finansije

VISOKA POLJOPRIVREDNA ŠKOLASTRUKOVNIH STUDIJA

ŠABAC

SMER - AGROMENADžMENT

SEMINARSKI RAD

Predmet: UPRAVLJANJE FINANSIJAMA

Tema: PARITET NOVCA I KONVERTIBILNOST VALUTA

Profesor: Student:Prof. Dr. Dejan Grujić Plavic Lepa

Br. Indeksa-/1/2010

Šabac, 2012

Seminarski rad : Paritet novca i konvertibilnost valuta

SADRŽAJ:

1. UVOD:.............................................................................................................................................2

2. PARITET NOVCA..........................................................................................................................3

3. DEVIZNI KURS..............................................................................................................................5

4. KONVERTIBILNOST.....................................................................................................................7

4.1. Istorija konvertibilnosti.............................................................................................................9

4.2. Klasična i savremena konvertibilnost......................................................................................10

4.2.1. Klasična konvertibilnost...................................................................................................11

4.2.1.1. Razlika između zlatno-polužnog i zlatno deviznog standarda...................................12

4.2.2. Savremena konvertibilnost...............................................................................................13

4.2.2.1 Razlike i sličnosti između savremene i klasične konvertibilnosti..............................14

4.3. Pozitivne i negativne strane konvertibilnosti:.........................................................................15

5. ZAKLJUČAK................................................................................................................................16

6. LITERATURA:..............................................................................................................................17

Petrović Nebojša 1


1. UVOD:

Svaka zemlja, odnosno svaka nacionalna privreda mora da se uključi u međunarodnu robnu

razmenu ukoliko želi da sve ispoljene potrebe svog stanovništva zadovolji na što potpuniji način.

Upravo zbog težnje nacionalnih privreda da ostvare što veće učešće u međunarodnoj trgovini i

potrebe regulisanja plaćanja između zemalja, javlja se problem svetskog novca.

Na svetskom tržištu i u međunarodnim ekonomskom odnosima funkciju novca ne mogu vršiti

nacionalne monete, monete nepune vrednosti i papirni novac, odnosno znaci novca, jer njihov

prinudni kurs određuje država svojim zakonskim propisima.

Zbog toga funkciju svetskog novca može vršiti samo novac pune vrednosti bez ikakvih obeležja

bilo koje pojedinačne države. Tako bi funkciju svetskog novca moglo da vrši zlato (ili srebro), kao i

devize koje su opšte priznate kao sredstvo plaćanja, pri čemu se najčešće uzimaju u obzir dolarske

devize.

Svetski novac na međunarodnom tržištu najviše se ispoljava u vidu opšteg platežnog i opšteg

kupovnog sredstva, kao i sredstvo za zgrtanje blaga. Naime, pošto je zbog velike prostorne

udaljenosti između država otežana mogućnost da se istovremeno obave prodaja i naplata robe,

veoma je teško, skoro neizvodljivo, da se novac u međunarodnoj robnoj razmeni koristi kao

sredstvo prometa. S druge strane, država danas ne dozvoljava slobodan promet zlata i upotrebu

novca drugih zemalja kao sredstva prometa na svojim teritorijama. Zlato i devize se moraju

pretvoriti u nacionalnu valutu. Zbog toga svetski novac najviše funkcioniše kao opšte sredstvo

plaćanja. Međutim, ukoliko se jave poteškoće u korišćenju svetskog novca kao sredstva plaćanja,

može doći do usporavanja razvoja međunarodnih ekonomskih odnosa.

I konačno, kada svetski novac ne funkcioniše ni kao opšte platežno sredstvo, ni kao opšte sredstvo

razmene, već služi prenosu bogatstva iz jedne države u drugu, kao kada su u pitanju međunarodni

zajmovi, on tada funkcioniše kao sredstvo za zgrtanje blaga.

Svetski novac se najčešće javlja u funkciji sredstava plaćanja. Kada je u pitanju ova njegova

funkcija bitno je objasniti paritet novca, devizni kurs i konvertibilnost valuta.



2. PARITET NOVCA

Nezavisno od toga da li se kupljena roba u međunarodnoj trgovini plaća odmah ili se uzima na

kredit, javlja se problem pretvaranja (konvertovanja) valute jedne zemlje u valutu neke druge

zemlje (tj. valute zemlje kupca u valutu zemlje prodavca). Dakle, nezavisno od toga da li se to

pretvaranje vrši posredstvom zlata ili ne, roba u međunarodnoj razmeni se plaća u nacionalnoj

valuti zemlje prodavca. Zbog toga je veoma bitno odrediti odnos između nacionalnih valuta

učesnika u međunarodnoj razmeni. Takav odnos se označava kao intervalutni paritet ili, kraće

rečeno kao paritet novca.

