PEDAGOGIJA, 1/08. 41

Dr Jovana MILUTINOVIĆ Filozofski fakultet Novi Sad

FUTUROLOŠKA DIMENZIJA CILJEVA OBRAZOVANJA I UČENJA1

Rezime: U tekstu se analiziraju problemi ciljeva obrazovanja i učenja sa aspekta

futurologije. Obrazovna delatnost je po svojoj prirodi futurološka, te istraživanje budućnosti predstavlja imperativ svih onih koji se bave obrazovanjem. Reč je o tome da obrazovanje kojim se pojedinci nastoje pripremiti za život i rad u rapidno menjajućim modernim društvima mora biti utemeljeno na dubokom razumevanju dinamike globalnih promena. Ono treba da bude bazirano na sveobuhvatnim analizama snaga koje transformišu društvo, viziji budućeg društva, znanjima o budućim potrebama učenja. Uz to, proučavanja futurološke literature pokazuju da u ovoj oblasti gotovo i nema rada u kojem nije istaknuta međuzavisnost i bliska povezanost nauke, tehnologije i obrazovanja. Većina futurologa govori o neadekvatnosti postojećih obrazovnih sistema dajući opis generalnih trendova u obrazovanju i pružajući eksplicitne preporuke za promene. U radu se zaključuje da se nametnuti ciljevi, prikrivene agende, standardizacija i centralizacija moraju u današnjim uslovima transformisati u inkluzivnu praksu osnaživanja, oslobađanja, kolaboracije, podeljene odgovornosti, fleksibilnosti.

Ključne reči: obrazovanje, futurologija, ciljevi obrazovanja i učenja. Obrazovna delatnost je po svojoj prirodi futurološka jer ne priprema čoveka

toliko za postojeće društvo koliko za društvo koje tek nastaje. Jasno je da istraživanje budućnosti predstavlja imperativ svih onih koji se bave obrazovanjem. Pri tome, govoriti o budućnosti obrazovanja nije moguće bez praćenja trendova opštedruštvenog razvitka. Međutim, savremena društva našla su se u vrtlogu sveobuhvatnih prirodnih i društvenih promena. Kakve će sve socijalne promene, kao i promene u strukturi ljudskog rada uzrokovati takvo dinamičko stanje, još nije sasvim očigledno. Jedan scenario objašnjava dalji rast svih parametara na osnovu sadašnjih pravila igre, a drugi

1 Rad je nastao u okviru Projekta br. 149009 pod naziom Evropske dimenzije promena obrazovnog sistema u Srbiji, Odseka za pedagogiju, Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, a koji finansira Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije.

Pregledni naučni rad PEDAGOGIJA LXIII, 1, 2008. UDK: 37.017

PEDAGOGIJA, 1/08. 42

upozorava na nužnost redukovane i modifikovane ekonomije, tržišta i potrošnje s obzirom na raspoloživost u velikoj meri potrošenih i redukovanih prirodnih resursa. Sa svim ovim promenama, ekološkim trendovima, stalnim problemima razvoja demokratije, socijalne sigurnosti i brojnim drugim činiocima, sistematski se i stalno menja kvalitet života svakog pojedinca (Mijatović i Šooš, 1999; 588).

Predviđanje ciljeva obrazovanja motivisano je potrebom da se ljudi pripreme kako bi se uspešno suočili sa promenama koje budućnost donosi, ali i potrebom za njenim promišljenim i smisaonim kreiranjem. Ono treba da bude utemeljeno na proceni budućih obrazovnih potreba. Budući da ne postoji sigurno znanje o budućnosti, nije moguća ni sigurna prognoza budućih obrazovnih potreba, odnosno ciljeva obrazovanja. Takođe je neizvesno koje će vrednosti u budućnosti biti najvažnije, jer one zavise od uslova života, a oni se ubrzano menjaju. Ipak, pod pretpostavkom da će ljudi težiti racionalnom rešavanju problema sa kojima će u budućnosti biti suočeni, obrazovanje će biti usmereno ka rešavanju glavnih razvojnih problema društva (Pastuović, 1999; 164). Stoga je njihova identifikacija nužna za predviđanje ciljeva obrazovanja. Reč je o tome da obrazovanje kojim se pojedinci nastoje pripremiti za život i rad u modernim društvima koja se brzo menjaju mora biti utemeljeno na dubokom razumevanju dinamike globalnih promena. Ono treba da bude bazirano na sveobuhvatnim analizama snaga koje transformišu društvo, viziji budućeg društva, znanjima o budućim potrebama učenja.

