeo od kako ga je Kijomori stavio pod strog

nadzor. Jošinaka je već bio u susednoj provinciji Omi, blizu planine Hiei, gde je bio utaboren. I

Jukiie je bio blizu, pošto je ušao u provinciju Jamato. Dve sile su se okupljale oko melanholične

prestonice, nakon što su odbili napade Taira.

Sada su Munemori i drugi Taira kapetani videli da moraju brzo da se povuku. Mnamoto

su tada jasno bili jači, i dolazak Go-Širakave im je dao veliki moralni podsticaj i ton legitimiteta.

1 Ponekad se naziva i Bitka u prolazu Kurikara2 Pisao ga je dvorski plemić između 1171. i 1185.

Tairama nije ostalo ništa drugo do da spale zgrade Rokuhare, koje su bile bile srce Taira

diktature generacijama i požure na zapad, povevši sa sobom mladog cara. Go-Širakava je, sa

svoje strane, Jošinaki (koji ga je vratio u prestonicu u pratnji nekoliko hiljada ljudi) dao

naređenje da se pridruži Jukiieu u uništenju Minemorija i njegove vojske.

Ovde se može razmotriti otpor Taira prema sve jačem klanu Minamoto, pošto je ovaj

događaj od velike političke važnosti, pored vojnih interesa Genpei rata i njegovog mesta u

japanskoj književnosti i legendi. Rezultati ovog događaja su odredili kurs nacionalnog života u

najvažnijim aspektima. Može samo da se nagađa o tome šta bi se desilo da su Taire izašle kao

pobednici, ne bi li se videlo da je uspeh rtničkih klanova sa istoka i njihovih sledbenika dao

posebnu crtu institucijama srednjevekovnog Japana i pomerio politički centar iz drevnoe

prestonice i njenih tradicija.

Opisi borbi u severnom i istočnom Japanu od 1180. do 1183. pružaju utisak da su sile

Taira bile inferiornije od sila Monamoto u pogledu hrabrosti i veštine. Ova slika je bez sumnje

takva zbog poznavanja krajnjeg ishoda i prirodnoj navici da se uspeh pripisuje mudrosti

pobednika umesto njihovoj sreći. U pogledu prepreka koje su Taire morale da prevaziđu –

nedostatak namirnica, duge linije komunikacija, težak teren – njihove armije su bile hrabrije i

izdržljivije no što im se pripisuje. Kod Hiućijame su se vrlo dobro pokazali i stekli su mnoge

pristalice među ratnicima u Ećizenu. Jednom su lako pobedili Jukiiea, ako ne i dvaput; i može da

se raspravlja o tome kako njihovo povlačenje sa reke Fuđi nije bila greška, već neophodno

prilagođavanje novoj situaciji koja je nastala kada su ih snage navodog protivnika napale s leđa.

Povlačenje je bilo katastrofalno, ali vođe u prestonici nisu odustale. Poslale su nove trupe na

istok i bili uspešni 1181., i nisu oklevali da napadaju u udaljenim provincijama Hokurikuda.

Zadivljujuća je veličina armija koje su uspeli da okupe. Istina je da su brojeve u spisima

preuveličali entuzijastični pisci, na primer kao kada je zapisano da su Taire kod planine Tonami

imale 100000 vojnika, iako je verovatnije da ih je bilo upola manje; čak je i najverovatnija

brojka 40000 znatna.

Glavni motiv vojnih romana, naročito Heike monogatari, je pad ponosa. Taire su

predstavljene pod pretnjom neizbežne sudbine. Osuđeni su na poraz i sramotu zbog svoje

arogancije u prošlosti, kao što hubris3 u drugim ratnim hronikama ima svoje nesrećne posledice.

Književni kanoni zahtevaju naglasak na neuspesima gubitnika i vrlini pobednika. Kao što se

može očekivati, u proučavanju celog rata nema u celini ovog naglaska, pošto se na mogim

mestima vide promena odanosti i zla prevara na obe strane. Ova osobina ratovanja tog doba je

predstavljena na najgori način u odnosu Jošinake i Jukiiea.