Taj paritetni odnos između različitih nacionalnih valuta ne može biti proizvoljan. U stvari, već

nekoliko decenija postoji sporazum između većeg broja zemalja članica Medunarodnog monetanog

fonda prema kojem je zajednički kriterijum za odnose između njihovih nacionalnih valuta količlna

zlata koju one predstavljaju u prometu.

Za razliku od čistog zlatnog važenja kada je postojao tačno utvrđen odnos između svake

pojedinačne nacionalne valute i zlata, a time i između različitih nacionalnih valuta, u sistemu čistog

papirnog važenja emitovani papirni novac nema zlatno pokriće, pa samim tim odnos između

nacionalnih valuta ne može biti tačno utvrđen. Međutim, s obzirom da se strani novac može kupiti

ili prodati za zlato, uočavamo da je različite valute, odnosno novac različitih zemalja, moguće

međusobno upoređivati i pomoću zlata kao zajedničke mere. Jer, domaći papirni novac uvek se

nalazi u nekom određenom odnosu prema zlatu koje predstavlja u prometu, i taj odnos je obično i

zakonski određen. Na taj način definisan odnos između različitih nacionalnih valuta je poznat pod

nazivom zlatni paritet.

Pri tome valja imati u vidu da se odnos svake pojedinačne valute prema zlatu određuje odlukom

nadležnih monetanih vlasti. Reč je , ustvari, o tome da država određuje koliko se jedinica

nacionalne valute može „iskovati" iz jednog grama zlata (tzv. kovnična stopa), odnosno koliko

jedinica nacionalne valute predstavlja gram zlata.

Paritet je jednakost u odnosu dve valute, odnosno zakonski utvrđen odnos valuta prema zlatu (ranije

i srebru) ili prema nekoj drugoj valuti ili, pak, da izrazi utvrđeni vrednosni odnos dve valute koje

svoju vrednost izražavaju u zlatu.



S druge strane, paritet novca može da se odredi i na osnovu kupovnih snaga pojedinih nacionalnih

valuta. Tada se upoređuje količina istorodne robe koja bi se i u jednoj i u drugoj zemlji mogla kupiti

za utvrđenu količinu novca i jedne i druge zemlje. Ovaj paritet se svodi na odnos nivoa cena

određenih vrsta proizvoda koji postoje između pojedinih zemalja. Međutim, iako se nailazi na

određene poteškoće pri izboru robnih vrsta koje treba uzeti za osnovu upoređivanja kupovne snage

novca, ne znači da se i ovim putem ne bi mogao utvrditi paritet novca.

Jačanje međunarodne razmene i prodaja sve većeg broja roba izvan zemlje proizvodnje, uslovili su

potrebu da se na svetskom tržištu utvrdi paritet različite valute. Koliko će se jedinica valute jedne

zemlje dobiti za jedinicu valute druge zemlje, određuje se putem pariteta novca.

Kao posledica takvog određivanja vrednosti može se javiti precenjenost pariteta nacionalne valute i

deviznog kursa koji ograničava izvoz i podstiče uvoz, posledica čega je ubrzano trošenje deviznih

rezervi, uvođenje raznovrsnih ograničenja i sl ili potcenjenost pariteta nacionalne valute, koji će

nužno biti uzrokom formiranja niskog deviznog kursa i jeftinog domaćeg novca na međunarodnom

tržištu sa posledicama koje se održavaju kroz prejeftin izvoz i preskup uvoz.

Utvrđivanjem pariteta valute različitih zemalja može se vršiti na nekoliko načina i to:

na bazi cene zlata u pojedinim zemljama

putem takozvane korpe dobara i

putem svetske berze novca.

Najrašireniji metod utvrđivanja pariteta valute je putem svetske berze novca, gde se na osnovu

ponude i potražnje, odnosno, na osnovu količine novca u opticaju (ponuda) i poverenja kupaca u

pojedinu valutu (tražnja) utvrđuje paritet različitih valuta.

Mogućnost da se jedna valuta zameni za drugu valutu naziva se konvertibilnost valuta, a cena strane

valute izražena u domaćem novcu, naziva se devizni kurs.



