ИСТОРИЈА ФИЛМА

ХОЛИВУД 30-ТИХ ГОДИНА – ЕСКАПИЗАМ И ОТПОРИ

МЈУЗИКЛ

Корен мелодраме и мјузикла је исти. Мелодрама је музичка драма, настала је у 17. веку у Француској – радња се одвијала на француским дворовима. Овај жанр се проширио и настају комади који све више користе музику, а мање говор – од њих настаје опера, а с друге стране мелодрама све више губи музику, па данашње значење мелодраме не подразумева обавезно и музику.

Музика на филму интезивира емоцију, овај елемент филма не проистиче директно из структуре филма – музика чији извор није у кадру, она долази „однекуд”. Ова музика подстиче емоције и гледалац се не пита одакле потиче та музика, она му помаже да доживи емоцију на филму на прави начин.

Прв звучни филм је „Певач џеза” из 1927. године (Warner Bros). Већ овај филм је најавио мјузикл. „Џез певач” је унео велику пометњу у Холивуд (о овом феномену говори филм „Певање на киши”). Страдали су сви – глумци чији гласови нису одговарали ликовима које су играли, они са акцентом, они који нису знали да певају. Продуценти су морали да набављају нову технику за снимање звука, редитељи су морали да се привикну на нови начин рада, власници биоскопа опремају сале новом опремом, пројекторима, опремом за репродукцију звука. Речју, само је публика била на добитку. Холивуд је желео да употреби звук како би „холивудске снове” улепшао, учинио их атрактивнијим. Настао је мјузикл, који је доживео огроман успех 30-тих и 40-тих година (све до успеха Казановог филма „На доковима Њујорка” – успех оваког FILM NOIR-a склонио је мјузикл у други план). Од 50-тих па надаље, ретки су били успешни мјузикли („Кабаре”, „Њујорк, Њујорк”, „Коса”...).

Два утицаја на мјузикл:1) европски (оперете)2) амерички (кантри + џез музика)

За нови жанр су били потребни нови људи – продуценти ангажују најбоље уметнике са Бродвеја. Најзначајнији од њих, који је обележио почетке мјузикла у Холивуду је кореограф BAZBI BERKLI. Он се врло вешто прилагодио изражајним средствима филма: бира екстеријере за снимање, покреће камеру, мења углове снимања, користи доњи и горњи ракурс... Засновао је своје кореографије на женским хоровима (више десетина идентично обучених и нашминканих девојака), увео је у Холивуд богату и

раскошну еротику на мала врата. Умео је да заобиђе цензуру, на општу радост и продуцената и публике.

Обавезан састојак мелодраме и мјузикла је kič (CAMP, engl.) – умерено дозиран даје одличан ефенат, без њега ови филмови не могу да опстану. Карактеристике Берклијевих филмова су KIČ, CAMP i RETRO. У првим филмовима Беркли је био само кореограф, али продуценти убрзо схватају да он може и да режира комплетне филмове.Извођачи у мјузиклима имају више задатака: глуме, певају, играју, морају да имају слуха. Највећи извођач холивудских мјузикла је Frederik Austerlic (Fred Aster) –у почетку само играч, касније и кореограф. Био је одличан у адађу (плес у двоје, веома популаран у мјузиклима). Његова дугогодишња партнерка била је Džindžer Rodžers.

Други велики пар био је Moris Ševalije ___________ Mekdonald. У почетку мјузикли су снимани само у студију, али уз помоћ плејбека, они излазе у екстеријере – плес и музика трансцендирају стварност.

Највећи проблем мјузикла: прелаак са дијалога на певани дијалог (делује врло неприродно, тај прелаз је јако компликован). Могуће решење, које је често коришћено, је да филм говори о некој музичкој трупи, па се преплићу пробе и дијалози између, да би се на крају одрђала грандиозна премијера те трупе. Такав систем је коришћен у филмовима „Сав тај џез”, „Кабаре”...

Vinsent Mineli („Американац у Паризу”, „Жижи”) је 40-тих успео да направи одличне мјузикле који не говоре о тим музичким трупама. „Американац у Паризу” је први мјузикл коме је признат квалитет, али не само филму већ и редитељу Vinsetu Mineliju.