Danas se može govoriti o brojnim istraživačkim problemima koji svakim danom potenciraju potrebu za ispitivanjem i kreiranjem budućnosti. To su: (1) globalizacija ili problem globalnih megakriza – porast populacije na zemlji, a posebno u siromašnim zemljama; ekološki problemi; nedostatak izvora hrane i porast gladi, a posebno u zemljama trećeg sveta; potrošnja neobnovljivih goriva, te potreba za alternativnim izvorima; zagađenost okruženja; globalne klimatske promene, (2) nasilje ili podsticanje globalnog mira, prevencija sukoba i ratova (regionalnih i globalnih) uprkos utopijskim nastojanjima pojedinaca i mirotvornih organizacija u kreiranju univerzalnog mira, (3) neravnomerni razvoj ili jaz između bogatih i siromašnih usled sve veće ekonomske zavisnosti i siromaštva; povećanje jaza između Severa i Juga, te ekonomske i tehnološke posledice odnosa bogati – siromašni; pojava velikih regionalnih ekonomskih blokova, (4) fragmentacija društva – svet droge i svet visoke industrijalizacije; slabljenje centralizovanih nacionalnih država uz istovremenu decentralizaciju društva, (5) restrukturisanje društva i uticaj nove tehnologije na okolinu, tj. na sve segmente ljudskog života (internet, svetska mreža, virtuelna stvarnost i informatička revolucija); genetički inženjering – (re)kombinacija DNK i spajanje gena; eksploracija prostora, industrijalizacija i nanotehnologija (Vrcelj i Mušanović, 2001; 205).

U uslovima brzih i stalnih promena, istraživanja budućnosti su postala predmet zanimanja sve većeg broja naučnika. Tokom poslednjih decenija XX veka, vodeći stručnjaci iz oblasti futurologije su konsekventno predvideli glavne pomake od industrijskog društva ka postindustrijskom, superindustrijskom (A. Tofler), postkapitalističkom društvu (P. F. Draker) ili ka civilizaciji znanja (F. Major). Tako, Tofler piše da se danas nalazimo u središtu superindustrijske revolucije. Ovaj period se, prema ovom autoru, razlikuje od prethodnih prvenstveno zbog zapanjujuće ekspanzije raspona i prostora promena. I ranije je bilo mnogo drugih prelomnih razdoblja. Ratovi, kuga, glad potresali su mnoge društvene poretke. Ali prema ovom

PEDAGOGIJA, 1/08. 43

futurologu, ovi preokreti i šokovi događali su se u granicama jednog društva ili grupe susednih društava: »Trebalo je da prohuje generacije i stoleća do prelaska granice. Za našeg života granice su probijene« (Toffler, 1997; 28).

Danas živimo, prvi put u istoriji, u periodu kada nacionalni opstanak zavisi od globalnog društva, koje povratno zavisi od pismenosti populacije. Doskora je pismenost u brojnim civilizacijama bila relativno nevažna. Malo ljudi u celokupnoj populaciji je bilo pismeno ili je trebalo da bude pismeno. Ekonomski opstanak ljudi prevashodno je zavisio od trgovine, poljoprivrede, proizvodnje, vojske i sl. Kako je u modernim nacijama nauka dobila na značaju, obrazovanje pojedinaca je postalo bitno, ali je i dalje većina ljudi mogla da nađe dobro plaćen posao na tržištu koje je zahtevalo razvijene veštine nižeg reda. Novije promene u internacionalnoj ekonomiji radikalno su izmenile svet rada sa direktnim implikacijama na obrazovanje. Pismenost postaje fundamentalan cilj za zemlje u razvoju, jer zemlje sa visokim procentom nepismenih neće biti u mogućnosti da se uhvate u koštac sa novom tehnologijom. Poslovi koji zahtevaju veštine nižeg reda postepeno nestaju ili su slabo plaćeni, a samo visoko obučeni pojedinci mogu raspolagati stalnim poslovima sa punim radnim vremenom. Globalna ekonomija je postala transnacionalna i uglavnom je oblikovana tokovima novca, pre nego trgovinom dobrima i uslugama (Iran-Nejad & Marsh, 1993). Kompjuteri su eliminisali brojne poslove, ali su uticali i na kreiranje novih.