3. DEVIZNI KURS

Devizni kurs je cena domaćeg novca, izražena u stranom novcu, ili cena stranog novca - izražena u

domaćem novcu.Devizno tržište predstavlja organizovan sistem kupovine i prodaje deviza koji se

obavlja na teritoriji jedne države, a prema pozitivnim propisima dotične zemlje. Kupo-prodaja

deviza se vrši preko ovlašćenih banaka. Ona se obavlja na međubankarskom sastanku, a to je mesto

gde se okupljaju ovlašćene banke i NBS. Najkonkurentnija strana sredstva plaćanja su: EVRO,

australijski dolar (AUD), SD dolar (USD), švajcarski franak (CHF), britanska funta (GBP), japanski

jen (JPV), kanadski dolar (CAD)...

Devizni kurs zavisi od formiranja ponude i tražnje deviza na deviznom tržištu, iz čega sledi da se

devizni kursevi ne moraju poklapati s njihovim monetarnim paritetom.

U vreme zlatnog standarda, utvrđivanje i promene deviznog kursa bitno se razlikovalo od njegovog

formiranja danas. Odnos vrednosti dve valute bio je određen odnosom količine zlata, odnosno

odnosom kovničke stope. To je poznati inter-valutarni zlatni paritet. Promene cena u zemlji

primarno deluju na tražnju devize preko „pritiska" na uvoz i porast tražnje strane robe.

Devizni paritet Devizni paritet (engl. foreign ekchange pariti, nem. Devisenparitat) je vrednost

nacionalne valute određene od strane monetarnih vlasti odnosne zemlje prema nekoj stabilnoj valuti

ili objektivnom standardu (SPV, ECU).

U praksi postoje dva načina utvrđivanja deviznog kursa: fiksni kurs i fluktuirajući kurs.

Fiksni kurs se utvrđuje uglavnom u zamljama u kojima ne postoji slobodno delovanje tržišta i u

kojima država propisuje kurseve stranih valuta.

Nasuprot fiksnom kursu, fluktuirajući ili plivajući kurs se javlja u zemljama sa razvijenim

finansijskim institucijama i razvijenim i slobodnim tržištem novca, na kome slobodno djeluju

zakoni tržišta.

Konvertibilnost valute može da postoji i pri fluktirajućem i pri fiksnom deviznom kursu, ali je

mnogo lakše da se održava pri fluktirajućem deviznom kursu.



Visinu deviznog kursa kao cenu jedne jedinice strane valute odredjuje, odnos ponude i potražnje, na

način kao kod formiranja bilo koje druge cene.Zavisno od promena odnosa domaće valute u odnosu

na stranu valutu, govorimo o :

Devalvaciji-smanjenje vrednosti domaće valute u odnosu na stranu valutu i

Revalvacija-povećanje vrednosti domaće valute u odnosu na stranu valutu

( suprotan proces od devalvacije).

Pored fiksnog i fluktuirajućeg deviznog kursa javljaju se još i diferencirani i ravnotežni devizni

kurs. Ukoliko za sve vrste ekonomskih transakcija važi jedan devizni kurs to znači da se

primenjuje jedinstveni devizni kursi tada je cena deviza ista za izvoznike i uvoznike. Međutim

ako se istovremeno primenjuje više deviznih kurseva tada su u pitanju višestruki ili diferencialni

devizni kursevi čiji je cilj posticanje izvoza, ograničavanje uvoza, posticanje razvoja pojedinih

grana. Ovi kursevi se primenjuju u savremenoj tržišnoj privredi.

Pod ravnotežnim deviznim kursom podrazumeva se takav kurs kod koga intervalutarna vrednost

domaće valute nije ni precenjena ni potcenjena u odnosu na spoljnu vrednost novca. Dakle,

ravnotežni devizni kurs je onaj devizni kurs koji omogućava da platni bilans bude u ravnoteži na

dug rok. Može se desiti da dođe do precenjenosti, ali i do potcenjenosti valute u odnosu na

ravnotežni devizni kurs.

Precenjenost domaće valute u odnosu na ravnotežni devizni kurs nastaje u situaciji kada tržišna

ponuda nadmaši tražnju a to se dešava kada u nekoj zemlji poraste uvoz ili odliv kapitala radi

ulaganja u inostranstvo, ali i kada se smanji izvoz i devizni priliv, kao i priliv stranih ulaganja.



4. KONVERTIBILNOST

Pod konvertibilnošću se podrazumeva sposobnost zamene novca za zlato ili za novac druge zemlje.

U periodu zlatnog važenja papirnog novca bila je moguća zamena papirnog novca za zlato i to se

označava kao klasična (zlatna) konvertibilnost. Međutim, danas takva mogućnost ne postoji. U

savremenim uslovima konvertibilnost se koristi kao oznaka za međusobne zamenljivosti različitih

nacionalnih valuta.