Композитор музике за мјузикле: Geršvin („Американац у Паризу”, „Рапсодија у плавом”)

Битан допринос развоју жанрова звучног филма допринео је Volt Dizni (анимирани мјузикл серијал „Сили симфоније”, започет 1929, куилминирао је 1933. филмом „Три прасета”). Први музички цртани филм Volta Diznija био је „Пароброд Вили” (1928), који је свету представио Mikija Mausa. Велики успеси навели су Volta Diznija да сними три анимирана колор дугометражна филма („Снежана и седам патуљака”, „Пинокио” и „Фантазија”).

ПОЕТСКИ (ЦРНИ) РЕАЛИЗАМ (1930-1940)ПРОЛОГ: Žan Vigo ЕПИЛОГ: Anri-Žorž Kluzo

Претеча поетског (црног) реализма је:

ŽAN VIGO (1905-1934)

Снимио је један догуметражни, један средњеметражни и два документарна филма. Означава почетак модерног филма. Називан је: „вилин коњиц”, „уклети песник филма”... Умро је веома млад. Његов отац био је анархиста (екстремни револуционар). Од оца је наследио анархизам, који се манифестовао у уметности. Обогатио је језик филма. Наставио је авангарду на потпуно нови начин. Сарађивао је искључиво са сниматељем BORISOM KAUFMANOM, преко кога је преузео детаље естетике руског филма. Период у коме је стварао: 1930-1934.

1933. „Нула из владања” средњеметражни филм, траје 45 минута, ради се о побуни ђака у интернату. Филм је оцењен као „субверзиван” (критикује читав систем), па је цензурисан. „Нула из владања“ је први пут пуштен у биоскопу 1945. У филму је изражен револт. Филм је истовремено лиричан, надреалистички, комичан и дубоко озбиљан. Карактерише га анархистилки дух и обиље детаља. Међу најзначајније секвенце спадају балетска, слоw мотион туча јастуцима током побуне у спаваоници, званиочна посета школског инспектора кепеца са цилиндром на глави и завршни напад у дворишту, у коме ученици стоје на крову школе и бомбардују уважене особе на помпезном скупу ђубретом. Музику за филм је компоновао Морис Жобер (креирао је музичку аналогију визуелне фантазије свирајући снимивши своју музику уназад. При снимању је изумео процес у коме су ноте биле у правилном поретку, али су емитоване наопако – ефекат истовремено делује и језиво и разиграно. Овај филм је суптилна мешавина поезије, фантазије и реализма. Имао је велики утицај на наредне генерације редитеља:

1) Fransoa Trifo, „Четири стотине удараца“2) Lindzi Anderson, „Кад би...“ („Иф...“)

Виго је био друг са Bunjuelom. Виго је најбољи и најаутентичнији представник поетског (црног) реализма.

1934. „Аталанта“ – дугометражни филм“. Снажна лирска пеома о животу и љубави. Žan Epsten је већ радио филм „Лепа Нивенежанка“ (оба носе име брода у наслову филма). Радња у „Ааталанти“ траје 24 сата: венчање власника брода, он доводи младу на брод (главног морнара игра Mišel Simon, који покушава да преотме младу). Младожења је љубоморан. Млада напусти брод, младожења је налази и враћа је и HAPPY END.

РЕАЛИЗАМ – аутентичност амбијента и детаља: сценографија, костими, људи, реквизити...

ПОЕТСКА НАДГРАДЊА: чиста филмска поезија (није заснована на сценарију, већ је она створена непосредно, филмским методама и филмским изразом). Филм има слој надреалног. Најављује суштину модерног филма: филм није сам, аутор је укључен у њега. Виго је одмах после премијере (на тај дан) преминуо од туберкулозе.

ANRI-ŽORŽ KLUZO

Почео је као асистент режије.1942. „Убица станује на броју 21“Сви његови филмови имали су комерцијалног успеха, али су добро прошли и код критике.Дела: „Гавран“, „Манон“

Ремек-дела:

1) „Надница за страх“ 1952. повезује акцију и трилер2) „Демони“ („Les Diaboliques“), хичкоковски трилер, сценарио према

књизи, по којој је написан сценарио за Хичкокову „Вртоглавицу“3) „Тајна Пикасо“, документарни филм, најбољи филм на тему

сликарства, открива тајну настанка једне слике (Пикасо слика по стаклу иза ког је камера)

Код Kluzoa је више нагласак на црном реализму (па је он епилог), а код Vigoa нагласак је на поетском реализму (па је он пролог).