Dalje, informatizacija radnih i prozvodnih mašina dovela je do akceleracije naučnih otkrića, primene novih tehnologija i otvaranja novih nivoa tehničkih mogućnosti. Tako su nove naučne i tehnološke paradigme iz temelja promenile svet rada, proizvodnju i same artikle. Telekomunikacije na nivou otkrića ratne tehnologije komunikacija dopiru svuda, a pomoću njih je sada jednostavno prenositi zvuk, reč i sliku. Sve ovo zajedno, podržano snažnim kapitalom i visokim kupovnim mogućnostima pojedinca, dovodi tokom poslednjih decenija do velike promene na svim poljima ljudske delatnosti (Mijatović i Šooš, 1999). Uz to, predviđa se dalje veliko ubrzanje u razvoju visoke tehnologije, i to takvo da će celokupno današnje tehnološko znanje predstavljati samo jedan procenat znanja koje će biti pristupačno 2050. godine (Cetron & Davies, 1991; 15). Tehnologija će upravljati ekonomijom i društvom u razvijenom svetu. Njena centralna uloga će samo više rasti. Kako bi se takvim procesima upravljalo i planiralo, potrebno je potpuno drugačije školovanje i drugačije znanje.

Sve to znači da su u novoj transnacionalnoj ekonomiji, napredak tehnologije i intelektualne sposobnosti mnogo važnije od proizvodnje, jeftine radne snage, čak i prirodnih resursa. Osnovni privredni resursi (sredstva za proizvodnju) ne ogledaju se više u kapitalu: »/…/ to više nisu prirodni resursi, niti 'radna snaga'. Sada to jeste, a i biće znanje. /…/ Vodeće društvene grupacije društva znanja biće 'radnici znanja' – izvršni upravljači/korisnici znanja koji znaju kako da plasiraju znanje u proizvodne svrhe, upravo onako kako su kapitalisti znali da plasiraju kapital u produktivne svrhe; stručnjaci u oblasti znanja; nameštenici, zaposleni, u oblasti znanja« (Drucker, 1995; 13). Dakle, u samom središtu savremenih industrija nalazi se proizvodnja i distribucija znanja i infomacija, pre nego proizvodnja i distribucija stvari.

Budući da proizvodnja, jeftina radna snaga i prirodni resursi nisu više od primarnog značaja u privlačenju kapitala, transnacionalnim korporacijama tradicionalne nacionalne granice i suparničke vlade ne predstavljaju prepreku u postizanju moći i uticaja. Prema rečima Majora (Major, 1991; 139), bogatstvo jedne

PEDAGOGIJA, 1/08. 44

zemlje ne zavisi toliko od prirodnih resursa kojima ona raspolaže, koliko od stepena kvalifikovanosti njenih ljudi: »Razvoj se ne meri samo resursima jedne zemlje, nego pre svega kvalitetom ljudi koji ta sredstva otkrivaju, obrađuju, prerađuju i koriste.« Futurolog Dž. A. Barker (J. A. Barker) takođe ističe kvalitet jer smatra da oni koji ga ne poseduju neće moći opstati u budućnosti (prema: Iran-Nejad & Marsh, 1993; 251). Inteligencija, pismenost i poznavanje složene tehnologije nude korporacijama resurse koji su im najpotrebniji – obrazovane ljude na globalnom tržištu. Savremenom svetu postaje jasno da su ideje, znanje, informacija i komunikacija glavni pokretači svetske ekonomije i daljeg razvoja društva.

To što je znanje postalo ključni resurs, a ne jedan od resursa, fundamentalno menja i samu strukturu društva i kreira novu politiku. U ovoj oblasti su se, prema Drakeru, već dogodili pomaci: »Izvesno je i da smo se u politici već pomakli sa četiri stotine godina suverene nacionalne države do pluralizma u kojem će nacionalna država pre biti jedna od jedinica nego jedina jedinica političke integracije« (Drucker, 1995; 10). Tako će nacionalna država biti jedna od komponenata (mada i dalje ključna) u postkapitalističkom državnom uređenju. Ovo uređenje predstavlja sistem u kojem se nadmeću i koegzistiraju transnacionalne, regionalne, nacionalno-državne i lokalne, pa čak i plemenske strukture. Reč je o tome da je, od kraja Drugog svetskog rata, suverena nacionalna država postepeno, ali neprestano gubila svoju poziciju kao jedini organ vlasti. U unutrašnjem smislu, to znači da razvijene zemlje brzo postaju pluralistička društva organizacija. Spolja gledano, neke vladine funkcije postaju transnacionalne, druge regionalne (na primer, u Evropskoj zajednici) a neke se tribalizuju, poprimaju plemenske odlike.