Izraz konvertibilnost potiče od latinskog izraza "convertibilis" što znači pretvorljiv, preobratljiv.

Međutim, iako se ovaj izraz danas veoma često javlja ipak se ne bi moglo reći da se pod njim

podrazumeva uvek isti pojam. Otuda, u široj stručnoj literaturi nailazi se na različita definisanja

ovog pojma. Konvertibilnost je najbolje definisati na sledeći način:

Međusobna zamena raznih vrsta nacionalnog novca naziva se konverzija, a odgovarajuća osobenost

takve konverzije naziva se konvertibilnost.

Ovakav način definisanja pojma konvertibilosti jasno diferencira suštinu i tehniku konvertibilnosti

što je sasvim ispravno jer suština i tehnika ne idu uvek zajedno. To ujedno znači, s jedne strane, da

suštinski konvertibilna valuta ne mora to da bude i tehnički, a s druge strane, da tehnički

konvertibilna valuta ne mora da znači i njenu suštinsku konvertibilnost. Zato je konvertibilnost

najbolje definisati kao mogućnost da se potraživanje u jednoj valuti može pretvoriti u potraživanje u

bilo kojoj drugoj valuti, odnosno da se za domaću valutu može kupovati slobodno bilo koja druga

valuta.

Da bi jedna valuta mogla postati konvertibilna iza nje mora da stoji stabilna privreda, platni bilans

ne sme da pokazuje veći i dugotrajniji deficit. Za konvertibilnost valute potreban je i određeni

stepen političke stabilnosti u zemlji. Ukoliko zemlja proglasi svoju valutu konvertibilnom, a za to

nisu ispunjeni uslovi, nacionalna privreda trpi štete od takvog čina, što može dovesti do gubljenja

poverenja u datu valutu i suspenzije konvertibilnosti. Za nacionalnu privredu je bolje da ima

stabilnu nekonvertibilnu valutu, nego konvertibilnu, a slabu.

U početku se pod konvertibilnošću podrazumevala slobodna zamena papirnog novca za zlato

( zlatna konvertibilnost). Danas se sa pojam konvertibilnosti odnosi na sposobnost jedne valute da

bude zamenjena za drugu valutu (devizna konvertibilnost).



Konvertibilnost može biti potpuna i ograničena, tj. unutrašnja i spoljašnja.Pod potpunom

konvertibilnošću podrazumevamo neograničenu sposobnost da jedna valuta može da se

zamenjuje za druge valute. Ograničena konvertibilnost podrazumeva da postoje ograničenja u

razmeni nacionalne valute jedne zemlje za valute drugih zemalja.

Spoljna konvertibilnost predstavlja mogućnost nerezidenta da valutu neke zemlje može slobodno da

zameni u druge valute po službenom kursu.Ova konvertibilnost je samo za tekuće transakcije , na

temelju čl. VIII Statuta MMF-a, po kojemu su sve članice dužne da otkupe devize stečene na

osnovu robno- uslužne razmene među tim zemljama.

Unutrašnja konvertibilnost predstavlja pravo rezidenata date zemlje da mogu slobodno da

razmenjuju svoje domaće valute za valute drugih zemalja za tekuća plaćanja.I kod spoljne i kod

unutrašnje konvertibilnosti postoje , ili mogu postojati, različiti stepeni te konvertibilnosti zavisno

od mera deviznog i robnog režima, te od propisa koji regulišu kretanja kapitala ( transfer kapitala).

Postoje dva koncepta konvertibilnosti:

1. Klasičan – javlja se u novčanim sistemima metalnog standarda. Predstavlja obavezu zamene

nacionalne valute za metal, po zvanično utvrđenoj fiksnoj ceni metala.

2. Savremeni – javlja se u papirnom standardu i predstavlja obavezu zamene za drugu nacionalnu

valutu po utvrđenom deviznom kursu.

Sa ekonomskog stanovišta, konvertibilnost predstavlja pokretački impuls koji usmerava privredni

mehanizam da funkcioniše na određeni način tj. u pravcu ostvarivanja stabilnosti valute.

Konvertibilnost predstavlja određeni kompletni mehanizam privređivanja.Konvertibilnost valute

može da postoji i pri fluktirajućem i pri fiksnom deviznom kursu, ali je mnogo lakše da se održava

pri fluktirajućem deviznom kursu.

Prelaz sa klasične na savremenu konvertibilnost je bio postepen. Svakom spletu monetarnih i

privredno – političkih okolnosti, odgovarao je određeni mehanizam konvertibilnosti.Može se reći da

proces evolucije valutne konvertibilnosti stalno traje,jer se stalno menjaju uslovi funkcionisanja

nacionalnih privreda.