RENE KLER (1898-1981)

Он и Реноар се издвајају, не припадају ниједној школи.Право име: Rene Šomet (Anri Šomet (чист филм) му је био рођени брат).Једини редитељ који је ушао у француску академију наука и уметности (1962). Потиче из ниже средње класе. Писао је песме, нагињао књижевности. Учесник I светског рата. Био новинар, глумац...

1923. режира свој први филм „Париз спава“.

Није био политички обојен, али је био прогресивни интелектуалац, који је правио сатиру – добронамерна критика. Комбиновао је комедију и фантастику.

1924. „Међуигра“ („Међучин“) – снимљен да буде интермецо за позоришну представу. Сценарио је написао Fransis Pikabija (књижевник дадаиста). Музика: Erik Sati. Филм нема никакву наративну логику. Iсмева грађанске

обичаје. Ради се о сахрани: иза ковчега иде пратња - Клер час убрзава (подсећа на слепстик), час успорава слуку (као да играју). На тај начин исмева тај обичај.

1927. „Iталијански сламнати шешир“. Филм представља комбинацију: водвиљ+слепстик+сатира. Овај филм га је учинио познатим. Затим се појављује ЗВУК.

1930. „Под крововима Париза“ – манифест против неконтролисане употребе звука (без реалистилких шумова, само најнеопходнији звукови и дијалози). Овај филм је врста експеримента у коме Клер доказује да звук не мора да се користи као у америчким филмовима. Парижанима се филм није допао.

„Милион“1931. „Дајте нам слободу“.

Зазирући од дијалога, у ова два филма их је заменио песмом и музиком (али то није био мјузикл, већ је био инспирисан француским позориштем)„Милион“ доживљава огроман успех. Филм је комедија, бурлеска.1931. „Дајте нам слободу“ је више сатира о употреби машина, о лицемерју капиталистичке класе (Čaplin је инспирисан овим филмом снимио „Модерна времена“ (1935.), продуцент филма је хтео да тужи Čaplina, али је Клер рекао да је то за њега част и није му дозволио)

1934. „Последњи милијардер“. Главни јунак је краљ неке евроске државе. Те године је у Марсеју убијен Александар Карађорђевић, па је због сумње да филм може да се схвати као исмевање овог догађаја, „Последњи милијардер“ забрањен.

1935. британски продуцент Aleksandar Korda га позива да дође у Енглеску. Kler прихвата и тамо снима филм „Дух иде на запад“ у коме повезује шкотски хумор и галски дух. Радња: Американац долази у Шкотску и купује замак, који жели да пренесе у Америку. То и чини, али за замком долази и дух из замка.

До 1935. радио је у Француској. Тада је отишао у Енглеску, затим у Америку. Од 1935. до 1946. боравио је у Енглеској и Америци.

1942. „Ожених се вештицом“ снимљен у Америци1943. „Догодило се сутра“ снимљен у Америци

После рата (1946) се враћа у Француску:

„Ћутање је злато“, посвећен пионирима филма, бави се немим филмом.

Žerar Filip глуми у три његова филма (велика звезда у целом свету):

1) „Лепота ђавола“ (модернизована верзија „Фауста“)2) „Лепотице ноћи“3) „Велики маневри“

„Улица снова“, последњи Klerov филм, настао из љубави према Паризу, највише подсећа на поетски реализам, коме Клер не припада као покрету, али га користи.

Утицао је на многе, највише на Vitorija de Siku. Године 1951. објављује књигу „Кад размислим“ о историји филма.

ŽAN RENOAR (1894-1979)

ХУМАНИСТА, КОСМОПОЛИТА, ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ

Kler i Renoar нисту проистекли из поетског (црног) реализма, али су га у једном тренутку додирнули. Почели су авангарди, али превазилазе све то и стварају свој стил.

Žan реноар је син Ogista Renoara, сликара импресионисте. Ogist је планирао да Žan буде керамичар, али почиње рат, па постаје авијатичар. Štrohajm је много утицао на њега (поготово филм „Луцкасте жене“). Реноар свој стил мења од филма до филма – натурализам, фантазија...

1924. снима свој први филм „Девојка из воде“.

Iмао је три фазе рада:

1) Француска (1924 – Другог светског рата)2) Америка3) Допуни

Реноар је био типични Француз, али је до краја живота живео у Л.А.