Nakon vraćanja zamonašenog cara Go-Širakave u prestonicu, Jošinaka je bio u moćnoj

poziciji, pošto je zaovedao jedinom bitnom naoružanom silom u domaćom provincijama. Krajem

1183. počeo je tajno sa pripremama napada na Joritoma, koga se plašio i koga je mrzeo. Ali, pod

pritiskom zamonašenog cara, okrenuo se zadatku poražavanja velike armije Taira koja se kretala

ka zapadu severnom obalom Unutrašnjeg mora.

U međuvremenu je mala grupa na čelu sa Munemorijem, koju su činili dečak-car Antoku,

njegova majka i nekoliko slugu, stigla do Kjušua očetkom septembra, i uspostavili su privremeni

dvor u starom Odbrambenom generalštabu u Dazaifuu. Ali su ih lokalni revolti, koje je izazvao

Go-Širakava, uskoro isterali sa Kjušua i morali su da traže utočište na Šikokuu u mestu Jašima4,

gde su okolnosti bile dobre za Taire. Dok je slao svoje komandante da pokore vojsku Taira no

Šigehire i drugih kapetana koja je išla na zapad, Jošinaka je sa jednim okom na položaju

prestonice pripremao pohod na Šikoku i Jašimu. Vojska koju je poslao protiv Šigehire je

pretrpela težak poraz kod Mizušime, graničnoj tački između provincija Bizen i Biću, nekih 200

km zapadno od grada. Umesto da preduzme mere da se oporavi od ovog poraza, Jošinaka je

požurio u prestonicu da preduhitri vojsku koja je dolazila iz Kamakure, pod komandom

Joritomoovog mlađeg brata Jošicunea. Tamo je skovao zaveru sa Jukiieom da zaroei

zamonašenog cara i postave vladu u njihovim severnim provincijama. Čak je išao dotle da

pregovara sa nekim značajnim vođama Taira, u nadi da će ih nagovoriti da napadnu Joritoma, i

predložio je moćnom Fuđivara no Hidehiri da se pridruži savezu protiv Joritoma.

Jukiie je ove planove otkrio Go-Širakavi. Zamonašeni car je, iz straha za sopstvenu

bezbednost, uspeo da javi Joritomu, koji je odmah naredio svojoj braći Jošicuneu i Norijoriju da

napadnu i unište Jošinaku ogromnom vojskom od bezbroj ljudi. Njihove armije su pratile

sakupljanje godišnjeg poreza (pirinča i drugih proizvoda) iz istočnih provincija. Jukiievo

3 Oholost, ponos, prkos, javlja se u grčkoj književnosti i mitologiji, gde junaci prkose bogovima i bivaju strašno kažnjeni zbog toga.4 Današnji Takamacu

otkrivanje je stavilo Jošinaku u veliku opasnost. Preuzeo je kontrolu nad prestonicom (decembra

1183.) i vladao je čvrste ruke, dok su njegovi divlji brđani slobodno pljačkali grad. Sam Jukiie je

krenuo sa svojim trupama ka provinciji Harima da napadne Taire, gde je ponovo poražen i morao

je da se skloni u drugu provinciju. Početkom 1184. Jošinaka je napao Go-Širakavinu palatu

Hođođi, spalio zgrade, pobio odbranu i zarobio Go-Širakavu. Tada je saznao da je Jukiie prešao

u Kavaći, provinciju ne tako daleko od prestonice, i da se utaborio u tvrđavi Išikava, odakle je

predstavljao pretnju sa juga koju Jošinaka nije mogao da ignoriše. Trupa koju je poslao na ovo

utvrđenje je oslabila njegov garnizon u gradu, i tada je saznao da i Norijori i Jošicune napreduju

ka njemu. Pokušao je da ode sa zamonašenim carem, ali mu to nije uspelo, i morao je da rizikuje

i pouša da pobegne sa nekoliko pratilaca. Stigao je do mesta Avazu u provinciji Omi, gde je

naišao na Norijorijevu izvidnicu i ubijen je u bici početkom marta 1184.. Veći deo Jošinakinih

poslednjih borbi se desio brizu Dugog mosta na Seti i Mosta na reci Uđi, i oba mesta su scene

mnogih poznatih romantičnih legendi. Jošinakini očajnički napori da odbije napadače time što je

srušio oba mosta, i usamljena nada njegovog pobratima Imaija, koji se suprotstavio

Norijorijevim hiljadama sa samo šačicom ljudi, predstavljaju jedne od najslavljenijih vojnih

podviga u japanskim ratnim hronikama.

