Fonetika i Fonologija - Ortoepska i Ortografska Norma Standa

Ljiljana Suboti, Dejan Sredojevi, Isidora Bjelakovi

FONETIKA I FONOLOGIJA: ORTOEPSKA I ORTOGRAFSKA NORMA STANDARDNOG

SRPSKOG JEZIKA

Novi Sad, 2012

prof. dr Ljiljana Suboti dr Dejan Sredojevi dr Isidora Bjelakovi

FONETIKA I FONOLOGIJA: ORTOEPSKA I ORTOGRAFSKA NORMA STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA

Recenzenti prof. dr Milo Kovaevi doc. dr Maja Markovi

doc. dr Mihailo epanovi

Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet Novi Sad, 21000 Novi Sad, dr Zorana inia br. 2

Za izdavaa prof. dr Ljiljana Suboti, dekanica

ISBN 978-86-6065-109-1

Novi Sad, 2012

Zabranjeno pretampavanje i fotokopiranje. Sva prava zadravaju izdava i autori.

Na osnovu lana 75 Statuta Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, Nastavno-nauno vee, na sednici odranoj dana 20. aprila 2012. godine, dalo je saglasnost prof. dr Ljiljani Suboti, dr Dejanu Sredojeviu i dr Isidori Bjelakovi za elektronsko izdanje knjige Fonetika i fonologija: Ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika.

Na istoj sednici za recenzente elektronskog izdanja imenovani su: dr Milo Kovaevi, red. prof. Filoloko-umetnikog fakulteta Univerziteta u

Kragujevcu; dr Maja Markovi, docentkinja Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu; dr Mihailo epanovi, docent Filolokog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

4

PREDGOVOR Napomene uz drugo, dopunjeno izdanje

Ova knjiga namenjena je svim studentima filolokih grupa koji imaju kurs standardnog srpskog jezika u svom curriculumu ili sluaju neki opti kurs srpskog jezika. Knjiga je prvobitno nastala za potrebe studenata studijske grupe urnalistika na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kao deo projekta iz programa CD+ (Course Development) WUS Austrije (projekat br. CD+ 054/2004), koji je i finansirao prvo njeno izdavanje.

Posebnu zahvalnost dugujem svojoj saradnici i koautorki, dr Isidori Bjelakovi, asistentkinji na Odseku za srpski jezik i lingvistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koja je bila prvi italac prvog izdanja ove knjige i svojim sugestijama doprinela da ona bude korisnija studentima kojima je namenjena i koja je za ovo, drugo izdanje, sainila vebe uz pojedine teme. Nroitu zahvalnost dugujem i dr Dejanu Sredojeviu, koji je takoe jedan od koautora, posebno za deo koji se tie fonetike srpskog jezika. On je, naime, doktorirao iz akcentologije srpskog jezika, obuio se da radi eksperimentalnu fonetiku i nadam se da e uskoro biti biran da fonetiku i predaje studentima svih filolokih grupa koji sluaju Standardni srpski jezik 1, a posebno studentima sa Odseka za srpski jezik, koji imaju poseban predmet Fonetika standardnog srpskog jezika. U ovom priruniku njegovi su, pored pojedinih delova iz fonetike, izmeu ostalog i svi spektrogrami glasova priloeni na kraju knjige.

Ljiljana Suboti

5

SADRAJ:

PREDGOVOR 4 GLAVA I

UVOD 7 1. JEZIK I NAUKA O JEZIKU 7 2. STANDARDNI JEZIK 11 3. STANDARDNI SRPSKI JEZIK 13 4. ORTOEPIJA 14 5. ORTOGRAFIJA 18

GLAVA II ORTOEPSKA NORMA SRPSKOG JEZIKA 27

1. UVOD U FONOLOGIJU 27

2. VRSTE FONETIKE 28 3. FUNKCIONALNA FONETIKA FONOLOGIJA 32 4. FONOLOKA ANALIZA 33 5. FONOLOKI SISTEM STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA 37

5.1. UVOD 37 5.2. ARTIKULACIONE OSOBINE GLASOVA 39

5.2.1. Podela glasova prema prirodi strikture odnosno prema nainu tvorbe 39 5.2.2. Podela glasova prema mestu artikulacije 44

6. AKUSTIKE OSOBINE GLASOVA 52 7. SISTEM FONEMA STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA I NJIHOVA

RELEVANTNA DO 61

8. GLASOVNE ALTERNACIJE 70 8.1. MORFEMA I ALOMORFI MORFEMA 71 8.2. FONOLOKI USLOVLJENE ALTERNACIJE 76

8.2.1. Asimilacija po zvunosti 77 8.2.2. Asimilacija po mestu tvorbe 80 8.2.3. Uproavanje suglasnikih grupa 82 8.2.4. Nepostojano [a] 84

8.3. ISTORIJSKI USLOVLJENE, NEAUTOMATSKE ALTERNACIJE 87 8.3.1. Alternacija /l/ ~ /o/ na kraju rei/sloga 87

6

8.3.2. Alternacije kao rezultat palatalizacija 88 8.3.3. Alternacije kao rezultat jotovanja 91

9. PROZODIJSKE OSOBINE STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA 96 9.1. SLOG 96 9.2. PROZODIJSKI SISTEM 97 9.3. KLITIKE 105 9.4. REENINA INTONACIJA I REENINI AKCENAT 112

GLAVA III ORTOGRAFSKA NORMA SRPSKOG JEZIKA 116

1. UVOD 116 2. TIPOGRAFIJA 118 3. PRAVOPIS SRPSKOG JEZIKA 122 ZAKLJUAK 125 LITERATURA 126 DODATAK 130

7

GLAVA I UVOD

Lingvistika1, kao i druge bihevioristike nauke, ima dva osnovna cilja. Jedan je da prikupi znanja o razliitim jezicima koji se danas govore u svetu ili su u prolosti u njemu postojali, a drugi je da, na osnovu podataka o razliitim pojedinanim jezicima, ispuni svoj primarni zadatak razumevanje samog fenomena jezika. U ovom delu knjige date su osnovne informacije i najoptije definicije pojmova kao to su: jezik i standardni jezik, nauka o jeziku, srpski jezik i standardni srpski jezik, ortoepija, ortografija i ortoepska i ortografska norma.

Pod pojmom jezik ovde se, pre svega, ima u vidu prirodni, ljudski jezik (za razliku od vetakih jezika i jezika ivotinja) iji su postanak i postojanje neraskidivo povezani sa postankom i postojanjem samog oveka. Imanentna karakteristika ovekove socijalne interakcije jeste injenica da se ljudi u toj interakciji slue govorom, tj. jezikom. Jezika komunikacija je mogua poto govornik i slualac (sagovornik) dele isti jeziki sistem ili, jednostavnije reeno, govore istim jezikom. Termin jezik sadri dva uzajamno povezana znaenja. Najoptije je ono koje jezik definie kao odgovarajuu kategoriju znakovnih sistema. Ue znaenje tog pojma odreuje jezik kao konkretan, etniki ili idioetniki, realno postojei znakovni sistem koji se upotrebljava u odreenom socijumu u neko odreeno vreme i na nekom odreenom prostoru. U prvom znaenju to je apstraktna predstava o ljudskom jeziku u kojem se stiu univerzalna svojstva svih konkretnih jezika. Konkretni jezici, meutim, predstavljaju brojne realizacije svojstava univerzalnog pojma jezik.

1. JEZIK I NAUKA O JEZIKU

Jezik, organizovani skup, sistem jedinica i pravila za njihov izbor, kombinovanje i upotrebu, koji biva iskorien u procesima sporazumevanja i stvaralatva, najosnovnije je i ekskluzivno ljudsko svojstvo koje oveka najdistinktnije razlikuje od drugih ivotinja. Jezik je, dakle, sistem sa drutvenom funkcijom sporazumevanja, ali i sa funkcijom instrumenta za stvaralatvo. Pojedinosti u tom sistemu ne mogu se posmatrati izolovano ve u njihovoj meusobnoj vezi. Svaka pojedinost u sistemu jezika odreena je svojim mestom prema drugim

1 Lingvistika = nauka o jeziku. Prouava jezik kao ovekovu sposobnost da komunicira, kao njegovu

individualnu ekspresiju, kao zajedniko naslee odreene govorne zajednice, kao govorni oblik, kao pisani tekst, i sl. ezdesetih godina XX veka ulazi u nastavne programe univerzitetskih studija.

8

pojedinostima tog sistema i ukupnost odnosa meu jedinicama u sistemu ini strukturu sistema svakog jezika.

Religije i mitovi mnogih naroda jezik smatraju izvoritem ljudskog ivota i moi. Neka plemena u Africi, na primer, novoroeno dete zovu kuntu, to znai stvar, jer jo nije postalo muntu, to znai linost poto tek inom usvajanja jezika dete postaje ljudsko bie. Prema toj tradiciji svi smo mi postali ljudi zato to znamo i govorimo bar jedan jezik.

Jezik je osnovno sredstvo ljudske komunikacije i primarni objekat lingvistike i lingvistikih prouavanja. Lingvistika razlikuje nekoliko znaenja termina jezik i u lingvistikim prouavanjima jeziku se pristupa sa raznih aspekata. Neki od tih aspekata sadre se u poznatoj definiciji Edvarda Sapira (Edward Sapir, ameriki antropolog i lingvista, 1884-1939), koji je za jezik rekao da je isto ljudski i nenagonski nain saoptavanja ideja, emocija i elja pomou sistema dobrovoljno proizvedenih simbola. Ovakvo poimanje jezika implicira tri osnovna njegova aspekta. Prvi: jezik je isto ljudska aktivnost mada i neke ivotinje imaju sisteme komunikacije koji imaju odreene analogije sa ljudskim jezikom. Sva ljudska bia slue se jezikom u interakciji sa drugim lanovima iste jezike zajednice. Drugi: jezik se ne upotrebljava samo kao sredstvo komunikacije, ve i kao sredstvo individualnog ispoljavanja, izraavanja, ekspresije. Trei: jezik nije nagonski, instinktivan. Kao sistem arbitrarnih, dakle, proizvoljnih konvencionalnih simbola, jezik se mora uiti i usvajati.

Osnovne jedinice svakog jezikog sistema imaju 2 vida: oblik i znaenje. Oblik je zapravo ureeni niz glasova kojim je taj oblik izraen, a znaenje je odreeno u jeziku kojem taj ureeni niz glasova pripada. Tako shvaen oblik i znaenje razliiti su, ali neodvojivi. Odnos izmeu oblika (oznaivaa) i stvari i pojmova, koje ti oblici (rei) reprezentuju (oznaenog) potpuno je arbitraran odnosno n e m o t i v i s a n. Kada kaemo da je jeziki znak arbitraran (nemotivisan), mislimo na to da ne postoji uslovljena veza izmeu jezikog oblika i njemu odgovarajueg znaenja. Na primer, u srpskom jeziku veza izmeu glasovnog lika rei drvo i pojma drvo, koji je tim glasovnim sklopom oznaen, nije uslovljena samim pojmom drvo. To znai da jeziki oblik /drvo/, koji se sastoji od niza glasova [d-r-v-o] i njegovo znaenje, tj. pojam drvo nisu uslovljeni samim pojmom drvo, odnosno sam pojam drvo ne odreuje izbor jezikog oblika, jezikog znaka kojim se taj pojam jeziki ostvaruje. Jer isti koncept ili znaenje (drvo) u drugim jezicima izraava se drugaijim nizom glasova, drugim jezikim oblikom. U ruskom jeziku, na primer, to je oblik ili niz glasova /d e r e v o/, u engleskom /t r i:/, to je na pisanom planu predstavljeno kao (u protivnom, ne bi bilo razlike jer je pojam drvo univerzalan, bar u naem podneblju, i svi bi jezici sa slinim iskustvom imali istu re za njega). Meutim, kada je jednom u odreenom jeziku takva veza izmeu jezikog znaka, tj. rei i

9

znaenja ustanovljena, oblik i znaenje postaju neodvojivi, kao to su neodvojivi pismo i glava dve razliite strane jedinstvenog kovanog novia. Jednom uspostavljen odnos oblika (forma) i znaenja (sadraja) obavezan je za sve govornike odreenog jezika. Taj odnos jezikog znaka i njegovog sadraja (u poetku, dakle, proizvoljan) tako postaje stvar drutvene konvencije. Svega jedan mali procenat rei u svakom jeziku pripada takozvanim motivisanim reima, i to su onomatopeje2.

O arbitrarnosti veze izmeu forme i znaenja odreenog jezikog znaka raspravljao je i Ferdinand de Sosir (Ferdinand de Saussure, 1857-1913), osniva evropskog strukturalizma, lingvistikog pravca koji je obeleio prvu polovinu XX veka. De Sosir posmatra jezik kao (1) svojinu kolektiva, langue3, u kojem se sadre opti obrasci u govoru jedne govorne zajednice, to (2) pojedinac neposredno ostvaruje govorom, parole4. Govorne realizacije odgovaraju, u principu, normama koje namee jezik svojina kolektiva (langue).

