Etno-Kulturoloski Zbornik XVII

ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКИ ЗБОРНИККњига XVII

УДК 008:39(082.1) ISBN 978–86–907131–2–7

WORKSHOP FOR ETHNOLOGICAL AND CULTURAL STUDIES – SVRLJIG

Book XVII

ETHNO-CULTURAL

A N N A L Sfor the study of the culture of eastern Serbia

and the neighbouring regions

Editor-in-Chief

Sreten Petrović

Editor

Nedeljko Bogdanović

E d i t o r i a l s t a f f

Petar Vlahović, Mihaj N. Radan, Dragan Žunić, Stanka Janeva, Ivica Todorović, Rade Milojković,

Irena Ljubomirović, Vojislav Filipović, Zoran Vučić

Svrljig 2013

УДК 008:39(082.1) ISBN 978–86–907131–2–7

ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКА РАДИОНИЦА – СВРЉИГ

књига XVII

ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКИ

З Б О Р Н И Кза проучавање културе источне Србије

и суседних области

Главни и одговорни уредник

Сретен Петровић

Уредник

Недељко Богдановић

Р е д а к ц и ј а

Петар Влаховић, Михај Н. Радан, Драган Жунић, Станка Янева, Ивица Тодоровић, Раде Милојковић,

Ирена Љубомировић, Војислав Филиповић, Зоран Вучић

Сврљиг 2013

4

Издавач: ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКА РАДИОНИЦА – СВРЉИГ Боре Прице 2, Сврљиг, тел. 018/ 821-059 www.kcsvrljig.rs

За издавача: Раде Милојковић

Рецензенти: Сретен Петровић Недељко Богдановић Владимир П. Петровић Војислав Филиповић

Лектор Недељко Богдановић

Превод резимеа на енглески: Марина Цветковић

Класификација Татјана Филиповић – Радулашки

Припрема и штампа Чигоја штампа, Београд

Тираж 300

Штампано 2013

5

Етно-културолошки ЗБОРНИК, књ. XVII, Сврљиг 2013

ДУХОВНА И МАТЕРИЈАЛНА КУЛТУРА СТАНОВНИШТВА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ И СУСЕДНИХ ОБЛАСТИ

У овом броју Зборника доносимо прилоге археолошких, етнолошких, етномузиколошких, културолошких,

и филолошких истраживања културе источне Србије и суседних области

6

Председник Савета Етно-културолошке радионице мр Раде Милојковић

Председник Управног одбора Етно-културолошке радионице проф. др Сретен Петровић

Савет редакције зборника

др Радост Иванова (Софија) др Танас Вражиновски (Скопје), др Драган Жунић (Ниш)

др Сретен Петровић (Београд), др Недељко Богдановић (Ниш) др Анна Плотникова (Москва), др Бранимир Ђорђевић (Ниш)

др Весна Марјановић (Београд), мр Раде Милојковић (Сврљиг) др Милена Беновска-Събкова (Софија), др Владимир П. Петровић (Београд)

Душица Живковић (Књажевац), Дејан Крстић (Зајечар)

7

Садржај

Предговор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

I АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА

Владимир П. Петровић, Војислав ФилиповићНОВИ РЕЗУЛТАТИ АРХЕОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА

TIMACUM MAIUS КОД СВРЉИГА ТОКОМ 2012. ГОДИНЕ . . . . . . . . . . . . . 15Ивана СтојановићОСТАЦИ ЖИВОТИЊА СА ЛОКАЛИТЕТА НИШЕВАЦ –

TIMACUM MAIUS КОД СВРЉИГА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19Гордана ЈеремићПОВОДОМ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА СИСТЕМАТСКИХ

РЕКОГНОСЦИРАЊА ТЕРИТОРИЈЕ ОПШТИНЕ СВРЉИГ – Необјављени подаци за топографску карту области. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27

Сања ПилиповићПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ПОЉОПРИВРЕДЕ У ДОЛИНИ БЕЛОГ

ТИМОКА У АНТИЦИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39Софија Петковић, Наташа Миладиновић-РадмиловићНЕКИ ПРИМЕРИ ПОГРЕБНОГ КУЛТА НА КАСНОАНТИЧКОЈ

НЕКРОПОЛИ У РАВНИ (TIMACUM MINUS) КОД КЊАЖЕВЦА. . . . . . . . 47Драгана ГрбићВОЈНИ ЛЕКАРИ У ГОРЊОЈ МЕЗИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61Александар П. БулатовићО ФУНКЦИЈИ И НАМЕНИ „МОДЕЛА ПЕЋИ“ СА ЛОКАЛИТЕТА РАНОГ

БРОНЗАНОГ ДОБА НА ЦЕНТРАЛНОМ БАЛКАНУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67Драган Милановић, Петар МилојевићКАСНОНЕОЛИТСКИ ЛОКАЛИТЕТИ У АЛЕКСИНАЧКОЈ КОТЛИНИ:

ПРИРОДНА СРЕДИНА И ЕКОНОМСКИ ПОТЕНЦИЈАЛИ . . . . . . . . . . . . . 73Славиша Перић, Ђурђа Обрадовић, Олга ПерићРЕВИЗИОНА АРХЕОЛОШКА ИСКОПАВАЊА НА НЕОЛИТСКОМ

НАЛАЗИШТУ СЛАТИНА – ТУРСКА ЧЕСМА У ДРЕНОВЦУ КОД ПАРАЋИНА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83

Јулка Кузмановић ЦветковићПЛОЧНИК – ПРОШЛОСТ УЖИВО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87Игор ЈовановићНЕКОЛИКО МЕТАЛНИХ ПРЕДМЕТА ИЗ ПРАИСТОРИЈСКЕ ЗБИРКЕ

МУЗЕЈА РУДАРСТВА И МЕТАЛУРГИЈЕ У БОРУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93

II ИСТРАЖИВАЊА БАЛКАНСКИХ КУЛТУРА

Ивица ТодоровићСАВРЕМЕНЕ ПЕРСПЕКТИВЕ ИСТРАЖИВАЊА ЕТНОГЕНЕТСКИХ

ПРОЦЕСА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ – Илустративни пресек са нагласком на новим могућностима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109

8


Оливера ВасићСПЕЦИФИЧНОСТИ ИЗВОЂЕЊА ИГРЕ „ПОЛОМКА” У СРБИЈИ. . . . . . . . . . 127

III ТЕОРИЈСКЕ И МЕТОДОЛОШКЕ НЕДОУМИЦЕ

у истраживању и тумачењу народне културеСретен ПетровићTIMACO MAIORI И TIMACO MINORI КАО ВИСОКИ, ГОРЊИ И ДОЊИ

ТИМОК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143Недељко БогдановићЗАВИЧАЈНИ ИДИОМ КАО КОНСТРУКТИВНИ ФАКТОР ОНОМАСТИЦИ. . 153

ХРОНИКАОсврти и приказиКњиге које заслужују добродошлицуЦрна Река. Насеље, порекло становништва, обичаји. Репринт издање. ЈП

Службени гласник и САНУ, књ. 22, Београд, 2012. (Љубиша Рајковић Кожељац) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161

Тимок Заглавак, Буџак, Сврљиг. Насеља, порекло становништва, обичаји. Репринт издање. ЈП Службени гласник – САНУ, књ. 23, Београд, 2012. (Љубиша Рајковић Кожељац) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162

Књиге о народним говорима као културолошке приновеРадосав Стојановић: Црнотравски речник, Институт за српски језик, САНУ,

Београд 2011 (Ана Савић Грујић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163Недељко Богдановић: Поетски речник Гордане Тодоровић, Алтера, Београд

2011 (Марија Митић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165Славољуб Виденовић: Наше Равно Бучје, 1–2, Народна библиотека

,,Његош“ Књажевац 2012 (Недељко Богдановић). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166Бранислав Стојадиновић: Књажевачки кафански живот између два светска

рата; Народна библиотека ,,Његош“ Књажевац 2012 (Недељко Богдановић) . 167Драган Лилић: Лексика и фразеологија у прози Слободана Џунића, Филозофски

факултет у Косовској Митровици, 2012 (Слађана Степановић Николић) . . . . . 168Владета Р. Кошутић: Док су солунци још говорили, Чигоја штампа, Београд

2011 (Јелена Младеновић). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169Две књиге ,,из торлачију“Славиша Цветковић: Приче из Торлачију (2010); Љиљана Петровић:

Торлачће незгодије (2012); Завичајно друштво Тимочана-Торлака Минићево (Недељко Богдановић). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170

Милан Милосављевић: Привреда општине Књажевац 20. века, Народа библиотека ,,Његош“, Књажевац 2012 (Недељко Богдановић) . . . . . . . . . . . 171

Одлуке Етно-културолошке Радионице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172Нови сарадници зборника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172In memoriam:Томислав Петковић (Сретен Петровић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173Спонзори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175


9

Contents

Foreword . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

I ARCHAEOLOGICAL RESEARCH

Vladimir P. Petrović, Vojislav FilipovićNEW RESULTS OF THE ARCHAEOLOGICAL RESEARCH OF THE SITE

ТIMACUM MAIUS NEAR SVRLJIG DURING 2012 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15Ivana StojanovićREMAINS OF ANIMALS AT THE SITE NISEVAC – TIMACUM MAIUS

NEAR SVRLJIG . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19Gordana JeremićON THE EIGHTIETH YEARS O SYSTEMATIC RECOGNITION

OF THE MUNICIPALITY OF SVRLJIG – Unpublished data for topographic map of the area . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27

Sanja PilipovićCONTRIBUTION TO STUDYING AGRICULTURE IN THE AREA

OF THE WHITE TIMOK IN ANTIQUE TIMES . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39Sofija Petković, Nataša Miladinović-RadmilovićSOME EXAMPLES OF THE FUNERARY CULT AT LATE ANTIQUE

NECROPOLIS IN RAVNA (TIMACUM МINUS) NEAR KNJAŽEVAC . . . . . 47Dragana GrbićROMAN MILITARY PHYSICIANS IN MOESIA SUPERIOR. . . . . . . . . . . . . . . . . . 61Aleksandar P. Bulatović ОN FUNCTION AND USE OF THE “STOVE MODEL” FROM THE SITE

OF EARLY BRONZE PERIOD IN THE CENTRAL BALKANS . . . . . . . . . . . . 67Dragan Milanović, Petar MilojevićLATE NEOLITHIC SITES IN HE AREA OF ALEKSINAC: NATURAL

ENVIRONMENT AND ECONOMY POTENTIALS. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73Slaviša Perić, Đurđa Obradović, Olga Perić REVISONAL ARCHAEOLOGICAL EXCAVATIONS IN THE NEOLITHIC

ITE SLATINA TURKISH FOUNTAIN IN DRENOVAC NEAR PARACIN. . . . 83Julka Kuzmanović– CvetkovićPLOČNIK – LIVE PAST. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87Igor JovanovićSOME METAL OBJECTS FROM THE PRE-HISTORICAL COLLECTION OF THE

MUSEUM OF THE MUSEUM OF MINING AND METALLURGY IN BOR. . . . . . 93

II RESEARCH OF THE BALKAN CULTURES

Ivica TodorovićCONTEMPORARY PERSPECTIVES OF THE RESEARCHES INTO

ETHNOGENETIC PROCESSES IN EASTERN SERBIA – An illustrational cross section with an emphasis on new possibilities . . . . . . . . . . . 109

10


Olivera VasićPARTICULARITIES OF PERFORMING THE DANCE „POLOMKA“ IN SERBIA. . 127

III ТHEORETICAL AND METHODOLOGICAL DOUBTS IN RESEARCH

AND INTERPRETATION OF THE FOLK CULTURESreten PetrovićTIMACO MAIORI AND TIMACO MINORI AS UPPER AND LOWER TIMOK . 143Nedeljko BogdanovićHOMELAND IDIOM AS A CONSTRUCTIVE FACTOR OF ONOMASTICA. . . . 153

CHRONICLESReviews and retrospectivesBooks that deserve to be welcomedCrna Reka, Settlement, Origin of Inhabitants, Customs, reprint edition,

JP Službeni glasnik, SASA, book 22, Belgrade 2012 (Ljubiša Rajković Koželjac) . 161Тimok, Zaglavak, Budžak, Svrljig, Settlements, Rituals, reprint edition,

JP Službeni glasnik, SASA, book 23, Belgrade 2012 (Ljubiša Rajković Koželjac). . 162Books on folk speeches as cultural progenyRadosav Stojanović: Dictionary of Crna Trava, Institute of Serbian Language,

SASA, Belgrade 2011 (Ana Savić Grujić). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163Nedeljko Bogdanović: Poetical Dictiionary of Gordana Todorovic, Аletra,

Belgrade 2011 (Marija Mitić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165Slavoljub Videnović: Our Ravno Bucje, 1–2, Narodna biblioteka “Njegoš“,

Knjaževac 2012 (Nedeljko Bogdanović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166Branisalv Stojadinović: Inn life in Knjazevac between the two world wars;

Narodna biblioteka “Njegos“, Knjaževac 2012 (Nedeljko Bogdanović) . . . . . . 167Dragan Lilić: Lexical Items and Phraseology in Prose of Slobodan Džunić, Faculty

of Philosophy in Kosovska Mitrovica, 2012 (Slađana Stepanović Nikolić) . . . . . . . 168Vladeta R. Košutić: While the Solun Soldiers were Telling, Čigoja štampa,

Belgrade 2011 (Jelena Mladenović). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169Two books “iz torlačiju“Slaviša Cvetković Tales from Torlačiju (2010), and Ljiljana Petrović Torlacce

Inconveniences (2012); Zavičajno društvo Timočana-Torlaka Minićevo (Nedeljko Bogdanović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170

Milan Milosavljević: Economy of the county of Knjaževac of the 20th century, Narodna biblioteka “Njegoš“, Knjaževac 2012 (Nedeljko Bogdanović) . . . . . . 171

Decisions of the Ethno-Cultural Workshop. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172New associates in the Ethno-Cultural Annuals . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172In memoriam: Tomislav Petković (1935–2012) (Sreten Petrović) . . . . . . . . . . . . . . 173Sponsors . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175

11

Предговор

У XVII свесци Зборника доносимо репрезентативан блок радова као резул-тат археолошких истраживања на простору источне Србије. Један број текстова односи се на најновија истраживања Timacum Maius-а код Сврљига. Истраживачи локалитета Timacum Maius, археолози: др Владимир П. Петровић и мр Војислав Филиповић, из Београда, заједно са Славишом Миливојевићем, проф. физи-ке, из Сврљига, објавили су репрезентативну, богато илустровану монографију (на српском и француском језику): Сврљишка област у праисторији, антици и средњем веку; La région de Svrljig en Serbie Orientale – préhistoire, antiquité et moyen âge (2012), у којој су, поред осталог, приказани и досадашњи резултати на овом археолошком комплексу Тимакум Мајус код Сврљига. У наредној свесци Зборника биће изложени резултати ове монографије. Тој теми припадају још два рада. Један је посвећен остацима животиња са тога локалитета код Сврљига, и при томе се ослања на већ обављена досадашња истраживања Timacum Maius-а. Други прилог на прегледан начин обавештава о прикупљеним подацима (у времену: 1933–1934) о археолошким налазиштима на подручју Сврљишког среза између два рата а у ондашњој Моравској бановини.

Групи прилога који обухватају подручје Књажевца припадају, такође, два рада; први је посвећен анализи погребног култа, са ослонцем на налазе са касноантичке некрополе у Равни (Тимакум Минус – Timacum Мinus), а други се бави стањем пољопривреде у антици у долини Белог Тимока, од Књажевца према Зајечару.

У Зборнику је и рад о војним лекарима у Горњој Мезији, а у склопу разматрања прилика у старом Наису (Нишу). Исто тако, овде је и истраживање посвећено функцији и намени „модела пећи“ са локалитета раног бронзаног доба на централ-ном Балкану. Читалац ће се упознати и са резултатима анализе каснонеолитских локалитета у Алексиначкој котлини. Препоручујемо и занимљив прилог посвећен ревизионим археолошким ископавањима на неолитском налазишту Слатина – Тур-ска чесма у Дреновцу код Параћина.

Од посебног значаја је и то да се у Зборнику по први пут објављује рад који пре-гледно говори о светски значајном археолошком налазишту у Плочнику код Прокупља, где су пронађени остаци неолитског насеља као и педесетак бакарних артефаката. На овом простору Србије, на размеђи V и VI миленијума пре н. ере, становници су већ прерађивали металну руду, правили алатке од метала, чиме је оглашен почетак метал-ног доба. Зборник објављује и рад у коме се, такође, анализирају метални предмети који представљају део праисторијског материјала археолошке збирке Музеја у Бору.

12

У блоку тема о балканским културама, доносима два рада. Први је посвећен могућностима нових истраживања порекла становништва источне Србије, у ширем контексту проучавања Србије и српског етноса, при чему се имају у виду пре свега компаративна етнолошка и генетска истраживања. Други рад је из етномузикологије у коме се разматрају специфичности извођења игре ,,поломка“ на читавом простору Србије.

У групи радова који су посвећени отвореним теоријским и методолошким не-доумицама, доносимо прилог у коме се проблематизује питање већ устаљенога пре-вода термина Timaco Maiori (Timacum Maius) и Timaco Minori (Timacum Minus) у формама: ,,Велики“, односно ,,Мали“ Тимок. Аутор је, на основу лингвистичких разлога, уз уважавања устаљене локалне говорне праксе, најзад просторне позиције коју заузимају насеља везана за ова два Тимока, дао аргументе за тезу да поменуте термине, данас Сврљишког и Белог Тимока, треба превести као ,,Горњи“ и ,,Доњи“ Тимок. Са овим радом је компатибилан и други текст у овој рубрици: Завичајни иди-ом као конструктивни фактор ономастици. Аутор наглашава како народ именује простор на коме живи на основу свога искуства, спознања, и језика, а да се, за-тим, често у комуникацији на вишем нивоу (школа, службена евиденција, научна публицистика) врше непримерена прилагођавања локалног идиома стандардном језику. Он указује на потребу да се у научним текстовима поштује локални систем именовања.

У Хроници, у рубрици Осврти и прикази дат је преглед најновијих етно-културолошких публикација у источној Србији.

Ова свеска Зборника публикована је захваљујући потпори наших преду-сретљивих донатора, у првом реду Фабрике вијака МИН-ДИВ из Сврљига, као и дугогодишњег спонзора ,,Златни Тимок“, такође из Сврљига.

Корисно обавештење читаоцима. Према одлуци Савета и Управног одбора Етно-културолошке радионице, а на предлог Редакције Зборника, почев од XII све-ске, Етно-културолошки Зборник се у целини налази на сајту и тако постаје до-ступан најширем кругу заинтересованих читалаца. Адреса на коју се Зборник може наци је: www.kcsvrljig.rs.

Сретен Петровић Раде Милојковић


13

I АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА

Нови резултати археолошких истраживања локалитета Timacum Maius код Сврљига ... ЕКЗб. XVII (2013)

15

Владимир П. Петровић, Балканолошки институт САНУ УДК 904:930.85(497.11–11) Војислав Филиповић, Археолошки институт САНУ

НОВИ РЕЗУЛТАТИ АРХЕОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА TIMACUM MAIUS КОД СВРЉИГА

ТОКОМ 2012. ГОДИНЕ

У раду су представљени резултати археолошких истраживања из 2012. године. Том приликом реализована су нова истраживања на локалитету Timacum Maius код села Нишевца, и започето је ископавање великог античког објекта за које се испоставило да представља римско купатило. Такође, током овогодишње кампање изведено је чишћење римске виле на локалитету Румењак у селу Преконога, површине преко 200 m2. Кључне речи: Сврљиг, „Timacum Maius“, археолошка ископавања, римске терме, хипо-кауст, римска вила, Румењак.

IНа подручју села Нишевац надомак Сврљига, у долини реке Сврљишки Ти-

мок, настављена су археолошка истраживања и током 2012. године.1 Археолошка истраживања на овом локалитету започета су 2008. године,2 када је истражен сег-мент објекта са остацима зидног грејања (сонда 1),3 а у кампањи 2009. године из-вршено је сондажно археолошко истраживање (сонда 2 и 3), на простору удаљеном око 40 m североисточно од сонде 1. Током 2010. и 2011. године у целини је истражен луксузни римски објекат, откривен 2008. године.4

Идеја ових истраживања је да се на најбољи могући начин региструју и анализирају остаци пространог античког насеља за које се сматра да би могло бити станица Timacum Maius на римском путу Lissus – Naissus – Ratiaria, који је повези-вао Јадранско море са Дунавом.5 Овај магистрални друм је у антици представљао најкраћу везу јадранских лука, са рудама богатим областима централног Балкана, дакле, са подручјем града Naissus-а одакле је настављао у правцу североистока пре-ма Ratiaria-ји, код данашњег Арчара у Бугарској. На основу података које доноси чувени антички итинерар, Појтингерова табла, Timacum Maius је прва станица на деоници римског пута од Naissus-а према Ratiaria-ји.

1 Археолошка истраживања организује Балканолошки институт САНУ у сарадњи са Завичајном музејском збирком у саставу Центра за туризма, културу и спорт, Сврљиг, а реа-лизована је уз финансијску помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије и Општине Сврљиг. Ове године у археолошкој екипи поред неколико студената археологије из Србије, учествовала су и два студента докторанда из Француске (Универзитет у Бордоу).

2 Петровић, Филиповић и Миливојевић 2012, 95 и даље са комплетном литературом.3 Petrović and Filipović 2009, 47–58.4 Петровић и Филиповић 2011, 145 и даље.5 Петровић 2007.

Владимир П. Петровић, Војислав Филиповић

16

Током кампање археолошких истраживања 2012. године на локалитету је из-вршено археолошко истраживање површине од око 80 m2. Том приликом, на лока-литету крај села Нишевац откривен је потпуно нов објекат, који се сасвим извес-но може определити као римско купатило (thermae). Реч је о већој, добро зиданој грађевини откривене површине од око 70 m2, за сада са две истражене просторије, која садржи ретка архитектонска решења у римској архитектури на тлу Србије, по-пут уграђених кружних тубула у масу зида повезаних са системом подног грејања – хипокауста. Поред тубула кружног пресека откривени су и фрагменти тубула четвртастог пресека који су вероватно били причвршћени малтером или метал-ним кукама за зидну масу. Такође су регистровани и остаци таванице објеката у виду крупних комада малтера са отисцима трске који су током деструкције читавог објекта упали у хипокаустну шупљину. Неколико уломака малтера пронађених при истраживању објекта садрже и трагове црвенкастог пигмента па се претпоставља да су зидови објекта могли да буду и фреско декорисани. Поред просторија са хипо-каустом, регистроване су и две простране каде обложене хидрауличним малтером. С обзиром на то да субструктура ових басена не садржи трагове хипокауста изгле-да да се они могу тумачити као хладне купке (frigidaria). Нажалост, иако у основи добро сачуване, обе каде су делом грубо оштећене мелиорационим радовима који су недавно вршени на широј зони леве обале Сврљишког Тимока, те се њихове укупне димензије не могу са сигурношћу утврдити. Поред остатака архитектуре откривен је и већи број покретних налаза (сребрна апликација, новац, бронзани предмети, коштани предмети, керамика, гвоздени предмети, стакло, животињске кости). Покретни материјал регистрован унутар просторија са хипокаустом (кера-мика, животињске кости, нумизматички налази...), упућује на то да је током позне антике објекат изгубио примарну намену и да је коришћен као стамбени простор. Тренутно нема елемената који би одредили време подизања објекта, али се на осно-ву сличних архитектонских решења на репрезентативном објекту са тубулима чини да су у релативно блиском хронолошком односу (почетак II века).

IIТакође, у сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе Ниш, изведено је

чишћење локалитета, тј. римске виле са хексагоном од белог мермера, на локали-тету Румењак у селу Преконога, површине преко 200 m2. Том приликом уклоњена је већа количина ниског растиња, шибља и младица дрвећа које су расле на зидо-вима и подовима овог изузетног објекта. Након чишћења извршена је заштита дела објекта геоплатном и ситним песком. Надамо се да ће током наредних кампања бити могуће у целини истражити овај објекат.

* * *Резултати археолошких истраживања у протеклих пет година указују на важ-

ност и разуђеност римског насеља за које верујемо да представља Timacum Maius. Откривањем трагова урбанизације, комуникација, луксузног објекта, терми и покрет-ног археолошког материјала, региструју се обриси, значај и хронологија насеља у Ни-шевцу. Исто тако, на основу прелиминарних резултата геомагнетских снимања јасно је

Нови резултати археолошких истраживања локалитета Timacum Maius код Сврљига ... ЕКЗб. XVII (2013)

17

да се на локалитету јасно издвајају трагови планског развоја насеобинских структура. Наставком археолошких истраживања која свакако имају јасну перспективу и која би захватила шири простор, у временима која следе, утврдиће се границе и различити сек-тори насеља. У претходним радовима,6 разматране су могућности и изношени бројни аргументи који указују на то да се станица Timacum Maius налазила на простору антич-ког локалитета Калница у атару села Нишевац надомак данашњег Сврљига.

ЛитератураПетровић, П. В. 2007. Дарданија у римским итинерарима, Београд: Балканолошки институт

САНУ.Petrović, P. V. and Filipović, V. 2008. Newly-discovered Traces of the Roman Naissus-Ratiaria

Road and the Problem of Locating Two Timacum stations, Balcanica XXXVIII, 29–43.Petrović, P. V. and Filipović, V. 2009. The Location of the Timacum Maius Station on the Roman

Road Lissus-Naissus-Ratiaria: New Archaeological Research, Balcanica XXXIX, 47–58.Petrović, P. V. and Filipović, V. 2010. The Roman Station Timacum Maius (?): Evidence of

Urbanization and Communications, Balcanica XL, 25–30.Петровић, П. В. и Филиповић, В. 2011. Историјат археолошких истраживања Сврљига и ре-

зултати нових археолошких истраживања на локалитету Timacum Maius (2010. година). Етно-културолошки зборник XV, 145–154.

Петровић, П. В., Филиповић, В. и Миливојевић, С. 2012. Сврљишка област у праисторији, антици и средњем веку. Београд.

Сл. 1. Римска вила у Румењаку, село Преконога

6 Petrović and Filipović 2008, 29–43; Idem. 2009, 47–58; Idem. 2010, 25–30; Петровић, Филиповић и Миливојевић 2012, 75 и даље.

Владимир П. Петровић, Војислав Филиповић

18

Сл. 2. Тимакум Мајус, део откривених терми

Vladimir P. Petrović, Vojislav FilipovićNEW RESULTS OF THE ARCHAEOLOGICAL RESEARCH OF THE SITE

ТIMACUM MAIUS NEAR SVRLJIG DURING 2012

This paper is on the results of the new archaeological research in 2012, at the site Timacum Maius near the village Niševac, and excavation of the great antique object has started, and the ob-ject is a Roman bath. Also, cleaning of the Roman villa, more than 200 m2 done.

Остаци животиња са локалитета Нишевац – Timacum Maius код Сврљига ... ЕКЗб. XVII (2013)

19

Ивана Стојановић УДК 59(093)”63”:930.85(497.11–11)Археолошки институт САНУ

ОСТАЦИ ЖИВОТИЊА СА ЛОКАЛИТЕТА НИШЕВАЦ – TIMACUM MAIUS КОД СВРЉИГА 1

У раду су приказани резултати анализе животињских костију са досадашњих истраживања, изведених у периоду 2009–2012. година на локалитету Нишевац – Тима-кум Мајус. У узорку фауне доминирају остаци домаћих животиња (говече, овца, коза, свиња, коњ и пас), док су остаци дивљих (јелен, срна, дивље говече, дивља свиња, зец) заступљени у знатно мањем броју. На основу степена фрагментације, састава фауне, заступљености скелетних елемената, старосне структуре и трагова тафономских про-цеса, закључено је да највећи део фауне пронађене на локалитету Нишевац – Тимакум Мајус представља остатке хране.Кључне речи: Нишевац – Timacum Maius, животињски остаци, састав фауне.

На подручју села Нишевац надомак Сврљига, већ пет година трају системат-ска археолошка истраживања већег римског насеља, за које се сматра да би могла бити станица Timacum Maius на римском путу Lissus – Naissus – Ratiaria.2 Архео-лошка истраживања на овом локалитету започета су 2008. године, када је истражен сегмент објекта са остацима зидног грејања,3 а у кампањи 2009. године извршено је сондажно истраживање на простору удаљеном око 40 m североисточно од по-менутог објекта, где су регистровани канали за одвод отпадних вода и нека врста ђубришта која је датована у период III-IV века н.е.4 Током кампање 2010. и 2011. године откривена је грађевина која је поседовала хипокаустни систем загревања по-дова и зидова, а на основу нумизматичких налаза објекат је настао у првој половини II века н.е. и био је у употреби све до варварских најезди крајем IV века. У кампањи 2012. године, започето је са истраживањем потпуно новог објекта – римског купа-тила. У две просторије са хипокаустом регистровани су покретни налази (керамика, животињске кости, новац, гвоздени предмети итд.) из периода IV века, када је ова просторија коришћена као стамбени објекат.5

У овом раду приказани су резултати анализе животињских остатака при-купљених током истраживања локалитета Нишевац – Timacum Maius у периоду 2008–2012. година.

1 Рад је резултат рада на пројекту „Археологија Србије: културни идентитет, инте-грациони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије“ (177020), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

2 Петровић, Филиповић и Миливојевић 2012, 75 са комплетном старијом литературом.3 Petrović and Filipović 2009, 47–58.4 Петровић, Филиповић и Миливојевић 2012, 99.5 Види рад Петровић и Филиповић у овој свесци.

Ивана Стојановић

20

Материјал и методеТаксономска идентификација остатака фауне утврђена је на основу литерату-

ре6 и упоредне збирке Лабораторије за Биоархеологију Филозофског факултета у Бе-ограду. Као метод квантификације за приказивање заступљености врста коришћен је број идентификованих примерака (БОП). Метричке анализе код довољно очу-ваних примерака извршене су по стандардизованом систему A. v. d. Driesch.7 За израчунавање висине гребена животиња, коришћени су утврђени индекси (Matolsci 1970 и Kieswalter 1888). Старост животиња у тренутку смрти процењена је на осно-ву избијања и трошења зуба, као и на основу степена сраслости епифиза на елемен-тима посткранијалног скелета.

Резултати истраживања и дискусијаТоком ископавања 2008–2012. године на локалитету Нишевац – Timacum Maius,

пронађено је укупно 998 животињских костију. Примерци су веома добро очувани, различитог степена фагментованости, док су целе кости присутне, али изузетно ретке. Већина костију је разломљена на ситније комаде, ради лакше манипулације и припремања хране. До нивоа врсте било је могуће определити 181 примерак. У узорку је идентификовано 11 врста животиња – шест домаћих и пет дивљих (Табела 1): домаће говече (Bos taurus) овца (Ovis aries), коза (Capra hircus), домаћа свиња (Sus domesticus), коњ (Equus caballus) пас (Canis familiaris), дивље говече (Bos primigenius), јелен (Cervus elaphus), срна (Capreolus capreolus), дивља свиња (Sus scrofa) и зец (Lepus europeus). По броју одређених примерака, домаће животиње су знатно бројније од дивљих – 91.7:8.3 %. Најзаступљенија домаћа врста је говече са 34.8%, следе овца/коза са 25.3%, свиња 19.1%, коњ 12.9% и пас 0.6%. Од дивљих врста најбројнији су остаци јелена 4.5%, потом срна и дивља свиња које се јављају у истом проценту 1.1%, док је зец представљен само са једним примерком. Дивље говече је у овом фаунистичком скупу представљено са два изолована зуба.

Поред остатака сисара, у узорку је пронађено и шест костију птица и једна фрагментована љуштура маринске шкољке, без трагова обраде.