Sled događaja dosad nije išao u korist klana Minamoto. Taire su se držale protiv

Jošinakinih trupa kod Mizušime i uzrokovale su mu velike gubitke, dok su Jukiiea odbili bez

mnogo muke. Intrige i ljubomore kapetana Minamoto i Joritomoova preokupacija istokom, same

po sebi znaci unutrašnjih sukoba ili narem nejedinstvenosti među članovima klana Minamoto i

njihovim sledbenicima, dali su Tairama vreme da se povrate od panike u kojoj su pobegli iz

Kjota. Kada je, nakon melanholičnog putovanja, mali dvor oteran sa Kjušua napokon stigao u

prijateljsku Jašimu, oni hrabriji među Tairama su krenuli u ofanzivu. Oni su bili gospodari

Unutrašnjeg mora čitav vek, na kraju krajeva, i kontrolisali su veliki broj brodova u tim vodama,

naročito oko priobalnih imanja koja je podigao Tomomori. Bilo im je lako da pošalju svoje ljude

iz Jašime u susednu provinciju Bizen, gde su se iskrcali oko zaliva Kođima. To im je dalo

stratešku kontrolu ulaza u Umutrašnje more sa istoka, i uzrokovalo nemir u prestonici, gde se

mislilo da će velika vojska Taira uskoro da krene na grad.

Sada je Go-Širakava, zabrinut zbog ove pretnje i nestrpljiv da povrati carske regalije,

poslao nekoliko poruka vođama klana Taira i naredio da dovedu mladog cara i donesu regalije.

Rekao im je da će, ako to obave do sedmog dana drugog meseca, moći da se sklopi primirje,

pošto je trupama klana Minamoto naređeno da ne napadaju do osmog dana. Ovo je bila varka,

pošto je već bio naredio Norijoriju i Jošicuneu da napadnu. Nadao se da će u jednom potezu da

povrati regalije i zateći Taire nespremne.

Minamoto zapovednici su krenuli 12. marta 1184. ka Tairama, čiji položaj tada im nije

bio u potpunosti poznat. Činilo se da su iz Jašime krenuli brodovima, i u to vreme su Norijori i

Jošicune krneuli iz prestonice. Razdaljina između Jašime i Fukuvare pravom linijom je oko 100

km, tako da se vojska Taira verovatno iskrcala drugog dana nakon polaska, 14. marta.

Trupe Taira su se iskrcale u Secuu između Fukuvare i Ićinotani, gde su počeli da grade

odbranu, ostavivši mladog cara Antokua sa slugama i čuvarima na brodovima blizu Vada

Misakija. Bili su puni nade. Oporavili su se od prethodnih poraza i (možda zbog poruke Go-

Širakave) pripremali su se za povratak u prestonicu. Oporavak im je doneo nove pristalice; imali

su novu armoju i brojnu flotu koja im je dala upravu nad morem. Bili su na svojoj zemlji, a

odbrane koje su brzo gomilali duž obale su kasnije mogle biti ojačane u zaštitnu bazu za buduće

operacije.

Ali pre no što su radovi bili završeni, Jošicune je pobedio deo trupa Taira u prvom

susretu, 18. marta; zatim je podelio svoje snage nadvoje u pripremi za odlučujuću bitku koju su

on i Norijori planirali. Dve grupe su izvele okrzžujući manevar, jedna je pretila sa zapada

položaju Taira u Ićinotani, gde su napali rano ujutru 20. marta, a druuga je napala šumu Ikuta,

što je bio istočni deo linije Taira.

Ićinotani je uzak deo obale između planina na zapadu i mora na jugu. Na nekim mestima

je širok jedva 40 metara, i iako je neprikladan za bilo kakvo manevrisanje, činilo se kao

nesavladiv položaj. Jošicune je okrenuo situaciju u korist vojske Minamoto veoma smelim

podvigom. Noć uoči bitke, poveo je grupu probranih ljudi – manje od stotinu – sa konjima kroz

grub planinski teren to najvišeg grebena, odakle se pružao pogled na kamp Taira. Tamo su čekali

sakriveni u žbunju do zore, dok Norijori nije purnuo Taire sa njihovog položaja na Ikuti. Tada je

u pravom trenutku Jošicuneova konjica krenula niz padinu i svom silom napala vojnike koji su

radili i zapalila kamp.