Drugi veliki lingvista, koji je svojim uenjem i svojom teorijom obeleio drugu polovinu XX stolea, osniva generativne, transformacione gramatike kao pravca u lingvistici, Noam

omski (Noam Chomsky, 1928) jezik je smatrao ljudskom sutinom, odreenim karakteristikama uma koje su, koliko se zasad zna, svojstvene samo oveku, i emu se moemo pribliiti prouavanjem jezika. omski definie jezik kao uroenu sposobnost (izvornih) govornika nekog jezika da razumeju i saine, generiu (gramatiki korektne) reenice koje pre toga nisu uli i to se u generativnoj gramatici naziva kompetencijom govornog predstavnika nekog jezika. Kompetencija zapravo predstavlja govornikovo z n a nj e o sopstvenom j e z i k u i ona se razlikuje od naeg jezikog ponaanja performanse, drugog lana jezike dihotomije, prema omskom. Performansa je konkretni in govora odnosno realizacija odreenog jezikog koda5 u aktuelnoj situaciji u kojoj se jezik upotrebljava i analogan je Sosirovom pojmu parole. To zapravo znai da se naa jezika kompetencija nalazi u osnovi naeg jezikog ponaanja. Lingvisti pokuavaju da razviju adekvatne teorije za prouavanje i opisivanje fenomena kao to je jezik, ali i specifine tehnike da bi detaljno opisali pojedinane jezike, odnosno dali opis njegove gramatike. Kada lingvisti opisuju odreeni jezik u nekom njegovom stadijumu razvoja ili kada porede razliite faze razvoja nekog jezika, oni bez sumnje rade veoma znaajan i koristan posao. Deskriptivna i istorijska prouavanja jezika nisu jedini zadaci lingvistike. Jezik ne postoji u vakuumu, odvojen od ostalih ovekovih aktivnosti. I poto je primarna funkcija jezika

2 Onomatopeja = tvorba ili upotreba glasovnih skupova kojima se tei reprodukovati ili barem imitirati neki

prirodni zvuk tako to se daje njegov akustiki ekvivalent; onomatopejske rei i uzvici. 3 Langue (fr.) = jezik.

4 Parole (fr.) = govor.

5 Kod = odgovarajui skup pravila kojim se poruka preinauje u drugi sistem znakova.

10

komunikacija, ona je sasvim prirodno pod uticajem konteksta u kojem se ostvaruje. Ne postoji ni jedna vanija aktivnost oveka koja ne zahteva upotrebu jezika. U mnogim tim aktivnostima ovek upotrebljava i poseban renik: sport, medicina, elktroinenjerstvo, informatika, muzika, pravo, i sl. On time pokazuje i da je lan odreene (drutvene) grupe. ovek izborom odreenog renika izraava simpatiju ili distanciranje u odreenim situacijama. Njegov jezik odraava i njegovo socijalno i regionalno poreklo, godine, pol, stepen kreativnosti, i sl. Jezik moe, u manjem stepenu, odraavati i neiju pripadnost odreenoj religiji, rasi, profesiji, a moe otkriti i neije predrasude.

I druge discipline dopunjuju ono ime se primarno bavi lingvistika. Tako, na primer, sociolingvistika prouava odnos izmeu jezika i drutva. Sociolingvistu vie interesuju jezike razlike i nain kako te razlike korespondiraju sa odreenim drutvenim sistemom, nego sam jezik kao fenomen. Veina sociolingvista ubeena je da postoji nedvosmislena veza izmeu jezika neke linosti i njegove kulture, ali ne postoji saglasnost oko toga da li su ti uticaji jednosmerni ili uzajamni.

Kao to mnoge varijacije u jeziku mogu biti ograniene na odreene socijalne grupe, one mogu biti i geografski uslovljene. Osoba koja se bavi prouavanjem onih razlika u jeziku, koje su geografski ograniene, bavi se dijalekatskom geografijom. Disciplina koja prouava regionalne jezike razlike u jednom socijumu naziva se dijalektologijom i njom se bave dijalektolozi. I mada se gotovo svi sociolingvisti zanimaju i za dijalektologiju, nisu svi dijalektolozi obavezno i sociolingvisti, posebno to je veina dijalektolokih istraivanja praktino ignorisala uticaj socijalnog faktora. Sociolingvistika se bavi i prouavanjem jezika u kontaktu, uticajem jednog jezika na drugi, i to kako u svrhu lingvistike deskripcije, tako i radi komparativnih istraivanja, a njihovim rezultatima mogu se sluiti drugi strunjaci radi reavanja ili objanjavanja razliitih socijalnih problema i problema u obrazovanju koji proistiu iz tih situacija.

Lingvisti mogu prouavati odnos jezika i miljenja kao i odnos jezika i ponaanja oveka. Takvim interdisciplinarnim studijama posebno se bavi psiholingvistika, disciplina u kojoj su inkorporirani domeni kojima se bavi psihologija i lingvistika. Prouavanje funkcionisanja mozga u odnosu na jezik dovelo je do razvoja neurolingvistike. Psiholingvistika se interesuje i za nain i mehanizme kako dete usvaja jezik. Sama injenica da malo dete moe savladati veoma komplikovan sistem kakav je jezik pretpostavlja mogunost postojanja neke vrste uroenog znanja, to je i osnovna premisa u generativnoj teoriji Noama omskog.

Postoji jo jedno polje u kojem je lingvistika u interakciji sa drugom disciplinom. To je obrazovanje. Taj domen lingvistikih istraivanja obino se naziva primenjenom lingvistikom, mada se ovaj termin upotrebljava sa manje preciznosti nego kada je re o sociolingvistici i

11

psiholingvistici. Dve su osnovne zone u kojima operie primenjena lingvistika: nastava i uenje stranih jezika i nastava maternjeg jezika, dakle predmeta koji se obino zove srpski, maarski, engleski ili neki drugi (nacionalni) jezik u sistemu (nacionalnog) kolstva. U jezicima koji imaju komplikovan sistem pisanja, odnosno kod kojih pisana re ne odraava aktuelni izgovor te rei (kakav je, na primer, engleski), primenjena lingvistika ima zadatak da pomogne i u nastavi i uenju pisanja i itanja. Primena lingvistikih znanja, osim u domenu obrazovanja, nalazi svoje mesto i u sve prisutnijoj kompjuterskoj nauci i informatici i (mainskom) prevoenju, a neki smatraju i u leksikografiji, u procesu izrade renika i leksikona; u prouavanju knjievnosti, stila i prevoenju knjievnih dela.

Vebanja 1. ta je jezik? 2. Koja dva vida ima osnovna jedinica svakog jezika? 3. ta se podrazumeva pod arbitrarnou jezikog znaka? 4. Navedite discipline koje prouavaju interakciju jezika i drugih oblika

ovekovog delovanja.

2. STANDARDNI JEZIK

Jo davne 1958. godine sovjetski lingvista A. V. Isaenko definisao je 4 osnovna parametra koji moraju biti zadovoljeni da bi neki jezik bio standardni. Standardni jezik: (1) mora biti polivalentan, tj. mora imati odgovarajua jezika sredstva (npr. odgovarajui renik) da bi se njime mogli sluiti u svim oblastima ivota savremenog oveka, npr. i u svim oblastima nauke, sporta i sl. (2) mora posedovati kodifikovanu normu, (3) mora se obavezno upotrebljavati u granicama odgovarajue jezike zajednice, i (4) posedovati stilistiku izdiferenciranost. Prema tome, standardni jezik jeste jezik koji zadovoljava sve potrebe kulture kojoj slui, ustanovljava se normiranjem i samim tim razlikuje se od dijalekata, koji nisu normirani i iji se razvoj ne moe kontrolisati.

Na odreenoj fazi nacionalnog i/ili drutvenog razvitka jezik, koji je dotle spontano postojao i razvijao se, stupa u sferu standardizacije, viu sferu svoje egzistencije sferu standardnog jezika, koju karakterie drutveno ureena normativnost i postojanje ireg ili ueg dijapazona funkcionalnih stilova. Normirati jedan jezik znai propisati pravila za govorenu i pisanu upotrebu tog jezika. Ta pravila moraju obuhvatati sve nivoe ispoljavanja jezika: nivo glasa odnosno foneme (fonetiku i fonologiju), nivo oblika (morfologiju) i nivo rei i znaenja (leksiku i

12

semantiku), nivo reenice (sintaksu). Norma koja propisuje pravila izgovora naziva se ortoepskom normom, a norma koja propisuje transformisanje govorene rei u pisanu, tj. koja propisuje pravila pisanja naziva se ortografskom (pravopisnom) normom. Pravila za graenje rei i oblika propisuje morfoloka norma, a pravila za upotrebu rei i njihovo kombinovanje leksiko-semantika norma. Pravila za graenje reenice propisuje sintaksika norma. Ovako shvaenu normu moe dobiti svaki jezik, a stvarni rezultat normiranja predstavljaju normativne gramatike, renici i pravopisi.

Gramatika, definisana kao sveukupni skup pravila kojima raspolae govornik nekog jezika, predstavlja zapravo njegovu jeziku kompetenciju. Ona ukljuuje sve bazine glasove, rei i pravila za formiranje, izgovor i interpretaciju reenica odreenog jezika. Jeziko znanje predstavljeno u naoj mentalnoj gramatici nije svesno znanje, a eksplicitni opis te nae jezike kompetencije naziva se deskriptivnom gramatikom. Takva gramatika predstavlja zapravo model mentalne gramatike koju svaki izvorni govornik nekog jezika poseduje. Ona nas ne ui pravilima odreenog jezika, ve opisuje pravila koja ve znamo i koja smo usvojili kada smo u detinjstvu usvajali i usvojili jezik. U starijoj ligvistikoj tradiciji deskriptivan je u kontrastu sa preskriptivnim pristupom gramatiara, koji su nastojali da ustanove pravila drutveno i stilski ispravne upotrebe jezika. Znai, za razliku od deskriptivne gramatike, preskriptivna ili normativna gramatika pokuava da legitimie ta bi naa gramatika trebalo da bude. Ona uglavnom propisuje pravila, ne opisuje ih. Norma nastoji da uspori razvitak jezika, uz to i da ga usmeri, katkad i da ga predvidi, ali ne i da zaustavi njegov razvitak. Obino se kae da je normirani jezik elastino stabilan. Menja se prema potrebi, ali norma ga nastoji stabilizovati. Standardni jezik nazivan je jo i literarnim ili knjievnim jezikom. Ovom terminu manje se pribegava iz vie razloga: isuvie neposredno asocira na jezik knjievnosti te je preuzak, jer standardni jezik ima zadatak da osim literature opsluuje i sve druge domene ovekovog jezikog ispoljavanja i oblasti komunikacije i oblasti stvaralatva. Pored termina standardni jezik, sree se jo i naziv opti jezik, optenacionalni jezik, pisani jezik, i sl.

U lingvistikim renicima moe se nai i definicija da je standardni jezik drutveno favorizovana varijanta nekog jezika koja je esto zasnovana na govoru obrazovanog dela populacije i/ili politikog centra odreene jezike zajednice. Standardni jezik u odreenoj govornoj zajednici uiva najvei presti. On je naddijalekatski idiom6 jer prelazi preko regionalnih granica i prua jedinstveno sredstvo za komunikaciju, a time i institucionalizovanu normu koja se

6 Idiom (gr.) = osobenost jezika, nareje, dijalekat, svaki osoben i samostalan govor uopte.

13

tako moe primeniti u sredstvima masovne komunikacije, u nastavi jezika za strance, a pre svega u sistemu kolstva i svim ostalim javnim institucijama jednog ureenog drutva.

Vebanja 1. ta je standardni jezik? 2. Koje parametre, prema Isaenku, mora zadavoljiti neki jezik da bi bio

standardni? 3. ta je deskriptivna a ta preskriptivna gramatika? 4. Zato naziv knjievni jezik nije najbolji termin? 5. ta propisuje ortoepska norma?