Састав сисарске фауне са локалитета Нишевац – Timacum Maius веома је сличан са истовременим налазиштима на којима је вршена анализа животињских остатака. Учешће домаћих врста у фауни је у римским провинцијама много веће од дивљих. Од домаћих врста, говече је обично на првом месту, а за њим се смењују овце, козе и свиње у односу који варира. Ове четири домаће врсте чине најзначајнији извор меса у исхрани становништва. На локалитетима овог периода јављају се и остаци коња, паса и кокоши у различитом проценту. На основу малог броја примерака дивљих животиња у фаунистичким узорцима, сматра се да је лов у овом периоду био од малог значаја. Најчешће ловљене врсте биле су јелен, срна, дивља свиња, док су у саставу фауне у зависности од локалитета присутне и следеће врсте: дивље говече, вук, зец, птице, рибе и др.8

6 Schmid 1972; Hillson 1996.7 Driesch 1976.8 Блажић 1993; Блажић1995; Блажић 1999–2000; Bökönyi 1976; Vuković 2007–2008;

Недељковић 1997.


21

Таксон2008. Сонда

1

2009.Сонда

22011/2012. Укупно Укупно

%

БОП Bos taurus (домаће говече) 10 10 42 62 34.3Ovis/Capra (овца/коза) 6 5 34 45 24.9Sus domesticus (домаћа свиња) 9 3 23 35 19.3Equus caballus (коњ) 1 / 8 9 4.9Equus sp. 7 / 7 14 7.7Canis familiaris (пас) / / 1 1 0.6Bos primigenius (дивље говече) / / 2 2 1.1Cervus elaphus (јелен) 2 2 4 8 4.4Capreolus capreolus (срна) / / 2 2 1.1Sus scrofa (дивља свиња) / / 2 2 1.1Lepus europaeus (зец) / / 1 1 0.6Укупно 35 20 126 181 100

Табела 1. Заступљеност различитих таксона животиња пронађених на локалитету Нишевац – Timacum Maius, кампање 2008–2012.

(БОП = број одређених примерака)

Домаће животињеГовече (Bos taurus)Остацима врсте Bos taurus припада 34.3% идентификованих примерака. Од

скелетних елемената најзаступљеније су дуге и метаподијалне кости, а у већем броју се такође јављају и фаланге и изоловани зуби. Поред ових делова скелета, пронађена су и два већа фрагмента рогова. На основу дужине две целе метакарпалне кости у узорку, могла је бити процењена висина гребена, која износи 117,74, односно 122 cm.9 Висина гребена говеда за овај период је у великом распону од 104,65 до 139,54, при чему средња вредност износила 124,95 cm, према Залкину (1960).10 На основу великог узорка са римског града у Панонији (Tác-Gorsium) Бекењи је издвојио две расе, са висином гребена мањом од 120 cm и другу, са крупнијим јединкама, које су увежене из Италије, са висином гребена преко 125 cm.11 Стога би процењена ви-сина гребена домаћег говечета са локалитета Нишевац – Timacum Maius одговара-ла ситнијим јединкама, вероватно аутохтоног порекла. Старосна структура говеда указује на то да су ове животиње најчешће биле коришћене за исхрану у другој и трећој години. Веома мали број примерака припада јединкама млађим од 18 месеци, док се за само неколико може рећи да су адултне доби, старости преко три године.

9 Индекс према Matolsci, 1970.10 Блажић 1999–2000, 336.11 Bökönyi, 1984: 28.


22

Oвца (Ovis aries) и коза (Capra hircus)По броју одређених примерака, остаци овикаприна (овце и козе) су након говечета

најзаступљенији на овом локалитету. Најбројнији су изоловани зуби, са мандибулама, док су дуге, метаподијалне и кратке кости равномерно заступљене у мањем броју. Не-колико већих фрагмената рогова различитих јединки нађено је у узорку. Није пронађена ниједна цела кост овце или козе, тако да није могла бити израчуната висина гребена код ових врста. На основу избијања и трошења зуба, као и степена сраслости епифиза дугих костију, утврђено је да је највећи број примерака овце/козе старости преко 16 ме-сеци. За само неколико примерака се може рећи да су припадали јединкама млађим од 12 месеци, а такође мањи број указује и на јединке старије од три године. Оваква струк-тура упућује на то да су овце и козе гајене пре свега због меса, док присуство старијих јединки указује и на коришћење секундарних производа.

Домаћа свиња (Sus domesticus)Домаћа свиња је у узорку са локалитета Нишевац – Timacum Maius на трећем

месту по учесталости, са 35 примерка (19.3%). Од скелетних елемената најбројнији су изоловани зуби, заједно са горњим и доњим вилицама. Фрагменти дугих костију такође се јављају у већем броју, док су метаподијалне и кратке кости заступљене са малим бројем фрагмената. Примерци свиња јувенилне старости (до годину дана) су изузетно ретки, док су најбројнији они од јединки старости 12–24 месеца, што указује на то да се свиња у исхрани најчешће користила у другој и трећој години живота. Само један примерак може се приписати јединки старијој од три године.

Коњ (Equus caballus)Утврђено је да девет примерака припада коњу, док за 14 није било могуће

одредити врсту, с обзиром на то да се у овом периоду јављају и магарци и муле, те да има потешкоћа у разликовању њихових остатака.

Од скелетних елемената који су приписани коњу, најбројнији су зуби, док су тибија, скапула и хумерус заступљени са по једним примерком. Очуване су и две целе метакарпалне кости, које су послужиле за утврђивање висине гребена, која је процењена на 141 cm на једном примерку, односно 150 cm на другом.12 Према ре-зултатима истраживања на овом простору издвојене су две групе, које се разликују по висини гребена – од 112 до 133 cm и 142 до 150 cm. Претпоставља се да прва група представља мале келтске коње које су Римљани затекли на овим просторима, а друга нову расу римских побољшаних коња (Блажић 1993, Врањ, 73).13 Према овој подели, примерци са налазишта Нишевац – Тимакум Мајус би припадали крупнијој раси, која се налази у распону варијација римских коња.

На основу очуваних секутића било је могуће утврдити старост једне јединке коња на пет до шест година.

На једној метакрпалној кости дошло је до осификације међукоштаног лига-мента. Иако не треба искључити могућност да је ово стање настало природним процесом, оно се највероватније може везати за интензивно коришћење животиње за јахање и/или вучу терета.14

12 Индекс према Kiesewalter 1888.13 Блажић 1993, 73.14 Daugnora and Thomas 2005, 72–73.


23

Пас (Canis familiaris)У узорку са локалитета Нишевац – Timacum Maius пронађен је само један изо-

лован зуб пса. Ради се о горњем сталном првом молару, који указује на то да је јединкa била старија од пет месеци.

Дивље животињеОстаци дивљих животиња чине 8.3% фауне са локалитета Нишевац – Timacum

Maius.По броју одређених примерака, најзаступљенија дивља врста је јелен (4.4%

идентификованих примерака). Остаци јелена су у овом узорку представљени са че-тири кратке (два астрагалуса и две фаланге), три метаподијалне и једном дугом кости.

Са локалитета потичу само два зуба дивљег говечета за које се на основу ис-трошености зуба и ресорбције корена може рећи да су припадали једној одраслој, старијој јединки.

Од осталих дивљих врста животиња пронађене су по две кости срне и дивље свиње, као и једна цела кост зеца (метатарзус).

Укупно 66 фрагмената (6.6% примерака) има више или мање изражене трагове касапљења, који су настали током процеса дезартикулације и филетирања. Они се налазе већином на дугим/метаподијалним костима, а у мањој мери констатовани су и на ребрима и кратким костима и врло ретко на кранијалним. Примерци са траго-вима касапљења углавном припадају крупним сисарима. Најчешће се јављају тра-гови у виду дужих или краћих уреза, који потичу од ножева, а нешто ређе и трагови одсецања, настали употребом секире.

Трагови глодања, присутни само на 31 примерку (~ 3% од укупног броја при-мерака), потврђују присуство паса у насељу, иако је у узорку пронађен само један зуб ове животиње.

Кости са траговима горења су малобројне и чине 4.7% укупног броја при-мерака. Оне су углавном нагореле, док само ретки фрагменти показују изложеност изразито високој температури.

Опис фауне из сонде 2 (2009. г.)У претходном делу рада, цео узорак фауне из кампања 2008–2012. године по-

сматран је заједно, али ћемо се кратко осврнути на фауну из контекста који потиче из сонде 2 (ископавања 2009. године). Ради се о већој површини ситнијег, густо и неправилно наслаганог кречњачког камења, која је заузимала простор од 7.5 m², на чијој површини је регистрован велики број уломака керамике и животињских костију.15

У овом контексту до нивоа врсте било је могуће определити 20 примерака. Најбројнији су остаци говечета, док мали број примерака потиче од овце, козе, домаће свиње и јелена. У односу на друге налазе са овог локалитета, приметно је да се од дивљих животиња јавља само јелен, као и да остаци коња недостају. На осно-

15 Петровић, Филиповић и Миливојевић 2012, 99.


24

ву најзаступљенијег елемента, израчунат је минималан број јединки, који износи: говече (2), овца/коза (2), свиња (1) и јелен (1).

Трагови касапљења уочени су на шест примерака. Ради се најчешће о дугим костима крупних сисара, са траговима у виду дугих и кратких уреза, као и трагови-ма одсецања, насталих током дезартикулације и филетирања.

На основу састава фауне, скелетних елемената и трагова касапљења, можемо рећи да остаци животиња из сонде 2 представљају остатке хране.

Анализом остатака фауне са локалитета Нишевац – Timacum Maius утврђено је да су домаће животиње далеко заступљеније од дивљих, при чему су, међу домаћим врста-ма, најбројнији остаци говечета. Сличан састав и дистрибуција врста могу се пратити и на другим истовременим локалитетима на нашем простору. Иако је узорак са овог локалитета мали (БОП=181) и даје основне податке о врстама животиња које су се ко-ристиле у исхрани, може се претпоставити да је начин живота становника био усмерен ка узгајању животиња, а да су се дивље животиње ретко ловиле. Ипак, с обзиром на то да је у области Сврљига заступљен широк спектар дивљих животиња – вукови, лиси-це, јазавци, куне, срне, дивље свиње, јелени, зечеви и веверице, а до средине XX века сретали су се медведи и рисови16, њихов мали број у узорку фауне може бити условљен величином и природом до сада истражене површине.

Т. I. 1. Фрагмент рога домаћег говечета, 2. Фрагмент мандибуле домаћег говечета,

3. Метакарпус коња, 4. Фрагмент мандибуле домаће свиње, 5. Фрагмент метатарзуса јелена, 6. Фаланга јелена.

16 Петровић, Филиповић и Миливојевић 2012, 25.


25

ЛитератураБлажић, С. 1993. Остаци животиња са локалитета Врањ 1991. године, Рад војвођанских

музеја 35, Нови Сад, 71–78.Блажић, С. 1995. Остаци животињских врста са локалитета на траси ауто-пута кроз Срем, у:

Археолошка истраживања дуж ауто-пута кроз Срем, Нови Сад, 331–346.Блажић, С. 1999–2000. Остаци животиња са налазишта од IV до X века у Банату и Бачкој,

прелиминарни извештај. Гласник Српског археолошког друштва 15–16, 333–342.Bökönyi, S. 1976. Остаци животињских костију у Думбову – локалитету у Фрушкој гори из

римског царског периода. Прелиминарни извештај, Грађа за проучавање споменика културе Војводине VI–VII, Нови Сад, 49–51.

Bökönyi, S. 1984. Animal husbandry and hunting in Tác-Gorsium, The vertebrate fauna of a Roman town in Pannonia, Stud.Arch. 8, Budapest, 1–124.

Von den Driesh, A. 1976. A guide to the measurement of animal bones from archaeological sites, Cambridge, Mass.: Harvard University Peabody Museam.

Vuković, S. 2007–2008. Ostaci životinja sa jugozapadnog dela antičke lokacije Privoj na Viminacijumu, Arheologija i prirodne nauke 3–4, 83–108.

Daugnora and Thomas 2005, Horse burials from Middle Lithuania: a paleopathological investigation. Diet and Health in Past Animal Population, Current research and future directions, Oxbow Books, 68–74.

Kieswalter, L. 1885. Skelettmessungen am Pherde, Diss. Leipzig. Matolsci, J. 1970. Historische Erforschung der Korpergrosse des Rindes auf Grund von ungarischen

Knochenmaterial. Zeitschr. f. Tierzuchtg. u. Zuchgsbiol., 87, 2, 137.Недељковић, Д. 1997. Остаци животињских костију са локалитета 80 Сирмијума (1996), Пре-

лиминарни извештај. Зборник Музеја Срема 3, Сремска Митровица, 37–46. Petrović, P. V. and Filipović, V. 2009. The Location of the Timacum Maius Station on the Roman

Road Lissus–Naissus–Ratiaria: New Archaeological Research, Balcanica XXXIX, 47–58.Петровић, П. В., Филиповић, В. и Миливојевић, С. 2012. Сврљишка област у праисторији,

антици и средњем веку, Београд.Schmid, E. 1972. Atlas of Animal Bones: for prehistorians, archaeologists and quaternary

geologists. New York: Elsevier. Hillson, S. 1996. Mammal bones and teeth: an introductory guide to methods of identification,

Institute of Archaeology, University College London.

Ivana StojanovićREMAINS OF ANIMALS AT THE SITE NISEVAC – TIMACUM MAIUS

NEAR SVRLJIG

This paper is on the results of the analysis of animals’ bones from the research being done in the period 2009 – 2012 at the site Niševac – Timakum Majus. The sample of fauna represents the remains of domestic animals (ox, goat, pig, horse and dog), and the remains of wild animals are (deer, roe, wild ox, wild boar, rabbit) are not so much exposed.

Поводом осамдесет година систематских рекогносцирања ... ЕКЗб. XVII (2013)

27

Гордана Јеремић УДК 904:912.32(497.11–11)Археолошки институт САНУ 1

ПОВОДОМ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА СИСТЕМАТСКИХ РЕКОГНОСЦИРАЊА ТЕРИТОРИЈЕ ОПШТИНЕ СВРЉИГ

– Необјављени подаци за топографску карту области

Током 1933. и 1934. године, захваљујући залагању Адама Оршић Славетића, чиновни-ка управе Моравске бановине у Нишу, Министарство просвете Краљевине Југославије, преко просветних реферата одређених срезова, покренуло је обиман посао прикупљања података о археолошким налазиштима и налазима на територији већег броја срезова Моравске бановине, који су потом достављени Музејском друштву у Нишу. Податке на терену и од мештана сакупљали су управитељи школа, председници општина и судова, који су том приликом добили детаљна упутства за што квалитетнији рад. За сврљишки срез сакупљено је 60 докумената за 25 насеља, од којих 3 нису имала археошка на-лазишта и налазе. Обиласцима терена и бележењем изјава мештана, прибављени су подаци о 65 потенцијалних налазишта у 22 насеља, који углавном носе карактеристич-не називе: Црквиште, Селиште, Кулиште, Латинско гробље, Манастириште и друго. На појединим местима су регистровани остаци разрушених објеката, грађевински материјал, стари новац, латински натписи и друго. Кључне речи: Сврљиг, срез сврљишки, Адам Оршић Славетић, рекогносцирање, анти-ка, средњи век.

Територија општине Сврљиг представља значајну област у источној Србији, у горњем току Сврљишког Тимока, која обухвата Сврљишку котлину.2 Област се у највећем проценту протеже на брдске и планинске пределе, оивичене врховима Сврљишких планина на југу, Калафата на западу и Тресибабе на северу. Спада у ред неразвијених подручја са малим бројем градских насеља (Сврљиг) и 38 сеоских домаћинстава.3

Почеци бележења и проучавања археолошких трагова у сврљишком крају везују се за делатности археолога-аматера Стевана Мачаја, Јована Драгашевића, Феликса Каница, Јована Мишковића и историчара Милана Ђ. Милићевића, који су ове крајеве обилазили 60-их и 70-их година XIX века и забележили археолошке трагове од праисторијских епоха до средњег века.4 Појединачне споменике античког периода са ове територије објавили су Михаило Валтровић и Никола Вулић, али је

1 Текст је настао као резултат истраживања у оквиру пројекта Министарствa за про-свету и науку РС: Романизација, урбанизација и трансформација урбаних центара цивилног, војног и резиденцијалног карактера у римским провинцијама на тлу Србије (бр. 177007).

2 В. П. Петровић, В. Филиповић, С. Миливојевић, Сврљишка област у праисторији, антици и средњем веку, Београд 2012, 17.

3 В. П. Петровић, В. Филиповић, С. Миливојевић, нав. дело, 27. 4 В. П. Петровић, В. Филиповић, С. Миливојевић, нав. дело, 27–35, са старијом лите-

ратуром.

Гордана Јеремић

28

и поред тих података археолошка слика области била доста оскудна. Ова ситуација ће се изменити 30-их година XX века, када је започет обиман посао пописивања археолошких налазишта и предмета у приватним збиркама у сврљишком крају. Организатор и иницијатор посла био је Адам Оршић Славетић, чиновник Банске управе у Нишу, археолог-аматер и кустос новоустановљеног Историјско-етно-графског музеја у Нишу од 1932. године. У то време, област Сврљига је при падала сврљишком срезу, нижој управној јединици у оквиру Моравске бановине Краљевине Југославије. Цео подухват прикупаљања података на терену организовало је Министарство просвете Краљевине Југославије преко Краљевске банске управе 1933. и 1934. године. Школски надзорници и председници свих општина и судова добили су од Банске управе детаљна упутства о начинима пописивања локалитета и пронађених предмета. На овај начин створен је први детаљни попис налазишта и налаза у сврљишком крају.

У фонду документације Археолошког института у Београду налази се обимна документација са ових рекогносцирања, спроведених у више срезова Моравске бановине. За територију Сврљишког среза се везује 60 докумената за 25 насељених места, где су сарадници забележили све релевантне податке везане за археолошке остатке и стару топографију (сл. 1). Извештаји су писани нестручно, али веома прегледно, захваљујући детаљним упутствима из Министарства просвете којих су се аутори придржавали. Ови рукописи представљају драгоцен документ о топонимији сврљишког краја и налазима археолошких предмета са тог подручја у првој половини XX века. На основу ових записа, познато је 65 топонима, на којима су у већини случајева у конфигурацији терена или приликом земљаних радова регистровани грађевински материјал или остаци некропола, у 21 насељу, док се за места Давидовац, Дервен и Округлица у овим списима изричито наводи да нема остатака из прошлости.

Каталог налазишта и налаза БелоињеПредседник општине Црнољевице М. Милетић је о територији Белоиња

забележио постојање два локалитета – Селишта и Старог Жељова, на којима су се према предању налазила стара насеља, без других података.5

БурдимоНа основу распитивања код мештана, управитељ школе Љ. Ценић је начинио

извештај 1933. године, наводећи да у атару села није забележен ни један археолошки локалитет.6 У извештају председника општинске управе такође је забележено да се у атару села не наилази на „старе ствари“, али да постоје топоними Селиште и Црквиште.7 Наредне године начињен је нови табеларни извештај од стране председника општине др С. Николијевића, који даје детаљније податке за поменуте

5 Општина црнољевачка, Црнољевица, бр. 4383 од 11. јула 1934. године. Уп. напомену 61.

6 Основна школа бурдимска, Бурдимо, бр. 275 од 14. септембра 1933. године. 7 Суд општине бурдимске, Бурдимо, бр. 1686 од 9. октобра 1933. године.


29

топониме. Дакле, у Селишту (атар Стајковић Милића), 1 km источно од ондашпње општине, поред реке, нађен је стари новац; у Црквишту (Раденковић Арема), 2 km источно, на средини путне трасе, запажа се да је копана стара црква, као и остаци архитектуре8.

БучумУ извештају управитеља школе Р. Коцевића из 1933. године наводи се да школа

нема своју збирку предмета, али да се на удаљености око 1 km северозападно од села налази пећина, која у задњем делу има полукружно проширење у облику олтара, па га мештани називају црквом.9 Током 1934. године, у извештају председника општине С. Милуновића евидентирана су два налазишта у атару насеља: 1) Ровине (Јелена Б. Николића, и атара села), 200–300 источно где су постојали ровови од копања угља 1922. године, и 2) Црквиште (утрина која припада селу Тијовцу)10, на планини Честар 3 km од Тресибабе, где се види стари „Турски друм“.

Варош У извештају просветном референту, наводи се: да се јужно од села Вароши на

удаљености од 500 m, односно од општине на 800 m, налази Кулина, остаци старог Сврљиг-града, који датира још из римског доба.11 Град Сврљиг је на неприступачној каменој литици, где су људи налазили крхкотине од посуђа и других предмета. У то доба, 30-их година XX века на терену су биле видљиве две куле са малим отворима, као и зид који је био у стању рушења. Управитељ школе Бајо Б. Дедић наводи да је Сврљиг-град био познат још од доба Стевана Немање, који га је са Мађарима освојио.

На југозападној страни Сврљиг-града, на месту Бањица налази се „Црквиште познато као Лукина црква“, где је регистрована римска гробница зидана од опека, са већим бројем скелетних остатака покојника. Управитељ школе бележи да су становници Вароши и Нишевца казивали да је у гробници нађен оловни саркофаг, који више не постоји, јер су га мештани-ловци употребили за муницију за лов на зечеве и лисице. У подножју рушевина Сврљиг-града, са јужне, западне и североисточне стране, наилази се на остатке старих грађевина: кућишта, црквишта, а налазе се и комади римских опека. Око града је регистрована и некропола, нарочито код „саме карауле чувца бр. 10 на прузи код Бањице“, па и у самом Сврљишком Тимоку у обали, у профилима.

Управник школе указује на топоним Турско гробље (атар Драгољуба Крстића), на удаљености 300–400 m северно од града Сврљига. На путу који пролази северно од града Сврљига налази се „калдрмисано место Пазариште“, поред ког је Селиште (атар Вукадина Јеремијића и др.), док се северозападно од Селишта налази Џамијиште, где се вероватно налазила турска џамија. На Пазаришту се у близини извора налазе остаци керамичких водоводних цеви, дужине 0,50 m, који према предању потичу из турског доба. У извештају се помиње да је један

8 Општина бурдимска, Бурдимо, бр. 1235 од 20. јула 1934. године. 9 Основна школа „Краљ Александар“, Бучум, бр. 320 од 14. октобра 1933. године. 10 Суд општине бучумске, Бучум, бр. 1434 од 12. јула 1934. године. 11 Основна школа Варош, бр. 170 од 4. септембра 1933. године.


30

римски споменик уграђен као сполија у зиду воденице Илије Глишића из Нишевца, на месту званом „Бањица“. Текст је латински, који је године 1931. снимио проф. Никола Вулић и који је заинтересованом управитељу школе превео натпис, који гласи: „Своме богу Зевсу у знак благородности што је победио, подиже роб... – име нечитко“.12

Кулиште је на месту званом Влашко поље, данас утрина, на 3 km, западно, преко реке. На том месту види се стара зидина од кречњачког камена и већих цигала. Проналажене су у околини мале и веће парице из старих епоха. Приликом пољских, земљаних радова, многи мештани наилазе на остатке архитектуре – зидове, али и бунаре. У време прикупљања података још је био очуван назив топонима Римски бунар, на њиви Милојковић Александра из Вароши, који је бунар затрпао, да би могао да обрађује њиву. Мештани такође наилазе на доста бронзаног новца, међу њима и понеки златник. Нешто од новца завршило је код локалних јувелира. Током пролећа 1933. године пок. Тихомир Љубомировић, земљорадник из села Вароши, копајући „између две римске цигле нашао 35 комада бакарног новца“, који је предао доктору Миленку Хаџићу из Сврљига, за које се веровало да су из доба цара Константина. Међу појединачним налазима из Вароши, у извештају се помиње и случајни налаз крста, од непознатог материјала, тежине 2 kg, са угравираним грчким натписом, који је пронашао Александар Павловић, земљорадник из села Вароши 1928. год., приликом брања ђурђевка.

ГалибабинацУчитељ Ж. Русимовић у извештају 1933. наводи да у атару села Галибабинац

нису нађени зачајни историјски споменици,13 док се у допису председника судског већа помињу топоними Селиште (атар Н. Цветковића) као и Црквиште (атар Станојевић Милана) на 1 km јужно од општине са старим зидовима.14 Помиње се и Гробље. И у овом случају, на простору Селишта и Црквишта, зидови указују на остатке „богомоље“. Ови се топоними помињу и 1934. године у судском извештају.15

ГрбавчеУ допису председника општине М. Петковића (1933) наводи се пет карак-

теристичних топонима: Градац (500 m западно од онд. Општине) на брду, Кулиште (1 km северно) на брду, Селиште (1 km северно), крај потока, Гробишта (2.5 km југоисточно) и Црквишта. Но, нису забележени никакви налази.16 Наредне године

12 Дедикант споменика је, заправо, vir clarissimus, извесни L. Aurelius Iustnus. Споменик се данас налази у лапидаријуму Народног музеја у Нишу, инв. 127. Објављено: Н. Вулић, Сврљиг (Нишевци), Споменик СКА LXXV, други разред 58, Београд 1933, 72; P. Petrović, Naissus-Remesiana-Horreum Margi, Insriptions de la Mésie Supérieure, vol. IV, Beograd: Centre d’études épigraphiques et numismatiques de la Faculté de philosophie de l’Université de Beograd, 1979, 98, no. 62; В. П. Петровић, В. Филиповић, С. Миливојевић, нав. дело, 219.

13 Управа галибабинске основне школе, Галибабинац (Сврљиг), бр. 167 од 13. септем-бра 1933. године.

14 Суд општине галибабиначке, Галибабинац, бр. 1689 од 10. октобра 1933. године. 15 Суд општине галибабиначке, Галибабинац, бр. 1124 од 12. јула 1934. године.16 Општина грбавачка, Грбавче, бр. 1987 од 15. октобра 1933. године.


31

(1934), новопостављени председник општине Г. Ђурђевић помиње пет топонима (два Селишта, без помена Црквишта) и само за Градац наводи постојање старих зидина.17

ГулијанУправитељ школе М. Николић известио је начелство 1933. да у Гулијану

нису забележени археолошки налази и карактеристични топоними.18 Заменик председника општине С. Дојчиновић, међутим, наводи да га је управитељ у допису из исте године обавестио да у Гулијану постоји место звано Градац, на којем се налази Црквиште, док од сељака није сазнао да ли је нађено нешто од археолошких предмета.19 Наредне, 1934. године, иста личност из општине наводи два топонима, Тумбу (2 km југозап. од онд. Општине) и Црквиште (на брду Градац, 200 m источно), где је у то време било видљиво само камење, без других налаза.20

ГушевацЗа атар овог места недостају подаци из 1933. године, али из табеларног приказа

1934, који је сачинио председник општинске управе М. Марковић, сазнајемо да у самом месту постоје Селиште (Владимира и Живојина Вучића, на 1 km од онд. опш.), са остацима два бунара, и Црквиште (у атару села Периш, 6 km од онд. општ. Гушевац). Забележна су још два Црквишта, једно у атару села Околишта (5 км од онд. опш. Гушевца), а друго Црквиште, са старим записом од 80 год.21 (у атару Алекса Станковића, на 500 m од онд. општ.).

ДавидовацУправник школе Јелена Крупеж, у извештају 1933. године напомиње да се

на подручју Давидовца није пронашло ништа из праисторијског, античког или средњовековног периода, а ни карактеристични топоними нису познати.22

ДервенУ извештају председника Општинског суда у Дервену А. Станојевића 1933.

године наводи се да на подручју насеља нема археолошких налазишта и налаза.23

ДраинацПрема извештају из 1933. управитеља школе Зоје Којеклијевић, на територији

Драинца нису забележени никакви археолошки трагови и налази,24 а исту тврдњу поновио је председник општинске управе М. Стевановић у свом извештају из исте

17 Општина грбавичка, Грбавче, бр. 1458 од 12. јула 1934. године.18 Основна школа гулијанска, Гулијан, бр. 289 од 6. септембра 1933. године.19 Општина гулијанска, Гулијан, бр. 1989 од 7. октобра 1933. године. 20 Општина гулијанска, Гулијан, бр. 1564 од 10. јула 1934. године.21 Општина гушевачка, Гушевац, бр. 1758 од 10. јула 1934. године. 22 Основна школа давидовачка, Давидовац, бр. 335 од 13. септембра 1933. године. 23 Суд општине дервенске, Дервен, бр. 1825 од 10. октобра 1933. године. 24 Основна школа давидовачка, Давидовац, бр. 171 од 5. септембра 1933. године.


32

године.25 Наредне, 1934. године допунио је извештај наводећи топоним Селиште (у атару који се води као својина мештана села, на око 1 km од онд. општине), без видљивих надземних остатака. 26

ИзворПредседник општине Р. Знаћковић 1933. године је известио да у атару Из-

вора нема археолошких налазишта и налаза,27 али следеће године је известио о постојању два топонима, Селиште (у атару Ивана Милошевића, на 2 km од онд. опш.) и Црвиште (атар Петра Милошевића, на 1 km од онд. општине), но на којим местима није ништа пронађно.28

ЛалинацУправитељ школе Б. Живковић наводи да се у близини села налази место зва-

но Селиште (сеоски атар на 200 m западно од опш.), и где се раније налазило село Лалинац, које је касније из непознатог разлога расељено на друго место, али о тим околностима нема података, јер нема више живих сведока.29 Помиње се и топоним Дира, где су мештани импровизовали место за молитву, а вероватно се налази на локацији старе цркве која је некад постајала. Но, недостају налази који би то пот-врдили. У близини овог места, приликом копања бунара, мештани су наилазили на старе керамичке водоводне цеви, чија су два комада у време писања извештаја 1933. године била смештена у школи.30 Председник ошштине Ч. Стојковић, међутим, не зна за ове налазе и извештава да на територији села не постоје споменици и ме-ста из претходних епоха.31 Наредне године Ч. Стојковић ипак наводи у извештају постојање два налазишта – Црквиште (атар села, на 500 m од онд. опш.), где су налажене људске кости, на месту старог гробља. На простору Селишта нађене су керамичке цеви.32

ЛуковоУ допису управитеља школе Ђ. Ковачевића, извештава се како у поменутој оп-

штини, на основу обавештења, „нема археолошких налаза, нити места на којима би требало вршити археолошка истраживања“.33 Председник општине Д. Љубомировић 1933. извештава да се у непосредној близини општинске зграде налазе остаци ста-рог гробља за које се сазнало након јаких киша, када су се из земље појавиле кости покојника, које су уредно ископане и смештене у месну задругу за пољопривредни кредит у Лукову.34 Д. Љубомировић наредне године наводи детаље о постојању два

25 Општина драинска, Драинац, бр. 1696 од 7. октобра 1933. године. 26 Суд општине драјинске, Драинац, бр. 1607 од 31. августа 1934. године. 27 Суд општине изворске, Извор, бр. 1894 од 8. октобра 1933. године.28 Управа општине изворске, Извор, бр. 1571 од 11. јула 1934. године.29 Основна школа лалиначка, Лалинац, бр. 231 од 13. септембра 1933. године. 30 Исто, нав. место. 31 Општина лалиначка, Лалинац, бр. 2562 од 7. октобра 1933. године. 32 Општина лалиначка, Лалинац, бр. 2946 од 3. септембра 1934. године.33 Основна школа луковска, Луково, бр. 165 од 14. септембра 1933. године. 34 Општина луковска, Луково, бр. 1655 од 10. октобра 1933. године.