Zbunjeni ovim iznenadnim pokoljem, vojnici Taira nisu mogli ni da krenu ni da se

povuku, napadnuti sa obe strane i s morem za leđima. Komandant u Ićinotaniju, Tadamori, je

ubijen, a Šigehira, general u Ikuti, je zarobljen. Ko je mogao, pobegao je brodom za Jašimu.

Ne zna se sa sigurnošću kolike su bile armoje u ovoj bici. Jedan dnevnik iz tog perioda

kaže da je Taira bilo 20000, što je malo verovatno, pošto je samo 3000 preživelih stiglo u

Jašimu, a broj zarobljenih i ubijenih koji je dat u delu Azuma Kagami je oko 1000.

Verovatno je celokupna armija Taira u Ikuti i Ićinotani bila možda malo veća od 5000

ljudi. Vojska Minamoto je bila još manja, verovatno ne preko 3000. Ako je verovati glasinama iz

prestonice u to vreme, vojska klana Minamoto je bila tako mala da su se građani Kjota plašili

velikog napada Taira na grad. Preuveličavanje brojeva je karakteristika vojnih romana; Heike

monogatari, na primer, navodi da su Minamoto imali 70000 vojnika u ovoj bici – nemoguć broj,

ako ništa drugo, nemoguć za upravljanje.

Uskoro nakon pobede Taira u Ićinotani, zamonašeni car je pozvao Šigehiru, ratnog

zarobljenika u Kjotu, da naredi Munemoriju da u prestonicu dovede „bivšeg“ cara Antokua i

carske regalije. Go-Širakava je ranije uspešno ubedio vođe Taira da oslabe trud. Ovaj novi

pokušaj, nakon pobede vojske Minamoto, pokazuje koliko su značajne bile carske regalije.

Povlačenje Taira preko mora je vojsci Minamoto postavila novi problem, pošto nisu bili

opremljeni da krenu u pohod naŠikoku. Ovde je nastala pauza u borbi koja je trajala oko šest

meseci, i dala Tairama priliku da se opuste, što su iskoristili da nadoknade gubitak ljudi i

materijala, koje su dopremali sa svoje zemlje u centralnim i zapadnim provincijama. Tek je

septembra 1184. Norijori krenuo iz Kamakure po Joritomoovom naređenju da uništi Taire.

Joritomo je tada razmišljao o velikim strateškim odlukama i diplomatskom problemu održavanja

dobrih odnosa sa drugim vođama ratničkih klanova. Iz tog razloga je izabrao Kamakuru za

sedište zbog njenog položaja, koji je u isto vreme bio pogdan i bezbedan. Bio je zauzet na istoku,

ali je bio upuće u situaciju na zapadu, dok su se u isto vreme njegovim sledbenicina na Šikokuu i

Kjušuu izdavala naređenja i zahtevi u njegovo ime. Ali, bilo iz straha ili ljubomore, odlagao je da

da položaj svom bratu Jošicuneu.

Norijori je napredovao, ostavivši Kamakuru sa nekoliko stotima odabranih ljudi,

ujljučujući i one čija prezimena će se naći u ratnim analima, najznačajniji Hođo, Ćiba i Ašikaga.

Stigao je do prestonice 7. oktobra 1184. i uskoro napao centralne provincije i odatle krenuo za

Suo i Nagato, na krajnjem zapadu glavnog ostrva. Imao je za leđima deo vojske Taira, pošto je

Munemori, nesretni Kijomorijev sin, ostao u Jašimi sa Antokuom, slabašnim taocem, bolešljivim

detetom sa teškom sudbinom.

Norijori se uskoro našao u teškom položaju. Ako nastavi, ostaviće iza sebe vojsku u

Jašimi, dok je pred njim bio put Unutrašnjeg mora do moreuza Šimonoseki, gde je bio ostatak

vojske Taira, sa bazom na ostrvu Hikošima, pod komandom Tomomorija, koji je kontrolisao

pomorski put. Nije mogao ni da napreduje ni da se povuče. Štaviše, pošto su Taire tradicionalno

bile moćne celom obalom od Fuluvare do Šimonosekija, bilo je sigurno da će mu njihovi

sledbenici ili simpatizeri odbiti namirnice. Norijori je bio u ogromom problemu, nije imao hranu

za vojnike ni brodove da ih transportuje. Molio je Joritoma za pomoć i savet, ali bezuspešno;

Joritomo, koji sam nije bio dobar general, je dao savete, ali nije mogao materijalno da pomogne.