1926. „Нана“ (по роману Емила Золе). У овом филму се види утицај Štrohajma. Увиђају се основне теме које Реноар истиче: спектакл, људски морал... У центру приче је проститутка Нана.

1928. „Мала продавачица шибица“, по Андерсоновој бајки

Од 1931. прихвата звук и снима филм „Беба се купа“, водвиљ снимљен за 4 дана.

До одласка у САД, његов најзначајнији филм био је филм „Кучка“ (1932), тематски сличан „Нани“ – старији ожењен мушкарац се заљубљује у проститутку. Прича има фатални исход. Реноар се у овом филму бави ДУБIНСКIМ МIЗАНСЦЕНОМ (ДУБIНСКI КАДАР) – без резова, радња у једном кадру. Iако је монтажа битно филмско изражајно средство, ова позоришна метода је врло корисна на филму, ако се паметно користи.

1932. „Буди, спашен из воде“ – главна улога Мишел Симон, као и у „Кучки“.

„Тони“, полудокументарни филм, играју натуршчици, зачетак неореализма. Асистент му је био Лукино Висконти.

1943. Висконти снима свој први филм „Опсесија“ – први филм неореализма, по роману „поштар увек звони два пута“, радња премештена у Iталију. Iдеју да сними овај филм дао му је Реноар.

ФРАНЦУСКА: ЦРНI РЕАЛIЗАМ, САД: ФIЛМ НОIР, IТАЛIЈА: НЕОРЕАЛIЗАМ – Обједињени су неким елементима, али ипак осликавају поднебље где су снимљени.

„Злочин господина Ланжа“, сценарио: Жак Превер. Прича: почињен злочин над неким ко је хтео да почини још вечи злочин.

„Живот припада нама“ – по наруџби, филм је директна пропаганда Комунистичке партије Француске. Филм је убрзо забрањен. Године 1968. овај филм је поново пуштен, тада је био врло популаран (демонстрације студената). Залаже се за аутентичне левичарске идеје које су временом искривљене.

„Iзлет“ није га завршио, филм по причи Мопасана о импресионизму и сликарству.

Радио је адаптацију дела Максима Горког „На дну“, с тим да је радња пренета у грађанско друштво.

НАЈВАЖНIЈI ФIЛМОВI:

1) „Велика илузија“ 1937. снимљен према мемоарима француског официра који је више пута бежао из немачких логора. Реноар се отворено залаже за једниство међу народима. У овом филму Штрохајм игра немачког официра. Филм је антиратни (већ тада се наслућивао сукоб Немачке и Француске) и једна је врста позива на толеранцију. Филм је забрањен у Немачкој и Iталији.

2) „Човек звер“, по роману Емила Золе

3) „Правило игре“ 1939, контраверзан филм, различита мишљења о њему. Критика га је напала. Војна цензура забранила. Ово је стилски нечист филм, сви стилови су измешани. Iма елемената сатире. Реноар комбинује покрет камере, дубиснки мизансцен. Алтманов филм „Госфорд парк“ је инспирисан овим филмом. Реноар је користио ОФФ простор – људи изађу из кадра, али се чује њихов глас.

КРАЈ ПРВЕ ФАЗЕ РЕНОАРА

Америка - снимио седам филмова, али су сви мање успешни од оних у Француској.

1941. „Мочвара“, сценарио: Дадли Николс, који је написао сценарије за најбоље филмове Џона Форда.

„Дненик једне собарице“, Буњуел касније ради француску верзију овог филма. Ово је најмрачнији Реноаров филм.

„Жена на обали“

Рене Клер је био много већи занатлија од Реноара, због тога се боље снашао у Америци. Реноар није пристајао на захтеве продуцената и клишее у Холивуду.

„Река“, полудокументарни, први његов филм у боји.