33

налазишта: Селиште-Црквиште, које је на приватном имању (Недељка Гајића, 500 m од општ.), где постоји један стари камени крст, за који се верује да је светиња, и топоним Село, уз саму општинску зграду, уз сеоски пут, где су регистроване људске кости – гробље.35

МанојлицаПредседник општине Н. Станковић у извештају 1933. године наводи као зна-

менита места два карактеристична топонима на територији Манојлице: Градац (атар Јове Милојковића, 1 km источно), и на ком су месту остаци камених зидова, где су пре 40–50 год. пронађени ситни новчићи), и Латинско Гробље (атар Милић Тасића, 500 m јужно), где се такође виде остаци зидина а и нађени су стари новчићи; помиње се и топоним Селиште (атар Станковић Стевана, на 4 km источно), који припада суседном селу Влахово. Но, он не даје никакве друге детаље.36 Наредне године, иста особа у табеларном прегледу даје исцрпније податке за шест топони-ма, четири из Манојлице и два из Влахова. У Манојлици су забележени Градац и Латинско гробље са остацима архитектуре и налазима новца, као и два топонима без налаза – Златни камен (у атару Јована Живковића, око 500 m источно од општ.) и Омеров дел (атар Јове Николића, 1 km источно). У Влахову су регистровани Се-лиште, без налаза и Црквиште (у атару Радисава Првуловића, на 6 km источно од општ. Манојлица) са остацима старих зидова.37

МиљковацУправитељ школе Ђ. Весковић обавестио је просветног референта Среског

начелства путем извештаја да у Миљковцу „нема никаквих археолошких налаза од стране мештана; нити места која би својим називима привлачила археолошку пажњу“.38 Године 1934. председник општинског суда Ф. Милутиновић известио је о постојању два топонима, Рујиште (атар Јовановић Радојице, 2 km источно) и Се-лиште (ат. Николе Симоновића, 200 m северно), али без конкретних археолошких трагова, осим једног старог дрвета, које је старо око 500 година.39

НишевацУправитељ школе Д. Живановић својим извештајем обавештава Начелство

Среза Сврљишког да се „у атару општине нишевачке не налазе никакве старине, нити је ко од грађана нашао какав старински предмет до сада, нити је пак ко прили-ком прекопавања наишао на какве остатке“.40 Он даље наводи да се у близини села налази „једно купасто узвишење које носи назив Могиле, на коме нема никаквих знакова“ и претпоставља да је у питању назив из турског доба. У западном делу села, на удаљености око 500 m налази се место звано Селиште, међутим, управитељ је изричит да ни на том месту нису нађени никакви трагови постојања насеља. Го-

35 Општина луковска, Луково, бр. 1206 од 10. јула 1934. године.36 Суд општине манојличке, Манојлица, бр. 1606 од 7. октобра 1933. године.37 Суд општине манојличке, Манојлица, бр. 1237 од 18. августа 1934. Године.38 Основна школа миљковачка, Миљковац, бр. 256 од 2. септембра 1933. године. 39 Општина миљковачка, Миљковац, бр. 943 од 12. јула 1934. године. 40 Основна школа „Свети Сава“ у Нишевцу, бр. 212 од 14. септембра 1933. године.


34

дину дана касније, председник општине П. Томић у табеларном приказу налазиш-та из Нишевца наводи постојање пет локалитета:41 Могиле (500 m западно од онд. општ.), без налаза, Црквиште (атар Јовановића, 4 km јужно), Црквиште (утрина села, 4 km северно), са остацима старих зидова од камена, у средини са потајницом у којој су кости); Црквиште (3 km северно), са старим каменим зидом и малтером, али и са остацима фреско-сликарства. У Црквишту у јужном делу насеља, забеле-жени су такође остаци старих зидова. У Бањици (атар Радисава Глишића, на 3–4 4 km северно) регистрован је камени споменик са латинским натписом.42 Такође је, на локалитету Калница (атар Милана Петровића) сасвим случајно М. Петровић пронашао налаз гвозденог предмета у облику рибе, за који се претпоставља да је у питању копље.

ОколиштеПрема извештају управитеља школе Мојсија Самарџића, који је консулто-

вао старије мештане села, на овој територији се не налазе археолошко-историјски споменици.43 Међутим, председник суседне општине гушевачке М. Марковић је за-бележио да у атару Околишта постоји налазиште Црквиште, где се виде темељни остаци грађевине, која је према његовом мишљењу била стара црква.44

ОкруглицаУправитељ школе Т. Докигиљ извештава школског надзорника да у Округлици

нису забележени археолошко-историјски споменици, нити су мештани земљаним радовима изоравали остатке архитектуре или гробове. Исто тако, у овом селу нема топонима који би указивали на какво налазиште.45

ПеришУправитељ основне школе у Перишу Б. Крстић 1933. године бележи податак,

који је добио од мештана да је у средишњем делу насеља на месту званом Црквиш-те, постојала стара црква, непознате старости, и да је са те локације преузиман камен за изградњу капеле, која је такође стара.46 Приликом копања цркве, нађена је једна плоча, фрагментована. На терену се јасно разазнају трагови старих зидова. На брду изнад насеља, дивљи копачи су до 1932. године раскопавали терен у по-трази за „круном цара Душана“, јер се претпостављало да је на месту била ковница овог цара. Управитељу школе такви налази нису познати. Треће налазиште које се помиње у овом извештају налази се у близини главног месног пута, на месту где се налазила турско-српска граница, где су видљиви остаци три зграде из турског доба. У вези са овим остацима везује се и кула на истоименом налазишту на удаљености 3 km од општине Мирановац Белопаланачког среза.

41 Општина нишевачка, Нишевац, бр. 1092 од 20. августа 1934. године. 42 Највероватније је реч о натпису који је Н. Вулић објавио, в. напомену 10. 43 Основна школа околишка, Околишта, бр. 221 од 15. септембра 1933. године. 44 Општина гушевачка, Гушевац, бр. 1758 од 10. јула 1934. године.45 Основна школа округличка, Округлица, бр. 259 од 3. септембра 1933. године. 46 Основна школа перишка, Периш, бр. 160 од 6. септембра 1933. године.


35

Председник суседне општине Гушевца М. Марковић у извештају 1934. наводи да на утрини села на брежуљку има видљивих остатака архитектуре од плоча, цигала и камена, у надземном делу.47

ПлужинаУправитељ школе Б. Ђорђевић даје исцрпан опис налазишта у Плужини,

наводећи и предања која је чуо од мештана. У насељу је забележен локалитет Кулиште, где је првобитно постојала црква, која је пред турском опасношћу испражњена а црквени предмети са звоницима бачени у оближњи бунар. Цркву су касније Турци уништили и на том месту подигли кулу, која је страдала у време Хајдук Вељка Петровића.48 У насељу постоји и топоним Латинска гробишта. На том месту су мештани вадили дугуљасте плоче, које су највероватније биле надгробне. У близини је регистровано Старо Селиште са топонимом Римски бунар. У извештају овог управитеља помиње се да је у месту Јасен, на налазишту Црквиште нађен камени ваљкасти споменик на врху у облику купе, са урезаним непознатим текстом. Према предању камен је донет са локације Латинског гробља.49 Исте године, председник општине Н. Минић у извештају даје податке да у атару насеља постоје топоними Кулиште, Селиште, Латинско гробље и Старо селиште, али без видљивих остатака.50

ПопшицаПредседник општинске управе А. Стевановић је 1933. забележио да у Поп-

шици постоје топоними Селиште (1 km југоисточно од онд. општ.), Латинско гробље (1 km југоисточно од онд. опш.) и Црквиште (1 km западно од онд. општ.), али без видљивих остатака.51 Наредне године је исти председник поновио поменуте локалитете, додавши сада још два нова топонима из суседних села – Селиште у Пирковцу (1.5 km северозападно од онд. општ. испод Бршљанице) и Селиште у Гојмановцу (2 km северозападно, поред реке), такође без видљивих археолошких остатака.52

ПреконогаУ извештају управитеља школе Ј. Лазаревића наводи се да у месту нема

никаквих археолошких ископина или налаза, о чему је недељу дана пре тога послат извештај (бр. 253 од 4. септембра 1933. год.).53

47 Општина гушевачка, Гушевац, бр. 1758 од 10. јула 1934. године.48 Основна школа „Кнез Лазар“, Плужина, бр. 266 од 7. септембра 1933. године.49 У питању је део миљоказа Требонијана Гала, који је објавио Н. Вулић после рата. В.

Н. Вулић, Антички споменици наше земље, Споменик САН XCVIII, 1941–48, 211, no. 417; P. Petrović, nav. delo, 131–132, no. 127; В. П. Петровић, В. Филиповић, С. Миливојевић, нав. дело, 219.

50 Општина плужинска, Плужина, бр. 1589 од 8. октобра 1933. године.51 Општина попшичка, Попшица, бр. 1725 од 9. септембра 1933. године.52 Општина попшичка, Попшица, бр. 1695 од 11. јула 1934. године.53 Преконошка основна школа, бр. 264 од 11. септембра 1933. године.


36

Исте године, председник општине Ђ. Николић известио је начелство да на територији његове општине није могло да се утврди да су постојала стара насеља, нити да је било археолошки интересантних предмета.54 Међутим, наредне године, у извештају о археолошким налазиштима и карактеристичним местима помиње Румењак-Црквиште (2 km од оштинске зграде, а у правцу Ниша), у близини извора воде, као археолошко налазиште са остацима архитектуре, налазима мермерне пластике и других грађевинских елемената.55

РибареУ извештају председника општине Д. Велојића наведено је да у насељу нема

археолошких налаза и налазишта.56 Наредне године, из општинске управе допис је саставио М. Митић, који бележи два налазишта, односно топонима, Манастириште на граници између Рибара и Ђуринца, испод брда Рајни-врх, (где је утрина села Рибара, и имање Танаска Стевановића из Ђуринца, а на 500–600 m југозападно од онд. општ. зграде, изнад села Рибара), са остацима старог разрушеног манастирског зида, и Перивој-Селиште, где се на приватном имању изоравају четвртасте цигле од печене глине.57

На месту Перивој-Селиште (атар Видоја Јовића, Светозара и Настаса Дикића, на 600–800 m западно, на путу ка гробљу), мештани су на малим дубинама изо-равали доста добро печених четвртастих цигала (тухле), димензија 25 x 40 x 2–3 cm, које у извештају помиње и управитељ основне школе.58 На потесу Селиште не бележи никакве остатке, али зато помиње брег звани Рајин врх, у чијем подножју се налази Црквиште. Према казивањима мештана, учитељ је забележио легенду да је на том месту постојао манастир, који су Турци разрушили и убили монаха Рају, по коме врх носи име. Учитељ такође помиње да су 70-их или 80-их година XIX века у подножју брда вршена раскопавања терена и да су нађени остаци грађевине у облику „лађе цркве византијског стила“, над којом је подигнута мања капела, видљива у време бележења ових података 1934. године.59 Грађевина је зидана од кречњачког локалног камена, дужине 10–15 m и ширине 6–8 m, а управитељ школе је на крају извештаја приложио и скицу основе грађевине (сл. 2).60

ЦрнољевицаУ атару насеља управитељ школе Сретеновић је забележио топоним Градац

на брду (1 km од онд. опш.), где се по предању налазио стари град и где се на терену виде стари зидови, док за покретне налазе нема података.61 У табеларном

54 Општина преконошка, Преконога, бр. 1850 од 7. октобра 1933. године. 55 Општина преконошка, Прекогога, бр. 1208 од 12. јуна 1934. године. 56 Општина рибарска, Рибаре, бр. 1671 од 9. септембра 1933. године.57 Општина рибарска, Рибаре, бр. 1740 од 20. августа 1934. године. 58 Рибарска основна школа, Рибаре, бр. 168 од 12. септембра 1933. године.59 Исто.60 У питању је црква св. Петке из XIV-XV века, која је истраживана 1999. и 2000. године

од стране сарадника Завода за заштиту споменика културе из Ниша. Уп. В. П. Петровић, В. Филиповић, С. Миливојевић, нав. дело, 40–41, сл. 24, нап. 49.

61 Основна школа црнољевачка, Црнољевица, бр. 306 од 13. септембра 1933. године.


37

приказу карактеристичних топонима, из 1934. године, који је сачинио председник општине М. Милетић, помиње се пет локалитета са територије три села. Најпре, у Црнољевици, већ поменути Градац – са остацима архитектуре, и Мишин Камен (300 m од опш. зграде), где се налази један камен, без других налаза. У Округлици је нађен топоним Селиште (3 km од општине Црнољевачке), на коме терену нису видљиви никакви остаци, и у атару села Белоиње, топоними Селиште (на 5 km од Црнољевице) и Старо Жељово (на 6 km од Црнољевице).62

Сл. 1. Карта Сврљишке области (према: В. П. Петровић, В. Филиповић, С. Миливојевић, 2012, карта 1)

62 Општина црнољевачка, Црнољевица, бр. 4383 од 11. јула 1934. године.


38

Сл. 2. Скица остатака грађевине у селу Рибаре, 1933. (документација Археолошког института у Београду)

Gordana JeremićON THE EIGHTIETH YEARS O SYSTEMATIC RECOGNITION

OF THE MUNICIPALITY OF SVRLJIG – Unpublished data for topographic map of the area

In this paper, we presented and gathered data about archaeological sites in the area of Svrljig. During 1933 and 1934, this action was initiated in the county of Moravska Banovina by Adam Oršić Slavetić, a clerk in the county of Niš. Data were gathered from the residents, school princi-pals, mayors and presidents of the Court and then they were delivered to the Museum society in Niš.

Прилог проучавању пољопривреде у долини Белог Тимока у антици ... ЕКЗб. XVII (2013)

39

Сања Пилиповић УДК 904:631(497.11–11)(091)Балканолошки институт САНУ

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ПОЉОПРИВРЕДЕ У ДОЛИНИ БЕЛОГ ТИМОКА У АНТИЦИ

Предмет истраживања у раду чини долина Белог Тимока и пољопривреда у античко доба. Проучаван је сачуван археолошки материјал, ликовне представе, оруђа и посуде, који би могао да укаже на значај пољопривреде и виноградарства у том крају.Кључне речи: Бели Тимок, пољоприведа, виноградарство, Дионис/Бахус, Деметра, ко-сири, оруђа, Равна, Тимакум Минус, Гамзиград.

У раду ће бити сагледана, колико је то могуће, пољопривредна делатност ста-новништва долине Белог Тимока у aнтици. Река Бели Тимок настаје код Књажевца спајањем Сврљишког и Трговишког Тимока, одакле тече на север. Код Зајечара Бели Тимок се спаја са Црним Тимоком и чини Велики Тимок, или једноставно Тимок.1 У античко доба долином Тимока (Timachus)2 водио је један од најстаријих и најзначајнијих путева античког доба на Балкану, пут Наисус – Рацијарија, који је повезивао Наисус и централнобалканске области са Подунављем.3 Долина Тимока била је позната и као значајан рударски центар. Вероватно су ове области представљале сегмент metalli Dardanici, шире рударске области Дарданије.4

Тимочка крајина је претежно брдско-планинска, а по свом географском по-ложају припада зони континенталне климе са израженим температурним екстреми-ма, великим разликама по количини падавина и неповољним распоредом падави-ма током године.5 Како је регион изложен дејству разноврсних климатских услова и одликује се хетерогеним геолошким условима, рељефом, надморском висином, експозицијом и вегетацијом, последично, могу се наћи и различити типови педо-лошког покривача.6 Данас, пољопривредно земљиште заузима значај део површине

1 Бели Тимок има дужину од 51 km, а заједно са Сврљишким 115 km. Слив Белог Ти-мока захвата површину од 2,190 km2. Раније је био познат као Књажевачки Тимок.

2 Име Тимока (Timachus) среће се још код Плинија, који наводи да Timachus, као и Margus (Морава), и златоносни Pingus (Пек) теку из Дарданије (Plin., Nat. hist. III, 149: Flumina clara e Dardanis Margus, Pingus, Timachus), F. Papazoglu, Srednjobalkanska, 203; В. Петровић, Дарданија, 29.

3 П. Петровић, Дарданија, 81 са прегледом раније литературе о тој теми.4 S. Dušanić, Aspects, 75 sq.; С. Душанић, Организација, 32 sq.; S. Dušanić, The Legions;

П. Петровић, Дарданија, 84.5 Профил Тимочке крајине, 4 sqq.6 Присутна је смена различитих типова земљишта, од смоница (хумско земљиште

смоластог изгледа), еутричног (гајњача), дистирчног (кисело земљиште које се образује на силикатним матичним стенама), камбисола (кисело смеђе земљиште), лувисола (земљишта на глиновитој подлози), флувисола (алувијална земљишта), па до еуглеја (глејно мочвар-но земљиште, које се ствара дуж речних долина у мочварним подручјима), M. Paunović, V. Vassilev, S. Cheshmedjiev, V. Simić, Procena, 12.

Сања Пилиповић

40

слива Тимока.7 Према критеријуму преовлађујуће надморске висине и нагиба тере-на према нивоу КО, највећи део Тимочке крајине простире се на теренима на 200–350 m н.в., који су у нижим пределима нарочито погодни за узгајање винове лозе, а у вишим воћа. Равничарска подручја, погодна за интензивну ратарско-повртарску производњу су релативно скромно заступљена плодним земљиштима.8 Данас се у просеку, око 55% укупних пољопривредних површина чине оранице, близу 40% ливаде и пашњаци, 2,9% воћњаци и 2,7% виногради.

Тимочка крајина позната је и као виноградарска област и дели се на два подручја: северни – крајински и јужни – књажевачки.9 За простор Белог Тимока везују се данас два виногорја: Врбичко и Џервинско. Врбичко виногорје обухвата средњи ток Белог Тимока, а Џервинско виногорје се налази у горњем току Белог, односно Сврљишког и Трговишког Тимока, на падинама Озрена, Сврљишких пла-нина и Старе планине.10

Управо на подручју слива Белог Тимока налази се изузетно значајно архео-лошко налазиште, један од најстаријих војних логора Timacum Minus, у близини села Равне.11 Локалитет Равна лежи на левој обали Белог Тимока, десетак киломе-тара северно од Књажевца, према Зајечару. Смештен је на уздигнутом заравњеном платоу, а западном страном ослоњен на благе обронке Тупижнице (Слог, Подина). Таква позиција значила је и добру заштиту од поплава. Тимакум Минус био је један од најстаријих војних логора у Горњој Мезији, познат и као административно, еко-номско и културно средиште. Главна делатност његових становника је вероватно била везана за руднике. Ту је било седиште префекта територије коју су насељавали припадници легије VII Claudia, чије се компетенције нису односиле само на војску већ су укључивале и руковођење рудницима.

Не постоје директни подаци о пољопривредној делатности у долини Белог Тимока тог времена. Управо због тога учинило се потребним сагледати шта могу да открију сачувани археолошки материјал, делови архитектуре и пољопривредна оруђа и алатке. Од велике важности могу да буду и сачуване посвете аграрним бо-

7 Тачан део пољопривредног земљишта у оквиру слива Тимока не може се проценити због чињенице да су подаци органиовани према општинама. Границе општина не одговарају границама слива Тимока. Ипак се може проценити, да у случају Србије, пољопривредно земљиште заузима између 45 i 60 % територије, M. Paunović, V. Vassilev, S. Cheshmedjiev, V. Simić, Procena, 28.

8 Профил Тимочке крајине, 20 sqq; M. Paunović, V. Vassilev, S. Cheshmedjiev, V. Simić, Procena, 28.

9 У крајинском подрејону данас се налазе виногорја: кључко, брзопаланачко, миха ј-ло вачко, неготинско и рајачко, а у књажевачком подрејону: борско, бољевачко, зајечарско, врбичко и џервинско, Виноградарски рејони Србије, 4–18.

10 Виноградарски рејони Србије, 6.11 Тимакум Минус (Timacum Minus), према Појтингеровој табли био је удаљен 37 миља

(55 km) од Наисуса. Аутори сматрају да се може идентификовати са данашњом Равном, где је, осим тврђаве, постојала значајна римска агломерација, као и да се не може тражити северније од Равне. Претпоставку А. фон Домашевског (CIL III, 1488) прихватили су Премерштајн и Вулић (Н. Вулић, А. ф. Премерштајн, Антички споменици, 30), као и сви потоњи истражи-вачи, TIR, K– 34, Naissus, 125; M. Mirković, Rimski Gradovi, 89 sqq; П. Петровић, Ниш; P. Petrović, Timacum Minus, 37–50; B. Петровић, Дарданија, 83.


41

жанствима са овог простора. Закључивање на основу ових података сигурно се не може сматрати целовитим и коначним, али свакако може да осветли ову тему и пружи основу за нека каснија истраживања. Плодне долине Белог, Црног и Великог Тимока су нудиле доста за развој пољопривреде и узгој винове лозе, управо зато што је њихов хумусни слој настао разграђивањем андеситских стена.12

Пре него што се приступи презентацији археолошке грађе потребно је ука-зати на неке од карактеристика живота у долини Белог Тимока и у периоду који је претходио успостављању римске власти на овим просторима. Предели горњег тока Белог Тимока, колико је данас познато, били су насељавани и у каснијим пе-риодима Старчева. Сликана керамика откривена је у књажевачком предграђу Де-белица и на простору војне касарне, али се ради само о случајним налазима, док је локалитет Валуга, такође у општини Књажевац боље истражен.13 Интензивније насељавање на овим просторима констатовано је тек у периоду средњег брозна-ног доба. Изненађујуће је потпуно одсуство винчанске културе, која је у источној Србији откривена само на Рудној Глави и Корбову. Изгледа да састав тла није од-говара винчанском начину пољопривредне производње и формирању великих тел-ских насеља. Популације средњег бронзаног доба, међутим захваљујући употреби металног рала и запрежних возила успостављају нови систем привреде. Оне су у Поморављу, као и у околини Гамзиграда и Џановог поља, формирале разгранате мреже малих, самодовољних насеља, од по пар кућа, која су трајала по неколико генерација.14

Изузетно су интересантна и праисторијска оруђа која потичу са ових просто-ра. На локалитету Пунђилов поток, насеља у близини леве падине Црног Тимока, пронађен је праисторијски жрвањ за млевење жита и неколико растирача.15 Са ло-калитета Смолинце, код извора Несторовог потока потиче доњи део једног жрвња. Ова оруђа су се користила за млевење житарица тако што су се млеле помоћу мањих камених жрвњева, на којима се уз помоћ посебне алатке – растирача, мрвило зрневље.

Наведени жрвњи из долине Тимока говоре о постојању пољопривредних де-латности на овим просторима и пре доласка римљана. Аутори такође сматрају да је у плоднијим деловима Мезије пољопривреда свакако била основна грана производње у предримско доба.16 Подаци о томе се односе на унутрашње области Мезије. У Дарданији, како наводи Атенеј (Athenaeus, Deipnosophistae VI, 272), постоје про-страна поља, која у мирно доба обрађују робови, који су у доба ратова били мо-билисани од стане својих господара. У римско доба, релативна политичка сигур-ност од почетка II до IV века омогућила је развој пољопривреде. Не постоје извори који прецизно говоре о пољоприведи овог подручја. У изворима се пак помиње

12 P. Petrović, Timacum Minus, 21.13 Истраживање локалитета Валуге у општини Књажевац, дало је многе корисне по-

датке, имеђу осталог и о изгледу стамбених објеката из Старчева IIb и III по хронологији Д. Гарашанина, A. Капуран, А. Булатовић, И. Јовановић, Насеља, 26.

14 A. Капуран, А. Булатовић, И. Јовановић, Насеља, 26.15 A. Капуран, А. Булатовић, И. Јовановић, Насеља, 22.16 M. Fluss, Moesia, 2405; М. Mirković, Rimski gradovi, 137.


42

гајење винове лозе око данашњег Смедерева у Горњој Мезији.17 Малобројни су по-даци и о томе ко је радио на пољима. О томе може да говори, на пример, податак о Галеријевом надимку Armentarius, који је добио управо због тога што му је отац био сточар.18 У ретка сведочанства спадају и натписи из околних подручја. Из долине Лима један натпис помиње извесног Vurus-а, који је означен као villicus.19 Поред тога, вотивни олтар посвећен Либеру из Леца подигнут je за здравље дедиканата, оца и сина, и сељана (pro salutes suas et vicanorum posuerunt).20 Флавије Луције (Fla-vius Lucius) и Флавије Луцилије (Flavius Lucillus) били су браћа или, вероватније, отац и син – когномен Lucillus деминутив је од имена Lucius. Могуће је да су били старешине vicus-а, будући да су подигли споменик за здравље сељана.21

Поштовање аграрних божанства може да буде једна врста потврде да је на том простору била развијена пољопривреда. Ове потврде нису бројне, али су ипак значајне. Ради се о ликовним потврдама Дионисовог култа, а поред тога и о једној могућој идентификацији са Деметром. Из Тимакум Минуса потичу две рељефне представе везане за Бахусов култни круг. Код северне капије у Равни пронађен је један фрагментарно очувани рељеф од теракоте, који се датује у II или III век.22 На овом фрагменту је приказана глава Бахуса. Она је уоквирена листовима винове лозе и великим грожђем. Лице је фино моделовано, са минуциозним праменовима косе, изнад којих се надвијају два велика, скоро тродимензионална, зрна грожђа. Из Равне потиче и један фрагментарно очуван рељеф са представом Силена, који се датује у шири временски оквир од II до IV века.23 Рељеф приказује старију мушку фигуру, Силена, са брадом, испред дрвета, како десном руком храни четвороножну животињу и пантера испред њега. Овај рад је стилизован и сумаран. Тематски и по положају фигура наликује једној скулптури из Виминацијума.24 Такође из Равне потиче и један калуп за ливење псеудокамеје, несигурне идентификације, за кога је могуће да представља Домицију или Деметру.25 Овде би се могло напоменути и да су истраживачи указали да су дионизијске теме имале посебно место у иконографији Галеријеве касноантичке палате у Гамзиграду.26

Свакако најзначајније потврде, односно директне доказе да је у долини Белог Тимока постојала привредна делатност нуде бројни пољоприведни алати. Од свих

17 Извори говоре о цару Пробу као о цару који је засадио винову лозу у Панонији, око данашње Сремске Митровице и у Горњој Мезији око Сремске Митровице (Aur. Vict., De. Caes. 37). Aureus Mons, Златно брдо, помиње се и код Еутропија као место на коме је засађена винова лоза (Eutrop. IX, 17), M. Mirković, Rimski gradovi, 139, нап. 17 и 18.

18 Галеријев надимак Armentarius, Epit., 39, 2; 40, 15; Caes., 39, 24; 40, 1.19 ILJug, 1690; Н. Вулић, Антички споменици, 162, n. 335. M. Mirković, Villas, 71.20 IMS IV, 109. 21 С. Пилиповић, Култ Бахуса, 90, 94, 96.22 П. Петровић, С. Јовановић, Културно благо, 65, кат. бр. 19; С. Пилиповић, Култ

Бахуса, кат. 43.23 Н. Вулић, Антички споменици, бр. 202. С. Пилиповић, Култ Бахуса, кат. 66.24 С. Пилиповић, Култ Бахуса, кат. бр. 58.25 А. Јовановић, Прилози, 82–84.26 Везу Гамзиграда и култа Диониса приметили су бројни истраживачи: Д. Срејовић, Ђ.

Јанковић, А. Лаловић, Б. Вујовић, Гамзиград; R Petrović, The Mosaic, 247; S. Dušanić, Imita-tor, 77–98; M. Živić, Galerijeva; С. Пилиповић, Култ Бахуса, 110–116.


43

пронађених алатки, свакако су због свог великог броја најважнији косири. Косири су могли да се користе за сечење и поткресивањe уопште у оквиру разних послова (falx arboraria, falx putatoria), између осталог, и за поткресивање винове лозе (falx vini-toria), сечење лишћа (falx selvatica), за брање различитих плодова (falcula), као и за брање гроздова (falcula vineatica).27 Иако је немогуће разлучити тачну намену косира са ових простора, потребно је нагласити да је највећи број косира са територије данашње Србије управо из Равне, и то њих десет.28 На другим налазиштима, осим Бољетина и Царициног града, број је далеко мањи. Овде би се могло споменути да су косири потврђени и у Гамзиграду.29 Поред косира бројне су и мотике (sar-culum, ligo), које су имале широку употребу у култивацији житарица у пољима, и баштенског биља у повртњацима. Поред две мотике из Равне, оне су пронађене и у Зајечару и Гамзиграду.30 Два раоника (vomer, vomis, vomeris), која заправо чине делове рала, пронађена су у Равни, а по један код Зајечара и у Гамзиграду.31 Други помоћни деo раоника цртало (culter) пронађен је у Гамзиграду.32 Једна коса за сечење траве (falx faenaria) пронађена је у Равни,33 а три српа за сечење стабике житарице (falx messoria, falx stramentaria) потичу из Гамзиграда.34

Иако не потичу директно из долине Тимока, можда би требало нагласити да са ближих географских простора потичу и две сачуване пресе за муљање грожђа (torcularia). Једна потиче из касноантичке виле на Медијани.35 Поред терми, запад-но од зграде Музеја на Медијани нађена је преса кружне основе (пречника 1.20 m), која је имала на горњој површини по обиму урезан широки жљеб за одливање теч-ности. Данас недостаје горња конструкција, која је највероватније била квадратне основе и направљена од дрвета. Друга преса пронађена је у Врбовцу, у близини Лесковца.36 Ова преса је од лошијег камена, шкриљца тамно зелене боје.

У унутрашњости утврђења Тимакум Минуса истражено је неколико објеката различите намене. За овај рад важно је напоменути да је уз главну улицу са тремом, која је везивала источну и западну капију, била смештена житница.37 Највероватније се радило о војној житници за смештај хране за војску horrea militaris. Да се ипак радило о богатом крају говоре и јавне житнице (horrea, horrea publica), које су пронађене и у околини касноантичких вила и палата у Гамзиграду и у Медијани.38

27 И. Поповић, Антчико оруђе, 76.28 Тип А3–4, 6–7, 9–10; B4, 8; C2, 4, И. Поповић, Античко оруђе, 76 etc.29 Гамзиград: И. Поповић, Антчико оруђе, 80 тип C12.30 Равна (Bb2), Зајечар (Bc3) и Гамзиград (Аа18, Bа9), И. Поповић, Антчико оруђе, 39

sqq. 31 Равна (Аа 12, Е1), Зајечар (B4) и Гамзиград (Аb, 10), И. Поповић, Антчико оруђе, 98

sqq.32 И. Поповић, Антчико оруђе, 104, (А4,5).33 И. Поповић, Антчико оруђе, 86, (А8).34 И. Поповић, Антчико оруђе, (Аb8, 9, Ac3).35 П. Петровић, Ниш, 125–126; Е. Dobruna-Salihu, Viticulture, 256.36 М. Филиповић, Археологија, 5–7; Уп. П. Петровић, Ниш, 125–126; С. Јовић Антички

споменици, 38, бр. 9.37 В. Петровић, Дарданија, 86.38 Поповић, Античко оруђе, 202.


44

Поред налаза са приватних малих поседа, потребно је указати на постојање и великог земљишног поседа на овим просторима у IV веку. Дарданија, заједно са долином Тимока и Лима, издваја се из области о којој се у привредном погледу може говорити као неурбанизованој аграрној области.39 Иако су подаци оскудни, може се рећи да овде, као и у области централног Илирика уопште, долази до развоја великог земљишног поседа у IV веку. У области Тимока велики значај је имао и царски земљопосед. Галерије је подигао утврђену вилу у свом завичају, у долини Црног Тимока, као што су и други цареви Тетрархије подизали простране палате у утврђеним вилама. Постојање великог приватног земљишног поседа откивају натписи, топоними и археолошки материјал долине Тимока, о чему говори и Прокопије, говорећи о утврђењима и поседима са вилама на том подручју у свом делу De aedificiis.

***Како је истраживање и показало, тешко је имати конкретну слику о значају

пољопривредне производње у долини Белог Тимока у доба римске доминацијe. Постоје потврде да се становништво овог краја бавило пољопривредном и много пре римске доминације. У долини Црног Тимока откривена праисторијска оруђа су се користила за млевење житарица, а и извори наводе (Athenaeus, Deipnosophistae VI, 272) да су у Дарданији постојала пространа поља, која су у доба мира обрађивали робови. У римско доба, релативна политичка сигурност од почетка II до IV века омогућила је развој пољопривреде. Конкретни показатељи да се становништво бавило пољопривредним пословима управо су пронађене алатке. Најбројнији косири са територије централне Србије потичу управо из Равне. Поред Равне, и из Зајечара и Гамизграда, потичу и друге пољопривредне алатка као што су мотике, раоници, делови раоника, српови и косе. Са територије Равне потичу и потврде Дионисовог/Либеровог култа. Натписи из околиних подручја помињу и старешине села, као што је наптис из долине Лима (ILJug, 1690) или посвета Либеру (IMS IV, 109) од стране оца и сина, највероватније старешина vicus-а. Поред тога у долини Тимока у IV веку постоје и велики земљишни поседи, као што је био царски земљопосед Галерија. Истраживање спроведено у овом раду свакако не треба схватити као заокружену целину, већ напротив као покушај разумевања ове изузетне проблематике, уз наду да ће новија археолошка октрића допринети даљем расветљавању начина живота становника Тимочке области у време римске доминације.