Na kraju je Norijori od prijateljskog velikana iz provincije Suo dobio pirinač, i jedna lokalna

porodica je pomogla desetinom ratnih džunki5, kojim je mogao da transportuje vojsku preko

moreuza u Bungo, gde je pristao uprkos malom lokalnom otporu.

Međutim, i dalje je bio bez dovoljno namirnica i njegovi kapetani su gubili volju, a neki

su čak isistirali na povlačenju. Nije se osećao sposobnim da udari na Tomomorija, koji je imao

lokalnu posršku; njegov aodluka je požda bila rezultat straha od brze struje koja prolazi kroz

moreuz i čini teškim upravljanje brodovima u prolazu od jedne do druge strane, što je

protivnicima davalo pravu prednost. Joritomo je izgleda shvatao težinu Norijorijevog položaja i

imao je razumevanja za njegove žalbe.

Na dan Nove Godine 1185. Joritomo je dobio Norijorijevo pismo od brzog kurira.

(Kuriru je bilo potrebno šest nedelja da dođe do Kamakure od krajnjeg zapada glavnog ostrva.)

Primerak pisma i dalja prepiska dati u delu Azum Kagami deluje autentično. Pruža zanimljiv uvid

ne samo u vojnu situaciju, već i u Joritomoov karakter. Norijorijeva poruka traži hitnu pošiljku

hrane, brodova, konja i drugih namirnica, i naglašava teškoću održavanja oficira zadovoljnim i

odanim. Joritomo je odgovorio na prijateljski način, rekao da priprema da pošalje sve traženo, ali

ukazuje na to da Taire budno motre, i da je neophodno preduzeti mere predostrožnosti. Ukoliko

datum pošiljke i put budu otkriveni, Minamoto bi bili zauvek osramoćeni gubitkom svoje ratne

5 Ovo su verovatno bili piratski brodovi u vreme mira.

opreme. Stoga, Norijori mora da bude strpljiv. U međuvremenu mora da se potrudi da umiri

svoje nezadovoljne komandante i njihove ljude, i da se pobrine za lokalne velikane, kako ne bi

uvredio moguće saveznike i pristalice. Podseća Norijorija da je njegov rođak Jošinaka loše

završio zbog toga što je planirao da ide protiv svetih osoba, i dodaje mu da uvek obraća pažnju

na bezbednost cara Antokua i carskih regalija.

Ton ovog i drugih pisama pokazuje jasno razumevanje stanja u zapadnom Japanu. Dok je

urgirao bratu da preduzme odlučnu vojnu akciju u pravom trenutku, Joritomo je napomenuo

potrebu za smirenošću i oprezom, pošto je razumeo umetnost diplomatije. Može biti da je bio

zadovoljan time što Norijori nije ništa činio bez konsultovanja sa njim, i da je bio nezadovoljan

Jošicuneovom plahošću i nezavisnošću. Međutim, na kraju, nakon što je Norijori proveo pola

godine u neuspelom ratovanju, Joritomo je prevazišao svoju ljubomoru i naredio Jošicuneu da

krene protiv Taira. To je bilo negde marta meseca 1185..

Na stranu sav entuzijazam Minamoto hroničara, očigledno je da je Jošicune bio genije za

ofanzovno ratovanje. To je pokazao u brilijantnom podvigu u Ićinotani, i sada je video da će

samo odlučna i brza akcija uspeti u datoj situaciji. Odlaganje i oklevanje bi Tairama dalo

sigurnost i vojnu prednost. Došao je do reke Naniva u provinciji Secu 20. marta i s

karakterističnom energijom ne isplanirao da krene za Jašimu te iste noći čim svane. Zamonašeni

car se plašio da ostane u prestonici sam, bez zaštite, i pokušao je da ga zadrži, ali je Jošicune

istrajao u svom planu. Malo je bio zadržan vetrom koji je uništio veliki broj brodova kojima je

trebalo da transportuje trupe; ali je sledećeg dana pre zore, nezadržan ovom nevoljom, isplovio