Na osnovu postojećih političkih previranja, M. Setron i O. Dejvis (Cetron & Davies, 1991) predviđaju da će se u budućnosti nacije postepeno povezivati, čak i sa tradicionalnim neprijateljima u cilju ostvarivanja kratkoročnih interesa. Ni jedna nacija neće imati moć da dominira u novom globalnom poretku. Svetom će vladati vojne sile, kao i tri velika regionalna ekonomska bloka: Evropska zajednica, Azijsko-pacifička regija i Severnoamerička asocijacija. Svaka grupa biće pod jakim uticajem svojih članova, ali će delovati primarno konsensuzom u svim pitanjima od zajedničkog interesa. Veliki broj regiona u svetu biće izostavljen iz ovog međusobnog povezivanja, osim u slučajevima kada bi to moglo da posluži interesima velikih sila. Srednji istok će povratiti uticaj zahvaljujući važnosti nafte. Afrika, indijski supkontinent i jugoistočna Azija će ostati tamo gde se sada nalaze, osuđeni na siromaštvo i to u velikoj meri zahvaljujući vlastitim vođstvima. Ove oblasti će biti eksploatisane od strane visokoindustrijalizovanih nacija kao rezerve sirovih materijala. Ipak, prema Setronu i Dejvisu, čak i ove nacije će potencijalno imati koristi od novog globalnog uređenja. U mirnijem i prosperitetnijem svetu, razvijene nacije će imati bolje mogućnosti da pomognu svojim manje srećnim komšijama u rešavanju ekonomskih i socijalnih problema i to u meri u kojoj lokalni političari to dozvole. Progres će teći veoma sporo u zemljama trećeg sveta, ali ipak će se odvijati brže usled novih ekonomskih interesa, nego u okvirima ideološke i vojne dominacije.

Dakle, globalna ekonomija će podsticati integraciju različitih kulturnih vrednosti i nacionalnih interesa širom sveta. Kako se automatizacija bude povećavala, sam rad će sve manje učestvovati u ukupnim troškovima proizvodnje, što će eliminisati prednost siromašnih nacija u privlačenju poslova. Ova činjenica će kreirati velike probleme za nerazvijene zemlje: »One više ne mogu da očekuju da će biti u stanju da

PEDAGOGIJA, 1/08. 45

popunjavaju velik broj radnih mesta obukom ljudi koji rade za niske nadnice. Manuelan rad, svejedno koliko jeftin, neće biti u stanju da se nadmeće s radnom snagom znanja, koliko god da se ona dobro plaća« (Drucker, 1995; 78). To će, takođe, povećati zahtev za ljudima koji su sposobni da primenjuju nove tehnologije. Kako se svet prilagođava razvoju globalne ekonomske mreže, doći će do redefinisanja ekonomskih i političkih interesa, jer transnacionalne korporacije ne ostvaruju profit unutar neke određene zemlje, već ga ostvaruju bilo gde u svetu. Istovremeno će institucije industrijskog društva postepeno nestajati, jer će nove tehnologije kreirati novo okruženje i zahtevati uspostavljanje novih, dinamičnijih i prilagodljivijih institucija (Toffler, 1997).

Tradicionalne škole su, poput ostalih socijalnih institucija, nastale u drugom periodu i njihova prvobitna svrha je prevaziđena. Nacije širom sveta neće više postavljati pitanje kako da unaprede škole, već kako da ih ponovo osmisle. Škole su do sada bile relativno uspešne jer nisu morale da budu usmerene na širenje univerzalne pismenosti vrlo visokog reda (Iran-Nejad & Marsh, 1993). Reč je o tome da je nova globalna ekonomija proširila značenje pismenosti uključujući i kompjutersku i elektronsku pismenost koje su postale gotovo jednako važne kao čitanje i računanje.

U celini posmatrano, dinamički principi globalizovanog društva definišu uticaj izmenjene globalne ekonomije na obrazovanje u svim zemljama. U novonastalim okolnostima, obrazovan radnik postaje najvažniji činilac nove globalne ekonomije. Kompanije imaju za cilj da pronađu i zadrže kompetentog radnika. U tom okviru će škole biti suočene sa problemom iznalaženja načina da povećaju postignuća svakog deteta. Međutim, kako piše Tofler, naše su škole i dalje okrenute prošlosti, društvenom sistemu koji je na zalasku, te se ulaže »/…/ velika energija u 'industrijskog čoveka' – u čoveka osposobljenog da preživi u sistemu koji će nestati pre njega« (Toffler, 1997; 316). Tehnologiji sutrašnjice ne trebaju milioni polukvalifikovanih ljudi koji slepo izvršavaju sve što se od njih traži. Njoj će biti potrebni ljudi kritičkog duha koji se mogu snaći u novoj okolini. Tako ovaj futurolog vidi glavni cilj obrazovanja u povećanju čovekove prilagodljivosti, povećanju onih njegovih sposobnosti koje su mu potrebne da se uhvati u koštac sa neprekidnim promenama. Superindustrijsko obrazovanje, prema njemu, mora da obezbedi preduslove za doživotno obrazovanje. Ono mora da pomogne učenicima da se osposobe za mnogostruke uloge i snalaženje u kasnijem životu. To istovremeno znači i propitivanje kurikuluma i prihvatanje stava da ništa ne sme biti uključeno u obavezni nastavni plan ako se ne može potpuno opravdati sa stanovišta budućnosti.