СкраћеницеANRW Aufstieg und Niedergang der römischen Welt, Berlin–New YorkАV Arheološki vestnik, LjubljanaCIL Corpus inscriptionum LatinarumILJug A.et J. Šašel, Inscriptiones Latinae quae in Iugoslavia inter annos MC-

MXL et inter annosMCMLX et inter annos MCMLX et MCMLXX et inter annos MCMII et MCMXL

repertae et editae sunt, Ljubljana 1963, 1978, 1986.

39 M. Mirković, Villas, 66 sqq.


45

IMS Inscripitons de la Mésie Supérieure, I, II, III/2, IV, VI, Beograd 1976–1995.

RE A. Pauly, G. Wissowa, Paulys Realencyclopädie der classischen Alter-tum swissenschaft

Споменик Споменик Српске академије наука и уметности, БеоградСтаринар Старинар, Археолошки институт БеоградТIR Tabula Imperii Romani

ЛитератураВиноградарски рејони Србије, Министарство пољоприведе, шумарства и водоприведе 2008,

http://www.mpt.gov.rs/download/5%20Rejonizacija%20gajenja%20vinove%20loze%20sa%20trenutnim%20sortimentom%20po%20rejonima.pdf (13.03.2013).

E. Dobruna-Salihu, Viticulture on the Basis of Images and Inscriptions on Stone Monuments of Dardania. У: Vinogradarstvo i maslinarstvo od prapovijesti do srednjeg vijeka. (Međunarodno arheološko savjetovanje) Histria antiqua, vol. 15, Pula 2007, 251–260.

S. Dušanić, Aspects of Roman Mining in Noricum, Pannonia, Dalmatia and Moesia Superior, ANRW II 6, Berlin–New York 1977, 52–94.

С. Душанић, Организација римског рударства у Норику, Панонији и Горњој Мезији, Исто-ријски гласник 1–2, Београд 1980, 7–56.

S. Dušanić, The Legions and the Fiscal Estates in Moesia Superior: Some Epigraphical Notes, AV 41, Ljubljana 1990, 585–595.

S. Dušanić, Imitator Alexandri and Redditor Libertatis. Two Controversial Themes of Galerius’ Political Propaganda. У: D. Srejović (прир.) The Age of the Tetrarchs, Beograd: SANU 1995, 77–98.

С. Јовић, Антички споменици у лапидаријуму Народног музеја у Лесковцу, Лесковачки Зборник XLII, Лесковац 2002, 33–54.

A. Капуран, А. Булатовић, И. Јовановић, Насеља раног неолита у Тимочкој Крајини и залеђу Ђердапа, Старинар LX/2010, 19–36.

М. Филиповић, Археологија и етнологија, Лесковачки зборник VIII, Лесковац 1968, 5–7.M. Fluss, Moesia, RE XV, 2, 1932, col. 2347–2412.А. Јовановић, Прилози проучавању античких култова у Горњој Мезији, Зборник народног

музеја Ниша 3–4, Ниш 1987, 82–84.M. Мirković, Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji, Beograd: Arheološko društvo Jugosla-

vije 1968.M. Mirković, Villas et domaines dans l’Illyricum central. IVe–VIe siécle, Зборник радова Визан-

толошког института 35, 1996, 57–75.F. Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba: Tribali, Autarijati, Dardanci, Skor-

disci i Mezi, Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine 1969.M. Paunović, V. Vassilev, S. Cheshmedjiev, V. Simić, Procena stanja životne sredine i rizika na

slivu reke Timok, Regional enviromental center 2008, http://timok.rec.org/download/Timok-Assessment_Serbian_Final.pdf (14.03.2013).

В. Петровић, Дарданија у римским итинерарима. Градови и Насеља. Балканолошки институт САНУ, посебна издања 99: Београд 2007.

П. Петровић, Ниш у античко доба, Ниш: Градина 1976.P. Petrović, Inscriptions de la Mésie Supérieure III/2: Timacum Minus et la valée du Timok, Be-

ograd: Centre d'études épigraphiques et numismatiques de la Faculté de philosophie de l'Université de Beograd, 1995.


46

П. Петровић, С. Јовановић, Културно благо књажевачког краја, Београд: Археолошки ин-ститут и Завичајни музеј у Књажевцу 1997.

R. Petrović, The Mosaic iconography in the Period of Tetrarchy. У: D. Srejović (прир.), The Age of the Tetrarchs, Beograd: SANU 1995, 244–249.

С. Пилиповић, Култ Бахуса на централном Балкану. I–IV век, Балканолошки институт САНУ, посебна издања 106: Београд 2011.

И. Поповић, Античко оруђе од гвожђа у Србији, Београд: Народни музеј Београд 1988.Профил Тимочке крајине, Регионална агенција за развој источне Србије, http://www.raris.org/

download/strategija/Profil%20Timocke%20krajne.pdf (05.02.2013).Д. Срејовић, Ђ. Јанковић, А. Лаловић, Б. Вујовић, Гамзиград: касноантички царски дворац,

Београд 1983.Н. Вулић, Антички споменици наше земље, Споменик XCVIII, 1941–1948, 1–335.Н. Вулић, А. ф. Премерштајн, Антички споменици у Србији, Споменик XXXVIII, 1900,

15–58.M. Živić, Galerijeva vladarska ideologija kroz ikonografiju Gamzigrada. Mozaik, skulptura, ar-

hitektonska plastika, магистарски рад одбрањен на Oдељењу aрхеологије Филозофског факултета Универзитета у Београду 2005. године – није публиковано.

Sanja PilipovićCONTRIBUTION TO STUDYING AGRICULTURE IN THE AREA

OF ТHE WHITE TIMOK IN ANTIQUE TIMES

The subject of the research in the paper is the area of the White Timok, i.e. agriculture in the antique times. Archaeological material, art performances, tools and dishes were preserved, and they could point at the significance of agriculture and wine growing in that area.

Неки примери погребног култа на касноантичкој некрополи у равни ... ЕКЗб. XVII (2013)

47

Софија Петковић, Археолошки институт САНУ УДК 291.213:393.05(497.11–11) Наташа Миладиновић-Радмиловић Археолошки институт САНУ

НЕКИ ПРИМЕРИ ПОГРЕБНОГ КУЛТА НА КАСНОАНТИЧКОЈ НЕКРОПОЛИ У РАВНИ

(TIMACUM MINUS) КОД КЊАЖЕВЦА

На касноантичкој некрополи на локалитету Слог у селу Равна (Timacum Minus) код Књажевца, откривена су четири гроба са занимљивим сведочанствима погребног ри-туала. Ови гробови се датују у другу половину IV и почетак V века (360–410). У раду се анализирају примери сахрањивања умрлих са бронзаном наруквицом и новчићима. Посебно су занимљиви примери ритуалног сахрањивања умрлих са змијом, јабуком и јајетом, упућујући на веровање у бесмртност душе и реинкарнацију, сагласно са дионизијским култом, односно са трачким Сабазијем и дачким Залмоксисом.Кључне речи: касна антика, источна Србија, култ, cribra orbitalia, cribra femora, хипо-плазија.

На истраженом делу касноантичке некрополе „Слог“ констатована је искључиво инхумација покојника. Најчешћи вид сахрањивања био је полагање покојника у гробну јаму четвороугаоне основе, са дрвеним сандуком или без њега. Зидане конструкције гробова, као и њихова надземна обележја фрагментарно су сачува-ни због пљачкања и накнадних укопа млађих касноантичких фаза и средњевековне некрополе.1 Инхумирани покојници су полагани у гроб у опруженом положају на леђа, са главом на западу и са различитим положајем руку, али најчешће савијеним у лактовима и шакама склопљеним и положеним на груди или стомак. Ово сведочи о хришћанском ритуалу сахрањивања, што је нарочито изражено у II и III фази не-крополе (380–450). Међутим, на сличан начин су сахрањивани покојници у гробо-вима I и II фазе некрополе, које смо на основу гробних прилога, пре свега стаклених и керамичких посуда и новца, определили као паганске. Напоменимо да култ бога Митре, односно божанства познатог као Sol Invictus, условљава у III и почетком IV века оријентацију гробова инхумираних покојника ка истоку.2

У вези са гробним конструкцијама треба поменути појаву двојних гробова. Овакви гробови, различитих типова и варијанти, јављају се у седам случајева и припадају I и II фази касноантичке некрополе „Слог“.3

У једном случају, код гробова G. 23 и G. 32, где су сахрањена два детета истог узраста, од којих је једно, према гробним налазима, девојчица, а друго неодређеног

1 S. Petković, M. Ružić, S. Jovanović, M. Vuksan, Zs. Zoffmann, Roman and Medieval Necropolis in Ravna near Knjaževac, Archaeological Institute, Monographs, Vol. 42, Beograd 2005, 129–131.

2 Љ. Зотовић, Промене у формама сахрањивања забележене на територији Југославије у време од I до VI века, Лесковачки зборник X, Лесковац, 23.

3 S. Petković et al., op. cit., 131–133.

Софија Петковић, Наташа Миладиновић-Радмиловић

48

пола. Ради се о типу гробова са правоугаоним јамама са конструкцијом од ломљеног камена или облутака и преградом од истог материјала, који гроб дели на две комо-ре. У конкретном случају гробне јаме су одвојене једним редом камења, а један од гробова (G. 32) оштећен је пљачкањем. Двојни гроб деце (G. 23 и G. 32) припада II фази некрополе (Т. III).

Антрополошка анализа је показала да су у гробу G. 23 и у гробу G. 32 биле сахрањене дечије индивидуе, непознатог пола, обе старе 6 година ± 24 месеца. Од палеопатолошких промена, код индивидуе из G. 23 уочена је једино појава хипоплазије (Табла II/1). Код индивидуе из G. 32 уочена је cribra femora при горњем окрајку левог фемура пречника 2 cm (Табла II/2) и појава хипоплазије.

У сваком случају, сахрањивање сродника у оквиру исте гробне јаме или у гробницама са две гробне коморе, било да су зидане или очврснуте каменом конструкцијом у техници сувозида, типично је за I и II фазу некрополе „Слог“. Пре-ма томе, на истраженом делу касноантичке некрополе појава двојних гробова везује се за трећу четвртину, односно другу половину 4. века.

Налази из гробова показују да су покојници полагани у гроб у свечаној одећи, у случају жена и девојчица са накитом. С друге стране, гробни прилози сведоче о култу мртвих на касноантичкој некрополи „Слог“ и могу се поделити у две групе: 1. реципијенти за храну и пиће и храну полагану у гробове и 2. предмети повезани са култно-магијским радњама и веровањима.

У гробу G. 4, осим ниски од перлица од стаклене пасте око врата покојнице (T. I/1), поред колена десне ноге откривен је конични стаклени пехар (T. I/2), а изнад леве потколенице били су положени лончић једноставне сферичне форме, који је, највероватније, садржао храну положену у гроб (T. I/3), и керамички крчаг, у коме је похрањена нека течност, вода или вино (T. I/4). У овај гроб је, извесно, положена жртва у храни и пићу намењена покојници, али и сенима свих предака. Међутим, најинтересантнији гробни прилог је скелет змије, која је пре полагања усмрћена и обавијена око десне руке покојнице у висини лакта (T. I/5).

Антрополошка анализа је показала да је у гробу G. 4 била сахрањена одрасла индивидуа, женског пола, стара 45–50 година. Од палеопатолошких промена уочена је једино појава каријеса, заживотан губитак зуба, који је, највероватније, последи-ца каријеса, и пародонтопатија (Табла II/5).

Полагање стаклених посуда у гроб, према анализи материјала са наше некро-поле, најчешће је током фазе I (350–380), а занимљиво је да више од две трећине гробова са овом врстом прилога припада женама. У гробовима I фазе касноантич-ке некрополе на локалитету „Слог“ од керамичких посуда налажени су крчази са једном дршком и лончићи са три дршке, црвене, наранџасте и црвеномрке боје, у неким случајевима маслинастозелено глеђосане површине. Крчази положени у гробове, у пределу ногу, служили су као реципијенти за течну жртву покојнику и другим мртвим прецима, а уједно и за либацију над гробом, пре полагања покојника, да би потом били сахрањени са њим. Веровање да су покојници жед-ни и да су живи дужни да им обезбеде пиће да не би изазвали њихов гнев, јавља се код старих Грка, Римљана и других индоевропских народа. Течности, које се стављају у гроб или изливају пре и после сахране, као и данима одређеним за поштовање мртвих, биле су вино, млеко, мед и уље, те мешавине меда, млека и


49

воде и слично.4 У старија времена изливала се крв жртвованих животиња. На-равно, не треба заборавити воду, која је и данас у народним веровањима течна жртва за мртве.5 Лончићи са три дршке, који у основи имитирају облик кантароса, били су реципијенти за течност, нека врста пехара, али су, као лончић једноставне форме из G. 4, могли садржати и храну намењену покојнику. У античко доба, као и данас, храна за мртве спремала се од куваних житарица и семенки (сочива, боба, грашка).6

Можемо закључити да су реципијенти за пиће и храну намењену мртвима, полагани у I фази некрополе у гробове одраслих покојника оба пола, и то ниже ногу. Такође, међу налазима из слоја на некрополи „Слог“ констатована је велика количина уломака керамичких и стаклених посуда, који потичу од посуда које су служиле за храну и пиће на даћи после сахрана и касније за изношење хране на гроб приликом празника посвећеним мртвима. Карактеристично је да су фрагменти ових посуда јако уситњени, те отуд атипични, што указује на ритуално ломљење посуђа коришћеног у култу мртвих. О полагању змије у гроб биће речи даље у тексту.

Новац је полаган као прилог у гробове који припадају I фази (350–380) и II фази (380–410) сахрањивања на касноантичкој некрополи „Слог“, генерално током друге половине IV и почетком V века. Иако су скелети у већини гробова дислоци-рани, према месту налаза можемо претпоставити да је новац за „возарину“, коју ће платити сабласном лађару Харону при преласку у свет мртвих преко реке Styx, по-лаган у затворену шаку покојника.7

Међутим, другачији смисао има занимљив налаз прилога у новцу из гроба G. 23, у коме је шест новчића Констанција II и Констанса откривено на грудима инхумиране девојчице заједно са остацима угљенисане јабуке, семенкама и кором. Иако је скелет био лоше очуван, према положају огрлице и бронзаних наруквица могао се реконструисати положај у коме је покојница сахрањена у овом гробу – у опруженом положају, са рукама савијеним у лактовима и шакама, у којима је држа-ла јабуку и новац (T. III/2–3), положеним на груди. Око врата је носила ниску од стаклених перлица (T. III/4), а н надлактицама две бронзане наруквице отвореног типа, са змијским протеомама нa крајевима (T. III/1).

Јабука са шест новчића забодених у плод у рукама младе покојнице, има култно–магијско значење. Полагање јабуке са новцем забоденим у плод позна-то нам је на римским некрополама у два случаја, од којих је један гроб спаљеног покојника са локалитета Мала Копашница, датован у прву половину IV века,8 а

4 E. Rode, Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka, Sremski Karlovci – Novi Sad 1991, 144, 151.

5 В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, прир. В. Ђурић, Београд 1994, 82–83. – У веровањима нашег народа мртви су стално жедни, те им најпре треба наменити воду, а зато и душе покојника често бораве у бунарима, изворима, рекама, барама и језерима.

6 В. Чајкановић, op. cit., 124–125.7 E. Rode, op.cit., 187–188, nap. 83. – Иако се гробни прилог у новцу најчешће тумачи као

„Харонов обол“, у ствари је новац за откуп покојникове имовине од странe његових сродника.8 Lj. Zotović, Mala Kopašnica, Leskovac – rimska nekropola spaljenih pokojnika,

Arheološki pregled 6/1964, 106. – Јабука, са забодених 6 бронзаних новчића Константина I, нађена је у гробу са покривачем од опека на две воде, који је оштетио старији етажни гроб типа Мала Копашница – Сасе II.


50

други је скелетни гроб са касноантичке некрополе у Бешкој.9 Полагање јабуке у гроб обезбеђује умрлом вечну младост, бесмртност и обнављање живота, јер се може до-вести у везу са дрветом живота, које рађа златне јабуке у врту Хесперида.10 Такође, златна јабука се налази међу мистичним играчкама (crepundia) младог Диониса – Загреја.11 Међутим, у случају двојног гроба (G. 23 и G. 32) овај ритуал има шире значење. Пре свега, упадљива је аналогија између броја новчића (6) и старости оба покојника – девојчице из G. 23 и детета исте старости из G. 32.

У нашој етнографској грађи јабука са забоденим новчићима је култни предмет при обреду венчања.12 Такође, приликом сахране прерано преминуле девојке или младића, врши се и култно-магијски чин венчања, односно покојници се облаче у венчано рухо, а погребу присуствује и неки момак, односно девојка из редова вршњака сахрањиване особе, која игра улогу култног младожење, односно невесте. Наиме, сматра се да је грех да се млада женска или мушка особе сахрани невенчана.13 Сматрамо, да је у случају покојника из описаног двојног гроба извршено култно венчање вршњака, који су преминули и сахрањени у току једне године, девојчица, у G. 23 и дечак у G. 32. Женски пол индивидуе сахрањене у G. 23. потврђен је сетом накита (огрлица и две наруквице), док на мушки пол индивидуе у G. 32, можда указује недостатак накита, иако антрополошка анализа то није потврдила.

У гробу G. 53 сахрањено је дете са два занимљива прилога: лево од лобање констатоване су љуске кокошијег (?) јајета (T. IV/2), а поред десног рамена откривен је скелет змије, похрањен у гроб у опруженом положају, паралелно са покојником (T. IV/1). Без сумње, је змија пре полагања у гроб усмрћена, као и у случају култне сахране у G. 4, те представља жртву покојнику и хтонским божанствима.

Антрополошка анализа је показала да је у овом гробу била сахрањена дечија индивидуа, мушког пола, стара 4 године. Од палеопатолошких промена уочена је

9 M. Marijanski-Manojlović, Rimska nekropola kod Beške u Sremu, Novi Sad 1987, 50, grob 42, T. 29. У гробу одраслог мушкарца, поред керамичких посуда ниже ногу, на месту десне шаке константовани су остаци јабуке и бронзани новчић Констанција II, као цезара из 337. године.

10 A. Цермановић-Кузмановић, Д. Срејовић, Речник грчке и римске митологије, Бео-град 1979, 477 – 478; J. Chevalier, A. Gheerbrant, Rječnik simbola (mitovi, sni, običaji, geste. oblici, likovi, boje, brojevi), Zagreb 1983, 211.

11 A. Цермановић-Кузмановић, Д. Срејовић, op.cit. 116.12 В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, прир. В. Ђурић, Бео-

град 1994, 92 – 97; Љ. Рељић, Обичаји и веровања везани за животни циклус – рођење, брак и смрт, у: Књажевац и околина, ур. П. Влаховић, Београд 1999, 549 –550. – Јабука је у на-шем народном веровању „сеновита“ биљка, стабло, а нарочито плод, који се често жртвује хтонским божанствима. У том смислу повезана је са свадбеним обичајима. Јабука са забоде-ним новцем појављује се за време просидбе, свадбеног ручка и, на крају, прве брачне ноћи. Млада и младожења у књажевачком крају, прве брачне ноћи поделе и поједу јабуку, коју је девојка спремила са забоденим новцем за „китку“ (просидбу). Младенци или само млада, после свадбе бацају јабуку са забоденим новцем, који су даровали сватови, у бунар или реку, чиме се одужују прецима и траже њихову заштиту.

13 Т. Ђорђевић, Неколики самртни обичаји у Јужних Словена, Наш народни живот, књига 11, том 4, прир. Н. Љубинковић, Београд 1984, 136–136; В. Чајкановић, Стара српска религија, 114.


51

cribra orbitalia (Табла II/3), а од епигенетских карактеристика појава три foramen zygomaticofaciale на десној зигоматичној кости (Табла II/4).

Полагање јајета у гроб није неуобичајено на касноантичким некрополама, а има сличан смисао као полагање јабуке, с обзиром да јаје симболизује обнављање жи-вота и реинкарнацију, а јавља се и као Дионисов атрибут.14 Јаје је извор живота, ре-плика сребрног космичког јајета из кога се рађа Ерос, према грчкој космогонији, као и Фанес, двополно биће орфичких поема, које је творац неба, земље и Сунца.15

У случају трагова погребног култа у гробовима G. 23 и G. 53 полагање јабуке и јајета као прилога симболички изражава жељу преживелих сродника да се душе покојника реинкарнирају, што је разумљиво с обзиром да се ради гробовима пре-рано преминуле деце.

На крају ћемо се осврнути на култно полагање змија у гробовима G. 4 и G. 53, које је према нашем сазнању јединствен случај погребног ритуала на римским некрополама.16

Сахрањеној жени, приликом укопа је обавијена змија око десне руке, што асоцира на наруквице отворених крајева у облику змије, омиљене у женском на-киту још од времена бронзанодопских култура на Балкану. Овај облик епихорске традиције наставља да живи и у римском женском накиту балканских провинција17 (Т. I/6).

У дечји гроб G. 54 змија је положена у испруженом положају, десно од покојника, симетрично у односу на други прилог, јаје, које се налази лево од главе сахрањеног детета (T. IV).

Чини нам се да у првом случају змија представља апотропејон, да штити и исцељује покојницу или чак указује на њену припадност неком култу, који је имао јатрички карактер. То би најпре могао бити Асклепијев култ, чији је атрибут једна или више змија.18 Међутим, осим да исцели, у античкој митологији змија има спо-собност и да оживи умрлог, као у миту о Глауку, Минојевом сину.19 Занимљиво је

14 У античкој Грчкој било је уобичајени полагање јајета у гроб, што је требало да обезбеди поновно рођење, односно реинкарнацију покојника. Орфичари, који су веровали у цикличну метемпсихозу, која мистично води ка ослобођењу бесмртне душе од материје, односно тела, забрањивали су овај ритуал својим следбеницима. – E. Rode, op.cit., 264–273; Chevalier, Gheerbrant, op. cit. 214–215; M. Eliade, Istorija verovanja i religijskih ideja II, Beograd 1991, 153, 155–160.

15 R. Grevs, Grčki mitovi I, prev. G. Martinović, Beograd 1974, 58–59; A. Цермановић-Кузмановић, Д. Срејовић, op. cit., 429.

16 Напоменућемо да је и у средњoвековним гробовима на некрополи „Слог“ констато-вано ритуално полагање једне или више змија у гроб, што, с обзиром на конзервативизам по-гребних обичаја, сведочи о континуитету становништва у данашњој Равни од касне антике до раносредњевековног времена (9–10. век).

17 A. Jovanović, Nakit u rimskoj Dardaniji, Dissertationes et monographiae XXI, SADJ, Beograd 1978, 23–25; И. Поповић, Аутохтоне и хеленистичке традиције на римском наки-ту, у: Античко сребро у Србији, ур. И. Поповић, Народни музеј, Београд 1994, 26–28; И. Поповић, Накит са Јухора. Остава или сакрални тезаурус, Народни музеј, Археолошки ин-ститут, Београд 2002, 38–39, кат. бр. 5–6.

18 R. Grevs, op. cit., 176, 178; А. Цермановић-Кузмановић, Д. Срејовић, op. cit., 59–60.19 Idem, 97.


52

да се мотив из овог мита – змија која чудотворном травком оживљава другу убијену змију – појављује у етнографској грађи нашег народа.20 С друге стране змија-видарица позната је из српске народне поезије.21

У случају дечје сахране у G. 53, положена змија има друго значење, она је отелотворење „доброг демона“ (Άγαθος δαιμων), који је хтонско божанство, прапре-дак, који чува душу покојника.22 У нашем народу змија је „сеновита“ животиња, у којој бораве душе преминулих све док не дође време да се оваплоте у новом телу, а такође представља прапредака рода као змија-чуваркућа, која живи испод прага, у темељу или испод огњишта куће.23 Ова змија, треба да чува и храни душу премину-лог детета до часа њене реинкарнације, коју симболично обезбеђује јаје.24

Наведена веровања, могу се повезати са култом Сабазија, првобитно трач-ког пандана бога Диониса, касније фригијског оргијастичког бога.25 У том смислу занимљиве су римске коштане и бронзане украсне игле са главом у виду Сабазијеве руке, са змијом обмотаном око чланка, највероватније вотивни дарови, које су често налажени на нашим локалитетима26 (T. V/1)).

Такође, фрагменти керамичких посуда са аплицираном змијом у пуној пла-стици, украшеном убодима, нађени су у утврђењу Timacum Minus (T. V/2–3), а производња таквих посуда је потврђена у занатском центру за израду керамичких

20 В. Чајкановић, Обичаји и веровања српског народа, у: Студије из српске религије и фолклора 1925 – 1940, прир. В. Ђурић, Београд 1994, 125.

21 В. Чајкановић, Стара српска религија, 190–191. – У песми „Вук Купиновић и Дели-бег Гром“ змија, заједно са вилом и вуком (највероватније митским претком Вука Купиновића, прим. аутора) исцељује и оживљава јунака:

„... Да ви’ш, брате, чуда великога! Мало стало, за дуго не било, Док ето ти из дувара гује, Гуја носи траве свакојаке; Ал‘ ето ти из облака виле, И ето ти из горе курјака: Вуче Вуку ране зализује, А гуја му траве доносаше, Вила Вуку траве превијаше ...“

22 E. Rode, op.cit., 157–158, nap. 107; А. Цермановић-Кузмановић, Д. Срејовић, op. cit., 4. – Грчки Άγαθοδαιμων, божанство винове лозе и вина у облику змије, има исту функцију као римски Di Manes. Он чува душу умрлог у кругу његових предака.С обзиром на везу Агатодајмона са Дионисом, Хадом и Сераписом, он, такође, обезбеђује повратак и отелотворење душе, метемпсихозу.

23 В. Чајкановић, Стара српска религија, 94–95; Ibid, Сахрањивање под прагом, у: Студије из српске религије и фолклора 1910 –1924, прир. В. Ђурић, Београд 1994, 419–420.

24 Многи су примери змије-хранитељице у грчкој митологији, као пример Аполоновог сина Јама, кога су медом отхраниле змије. – А. Цермановић-Кузмановић, Д. Срејовић, op. cit.,176.

25 E. Rode, op. cit., 202–210, nap. 10; M. Eliade, op.cit., 141–143.26 Украсне/вотивне игле израђене од кости или бронзе са представом Сабазијеве руке

са карактеристичним гестом „благосиљања“ и змијом обавијеном око чланка нађене су у Виминацијуму, на Понтесу и у Лауриакуму, а карактеристичне су за подунавске провинције, Панонију, Горњу и Доњу Мезију и Дакију. – S. Petković, Rimski predmeti od kosti i roga sa terito-rije Gornje Mezije, Posebna izdanja, knjiga 28, Arheološki institut, Beograd 1995, 33, Т. XVI, 1–3.


53

посуда на Виминацијуму. 27 То су лонци са две или три дршке, који су коришћени за либацију, за течну жртву намењену хтонским божанствима (Дионис, Сабазије, Либер и Либера)28 (T. VI/1). Занимљив је примерак посуде са аплицираним змијама из Виминацијума, где је либација приказана у рељефном медаљону на дну посуде (T. V/4).29 У медаљону је мушка особа у кратком химатиону пребаченом преко левог рамена, окренута на десно, са кантаросом (?) у десној руци, из кога врши либацију према две змије (смука) са издигнутим главама. У горњем делу медаљона особа је уоквирена луком винове лозе са гроздовима.30 На фрагменту керамичке посуде из Народног музеја у Београду, осим аплицираних змија, представљен је и Дионис/Сабазије са венцем од винове лозе са гроздовима, као и нека друга божанства (?) (T. VI/2). Такође, у Равни је нађена глава Диониса/Сабазија од теракоте, која је била аплицирана на неку посуду (T. VI/3). Овакве посуде фине фактуре, са црвеним пре-мазом или глеђосане, произвођене су у Горњој Мезији у Виминацијуму и, можда, Сингидунуму у 2–3. веку, док су слични, али грубљи керамички судови израђивани у центрима на Дунавском лимесу (нпр. Diana). Сматра се да су култне посуде са апли-цираним змијама биле посвећене божанству Либеру (Liber Pater), римском пандану Диониса.31 Без сумње, ове посуде су израђиване и у унутрашњости провинције, као нпр. у римском насељу у Равни (Timacum Minus).

О оргијастичком божанству дионизијске традиције, поштованом у Тимакум Ми-нусу, сведочи и налаз мермерне иконе са представом трако-гетског бога Збелсурдоса / Гебелеизиса, нагог божанства приказаног у шуми, са атрибутима – муњом у подигнутој десној руци, орлом на грани поред левог рамена и две змије (смука) са издигнутим гла-вама, које храни левом руком (T. V/5). Овај бог се изједначује са Зевсом Хтонијем и дачким Залмоксисом, који имају дуалистичку уранско–хтонску природу.32

На крају, у веровањима данашњих становника Равне, змије, а нарочито сму-кови имају значајно место. Сматра се да не ваља повредити или убити смука, јер то доноси несрећу читавој породици, а најчешће смрт некога од укућана. Такође,

27 A. Raičević, S.Redžić, B. Milovanović, Posude sa apliciranim zmijama iz zanatskog centra, Arheologija i prirodne nauke 2(2006), 70–72, T. II.

28 B. Lamut, Posodi z mitraično kultno simboliko iz Petovione, u: Rimljani. Staklo, glina, kamen, ur. I. Lazar, Maribor 2004, 112–115, Sl. 1 – Ауторка прихвата уврежено мишљење да су овакве посуде повезане са култом бога Митре, иако ни змија ни винова лоза са грожђем не припадају његовим карактеристичним аттрибутима.

29 Ibid, 70, T. II, 3. – Аутори наводе да божанство слично Дионису, највероватније Liber, излива течну жртву из кантароса псима, који се налазе у доњем десном делу медаљона. По нашем мишљењу, представа „паса“ се може протумачити као две змије са издигнутим главама.

30 Заобљени, широки крај главе указује на неотровне змије, смукове, за разлику од троугласте главе отровница, гуја. Посебној врсти неотровних змија – смукова, у улози Άγαθοδαιμων приношене су жртве у Александрији. – E. Rode, op.cit., 158, nap. 107.

31 T. Cvijetićanin, Snake Vessels from Diana, Die Archäologie und Geschichte der Region des Eisernen Tores zwischen 106–275 n. Chr, Kolloquium in Drobeta Turnu Severin 2000, Rümanisch-Jugoslawische Kommission für die Erforschung der Region des Eisernen Tores. Archäologische Abteilung IV, Rümanisches Institut für Thrakologie, Bucuresti 2001, 94–96; T. Cvijetićanin, Roman Pottery in Moesia Superior, Catalogue of Exebition, National Museum, Belgrade 2010.

32 M. Eliade, op.cit., 143–146.


54

сматра се да ће умрети онај ко види смука да се пење уз дрво или уза зид „кад му време није“. Из наведеног се види да је традиција хтонског божанства у виду змије (смука) још увек жива у народним веровањима Раванаца.33

* * *Антрополошка анализа је, нажалост, била прилично ограничена степеном

очуваности скелетног материјал ових индивидуа. Наиме, остаци су били некомплетни и декомпоновани. Уочене болести као што су cribra orbitalia и cribra femora (G. 32 и G. 53) везују се за анемију изазвану недостатком гвожђа. Фактори који ути-чу на овакву врсту анемије су: лоша и неадекватна исхрана, нехигијенски услови живота, хроничне гастроинтестиналне болести, гастроинтестиналне и паразитске инфекције, тровање оловом, промене у нутриционим навикама, као и исхрана бо-гата фитатима који спречавају апсорпцију гвожђа (Табла ?/2 и 3).34 У савременим популацијама анемија узрокована недостатком гвожђа врло ретко узрокује смрт. У археолошким популацијама тачан узрок смрти се ретко када може тачно одредити. Такође, и појава хипоплазије (G. 23 и G. 32) може да укаже на малнутрицију, инфек-тивне болести, стрес, итд. (Табла ?/1). Истраживања показатеља субадултног стреса која следе у Timacum Minus-у помоћи ће у појашњавању слике о начину и квалитету живота становништва у овом делу Србије током античког периода.