3. STANDARDNI SRPSKI JEZIK

Standardni srpski jezik jedan je od standardnih oblika jezika koji se u lingvistici naziva srpskohrvatskim, odnosno hrvatskosrpskim jezikom i koji se danas upotrebljava kao sredstvo javne komunikacije u okvirima Republike Srbije, kao i meu pripadnicima srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Pripada porodici slovenskih jezika, njenoj zapadnojunoslovenskoj grani, i najsrodniji mu je slovenaki jezik, a manje su mu bliska dva istonojunoslovenska jezika makedonski i bugarski. Kao i svaki drugi jezik, i srpskohrvatski ima svoju vremensku dijahronijsku ( istorijsku vertikalnu) i sinhronijsku (horizontalnu) ravan, ali i prostornu (dijatopinu) dimenziju. Narodne govore srpskohrvatskog jezika, tj. njegov dijasistem ine tri nareja: tokavsko, akavsko i kajkavsko kojim i danas govore pripadnici srpskog, crnogorskog i hrvatskog naroda kao i pripadnici muslimanskog, bonjakog naroda u Bosni i Hercegovini, delovima Srbije i Crne Gore. Do XIX veka, do konstituisanja standardizovanih idioma, pisana delatnost uopte, pa naravno, i knjievnost odvijala se na sva tri nareja koja su svoje nazive dobili po upitnoj zamenici za neivo, koja u najveem delu srpskohrvatskog dijasistema glasi to, a u druga dva teritorijalno i po broju govornika znatno manja dela a i kaj.

Osnove dananjeg standardnog jezika postavljene su sredinom XIX stolea. Za njegovu osnovicu izabrani su umadijsko-vojvoanski (u osnovi ekavski) i istonohercegovaki (ijekavski) dijalekat, dva novotokavska lana najrasprostranjenijeg, tokavskog nareja, i tada zajednikog za Srbe i Hrvate. Nazive ekavski i ijekavski ovi govori dobili su na osnovu razvoja opteslovenskog vokala jat (= slovo iz staroslovenske irilice) koji se u ekavskim stopio sa vokalom /e/ (dete, deca), a u ijekavskim se, u zavisnosti od kvantiteta starog jat, realizuje kao

14

ije ili je (dijete, djeca).7 Na temelju karakteristika jezikog sistema ova dva novotokavska dijalekta, polovinom XIX veka, najvie delatnou Vuka Stef. Karadia kao i drugih srpskih i hrvatskih intelektualaca, oko Ljudevita Gaja i ilirskog pokreta, roena je ideja da se stvori zajedniki knjievni jezik na tokavskoj osnovi. Na osnovama bekog Knjievnog dogovora (1850) nastao je takav opti, zajedniki knjievni jezik koji danas nazivamo standardnim srpskim jezikom, a Hrvati standardnim hrvatskim jezikom. Standardni srpski jezik i danas ima dva ravnopravna izgovora: ekavski, u Srbiji, i ijekavski, koji funkcionie u Crnoj Gori i meu pripadnicima srpske jezike zajednice koji ive u dvema pomenutim susednim dravama, bivim republikama Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije. Ijekavski je i standardni oblik dananjeg jezika Hrvata i Bonjaka.

Vebanja 1. ta je standardni srpski jezik? 2. Standardni srpski jezik pripada: (a) istonoslovenskoj grani, (b) zapadnojunoslovenskoj grani, (c) zapadnoslovenskoj grani, (d) istonojunoslovenskoj grani slovenskih jezika?

3. Kada se konstituisao standardni srpski jezik: (a) u XII veku, (b) u XVIII veku, (c) u XIX veku, (d) u XX veku? 4. Koji su knjievni izgovori u standardnom srpskom jeziku i gde oni funkcioniu?

4. ORTOEPIJA8

Ortoepija se definie kao sveukupnost izgovornih normi (nacionalnog) standardnog jezika koja obavezuje uvanje jednoobraznosti njegove glasovne strukture i deo je nauke o jeziku koja prouava izgovorne norme. Standardizovani izgovor poseban znaaj ima u medijima masovne komunikacije, kao to su radio i televizija.

7 Novotokavski dijalekat sa ikavskom realizacijom jata mlai ikavski (dite, dica), nije uzet za

osnovicu knjievnog izgovora. 8 Termin ortoepija oznaava pravilan govor/izgovor; prouavanje standardnog izgovora.

15

Obim pojma ortoepije razliito se odreuje. Pod ortoepijom se podrazumevaju pravila upotrebe fonema9 i pravila izgovora njihovih alofona10. To je iri obim pojma. Ue gledano, u ortoepiju su ukljuena samo pravila upotrebe fonema. Ovako razliito poimanje ortoepije dolazi otuda to jedni pod izgovornom normom podrazumevaju samo izgovor glasova, a drugi i akcente, a ponekad i obrazovanje varijantnih gramatikih oblika. Najcelishodnije odreenje ortoepije jeste da je to normativna realizacija segmentnih11 jedinica (fonema) i suprasegmentnih12 jedinica (akcenta i intonacije). Ortoepska pravila zasnovana su na sistemu fonema i njihovoj distribuciji i na jednom tipu izgovora koji se normira kao zajedniki za odreenu jeziku zajednicu.

Ortoepska norma jedan je od dva aspekta izgovorne norme i odreuje upotrebu fonema, poredak njihovog nizanja u rei, tj. normativni sastav rei, slino ortografiji koja odreuje normativni slovni sastav rei u pisanju. Drugi aspekt izgovorne norme jeste ortofonija, koja ustanovljuje normativnu realizaciju glasovnih funkcionalnih jedinica, tj. pravila izgovora alofona pojedinanih fonema. Da bi se izgovor mogao normirati kao zajedniki za odreeni jeziki socijum, moraju se ispuniti dva uslova. Prvi je da postoji mogunost da se takav izgovor proiri, i drugi da taj izgovor ne bude identian s bilo kakvim dijalekatskim izgovorom. Za normativan izgovor nije dovoljno znati samo foneme odreenog jezika, nego i kako se one realizuju u izgovoru. Odnos izmeu ortoepije i ortofonije razliito se shvata, u zavisnosti od shvatanja fonema. Ova dva aspekta izgovorne norme ne zavise jedan od drugog. Kod normativnog fonemskog sastava rei moe se izopaiti glasovna realizacija fonema, a mogue je i obratno, naruavanje fonemskog sastava rei pri uvanju glasovne realizacije fonema. Izmene glasovne realizacije foneme imamo, na primer, u fonemskom sledu /predsednik/, koji se u govoru najee realizuje kao [precednik]. Umesto artikulacionih pokreta svojstvenih za glasove [d] (odnosno [t]) i [s] izvodi se jedinstven artikulacioni pokret, koji uva neke od osobina karakteristinih za izgovor svakog od ovih glasova, ali koji je celovit akustiki fenomen, koji percipiramo kao [c]. Dakle, zbog ekonomisanja energijom potrebnom za proizvoenje govornih pokreta foneme /d/ i /s/ nisu realizovane glasovima koji su njihove tipine realizacije. S druge strane, ukoliko bismo u navedenom primeru eleli da ouvamo glasovnu realizaciju foneme /d/, dolo bi do naruavanja fonemskog sastava rei. Preciznije reeno, ukoliko bismo pokuali da fonemski sled ostvarimo preko glasova koji su svi tipine realizacije fonema koje predstavljaju govorni odseak glasio bi [predsednik], jer bismo posle glasa [d] morali realizivati dodatni vokalski glas [] meutim,

9 Fonema jeste najmanja segmentna jedinica jezika koja nema znaenje.

10 Alofon jeste glasovna realizacija foneme.

11 Termin segmentni (koji se odnosi na segment) diskretnu jedinicu koja se fiziki ili auditivno moe

identifikovati u govornom lancu. 12

Suprasegmentni (nadsegmentni) tie se glasovnih efekata koji se prostiru preko vie od jednog fonetskog segmenta.

16

samim tim, bio bi izmenjen fonemski sastav rei. Ipak, treba napomenuti da se ovakav izgovor doivljava kao neprirodan i on je stran jezikom oseanju izvornih govornika.

Ortoepija i ortofonija imaju vei znaaj u ispravljanju dijalekatskih greaka i u uenju stranih jezika poto ovladavanje ortofonijom (za razliku od ortoepije) zahteva izgraivanje odnosno negovanje novih izgovornih navika.

Ortoepsku normu treba razlikovati i kao unutarjeziku kategoriju i kao kodifikovanu normu. Prva je vezana za prisustvo potencijalnih mogunosti obeleavanja istih pojava koje su predstavljene jezikom kao sistemom. Pri tome norma predstavlja rezultat niza drutvenih faktora odreenih postojanjem datog jezika u odreenoj govornoj zajednici u odreenom vremenu. Druga je odraz objektivno postojee norme oformljene u vidu pravila i uputstava u razliitim renicima, prirunicima i udbenicima. Pri kodifikaciji te norme vri se selekcija onogo to se propisuje da se upotrebljava kao pravilo. Adekvatnost odreivanja objektivne norme zavisi od metoda analize, kojima se kodifikator slui. Kodifikovana norma esto odstupa od one koja se realno sprovodi.

Ortoepska norma stvara se istovremeno s formiranjem standardnog jezika kada se i iri sfera upotrebe razgovornog jezika i razvijaju novi oblici javnog govora. Problemi u sprovoenju ortoepske norme javljaju se u onim sluajevima kada u jeziku postoje dve ili vie realizacija jedne jedinice. Normom se vri izbor onog to postoji u jezikom sistemu u datom momentu, to se nalazi u njegovom potencijalu. Norma odreuje karakter realizacije tih potencijala koji su utemeljeni u sistemu, a distribucija i funkcionisanje modela odreenog jezika uslovljeni su sistemom. Fonoloki sistem jezika u potpunosti odreuje izgovornu normu.

Norma se moe izmeniti u okvirima sistema u uslovima javljanja novih formi koje postepeno istiskuju stare pod uticajem ekstralingvistikih faktora ili kao rezultat promena, iji je izvor u samom sistemu. Izmena normi uslovljava mogunost istovremenog postojanja varijantnih normi u jeziku svakog istorijskog perioda. Razlikuju se dva tipa varijantnih normi: (1) postojanje 2 ili vie ravnopravnih realizacija jedne ili vie jedinica ili povezivanje jedinica kao ravnopravnih varijanti (na primer: kazna i kazna, i`zai i iza'i, e ljan i eljan, oi`gledno i o igledno); (2) prisustvo 2 ili vie varijanti normi u nizu u kojem se jedna od varijanti smatra vodeom dok se druge upotrebljavaju ree i smatraju se zastarelim (oblici prezenta nekih glagola, na primer, se `dimo (se`dite) i proit`amo (proi`tate) znatno su ei od takoe pravilnih oblika sedi'mo (sedi'te) i proita'mo (proita'te); oblici Lsg. i Gpl. nekih imenica, na primer, u starosti, od radosti, u slua ju, drugo va znatno su ei od takoe pravilnih oblika u staro`sti, od rado`sti, u slua'ju, drugo'va ).

17

Na izbor jedne od varijanti kao vodee utiu razni faktori: njena saglasnost sa objektivnim zakonima jezikog razvitka, rasprostranjenost, saglasnost sa prestinim govornim obrascem (to je obino izgovor najobrazovanijeg i kulturnog dela socijuma). U razvitku ortoepske norme najveu ulogu igralo je pozorite, a kasnije radio i televizija koji bi trebalo da nose i propagiraju obrasce standardnog izgovora svakog jezika. Scenski govor u mnogim jezicima i danas je obrazac ortoepske norme.

Ortoepske i ortofonijske karakteristike norme zavise od samog naina izgovora, odnosno dikcije. Dikcija podrazumeva paljivo i jasno izgovaranje glasova uz odgovarajuu realizaciju svih elemenata prozodije (tonske visine glasa, intenziteta, trajanja i tempa), kako bi govor preneo sve misaono-emotivne sadraje teksta koji mu je u osnovi.

Neki iskazi, na primer, i u nebriljivom izgovoru mogli bi biti gotovo identino ostvareni, to bi otealo primanje poruke kod sagovornika. Uz dobru dikciju, meutim, isti fonemski skupovi bie realizovani razliitim fonetskim jedinicama tj. kao [bok sa=u'dima] (1. primer), iako je mogu i izgovor sa malom pauzom izmeu rei, tako da ne bi dolo do obezvuavanja finalnog konsonanta prve rei, dakle, [bog sa=u'dima], odnosno u 2. primeru kao [boksa u 'dima].

Postoji puni, jasni tip izgovora, tj. takva realizacija koja ne izaziva sumnju u fonemski sastav rei, i nepuni nejasno, nerazgovetno, nebriljivo izgovaranje pri kojem je za ustanovljavanje fonemskog sastava neophodan iri kontekst. Odstupanja od standardnog izgovora norme mogu nastati pod uticajem maternjeg dijalekta ili maternjeg jezika govornika. Ponekad odstupanja nose i karakter razgovornog jezika.

Vebanja 1. ta je ortoepija? 2. Koji se uslovi moraju ispuniti da bi se izgovor mogao normirati kao

zajedniki za odreeni jeziki socijum? 3. Koji tipovi izgovora postoje? 4. ta je ortofonija? 5. ta su segmentne i suprasegmentne jedinice?