Sve to ukazuje na činjenicu da će ljudima superindustrijskog doba biti potrebna nova umeća iz tri ključna područja: učenja, međuljudskih odnosa i odabiranja (Isto, 1997). Budući da će znanja sve više zastarevati, učenici moraju naučiti kako da odbacuju stare ideje, kao i kako i kada da ih zamene novim. Drugačije rečeno, oni moraju naučiti kako se uči. Takođe, usled ubrzavanja tempa života, može se pretpostaviti da će ljudi nailaziti na sve veće teškoće pri uspostavljanju i održavanju zadovoljavajućih međuljudskih odnosa. Obrazovanje će stoga morati delovati u pravcu osposobljavanja pojedinaca da uspostavljaju međusobne odnose, i to ili putem kreativnog okupljanja učenika ili putem novih organizacionih oblika ekipnog rada ili putem veće raznovrsnosti brojnih tehnika uspostavljanja međusobnih odnosa. Uz to, razvoj prema superindustrijalizmu će povećati broj i složenost odluka koje čovek donosi. Zato će obrazovanje morati da se suoči sa problemom prekomernih mogućnosti

PEDAGOGIJA, 1/08. 46

izbora, što povlači za sobom potrebu za organizovanjem takvih obaveznih i slobodnih aktivnosti koje bi učenicima pomogle da sami za sebe utvrde šta, zašto i koliko cene u životu.

B. Suhodolski (Suchodolski, 1988) takođe piše da se sadašnja civilizacija nalazi na prekretnici. Smatrajući da bi pokazatelji napretka i razvoja društva trebalo da se temelje na vrednostima kao što su, na primer, ekološka ravnoteža, lični razvoj, jednakost, socijalna pravda, autonomnost, participacija, solidarnost, različitost, zadovoljenje osnovnih potreba i društveno-ekonomski razvoj, ovaj autor posebnu pažnju usmerava na obrazovne ciljeve. Umesto programa obrazovanja za prilagođavanje, za koji se najčešće izjašnjavaju prosvetne vlasti i široki krugovi roditelja koji su zainteresovani za to da njihova deca lako nađu svoje mesto u sređenom društvu i ustaljenim pravcima aktivnosti, Suhodolski se zalaže za obrazovanje koje priprema za novu budućnost. Ciljevi novog obrazovanja, prema ovom autoru, bili bi: (1) oblikovanje kritičke svesti, (2) razvoj alternativnog mišljenja koje oslobađa misao od podređivanja postojećem i otvara ga prema novim mogućnostima, (3) oblikovanje kvaliteta života upućivanjem na strategiju života regulisanu načelom »biti« a ne »imati«, i (4) osposobljavanje mladih za uključivanje i participaciju.

Major (Major, 1991) ističe da važnost razvoja obrazovanja proističe iz činjenice da budućnost neće doći u nekom poznatom obliku, te da ne postoji samo jedno sutra. Budućnost se, prema ovom autoru, izgrađuje i bira između brojnih mogućih budućnosti, a obrazovanje mora da primi složenu odgovornost da oblikuje ljude koji će biti sposobni da sa potpunom odgovornošću, odlučno i maštovito projektuju i stvaraju. Iako obrazovanje može malo uticati na izbor mogućih sudbina, njegova odgovornost je u ovom trenutku ogromna: »Ako smo već ušli u 'civilizaciju znanja', očigledno je da će osnova naše delatnosti, od danas nadalje, morati da bude širenje znanja« (Major, 1991; 28). Ovaj autor stoga na prvom mestu ističe potrebu za obrazovanjem u duhu međunarodnog razumevanja i mira. To je zato jer je istorija danas, prvi put od kada postoji, zaista planetarna. Sudbina čoveka kao vrste konačno je postala sudbina svih. Solidarnost među ljudima, među narodima, među državama nije više samo preporuka; ona je uslov opstanka. Prema Majoru, obrazovanje treba hitno da preuzme zadatak prenošenja svesti o takvom saznanju na nove generacije. U tome treba da se sastoji i glavni cilj doživotnog obrazovanja dostupnog svim stanovnicima, bez obzira na uzrast i uslove. Na drugom mestu nalazi se naučno i tehnološko obrazovanje. Reč je o tome da veoma brz napredak naučnih i tehničkih znanja predstavlja glavnu karakteristiku kulture naše epohe. Nijedna zemlja ne može da se distancira od tog procesa, a da pri tome bude sigurna da neće biti osuđena na neokolonijalizam koji ima daleko teže posledice od onih koje je ostavio klasični kolonijalizam. Zavisnost i potčinjavanje u oblasti nauke i tehnike, više nego bilo koja druga zavisnost donosi gubitak suvereniteta u neposrednoj budućnosti.