* * *Полагање јајета, јабуке и змије у гроб, нарочито уз младе индивидуе и децу

има смисао обнове живота кроз метемпсихозу, где је змија посредник у процесу реинкарнације – чувар душе или њено оваплоћење пре поновног рођења – док су јаје и јабука симболи бесмртности душе и јемство поновног рођења сахрањене осо-бе. Ово можда сведочи о присуству дионизијског култа међу становницима касноан-тичког Тимакум Минуса, али је исто тако могуће да се ради о народним веровањима у погребном ритуалу, која су изгубила везу са првобитним значењем.

Сахрањивање са змијом и полагање јабуке или јајета у гроб имају исти ритуални смисао, који се заснива на веровању у бесмртност душе и реинкарнацију, односно по-новно рођење умрлих. Ово веровање заснива се на дионизијском култу, односно аутох-тоном култу трачког Сабазија и Збелсурдоса, односно дачког Гебелеизиса. Не треба занемарити ни утицај култа дачког бога Залмоксиса дуалистичког уранско-хтонског карактера, кога треба посматрати у пару са неком епихорском богињом типа Magna Mater, а у interpretatio romana кроз пар Либера и Либере (Liber et Libera).

Можемо закључити, да на истраженом делу касноантичке некрополе „Слог“ долази до мешања паганског и хришћанског ритуала сахране и других обичаја ве-заних за култ мртвих, као и на већини некропола последње четвртине 4. и прве по-ловине 5. века на територији Римског царства. Занимљиво је да у средњем веку, ова паганска веровања везана за култ мртвих и даље живе на Равни.

33 Захваљујемо на усменом обавештењу житељима села Равна код Књажевца: пок. Лепи Ранђеловић, Летици Величковић и Богиши Величковићу.

34 Н. Миладиновић-Радмиловић, Учесталост и дистрибуција cribrae orbitaliae у Сирмијуму, Саопштења XLIV (2012): 229–236.


55

Табла I: 1 – огрлица од перлица од стаклене пасте (G. 4), 2 – стаклени пехар (G. 4), 3 – керамички лончић (G. 4), 4 – керамички крчаг (G. 4), 5 – бронзана

наруквица са змијским протеомом, Timacum Minus


56

Табла II: 1 – хипоплазија глеђи (G. 23), 2 – cribra femora (G. 32), 3 – cribra orbitalia (G. 53), 4 – foramen zygomaticofaciale (G. 53), 5 – каријес, заживотан

губитак зуба и пародонтопатија (G. 4)


57

Табла III: 1 – огрлица од перлица од стаклене пасте (G. 23), 2 – бронзане наруквице са змијским протеомама (G. 23), 3 – остаци јабуке (G. 23),

4 – 6 бронзаних новчића (G. 23)


58

Табла IV: 1 – скелет змије (G. 53), 2 – љуске (кокошијег) јајета (G. 53)


59

Табла V: 1 – коштане игле у облику Сабазијеве руке, 2 – фрагмент керамичке посуде са аплицираном змијом, Timacum Minus Timacum Minus, 3 – фрагмент

керамичке зделе са аплицираном змијом, Timacum Minus, 4 – фрагменти посуде са аплицираним змијама, Viminacium, 5 – мермерна икона Збелсурдоса/Гебелеизиса,

Timacum Minus


60

Табла VI: 1 – кермички кантарос са аплицираним змијама, Poetovio, 2 – фрагмент керамичке посуде са аплицираним змијама и Дионисом из Народног музеја у Београду, 3 – глава Диониса, апликација са керамичке посуде, Timacum Minus

Sofija Petković, Nataša Miladinović-RadmilovićSOME EXAMPLES OF THE FUNERARY CULT AT LATE ANTIQUE NECROPOLIS IN RAVNA (TIMACUM МINUS) NEAR KNJAŽEVAC

Four graves with significant proofs of the funerary cult were discovered at the late antique Ne-cropolis at the site Slog in the village Ravna (Timacum Minus) near Knjaževac. Graves are dated back in the second half of the 4th and the beginning of the 5th century. In the paper, we give the analysis o the ritual burial of the dead with the bronze necklaces, coins, snake, apple an and an egg.

Војни лекари у Горњој Мезији ... ЕКЗб. XVII (2013)

61

Драгана Грбић УДК 61.057.36(497.11–11)(093)Балканолошки институт САНУ

ВОЈНИ ЛЕКАРИ У ГОРЊОЈ МЕЗИЈИ1

У раду је поправљено читање и предложено нешто другачије тумачење једног врло занимљивог, недавно објављеног натписа северске епохе из Ниша чији је дедикант један лекар (medicus). Узимајући у обзир речите епиграфске паралеле и сведочанства из Горње Мезије, он може бити у вези cohors I Dardanorum која је од времена Марка Аурелија била стационирана у Наису. Кључне речи: латинска епиграфика, Горња Мезија, Naissus, medicus, cohors I Darda-norum.

Интересантан споменик нађен је у Нишу 1984. године, чији су текст и фотографије публиковани 2001.2 У питању је врло лепа ара, 95 х 45,5 х 35,5 cm, натписно поље 35 х 43 cm, висина слов 3,5–4 cm. Са бочних страна изведени су рељефи Асклепијa и на супротној страни Хигије са Телефом. Аутор помиње да се на споменику виде трагови црвене боје.3 Међутим, када је у питању читање натпи-са, а затим и његово тумачење, има места интервенцијама.

Текст натписа треба разрешити на следећи начин: Pro salutem (!) d(omini)- ┌n┐(ostri) ? | L(uci) Septimi Severi Pii | Pertinacis Aug(usti) et | Imp(eratoris) M(arci) Aur(elii) Antonin(i) | [[e.g. P(ubli) Sept(imi) Getae Caes(aris)]] <<Pii Aug(usti) et Iul(iae) | Dom(nae) Aug(ustae) m(atris) c(astrorum)>> || Claudius Magnus medi(cus) || Ascle|pio || Hygia.

У првом издању, ред 1 прочитан је Pro salutem d(ivi) m(aximi). У сваком случају, разрешење d(ivi) није могуће, пре свега због логике натписа који је подигнут pro salute, тј. за здравље: то би, дакле, значило за здравље божанског (т.ј. покојног) цара. Осим тога, аутор натпис датује у 202. годину, а у то време је Септимије Се-вер дакако био жив. У обзир би могла доћи реституција pro salutem (!) d(omini?) m(aximi?). За domini maximi постоје слични примери, додуше нису ни директни, ни бројни, нпр.: (AE 1985, 881a-c) [m]aximi fortissim[i]; BCTH 1954, 120: pro salute et inco|lumitate dom(ini) nos|tri maximi fortis|[s]imique; CIL VII 837: Pro salute | d(omini) n(ostri) maximi ac | fort(issimi) Imp(eratoris).

Формулација која је уобичајена јесте domini nostri / dominorum nostrorum. Сходно томе, могло би се, можда, претпоставити да је крајње M у реду 1 уреза-но грешком уместо N: d(omini) ┌n┐(ostri), што није непривлачно, ако се рачуна са

1 Чланак је резултат рада на пројекту Балканолошког института САНУ: „Друштво, духовно-материјална култура и комуникације у праисторији и раној историји Балкана – бр. 177012“ које финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

2 С. Дрча 2001, са фотографијама. Натпис је поменут и код: Крунић 2004, 50 и сл. 5 на стр. 51, додуше без текста споменика и упуштања у анализу.

3 За опис споменика Дрча 2001, 20–21.

Драгана Грбић

62

вулгарним pro salutem (!) уместо pro salute.4 Треба приметити да испред Каракали-ног имена стоји Imperator, док je испред Северовог оно изостало, што није сасвим уобичајено. Каракалино име представља и критеријум и за датовање.5 Како је већ поменуто, датум када је ара подигнута могао би се заиста везати за посету царске породице провинцији приликом повратка са истока 202. године, као и натписи из Ремесијане (Бела Паланка), IMS IV 69–71.6 Гетино име је у натпису радирано, a пре-ко разуре урезан је текст у два реда у којима је допуњена Каракалина титулатура (Pii Augusti) и додато име Јулије Домне. Има простора за од прилике 12–14 словних места, сходно томе реституисали смо Гетино име: P(ubli) Sept(imi) Getae Caes(aris), премда и другачије комбинације могу доћи у обзир, на пример: et Getae nob(ilissimi) Caes(aris), и сл.7

Дедикант споменика је Claudius Magnus, medicus. У коментару уз издање из-нета је претпоставка да је у питању цивилни лекар, будући да пише само medicus. Међутим, иако се у тексту изричито не помиње да је реч о војном лекару,8 таква се могућност мора размотрити с обзиром на контекст, тачније, на аналогне примере из исте провинције који су врло речити, и уопште, на епиграфске паралеле на које издавач, чини ми се, није обратио пажњу.

Примери где се помињу лекари војних јединица уз чије име стоји само medicus без афилијације (legionis, cohortis), као што је случај са нашим натписом, нису малобројни.9 Размотримо само неке од њих. У једном епиграфском споме-нику из доњомезијске Монтане (CIL III 7749), међу војницима вексилације легије XI Claudia, помиње се principalis: Aurelius Artemo, такође само med(icus). Затим, инструктиван је још један натпис из Доње Мезије (АЕ 1998, 1134), који је нађен у валетудинарију логора у Новама, где је боравила легија I Ιtalica,10 посвећен Еску-лапу и Хигији. Дедикант натписа, лекар Aelius Macedo, такође је ословљен само као medicus.11 Предложено тумачење да је овде у питању цивилни лекар који ради у војној болници чини ми се натегнутим. Наиме, контекст је недвосмислено војнички; затим, дедиканти других натписа који су нађени на истоме месту актив-ни су војници или ветерани.12

4 Mihaescu, 248–249, § 241.5 Terminus post quem је 198. година када Каракала постаје Augustus, а Гета Caesar. (уп.

Kienast 2004, 162–164), Гета постаје Augustus 209. односно, према новијем тумачењу у јесен 210. (о томе в. Лома 2010, 217, нап. 227 са литературом), од када се ословљавају AUGGG (Augusti tres) (са неким ранијим изузецима, уп. J. Fitz, Alba Regia 17, 49–58).

6 Уп. Лома 2010, 228–229, нап. 262.7 Уп. нпр. AE 1907, 202.8 За лекаре у римској војсци в. нпр. Davies 1969.9 Уп. нпр. ILS 2194; CIL III 3423; 3583; CILVIII 2834; AE 1953, 246, AE 1969/70, 291;

АЕ 1975, 634 цит. код Aparaschivei 2012, 106, нап. 63.10 О валетудинарију у Новама, који је један од боље истражених в. Kolendo 1998; и,

најскорије, Aparaschivei 2012, 110–113 са литературом. 11 Kolendo 1998, 55–71 = АЕ 1998, 1134, уп. натписе АЕ 1998, 1130–1137. 12 Уп. претходну напомену (тако мисли и Aparaschivei 2010, 144), уп. Gui 2011, 116 са

нап. 10. Војни лекари у Доњој Мезији: Aparaschivei 2010, 143 нап. 23 ISM V, 103 (= CIL ΙΙΙ 6203), 170 (= CIL ΙΙΙ 6205), 299 (= CIL ΙΙΙ 7517); AE 1995, 1350; у Дакији: Gui 2011.


63

Не може се заобићи не само чињеница да је у трећем веку број војничких натписа у Наису врло велики,13 већ и, што је важније, да је ту био смештен војни гарнизон. У вре-ме када је споменик подигнут, на том месту боравила је кохорта I Aurelia Dardanorum. Та јединица формирана је у време Марка Аурелија, 169. године, истовремено када и хомонимна cohors II Dardanorum смештена у Равни, затим и две кохорте I и II Aurelia nova.14 Ове јединице су обезбеђивале путеве који су водили у горњомезијске рудни-ке и имале су важну улогу у одбрамбеном систему.15 О присуству јединице cohors I Dardanorum у Наису говоре два натписа, IMS IV 32: C. Iul(ius) Severus | mil(es) coh(ortis) I Aur(eliae) | Dard(anorum) vix(it) an|n(os) XLVII Iul(ius) Var|anus filio pi|[entissimo ---?] | [--- и натпис IMS IV 94: D(is) M(anibus) | Aur(elius) Atti|anus mil(es) | co[h(ortis) --- Au]r(eliae) | D[ardanorum]. Осим тога јединица је посведочена и на опекама са печатом coh(ors) I Aur(elia) Dard(anorum) Ant(oniniana).16

Најбољу паралелу Магновом натпису пружа један епиграфски споменик из Равне (Timacum Minus). У питању је надгробни натпис лекара кохорте II Aurelia Dardanorum која је тамо била стационирана (IMS III/2, 49): D(is) M(anibus) | T(ito) Ae[l(io)] Mar|tial(i) med(ico) | coh(ortis) II Aur(eliae) | Dar(danorum) | [s]tip(endiorum) | XXII mater | et Ael(ia) [L]atina | [---. Није неумесно изнети претпоставку да је и medicus из нишког натписа могао бити лекар при кохорти Ι Aurelia Dardanorum стациониранoj, како смо поменули, у Наису.17

Даље, у једном споменику из Стојника (IMS I 116) помиње се valetudinarium18

поменуте кохорте II Aurelia novа miliaria equitatа која је од времена Марка Аурелија била трајно стационирана на Космају, где је, као и две дарданске на југу, обезбеђивала космајски рудник:19 Valetu|dinarium | coh(ortis) II Aur(eliae) | nov(ae) (miliariae) equit(atae) | c(ivium) R(omanorum) T(itus) Bebeni|us Iustus prae(fectus) | Imp(eratore) C[[ommodo]] | II et Vero II co(n)s(ulibus).

Треба поменути натписе лекара из Виминацијума20 и Сингидунума21 и на-лазе који сведоче о медицинској служби, а који би се вероватно могли везати за горњомезијске легије.22 Познат je надгробни натпис лекара виминацијске легије VII Cl(audia) из Дробете који је у томе граду одликован од градског већа, вероватно за

13 В. P. Petrović, IMS IV, стр. 32: „Au début du IIIe siècle, le nombre d’inscriptions militai-res de Naissus s’accroît de façon frappante.“

14 Dušanić 1978, 237; S. Dušanić, IMS I, 106; уп. P. Petrović, IMS IV, p. 31.15 Dušanić 1978, 237. 16 P. Petrović, IMS IV, стр. 31. Уп. IMS VI 236 (Коњух); Dušanić 1978, 241, нап. 3.17 У чланку се помиње ова кохорта, али њу аутор није повезао са аналогним примери-

ма из Равне (Timacum Minus) т.ј. лекаром хомонимне јединице који је тамо посведочен, већ је помиње у вези са титулом Јулије Домне mater castrorum, која јој је додељена у Сенату 14. априла 195. (Levick 2007, 41–42; за хронологију стр. xxxix.) и са чиме ова кохорта, разуме се, нема никакве везе.

18 Тј. амбуланта.19 Dušanić 1978; S. Dušanić, IMS I, стр. 96 са нап. 20. 20 O виминацијским лекарима има нешто више података. В. Кораћ 1986, 53 (medicus

chirurgus легије VII Claudia), уп. нап. 181 и Спасић-Ђурић 2005.21 Mirković 1986, 217–218: Aeli Polycteti collurium acru(m) || [A]eli Polycteti [co]llurium

genal(is) || Aeli Polycte[ti] collur(ium) nardin[um] || [Ae]li Polyctet[i co]llur(ium) cycniu[m].22 Кораћ 1986, 53–71.


64

неке посебне заслуге, а где је и сахрањен (IDR II, 42): D(is) M(anibus) | M. Val(erius) M(arci) [f(ilius)]| Longin(us) | med(icus) leg(ionis)|5 VII Cl(audiae) | ornat(us) orn|[a]ment(is) decu[r(ionalibus)] | a splendid(issimo) | ordin(e) m(unicipii) H(adriani) D(robetensium) |10 vix(it) an(nis) XXIII | M. Victorius | [±2]anio et Victori[a]| [Ge]mina fil(io) pie[nt(issimo)]| p(osuerunt).23 Затим, знамо име једног виминацијског лекара: C. Iulius Iunianus, који је био по свему судећи medicus ocularius,24 као и његов ко-лега medicus et chirurgus ocularius, чија је кутија са лекарским прибором нађена као гробни прилог.25 Осим збрињавања болесних и повређених, лекари у војним јединицама имали су улогу при регрутацији. Приликом новачења, уосталом као и данас, вршен је медицински преглед.26

Сви примери из Горње Мезије које имамо, могу се повезати на неки начин са војском.27 Болнице у модерном смислу нису постојале до касне антике, а амбуланте су углавном биле ограничене на римске војне логоре. Такође, valetudinaria у лого-рима имала су капеле (sacellа) посвећенe Асклепију и јатричким божанствимa.28 По свему судећи, такав је могао бити и контекст натписа из Ниша. У првом издању из-нета је претпоставка да је просторија где је споменик нађен била део „светилишта посвећеног Асклепију, можда valetudinaria (sic)“ и да на то указују и римске терме у непосредној близини места налаза, које су истраживане током 90-тих година про-шлог века.29 Све то говори у прилог нашем тумачењу натписа. Ове су грађевине могле припадати логору кохорте.30

Након збрињавања, болесници су били даље упућивани на лечење у бање.31 Стога, ако се желе тражити цивилни аспекти медицине и лечења у провинцији, тре-ба се окренути истраживањима посвећеним античким бањама провинције. Када је у питању околина Наиса, зна се за више античких бањских комплекса.32 На овом месту згодно је поменути да резултати нових археолошких истраживања у подручју Сврљига и сврљишке котлине јасно указују на то да се у античко доба на томе

23 Davies 1969. Лонгин носи различито гентилно име од родитеља што говори да нису добили римско грађанско право заједно. Он је вероватно добио по регрутацији у легију. Davies 1969, 87. Уп. Benea 1975, 303–306. Интересантно је и то што се у натпису наводи да је имао 23 године. (Читање је дато према аутопсији споменика).

24 IMS II 225; Mirković 1986, 217–218: C. Iul(i) Iuniani diab|so(ricum)(!) ad aspr(i)t(udinem) et cla(ritatem) || C. Iul(i) Iuniani croc|od(es) asp(ritudinis).

25 Кораћ 1986, таб. III сл. 4, црт. 10) Натписи a–b) p(astilli) (ad) genal(is) croco(des) c) stactum. У истом чланку (стр. 53–54) помињу се и други гробови са медицинским инстру-ментима који су по свему судећи припадали лекарима; уп. Спасић-Ђурић 2005.

26 Davies 1969, 211, 222; Aparaschivei 2012, 102, нап. 24. Провера је подразумевала и очни преглед, а тиме и присуство окуларија (ocularii); уп. примере из Сингидунуму и Виминацију (више, нап. 180и 181).

27 У томе правцу указује и Крунић (2004). 28 Уп. нпр. Kolendo 1998, 55–70 за valletudinarium у Новама (више, нап. 167, 168); у

Дакији: Gui 2011, 118–119 са литературом (Slaveni, Micia, Inlanceni, Mehadia, Romita, Po-taissa). Уп. Baker 2000, 183–196.

29 Дрча 2001, 19 нап 1 и 23 и нап. 22.30 P. Petrović, IMS IV, 44–45, c. 31 Gui 2011, 118 са литературом.32 P. Petrović, Уп. и IMS IV 59, 60. (уп. IMS IV 105, 106, Куршумлијска бања; IMS III/2,

1; Spomenik LXXI, 1931, 274–322).


65

месту, које се налазило на добром положају – на путу који од Наиса води на Ду-нав – налазила римска бања.33 Значајни налази стављају локалитет код Нишевца (највероватније Timacum Maius) на мапу античких лечилишта у Горњој Мезији.34

http://columna-traiani.univie.ac.at/fileadmin/user_upload/p_trajanssaeule/Abstract/Aparaschivei.pdf

СкраћеницеAE – L’Année épigraphique, Paris IMS – Inscriptions de la Mésie Supérieure, BelgradeCIL – Corpus Inscriptionum Latinarum, BerlinISM – Inscriptiones Scythiae Minoris graecae et latinae, Bucharest

ЛитератураAparaschivei D. 2010. Being a Physician in Moesia Inferior, Dacia LIV, 141–156.Aparaschivei D. 2012. Physicians and Medicine in the Roman Army of Moesia Inferior, Dacia 56,

99–118.Backer P. A. 2000. Medical Care for the Roman Army on the Rhine, Danube and BritishFrontiers in the First, Second and Early Third Centuries AD, (PhD thesis), Newcastle upon Tyne.Benea, D. 1975, Un medic al legiunii a VII Claudia la Drobeta în timpul razboaielor marcomanice,

Sargetia 11–12, 303–306.Davies, R. W. 1969. The Medici of Roman Armed Forces, Epigraphische Studien 8, 83–99.Дрча С., Claudius Magnus Medicus, Зборник Народног музеја Ниш, 10, 19–25.Dušanić S. 1976. Mounted Cohorts in Moesia Superior, Akten des XI. Internationalen Limeskon-

gresses, Székesfehérvar, Budapest, 237–46 = S. Dušanić, Sellected Essays in Roman History and Epigraphy, Belgrade 2010, 564–571.

Gui, M. 2011. Evidence for Medical and Personal Care in the Case of the Roman Army in Dacia, Ephemeris Napocensis XXI, 115–130.

Kienast, D. 2004. Römische Kaisertabelle. Grundzüge einer römischen Kaiserchronologie, Darmstadt.Kolendo J. 1998. Inscriptions en l’honeur d’Esculap et d’Hygia du Valetudinarium de Novae, Ar-

cheologia 49, 55–70.Кораћ M. 1986. Medicus et chirurgus ocularius из Виминацијума, Старинар 37, 53–71.Крунић, С. 2004. Организација медицинске службе у горњој Мезији у светлу налаза из

Сингидунума, Годишњак града Београда LI, 2004, 51, 41–56.Levick, B. 2007. Julia Domna. Syrian Empress, London / New York.Лома С. 2010. Клаудије Гал и Северови нови сенатори: истраживање из епиграфике, про-

сопографије и римске политичке историје деведесетих година II века, Београд.Mihăescu, H. 1978. La langue latine dans le Sud-Est de l’Europe, Paris.Mirković M. 1986. Zwei neue Stempel von Augenärzten aus Obermösien“, ZPE 64, 217–218.Petrović V. / Filipović V. / Milivojević S. 2012. La région de Svrljig en Serbie orientale – préhistoire,

antiquité et moyen âge / Сврљишка област у праисторији, антици и средњем веку, Београд.Спасић-Ђурић, Д. 2005. Гроб лекара из Виминацијума, Гласник САД 21, 281–292

33 О томе у раду у припреми: V. Petrović / V. Filipović, чији сам текст имала прилику да видим захваљујући љубазности аутора.

34 Petrović / Filipović / Milivojević 2012, и посебно стр. за медицинске инструменте који су пронађени на локалитету.


66

Dragana GrbićROMAN MILITARY PHYSICIANS IN MOESIA SUPERIOR

The article offers a reinterpretation of a recently published inscription of a medicus found at Naissus in 1984. The altar is set up for the health of the emperor Septimius Severus and his sons, Caracalla and Geta which may be dated to AD 202 (cf. inscriptions from Remesiana IMS III/2, 69–71). The text of the epigraph reads as follows: Pro salutem (!) d(omini) ┌n┐(ostri)| L(uci) Septimi Severi Pii | Pertinacis Aug(usti) et | Imp(eratoris) M(arci) Aur(elii) Antonin(i) | [[P(ubli) Sept(imi) Getae Caes(aris)]] <<Pii Aug(usti) et Iul(iae) | Dom(nae) Aug(ustae) m(atri) c(astrorum)>> || Claudius Magnus medi(cus) || Ascle|pio || Hygia. It may be supposed that the physician from Nais-sus, Claudius Magnus, was attached to the cohors I Dardanorum, garrisoned there from the time of Marcus (the unit was raised in AD 169 cf. Dušanić 1978; attestations in Naissus: IMS IV 32 and 94; P. Petrović, IMS IV, p. 31). It has a very close analogy in the funerary inscription (IMS III/2, 49) of a medicus cohortis II Dardanorum from Ravna (Timacum Minus) and another, from Kosmaj (IMS I 116), mentioning a valetudinarium of the cohors I Aurelia nova miliaria equitata.

О функцији и намени „модела пећи“ са локалитета раног бронзаног доба ... ЕКЗб. XVII (2013)

67

Александар П. Булатовић УДК 904:67/68(497.11–11)”637”Археолошки институт САНУ

О ФУНКЦИЈИ И НАМЕНИ „МОДЕЛА ПЕЋИ“ СА ЛОКАЛИТЕТА РАНОГ БРОНЗАНОГ ДОБА

НА ЦЕНТРАЛНОМ БАЛКАНУ1

Рад је посвећен предметима од печене земље који су називани лампама или моделима пећи, констатованим на локалитетима раног бронзаног доба на територији југоисточне Србије, североисточне Македоније, југоисточне Албаније и северозападне Грчке. Ана-лизом археолошких контекста у којима су нађени, затим њиховог изгледа, садржине, трагова на површини, као и других параметара начињен је покушај да се дефинишу намена, односно фукција ових предмета и улога коју су ови предмети имали у животу праисторијске популације на територији централног Балкана.Кључне речи: Централни Балкан, Рано бронзано доба, енеолит, гвоздено доба, модели пећи, жртвеници.

У последњих неколико деценија на локалитетима раног бронзаног доба на територији која обухвата северну Грчку, затим југоисточну Албанију, као и Македонију нађени су предмети од печене земље, изгледа неуобичајеног за посуде или друге познате керамичке форме, који су у литератури у већини случајева нази-вани лампама или моделима пећи.

У пролеће 2012. године у оквиру заштитних радова на аутопуту Е 75, у селу Ранутовцу недалеко од Врања истражен је део некрополе спаљених покојника из раног бронзаног доба на којој је откривено неколико таквих предмета што, за сада, представља најсевернији налаз те врсте. Ти налази били су недавно тема једне студије која се бавила дефинисањем намене, порекла, дистрибуције и хронологије ових предмета у циљу детаљнијег детерминисања веза између популација раног бронзаног доба које су насељавале северну Грчку, односно унутрашњост Бал-канског полуострва.2 За разлику од те студије, овај рад посвећен је искључиво функцији, односно намени ових предмета, као и њиховом значају и улози у животу праисторијских популација на овој територији.

Сви ови предмети, иако се разликују у детаљима, у основи су сличног из-гледа. Чине их два цилиндра, хоризонтални и вертикални, који су спојени у облику латиничног слова L, док се на задњем делу предмета, на месту где се цилиндри спајају налази лучна вертикално постављена дршка, у већини случајева тракастог пресека (сл. 1, 2). Примећене су, међутим, неке разлике у облику цилиндара, у на-чину моделовања отвора и квалитета израде, што те предмете сврстава у неколико различитих варијанти.

1 Овај рад је резултат научноистраживачког пројекта Културни идентитет, инте-грациони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије, број 177020.

2 Bulatović 2013, 1–13, са цитираном литературом.

Александар П. Булатовић

68

Идеја да су ови предмети могли служити као лампе, како наводи В. Санев, не чини се прихватљивом из неколико разлога.3 Као прво, ови предмети немају реципијент који би послужио за смештај материје која је неопходна да би се уз помоћ фитиља стварала светлост, а као друго, вертикални цилиндар је на већини примера-ка прилично дугачак те би било скоро немогуће користити светлост. Не искључује се, међутим, могућност да су ови предмети само симболички представљали лампе, односно да им је улога била да својом светлошћу покажу пут покојнику до другог света.

Облик примерака најједноставније форме, као што је налаз из Кокиног Села код Куманова (сл. 1) веома подсећа на пећи које су откривене на многим праисторијским насељима, као што је, рецимо, Архонтико у северној Грчкој, или Градина на Босуту (сл. 3).4 Занимљиво је да су у Архонтику нађена и два „модела пећи“. Керамичке пећи сличног облика познате су, такође, са представа на керамици из класичног грчког периода.5 Реконструкције пећи за керамику типа tera sigilatta из римског периода веома су сличног облика, са хоризонталним „тунелом“ за ложење и верти-калним високим димњаком због бољег протока ваздуха, односно постизања више температуре.6 Неке од ових античких пећи имале су сложенију конструкцију у унутрашњости, као што су додатне керамичке цеви или перфориране поднице, што није представљено ни на једном моделу пећи, али се то може објаснити чињеницом да је ове детаље веома тешко представити на овако малим моделима. С друге стра-не пећи из раног бронзаног доба су више од два миленијума старије, па су веро-ватно биле и примитивније, те се не могу у свим детаљима поредити са римским пећима. Чињеница да до сада нису евидентиране пећи идентичне овим моделима може да указује на њихову претежно симболичну улогу, али и на машту и креатив-ност грнчара, мада се не искључује ни могућност да су ови предмети имали и неку практичну намену, јер готово сви примерци имају дршке.

Наведене аналогије указују да су ови предмети веома слични, у неким случа-јевима скоро идентични земљаним праисторијским пећима, па је готово извесно да су, заиста, и представљали моделе тих пећи. Скоро идентични предмети од печене земље, приближно истих димензија, који су према аутору, такође, представљали мо-деле пећи констатовани су у слоју позног бронзаног доба на праисторијском насељу у Варвари у Босни (сл. 4).7 Већина предмета о којима је реч у раду има и перфорира-но тело (у већини случајева хоризонтални цилиндар) што, такође, указује на њихову намену симболизовања пећи, јер су такве перфорације на пећима служиле за бољи проток ваздуха. И истурени део испред предњег отвора моделован на појединим типовима ових предмета идентичан је са предњим делом на моделима енеолитских пећи евидентираних у басену Струме.8

3 Sanev 1999, 127–136.4 Булатовић, Станковски 2012, Т. LXIII/45, фото 25/17; Παπλευθυµιον−Παπανθιµον,

Πιλαλη−Παπαστεριον 1997, 147−154, idem, 1998, 83–90, Еик. 11; Medović, Medović 2011, T. LXIV.

5 Duhamel 1979, Fig. 1/C, B.6 Weiss 1979, 159, Figs. 7, 8, 10, 11.7 Čović 1983, 397, Т. LX/1, 2. 8 Чохаджиев 2007, обр. 105, Т. 6/4.


69

Према наведеном, основна идеја ових предмета била је симболична имитација пећи, односно топлоте и светлости које она ствара. Пећи су биле један од основних и најважнијих помагала у исхрани и економији, односно у животу праисторијских заједница уопште, тако да је њихов значај за праисторијског човека био егзистен-ционалне природе.9

Питање је, међутим да ли су ови модели пећи имали, осим симболичке и неку употребну намену? Нажалост, подаци о стању унутрашњости, односно зидова ових предмета доступни су само код примерака из Ранутовца. Предмети из Ранутовца немају обгорену унутрашњост, што указује да у њима није горела ватра, односно да нису служили као минијатурне покретне пећи, мада се не искључује могућност да су коришћени за краткотрајан пренос жари, јер je у том случају трагове горења тешко уочити.10 Осим тога, оне су веома малих димензија, што представља још један снажан аргумент против претпоставке да су могле служити као минијатурне мобилне пећи. Најмања дужина појединих примерака укључујући дршку не прела-зи 10 cm, а максимална дужина креће се око 20-ак cm, тако да их је, са тако малом грејном моћи, тешко замислити као мобилне пећи.