18

5. ORTOGRAFIJA13

Mada u poetnim stadijumima svog postojanja svaki jezik funkcionie samo kao usmeni idiom, danas se ne moe zamisliti moderno drutvo iji jezik nema pismo i pismeni oblik ispoljavanja. To posebno vredi za standardne jezike koji se ne mogu ni pretpostaviti kao idiomi bez pisma. Jezik se ostvaruje u govoru i u tekstu, tj. govorenjem i pisanjem. Pisanje zahteva jo neke norme koje sam govorni jezik ne bi imao. Kao to nam, ve spomenute, leksika/renika i gramatika norma propisuju koje emo i kakve rei pisati, koje njihove oblike i u kakvom meusobnom odnosu, ortografska norma nam propisuje ta treba pisati, tj. koji su glasovi u pojedinim reima i njihovim oblicima. Ono to ne reava ni jedna jezika norma, ni leksika ni gramatika ni ortoepska, to je ime obeleavati rei i njihove glsove, odnosno kojim i kakvim slovima ili grafemama pisati i kako se njima sluiti. Prvi problem, inventar grafema i njihovog odnosa prema fonemama nekog jezika reava grafematska/grafijska norma, a drugi kako se sluiti grafemama u pisanju rei i njihovih oblika, reenica i sl., reava ortografska norma.

Pravopisna pravila drutvena su kategorija i temelje se na dogovoru jezikih strunjaka, motivisanom odreenim uslovima (istorijskim, kulturolokim, sociolokim, politikim i, naravno, lingvistikim). Za izgraivanje standardnog jezika uslov su ustaljen sistem znakova (slova, grafema) i ustaljena pravopisna pravila. Jezik se vremenom menja pravopis treba da prati promene u jeziku, inae postaje pretesan okvir i balast kako za sam jezik tako i za korisnike tog jezika i pravopisa. Kao to svako razvijeno drutvo mora imati jeziki standard, a standardni jezik svoj pisani oblik, tako i taj pisani oblik standardnog jezika mora imati normu koja regulie posebnosti tog pisanog oblika. Mora, dakle, imati pravopisnu ili ortografsku normu koje to drutvo potuje i u praksi sprovodi. Najvei podsticaj standardizaciji grafike i ortografske prakse pruio je izum tamparske tehnike.

Ukupnost pismenih znakova u nekom jeziku ini pismo (grafiju) tog jezika odnosno njegov grafematski (grafijski) sistem. Osnovna jedinica pisma je slovo, a grafije grafema. Disciplina koja se bavi sistemima pisma naziva se grafematika. Takozvano alfabetsko pismo, tj. fonemsko-slovna grafija u upotrebi je preteno u pravopisima nae, evropske hrianske civilizacije, ali i ne samo u njoj. Taj alfabetski princip pisanja, po kome (jedna) grafema to je idealni princip, odgovara (jednoj) fonemi, proistekao je iz hiljadugodinje evolucije pisma. Razvitku pisma i pisanja kroz istoriju civilizacije posveene su brojne studije. Ovde e o tome biti iznete tek najosnovnije informacije.

13 Ortografija (= pravopis) skup pravila za pisanu upotrebu jzika.

19

Pored ve spominjanog alfabetskog pisma (u koje se ubrajaju grki alfabet, latinica, irilica, korejski hangul, arapsko i hebrejsko pismo, indijsko pismo, i dr.), danas u svetu postoje i upotrebljavaju se i ideografska pisma, kao to je kinesko (pojmovno pismo). U tom pismu ideogrami14 belee i apstraktne pojmove, dakle ono to se ne moe neposredno naslikati. Tu znak nije vie slika (kao u piktografskom ili slikovnom pismu sa svojim piktogramima, kakvi su bili egipatski hijeroglifi). Piktografsko pismo spada u takozvana semasiografska pisma u kojima pisani znak direktno upuuje na neki element stvarnosti, predmet ili pojam. Pored piktografskog pisma u semasiografska spada i ideografsko. Drugi tip pisama su glotografska pisma (kakva su alfabetska i fonosilabika ili slogovna), gde znaci pokazuju jezike jedinice na nekom nivou jezike strukture (npr. foneme, slogove, i sl.). I ova pisma se dele u dve kategorije: na logografska logograme koji registruju jezike jedinice sa znaenjem i fonografska fonogrami koji mogu biti i silabiki fonogrami, kao to je sluaj sa japanskim pismom katakana.

Alfabetsko pismo moe biti fonoloko i nefonoloko. Ako svakoj pojedinanoj fonemi odgovara jedna (uvek ista) grafema, odnosno ako svaka grafema pokriva jednu (uvek istu) fonemu onda je takvo pismo fonoloko. Ako to nije sluaj i ako se jedna fonema ne belei dosledno uvek istom grafemom ili ako se fonema belei sa vie od jedne grafeme, takvo pismo nije fonoloko. Srpska irilica je 100% fonoloko pismo. Latinica, meutim, ima 3 digrafa15 , dok su ostale grafeme (njih 27) ustrojene prema fonolokom principu: jedan znak jedna fonema.

Centralni deo ortografije modernih alfabetskih, odnosno fonemsko-slovnih sistema pisma predstavlja deo o obeleavanju fonema slovima, tj. grafemama. U zavisnosti od toga koji je princip vladajui u obeleavanju glasovnog sastava rei u nekoj nacionalnoj ortografiji, moe se govoriti i o vladajuem principu tog ortografskog sistema (pravopisa) u celini.

Pismo, naravno, ne treba poistoveivati sa pravopisom. U savremenim ortografijama (za jezike koji se slue alfabetskim pismom) primenjuju se sledei principi: ideografski, istorijski, morfo(fo)noloki i fonoloki. Prema tome, i pravopisi, ne samo pisma, mogu biti fonoloki i nefonoloki. Obino stara, kontinuirana civilizacija, kultura i pismenost imaju pravopis optereen dvama, sa lingvistikog stanovita naelno nepovoljnim ortografskim principima: ideografskim i istorijskim.

Ideografski pravopisni princip redak je u Evropi. Odraava znaenje a ne predstavlja foneme aktuelnog ili nekog starijeg fonemskog sistema koji je funkcionisao u prolosti odreenog jezika. Ovim pravopisom obeleavaju se gramatike kategorije. Na primer, u ruskom

14 Ideogram = grafiki znak kojim se predstavlja re (logogram) ili slika (piktogram).

15 Digraf = kombinacija dva slova kojim se oznaava jedna fonema.

20

jeziku do 1918. godine (kada je izvrena reforma pravopisa) dananji homografi16 i homofoni17 [mir], koji znae svet i mir beleeni su razliito i tako se i u pravopisu ogledala razlika u znaenju: svet i < > mir. A pre nego to je Vuk Karadi izvrio reformu jezika, pisma i pravopisa, ovakav pravopisni princip nekad su koristili i pojedini nai pisci. Tako kod Sterije nalazimo na primere [udi], to predstavlja Npl. imenice ljudi, dok je ista re u Gpl. beleena kao [u'di].

Istorijski pravopisni princip odraava nekadanji izgovor, a ne aktuelno stanje u jeziku. Ovaj princip, u jezicima u kojima se primenjuje (npr. u engleskom i francuskom), ima i dobrih strana. Olakava pristup starijim tampanim i rukopisnim delima koja na sluh vie ne bi bilo lako razumeti. U romanskim zemljama olakava i uenje latinskog jezika. Ovaj prosede teak je i potrebno je mnogo truda da bi se usvojio. Kao i ideografski, i istorijski pravopisni princip predstavlja takozvani pravopis za oko, a ne pravopis za uho i odnos govorenja (itanja) i pisanja nije nimalo transparentan. to se srpskog jezika tie, istorijski pravopisni princip imao dugu tradiciju (tako je nekad pisano, na primer, i (Vsg.), iako su na ekavskim prostorima ovi primeri izgovarani kao [sve tlo] i [cvete]).

Morfo(fo)nolokim pravopisom obeleava se fonemski sastav pojedinanih morfema18, a ne rei (npr. u ruskom i slovenakom). Ovaj prosede predstavlja jedan od dva (drugi je fonoloki) lingvistiki povoljna principa. U pravopisima onih jezika koji ih primenjuju najee se ostvaruje kombinacija ta dva principa. Tu je odnos govorenja (itanja) i pisanja transparentan.

Fonolokim prosedeom obeleava se fonemski sastav rei. Kod primene ovog pravopisnog principa odnos grafema i fonema u pojedinanim reima zastupljen je u proporciji 1 : 1, to se gotovo idealno ostvaruje kad je i pismo fonoloko to se, uz obrazloenje manjeg broja izuzetaka, moe rei za pravopis dananjeg standardnog srpskog jezika.

U naoj gramatikoj i filolokoj tradiciji i terminologiji istorijsko, ideografsko, ali i morfonoloko naelo, tj. sva tri nefonoloka pravopisa, nazivaju se etimolokim iako u istoriji oveanstva nikada nije bilo etimolokog pravopisa niti bi uopte bilo mogue sazdati pravopis na etimolokom principu. Etimoloki19 se mogu izvoditi oblici rei u istorijskom prouavanju jezika i tada je to pisanje odlika naunog prosedea. U ruskoj, ali i u terminolokoj tradiciji drugih

16 Homografi = dve ili vie rei koje se isto piu, a razliito znae.

17 Homofoni = dve ili vie rei koje identino glase, a razlikuju se u znaenju.

18 Morfema = najmanja jezika jedinica koja ima znaenje, tj. to je najmanja znaenjska segmenta jedinica

jezika. Moe biti slobodna (slobodna morfema, kao npr. re) ili vezana (vezana morfema), kao npr. padeni nastavci, ili nastavci za lica, ili sufiksi, prefiksi, i sl. 19

Etimoloki = koji se tie etimologije. Etimologija (u lingvistici) oznaava prouavanje izvornih oblika istorije rei, promena u njihovoj formi i znaenju.

21

slovenskih jezika, sree se i naziv tradicionalan pravopis za ono to se ovde naziva istorijskim. Ovo terminoloko reenje je neprecizno jer i ostali pravopisi imaju dugogodinju tradiciju primene. Ideografski prosede naziva se jo i pravopis fonoloko-grafike analogije ili gramatiki. Za morfonoloki uobiajen je naziv morfoloki, dok se fonoloki prosede esto zove fonetskim pravopisom. To je, takoe, neadekvatan termin jer se fonetski princip moe primeniti samo u fonetskoj transkripciji i on, kao i tzv. etimoloki pravopis, spada u naunu upotrebu beleenja jezikih znakova od strane jezikih strunjaka (etimologa i fonetiara). U stvari, postoji samo jedan pravopis u istoriji oveanstva kojem bismo mogli priznati taj, fonetski princip. To je sanskrtski pravopis, ali i on je formiran tek kada je sanskrt20 bio ve mrtav jezik. Nigde u svetu nema primene fonetskog pravopisa u svakodnevnoj pravopisnoj praksi jer je tim pravopisom nemogue pisati poto je govor neponovljiv dogaaj, a fonetski princip podrazumeva striktno beleenje svih fonetskih injenica koje se u govoru ostvaruju. To se, npr. sree u renicima, npr. engleskog jezika ili nekog drugog, u kojem nema vrstih i sigurnih pravila za izgovor rei, gde slui kao uputstvo kako treba itati i izgovarati odreene rei i stavljeno je, obino, u etvrtaste: [ ] zagrade iza pisane forme.

Idiomu sa transparentnom gramatikom, tj. morfolokom strukturom, kakav je srpski, odnosno srpsko-hrvatski jezik, najvie odgovara upravo fonoloki prosede, a netransparentnim sistemima bolje odgovara morfonoloki. Razne kombinacije (istorijskog, ideografskog, morfonolokog i fonolokog) odgovaraju onim jezicima koji nisu izrazito ni jedno ni drugo. Na primer, ruski jezik ima izrazito netransparentnu morfonoloku strukturu i njemu odgovara morfonoloki pravopis. To se moe videti na primeru istog opteslovenskog korena (zajednikog i ruskom i srpskom jeziku) odnosno kako se ta korenska morfema ostvaruje u ruskom, a kako u srpskom jeziku, i kako se to realizuje u pravopisima.

Paralelno e biti date forme ruskog i srpskog jezika opteslovenske lekseme /voda/ ija se korenska morfema /vod/ u ruskom jeziku odnosno u srpskom jeziku ostvaruje se u sledeim izrazima (alomorfima) u zavisnosti od oblika ili rei u kojoj se javlja. Ortografski lik rei dat je u , a alomorfi morfeme /vod/ u [etvrtastim] zagradama:

20 Sanskrt = klasini jezik indijske civilizacije; smatra se pretkom savremenih indijskih jezika. Nastao je iz

nepoznatnog indijskog dijalekta veoma bliskog vedskom jeziku (jeziku Veda najstarijih svetih spisa Indusa, zbirke himni, molitvi, obrednih pesama, filozofije i dr.) i oko 4. veka p.n.e. postao je knjievni jezik i jezik obrazovanih kasta u Indiji.