4.1. Istorija konvertibilnosti

Postoje dve vrste valuta: čvrste valute, koje su konvertibilne, i nekonvertibilne valute. Čvrste valute

su one koje se mogu zameniti za sve vodeće svetske valute (na primer američki dolar).

Nekonvertibilne su one koje gube na vrednosti u odnosu na robu i usluge kao i one iz zemalja sa

hiperinflacijom ili inflacijom većom od 50% mesečno. Inflacija smanjuje vrednost jedne valute u

odnosu na druge - stabilnije valute. Da bi se osiguralo da će kupac biti plaćen novcem koji vredi

isto u trenutku sklapanja ugovora kao i u trenutku plaćanja, može se koristiti nekoliko metoda.

Prva je zaštita od inflacije, druga da se koristi novac čija vrednost ne opada, ili da se koristi korpa

valuta. Razmena valuta je često najrizičniji i najskuplji deo međunarodnih transakcija. Do

1920.godine , devizni kurs se određivao na osnovu konvertibilnosti novca u zlato. Kada se odustalo

od ovog standarda 1930. godine, određivanje deviznog kursa postalo je komplikovanije. Da bi se

pojednostavio proces razmene valuta, osnovan je Međunarodni monetrani fond (MMF).

Međunarodni monetarni fond se zalagao za čvrste, stabilne i jedinstvene devizne kurseve, za

ostvarenje konvertibilnosti nacionalnih valuta, što će omogućiti multilateralizam u međunarodnim

plaćanjima.Stabilnost deviznih kurseva je bio jedan od osnovnih ciljeva MMF-a prilikom osnivanja.

MMF se zalagao za fiksne devizne kurseve verujući da njihova stabilnost pozitivno utiče na razvoj

međunarodnih ekonomskih tokova smanjujući „devizni rizik međunarodnog poslovanja“.

Drugi razlog je bio pokušaj da se spreče „konkurentske devalvacije“ – namerno obaranje vrednosti

sopstvene valute, čime se povećava cenovna konkurentnost domaćih proizvođača na domaćem i

inostranom tržištu, što je bila česta praksa u međuratnom periodu.

Dok su mnoge valute pre Prvog svetskog rata bile konvertibilne u zlato, periodi ratova i

ekonomskih kriza koji su usledili su prouzrokovali sve veće napuštanje konvertibilnosti valute u

zlato. Jedina valuta koja je tu vrstu konvertibilnosti zadržala i nakon II svetskog rata je američki

dolar. Objašnjenje se nalazi u činjenici da su SAD jedina svetska sila koja je iz rata izašla

ekonomski ojačana, zahvaljujući tome što se rat nije vodio na njenoj teritoriji.

Promenjeni odnosi ekonomskih snaga u svetu nakon završene obnove ratom razorenih privreda i

perioda ubrzanog ekonomskog rasta zahtevali su i promenu odnosa valuta. Tako su ranije

uspostavljeni valutni pariteti postali neodgovarajući.



Međunarodni Monetarni Fond je 1945. godine stvorio mehanizam za razmenu valuta nazvan sistem

nominalne vrednosti. Po ovom sistemu svaki član MMF-a je morao da objavi iznos po kome se

vrednost njegove valute može izraziti u zlatu ili drugoj valuti (obično je to bio US dolar) čija je

vrednost bila fiksirana za zlato. Ovaj sistem se koristio do 1970.godine , kada su inflacija i

nezaposlenost u razvijenim zemljama izmakli kontroli, a ne upotrebljava se od kada su SAD

devalvirale dolar za 10 %.

Godine 1978 usvojen je Sistem Drugog Amandmana koji dozvoljava zemljama da definišu

vrednost svoje valute po bilo kom kriterijumu, ali ne mogu da koriste zlato. Ovaj sistem ne

dozvoljava članicama MMF da manipulišu kursnim razlikama ili međunarodnim fondom uopšte da

bi ostvarili ilegalnu dobit. Od njih se takođe zahteva da intervenišu ukoliko trgovina u njihovoj

valuti postane haotična. Ukoliko jedna strana u međunarodnom ugovoru mora da kupi ili proda

stranu valutu, transakcija se obavlja na deviznoj berzi. Na ovoj berzi takođe trguju i vodeće svetske

komercijalne banke. Ukoliko neka banka nema dovoljno rezervi u traženoj valuti, ona je otkupljuje

od neke druge banke ili svoje centralne banke. Ovo obično ne predstavlja problem ako banka

pripada zemlji koja ima konvertibilnu valutu, ali ako je u pitanju valuta neke zemlje u razvoju to za

banku može predstavljati veliki problem.