Унутар примерка у облику птице из Ранутовца констатовани су ситни фраг-менти дрвета, али трагова горења на унутрашњем делу предмета није било.11 Пошто је овај модел пећи нађен у гробу спаљеног покојника, са комадићима дрвета унутар њега и специфичног је облика, са предњим отвором моделованим у облику лопати-це, претпоставља се да је могао послужити и за пренос остатака покојника са лома-че до гроба. Сам облик овог предмета вероватно није случајнo изабран, јер птице у праисторији симболизују душу, трансценденцију, духове покојника, путовање и везу између неба и земље, а у египатској митологији душа напушта покојника упра-во у облику птице.12 Представе птица на посудама у гробовима спаљених покојника карактеристичне су и за нешто млађу подунавску културну групу Жуто брдо – Гир-ла Маре, а представе глава неких од њих веома су сличне облику главе птице на примерку из Ранутовца.13

Разматрана је и могућност да су ови предмети, бар они нађени у некропола-ма (Ранутовац и Архонтико) служили и као нека врста кадионице, односно жртве-ника у којој је на жар стављана нека ароматична материја или материја која при горењу ствара светлосне или димне ефекте, што не би било неуобичајено јер је сличан ритуал забележен на светилишту из раног бронзаног доба у Пелинцу код Куманова.14 Култна намена ових предмета потврђена је и на оближњем светилишту у Кокину, где је евидентиран већи фрагмент доњег дела модела пећи, уз жртвену камену кружну конструкцију, заједно са пирамидалним тегом, пршљенком, ручним

9 Аутори истраживања у Архонтику наводе велики број сличних пећи откривених у насељу (Papanthimou et al, 2004, 432–434; Papanthimou et al, 2005, 468, 470).

10 Булатовић, Станковски 2012, 264–265.11 Реч је о ситним комадићима бреста (cf. Ulmus sp.). На овим подацима захваљујемо

Драгани Филиповић која је обавила палеоботаничку анализу узорака са овог локалитета.12 Cirlot 2001, 26–28.13 Бонев 1996, Обр. 4–7; Крстић 2003, Т.XXI.14 Mitrevski 2003, 45.


70

жрвњем и атипичним фрагментима керамике.15 О симболичком односно култном значењу модела пећи говори и податак да су на примерку из енеолитског насеља Слатино у долини Струме били урезани знакови за које С. Чохаджиев сматра да представљају неку врсту календара.16

Занимљив археолошки контекст који би могао да укаже на намену модела пећи на некрополама евидентиран је у Архонтику, где су слични предмети нађени у оквиру стамбених простора, али недалеко од гробова у чијој се близини налазило огњиште.17 Аутори су близину гроба у којем је сахрањено дете и кућног огњишта протумачили потребом да се вољеном покојнику обезбеде топлота и светлост огњишта и на другом свету.

Улогу модела пећи као неке врсте жртвеника поред свега наведеног потврђује и чињеница да су ови предмети констатовани у насељима, али и у некрополама, као и на жртвеним просторима, што указује да су ови предмети праисторијској балканској популацији служили у комуникацији са „вишим силама“ у оба живота – овоземаљском, на земљи и оноземаљском, у другом свету, односно свету мртвих.

Из наведених разлога, као и због чињенице да су евидентирани на налазиш-тима који представљају различите аспекте живота праисторијске популације, идеја ових предмета као модела пећи који су имали и функцију жртвеника чини се у овом тренутку најприхватљивијом.

ЛитератураБонев, A., 1996, По въпроса за т. нар. „Голяма колесница от с. Дупля“, Банатска област, Ар-

хеология кн. 4/1996, София, 43–47.Булатовић, A., Станковски, J., 2012, Бронзано доба у басену Јужне Мораве и у долини Пчиње,

Београд-Куманово.Bulatović, A., 2013, Oven models from Early Bronze Age Settlements in Central and Southern

Parts of the Balkan Peninsula, Archaeologia Bulgarica XVII, 1, 1–13. Cirlot, J.E. 2001, A Dictionary of symbols, London, Routledge.Чохаджиев, С., 2007, Неолитни и халколитни култури в басейна на река Струма, Велико

Търново.Čović, B., 1983, Prelazna zona, Praistorija jugoslаvenskih zemalja, IV, ur. A. Benac, Sarajevo, 390–412. Duhamel P., 1979, Morphologie et evolution des fours ceramiques en Europe Occidentale –

protohistoire, monde celtique et Gaule romaine, Acta Praehistorica et Archaeologica 9/10 (1978/9), 49–76.

Крстић, Д ., 2003, Гламија, некропола бронзаног доба у Корбову, Београд.Medović, P., Medović, I., 2011, Gradina na Bosutu, naselje starijeg gvozdenog doba, Novi Sad. Mitrevski, D., 2003, Prehistory in Republic of Macedonia-F.Y.R.O.M, Recent research in the

Prehistory of the Balkans, Ed. D.V. Grammenos, Thessaloniki, 13–72.Παπλευθυµιον−Παπανθιµον, Α., Πιλαλη−Παπαστεριον, Α., 1997, Ανασκαφη Αρχοντικον

1993, Το αρχαιολογικο εργο στη Μακεδονια και στη Θρακη 7, Θεσσαλονικη, 147−154.

15 На подацима захваљујем Ј. Станковском, руководиоцу истраживања локалитета Татићев камен у Кокину.

16 Чохаджиев 2007, обр. 105. Нажалост, без детаљне хемијске анализе њиховог садр-жаја, као и површине унутрашњости свих ових предмета, или бар већине њихова намена се не може са сигурношћу утврдити.

17 Παπλευθυµιον−Παπανθιµον, Πιλαλη−Παπαστεριον 1998, 88.


71

Παπλευθυµιον−Παπανθιµον, Α., Πιλαλη−Παπαστεριον, Α., 1998, Ανασκαφη Αρχοντικον 1994 (τομέας), Το αρχαιολογικο εργο στη Μακεδονια και στη Θρακη 8, Θεσσαλονικη, 83–90.

Papanthimou-Papanthimou, A., Pilali-Papasteriou, A., Basogianni, D., Papadopoulou, E., Tsagaraki, E. and Fappas, I., 2004, Arhondiko 2000: A typological presentation and problems relating to function of the clay structures, Το αρχαιολογικο εργο στη Μακεδονια και στη Θρακη 14, Θεσσαλονικη, resume, 434.

Papanthimou, A., Pilali, A., Giagoulis, G., Basogianni, D., Papadopoulou, E., Tsagaraki, E. and Fappas, I., 2005, Dwellings and „Households“ of the Early Bronze Age at Arhondiko near Yannitsa, Το αρχαιολογικο εργο στη Μακεδονια και στη Θρακη 15, Θεσσαλονικη, resume, 469.

Sanev, V., 1999, Pottery in Favour of Designating the Cultural Borders of the Early Bronze Age in Macedonia, In: Macedonia and the Neighbouring Regions from 3rd to 1st milenium b.c., Papers presented at the International Symposium in Struga 1997, Skopje, 127–136.

Weiss J., 1979, Herstellungsversuche von Terra Sigillata und Rekonstruktion eines Terra-Sigillata-Ofens, Acta Praehistorica et Archaeologica 9/10 (1978/9), 159–168.

Сл. 1 – модел пећи са жртвеног простора на локалитету Татићев камен, Кокино Село, Куманово, рано бронзано доба (према Булатовић, Станковски 2012); Сл. 2 – модел пећи саа некрополе спаљених покојника у Ранутовцу, Врање, рано бронзано

доба (према Bulatović 2013); Сл. 3 – пећ из насеља Градина на Босуту, старије гвоздено доба (према Medović, Medović 2011); Сл. 4 – модел пећи из Варваре,

Босна, позно бронзано доба (према Čović 1983).


72

Aleksandar P. Bulatović ОN FUNCTION AND USE OF THE “STOVE MODEL” FROM THE SITE OF EARLY

BRONZE PERIOD IN THE CENTRAL BALKANS

This paper is on the objects of the baked clay, which were named lamps or models of stoves, form the sites of early Bronze era at the territory of South-Eastern Serbia, North-Eastern Macedo-nia, South-Eastern Albania and North-Western Greece. This paper is on the function and role of these subjects in life of pre-historic population at the territory of central Balkans.

Каснонеолитски локалитети у алексиначкој котлини ... ЕКЗб. XVII (2013)

73

Драган Милановић, Археолошки институт САНУ УДК 904:930.85(497.11–11)”6347” Петар Милојевић, Ниш

КАСНОНЕОЛИТСКИ ЛОКАЛИТЕТИ У АЛЕКСИНАЧКОЈ КОТЛИНИ: ПРИРОДНА СРЕДИНА И ЕКОНОМСКИ

ПОТЕНЦИЈАЛИ1

У раду су представљени резултати анализе географског контекста каснонеолитских локалитета у Алексиначкој котлини. На основу процењене површине локалитета, то-пографских, геолошких, хидролошких и педолошких одлика њихове шире околине констатовани су одређени општи критеријуми за оснивање насеља који су били битни за каснонеолитску популацију, али и међусобне разлике које су резултат другачијих природних услова, динамике развоја и међусобног односа насеља. Кључне речи: Алексиначка котлина, касни неолит, винчански локалитети, природна сре дина, економски потенцијали.

У досадашњим археолошким истраживањима у долини реке Јужне Мораве није анализиран природни амбијент у којем се винчански локалитети налазе, нити је посвећена пажња њиховом међусобном односу у ширем систему насељавања. Таква истраживања омогућавају сагледавање микрорегионалних и регионалних економских потенцијала и значај појединих ресурса за праисторијску популацију, а положај, величина и распоред локалитета у простору указују на распон друштве-них стратегија и комуникационе правце којима се путовало и размењивала добра, информације и идеје. Циљ овог рада је утврђивање који су то општи географски критеријуми у Алексиначкој котлини били неопходни винчанској популацији да би одабрала место за оснивање насеља, као и које се разлике могу уочити између појединих локалитета.

У раду су представљени резултати археолошке проспекције налазишта у Алексиначкој котлини у протекле две године (2011–2012),2 од којих су нека већ дуго позната у литератури.3 Полазна тачка била је анализа информација које пружа бо-гата праисторијска збирка Народног музеја у Нишу. Поред покретног археолошког материјала посебно су била инструктивна музејска документа која су омогућила прецизније лоцирање каснонеолитских налазишта на топографским мапама. На тај начин, аутори су успели да региструју пет винчанских локалитета. Том броју при-

1 Рад представља резултат истраживања у оквиру пројекта Археологија Србије: кул-турни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балка-на у развоју европске праисторије (OI177020), Mинистарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

2 Археолошка проспекција усмерена је на источни део Алексиначке котлине, односно на десну обалу Јужне Мораве и њене притоке.

3 Гарашанин и Гарашанин 1951; Galović 1960; Крстић 1964; Tasić i Tomić 1969; Ružić and Pavlović 1988.

Драган Милановић, Петар Милојевић

74

додат је још један, који није евидентиран на терену, али је археолошки истраживан шездесетих година прошлог века (Сл. 1).4

Опште географске карактеристике Алексиначке котлинеАлексиначка котлина се налази у северном подручју Јужног Поморавља, дужи-

не је 43, а највеће ширине до 37 km. Посматрано у ширем смислу котлина се простире у доњем сливу Јужне Мораве, између Послонске планине (417 m) и Буковика (893 m) (Ражањска пречага) на северозападу, Китице (448 m), Седог врха (814 m), Лесковика (1174 m) и Девице (1186 m) на северу и североистоку. Природне границе на истоку и југу чине нископланинске области Голака, одакле граница иде Мезграјском пречагом, преко Малог и Великог Јастрепца.5 На западу котлина досеже слив Рибарске реке, док је на северу преко Здравињске и Каоничке преседлине повезана са Крушевачким басеном, а преко Ражањске преседлине са Горњовеликоморавском котлином.6 На из-лазу из Алексиначке котлине Јужна Морава пресеца кристаласти масив Мојсињске и Послонске планине и гради Сталаћку клисуру.

За планину Буковик карактеристични су палеозојски кристаласти, а за Запад-ни Озрен серицитски шкриљци. Планину Јастребац одликују ниско метаморфисани шкриљци, магматски грандиорити и кластичне седиментне стене. Обод и најниже делове котлине чини плодни терцијарни басен који покривају олигоценски и неоге-ни језерски седименти.

Област карактеришу две климатске регије: јужноморавско долинско и пла-нинско подручје. На подручју котлине влада умерено-континентална клима која се одликује већим годишњим температурним колебањем, са често израженим екстрем-ним температурним вредности. Просечан број кишних дана највећи је у јануару, априлу, мају и јуну, док је најмањи од јула до октобра.7

Средином области скоро меридијанског правца протиче река Јужна Морава, која скоро редовно плави алувијалну раван током пролећног високог водостаја, а издизањем корита и одсецањем меандара настају мртваје. У XIX веку Јужна Морава је често из-мештала корито, померала међе између поседа, услед чега су нека села мењала свој топографски положај, а долазило је и до судских парница, сукоба сељака и читавих села.8 Од десних притока Јужне Мораве најзначајнија и највећа је Сокобањска Морави-ца, затим, идући од југа ка северу, Топоничка река, Велепољска река, Белобрешка река, Катунска река, Бујмирски поток, Мозговачка река, Дреновачки поток, Рујиншка река и Липовачка река. У ражањском рејону значајна је Велика река, која са Крчевом реком образује десну притоку Велике Мораве, Јовановачку реку.

Према морфологији терена котлина припада биоценози долинских страна, а удолина Јужне Мораве биоценози алувијалне равни. У пејзажу Алексиначке котли-не заступљене су шумска, ливадска, водена, мочварна и антропогена биоценоза.9

4 Од шест локалитета само су два археолошки истраживана (Црнокалачка бара код Рујишта и Лукићки брег код Витошевца).

5 Ршумовић 1967, 101–104; Костић 1969, 453.6 Јовановић и др. 1969, 8–9.7 Костић 1969, 487.8 Костић 1969, 488.9 За детаље видети Јовановић и др. 1969.


75

Пољопривредни равничарски део лежи у долини реке Јужне Мораве и једним делом реке Моравице, где преовлађују алувијални талози и гајњача повољни за обрађивање и веома плодни.10 У брдско-планинским областима на ободу котлине преовлађују смонице, такође врло плодне и погодне за ратарство и воћарство.11 Богатство у ливадама, пашњацима и шумама, бројне баре и водоплавни тере-ни, омогућили су знатан развој сточарства и пијавичарства у XIX веку.12 Шуме у Алексиначкој котлини су претрпеле знатне промене услед деловања човека у XX веку. У подбуковичком рејону већи економски значај данас имају једино храсто-ве шуме нижих падина и букове шуме виших падина планине Буковик. Већи део тих шума чини млада гора подигнута на простору ранијих житородних шума, у које је локално становнишво скупно терало свиње у планину да се жире у сам-пасним чопорима.13 Мешовити карактер привређивања северног подручја Јужног Поморавља у XX веку распрострањена је појава јер пружа више сигурности у непо-годним условима поднебља.14

Географски контекст винчанских насеља15

Топографија и хидрологијаСвих шест локалитета регистровано је у долинском подручју котлине (две

највише речне терасе), на надморским висинама између 199 и 310 m (Сл. 1). На-лазишта су локализована на пространим падинама, те се може претпоставити да су структуре у насељима биле терасасто изграђене. Експозиција локалитета указује да су фаворизоване локације оријентисане ка југу (Брадарац), југозападу (Шетка, Лукићки брег и Друго алексиначко окно) и југоистоку (Неине њиве). Све локације оријентисане су ка два или три водотока који их оивичавају са једне или са више страна или протичу у непосредној близини. Чак пет налазишта лоцирано је у непосредној близини ушћа потока или река. Локација у Алексиначким рудницима је једина која је нешто удаљенија од водотокова (око 700 m до Моравице и 3 km до ушћа Моравице у Јужну Мораву). Вододржљиви хоризонтални глиновити неогени седименти у подбуковичком рејону условљавају образовање плитких издани (1,5–2 m) и местимично добру влажност земљишта.16 Изузев налазишта у селу Брадарац, на свим осталим локацијама потврђено је присуство једног до пет извора воде.

10 Антонијевић 1971, 5.11 Gajić and Živković 2002, 19–27.12 Костић 1969, 472–474.13 Костић 1969, 525.14 Костић 1969, 510.15 Географски положај винчанских насеља анализиран је на основу података добијених:

из документације Народног музеја у Нишу, обиласком локација (опис локације, фотографије, ГПС координате, површине са дистрибуцијом површинских налаза и др.) и опсервацијом околине локалитета (до 5 km) на општим топографским, геолошким и педолошким мапама (Tanasijević i dr. 1965; Protić et al. 2005, Figure 1).

16 За разлику од појатских, бунари у сеоским двориштима најчешће користе изданску воду са веће дубине, 10–18 m, видети Костић 1969, 511–512.


76

Педолошка подлога и њен значај за винчанске локалитетеУ непосредној околини локалитета регистровани су алувијални педолошки

покривачи, гајњаче и смонице (Сл. 1). Алувијални тип веома плодног земљишта у рутевачкој зони (ка којој гравитирају винчански локалитети) јавља се у централном делу алувијалне равни Јужне Мораве између иловастог карбонатног алувијума и черноземоликог земљишта. Пружа се у виду широких и ужих зона правцем тока реке, хумусно је и обезбеђено минералним састојцима, одличних водних и ваздуш-них особина.17 Иначе, алувијална земљишта брзо настају и у условима влажније и топлије климе, каква је била у неолиту, вероватно су захватала веће површине него данас. Најмање површине алувијалног земљишта карактеришу непосредну околину локалитета код села Шетке, али се на удаљености мањој од 2 km налазе знатне повр-шине алувијума Велике реке. На налазишту код села Рујиште алувијум је констато-ван дуж обала Рујишке реке. Знатне површине алувијалног земљишта регистроване су на налазиштима код села Витошевац, Брадарац и Катун. Огромне потенцијале овог типа земљишта карактерише непосредна и шира околина локалитета Дру-го алексиначко окно. Поред мањих површина у непосредној близини локације на највишој речној тераси Јужне Мораве и већих површина у непосредној близини, на истоку, у долини реке Моравице, највеће површине и највећи потенцијал постоји у алувијалној равници Јужне Мораве и у зони ушћа Моравице.

У подбуковичком рејону (којем припадају сви винчански локалитети осим оног у селу Катун) регистрована је велика разноврсност педолошких типова и варијетета, поред смоница и гајњача, заступљени су и пескуша, растресита црница, иловичасто земљиште (потес Слатина код Мозгова), а на падинама Буковика подзоласто и скелето-идно земљиште или потпуно оголела стеновита подлога.18 Подбуковички рејон је данас нарочито погодан за култивацију главних ратарских култура, пшенице и кукуруза. Рас-тресита црница у долини Пуљанске реке најплоднији је тип земљишта.

Смонице припадају типу веома плодних земљишта, дубоког хумусног хо-ризонта, знатних резерви хумуса и богатства глином. Тежак механички састав и неповољна структура чине да смонице немају добре водне, ваздушне и топлот-не особине.19 Смонице у процесу огајњачавања, лесивирања и еродирања имају смањену производну вредност.

Гајњаче су дубока и развијена земљишта, хумусни хоризонт је плићи од смо-нице и спадају у неутрална или слабо кисела земљишта (што одговара већини пољопривредних култура). Гајњача спада у средње производна земљишта и посе-дује релативно добре физичке особине, средњу могућност акумулације воде, до-бру порозност и припада топлим земљиштима. Предност јој је у свестраним могућностима за коришћење и у томе што се у природним условима могу добити задовољавајући приноси.20 Недостатак овог земљишног типа је што лако подлеже деградацији и брзо се оподзољава. У долини Моравице гајњача је формирана на карбонатном лесу услед чега има лакши састав и боље физичке особине.

17 Костић 1969, 489.18 Костић 1969, 512. 19 Детаљније у: Antić i dr. 1980, 352–362; Tanasijević i dr. 1965, 42–87.20 Antić i dr. 1980, 376–380; Tanasijević i dr. 1965, 110–152.


77

У околини локалитета код села Шетка заступљени су смоница, смонице еро диране, у огајњачавању, у оподзољавању, гајњача и гајњаче у оподзољавању и оподзољене, а околину Црнокалачке баре одликује гајњача. Околину локалите-та код Витошевца карактеришу еродиране смонице, смонице у огајњачавању и у оподзољавању. На локацији у Другом алексиначком окну заступљена је гајњача, на Брадарцу гајњача и црница, а у Катуну смоница и гајњача у залеђу локалитета.

Закључна разматрањаНа основу свега изнетог могу се одредити општи критеријуми који су били по-

требни да би винчанска популација населила одређене локалитете. Заједничке ка-рактеристике места подразумевају потребу за локацијом у равничарском амбијенту са благо усталасним површинама, на падини оријентисаној ка југу, југоистоку или југозападу, непосредну близину два или три водотока, једног или више изво-ра воде и близину ушћа потока или река. Оријентација је првенствено у вези са обезбеђивањем максималне осунчаности током свих годишњих доба, хидролошким и педолошким карактеристикама места. Посебно важан услов који је био неопхо-дан за све винчанске локалитете је обезбеђивање алувијалних типова земљишта у непосредној близини. Уочава се тежња да се бирају погодна места на падина-ма оријентисаним ка југу, у близини ушћа водотокова, где се по правилу налазе и највеће површине алувијалног земљишта, које се циклично обнављају током се-зонског повишеног водостаја. Заједничке карактеристике подразумевају и шумски земљишни покривач, што указује на оријентацију становника ка шумској биоцено-зи и активности везане за агрикултурну експлоатацију гајњаче, црнице и смонице. Сви локалитети налазе се у појасу мешовитих храстових шума.

Разлике се односе првенствено на величину локалитета (Сл. 1),21 поједине хи-дролошке и педолошке одлике и потенцијална лежишта соли. Локалитет Друго алек-синачко окно према процењеној величини заузимао је највећу површину и једини није смештен директно уз водоток. Карактеришу га веће површине алувијалних типова земљишта и гајњаче у непосредној и широј околини, као и могућности коришћења богатих ресурса у алувијалним равницама Јужне Мораве и Моравице. Поред обра-дивог земљишта, речне долине су обезбеђивале и пашњаке, шуме и могућности за лов и сакупљање, док залеђе карактерише шумска биоценоза. Локалитет Црнока-лачка бара издваја се према величини, оријентацији средишњег равничарског дела ка депресији и изворима воде, који су локацији давали карактер мочварне биоцено-зе и постојању топонима Слатина на падини североисточно од локалитета. Такође, локацију одликују знатне површине гајњаче, а у мањој мери алувијална земљишта. Величина локалитета Лукићки брег није констатована, а разликује се од осталих према томе што су заступљена алувијална земљишта и смонице. Локалитети у Шет-ки и Катуну основани су у областима где су заступљене смонице и гајњаче, а у Бра-дарцу гајњаче и црница. Једина локација која није била оријентисана ка ушћу река или потока, нити је имала алувијалне наносе у непосредној близини је она у селу Шетка. Локација у Брадарцу нема у близини извор воде, али је зато оивичена са три

21 Процењене величине локалитета на основу површинских налаза треба узети са резер-вом због недостатка података о прецизној величини насеља из појединих фаза насељавања.


78

стране мањим водотоковима, док је на југоисточној страни регистрован топоним Слатина. Значај соли у људској и животињској исхрани, у механизмима размене и повезаност неолитског обрасца насељавања у долини Велике Мораве са локацијама које носе топоним Слатина22 указују да је и у Алексиначкој котлини значајан фактор за оснивање насеља била близина сланих земљишта на којима је испаравањем воде на површини остајала со.

Земљорадња на алувијалним, лаким и веома плодним земљиштима битно се разликује од култивације тежих земљишних типова. Алувијални земљишни типови омогућавају пролећну сетву житарица, краћи период сазревања због влажности и топлоте земљишта, док скоро уопште није потребна припрема земљишта пре сејања. Такође, представљају веома погодо земљиште за узгајање повртарских култура. Пролетња сетва омогућавала је зимску испашу стоке на алувијалном земљишту и фертилизацију поља. Дугогодишње искуство у обради алувијалног земљишта мог-ло је да доведе до једноставних видова наводњавања прокопавањем канала који су задржавали воду током сушних месеци, а током кишних су служили за усмеравање воде и спречавање поплаве поља. Претпоставке о мелирационим радовима у неоли-ту изнете су за област Мачве у северозападној Србији23 и за тел насеље Подгорица у североисточној Бугарској (из средине 5. миленијума пре н. е.).24

Тежи типови земљишта као што су гајњача и смоница захтевају јесењу сетву житарица, дужи период сазревања, додатни рад за припрему земље (крчење шума, пулверизовање земљишта окопавањем, можда и примитивним плугом), ослањање на падавине, систематску ротацију и другачије врсте житарица.25 Коришћење вели-ких површина смонице за гајење житарица у условима праисторијске технологије веома је дискутабилно. Мање површине су могле бити коришћење за култивацију горке грахорице, сочива, грашка, проса, лана и др. Ипак, тежак механички састав и неповољна структура онемогућавају култивацију већих површина без употребе напредније механизације и примене савремених агротехничких мера. Већи значај могла су имати једино површине на којима је заступљена гајњача. У том смислу по-требно је узети у обзир њене сталне развојне процесе (оподзољавање и еродирање). Овај земљишњи тип у условима дужег експлоатисања има тенденцију да лако под-леже деградацији и брзо се оподзољава и постаје сличан слабо продуктивним пара-подзолима. Такве одлике гајњаче вероватно су условили хоризонтално релоцирање винчанских насеља, што је често документовано археолошким ископавањима. На основу малог узорка тешко је донети неке поуздане закључке, ипак, у Алексиначкој котлини може се уочити тенденција да се насељавају области у којима су заступљени плодни алувијум и типови земљишта као што су гајњаче и смонице.

Истраживања постглацијалне историје шума у Србији26 омогућавају конста-тацију да су у периоду фазе III (Атлантска периода према Гигову), која делом обу-хвата и период развоја винчанске културе (друга половина 6. и прва половина 5.

22 Perić 201223 Трбуховић и Васиљевић 1983, 12–14.24 Bailеy et. al. 1998.25 Sherratt 1980, 317–319.26 Gigov 1956.


79

миленијума пре н. е.),27 алувијалне равнице карактерисале шуме врбе, јове и хра-ста (испод 300 m), долинске стране са надморским висинама 600 до 800 m шуме букве и граба, док су појас од 800 до 1300 m одликовале мешовите шуме букве, јеле и бора.28 Таква ситуација била би веома слична савременој распрострањености шумске биоценозе.29 Судећи према шумским фазама и њиховом мешовитом саставу врста, клима се колебала у правцу повећања влажности, док је ниво вода био висок.30 Шумска вегетација пружала је винчанској популацији доступност различитих врста ресурса. Поред могућности које се односе на испашу стоке (свиње), коришћења дрвне грађе, велики је значај лова и сакупљања шумских плодова. На више лока-литета је констатована велика улога лова у економским стратегијама заједница, а у одређеним фазама развоја појединих винчанских насеља лов је представљао веома важну економску стратегију.31

Посебно питање односи се на развој трансумантног сточарства и покрете кас-нонеолитских сточара ка вишим, нископланинским областима у летњим месецима у потрази за ливадама важним за напасање крда. Такви услови постоје у областима обронака Буковика, Озрена и Голака, који се налазе у залеђу локалитета у Витошев-цу, Шетки, Рујишту и Катуну. У том смислу индикативна је чињеница коју наводе Милутин и Драга Гарашанин о постојању локалитета касног неолита у селу Врмџи на ободу Сокобањске котлине у непосредном подножју планине Ртањ (1570 m).32 Наведену чињеницу треба проверити, а могућност коришћења нископланинског екосистема са знатним површинама покривеним ливадском вегетацијом чини иде-алне предуслове за развој трансумантног сточарства.

Распоред винчанских локалитета у Алексиначкој котлини индицира да је глав-на комуникациона линија која је спајала северне области са јужним била удаљена од реке Јужне Мораве, што је највероватније било последица њене несталности и честог плављења широке алувијалне равнице. У таквим околностима у плодној равничарској котлини развила су се велика винчанска насеља од којих су према величини предњачили Друго алексиначко окно код Алексинца и Црнокалачка бара код Рујишта. Захваљујући свом положају у средишњем делу Алексиначке котлине, надомак огромних површина алувијума (Друго алексиначко окно), односно знатних површина гајњаче и алувијума, као и потенцијалног лежишта соли (Црнокалачка бара), настала су насеља која су имала већи регионални значај и улогу у процесима који су интегрисали винчанске заједнице на великом простору.

ЛитератураAntić, M., Jović, N. i Avdalović, V. 1980. Pedologija. Naučna knjiga. Beograd.Антонијевић Д. 1971. Алексиначко поморавље, Српски етнографски зборник, књига LXXXIII,

одељење друштвених наука, Живот и обичаји народни, књига 35. Српска академија наука и уметности. Београд.

27 Borić 2009.28 Gigov 1966, 1984.29 Јовановић и др. 1969, 56–57.30 Gigov 1956, 13.31 Trigham et al. 1992.32 Гарашанин и Гарашанин 1951, 58–59.


80

Bailey, W. D., Tringham, R., Bass, J., Stevanović, M., Hamilton, M., Neumann, H., Angelova, I. and Raduncheva, A. 1998. Expanding the Dimensions of Early Agricultural Tells: The Podgoritsa Archaeological Project, Bulgaria, Journal of Field Archaeology 25/4: 373–396.

Borić, D. 2009. Absolute Dating of Metallurgical Innovations in the Vinča Culture of the Balkans. In Tobias L. Kienlin and Ben W. Roberts, eds. Metals and Societies, Studies in honour of Barbara S. Ottaway. Pp. 191–245. Bonn: Istitut für Archäologische Wissenschaften der Universität Bochum Fach Ur- und Frühgeschichte.

Galović, R. 1960. Crnokalčka Bara – Rujište – Kruševac – Naselje, Arheološki pregled 2: 24–28.Gajić B. and Živković M. 2002. Specific area of smonitzas of Aleksinac Valley, Journal of

Agricultural Sciences 47 (1): 19–27.Гарашанин, М. и Гарашанин, Д. 1951. Археолошка налазишта у Србији. Просвета. Београд. Gigov, A. 1956. Dosadašnji nalazi o postglacijalnoj istoriji šuma Srbije, Zbornik radova Instituta za

ekologiju i biogeografiju 7 (3): 3–26.Gigov, A. 1966. Tipovi polenovih dijagrama na teritoriji Jugoslavije posle Wurmskog glacijala, 4–34.

Izvleček iz doktorske disertacije. Univerza v Ljubljani, Biotehniška fakulteta. Ljubljana.Gigov, A. 1984. Postglacijalni (Virm III) areal rasprostranjenja lužnjaka (Quercus robur L.) na Bal-

kanskom poluostrvu, Radovi LXXVI, Odeljenje prirodnih i matematičkih nauka, knjiga 23. Јовановић, П. Б., Милић, С. Ч., Зеремски, М., Костић, М. и Ршумовић, Р. 1969. Удолина Велике

и Јужне Мораве, Зборник радова Географског института „Јован Цвијић” 22: 1–92. Костић, М. 1969. Алексиначка котлина-друштвеногеографска проучавања, Зборник радова

Географског института „Јован Цвијић” 22: 453–591.Крстић, Д. 1964. Неолитско насеље у Витошевцу код Ражња, Зборник Народног музеја 4,

археологија: 51–63.Мишовић, С. Београд 2004. Регионална географија. Факултет цивилне одбране универзитета

у Београду. Београд.Perić, S., 2012. Die neolithischen Siedlungen in der mittleren Morava-Ebene und die Slatina-

Toponymie, In V. Nikolov and K. Bacvarov (Hrsg.). Salt and Gold: The Role of Salt in Prehistoric Europe, Proceedings of the International Symposium in Provadia, Bulgaria. Pp. 219–224. „Faber“. Provadia–Veliko Tarnovo.

Protić, N., Martinović, Lj., Milicić, B., Stevanović, D. and Mojasević, M. The Status of Soil Surveys in Serbia. In R.J.A. Jones, B. Houšková, P. Bullock and L. Montanarella (eds). Soil Resources of Europe, second edition. European Soil Bureau Research Report No.9. Pp 297–315. The European Soil Bureau, Joint Research Centre. Ispra. 5

Ružić, М., and Pavlović, N. 1988. Neolithic Sites in Serbia Explored and Published in the Period 1948–1988. In D. Srejović (ed.), The Neolithic of Serbia, Archaelogical Research 1948–1988. Pp. 051–069.The University of Belgrade Faculty of Philosophy, Centre for Archaeological Research. Belgrade.

Ршумовић, Р. 1967. Нишко-алексиначки део удолине Јужне Мораве – геоморфолошка проуча-вања, Зборник радова Географског института „Јован Цвијић” 21: 101–193.

Sherratt, A. G. 1980. Water, Soil and Seasonality in Early Cereal Cultivation, World Archaeology 11 (3): 313–330.