22

ruski srpski

Asg. : [vd-u] ~ [vo d-u] Gpl. : [vt] ~ [vd-()] Nsg. : [va d-] ~ [vd-a]

D/Lsg. : [va d-] ~ [vd-i]

Nsg. : [v\\\\d-a ns] ~ [vod-noa]

Nsg. : [v\\\\d-inj] ~ [vod- k]

Dok u srpskom (i hrvatskom) jeziku u ovoj morfemi stoji uvek isti niz fonema /v o d/, uz prozodijske alternacije koje inae ne beleimo, u ruskom ne alternira jedino prva fonema /v/. Dok ona ostaje nepromenjena, druga se javlja kao [o] ili kao [a] ili [\], trea je [d] ili [t] ili (meko) [d], a u jeziku je mogu i izraz (meko) [t], sve u raznim kombinacijama koje ovde nisu iscrpljene.

Iz navedenih primera moe se videti zato srpski (i hrvatski) jezik mogu sebi dopustiti privilegiju fonolokog pravopisa u kojem se registruje fonemski sastav rei. U ruskom jeziku, u kojem je alomorfna realizacija morfema uslovljena i pozicijom akcenta, to proizvodi vokalske redukcije prvog i drugog stepena, primena takvog prosedea znatno bi oteala funkcionisanje pravopisne norme, ali i samo usvajanje pravopisa. Fonoloki pravopis, meutim, moe oteati usvajanje pravopisa stranih jezika jer se oslanja samo na uho i zanemaruje vizuelni izgled rei.

Kao to je ve reeno, esto se ne pravi pojmovno-terminoloka razlika izmeu grafije (pisma) i ortografije (pravopisa). Da bismo tu razliku jasnije predstavili, u etvorougaoniku je dat primer grafijskih i pravopisnih mogunosti pisanja prideva /teko/:

23

Ortografija

Morfonoloka Fonoloka

Gra

fija N

efo

nolo

ka

1. tezhko 2. teshko

Fon

olo

ka

3. teko 4. teko

Grafija je fonoloka u primerima pod brojevima 3 i 4 (tj. trea fonema u ovoj rei ima svoj odreeni znak), a nije fonoloka u primerima pod brojevima 1 i 2 (tj. grafeme imaju i druge funkcije izvan ovih digrafa , a to je da obelee foneme /s, z, h/. Meutim, ortografija u primerima pod brojevima 1 i 3 nije fonoloka ve morfonoloka, jer se njome oznaava fonemski sastav (korenske) morfeme /te/, a ne fonemski sastav rei /teko/, ali ortografija u primeru pod 2 jednako je fonoloka kao i ona u primeru pod 4, jer oznaava konkretnu fonemu u rei, fonemu //. U tom primeru pod 2 fonema // obeleena je digrafom poto grafija nije ustrojena na fonolokom principu jedna fonema jedan znak, to jeste sluaj sa primerom pod 4.

Poseban deo ortografije ine pravila upotrebe velikog slova, spojenog ili odvojenog pisanja rei, prenoenja delova rei iz jednog reda u drugi, to podrazumeva pravila podele rei na kraju reda, pisanje skraenica, i sl.

Pravila upotrebe velikog slova specifina su za svaki jezik. Na primer, prema nemakom pravopisu velikim slovom piu se sve imenice, a u srpskom u osnovi upotrebe velikog slova lei razgranienje vlastitih i zajednikih imenica. Velikim slovom, u savremenom srpskom pravopisu, pie se, npr. i poetak reenice posle take, upitnika ili uzvinika, poetak strofe ili stiha ili neke

skraenice. Principi upotrebe velikog slova razliiti su od jezika do jezika. Sintaksiki princip primenjen je pri ralanjavanju teksta. Pri podeli na vlastite i zajednike imenice primenjen je semantiki princip, pri podeli skraenica sistem abrevijacije (skraivanja).

Pravila o spojenom i odvojenom pisanju i pisanje rei sa crticom zasniva se na leksiko-semantikom principu (vannastavne aktivnosti ~ van svake sumnje) i leksiko-morfolokom principu (palo mi je na pamet ~ uiti napamet). Izdvaja se i derivaciono-gramatiki (tvorbeno-

24

gramatiki) princip koji se primenjuje u pisanju sloenih prideva i imenica i sl. Neka ortografska pravila opiru se posebnim principima.

U osnovi pravila prenoenja delova rei iz jednog reda u drugi mogue je primeniti fonetski princip (prenos po slogovima) i/ili morfemski, koji registruje morfemsku strukturu sloga.

Pisanje skraenica predstavlja princip koji je specifian za svaki jezik, a posebnu oblast pravopisa ini i pisanje pozajmljenica. Tu se primenjuje vie naina njihovog pravopisnog oblikovanja: transkripcija21 i transliteracija22.

Transkripcija predstavlja sredstvo prenoenja glasovnih karakteristika govora u pisani oblik. U zavisnosti od toga koje se jedinice glasa transkribuju, moe se govoriti o segmentnoj, kada se transkribuju glasovi ili foneme, i suprasegmentnoj ili intonacijskoj transkripciji. Tako bismo oblik iz hebrejskog u srpskom transliterovali kao , a transkribovali kao [sa'ra]. Naravno, u srpskom je jeziku pisanje ovog imena uobiajeno u obliku koji odraava njegovu glasovnu realizaciju, tj. kao , to nije sluaj, na primer, u engleskom jeziku (, [sr]).

S take gledita koja se svojstva glasovnih jedinica transkripcijom obeleavaju, ona moe biti fonetska ili fonemska (ili sistematska), a s obzirom na nain kako se karakteristike glasovnih jedinica predstavljaju razlikujemo analitinu i sintetinu transkripciju.

Ortografski Fonemska transkripcija

ira fonetska transkripcija

Ua fonetska transkripcija


/strah/ [strah] [strah] [strah]

Ortografski Fonemska transkripcija

ira fonetska transkripcija



/strah ga je/ [stra=ga=ie] [stra=ga=ie] [stra=ga=ie]

U prvoj tabeli re strah predstavljena je na vie naina. Na prvi pogled izgleda da izmeu zapisa u prve tri kolone nema razlike: pravopisni princip je takav da beleimo foneme koje se nalaze u sastavu rei, to je uinjeno i u drugoj koloni, a, ini se, i u treoj budui da su sve foneme ostvarene preko glasova koji su njihova tipina realizacija. Ipak, razlika je sutinska:

a) u prvoj koloni predstavljene su grafeme (minimalne distinktivne jedinice pisanog vida jezika); za ovakav vid zapisa potrebno je da znamo grafijski sistem i ortografski princip jezika na kom piemo;

21 Transkripcija (lat. transcriptio) = prepisivanje.

22 Transliteracija (lat.) = bukvalno prenoenje slovo po slovo s jednog pisma na drugo.

25

b) u drugoj koloni predstavljene su foneme (apstraktne jezike jedinice); za ovakav vid zapisa potrebno je da znamo da li su akustiko-artikulacione jedinice koje smo zapazili ujedno i minimalne funkcionalne jedinice u fonolokom sistemu jezika kom pripadaju;

c) u treoj koloni predstavljeni su glasovi (govorne jedinice, tj. konkretne realizacije fonema); za ovakav vid zapisa potrebno je dobro uho i poznavanje simbola fonetske transkripcije;

d) u etvrtoj i petoj koloni zapis fonetske realizacije jo je precizniji budui da su naznaena i suprasegmentna obeleja (u etvrtoj koloni dugosilazni akcenat predstavljen je znakom koji ima dugu tradiciju u srbistici, u petoj koloni ovaj je akcenat predstavljen na drugaiji nain, korienjem znakova Meunarodnog fonetskog alfabeta (MFA, eng. IPA)).

O kom tipu zapisa se radi oznaeno je tipom zagrada izmeu kojih su upisani simboli. Ortografski predstavljena re podlee svim pravopisnim pravilima vaeim u datom jeziku, to ne vai za simbole kojima se koristimo pri fonetskoj i fonemskoj transkripciji (ne koriste se mala i velika slova). Razlika izmeu ovih vidova zapisa jo je uoljivija u drugoj tabeli. U primeru iz druge tabele foneme /h/ i /j/ u glasovnom su nizu ostvarene preko svojih alofona [] i [i], to je i registrovano pri fonetskoj transkripciji.

U ortografskoj praksi pod transkripcijom se podrazumeva pisanje stranih rei sredstvima nacionalnog alfabeta pri kojem se registruje izgovor tih rei, a ne njihov originalni pravopisni lik. U transkripciji se, za razliku od transliteracije, mora ogledati to kako se grafeme i grafemske kombinacije izgovaraju u svakom konkretnom sluaju. Transliteracija, meutim, predstavlja prenoenje grafemskog sastava (strane) rei s pisma stranog jezika na pismo nacionalnog jezika. To je slovno prenoenje rei pisanih jednim grafijskim sistemom sredstvima drugog grafijskog sistema. Poto se zasniva na odreenom alfabetu (za koji se mora pretpostaviti da e se razlikovati od alfabeta sa kojeg se transliteracija vri), transliteracija doputa uslovnu upotrebu slova, uvoenje dopunskih i dijakritikih znakova23.

Pravopis ima poseban znaaj u svakom drutvu jer se tie celog drutva i obino je predmet stalnog interesovanja i brige jezikih strunjaka i asocijacija koje se brinu o pitanjima jezika, pismenosti i kulture. Potovanje i poznavanje ortografskih pravila u svakom modernom drutvu, a to deca poinju da ue od prvog razreda osnovne kole, ogledalo je stepena obrazovanosti, kulture i pismenosti lanova svakog drutva i drutva u celini. I sredstva masovne komunikacije transmitori su te pismenosti i zato novinari moraju biti dobri poznavaoci, kako jezika na kojem komuniciraju, tako i pravopisa i pravopisnih pravila koja vladaju u tom jeziku.

23 Dijakritiki znak = znak koji se stavlja iznad, ispod ili preko slova.

26

Svaki standardni jezik zato ima i pravopisne prirunike i/ili renike u kojima se uvek moe proveriti ispravnost i otkloniti nesigurnost u pisanju.

Vebanja 1. Pravopis:

(a) treba da prati promene u jeziku, (b) ne treba da prati promene u jeziku? Objasnite zato.

2. ta je osnovna jedinica pisma? 3. Disciplina koja se bavi sistemima pisma naziva se: (a) grafema, (b) ortografija (c) grafematika. 4. Kakvo moe biti alfabetsko pismo? 5. Da li su naa pisma, irilica i latinica, fonoloka? Objasnite zato. 6. ta je transkripcija, a ta transliteracija?

7. Koja je razlika izmeu piktograma i ideograma? 8. Po emu se razlikuju pravopis za oko i pravopis za uho? 9. Kojim su tipom pravopisa napisane sledee rei?

pravopis: __________________

pravopis: __________________

pravopis: __________________

pravopis: __________________

pravopis: __________________

pravopis: __________________

pravopis: __________________

pravopis: __________________

pravopis: __________________

pravopis: __________________

pravopis: __________________

pravopis: __________________

10. Podvucite rei koje su napisane prema morfonolokim pravopisnim principima: , , , , , , , , .

27

GLAVA II ORTOEPSKA NORMA SRPSKOG JEZIKA

1. UVOD U FONOLOGIJU

Fonologija je, prema optoj definiciji, lingvistika disciplina koja se bavi glasovima jezika. Preciznije definisano, fonologija je nauka o funkcionisanju glasova u strukturi jezika. Ona prouava funkciju, ponaanje i organizaciju glasova kao jezikih jedinica, nain kako se glasovi meusobno ustrojavaju, nain kako se upotrebljavaju u reima i promene kojima podleu, za razliku od fonetike koja prouava glasove kao fizike fenomene i kao fizioloka, anatomska, neuroloka i psiholoka svojstva ljudskih bia koji te fenomene i proizvode. Prema tome, fonoloka prouavanja pripadaju domenu lingvistike, dok se fonetika u mnogim takama dodiruje sa neurofiziologijom, perceptivnom psihologijom, akustikom, itd. Poto fonetika prouava govorne procese, ukljuujui anatomiju, neurologiju i patologiju govora, artikulaciju, klasifikaciju i percepciju glasova, mnogi joj ne priznaju status lingvistike discipline. Postoji, meutim, veliki stepen preklapanja sadraja izmeu fonologije i fonetike. Granica meu njima teko se povlai i postoji dosta kontroverzi meu lingvistima gde bi ta granica trebalo da se postavi. Uprkos razlika jasno je da se obe ove discipline u velikoj meri oslanjaju jedna na drugu poto fonoloka analiza mora biti zasnovana na fonetskim injenicama, a fonetska istraivanja moraju biti usmerena prema onim sposobnostima ovekovog govornog aparata koje slue posebno jeziku.