sa stotinak ljudi u nekoliko malih brodova i hvatajući vetar stigao na suprotnu obalu za četiri sata

umesto uobičajena dva do tri dana koliko je potrebno regularnim prevoznim brodovima. Pristavši

u Kacuru u provinciji Ava na Šikokuu, njegova mala vojska je brzo napredovala tokom noći i do

zore sledećeg dana stigla do tačke nasuprot privremene palate u Jašimi. Taire su, očigledno, bile

pripremljene samo za napad sa mora. Kada su videli požare koje je Jošisune namerno izazvao iza

njih, pretpostavili su da se ogromna vojska približava kopnom. Nisu stali da procene veličinu

napada, već su napustili takozvanu palatu i pobegli na brodove sa carem Antokuom. Jošicune ih

je progonio duž obale, i nakratko su stali i borili se, ali nisu bili dovoljno odlučni u otporu, i

pobegli su na zapad u moreuz Šimonoseki, udaljen oko 360 km.

Jošicune sa svojom malom armojom nije pokušao da ih prati, već se posvetio

učvršćivanju svog položaja u i oko Jašime, kako bi imao pouzdanu bazu. Uskoro su muse

pridružile lokalne pristalice, kao i istaknuti ratnik sa istoka, Kađivara kagotoki, koji je doveo

dosta (140?) brodova. Jošicune je i dalje imao težak problem: morao je da pređe 360 km pre no

što sustigne Taire, koji su sada bili kod Dannoure u moreuzu Šimonoseki. Prošlo je mesec dana

pre no što je povukao potez, i tada je imao sreću da nađe vrlo korisnog saveznika, lokalnog

zvaničnika u provinciji Suo, koji je bio upoznat sa brodarenjem i nabavio mu brodove. Na kraju

je Jošicune uspeo da krene morem iz Jašime za Suo. Tamo mu se pridružiJošizumi iz porodice

Miura, koji je poznavao struje u moreuzu.

Taire su sada bile utaborene u Hikošimi, gde su se Munemori i Tomomori udružili. Na

vodi su bili na svom terenu, i hrabro su stupili pred Vojsku Minamoto, koja se približavala iz

Ocua, sidrišta kod grada Ćofu – hrabro zato što im je kopneni put za bekstvo bio odsečen od

strane Norijorija, i nisu imali izbora do da se bore. Nakon odlaganja od 24 časa (koji se ne

računaju) dve flote su počele borbu rano 25. aprila 1185. Ishod je bio potpuni poraz Taira.

Isprva je teško razumeti zašto je pomorsku bitku izgubila strana koja je imala mnogo više

iskustva na moru. Taire su već bile izgubile mnoge brodove zbog borbi ili oluja, i nekoliko

poglavara na zapadu na čiju pomoć su računali je prešlo na stranu Minamoto i njima ustupila

brodove, sa obučenom posadom. Na kraju, flota Minamoto nije bila mnogo manja i gora od flote

Taira, i iako Jošicune nije poznavao pomorsko ratovanje, njegova prednost je bila u strateškom

uvidu i brzom oku za taktičke izmene. Štaviše, flota Taira je, prema nekim izvorima, uključivala

i grupu brodova pod komandom ratnika sa Šikokua, Tagućija, koji je u sred bitke istakao zastavu

i prešao na drugu stranu. Samim tim, tokom borbe, Minamoto su možda na kraju imali čak 300

brodova, dok su Taire imali 400 do 500. Ali, ove cifre su čista pretpostavka, i nisu toliko bitne,

pošto ishod bitke nije zavisio od ralike u brojnom stanju, već pogrešne procene kapetana

Tomomorija.

Iz nepoznatog razloga, Tomomori je odlučio da se bori u moreuzu, gde su morske mene

brze i najčešće prevrtljive, u tolikoj meri da i moderni brodovi moraju veoma oprezno da prolaze

tuda. Moguće je da se nadao da će, ako iskoristi jutarnju plimu, uhvatiti neprijatelja i na brzom

toku da udari na njih, što bi veoma teško podneli. Međutim, iako su brodovi Taira bili dobri, do

podneva više nisu bili uspešni, i kada se plima promenila, Taire su bili u problemu. Uskoro su

postali potpuno pometeni i bili potpuno poraženi. Mladi Antoku je poginuo, kao i veći deo Taira

plemića, među njima i Kijomorijeva udovica. To je bio kraj Taira otpor, i klan Minamoto je bio

najjači u Japanu.