Филмови у којима форсира идеју „Дионизијског начина живота“:

1) „Френцх Цан-Цан“2) „Хелена и мушкарци“ (Iнгрид Бергман је дошла и рекла Реноару да

жели да игра у његовом филму)3) „Доручак на трави“, импресионистичка слика која у пуном колору

афирмише имресионистичко сликарство, природу и женско тело.ФIЛМ КАО СЕДМА УМЕТНОСТ

Рићото Канудо, филмски теоретичар (није ништа режирао) је дефинисао филм као седму уметност 1911. године у свом тексту „Манифест седме уметности“, он је традиционалне уметности поделио на две групе:

ПРОСТОРНЕ (ПЛАСТIЧНЕ)

ВРЕМЕНСКЕ (РIТМIЧКЕ)

АРХIТЕКТУРА МУЗIКА

ВАЈАРСТВО ПЛЕС

СЛIКАРСТВОЛIТЕРАТУРА

ФIЛМ(спаја вредности просторних и временских уметности, он је круна

уметничких домета)

ФРАНЦУСКI ФIЛМ

Iзмеђу периода пионира филма и модерне је период од десетак година који се назива:ФРАНЦУСКА АВАНГАРДАфранцуски: пред стража

Обухвата 3 фазе:

1) импресионизам2) чисти филм3) надреализам

ПРВА ФАЗА ФРАНЦУСКЕ АВАНГАРДЕ: IМПРЕСIОНIЗАМ

Од 1919. почињу да се развијају идеје импресионизма.

АНРI ЛАНГЛОАДиректор и оснивач француске кинотеке, дао је овај назив импресионизму (сами импресионисти нису себе тако звали). Он је рекао: „Све треба сачувати, ми нисмо богови да одлучујемо шта је вредно, а шта не“. Због тога је француска кинотека најбогатија на свету.

Париз између два рада је био стециште великих уметника и елитне културе (највећи уметници из целог света школовали су се у Паризу). После I светског рата, највеће француске куће окрећу се ка дистрибуцији.

Стварају се уметнички биоскопи, филмски клубови и часописи. Све то потиче од идеја Рићота Кануда. Његови следбеници: Луј Делик, Жермен

Дилак, Жан Епстен (они су његови директни настављачи и у теорији и у пракси). Они чини језгро импресионизма. Остали: Марсел Лербије и Абел Ганс (пре свега практичари).

У Париз тада долазе и многи Руси (Iван Можухин, глумац и редитељ; сарађивао са Куљешевим и Пудовкином).

Полазиште импресионизма је ВIЗЕЛНА ЕСТЕТIКА

1) ФIЛМОГЕНIЧНОСТ (термин Рићота Кануда, Делик је написао књигу „Филмогеничност“) не представља оно на шта се обично помисли, већ могућност филма да прикаже скривену суштину бића уз помоћ начина снимања, светла итд.

2) МУЗIКА – филм је визуелна музика, музика светлости.

3) ТОК СВЕСТI (УНУТРАШЊI МОНОЛОГ) – труде се да га филмом искажу. До тада се сматрало да то може да изведе само литература.

ЛУЈ ДЕЛIК

1920. „Тишина“1921. „Грозница“1922. „Жена ниоткуда“

Покушавао је да открива стања душе преко тока свести, меморије... Његове филмове називају „црна поезија“. Назива се и „оцем филмске критике“, први је теоретичар филмске естетике.

ЖЕРМЕН ДIЛАК

Радила јеу све 3 фазе авангарде (вероватно једина).

1927. „Шкољка и свештеник“, први надреалистички филм.

1919. „Шпанска свечаност“, сценарио: Луј Дилак

1923. „Насмејана госпођа Беде“, инспирисана позоришним комадом, али се служи филмским средствима (монтажа, светло, дупле експозиције...)

ЖАН ЕПСТЕН

Пољски Јеврејин. Песник (интелектуалац) и редитељ (интуитивац). Написао књигу „Добар дан, филме!“

„Црвена крчма“. Желео је да постигне „фотогенију покрета“, све је снимао на црној подлози.

1923. „Верно срце“, ремек-дело

„Лепа Нивенежанка“ (наслов је име брода)

НАЈЧУВЕНIЈI: „Пад куће Ашер“ (1928), по делу Едгара Алан Поа. Буњуел је замолио Епстена да му асистира на овом филму, да би научио нешто.

МАРСЕЛ ЛЕРБIЈЕ

1921- „Ел Дорадо“„Не убиј“, снимљен код нас („Ловћен филм“)

АБЕЛ ГАНС

„европски Грифит“

Почео као глумац, затим сценариста. Први ослобађа камеру, а под утицајем Грифита у монтажи користи „визуелни контрапункт“. Стално је експериментисао. Рекао је: „Велики филм је као симфонија у времену, али у простору“. Поклања пажњу причи, као Американци. Сижеи су му мелодрамски. Није био интелектуалац.