Prouavanje glasova, dakle, dele dve posebne ali srodne discipline: fonetika i fonologija. Oba termina dolaze od grke rei koja znai glas. Fonetika je ista nauka i moe se baviti prouavanjima nevezano za neki odreeni jezik, a u njenoj je osnovi prouavanje fizikih vidova govora. To znai da prouava akustike osnove govora (najtenje povezane sa percepcijom govora) i fizioloke osnove govora (najtenje povezane sa produkcijom govora). Ona, meutim, ima mnogo praktinih primena, npr. u fonetskoj transkripciji, uenju (stranih) jezika, govornoj terapiji, i sl. Lingvistiki aspekt fonetike, tj. prouavanje glasovnog sistema nekog odreenog jezika deo je fonologije.

Fonologiju zanima ustrojstvo glasova u ljudskim jezicima. To znai da e fonologe interesovati svi oni vidovi proizvodnje glasova i njihove percepcije koje odrastao govornik moe kontrolisati (mada nesvesno) kako bi postigao odreeni jeziki efekat. To takoe znai da fonologe zanimaju oni aspekti obrazaca glasovnog sistema koje dete mora da naui (ili odrastao ovek) usvajajui neki jezik. Prema tome, fonologija se bavi neim to pripada domenu

28

psiholokog, mentalnog, ili kako se to u savremenoj terminologiji sada definie, neim to pripada domenu kognitivnog.

2. VRSTE FONETIKE

Fonologiju ne zanimaju vidovi produkcije ili percepcije koji su isto rezultat fizikih svojstava sistema. To je domen fonetike. Fonetsko prouavanje moe biti podeljeno na tri glavne grane: (a) akustiku fonetiku prouava fiziko svojstvo glasova kao to su frekvencija ili amplituda24, (b) artikulacionu fonetiku prouava pokretanje delova govornog aparata pri artikulaciji govora, i (c) auditivnu fonetiku prouava percepciju glasova, njihovo primanje posredstvom uha, slunog nerva i mozga. Laboratorijska, eksperimentalna ili instrumentalna fonetika opti je naziv za fonetska prouavanja koja se slue mehanikim ili elektronskim aparatima.

Akustika ili fizika fonetika prouava fizike osobine glasa kao zvuka, osobine tipa: visina, jaina, trajanje zvuka. Prema tim osobinama stoje i fizike zakonitosti koje se tiu zvuka: visinu uslovljava frekvencija, jainu zvuka uslovljava amplituda treptaja, tj. veliina amplitude; trajanje zvuka uslovljeno je trajanjem treperenja zvunih tela. S obzirom na te osobine, akustika fonetika izvodi sledeu klasifikaciju glasova. Ona glasove razvrstava na vokale i konsonante tvrdei za prve da su tonovi, a za druge da su umovi, jer kod vokala (V25) ne postoji fizika prepreka protoku fonacione struje26 kroz artikulacioni aparat, dok kod drugih (konsonanata C27) postoji takva prepreka i ona menja fizike osobine glasa. Kad ova fonetika razvrstava konsonante, razvrstava ih na zvune, bezvune i na sonante.

Zvuk je oblik talasnog kretanja koje moe da registruje oveje uho. Akustiku fonetiku ne zanimaju svi zvukovi, ve samo oni koji su proizvedeni pokretima govornih organa i koji imaju odreenu funkciju u komunikaciji. Glasne ice koje vibriraju izazivaju pokretanje estica vazduha koje se nalaze u njihovoj okolini. Te estice izazivaju nove pokrete susednih estica i proces se prenosi dalje sve dok ima energije.

Broj vibracija u jedinici vremena predstavlja frekvenciju zvunog talasa ((f), izraava se u hercima [Hz]). Ljudsko uho registruje talase uestalosti od 16 Hz do 20000 Hz (talasi niih uestalosti predstavljaju infrazvuk, a veih ultrazvuk). Kada su u pitanju govorni zvukovi, njihova frekvencija, u stvari, predstavlja broj ciklusa (otvaranja i zatvaranja) glasnica u jedinici

24 Amplituda = raspon izmeu najniei najvie take fonacionog talasa.

25 V = internacionalni simbol za vokale (samoglasnike).

26 Fonaciona struja = vazduna struja iz disajnog trakta iskoriena u produkciji glasova i govora.

27 C = internacionalni simbol za konsonante (suglasnike).

29

vremena. Vreme potrebno za jednu oscilaciju jeste period vibracije (T). Frekvencija osnovnog tona zdravog glasa odraslog mukarca iznosi od oko 110 Hz do 150 Hz, a zdravog glasa odrasle ene od oko 220 Hz do 250 Hz. Subjektivni psihiki oseaj frekvencije (koja je objektivna, fizika veliina) jeste visina tona. Veu frekvenciju doivljavamo kao vii ton.

Najdalji odmak estice koja vibrira od ravnotenog poloaja predstavlja amplitudu. to je vea amplituda, vei je intenzitet zvuka ((I) pojam koji ukazuje na optu snagu zvuka i predstavlja koliinu energije koja proe kroz odreeni popreni presek u jedinici vremena, izraava se u decibelim [dB]). Intenzitet je fiziki parametar koji odgovara subjektivnoj percepciji glasnoe.

Sve promene frekvencije i intenziteta deavaju se u vremenu (t), koje se meri u sekundama [s].

U prirodi se retko uju isti tonovi, koji imaju idealno pravilan talasni oblik. isti tonovi imaju jednake periode vibracija i, samim tim, stalnu frekvenciju, dok umovi imaju nejednake, nepredvidljive periode, pa im se i frekvencija stalno menja.

Aktivatori glasa (donji disajni putevi, odreene miine i kotane strukture) za potrebe fonacije obezbeuju kontrolisanu ekspiratornu (izdisajnu) struju, za koju kaemo da je egresivna i uz pomo koje obrazujemo glasove poznate svim jezicima sveta (pri emu u nekim jezicima postoje i drugi naini oblikovanja glasova). Naravno, do fonacije moe doi i kad vazduh ulazi u plua (ingresivni vazduh), to primenjujemo kada govorimo kroz smeh ili pla, ili kada realizujemo uzvike uenja, straha i sl. Glas nastao ingresivnim vazduhom slabog je kvaliteta; takav nain fonacije zamara govornika (kao i sluaoce) i nikad se ne upotrebljava konstantno. Ni u jednom jeziku sveta ovakav nain oblikovanja glasova nije uobiajen, tj. prirodan. Glasovi mogu biti realizovani i pomou velarnog vazdunog mehanizma, tj. tako to grkljan ili jezik, a ne samo plua, pokrenu vazdunu struju. Glasovi nastali samo pokretima jezika jesu klikovi. Oni su realizacije fonema u nekim afrikim jezicima, dok su u standardnom srpskom, kao i u veini drugih jezika, oni zapravo ekstralingvistiki signali (zvuk neodobravanja coktanje, zvuk koji proizvodimo usnama kada aljemo poljubac, zvuk kojim se teraju konji i sl.)

Artikulaciona (fizioloka) fonetika prouava na koji se nain angauje govorni aparat prilikom artikulisanja, kao i poloaj i pokrete pojedinih delova govornog aparata tokom izvoenja glasova. Naziva se jo i motorikom fonetikom.

Govorni ili artikulacioni aparat oveka ine: aparat za disanje (plua, dijafragma, bronhije i dunik); grkljan (larynx: larinks), glasne ice (glasnice), drelo (pharynx: farinks), usna i nosna upljina (rezonatori). U usnoj upljini to su: nepca (prednje ili tvrdo nepce palatum durum, i zadnje ili meko nepce palatum velum), resica (uvula), zubi (dentes), alveole (nadzubni deo,

30

unutranja strana desni gornjih zuba), usne (labiae) i, naravno, jezik (vrh jezika apex; strana jezika laterus; lea jezika dorsum; koren jezika radix). Vazduni kanal iznad larinksa, iji oblik najvie utie na kvalitet glasova, naziva se glasovni trakt. Glasovni trakt moe se podeliti na nosni (nazalni) put kojim struja prolazi kroz nos (nasus), iznad mekog nepca, i usni (oralni) trakt, koji ini usna upljina (rezonator) i oblast farinksa. Termin glasovni trakt ima i ire znaenje kada se upotrebljava kao sinonim za glasovne, govorne organe, obuhvatajui i disajne organe.

DELOVI GOVORNIH ORGANA PRESEK GOVORNIH ORGANA 1. gornja i donja usna 2. gornji i donji zubi 3. desni (alveole) 4. pretpalatum prednje nepce (palatum durum) 5. palatum 6. zadnje nepce (palatum velum) 7. resica (uvula) 8. vrh jezika (apex) 9. lea jezika (dorsum) 10. koren jezika (radix) 11. glasne ice 12. usna upljina 13. nosna duplja 14. drelo (farinks, pharynx) 15. grkljan (larynx

Artikulaciona fonetika razvrstava glasove: (a) prema pokretima i poloaju pojedinih (pokretnih) delova govornog aparata na praskave (plozive), strujne (frikative), slivene (afrikate), sonante (glasnike) i vokale (samoglasnike) zbog naina na koji se ovi glasovi proizvode, a to znai, npr. da se kod produkcije praskavih glasova u govornom aparatu formira potpuna prepreka fonacionoj struji i da se ta prepreka naglo otklanja, i sl.; (b) prema mestu formiranja prepreke (lokalizaciji) ova fonetika razvrstava konsonante na usnene (labijalne), zubne (dentalne), nadzubne (alveolarne) i nepane odnosno prednjonepane (palatalne) i zadnjonepane (velarne).

31

Mogu se izvesti i neka druga razvrstavanja. Kod razvrstavanja vokala ova fonetika ih deli na labijalizovane i nelabijalizovane, visoke i niske, prednje i neprednje, i sl.

Eksperimentalna fonetika roena je u XIX ali svoj procvat doivela je u XX veku zahvaljujui razvitku prirodnih i tehnikih nauka (pre svega fizike i elektronike). Odlikuje se primenom tehnikih pomagala i sredstava u ispitivanju akustikih i artikulacionih osobina glasova. Svoje mesto u eksperimentalnoj fonetici nala je danas, naravno, i kompjuterska nauka. Ovakav interdisiplinarni pristup prouavanju glasova vaan je i zbog toga to ovekova mo opaanja, pre svega njegovo ulo sluha ima ograniene domaaje te mnoge, pre svega fizike, osobine glasa bez pomoi navedenih nauka nikad ne bismo otkrili. Upravo zahvaljujui takvoj primeni nauke, fonologija je u drugoj polovini XX stolea uspela da razvije razliite teorije i objasni mnoge karakteristike jezika i njegovog funkcionisanja, detaljno opie i objasni njegove segmente i primeni svoja saznanja u mnogim oblastima ljudskog ivota.

U eksperimentalnoj (laboratorijskoj ili instrumentalnoj) fonetici jo od XIX veka upotrebljavaju se razliita pomagala i tehnike kako bi se to bolje objasnio fenomen glasa. Najstarija je palatografija prouavanje artikulacije posmatranjem ili fotografisanjem fiziolokog kontakta jezika i palatuma tokom proizvodnje glasa ili direktno, stavljanjem u usta palatografa (vetakog nepca) pomou kojeg se dobija palatogram, otisak jezika na (vetakom) palatumu. Palatogram (ili glosogram) moe biti i crte ili fotografija take kontakta jezika i nepca za vreme artikulacije. I rendgen aparat upotrebljava(o) se da bi se utvrdio poloaj pojedinih delova govornog aparata pri artikulaciji nekog glasa. Akustike karakteristike govora nekada su bile grafiki predstavljane sada ve zastarelom mainom koja se zvala kimograf. On je registrovao pokrete pojedinih govornih organa, trajanje artikulacije i uloenu bioloku energiju za proizvodnju glasa. Osnovni instrument za prouavanje akustikih karakteristika glasa jeste spektrograf. Pomou njega snima se glas pri emu se na hartiji za snimanje ogledaju promene u trajanju, intenzitetu i frekvenciji zvunog talasa na osi vremena (horizontalna osa predstavlja vreme, vertikalna frekvenciju, a intenzitet ili amplitude grafiki su prikazane crnim linijama). Tako snimljena slika glasa naziva se spektrogram (ili sonogram). Za sintetizovanje glasa i govora konstruisani su ureaji, sintetizeri, ali danas u tome prednjae kompjuterski programi koji imaju primenu i u pomaganju slepima da se slue kompjuterom. Takav jedan program, koji kompjuterski transformie pisanu poruku u govornu, nainio je tim prof. Vlade Delia sa Fakulteta tehnikih nauka Univerziteta u Novom Sadu, to omoguuje slepim i slabovidim osobama da se slue kompjuterom. Eksperimentalna fonetika ima posebno mesto i u pedagogiji, u nastavi stranih jezika, medicini, logopediji, i sl.