Major naglašava i da sadržaji i metode školskog sistema treba da pretrpe duboke promene sa ciljem da se uključe u program tekovina nauke i tehnologije. Osim toga, potrebno je i promeniti funkcije prenošenja već poznatih znanja u funkciju osposobljavanja za rukovanje preciznim instrumentima i osposobljavanja za korišćenje različitih izvora informacija koje će budući građani imati na raspolaganju u toku svog života. Uz to, uslovi naučnog i tehnološkog uspona tražiće od školskog sistema veći napor u razvijanju sposobnosti samoobrazovanja, kao i napor u negovanju stvaralačkog

PEDAGOGIJA, 1/08. 47

duha i razlika u mišljenjima koje egzistiraju nasuprot vrednostima prihvatanja i sposobnostima asimilacije kao karakteristikama sadašnjeg obrazovanja.

Draker (Drucker, 1995) takođe ističe da će u društvu znanja najvažnije pitanje biti osmišljavanje uloge i funkcije škole – njenog središta pažnje, njene svrhe, njenih vrednosti. Ovaj autor naglašava da društvo znanja treba škole sa sledećim specifikacijama: (1) škola treba da pruži univerzalnu pismenost visokog reda – ovladavanje čitanjem, pisanjem, aritmetikom; poznavanje numeričke nauke; osnovno shvatanje prirodnih nauka i dinamike tehnologije; poznavanje stranih jezika; razvijanje delotvornosti i sposobnosti za praktično funkcionisanje; razvoj samopouzdanja, (2) škola mora da ispuni motivacijom učenike na svim nivoima i svih starosnih dobi, motivacijom za učenjem i disciplinom doživotnog učenja, (3) škola mora da bude otvoren sistem koji će biti dostupan i visokoobrazovanim ljudima i ljudima koji iz raznih razloga nisu imali pristup obrazovanju na višim nivoima kada su bili mlađi, (4) škola će morati da prenosi znanje i kao materiju i kao proces, što zahteva razvoj formalnog partnerstva između škola i institucija koje su poslodavci, (5) školovanje ne može da bude monopol koji pripada školi – obrazovanje u postkapitalističkom društvu mora da prožima čitavo društvo.

Dalje, prema ovom futurologu, društvo znanja će morati da u svom jezgru sadrži koncepciju obrazovane ličnosti, jer ona definiše sposobnost društva da praktično funkcioniše. Reč je o univerzalno obrazovanoj ličnosti koja je u stanju da primeni svoja znanja kako bi se uspešno nosila sa sadašnjošću i oblikovala budućnost. Osim toga, ona treba da bude u stanju da uvažava druge kulture i tradicije. Obrazovana ličnost će morati i da je daleko manje »knjiška«; njoj će trebati uvežbana sposobnost opažanja, isto kao i sposobnost analitičkog mišljenja. Ona treba da bude pripremljena za život u globalnom svetu. Takva ličnost treba da postane »građanin sveta« koja će za uzvrat morati da obogaćuje sopstvenu lokalnu kulturu. Uz to, ona će morati da praktikuje svoje znanje kao pripadnik neke organizacije, što znači da će morati da se usredsređuje na reči i pojmove, ali i na ljude i rad. Konačno, ono što će definisati obrazovanu ličnost u društvu znanja jeste njena sposobnost da razume razna znanja, jer velika nova dostignuća i uvidi u svakom od specijalizovanih znanja proističu iz neke druge specijalnosti, iz nekog drugog od mnogih znanja.