4.2. Klasična i savremena konvertibilnost

Konvertibilnost se može razgraničiti na staru , klasičnu konvertibilbnost koja je trajala u doba

zlatnog standarda i novu tj. savremenu konvertibilnost.To znači da se konvertibilnost javlja u dva

oblika :

- klasična konvertibilnost iz doba zlatnog standarda

- savremena konvertibilnost u doba papirne valute.

Ovi oblici konvertibilnosti se razlukuju kako u pogledu formiranja , tako i u funkcionisanju , a i u

politici korišćenja.



4.2.1. Klasična konvertibilnost

Klasična konvertibilnost je imala nacionalni i međunarodni značaj; u uslovima slobode kretanja

roba, kapitala i zlata održavala je stabilnom i spoljnu vrednost valute izraženu deviznim kursom.

Klasična konvertibilnost je bila jedan od najvažnijih mehanizama punog zlatnog standarda, koji je

trajao do izbijanja I svetskog rata.Zlatni standard se javljao u tri oblika:

1. puni zlatni standard

2. zlatno-polužni standard

3. zlatno-devizni standard

Karakteristika punog zlatnog standarda je da održavanje i jačanje zlatnih rezervi postaje primarni

cilj monetarne politike, a konvertibilnost je potisnuta u drugi plan. Ukidanje konvertibilnosti je bilo

odraz nepoštovanja osnovnog mehanizma regulisanja količine novca u opticaju punog zlatnog

standarda (puni zlatni standard se sve više pretvarao iz automatskog tržišnog mehanizma u sistem

«upravljane valute» -papirni standard se prepušta odlukama monetarnih vlasti).

U periodu zlatno –polužnog standarda dolazi do sužavanja konvertibilnosti jer se više nije mogao

iznos novčanica zameniti za zlato. U zemljama zlatno – polužnog standarda došlo je do potpunog

povlačenja zlata iz opticaja. Pad zlatnih rezervi vodio je vraćanju novčane mase na ravnotežni nivo

i povećanju kamatnih stopa, što je vraćalo devizni kurs na nivo kovničkog pariteta.

Konvertibilnost zlatno–deviznog standarda predstavljala je preovladavajući oblik zlatnog standarda.

Zakonskim putem dozvoljeno je centralnim bankama da u svojim monetarnim rezervama drže i

valute direktno konvertibilne u zlato.U zlatno- deviznom standardu rezerve centralnih banaka na

osnovu kojih su štampane novčanice- sastojale su se ne samo od zlata već i od drugih konvertibilnih

valuta. To je značilo da konvertibilnost nije podrazumevala obavezu centralne banke da novčanice

menja za zlato, već i za drugu valutu.

Pre I svetskog rata centralne banke nisu držale ništa u svojim trezorima osim zlata koje je regulisalo

količinu novca u opticaju. Međutim, u međuratnom periodu, zemlje na zlatno deviznom standardu

(GOLD EXCHANGE STANDARD) unose u svoje monetarne rezerve pored zlata i devize, ali one

devize koje su konvertibilne u zlatu (funta i dolar). Sada je zakonima ostavljeno diskreciono pravo

centralnim bankama da konverziju svojih novčanica izvrše po sopstvenoj proceni ili u zlatu ili u

devizama. Ova promena je dovela do veće mogućnosti da centralne banke utiču na količinu novca u



opticaju nego što je to bilo u slučaju zlatno polužnog standarda. Ove promene su uticale na porast

nestabilnosti monetarne politike u zemljama koje su bile na zlatno deviznom standardu, a

istovremeno je to uticalo na ukupan međunarodni monetarni sistem.

4.2.1.1. Razlika između zlatno-polužnog i zlatno deviznog standarda

Osnovna razlika između zlatno- polužnog i zlatno deviznog standarda je u sagledavanju koncepta

konvertibilnosti.Zlatno-polužni standard je funkcionisao na istim principima kao i puni zlatni

standard, jedino što se u zlatno polužnom standardu onemogućivala konverzija nacionalne valute,

što bi značilo da su mogli da pretvore svoju nacionalnu valutu u zlato samo oni koji su mogli da

kupe jednu celu zlatnu polugu koja je teška 12,5 kg.