32

Vebanja 1. ta prouava fonologija, a ta fonetika? 2. Prema koja dva kriterija glasove razvrstava artikulaciona fonetika? 3. ta je spektrogram? 4. Od ega zavisi visina tona? 5. ta su klikovi?

3. FUNKCIONALNA FONETIKA FONOLOGIJA

Fonologiju interesuje funkcija glasova u procesu sporazumevanja i zato se za nju u lingvistikoj praksi sree i naziv funkcionalna fonetika. Ona prouava glasove jednog odreenog jezika i njihovu funkciju u glasovnom sistemu tog jezika ili jezika uopte. Moderna nauka o glasovima poinje zapravo sa konceptom foneme, do kojeg su doli Nikolaj Sergejevi Trubeckoj i Roman Jakobson, osnivai Prake lingvistike kole tridesetih godina XX stolea.

Glas po sebi nema nikakvo znaenje. Glasovi u jezikoj komunikaciji dobijaju ulogu na planu razlikovanja znaenja. Fonologija posmatra glas u njegovoj funkciji, tj. kao fonemu. Fonema je upravo glas upotrebljen u funkciji sporazumevanja. Ona je jezika jedinica koja nema svoje autonomno znaenje, nego omoguuje razlikovanje leksikih i morfolokih znaenja. Zato se kae da je uloga foneme u jeziku distinktivna28, tj. ona ukazuje na razliku u znaenju.

Prva znaajnija promena u fonologiji nastaje poetkom 50-ih godina XX veka sa teorijom distinktivnih obeleja, koja je uslovila odbacivanje mnogih pojmova tradicionalne fonologije. Zahvaljujui pre svega istraivanjima eksperimentalne fonetike, dolo se do saznanja da foneme nisu nuklearni elementi koji se ne mogu analizirati. Naprotiv, mada se fonema ne moe deliti na manje sukcesivne jedinice, ona se moe sagledati kao snop simultanih jedinica koje se nazivaju fonolokim obelejima. To su pojedinane osobine iji zbir ini fonemu. Ta obeleja, a ne foneme, najmanje su i najosnovnije jedinice fonoloke analize. I obeleja su, kao i foneme, teorijski konstrukt pre nego injenice. Na osnovu saznanja do kojih je dola teorija distinktivnih obeleja, fonema se preciznije definie kao skup artikulacionih i akustikih osobina glasa bitnih za proces sporazumevanja. One osobine foneme, tj. glasa, koje su bitne za proces sporazumevanja zovemo distinktivnim obelejima fonema. Prema tome, distinktivna obeleja su ona fonoloka obeleja glasa (foneme) po kojoj se jedna/data fonema razlikuje od druge, odnosno po kojima data fonema stoji u fonolokoj opoziciji prema nekoj drugoj fonemi.

28 Distinkcija (lat.) = razlikovanje, razlika. Distinktivan = razlikovan, koji se razlikuje.

33

Prvi i najznaajniji teoretiari distinktivnih obeleja bili su R. Jakobson i N. Trubeckoj. Prema Jakobsonu foneme se u jeziku, upravo na osnovu svojih distinktivnih obeleja, svrstavaju u parove po principu binarnosti i tako stupaju u opozicije koje su binarne29 i u kojima se jedan lan takve opozicije odlikuje prisustvom nekog/odreenog DO30, a drugi lan odsustvom tog obeleja. Binarna obeleja su glavni organizacioni princip fonoloke teorije distinktivnih (razlikovnih) obeleja, gde se opozicija konvencionalno oznaava znacima [+] i [] u etvrtastim zagradama, npr. fonema /b/ [+ zvunost] ~ /p/ [ zvunost], i sl.

Jakobson je dao i spisak DO za koje je smatrao da su univerzalna u jezicima sveta definiui tako univerzalni skup od svega 12 (za razliku od Trubeckog koji je izdvojio ak 40) obeleja na osnovu kombinacije akustikih i artikulacionih osobina glasova. U tom spisku su: vokalnost ~ nevokalnost; konsonantnost ~ nekonsonantnost; kompaktnost ~ difuznost; napetost ~ nenapetost; zvunost ~ bezvunost; nazalnost ~ oralnost; prekidnost ~ neprekidnost; stridentnost ~ blagost; glotalizovanost ~ neglotalizovanost ili pregradnost ~ nepregradnost; gravisnost ~ akutnost; labijalizovanost ili bemolnost ~ nelabijalizovanost; povienost ili dijeznost ~ nepovienost ili nedijeznost. Foneme, naravno, nisu jednake u svim jezicima niti su ista DO bitna za sve jezike. Fonoloku ulogu na planu razlikovanja znaenja ne moraju imati samo glasovi, ve ih mogu dobiti i akcenti.

Vebanja 1. ta je fonema? 2. Zato se kae da je uloga foneme u jeziku distinktivna? 3. Ko su bili tvorci koncepta foneme? 4. ta je to distinktivno obeleje foneme?

4. FONOLOKA ANALIZA

Jezike jedinice koje prouava lingvistika imaju razliite vidove u zavisnosti od nivoa analize. Fonoloka analiza odvija se na dva nivoa. Na segmentnom nivou i na suprasegmentnom nivou. Segmentni nivo sadri (a) jedinice koje se definiu kao minimalne kontrastivne jedinice jezika foneme (fonemski nivo), i (b) jedinice izraza, realizacije u govoru alofone (nivo glasa). Do segmentnog nivoa dolazi se lingvistikom analizom ralanjavanja jezikog/govornog kontinuuma i upravo ta karakteristika (ljudskog) jezika (da je ralanljiv) dala je oslonac

29 Binaran = dvojni, koji se sastoji od dve jedinice.

30 DO = distinkitivno (razlikovno) obeleje.

34

lingvistici za tvrdnju da je ljudski jezik artikulisan31, za razliku od drugih tipova jezika (kao to su sistemi komunikacije meu nekim ivotinjama, vetaki jezik, i sl.) koji se smatraju neartikulisanim. Upravo artikulisanost jezika i omoguuje njegovu analizu.

Suprasegmentna ravan sadri jedinice koje se proteu preko vie od jedne minimalne segmentne jedinice i njih ini akcenat ili intonacija. Dakle, kada govorimo o suprasegmentnim jedinicama govorimo o prozodiji sloga, odnosno rei ili o prozodiji reenice.

Centralna jedinica segmentne analize na fonolokom nivou je fonema. I dok su se vremenom definicije foneme i fonoloke teorije menjale, pojam i termin foneme ostao je stabilan. Danas je opte prihvaena definicija da je fonema najmanja kontrastivna jezika jedinica i ona prua jednostavan i potpuno objektivan metod za ustanovljavanje fonema u nekom jeziku. To je test komutacije. Dva (alo)fona, tj. dva glasa smatraju se realizacijama razliitih fonema ako stvaraju fonoloku opoziciju, tj. ako se pojavljuju bar u jednom minimalnom paru. Minimalni par su, na primer, dve rei (/bora/ ~ /pora/) koje se razlikuju u znaenju kad im se promeni samo jedan glas, to potvruje da su /b/ i /p/ dve razliite foneme.

Trubeckoj je dao tri definicije pojma foneme koje su bile veoma bitne za razvoj fonologije i razumevanje samog koncepta foneme: (a) ako se dva glasa istog jezika ne mogu meusobno zamenjivati u istom fonetskom kontekstu bez tete po znaenje ili promene u znaenju rei, onda su u pitanju realizacije dveju posebnih fonema (npr. /b/ i /p/ u /bora/ i /pora/; (b) ako se dva glasa mogu meusobno zamenjivati u svim poloajima bez tete po znaenje rei, onda su u pitanju fakultativne varijante iste foneme. Tu je, najee, re o pojavama individualnih razlika (varijanti) u izgovoru glasova (npr. uvularan, francuski, izgovor /r/ umesto standardnog srpskog apikalnog alveolarnog vibranta /r/ i takvi alofoni nazivaju se fakultativnim varijantama fonema); (c) ako u datom jeziku dva glasa, inae srodna po artikulaciono-akustikim osobinama, ne mogu stajati u istom fonetskom kontekstu, onda su u pitanju kombinatorike (pozicione) varijante iste foneme. To zapravo znai da su takve varijante iste foneme (tj. alofoni te foneme) u komplementarnoj distribuciji, koja se definie kao uzajamna iskljuivost srodnih glasova (alofona) u odreenom fonolokom okruenju. Na primer, u reima /sanke/ i /saonice/ velarni [] i alveolarni [n], alofoni foneme /n/, nalaze se u komplementarnoj distribuciji jer se ne mogu meusobno zamenjivati. Velarni izgovor foneme /n/ uslovljen je njenom pozicijom ispred velarnog suglasnika /k/ poto se u njenom izgovoru anticipira mesto artikulacije narednog, velarnog glasa. Sasvim je prirodno za govorni aparat da anticipira mesto artikulacije narednog glasa i tako smanji obim oralne gimnastike koja je potrebna da bi se izgovorila suglasnika sekvenca u rei /sanke/. Govorni aparat to ini na sledei nain: redukuje potrebu da se jezik pokree od poloaja blizu zuba za [n]

31 Articulus (lat.) = lanak, zglob. Artikulisan = uzglobljen.

35

do zadnjeg dela usta za glas [k] i pomera mesto artikulacije foneme /n/ sa alveola na velum. Zato izgovaramo [] umesto [n].

Artikulacioni efekat koji se ne moe kontrolisati, a koji na artikulaciju jednog glasa ima susedni glas naziva se koartikulacijom32. Meutim, iako je prouavanje koartikulacije veoma vano za potpuno razumevanje kako tano sistem produkcije govora funkcionie, upravo zbog toga to fenomene koartikulacije govornik ne moe kontrolisati, njih je praktino nemogue iskoristiti u jezikom sistemu. Jeziki sistem izgraen je na ideji opozicije, kontrasta i izborom odreenog glasa umesto nekog drugog moemo nainiti razliku u znaenju meu reima. Ipak, dok u srpskom jeziku, na primer, glasovi /k/ i /g/ funkcioniu kao distinktivne segmentne jedinice, foneme to vidimo i u primerima /kama/ i /gama/ ili /kuma/ i /guma/ u kojima, ako odaberemo kao prvi konsonant /k/ ili /g/, moemo razlikovati rei, to nije sluaj u svim jezicima. U nekim jezicima govornik moe imati slobodan izbor koji od ta dva glasa da upotrebi (ili /k/ ili /g/), a da se znaenje ne promeni. injenica da je razlika izmeu /k/ i /g/ znaajna (tj. signifikantna) za na jezik (kao i za mnoge druge jezike) jeste neto to se usvaja zajedno sa uenjem jezika (npr. u ranom detinjstvu).

Kao i druge jedinice jezika, i foneme imaju dva naina postojanja u sistemu (i u tekstu) na paradigmatskoj33 i na sintagmatskoj34 osi pa se tako i razlikuje fonoloka paradigmatika i fonoloka sintagmatika. To znai da foneme u jezikom sistemu ostvaruju paradigmatske odnose35 i sintagmatske odnose36. Centralni pojam fonoloke paradigmatike jeste opozicija fonema, a fonoloke sintagmatike pozicija fonema u sastavu veih jezikih jedinica (morfema, rei i dr.). Fonologija kao nauka o funkcionisanju glasova u strukturi nekog jezika prouava pojave, katkad i zakonitosti u kontaktu dva ili vie sukcesivnih glasova to se tradicionalno smatra domenom discipline koja se u evropskoj lingvistikoj praksi naziva i kombinatorinom ili kontaktnom fonetikom. Ova disciplina ne prouava glasove izolovano ve upravo polazi od

32 Koartikulacija = simultano ili skoro simultano pojavljivanje vie od jednog obeleja artikulacije. Npr. re

/um/ obino se izgovara s labijalizacijom jer se anticipira uticaj labijalnog vokala /u/. 33

Paradigma = spisak svih razliitih promenljivih oblika rei s deklinacijom odnosno s konjugacijom; skup svih gramatiki uslovljenih oblika izvedenih iz istog korena ili osnove. 34

Sintagma = termin u gramatikoj analizi oznaava element neke strukture koji sadri vie od jedne rei, a nema strukturu subjekt-predikat karakteristinu za klauze; opti termin za svaki niz jedinica koje zajedno tvore sloenu veu strukturu, tj. svaki niz rei koje imaju sintagmatske odnose kao to su preko brda, zeleno drvee 35

Paradigmatski odnosi = oznaavaju vertikalan odnos izmeu oblika koji mogu zauzeti isto mesto u strukturi; skup odnosa koje neka jezika jedinica ima sa drugim jedinicama istog nivoa u specifinom kontekstu. 36

Sintagmatski odnosi = jedan od osnovnih termina u lingvistici, oznaava sekvencijalne osobine govora, shvaenog kao niska konstituenata, obino u linearnom poretku; odnosi meu konstituentima u nekoj konstrukciji (sintagmi); horizontalni odnos izmeu jezikih elemenata koji formiraju linearne sekvence, npr. u reenici Doi brzo postoji sintagmatski odnos izmeu rei doi i brzo.