Nema mnogo sumnje oko poraza Taira. To su uobičajeni uzroci, neodlučnost i

nesposobnost. Prvo je tu odsustvo odlučnog vođstva nakon Kijomorijeve smrti. Od njegovih

sinova, Šigemori, koji je umro pre njega, je bio čovek jakog karaktera, ali bez odlučnosti;

Tomomori je imao hrabrost, ali umerenu sposobnost; Munemori je bio slab i nesposoban;

Šigehira je bio dobar vojsnik, ali mu je prosuđivanje bilo loše. Nijedan od njih nije ulivao

poverenje i kao ličnost izazivao odanost, i pošto ni najodaniji sledbenici nisu imali poverenja u

njihove sposobnosti da vladaju i pokoravaju, nije iznenađujuće što su mnogi kolebljivi ili bili

neutralni ili prešli na stranu klana Minamoto. Najgora promena koju su Taire pretrpeli zbog

nedostatka poverenja je to što je Go-Širakava odbio da zauzme njihovu stranu. To je neobično i

značajno svedočenje o važnosti zamonašenih suverena, pošto su Taire imali i cara Antokua i

carske regalije, simbole legitimnosti, ali bez priznanja zamonašenog cara nisu mogli da tvrde da

imaju pun autoritet za svoje političke i vojne akcije. U stvari, generali Minamoto, (Jošinaka i

Jukiie) su ti koji su dobili naređenje da kazne Taire od Go-Širakave, i time su dobili priznanje

legitimiteta za sve pohode, što je bilo bitno u očima čak i najnepokornijih ratnika.

Od ove podele političke podrške je sledilo to što su mnogi ratnici iz provincija, kada su

morali da odluče kojoj strani će da se pridruže, bili skloniji moći baziranoj u prestonici koju je

odobrio zamonašeni car. Samim tim, krajem 1183., kada je dvor pomeren na zapad nakon poraza

vojske Taira na istoku, vođe Taira su videle da njihov uticaj na Kjušuu (i drugde) nije bio toliko

velik kao što su mislili, i ravnosušnost ili otpor su ih nagnali da putuju od mesta do mesta dok se

na kraju nisu okrenuli i vratili za Jašimu, samo nekoliko desetina kilometara preko vode od

bivšeg utvrđenja Taira u Fukuvari. Članovi kalna Taira na istoku nisu uopšte bili toliko

ujedinjeni u odanosti kući svojih predaka. Mnogi su smatral pametnom odlukom da se pridruže

klanu Minamoto. Treba imati na umu ove činjenice kada se razmišlja o porazu vojske Taira.

Poraz nije značio uništenje klana, već kraj dominacije Taira u prestonici i, naravno, oduzimanje

imovine onih koji su se borili protiv pobednika.

Jošicuneov izveštaj o pobedi je prikladno lakonski. Piše sledeće:

„24. dana prošlog meseca preko 840 naših ratnih brodova je krenulo kanalom

Akamagasaki u provinciji Nagato. Protiv njih je bilo 500 brodova Taira6. Popodne se bitka

završila porazom pobunjenika.“

„Bivši car je potonuo na dno mora.“

„Sledeće osobe su se udavile: (sledi kratak spisak značajnih Taira, uključujući

Kijomorijevu udovicu, Nii no Ama).“

„Gospa Kenreimon-In i mladi princ (Antokuova majka i mlađi brat) su spašeni.“

„Zarobljenici: (sledi kratak spisak oko dvadesetak vođa Taira, muškaraca i žena,

uključujući Munemorija).“

„Uz to, uzeto je još zarobljenika, muškaraca i žena, ta lista će biti prosleđena kasnije.“

„Što se tiče Svetog pečata, pronađen je. Međutim, Mač je izgubljen, i vrši se potraga.“

Ne čudi to što je veliki roman Heike monogatari započet i završen zvukom zvona, pošto

je tema pad moćnih.

6 Ove cifre je teško prihvatiti. Ili su uključene i male jedrilice ili je broj preuveličan prilikom kompilacije dela Azuma Kagami.