U celini posmatrano, kada je reč o futurološkoj literaturi gotovo da i nema rada u kojem nije istaknuta međuzavisnost i bliska povezanost nauke, tehnologije i obrazovanja. Većina futurologa govori o neadekvatnosti postojećih obrazovnih sistema dajući opis generalnih trendova u obrazovanju i pružajući eksplicitne preporuke za promene. Njihovi radovi otkrivaju nekoliko zajedničkih odrednica budućnosti. To su: predstojeća kriza; potreba za ljudskom prilagodljivosti; izmenjena priroda proizvodnje i potrošnje; izmenjena priroda rada i životnih stilova; potreba za novim ekonomskim teorijama; potreba za novim oblicima upravljanja; vitalna uloga obrazovanja i potreba za reformom obrazovnih sistema; bolja budućnost. Većini futurologa je zajedničko i to što pretpostavljaju da se mnoge opasnosti koje prete svetu mogu savladati obrazovanjem. Pri tome, oni ističu da postoji hitna potreba da se odredi nova uloga obrazovanja, njegove glavne vrednosti i ciljevi u svetlu menjajućeg konteksta. Tako na primer, Draker piše: »Kako znanje postaje resurs postkapitalističkog društva, tako će izazov svakako stići i društvenoj poziciji škole kao 'proizvođača' i 'distributivnog kanala' znanja, i njenom monopolu. /…/ Šta će se predavati i učiti; kako će se to predavati i učiti; ko će imati koristi od školovanja; položaj škole u društvu – sve će se

PEDAGOGIJA, 1/08. 48

ovo u velikoj meri promeniti u decenijama koje su pred nama. Štaviše, nijedna druga institucija nije suočena s izazovima koji su toliko radikalni kao oni koji će transfomisati školu« (Drucker, 1995; 208).

Dakle, većina futurologa zaključuje da su promene u obrazovanju neizbežne i da su vođene izmenjenom prirodom rada, uvećanim značajem znanja i učenja, primenom nove tehnologije, demografskim i ostalim socijalnim promenama. U tom okviru, K. Barker (2001) analizira novije trendove unutar obrazovanja koji reflektuju te uvide. Ovi trendovi uključuju pomak od zatvorenog ka otvorenom sistemu, od monopolističke ka konkurentskoj poziciji, od birokratskog ka individualizovanom pristupu, od sistema koji propisuje ka sistemu koji preuzima odgovornost, od sistema u kojem se linearno napreduje ka onom koji obezbeđuje ciklično napredovanje, od sistema koji vrši selekciju učenika ka sistemu koji ih osnažuje, od obrazovanja kao privilegije ka obrazovanju kao pravu i odgovornosti, od škole kao institucije koja predstavlja ekstremno skup instrument socijalizacije i socijalne stabilnosti ka instituciji koja doprinosi razvoju ekonomije, od institucije kojom se održava status quo ka instituciji koja promoviše promene.

Navedene i druge promene koje se već događaju predstavljaju dokaz da su transformacije obrazovnih sistema već započele. Pri tome, većini futurologa je zajedničko i to što smatraju da se one ne mogu odvijati putem parcijalnih reformi, već da zahtevaju radikalnu transformaciju celokupnog sistema, tj. zahtevaju promenu paradigmi. Škole i školski sistemi učinili su značajan posao pripremajući učenike za industrijsko doba. Međutim, ukoliko danas nastavimo da sledimo taj put, pripremićemo učenike za svet koji više neće postojati. Stoga je neprihvatljivo da se u današnjim demokratskim društvima, ciljevi obrazovanja ograniče na one koje izlaze u susret zajedničkim programima političke i ekonomske elite (konformizam, tačnost, poslušnost i lojalnost). Sve to naglašava potrebu da se uporno zahteva temeljno preispitivanje sadašnjih obrazovnih ciljeva i metoda, i premeštanje pedagoške rasprave na nivo etičke odgovornosti za jačanje autonomije, razlika u mišljenjima, stvaralaštva mladih u obrazovnom procesu (Major, 1991; 222). Nametnuti ciljevi, prikrivene agende, standardizacija i centralizacija moraju se u današnjim uslovima transformisati u inkluzivnu praksu osnaživanja, oslobađanja, kolaboracije, podeljene odgovornosti, fleksibilnosti. Koncepti širokog pogleda na svet, alternativne budućnosti, veštine donošenja odluka, i aktivnog i odgovornog građanstva jesu krucijalni. Ishodi nove obrazovne paradigme uključuju motivaciju, anticipaciju promena, kritičko mišljenje, razjašnjavanje vrednosti, donošenje odluka, kreativnost, oblikovanje boljeg sveta, odgovorno građanstvo i upravljanje. Literatura:

1. Barker, K. (2001): Learning Systems in the Future for the Future, Education Canada, Vol. 4, Issue 1, pp. 1–16;

2. Cetron, M., Davies, O. (1991): 50 Trends Shaping the World, The Futurist, September-October, pp. 11–21;

3. Drucker, P. F. (1995): Postkapitalističko društvo, Grmeč – Privredni pregled, Beograd; 4. Iran-Nejad, A., Marsh II, G. E. (1993): Discovering the Future of Education, Education, Vol. 114,