36

saznanja da jezik funkcionie tako to se glasovi u procesu komunikacije ulanavaju u jedinice veeg ili manjeg nivoa. Ona se bavi tzv. glasovnim promenama i glasovnim zakonima, odnosno alternacijama glasova u kontaktu. Te pojave koje se dogaaju u kontaktu meu glasovima u nizu mogu biti progresivne (perseverantne) i regresivne (anticipatorne). Progresivne (perseverantne ili ustrajavajue) promene meu glasovima deavaju se onda kada prvi glas u nizu uslovljava promenu glasa iza sebe (to se moe predstaviti sledeom formulom kao pravilom: [x y / z _ ]37. Kod regresivnih (anticipatornih) proces je obrnut drugi glas u nizu uslovljava promenu glasa ispred sebe ([x y /_ z]). Promene dolaze i kada kontakt meu glasovima nije neposredan. Takve promene se nazivaju daljinskim ili distantnim jednaenjima (asimilacijama) ili razjednaavanjima (disimilacijama). Glasovi ne dolaze u kontakt samo u okviru jedne rei ve i u susretu dveju rei, to izaziva takozvane sandhi38 promene. Tako, na primer, sintagma mlad pisac izgovara se [mlat pisac] poto je dolo do anticipiranja fonolokog obeleja [ zvunost] foneme /p/ kao to se to dogodilo i u rei [potpisati], samo to se u drugom sluaju ta anticipacija obeleja zvunosti foneme /p/ registruje i u pravopisu, a u prvom sluaju ne, jer se pravopisna pravila u ovakvim situacijama ograniavaju samo na pojedinane rei, a ne i na grupe rei u kontinuiranom govoru.

Do raznih promena meu glasovima dolazi i iz razloga ekonomisanja fizikim naporom, energijom u toku procesa govorenja, jer ovek tei lakoj artikulaciji ako moe da je izvede.

Vebanja 1. ta podrazumeva segmentni, a ta suprasegmentni nivo fonoloke analize? 2. ta je test komutacije? Navedite primer. 3. Da li se velarno [] i palatalno [n] u reima /anka/ i /an'a/39 nalaze u

komplementarnoj ili u slobodnoj distribuciji? 4. ta prouava kontaktna fonetika? 5. Da li je u rei /iupan/ izvrena anticipatorna ili perseverantna alternacija?

37 U ovim formulama x predstavlja glas koji se zamenjuje sa y; predstavlja dvostranu relaciju koju

treba itati kao zameni sa; z je glas koji uslovljava promenu, a _ je pozicija glasa o kojem je re (glasa x). 38

Sandhi = termin iz sanskrta i znai povezivanje, a oznaava glasovne promene izmeu susednih rei u povezanom govoru; tj. promenu izgovora unutar pojedine rei na granicama izmeu dveju morfema (= unutranji sandhi) ili na granicama dveju rei (= spoljanji sandhi). 39

/'/ = .

37

5. FONOLOKI SISTEM STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA

5.1. UVOD

Fonoloki sistem standardnog srpskog jezika ima 30 fonema. Jedina konkretna manifestacija foneme jesu glasovi (fonovi, tj. alofoni). Glasovi su najprostiji elementi govora. Kao i svi ostali zvuci u prirodi, tako se i ljudski glasovi stvaraju ritmikim treperenjem vazdune struje koju u ovom sluaju nazivamo fonacionom strujom. Fonaciona struja u procesu govorenja prolazi kroz razliite zone od plua do usne i nosne duplje. Te zone, podrazumevajui tu i ulogu usana, predstavljaju govorni instrument, artikulacioni aparat koji je u stanju da stvara zvune talase i da ih modelira u posebne govorne jedinice.

Akustika vrednost glasova zavisi od naina na koji se u konkretnom sluaju probija fonacioni talas kroz odreene zone govornog aparata. Poloaj jezika u ustima ima veoma vanu ulogu u artikulaciji glasova i on je krucijalan organ za produkciju glasa poto bez jezika ne bi bilo mogue govoriti. Uee usana takoe je bitan faktor za oblikovanje odreenih glasova. Usne mogu biti ili isturene i zaokrugljene, razvuene ili indiferentne. U artikulaciji nekih glasova znaajnu ulogu igra i nosna upljina poto se u nekim sluajevima fonaciona struja puta kroz nos i tada se izgovara nosni, nazalan glas. To se izvodi pomou sputanja mekog nepca (veluma) i resice (uvule), ime se zatvara put fonacionoj struji kroz usnu upljinu i ona se usmerava kroz nos. Kada fonaciona struja nije putena kroz nos glas je oralan. Prema tome, razliiti artikulacioni pokreti govornog aparata odreuju specifinu akustiku vrednost konkretnog glasa. Naravno, svi ti pokreti govornih organa izvode se nesvesno, ali proces govora jeste rezultat ovekove svesne aktivnosti.

Usna duplja, isto kao i nosna (i dreona), naziva se rezonatorom40, poto se o njene svodove odbija fonacioni talas dobijajui svoj konaan akustiki oblik. Odbijajui se, razlamajui se, jedinstven fonacioni udar postaje kompleksna fonaciona jedinica. Pored jednog osnovnog jasno izdvojenog tona, koji se obino naziva osnovnim formantom, a koji mi uhom jedino i primamo, javljaju se i neki sporedni akustiki efekti koje mogu da registruju posebni instrumenti za fonetska ispitivanja i koji su obino nedostupni ljudskom uhu. Od ovakvih, sekundarnih, koji su nazvani gornjim tonovima, jer ostaju izvan naeg neposrednog saznajnog utiska, a koji nemaju veeg znaaja za fonetsko prouavanje jezika, zavisi konkretna boja jednog glasa, njegov tembr.

40 Rezonator = zvuna kutija;

38

Formant je termin akustike fonetike, oznaava opseg frekvencije koji se pokazuje na spektrogramu kao debela crna traka horizontalnog smera. Svi vokali imaju osnovni ton (F0) i bar dve trake frekvencije sa pojaanim intenzitetom glasa, tj. imaju dva formanta (F1, F2).

Obeleja vokala sadrana su u vrednostima prva tri formanta, dok su za potpuno prepoznavanje vokala standardnog srpskog jezika, ali i velikog broja drugih jezika, dovoljne vrednosti prva dva formanta. to je prednji deo usne upljine zatvoreniji F1 ima niu vrednost (zato vokal [a] kao najotvoreniji vokal u srpskom jeziku ima najviu vrednost F1, a visoki vokali [i] i [u] najniu). Pomeranje jezika u pravcu napred-nazad korelira s vrednostima drugog formanta (prednji vokali [i] i [e] imaju vie vrednosti F2, dok zadnji vokali [o] i [u] imaju nie vrednosti F2).

Kada vrednosti prvog i drugog formanta predstavimo grafiki, tako to F1 oznaimo na vertikalnoj, a F2 na horizontalnoj osi, s tim da se poetna vrednost nalazi u gornjem desnom uglu grafika dobiemo vokalski prostor jednog jezika. Meusobni poloaj vokala na ovom grafiku odgovara poloaju koji oni zauzimaju u tradicionalnom dijagramu vokalskog trougla.

Prilikom opisivanja fizike strane glasa uzimaju se u obzir i artikulacioni i akustiki utisci. Poto se proces govorne komunikacije dogaa izmeu govornika i sagovornika, mora se obraati podjednaka panja i na artikulacione pokrete i na akustike utiske koje sagovornici moraju izvesti preko govornog i primiti preko svog slunog aparata. I tek paljivim izborom svih parametara artikulacije i njene akustike strane raa se jezik kao osnovno sredstvo komunikacije meu ljudima.

Prepreke na koje nailazi fonacioni talas prolazei kroz odreene delove artikulacionog aparata i njegov zamah u svakom konkretnom sluaju znaajni su za formiranje glasa. Fonacioni talas ini niz ravnomernih ritminih vibracija, a od brzine, odnosno od broja treptaja fonacionog talasa u odreenom vremenskom razmaku (sekundi), proporcionalno zavisi visina glasa to je broj treptaja vei, glas je vii. Jaina glasa odreuje se veliinom treptaja, ili amplitudom fonacionog talasa.

Glasovna problematika standardnog srpskog jezika obuhvata dva aspekta prouavanja: (1) fonetski prouavaju se artikulaciona i akustika svojstva glasa; i (2) fonoloki prouavaju se funkcionalna, tj. komunikativna i socijalna funkcija glasa kao foneme.

Vebanja 1. ta je glas? 2. iji je glas vii glas bebe ili glas odraslog oveka? 3. U kojim sve poloajima mogu biti usne pri artikulaciji pojedinih glasova?

39

5.2. ARTIKULACIONE OSOBINE GLASOVA

Videli smo da artikulaciona fonetika razvrstava sve glasove prema pokretu i poloaju pojedinih (pokretnih) delova govornog aparata na vokale, sonante, plozive, frikative i afrikate. Parametri za ovakvu klasifikaciju glasova zapravo su stepen strikture41 (suavanja), odnosno aperture42 (otvaranja) glasovnog trakta i nain na koji se to suavanje dogaa tokom produkcije odreenog glasa, to odreuje i hijerarhiju njihove sonornosti43. Skala strikture sastoji se od tri stepena: potpunog zatvaranja, konstrikcije44, tj. suavanja prolaza ili samo pribliavanja artikulatora45 (otvorene aproksimacije), to se deava kod izgovora svih vokala i nekih sonanata, koji se zato i zovu aproksimantima46.

5.2.1. Podela glasova prema prirodi strikture odnosno prema nainu tvorbe

Prema tim kriterijima svi glasovi standardnog srpskog jezika mogu se podeliti na 7 apertura (pri emu aperture treba shvatiti kao teorijske konstrukte izvedene za potrebe klasifikacije i analize glasova). Od tih 7 apertura vokalima srpskog jezika pripadaju prve tri, jer su vokali najsonorniji glasovi i prilikom njihovog izgovora ne dolazi do kontakta meu artikulatorima te su, stoga, vokali svrstani u iste tonove. Sonornost opada sa viim stepenom konstrikcije, a umnost jaa. Prisustvo uma u artikulaciji glasova povezano je sa konstrikcijom. um je zvuk koji je proizveden vrtloenjem (turbulencijom) fonacione struje i moe biti kratak (prasak), produen (pitanje ili stridencija) ili se ostvaruje u kombinaciji ova dva. Prema tome, umnost je (akustiko) obeleje opstruenata, tzv. pravih konsonanata. Iz toga proistie da se nevokali, tj. konsonanti dele na opstruente i na sonante (ili sonorante).

Vokali su rasporeeni u prve tri aperture srazmerno stepenu otvorenosti vilinog ugla, to

se poklapa sa tradicionalnom klasifikacijom vokala na osnovu stepena uzdignutosti jezika prema nepcu u toku izgovora (prema tzv. vertikalnom kriteriju, ime se proizvodi specifian akustiki utisak za svaki vokal). Tako vokal [a], kao najotvoreniji i zato niski, zauzima I aperturu. Stepen

41 Striktura = suavanje prolaza fonacionoj struji od potpune pregrade do neznatnog smanjenja otvora.

42 Apertura = stepen otvaranja u nekom delu glasovnog trakta za izgovor odreenog glasa.

43 Sonornost = koliina zvuka, zvonkost.

44 Konstrikcija = suenje u glasovnom traktu.

45 Artikulator = deo govornog aparata koji uestvuje u proizvoenju glasa.

46 Aproksimanti = kontinuanti bez frikcije, tj. svi vokali i sonanti prilikom ijeg se izgovora ne prekida

tok fonacione struje.

40

otvorenosti vokala postepeno opada i u II aperturi nalazimo srednje vokale [e] i [o], dok su III aperturu zauzeli zatvoreni, visoki [i] i [

Fonetika i Fonologija - Ortoepska i Ortografska Norma Standa

Documents

Transcript of Fonetika i Fonologija - Ortoepska i Ortografska Norma Standa