Druga karakteristika je da se posle I svetskog rata pa i u SAD-u gubi kovani novac iz opticaja.U

Velikoj Britaniji je povlačenje kovanog novca izvršeno početkom rata a potpuno povlačenje

kovanog novca u SAD-u je izvršeno 6. marta 1934. godine, kada je predsednik Ruzvelt ukinuo

zlatnu konvertibilnost. Tom proklamacijom je još i zakonski onemogućeno da privatna lica u SAD

poseduju zlato osim u svrsi numizmatičke ili u smislu proizvodnje (nekih umetničkih predmeta).

Sve do 1975. godine, po zakonu o platnim rezervama, nijedan američki građanin (privatno lice) nije

mogao da poseduje zlato. Sve rezerve zlata u smislu kupovine i prodaje bile su u vlasništvu

ministarstva finansija, i moglo se prodavati po zakonski predviđenoj ceni.Na taj način je povlačenje

kovanog novca u međuratnom periodu u novčanoj cirkulaciji dovelo da su ostale jedino banknote,

te se otuda i konvertibilnost javlja kao jedini mehanizam koji reguliše količinu novca u opticaju. U

svim ostalim segmentima je zlatno polužni standard funkcionisao kao puni zlatni standard.



4.2.2. Savremena konvertibilnost

Kod savremene konvertibilnosti ne postoji obavezna konverzija nacionalne valute u zlato. Danas se

pod konvertibilnošću podrazumeva samo zamena jedne nacionalne valute za druge.Za valutu

papirnog standarda može se reći da je konvertibilna ako se može upotrebiti ili razmeniti bez

ograničenja za:

bilo koju transakciju

bilo koju drugu valutu

bilo koju transakciju ili valutu po svom paritetu ili zakonski određenom deviznom kursu

Za savremenu konvertibilnost karakteristično je da postoje različiti stepeni konvertibilnosti za

različite valute (od stepena teoretskog maksimuma do raznih oblika ograničene konvertibilnosti).

Prvobitni koncept konvertibilnosti MMF-a bio je definisan članovima VIII, XIV, XIX statuta

MMF-a. Fondova definicija tekućih transakcija obuhvata transakcije koje su kapitalne (otplata

zajmova), dopunjena je odredbom da MMF može da odredi da li se određena transakcija smatra

tekućom ili kapitalnom.Drugim amandmanom na statut MMF iz 1978.godine, uvodi se termin

«slobodno upotrebljiva valuta» - valuta koja se široko koristi u međunarodnim plaćanjima i kojom

se značajno trguje na deviznim tržištima.

Savremena konvertibilnost je značila da države moraju u svojim rezervama držati stranu valutu. Sve

do 1970.godine američki dolar je preovladavao, bio je jedina nacionalna valuta koja je posle II

svetskog rata zadržala konvertibilnost u zlatu.Fizičkim licima je do 1975.godine, bilo zabranjeno da

poseduju zlato, osim u obliku nakita, numizmaticnih kolekcija (stari novac) i industrijskim

sirovinama.Ministarstvo finansija je imalo pravo da kupuje i prodaje zlato u zemlji i inostranstvu

Cena zlata se prvi put povećala na 40 dolara 1961.godine , što je bio znak precenjenosti dolara, koja

je dovela u opasnost stabilnost deviznih kurseva. Preduzete su mere odbrane osnivanjem zlatnog

pula (1961-1968) i zaključivanjem Vašingtonskog sporazuma, ali nisu mogle da spasu dolar.Do

početka 1972.godine američki dolar je isto kao i sve druge valute bio na čistom papirnom

standardu.

Ukidanje zlatno–polužne konvertibilnosti dolara označilo je univerzalno prihvatanje čistog papirnog

standarda u kome su valute međusobno povezane savremenom konvertibilnošću.



4.2.2.1 Razlike i sličnosti između savremene i klasične konvertibilnosti

Razlike između savremene i klasične konvertibilnosti:

valute zlatnog standarda su bile zamenjivane za zlato, dok su današnje papirne valute direktno

zamenljive samo jedna za drugu;

valute zlatnog standarda su bile konvertibilne za bilo koju transakciju, a današnje za tekuće

međunarodne transakcije;

klasična konvertibilnost je imala akcenat na unutrašnjoj, a savremena na spoljnoj

konvertibilnosti;

klasična je vezana za sistem fiksnog deviznog kursa, a savremena podrazumeva slobodu

izbora politike deviznog kursa

Sličnosti između savremene i klasične konvertibilnosti :

robna konvertibilnost čini osnovu konvertibilnosti ;

oba koncepta konvertibilnosti označavaju valutnu stabilnost ;

oba koncepta konvertibilnosti povezuju međusobno nacionalne privrede



4.3. Pozitivne i negativne strane konvertibilnosti:

Pozitivne strane konvertibilnosti mogu se iskazati u sledećem:

Razvoj privrede kroz konkurenciju drugih zemalja;

Veći odraz delovanja spoljne trgovine na sve sektore privrede, što dovodi do pritiska na

smanjenje troškova proizvodnje, kao i do veće zainteresovanosti o ponašanju cena;

Postizanje šireg i optimalnijeg usaglašavanja i koordinacije razvoja i ekonomskih politika

više privreda;

Orjentacija na povećanje dohotka, pre svega preko povećanja produktivnosti rada;

Veći osećaj za kvalitet i asortiman proizvoda;

Povećanje odgovornosti za racionalnije korišćenje deviznih rezervi.

Negativne strane konvertibilnosti :

Veliki uticaj svetskih nestablnih monetranih i ekonomskih kretanja na otvorenu nacionalnu

privredu;

Negativni efekti promene deviznih kurseva i kursnih razlika unutar privrede;

Veliki uticaj spoljnih faktora na domaću ekonomsku i razvojnu politiku;

Odricanje od mera devizne i spoljno trgovinske zaštite, tj. stimulacije izvoza što se brzo

prenosi na platno- bilansne osnove, ako privreda koja uvede kovertibilnost novčane jedinice ,

nije ostvarila ekonomske pretpostavke za uvođenje konvertibilnosti.



5. ZAKLJUČAK

Kod zemalja sa dovoljno snažnim deviznim rezervama , uspostavljanje konvertibilnosti će

omogućiti da se brže i efikasnije uspostave usklađeniji odnosi domaćih cena i troškova proizvodnje

u međunarodnoj razmeni. Ovo znači da suštinska konvertibilnost predstavlja stanje privrede koje

prethodi uvođenju zakonske ili formalne konvertibilnosti, mada zemlja koja se nalazi u stanju

suštinske konvertibilnosti ne mora uvesti zakonsku konvertibilnost. Postoje zemlje koje imaju

stvarnu konvertibilnost, ali ne žele uvesti zakonsku , jer im razni oblici bilateralizma i valutnog

intervencionalizma donose više koristi.

Da bi se pojednostavio proces razmene valuta, osnovan je MMF. Sam Bretonvudski monetarni

sistem se zasnivao na konvertibilnosti dolara u zlato. Dok su mnoge valute pre Prvog svetskog rata

bile konvertibilne u zlato, periodi ratova i ekonomskih kriza koji su usledili su prouzrokovali sve

veće napuštanje konvertibilnosti valute u zlato. Jedina valuta koja je tu vrstu konvertibilnosti

zadržala i nakon II svetskog rata je američki dolar.

Za savremenu konvertibilnost karakteristično je da postoje različiti stepeni konvertibilnosti za

različite valute (od stepena teoretskog maksimuma do raznih oblika ograničene konvertibilnosti).

Konvertibilnost valute jedne zemlje lakše je uvesti ako je sprovodi veći broj zemalja njenih glavnih

ekonomskih partnera. Nesumnjivo je potrebna i određena sinhronizacija ekonomskih politika

(spoljne i unutrašnje) zemalja koje imaju konvertibilnu valutu, zbog čega one postaju sve više

internacionalne.

Danas sve prisutnija globalizacija najbolje je vidljiva kada je reč o savremenomdeviznom tržištu. U

prilog tome ide, u prvom redu, način na koji savremeno devizno tržište funkcionise. Funkcionisanje

deviznog tržišta moguće je zahvaljujući visokom nivou tehničkog i tehnološkog razvoja i

sofisticiranoj komunikacionoj tehnologiji.Tehnički i tehnološki razvoj omogućio je globalno

povezivanje državnih ekonomija donivoa na kojem skoro da i nema privrednog subjekta koji se ne

pojavljuje na pojedinom deviznom tržištu i time postaje deo deviznog tržišta.



6. LITERATURA:

1. Prof. Dr. Jovan B. Dušanić ,, Novac“ Zadužbina Andrejevič, Beograd 2001. g.

2. Prof. Dr. Novo Plakalović ,, Monetarna ekonomija“,Srpsko Sarajevo, 2004. g.

3. Prof. Dr. Žarko Ristić, Jovica Marković ,, Tržište Novca i kapitala “

4. Pušara Kostadin: Međunarodne poslovne finansije, Beograd, 2001. g

5. Doc dr Predrag Kapor, Međunarodne poslovne finansije, Beograd 2005.

6. http://bs.wikipedia.org/wiki/Novac


finansije

Documents

Transcript of finansije