1919. „Оптужујем“ – осуђује рат, антиратни филм

1923. „Точак“, мелодрамска патетична прила, дешава се на железници (возови су нафилмичније превозно средство, многи редитељи боле да га убаце у филм, има исти ритам као филм) „ФIЛМ ЈЕ КАО ВОЗ КОЈI СЕ КРЕЋЕ КРОЗ НОЋ“. Ганс је користио шине, дим, тунеле да би остварио фуриозну монтажу. Користи паралелну монтажу и превазилази њену досадашњу употребу. Овај филм је врста протеста против филмова у којима камера служи само да илуструје причу.

(1923-1927) „Наполеон“, велики допринос филмском језику. Прва верзија филм је трајала 12 сати, комерцијална 2,5 сата. Пун наслов филма је „Наполеон, како га види Абел Ганс“. Ганс је био филмски револуционар, али касније не правио најконвенционалније и најдосадније филмове. Iстраживао је могућности монтаже и камере (баца камеру, качи је на клатно, монтажу искоришћава максимално, користи кадрове дужине 1 или 2 квадрата). Копола је рестаурирао овај филм о свом трошку. Лајтмотив филма је музика „Марсељеза“. Последњих 40 минута филма користио је поливизију – снимао је са 3 камере, а при пројекцији си користе 3 пројектора, па се тако добија утисак синемаскопа. Некада користи

триптих (у средини анфас, са стране леви и десни профил). Некада те 3 слике користи потпуно одвојено (прави француску заставу, на пример).

„Аустерлиц“, све је статично, далеко од његових почетака, када је експериментисао.

ДРУГА ФАЗА ФРАНЦУСКЕ АВАНГАРДЕ: ЧIСТI ФIЛМ

Доминација визуелног над наративним достиже врхунац (филм = музика светлости). Жан Епстен; „Не постоје приче, већ само ситуације без почетка, средине и краја“. Рене Клер је почео у овој фази. Такође, представници овог покрета су и Фернанд Леже (сликар) и Мен Реј (амерички фотограф). Сви они били су експериментатори. Овој фази авангарде припада и рођени брат Рене Клера Анри Шомет.

АНРI ШОМЕТ

Рођени брат Рене Клера.Он се бавио само краткометражним филмом. Снимио је филмове: „Iгре одсјаја и брзине“ и „Пет минута чистог филма“. Шомет: „Филм може да извуче снагу сам из себе“ (нису му потребни литература, позориште...).

ФЕРНАРД ЛЕЖЕ

„Механички балет“, поиграва се људским лицима.

МЕН РЕЈ

Амерички фотограф.„Враћање разуму“ (посипао је по филмској траци игле и дугмад да би створио огреботине)„Емак Бакија“„Морска звезда“ (веза чистог са надреалним филмом)

РЕНЕ КЛЕР

1923. „Париз који спава“ (комедија о Ајфеловом торњу)„Међучин“, снимљен за потребе попуњавања паузе једне позоришне представе.

НАДРЕАЛIЗАМ

Овај уметнички покрет започели су књижевници: Бретон, Рагон, Александар Вучо, Коча Поповић... Надреализам представља „побуну против конформизма грађанске уметности“, ослобађање ирационалног у уму, повратак магији сна. Код импресионизма се јавља настојање да се

прати ток свести (комбинација сећања и маштања), а код надреализма се прати подсвест. Агресивни атеизам. Занимају их снови.

1927. „Шкољка и свештеник“, Жермен Дилак, први надреалистички филм, сценарио: Арто (згрожен „женском режијом“)

1928. „Андалузијски пас“, најзначајнији филм надреализма, Луис Буњуел и Салвадор Дали. У филм уносе дух надреалистичке револуције. Овај филм је нека врста манифеста надреализма. Он је „оруђе скандала“, намењен је да шокира малограђане. Сачињен је од фрагмената снова Буњуела и Далија. Јесте узнемирио јавност, али не довољно.

„Златно доба“ је узазвао скандал (публика је цепала надреалистичке слике у предворју, гађали су платно у сали)

ЖАН КОКТО

Надреалисти га нису прихватали. Није хтео да провоцира.

„Крв песника“, иако је био „другоразредни надреалиста“, успео је да надреализам прошири у јавности.