Tanasijević, Đ., Antonović, G., Kovačević, R., Aleksić, Ž., Popović, Ž., Pavićević, N., Filipović, Đ., Jeremić, M., Vojinović, Ž. i Spasojević, M. 1965. Zemljišta basena Velike Morave i Mlave. Savez poljoprivrednih inžinjera i tehničara Jugoslavije. Beograd.

Tasić, N. i Tomić, E. 1969. Crnokalačka Bara, naselje starčevačke i vinčanske kulture, Dissertationes 8. Narodni muzej i Arheološko društvo Jugoslavije. Kruševac–Beograd.

Трбуховић, В. и Васиљевић, М., 1983. Најстарије земљорадничке културе у Подрињу. На-родни музеј. Шабац.

Tringham, R., Brukner, B., Kaiser, T., Borojević, K., Bukvić, Šteli, P. Lj., Russell, N., Stevanovic, M., and Voytek. B. 1992. Excavation at Opovo, 1985–1987: Socioeconomic Change in the Balkan Neolithic, Journal of Field Archaeology 19 (3): 351–386.


81

Слика 1. Винчански локалитети са основним подацима


82

Dragan Milanović, Petar MilojevićLATE NEOLITHIC SITES IN HE AREA OF ALEKSINAC:

NATURAL ENVIRONMENT AND ECONOMY POTENTIALS

This paper is on the results of the analysis of the geographical context of late Neolithic sites in the valley of Aleksinac. This is the basis fro general criteria for establishing settlements for late Neolithic population.

Ревизиона археолошка ископавања на неолитском налазишту Слатина ... ЕКЗб. XVII (2013)

83

Славиша Перић, Археолошки институт САНУ УДК 904:67/68 (497.11–11)”634” Ђурђа Обрадовић, Археолошки институт САНУ Олга Перић, Археолошки институт САНУ

РЕВИЗИОНА АРХЕОЛОШКА ИСКОПАВАЊА НА НЕОЛИТСКОМ НАЛАЗИШТУ СЛАТИНА

– Турска чесма у Дреновцу код Параћина1

У раду су представљени прелиминарни резултати ревизионих археолошких ископавања неолитског насеља Слатина – Турска чесма у Дреновцу код Параћина. Ревизиона ископавања се изводе од 2004. године и до 2012. године истражене су четири сонде и десет контролних ровова. Истраживањима је поуздано утврђено присуство једног старчевачког хоризонта, који се може везати за рани неолит, и најмање три винчанска хоризонта. Кључне речи: средње Поморавље, Дреновац, неолит, ревизиона ископавања.

Археолошко налазиште Слатина – Турска чесма, у литератури познатије као Дре-новац, налази се у средњем Поморављу, на око 9 km јужно од Параћина. Регистровано је 1966. године у оквиру систематских рекогносцирања сарадника Завичајног музеја у Јагодини (тадашње Светозарево). Ископавања на овом археолошком налазишту обављена су 1968. и 1970/71. године. До 1970. ископавањима је рукoводио С. Ветнић, сарадник Завичајног музеја у Јагодини, а од 1970. године радовима се придружује и Народни музеј из Београда, под руководством Д. Крстића. Током ових ископавања истражено је 14 сонди и површина од око 290 m2 (Vetnić 1974: 155).

Од 2004. године на налазишту у Дреновцу екипа Археолошког института у Београду изводи ревизиона археолошка ископавања под руководством С. Перића. Истраживања се врше у оквиру пројекта „Стална археолошка радионица – Средње Поморавље у неолитизацији југоисточне Европе“ (Perić 2004; Perić 2009). Као са-радници на пројекту у активности Радионице укључени су и стручњаци Завичајног музеја у Параћину, Завичајног музеја у Јагодини, Народног музеја у Београду као и Филозофског факултета у Београду.

Археолошко налазиште Дреновац налази се на источном ободу великоморавске котлине, на око 5,5 km источно од Велике Мораве. Налазиште се простире на обала-ма исушеног Дреновачког потока, који je на овом месту излазиo из брдског залеђа у пространу равницу алувијалне равни Велике Мораве. Ревизионим ископавањима, простирање старчевачког и винчанског насеља је потврђено и у равничарској до-лини Велике Мораве и на падинама брдског залеђа. На основу површинских на-лаза процењује се да се археолошко налазиште у Дреновцу простире на преко 50

1 Рад је резултат рада на пројекту „Археологија Србије: културни идентитет, инте-грациони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у резвоју европске праисторије“ (177020), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

Славиша Перић, Ђурђа Обрадовић, Олга Перић

84

ha. Поред старчевачког и винчанског културног слоја, на налазишту је регистро-вано присуство налаза старијег гвозденог доба, у површинском слоју и у оквиру најмлађег културног слоја. Налазиште је по правцу север – југ пресечено аутопутем Београд–Ниш, а већи део налазишта простире се источно од трасе аутопута. Реви-зиона ископавања су показала да на појединим локацијама дебљина културног слоја премашује 6 m (сонда XV; Perić 2009).

Током ревизионих ископавања истражено је 10 контролних ровова и четири сонде: XV–XVIII. Контролни ровови су отварани како би се сагледала стратиграфија на различитим деловима локалитета. У периоду 2004–2006. година истражена је сонда XV димензија 6 х 6 m. Лоцирана је на око 20 m западно од аутопута, у равни-чарском делу налазишта (Perić 2009). Сонда XVI истраживана је у периоду 2007–2012. година. Отворена је на месту где су пре почетка археолошке кампање изврше-на бесправна ископавања. Лоцирана је на делу налазишта источно од аутопута, на северној падини Чолићког брда. Сонда је 2007. године била димензија 5 х 5 m, али је у наредним кампањама проширивана тако да је закључно са кампањом 2012. године у оквиру ове сонде истражена површина од око 67 m2. Сонда XVII истра-живана је у периоду од 2008–2010. године. Лоцирана је у подножју западне падине Чолићког брда, око 20 m источно од аутопута. Првобитно је отворена као контролни ров димензија 2 х 1 m, како би се проверила стратиграфија у овом делу налазишта. Због регистрованог моћног рушевинског слоја винчанске куће ров је проширен још 2008. године на 3,60 х 2 m, а закључно са 2010. годином у оквиру сонде XVII истра-жена је површина од око 75 m2. Сонда XVIII истражена је 2012. године. Лоцирана је на узвишењу на северној падини Чолићког брда, око 80 m јужно од сонде XVI и на око 10 m већој надморској висини у односу на сонду XVI. Сонда је била димензија 15 х 20 m и у оквиру ње није констатован културни слој.

У најмлађем културном слоју сонде XV, налази старијег гвозденог доба били су далеко изражајнији него на другим истраженим локацијама. У оквиру сонди XV и XVI поуздано су потврђена најмање три винчанска хоризонта (Винча Тордош – Винча Плочник), док је у оквиру сонде XVII са сигурношћу потврђен само један хоризонт насеља који се на основу прелиминарних анализа материјала може везати за млађу фазу винчанске културе, Винча – Плочник по М. Гарашанину.

У оквиру сонди XVI и XVII истражени су најмоћнији рушевински слојеви винчанских објеката. У северозападном делу сонде XVI истражен је надземни стам-бени објекат са остацима југоисточног зида који се пружао приближно по правцу север – југ и рушевинским слојем, који су чинили већи комади лепа. Овом сондом захваћен је само део објекта, а његови остаци залазе у југозападни профил. Објекат је у северозападном делу био пресечен великом винчанском јамом максималних димензија 3,53 х 2,50 m. У оквиру овог објекта регистрован је посебан простор за припрему хране са неколико жрвњева у непосредној близини пећи. У југоисточном делу сонде истражен је ров који се пружао по правцу североисток – југозапад. Ин-тересантно је да је југоисточни део поменуте куће лежао на испуни рова, тако да се југоисточни зид овог објекта пружао скоро по средини рова. У испуни рова конста-товани су прослојци гара и пепела.

У сонди XVII истражен је надземни објекат очуване поднице димензија око 5 х 7 m. Инвентар куће је између осталог чинило око 59 керамичких посуда, које

Ревизиона археолошка ископавања на неолитском налазишту Слатина ... ЕКЗб. XVII (2013)

85

се делимично или у потпуности реконструисане. Подницу са посудама прекривао је рушевински слој са комадима лепа који су интензивно горели. Поједини комади лепа су били витрификовани и деформисани.

Када је реч о старчевачком насељу, током ревизионих ископавања констато-ван је само један старчевачки хоризонт, и то у сондама XV и XVI. У сонди XVI констатован је само старчевачки културни слој дебљине око 0,30–0,40 m, док је у оквиру сонде XV делимично истражен полуукопани стамбени објекат. Објекат је био укопан у глиновиту здравицу око 0,80 m. Истражен је у дужини од 5,50 m, и у ширини од 2,70. На основу налаза керамичких посуда, керамичких „наруквица“, такозваних „амулета“ и резултата С14 датовања (С. Перић у припреми) закључено је да се старчевачки објекат из сонде XV, као и старчевачки културни слој из сонде XVI могу везати за рани неолит (Perić 2009). Ревизионим ископавањима за сада није потврђено присуство културног слоја који би могао да се веже за средњи неолит, тако да се још увек не може говорити о директном континуитету живота између старчевачке и винчанксе културе (Perić 2009).

Досадашњи резултати ревизионих ископавања на Дреновцу указала су на огроман потенцијални допринос студијама неолита централног Балкана кроз ис-тра живања овог неолитског насеља, као и на неопходност даљих систематских ис-траживања.

ЛитератураPerić, S. 2004. Problem of Neolithization in Central Pomoravlje, The Neolithic in the Middle

Morava Valley, Perić (ed.), 11–34.Perić, S. 2009. The Oldest Cultural Horizon of Trench XV at Drenovac, Starinar, LVIII/2008,

29–50.Vetnić, S., 1974. Počeci rada na istraživanju kulture prvih zemljoradnika u srednjem Pomoravlju,

Materijali X, Počeci ranih zemljoradničkih kultura u Vojvodini i srpskom Podunavlju, Subotica 1972, Simpozijum praistorijske sekcije SADJ, Beograd, 123–168.

Slaviša Perić, Đurđa Obradović, Olga PerićREVISONAL ARCHAEOLOGICAL EXCAVATIONS IN THE NEOLITHIC ITE SLATINA

TURKISH FOUNTAIN IN DRENOVAC NEAR PARACIN

This paper is on the preliminary results of the revisional archaeological excavations (2004–2012) of the Neolithic settlement Slatina – Turkish fountain in Drenovac near Parcin. There were four capsules researched and ten control trenches. The existence of a Starcevo horizon was surely determined, and this could be connected to early neolith, and at least three horizons from Vinca.

Славиша Перић, Ђурђа Обрадовић, Олга Перић

86

Сл. 1. Рушевински слој винчанске куће у северозападном делу сонде XVI и ров у југоисточном делу сонде – истраживања 2008. године

Сл. 2. Основа сонде XVII са остацима поднице винчанске куће – истраживања 2010. године

Плочник – прошлост уживо ... ЕКЗб. XVII (2013)

87

Јулка Кузмановић – Цветковић УДК 904:911 (497.11–11)”634”Народни музеј Топлице, Прокупље

ПЛОЧНИК – ПРОШЛОСТ УЖИВО

Археолошко налазиште у Плочнику чува остатке неолитског насеља. Овде је пронађено педесетак бакарних артефаката. Између 6. и 5. миленијума п.н.е. у Плочнику се прерађује руда и праве алатке од метала; био је то почетак металног доба. У току је реализација пројекта оживљавања неолита. Обновљено је 5 кућа које представљају реплике оних које су откривене током истраживања. У насељу ће бити организована производња текстила, топљење бакра, израда посуђа од печене земље.Кључне речи: Плочник, прерада руде, неолит, метал, израда посуђа.

Плочник, презентација културног наслеђа

Локалитет Плочник (5500–4700 п.н.е.) неолит – Винчанска култураСело Плочник је на подручју Топличког округа у југозападној Србији, на 42

километра од Ниша, у правцу Куршумлије, и 27 километара западно од Прокупља. Неолитски локалитет се налази на речној тераси, на обали реке Топлице, окружен са три стране брдима а само са источне стране је отворена речна долина. Границе локалитета су са три стране обележене рекама: са западне стране је Паљевски по-ток, са истока Бацка река, на југу Топлица, која је дубоко усекла речно корито тако да је у профилу реке могуће пратити вертикалну стратиграфију дуж читавог лока-литета. Са севера је долина затворена са три мала брежуљка – граница насеља је знатно јужније. Приближна површина археолошког нлазишта износила је око 120 хектара. Трећина је уништена изградњом железничке пруге. Река Топлица у овом делу меандрира, тако да је досада однела добар део локалитета; тај процес још траје, мада је знатан део остао за истраживање.

Локалитет Плочник је откривен 1927. године приликом изградње трасе за же-лезничку пругу. Пронађени археолошки материјал је прослеђен Народном музеју у Београду, а затим су, убрзо, почела истраживања. Прва сезона ископавања на око 500 m2 богатог културног слоја, открила je знатну количину керамичког материјала, пећи и, што је и најважније, „оставе“ масивних бакарних алатки. Миодраг Грбић, директор пројекта, у монографији публикованој 1929. године1 определио је лока-литет у касни неолит-рани енеолит. Величина локалитета и богатство материјалне културе навели су Милутина Гарашанина да млађу фазу Винчанске културе назове Винча-Плочник2.

Наредна кампања истраживања Плочника (1960–1978) коју је водила Блаженка Сталио из Народног музеја у Београду, донела је на светло бројне керамичке статуе-те, ножиће, камене алатке али и још масивних бакарних алатки у северозападном

1 Grbić, M. Plocnik, Aeneolithische Ansiedlung, Beograd 1929.2 Garašanin, M. Hronologija vinčanske grupe, Ljubljana 1951.

Јулка Кузмановић – Цветковић

88

делу локалитета, тада документованих као „енеолитске оставе“3. Међутим, масивно бакарно длето нађено на поду винчанске куће указало је на ранију провенијенцију, у оквиру Градачке фазе Винчанске културе, с краја 6. миленијума.

Трећа кампања истраживања започета 1996. год. у организацији Народног музеја из Београда и Народног музеја Топлице из Прокупља, под руководством Д. Шљивара и Ј. Кузмановић-Цветковић, са Бориславом Јовановићем као стручним консултантом. Ово истраживање је имало за циљ да објасни управо археометалурш-ку компоненту локалитета. Ископавања су најпре показала да су тзв. оставе уисти-ну део културног слоја градачке фазе; у неколико сонди нађене су бакарне алатке на подовима објеката, затим, прилично руде малахита, комада бакарних предмета, а 2008. је откривана основа грађевине са знатним бројем елемената радионице. Руде малахита има од самог почетка винчанске културе; алатке се везују за градачку фазу која има развијену металургију4.

Током 2012. године је започета реализација пројекта „Развој металургије у Евроазији“ на коме сарађују Народни музеј Београд, Музеј Топлице и Универзитет-ски колеџ из Лондона, са циљем да се докаже најранија металургија бакра на свету. Пројекат ће трајати до 2015. године.

Иако је прошао знатан период истраживања о Плочнику још увек знамо веома мало. Знамо да су становници живели у кућама од плетера премазаних блатом и покривеним прућем; да су производили посуђе од печене земље, које је изузетног квалитета; израђивали су статуете које представљају изврсне уметничке радове. У једном моменту становништво неолитског насеља је открило како да се од руде направи метал, тако да је тај изум у потпуности променио живот људи. Остало је, међутим, још много питања која чекају одговор. Није нам, на пример, познато како су изгледали становници Плочника у неолиту? Но, уколико су статуете које су они правили имале реалистички облик, произлази да су им жене биле витке или заобљене, прикладно, лепо обучене у фина платна, а неке су носиле чак и кратке сукње; на неким лицима је приметна тетоважа...

Године 2009, с истраживањима је паралелно започета презентација резултата тога рада, па је тако започет пројекат „Плочник – прошлост уживо“. Изнајмљен је простор од Железнице Србије. Народни музеј Топлице је био носилац пројекта. Пре-ма условима Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а сходно резултатима дотадашњих истраживања, пројекат неолитског насеља је урадио архитекта Милан Радовановић. Радовановић је, пре тога, на Архитектонско грађевинском факултету у Нишу, са највишом академском оценом одбранио дипломски рад на тему: Музеј у Плочнику. Током припреме је у потпуности упознао остатке неолитског насеља и квалификовао се за израду пројекта обновљеног неолитског насеља.

3 Stalio, B. Pločnik – Prokuplje – naselje, AP 2, Beograd 1960; Pločnik – Prokuplje – naselje vinčanske grupe, AP 4, Beograd 1962. Šljivar, D. 1999, Pločnik, naselje vinčanske kulture i problem najranije metalurgije bakra. У: Marinković, D. (ed.) Prokuplje u Praistoriji, Antici i Srednjem veku. Prokuplje: Arheološki institut Beograd i Narodni muzej Toplice iz Prokuplja, str. 31–44.

4 Šljivar, D., Jacanović, D., Kuzmanović-Cvetković, J. 2006. New contributions regarding the copper metallurgy in the Vinča culture. In: Tasić, N. & Grozdanov, C. (eds.) Homage to Milutin Garašanin. Belgrade: Serbian Academy of Sciences and Arts and Macedonian Academy of Sciences and Arts. Str. 251–266.


89

Пројектом је било предвиђено да насеље има 5 кућа, свака је требало да буде налик на неку од оних чији су остаци откривени током истраживања. Материјал за израду кућа је природан, из локалног окружења, онај који је могао бити коришћен у неолиту: грабове греде за зидове и за носаче кровне конструкције, пруће за оплитање зидова, глина за премазивање плетера, трска за покривање.

Од самог почетка реализације, АД „Планинка“ из Куршумлије, иначе, носилац развоја туризма у Топлици, стала је иза пројекта, тако да су ангажовањем њихових радника направљене куће. Радови су започети 16. септембра, а куће су биле под крововима 16. децембра.

Пројекат „Плочник – прошлост уживо“ заправо је покушај унеколико друга-чијег приказивања нашег културног наслеђа. Уистину, веома је тешко презентовати неолит који је сачуван дубоко испод земље. Наиме, током ископавања открили смо само остатке, комаде посуђа, алатке од кости, камена, делове подова а понекад и зидова кућа. На основу нађених предмета ради се документација, да би се по завр-шетку ископавања сонда затрпала, тако да се на терену не може више ништа видети. Презентација откривених предмета у музејима је у потпуно другачијим условима. Наиме, веома је тешко приликом виђења предмета поређаних у витринама препо-знати чему су служили, како су коришћени. Зато је наша идеја била да реконструи-шемо неолитско насеље, а и живот у њему. На основу документације, основе, затим комада пода кућа и комада запечене земље са отисцима плетера, ми смо направили куће, баш као у неолиту. Користили смо материјал који је био доступан и у неолиту, грабово дрво, затим, масну земљу из села за премазе зидова, као и сламу и плеву, за покривање трску посечену низ Топлицу.

Следећи корак је био уређење унутрашњости кућа. Направљене су постеље од грађе, прекривене трском као подлогом за спавање. Направљен је разбој за ткање, потпуно функционалан, од дрвета, без иједног металног дела. Јер, како видимо на статуетама, као и према отисцима на керамичким судовима, у неолиту се ткало, при чему су коришћени животињска длака и памук. Ткаља има посебну кућу са свим потребним материјалима који указују на процес: непрана вуна, предена вуна, памучни конац за основу...

Свака кућа у обновљеном насељу има посебне становнике, занатлије који ће збиља живети у кућама, бар у време презентације, како би посетиоци могли да виде производњу алатки, прављење керамичких посуда. Кућа ће имати пећи за печење хлеба, покушаћемо да печемо хлеб за госте, а заинтересовани ће имати прилику да помогну приликом мешења хлеба. Рачунамо да је активно укључивање посетилаца у живот у насељу прилика да се истински доживи неолит и живот у прошлости.

Иако смо прилично одмакли у реконструкцији, обнова неолитског насеља за-право представља експеримент. Ми све време пратимо како се материјали понашају током коришћења, колико траје дрвени стуб побијен у земљу, колико траје покривач од трске на крову, колико је било потребно времена да се направи кућа?

Најтеже је, у основи, реконструисати друштвени живот. О уређењу заједнице и хијерархији, њеном устројству, ми можемо говорити само хипотетички, у прет-поставкама. Чини се да су живели у матријархату, да је жена водила рачуна о кући, деци, о реду у насељу, док су мушкарци ишли у лов, набављали храну, тражили камен за алатке које су израђивали. До ових условних закључака смо дошли на


90

основу великог броја статуета жена, најчешће трудних. Очигледно је, плодност је била значајан фактор, будући да је од рађања деце и плодности земље зависио фи-зички опстанак групе.

У неолиту се, изгледа, није ратовало. Нисмо нашли ни једну стрелицу, ни један комад оружја. Чини се да су неолићани Винчанци имали таман колико им треба, да су могли да произведу довољно хране и одеће.

Велика промена се догодила после проналаска метала. Још увек не знамо како се и кад тачно десио проналазак. Свакако, то се није могло десити одједном. Било је потребно доста времена да људи од тиркизно плавог и зеленог камена истопе ме-тал, а затим да од њега излију секиру. Онога момента кад су схватили да им алатке направљене од метала дуже трају, а затим, да их могу поново наоштрити, мушкарци су добили моћ. Тад су почеле борбе за територију, за рудник, за робље, почело је раслојавање и створена хијерархија.

Насеље у Плочнику је страдало у страховитом пожару. То је оно што је сасвим очигледна чињеница, на коју наилазимо приликом ископавања. Све су куће изго-реле, на неким подовима су остали предмети који су коришћени: посуђе, камене и понека бакарна или коштана алатка су сачуване, док је све друго што је било од дрвета изгорело. Још увек нисмо сигурни ко су били освајачи али су то свакако суседи, дивљаци. Оно што је донело добробит становницима Плочника – прона-лазак метала, дошло им је главе. Они су, наиме, неко време могли тиме трговати. Бакарне секире из Плочника налажене су на читавом Балкану и знатно даље, према томе, глас о тој чињеници отишао је далеко. И дошли су освајачи који су похарали насеље. Не знамо шта се десило са становницима, да ли је уопште неко од њих успео да се склони?

У сваком случају, наредна ископавања пружиће нове резултате, према томе и нове одговоре на већ постављена питања. Паралелно с тим, потрудићемо се да наставимо са презентацијом налаза. Наслеђе је заједничко, а намера је наша да ова значајна открића, изврсне налазе, осим што ћемо их сачувати у документацији, обе-лоданимо, приказујући га свету.

Сл. 1. Богиња на престолу (AEA0) Сл. 2. Госпођица са дред фризуром (G47E)


91

Сл. 3. Остаци неолитске куће (429B)

Сл. 4. Обновљена неолитска кућа (AE39)


92

Сл. 5. Гости у Плочнику

Julka Kuzmanović – CvetkovićPLOČNIK – LIVE PAST

Archaeological site in Pločnik preserves remains of the Neolithic settlement. About fifty cop-per artefacts were found. In the period between the 6th and 5th millennium BC, ore was processed and first tools made of metal were made, so it was the beginning of the metal age. The project of re-viving the Neolithic age has been in progress. There were 5 houses renewed which represent copies of those discovered during excavations. In the settlement, production of textile will be organised, melting of copper and baking dishes made of clay.

Неколико металних предмета из праисторијске збирке музеја ... ЕКЗб. XVII (2013)

93

Игор Јовановић УДК 904:67/68(497.11–11)”637”Музеј рударства и металургије Бор

НЕКОЛИКО МЕТАЛНИХ ПРЕДМЕТА ИЗ ПРАИСТОРИЈСКЕ ЗБИРКЕ МУЗЕЈА РУДАРСТВА И МЕТАЛУРГИЈЕ У БОРУ

У овоме раду ће у основним цртама бити представљен мањи део праисторијског материјала археолошке збирке борског Музеја, а који се односи на металне предмете. Реч је о предметима који припадају ширем временском распону, готово свим фазама металног доба при чему ће овде бити приказан највећи број предмета са посебним тежиштем на бронзано и гвоздено доба.Кључне печи: Музеј рударства и металургије у Бору, праисторијска збирка, метални предмети, метално доба.

Праисторијска збирка Музеја рударства и металургије у Бору броји око две хиљаде инвентарних јединица, предмета који имају својства културног добра. Од тог броја око 15%, чине предмети израђени од метала. Већина ових предмета по-тиче са археолошких истраживања која је борски Музеј предузимао у претходних педесетак година. Мањи број предмета стигао је путем поклона или откупа. До сада је преко 80% предмета детаљно анализирано, а радови публиковани, тако да је остала неколицина предмета који готово да нису били предмет озбиљније научне анализе. Једини подаци о њима налазе се у инвентарном картону, кадкада дати не-потпуно или непрецизно. У раду ћемо, без упуштања у дубље анализе, настојати да нешто кажемо о овом археолошком материјалу. Најпре ћемо предмете каталошки представити, а затим, у главним цртама појединачно анализирати.

предмет: секираматеријал и техника: бакар, ливење и ковање место налаза: Кривељ, површински коп начин набавке: површински (случајан) налаз димензије: дужина 27 cm, пречник кружног отвора за држаљу 3 cmопис: ливена и кована бакарна секира са две радне стране и вертикално изведе-ним кружним отвором за држаљу на средини. Секира је благо лучно повијена. Оштрице, односно, радне површине су крстасто постављене и благо лепезасто проширене, а видљиви су и трагови употребе стање предмета: секира је у потпуности очувана и делимично прекривена зе-леном патиномдатовање: бакарно доба (IV миленијум старе ере)инвентарни број: 3026

предмет: игламатеријал и техника: бронза, ливењеместо налаза: Брестовачка бања, Трњане

Игор Јовановић

94

начин набавке: археолошка ископавања 1987. год.димензије: дужина 10,5 cm, пречник главе (ушице) 0,3 cmопис: дужа ливена бронзана игла. Један крај игле је стањен и заоштрен у виду трна, док се други крај, који чини глава игле, завршава у виду нешто мање ушице за провлачење концастање предмета: игла је на средини механички деформисана савијањем, док је ушица игле при корену мање оштећена. Предмет је прекривен зеленом патиномдатовање: бронзано доба (II миленијум старе ере)инвентарни број: 2741

предмет: игла (фрагмент)материјал и техника: бронза, ливењеместо налаза: Брестовачка бања, Трњаненачин набавке: археолошка ископавања 1987. год.димензије: дужина (очуваног дела) 2,5 cm, пречник главе (ушице) 0,3 cmопис: мањи део бронзане игле од које је очувана глава са ушицом за провлачење конца и део теластање предмета: игла је већим делом фрагментована (вероватно недостаје више од седамдесет посто игле) и прекривена је зеленом патином датовање: бронзано доба (II миленијум старе ере)инвентарни број 2742 напомена: Приликом испитивања физичко-хемијских карактеристика мате-ријала од којих је начињена, игла је, у лабораторијским условима Техничког факултета у Бору, уништена (зарад добијања релевантних података везаних за рударство и металургију праисторијског периода).

предмет: ножић (бријач) материјал и техника: бронза, ливењеместо налаза: Брестовачка бања, Трњаненачин набавке: археолошка ископавања 1988. год. димензије: дужина 7 cm, ширина 2,2 cm опис: бронзани ножић (бријач) заобљеног и неправилно троугластог обли-ка. Горња површина предмета је задебљана. Доњи страна бријача је стањена и служила је као радна површина. На најширем делу, налазе се две мање перфорације за уметање коштане или дрвене дршкестање предмета: на ужем крају, бријач је претрпео мања механичка оштећења. Превучен је зеленом патиномдатовање: бронзано доба (II миленијум старе ере)инвентарни број: 2831

предмет: трака (фрагмент)материјал и техника: бронза, ливењеместо налаза: Брестовачка бања, Трњане начин набавке: археолошка ископавања 1988. год.димензије: дужина 3,5 cm, ширина 0,9 cm


95

опис: мањи фрагмент бронзане траке која се постепено сужава ка доњем делу, док се горњи део завршава закривљењем (вероватно у облику волуте која није сачувана). Предмет је прекривен зеленом патиномстање предмета: недостаје већи део предмета (доњи део траке и већи део увијене главе), а на сачуваном делу видљива су механичка оштећењадатовање: бронзано доба (II миленијум старе ере)инвентарни број: 2824

предмет: игла материјал и техника: бронза, ливењеместо налаза: Хајдучки брв – Беле воде (дунавско приобаље) начин набавке: површински (случајан) налаздимензије: дужина 14 cm, пречник главе 1,5 cm опис: игла израђена од дебље бронзане жице чије је тело кружног, а глава ром-бичног пресека. Глава има два, нешто шира кружна навоја који се на једном делу продужавају у крак игле зашиљен на врху, док се други крај нагло завр-шава већ на самој петљи.стање предмета: утисак је да је ово само један део већег предмета, што се може закључити на основу наглог прекида једног краја петље који се, извес-но продужавао. Вероватно је предмет на самој петљи поломљен, а други део предмета изгубљен. Предмет је пре процеса конзервације имао по телу траго-ве зелене патине. датовање: бронзано доба (II миленијум старе ере – ?) инвентарни број: 1521

предмет: наруквица (гривна) материјал и техника: бронза, ливењеместо налаза: Брестовачка бања, имање Власте Младеновићаначин набавке: површински (случајан) налаздимензије: ширина 0,8 cm, дебљина 0,5 cm, пречник 6,4 cm опис: наруквица израђена од дебље бронзане тракасте жице полукружног пресека. Крајеви наруквице су нешто сужени, заобљени и прекрштени. Није орнаментисанастање предмета: значајнија механичка оштећења су видљива на појединим де-ловима предмета (на телу и крајевима)датовање: гвоздено доба (I миленијум старе ере)инвентарни број: 3144

предмет: шило материјал и техника: бронза (?), ливење и ковање место налаза: Злот, Трвајначин набавке: површински (случајан) налаздимензије: дужина 11,3 cm, дебљина 0,4 cmопис: бронзано (?) шило са телом квадратног пресека са елипсоидним проширењем на горњем крају, док је сужени врх (радни део), грубо обрађен и делимично деформисан


96

стање предмета: предмет је конзервиран, а на њему су видљиви трагови ливења. Деформација предмета потиче или од самог ливења и обраде или од употребедатовање : гвоздено доба (I миленијум старе ере – ?) инвентарни број: 2205

предмет: копљематеријал и техника: гвожђе, ковање и ливењеместо налаза: Злот, Трвајначин набавке: рекогносцирање 2006, површински налаздимензије: дужина 48 cm (усадника 16 cm), ширина 4,3 cm, пречник усадника 2,2 cmопис: дуго, листолико гвоздено копље са нешто дужим, шупљим усадником, благо коничног облика. На листу копља се, кренувши од корена тулца (усад-ника), који је кружног пресека, читавом дужином, све до зашиљеног врха, пружа благо наглашено и делимично раскуцано ребро са обе стране листа, формирајући тако две симетричне фасете. На доњем делу коничног и шупље моделованог усадника, налазе се два мања, симетрично постављена кружна отвора, која су служила за стављање закивака којима се причвршћивала дршка уметнута у усадник копљастање предмета: приликом налаза, предмет је био у веома лошем стању – врх копља је био савијен, а читав предмет нагрижен корозијом. Након конзерва-торског третмана, предмет је у доброј мери враћен у првобитно стањедатовање: гвоздено доба (I миленијум старе ере)инвентарни број: 3131

предмет: стрелицаматеријал и техника: гвожђе, ковањеместо налаза: Сена (код Кучева), Шетаћеначин набавке: археолошка ископавања 1972. год.димензије: дужина 7.9 cm (дужина трна – усадника 2,2 cm), ширина 2,1 cmопис: стрелица од кованог гвожђа облика издуженог ромба са трном кружног пресека и прстенасто назначеним прелазом стрелице у трн (усадник за дрвени наставак стреле)стање предмета: стрелица је очувана у целости и конзервирана је, али су на појединим местима присутни трагови корозиједатовање: гвоздено доба (I миленијум старе ере, прелазни период из старе у нову еру).инвентарни број: 864

Бакарне секире са крстасто постављеним сечивима и цевастим отвором нису ретка појава на територији југоисточне Европе (источно карпатска област, Србија, Бугарска, Посавина, Подравина...).1 Ово се посебно односи на централне и источне

1 М. Гарашанин, 1973. Праисторија на тлу СР Србије, Београд, 273.