No. 2, pp. 249–264; 5. Major, F. (1991): Sutra je uvek kasno, Jugoslovenska revija, Beograd; 6. Mijatović, A., Šooš, E. (1999): »Futurološka pedagogija«, u A. Mijatović (ur.), Osnove suvremene

pedagogije, Hrvatski pedagoško-književni zbor, Zagreb;

PEDAGOGIJA, 1/08. 49

7. Milutinović, J. (2007): »Globalizacija i obrazovanje«, u V. Previšić, N. N. Šoljan, N. Hrvatić (ur.), Pedagogija – Prema cjeloživotnom obrazovanju i društvu znanja, Hrvatsko pedagogijsko društvo, Zagreb, str. 413–420;

8. Pastuović, N. (1999): Edukologija: Integrativna znanost o sustavu cjeloživotnog obrazovanja i odgoja, Znamen, Zagreb;

9. Suchodolski, B. (1988): Permanentno obrazovanje i stvaralaštvo, Školske novine, Zagreb; 10. Toffler, A. (1997): Šok budućnosti, PS Grmeč, Beograd; 11. Vrcelj, S., Mušanović, M. (2001): Prema pedagoškoj futurologiji (škola budućnosti), Hrvatski

pedagoško-književni zbor, Rijeka.

* * *

FUTUROLOGICAL DIMENSION OF AIMS OF EDUCATION AND LEARNING

Summary: This paper is on the analysis of aims of education and learning from the aspect

of futurology. Education is by its nature futurological, so researching future represents an imperative to all of those dealing with education. The point is that education by which some individuals tend to prepare for life and work in rapidly changing modern societies must be based on deep dynamics of global changes. This should be based on global analyses of powers which transform society, vision of future society, knowledge on future needs of learning. Apart form this, studying futurological literature shows that there is no work in this area in which there is no stressed inter relation and close connection of science, technology and education. Most futurologists talk about inadequacy of present educational systems, giving description of general trends in education and giving explicit recommendations for changes. The conclusion is that imposed aims, hidden agenda, standardising and centralization must be in present conditions transformed into inclusive praxis of strengthening, relieving, collaboration, split responsibility, flexibility.

Key words: education, futurology, aims of education and learning.

* * *

CELI OBRAZOVANI} I OBU^ENI} V FUTUROLOGI^ESKOM CELI OBRAZOVANI} I OBU^ENI} V FUTUROLOGI^ESKOM CELI OBRAZOVANI} I OBU^ENI} V FUTUROLOGI^ESKOM CELI OBRAZOVANI} I OBU^ENI} V FUTUROLOGI^ESKOM OTNO{ENIIOTNO{ENIIOTNO{ENIIOTNO{ENII

Rezyme:Rezyme:Rezyme:Rezyme: V nasto]\em tekste analiziruyts] problemw celi obrazovani] i

obu~eni] s aspekta futurologii. Obrazovatelxna] de]telxnostx dejstvitelxno ]vl]ets] futurologi~eskoj i izu~enie budu\ego predstavl]et soboj nasto]telxnoe trebovanie ko vsem, zanimay\ims] obrazovaniem. Delo v tom, ~to obrazovanie (gotov]\ee lydej dl] `izni i de]telxnosti v mgnovenno men]y\ems] sovremennom ob\estve) dol`no osnovwvatxs] na ponimanii dinamiki globalxnwh izmenenij. Ego osnovw dol`nw bwtx v vseohvatwvau\ih analizah sil, transformiruy\ih ob\estvo, v videnii budu\ego ob\estva, v znani]h o nastupay\ih trebovani]h k obu~eniy. Krome togo, izu~a] futurologi~eskuy literaturu mo`no sdelatx vwvod, ~to net po~ti ni odnogo truda, v kotorom ne upominaets] vzaimna] zavisimostx i blizkie sv]zi nauki, tehnologii i obrazovani]. Bolx[a] ~astx futurologov govorit o tom, ~to aktualxnwe obrazovatelxnwe sistemw — neadekvatnw i potomu oni dayt opisanie globalxnwh tendencij v obrazovanii kak i ~etkie rekomendacii izmenenij. V itoge rabotw avtor vwskazwvaet svoe mnenie, ~to nav]zannwe celi, skrwtwe planw, standartizaci] i centralizaci] dol`nw, v nasto]\ih uslovi]h, bwtx transformirovannwmi v inklyzivnuy praktiku ukrepleni], osvobo`deni], sotrudni~estva, oboydnoj otvetstvennosti, gibkosti.

Kly~evwe slova:Kly~evwe slova:Kly~evwe slova:Kly~evwe slova: obrazovanie, futurologi], celi obrazovani] i obu~eni].