97

делове Србије, укључујући овде Бор и његову ширу околину. Овај тип секира спада у једну од три, односно четири основне групе ових предмета које чине секире – чекићи, секире – длета и секире са једним сечивом и усадником за држаље,2 али се јавља чешће од наведених. Бројност ових секира наговештава њихову широку при-мену, било као оруђа за рад, било као предмет трговине, односно размене .3 Њихов временски распон је ограничен на бакарно доба (четврти и трећи миленијум старе ере), након чега нестају из употребе. Поједини аутори разликују два, односно три основна типа крстастих секира, од којих се, затим, развијају бројне варијанте. Ф. Шуберт разликује два типа ових секира: Јасланди и Кладари тип, док М. Гарашанин даје три основна типа: II2B1,2,3 од којих се II2B2 везује за Шубертов Кладари тип,а II2B3, за Јасланди тип.4 Типолошки сродни, али стилски веома разнолики примерци секира често не дозвољавају јасно разграничење између наведених основних типо-ва, па постоји претпоставка да је свака секира ливена у једноделном керамичком калупу, који се, након употребе, разбијао, а затим правио нов за нову секиру, који је по облику сигурно био нешто другачији од претходног.5 Са друге стране, након ливења, полуохлађени предмет се даље дорађивао ковањем, што му је давало ко-начан изглед и карактеристике – чврстину, естетски облик...6 Секира из Кривеља (сл. 1a,б; T. I) је управо урађена у том маниру. Кружни усадник за дршку се налази готово на средини алатке, с тим што је крак са вертикално изведеном оштрицом нешто краћи од крака са хоризонталном оштрицом. Секира је нађена случајно на кривељском површинском копу рудника бакра, али се посредно може закључити да је овде у праисторији постојао значајан рударски и металопрерађивачки центар, на основу истраживања М. Васића, спроведених у годинама када је отворен борски рудник на брду Тилва рош, почетком двадесетог века и када су нађене рударске јаме и галерије са материјалом раноенеолитског периода.

Аналогија за ову секиру има доста на ширем балканско – подунавском простору, а oвде бисмо издвојили оне из околине Бора – Кривељ, Доња бела река, Mајданпека – остава из Доњег Милановца, Kладова – Мироч и Неготина – Шаркамен,7 као и из око-лине Зајечара – Лесковац и Ниша – Варош, касарна Стеван Синђелић у Нишу.8 Слични примерци потичу из централне Србије, као што је онај из околине Чачка – Прањани,9 Орешца код Аранђеловца и Неменикућа на Космају.10 Из јужне Србије, из околине

2 S. Stojković, 1982. Sekire bakarnog doba iz zbirki muzeja zapadne Srbije, Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru 2, Bor, 37.

3 Z. Stanojević, 1984–1986. Bakarne sekire iz preistorijskih zbirki muzeja u Boru, Negotinu i Zaječaru, Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru 3/4, Bor, 21.

4 М. Гарашанин, op. cit. 272–273.5 S. Stojković, op. cit. 41–42.6 Z. Stanojević, op. cit. 21–22; S. Stojković, op. cit. 47.7 Z. Stanojević, op. cit. 18, 30–33, сл. 5/а-е, 6/b-c, 7/а–c; М. Вукмановић и Н. Радојчић,

1995. Каталог метала II, Београд, 78–80, сл. 134–139; Д. Шљивар, 1992. Бакарне и бронзане алатке из праисторијске збирке Народног музеја у Београду, Зборник Народног музеја XIV-1, Београд, 171–173, Т. V/1–4, T. VI/1,2.

8 М. Стојић и М. Јоцић, 2006. Ниш – културна стратиграфија праисторијских лока-литета у нишкој регији, Београд-Ниш, 130, 151, 254, T. XLIX/1, T. LXII/10, сл. 40.

9 S. Stojković, op. cit. 52, T. II/4.10 М. Вукмановић и Н. Радојчић, op. cit. 78, сл. 133; Д. Шљивар, op. cit. 172, Т. III/3, T. IV/3


98

Врања и са Косова такође потиче неколико секира овог типа.11 У праисторијској збир-ци Народног музеја у Београду налазе се четири примерка ових секира са непознатих налазишта.12 Овде бисмо додали и две оставе из северозападне Бугарске – Плакудер и Тијановци и секире из Македоније, које потичу са непознатог налазишта.13 Секире из околине Бора и Неготина З. Станојевић ставља у Гарашанинов тип II2b1, односно, приписује их култури Бубањ–Хум 1а.14 Секиру из околине Чачка С. Стојковић повезује са налазима из Ниша и околине, као и са примерком из Лесковца код Зајечара и смеш-та их у тип II2b3, односно у културу Бубањ–Хум 1а – Бубањ–Хум 1b.15 Ту би се мог-ли сврстати и налази из бугарских остава, а секира из Вршца би припадала типу II2c. Секире са непознатих налазишта из збирке Народног музеја у Београду сврстане су у тип II2b1, док оне из Доњег Милановца, Орешца, са Космаја и Македоније припадају типу II2c.16 Након свега реченог, нашу секиру би могли оквирно да ставимо у прелазни тип II2b2–3, Гарашанинове типологије, а релативно хронолошки, у време завршних фаза старијег енеолита, односно у Бубањ–Хум 1а културу у оквиру Бубањ–Салкуца–Криводол културног комплекса.

Са Трњана код Брестовачке бање потичу две истоветне бронзане игле (сл. 2а,б; Т. II/5), од којих је једна готово у потпуности очувана, док је друга нађена у фраг-ментованом стању, а затим је у процесу одређивања физичко – хемијских карак-теристика, лабораторијским испитивањима, уништена.17 Нађене су на поду једне куће насеља које се пружало поред простране некрополе спаљених покојника у рав-ним гробовима. Очувана игла има ушицу на врху за провлачење конца (идентично уништеној игли чији доњи део није очуван) и дуже и нешто дебље стабло, зашиљено на крају, па је основана претпоставка да је служила као предмет за шивење и по по-дели Р. Васића би спадала у прву од две групе шиваћих игала на територији Србије, односно игле са ушицом на овално формираном врху.18 Аналогија за наше игле на територији Србије нема много: Чента код Опова у Банату;19 Mала и Велика Врбица код Кладова;20 Mађилка у Пироту,21 Осаоница код Сјенице.22 Као најближе аналогије

11 Г. Митровић, 2010. Каталог метала I, Врање, 19, сл. 1.12 Д. Шљивар, op. cit. 171–172, T. II/2,3, T. III/1,2.13 Д. Шљивар, op. cit. 171, 172, Т. IV/1,2; М. Вукмановић и Н. Радојчић, op. cit. 77, сл.

130,131.14 Z. Stanojević, op. cit. 18–19.15 S. Stojković, op. cit. 41–43.16 Д. Шљивар, op. cit. 172.17 B. Jovanović i N. Janković, 1989. Metalurgija kasnog bronzanog doba na području Bora,

XXI oktobarsko savetovanje rudara i metalurga, Bor, 326–328.18 R. Vasić, 2003. Die Nadeln im Zentralbalkan (Vojvodina, Serbien, Kosovo und Make-

donien), Prähistorische Bronzefunde, Abteilung XIII, Band 11, Stuttgart, 130, 132, T. 48/968; Д. Николић и И. Јовановић, 2004. Археолошка истраживања Музеја рударства и металургије. Каталог изложбе, Бор, кат. 92.

19 R. Vasić, op. cit. 130, 132, T. 48/963.20 D. Berciu, 1967. Quelques découvertes archéologiques de Serbie au Musée de Turnu

Severin (Roumanie), Зборник Народног музеја 5, 55, fig. 3/3; R. Vasić, op. cit. 130, 132, T. 48/964, 969.

21 М. Jевтић, 1990. Старије гвоздено доба у западној Србији и Метохији, Господари сребра – гвоздено доба на тлу Србије, Београд, 94, Т. 1/6.

22 R. Vasić, op. cit. 130, 132, T. 48/965.


99

нашој игли, можемо узети оне из Осаонице и Велике врбице. По мишљењу Р. Васића (уз напомену да је на територији Србије за сада нађен релативно мали број игала за шивење), овај тип игала се чешће јавља у источној Србији. Исти аутор сматра да се игле са ушицом на врху (за разлику од оних са ушицом на задебљаном врату – други тип шиваћих игала по подели Р. Васића23) јављају кроз читаво бронзано доба,24 али због своје сличности са иглама из каснијих епоха, па чак и данашњим, њихову ре-алну хронолошку припадност треба тражити у контексту у коме су нађене.25 Водећи се овом мишљу, из контекста у којима су нађене (подница са карактеристичним уломцима керамичких посуда), јасно се види да предмети потичу из средњег брон-заног доба и припадају тзв. гамзиградској култури (коју су установили Д. Срејовић и М. Лазић, а која је раније на овом простору третирана као параћинска култура26).

Са локалитета Трњане, али овај пут са поменуте некрополе, потичу још два метална налаза: бронзани ножић и комад танке бронзане траке.

Мањи бронзани нож, односно бријач егејског типа (сл. 3; T. III/3), нађен је у једном гробу, односно урни са остацима спаљеног покојника у коју је похрањен као гробни прилог.27 С обзиром на то да је на Трњану, извесно, постојала рударска и мета-луршка активност (примерци руде са примесама малахита са насеља;28 велика количи-на згуре налажена по читавом локалитету, односно некрополи, па и у самим урнама;29 велике керамичке посуде са кружним перфорацијама на рамену и дуплим дном за које се претпоставља да су имале одређену функцију у металуршком процесу;30 развијени рударски и металуршки центар у непосредној околини, основна претпоставка је била да је овај ножић израђен управо овде, по узору на егејске прототипове. Хемијским и физичким анализама је, међутим утврђено, да предмет садржи значајан проценат калаја у себи, који као елемент није значајније присутан у руди борског металогенетског ба-сена, па и на знатно широј територији, тако да је могао само да представља импорт, односно, да је на ово подручје стигао трговином или да је сам предмет израђен у некој другој регији. У прилог овим тезама, нарочито овој другој, иде и налаз неколико слич-них бријача нађених на територији Грчке (Лерна, Палаикастро, непознато налазиште)31 и Далмације (Бителић код Сиња, Пула).32 У нешто мало измењеном облику ова врста

23 Ibid. 132–133, T. 48/977–1000.24 Ibid. 175.25 Ibid. 173.26 B. Jovanović i N. Janković, 1987–1990. Nekropola paraćinske grupe u Trnjanima kod

Brestovačke Banje, Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru 5/6, Bor, 1–10; И. Jaнковић, 1990., Насеље и некропола позног бронзаног доба Трњане код Бора, Археомета-луршки локалитети у Србији, Бор, 15–16.

27 М. Паровић-Пешикан, 1995. Запажања о микенском утицају на подручју централног Балкана, Старинар XLV–XLVI, 14, сл. 5/7; Д. Николић и И. Јовановић, op. cit. кат. 93; И. Jaнковић, op. cit. 15; B. Jovanović i N. Janković, op. cit. 326.

28 Ibid.29 Ibid. 325–326; И. Jaнковић, op. cit. 15.30 B. Jovanović i N. Janković, op. cit.; И. Jaнковић, op. cit. 16.31 K. Branigan, 1974. Aegean metalwork of the early and middle bronze age, Oxford, 17, pl.

10/474–477.32 М. Паровић-Пешикан, 1985. Неки нови аспекти ширења егејске и грчке културе на

Балкан, Старинар XXXVI, 30, Т. II/11–15.


100

предмета се јавља и на широј територији Србије (Kличевац у долини Велике Мораве, Велика хумска чука код Ниша, непознато налазиште;33 Игларево код Пећи у Метохији;34 Грачани код Новог Пазара;35 Ритопек код Београда;36 Мојсиње код Чачка37). Што се датовања тиче, К. Браниген налазе из егејског подручја ставља у рано и средње хе-ладски период, односно у време 2500–1900. године старе ере.38 Предмети нађени у Далмацији, Истри као и они из Србије ипак имају знатно више датуме – М. Паровић Пешикан налазе из Далмације и Истре датује у средњохеладску фазу MH II, односно у другу половину другог миленијума старе ере,39 а налазе из Србије у каснохеладску фазу LH III B–C.40 Нож из Ритопека се датује у Br A2–B1,41 Д. Гарашанин бодеже из Кличев-ца и велике хумске чуке ставља у Br B,42 док се налази из Игларева смештају у хроно-лошке оквире позног бронзаног доба.43 Бријач са Трњана, који је по величини знатно мањи од наведених примерака, а по облику нема одговарајући пандан, могао би да се уклопи у шире хронолошке оквире овде понуђене, а с обзиром на услов налаза (нађен је у урни датованој у средње бронзано доба, као и сви остали налази са локалитета), може се закључити да наш предмет потиче из периода Br B-C, односно припада времену средњег бронзаног доба када су на подручју Србије егзистирале Ватинска, Параћинска, Вербичоара, Гамзиградска и друге културе (XVII–XIV век старе ере).

Део шире бронзане траке, нађен на трњанској некрополи, представља, најве-роватније, део игле израђене од танког бронзаног лима која се од горњег, фраг-ментованог дела полако сужава ка доњем, такође фрагментованом делу (сл. 4а,б; Т.II/4). Горњи, савијени део је благо профилисан. Према стилским и типолошким карактеристикама, односно начину израде, несумњиво је да се ради о некој врсти украсног или употребног предмета, који је као лична имовина завршио као прилог у гробу спаљеног покојника (на Трњану су метални прилози, па и прилози уоп-ште, не рачунајући при том већу количину металичне шљаке, која је била расипана по читавој површини некрополе, веома ретки). По својим особинама, предмет би највише одговарао иглама типа rollenkopfnadel (игле са увијеном главом) које су на територији Србије налажене у мањој мери (највише у централној и југозападној Србији, као и на Косову). По облику веома сличне и добро очуване игле овог типа налазимо на некрополама спаљених покојника у Горњој Стражави код Прокупља,44

33 Д. Гарашанин, 1954. Каталог метала, Београд, 58, Т. XXXII/4–6.34 К. Љуци, 1998. Хронолошки положај некрополе Доња Брњица на основу металних

налаза, Рад Драгослава Срејовића на истраживању праисторијске археологије централног Балкана, Крагујевац, 168–175, сл. 15–17.

35 M. Jevtić, 1997. Prehistoric barrows at Gračani near Novi Pazar, Уздарје Драгославу Срејовићу, Београд, 311, сл. 10/8.

36 М. Вукмановић и Н. Радојчић, op. cit. 98, сл. 174.37 Л. Никитовић, М. Стојић и Р. Васић, 2002. Мојсиње, некропола под хумкама из брон-

заног и гвозденог доба, Чачак, 50, Т. X/59, T. XIV/115.38 K. Branigan, op. cit. 17.39 М. Паровић-Пешикан, 1985. op. cit. 30.40 Idem. 1995. op. cit. 16–17.41 М. Вукмановић и Н. Радојчић, op. cit. 98.42 Д. Гарашанин, op. cit. 58.43 К. Љуци, op. cit. 175.44 R. Vasić, op. cit. 24–25, T. 9/120.


101

у Глоговику код Тутина,45 у Иглареву код Клине (Пећ) у Метохији,46 у Доњој брњици и Граштици код Приштине,47 у Грачанима код Новог Пазара.48 Овај тип игала није посебно хронолошки осетљив, јер се јавља током читавог бронзаног доба. Међутим, места на којима су игле налажене заједно са керамичким материјалом из истог кон-текста, дозвољава да се ближе хронолошки одреди њихов положај. Најзаступљеније су у старијој фази културе Доња Брњица – Горња Стражава која се оквирно датује у период Br C–Ha B,49 Н. Тасић их датује у период 1300–900. година старе ере,50 док их М. Јевтић ставља у период 1400–1200. година старе ере, односно у крај средњег и почетак млађег бронзаног доба у Србији.51 Наш предмет би, према условима на-лаза, могао да се уклопи у мишљење М. Јевтића, односно, могли би да га сместимо у фазу Br C–Br D.

Дугачка бронзана игла са петљастом главом случајно нађена у Хајдучком Брву на обали Дунава, према каталошкој обради, представљала би једну половину двојне игле омега типа, док је други део игле трајно изгубљен (сл. 5a,б; Т. III/2). Предмет је обрађен на овај начин услед претпоставке која се односи на сачувани облик петље која чини главу игле и са које полази наставак, односно други крак игле, али је он механичким путем уклоњен (кидањем или пресецањем) на самој петљи. Игла је првобитно имала зелену патину, али је конзерваторским поступком она уклоњена. Датована је оквирно у бронзано доба. Бројне варијанте двојних игала познајемо са шире територије Балкана,52 које се углавном датују у гвоздено доба II–III, одно-сно Ha C или VII–V век старе ере.53 Међутим, по начину израде и типолошким и стилским карактеристикама, овај предмет би се тешко могао уврстити у било коју варијанту двојних игала, па и у игле омега типа, којима је приписана. Посматрајући неке друге предмете сличних карактеристика и начина израде, видимо да би наша игла лако могла да буде део неке веће фибуле, на шта посебно упућује петља ква-дратног, односно ромбоидног и игла кружног пресека. Овакав начин израде и ка-рактеристике, својствене су фибулама, односно предметима рађеним, углавном, у прелазном периоду између бронзаног и гвозденог доба, као и у старије гвоздено доба (XI–VIII век старе ере). Донекле, одређене недоумице ствара изглед главе, са, можда, начињеном петљом више (фибуле углавном имају једну, а не две петље, као што је овде случај), али, највероватније је у питању одређени стилски, односно модни детаљ.54 У сваком случају, питање припадности овог предмета остаје отворе-

45 Ibid. 24–25, T. 9/118, 119.46 Ibid. 24–25, T. 9/123.47 Ibid. 24–25, T. 9/117,121,122.48 M. Jevtić, op. cit. 311, сл. 10/7.49 К. Љуци, op. cit. 167.50 N. Tasić, 1979. Bubanj-Salcuţa-Krivodol kompleks, Praistorija jugoslavenskih zemalja

III, Sarajevo, 293.51 M. Jevtić, op. cit. 307.52 R. Vasić, op. cit. T. 41–47, T. 66–69.53 Ibid. Т. 70–1.54 Idem. 1987. Moravsko timočka oblast, Praistorija jugoslavenskih zemalja V, Sarajevo,

675–680, T. LXXI/1; B. Čović, 1987. Glasinačka kultura, Praistorija jugoslavenskih zemalja V, Sarajevo, 413–432, Т. LXIV/4, 587, T. LX/2; M. Garašanin, 1983. Razvijeno bronzano doba i prelazni period Makedonije, Praistorija jugoslavenskih zemalja IV, Sarajevo, 792, T. CIX/12.


102

но, као и његова хронологија, мада се оквирно може говорити о времену од позног бронзаног до старијег гвозденог доба.

Бронзана наруквица – гривна (сл. 6; T. IV/1), израђена од дебље бронзане тра-ке у техници ливења, тела полулоптастог пресека, случајно нађена у Брестовачкој Бањи, заједно са неколико уломака керамичких посуда, дуго је стајала по страни, у једној кутији у депоу Музеја, необрађена и препуштена забораву. Неорнаментисана наруквица са слободно пребаченим крајевима представља једини примерак те врсте налаза у праисторијској збирци Музеја. Прве претпоставке су биле да је ова гривна припадала некој женској особи која је у близини места налаза сахрањена, али, с обзиром да о некој сахрани или евентуално мањој некрополи на овом месту немамо никаквих података (осим да се у близини налазе две некрополе спаљених покојника и равних гробова из бронзаног доба – Хајдучка Чесма и Трњане, од којих је ова друга изузетно значајна за проучавање материјалне и духовне културе житеља овог простора у средње бронзано доба), ова теорија за сада нема већи значај. Друга прет-поставка је да је овај предмет припадао некој растуреној остави металних предмета која се налазила смештена у керамичкој посуди чији су уломци нађени заједно са на-руквицом (ради се о два уломка који припадају различитим посудама, а вероватно и типовима посуда, T. II/1, 2). Ипак, услови налаза овог предмета (површински налаз, без дефинисане стратиграфије, односно реалног контекста) нам не говоре много и питање порекла остаје отворено. Примерци наруквица са пребаченим крајевима нису ретка појава на подручју централног Балкана, а јављају се у нешто дужем вре-менском раздобљу, од средине бронзаног доба до халштатског периода, а спорадич-но и пре и касније. Aналогије за овај предмет налазимо на територији наше земље: Лесково код Мајданпека,55 Стари Костолац (поједини примерци наруквица),56 Рујиште код Бољевца,57 Кладово,58 Влашко Село,59 Глободер код Крушевца,60 Maјдан код Вршца,61 Јањево на Косову (поједини примерци наруквица).62 Наруквица из Лескова, који припада остави металних предмета, се датује у Ha A–B.63 Гривна из Старог Костолца се хронолошки смешта у HaC.64 Наруквица из Рујишта се датује у

55 М. Косорић, 1958/59. Два групна налаза и североисточне Србије, Старинар IX-X, 273–275, сл. 1/5.

56 Г. Орлов и В. Трбуховић, 1958/59. Гроб металног доба у Старом Костолцу, Старинар IX-X, 277–279, сл. 2.

57 А. Лаловић, 1975. Праисторијске оставе из Народног музеја у Зајечару, Старинар XXVI, 143–148, Т. II/2.

58 D. Berciu, op. cit. 55, fig. 3/1.59 R. Vasić, 1998. Similarities and differences of the early iron age in the central Balkan area,

Starinar XLIX, 185–188, fig. 2.60 А. Палавестра, H. Arthur Bankoff и F. Winter, 1990. Хумка из старијег гвозденог доба

у Глободеру код Крушевца, Гласник САД 6, 84–91, T. II/2–4.61 Р. Рашајски, 1988. Остава бронзаних предмета из Мајдана код Вршца, Старинар

XXXIX, 15–28, сл. 37, 39, 41.62 Д. Гарашанин, 1958/9. Студије из металног доба Србије (остава из Јањева на Косо-

ву), Старинар IX–X, 39–41, сл. 1.63 М. Косорић, op. cit. 273–275.64 Г. Орлов и В. Трбуховић, op. cit. 277–279.


103

HaB3–Ha C, oдносно у VIII–VII век старе ере.65 Наруквица из Кладова се оквирно датује у халштатски период.66 Остава из Вршца приписује се прелазном периоду од позно бронзаног до рано гвозденог доба, HaA-HaB.67 Kao што видимо, све нарук-вице се датују, грубо узевши, у период 1200./1100. – 700./600. година старе ере, што одговара времену прелаза из бронзаног у гвоздено доба (доња граница) до периода развијеног халштата (горња граница). Најближе аналогије нашој гривни налазимо у предмету нађеном у једном гробу у Старом Костолцу, који је датован у фазу HaC68 и предмету из оставе у Рујишту, датоване у HaB3–HaC и која, по аутору, припада тракокимеријској групи која је на овом подручју извршила утицај на етногенезу старобалканских народа.69 На основу ових аналогија, као и на основу керамике сиве боје печења (један фрагмент припада здели са увученим ободом – T. II/1, док други чини део трбуха веће посуде, орнаментисаног урезаним, линеарним, геометријским мотивима – T. II/2) нађене заједно са гривном (слично орнаментисану керамику налазимо у Осаоници код Сјенице датовану у 7.-6. век старе ере, на Црвеној Ли-вади код Јагодине, која се везује за Басараби хоризонт (Босут IIIb), односно HaC, 700.-600./550. година старе ере,70 као и на другим местима), наш предмет би, доста поуздано, могли да определимо у фазу HaC1 или гвоздено доба II, односно фазу IIc и припадао би културној групи Басараби. У апсолутним датумима то би био период 7–6. век старе ере.

Бронзано шило квадратног пресека са једним искуцаним, зашиљеним и делимично деформисаним крајем (сл. 7; T. III/1), нађено је заједно са лучним двопетљастим фибулама и иглом са главом у облику печата, на локалитету Трвај у Злоту. О овим фибулама и игли, које су датоване у гвоздено доба II–III, односно у VII–VI век старе ере, доста је било речи у литератури.71 С обзиром на околности налаза (сви предмети су нађени заједно), сама по себи се ствара претпоставка да и ово шило припада истом периоду, а читав налаз потиче из неке затворене целине, нпр. растуреног женског гроба. Међутим, аналогија из гвозденог доба за овај пред-мет је веома мало и готово да их нема. Можда би се одређена веза могла потражити са предметом нађеним на Сариним међама код Јагодине, али ни о овом предмету немамо довољно информација. С друге стране, шило је прошло одређени процес конзервације, о коме такође нема података, а физичко-хемијске анализе материјала од ког је предмет начињен, нису урађене. Ово је важно из разлога што је, без много проверавања, констатовано да је предмет израђен од бронзе и да је на основу груп-ног налаза (овај податак имамо само на основу исказа власника имања који је пред-мете нашао, без даљих провера), опредељен у гвоздено доба. Међутим, непосредна близина Лазареве пећине у којој је пронађен истоврсни материјал (посматрано са културолошког и хронолошког аспекта), оправдано намеће питање културне и хро-

65 А. Лаловић, op. cit. 148.66 D. Berciu, op. cit. 55.67 Р. Рашајски, op. cit. 24–25.68 Г. Орлов и В. Трбуховић, op. cit. 277–279.69 А. Лаловић, op. cit. 148.70 M. Jevtić, 1983. Keramika starijeg gvozdenog doba na centralnobalkanskom području,

Beograd, 36, 42, T. XV/171 Z. Stanojević, op. cit. 25–30.


104

нолошке детерминације овог предмета. Наиме, као што је познато, Лазарева пећина представља археометалуршки центар, не само гвозденог, већ нарочито бакарног доба. У пећини су нађени бројни примерци шила квадратног пресека, израђених од бакра,72 која се приписују енеолитском периоду (четврти миленијум старе ере). Слични налази постоје на широј територији централног Балкана и околним про-сторима: Јабука – три хумке у јужном Банату, Налази из јужне Србије,73 Салкуца и пећина Хоцилор код Бање Херкулане у југозападној Румунији,74 Заминец код Враца у западној Бугарској75 и друга налазишта. У случају да будуће физичко-хемијске анализе покажу да је предмет израђен од бакра, могли би га директно везати за Ла-зареву пећину и релативно хронолошки определити у крај старије енеолитске фазе, односно везати га за културу Бубањ–Хум 1а (прва половина четвртог миленијума старе ере). У сваком случају, до коначног решења овог питања, треба још сачекати.

Гвоздена копља представљају честу појаву на налазиштима гвозденог доба и то махом из затворених целина, какве су, рецимо, гробови под хумкама.Копља се масовније израђују још од времена средњег бронзаног доба (бронзана копља), да би, уласком гвожђа у употребу, њихова израда добила посебну димензију. То се доводи у везу са променама борбене тактике, где копље постаје основно офан-зивно наоружање. Старији примерци гвоздених копаља имају, углавном, широки лист и усадник за копљиште, али краћу оштрицу (цело копље, односно његов ме-тални врх има дужину до 30 центиметара), док је, код нешто млађих примерака, тело копља виткије моделовано, са уским листом и усадником и дугом оштрицом (често и преко пола метра, па и знатно дуже). Копље нађено на локалитету Трвај у непосредној близини Лазареве пећине, има карактеристике овог последње поме-нутог типа (сл. 8а,б; Т. IV/2). Због масовне израде ових предмета у гвоздено доба, бројне су и аналогије за копље са Трваја. Поменућемо само неке: Чивлак у Доњој Топоници, Сићевачка клисура код Долца, Катун, Казнено поправни завод у Нишу,76 Михајлов понор на Мирочу у области Ђердапа,77 Пећине код Костолца,78 Утрине код Делимеђа,79 Бока у Прчеву у Метохији,80 Ромаја и Карагач на Косову и Метохији,81 Лисијево поље у Црној гори82 и друга налазишта. Што се датовања тиче, копља из Ниша и околине се стављају у гвоздено доба III, VI–V век старе ере,83 она са Ко-

72 N. Tasić, op. cit. 106–108, T. XIV/5–7.73 М. Гарашанин, op. cit. 173.74 P. Roman, 1971. Strukturänderungen des Endäneolithikums im Donau-Karpaten-raum,

Dacia XV, 60, abb. 17, 141, Т. V/1,11–13.75 B. Nikolov, 1975. Zaminec, Sofia, sl. 19.76 М. Стојић и М. Јоцић, op. cit. 29, 44, 84 – T. XXI/25, 93 – T. XXVII/6, сл. 29; 36, 90 –

Т. XXVI/1, сл. 22; 39, 114 – Т. XLII/9, сл. 25; 42, 151 – T. LXII/16, сл. 27.77 М. Пековић и М. Јевтић, 2007. Заштитна ископавања налазишта Михајлов понор на

Мирочу, Гласник САД 23, 129, 132, сл. 3/5.78 R. Vasić, 1987. op. cit. 657, T. LXVII/6.79 М. Jевтић, 1990. op. cit. 164, сл. 99/2.80 Ibid. 166, сл. 100/6, 8.81 R. Vasić, 1987. op. cit. 617, 677, 680, sl. 38/26, T. LXIII/11.82 Ч. Марковић, 1997. Хумке у Лисијевом пољу, Уздарје Драгославу Срејовићу, Београд,

335, Т. 3/5, Т. 4/5.83 М. Стојић и М. Јоцић, op. cit. 36–46.


105

сова и Метохије се датују у гласиначку фазу IVc2,84 налази са Мироча у подручју Ђердапа се смештају у 6. и 5. век старе ере и приписују се Трибалима,85 а слично је и са налазом из Љуљака у Шумадији, као и на другим поменутим налазиштима. С обзиром на контекст у коме је нађено наше копље (усамљен налаз, на површини изоране њиве), не може се говорити о културно стратиграфској позицији налаза (првобитни контекст је контаминиран, односно уништен). Међутим, с обзиром на неке друге околности, овај предмет ипак можемо ставити у одређене хронолошке оквире. Пре свега, његове стилске и типолошке карактеристике су веома аналогне са поменутим налазима на ширем централнобалканском подручју (пљоснато рас-куцано средишње ребро са обе стране копља, издужена листолика оштрица, благо ромбичног пресека). С друге стране, у непосредној близини Трваја се налази, као што је већ више пута раније поменуто, веома значајан археометалуршки пункт из гвозденог доба – Лазарева пећина и у којој је, као и на оближњим њивама које чине локалитет Трвај, нађено много керамичких уломака и металних предмета из перио-да гвоздено доба II–III, односно млађе фазе Басараби групе (Злотска група), VII–V век старе ере.86 Према свему реченом, копље са Трваја би могли да определимо у млађу фазу гвозденог доба II (на овом подручју Злотска група), односно млађи Ба-сараби хоризонт, тј. средину 6. века старе ере или нешто каснији период.

О гвозденој искованој стрелици листоликог – ромбичног облика и пресека и дужег, зашиљеног продужетка – трна за усађивање дрвеног наставка (сл. 9; T. II/3), нађеној у Сени код Кучева на локалитету Шетаће, тешко је донети неке бли-же закључке. Она представља једини налаз такве врсте, као и једини познат ме-тални налаз са истраживања овог локалитета.87∗ Локалитет Шетаће налази се на заравњеном врху брежуљка који доминира над селом Сеном и долином Пека. На овом платоу пронађена је, у току ископавања, већа количина керамике латенског периода, односно млађег гвозденог доба заједно са поменутом стрелицом. Према керамичком материјалу (уломци већих посуда, грубе ручне израде, печене у црвен-кастомрким тоновима, метличасто или чешљасто и жљебљењем орнаментисане, посуде финије израде, рађене на витлу и печене у нијансама мрке или сиве боје), стрелицу можемо датовати у позно латенски период, односно II век старе ере–I век нове ере.88 Ближи услови налаза нису познати (нема затворених целина). Aналогије за нашу стрелицу можемо наћи у инвентару налаза са локалитета Велетин у бли-зини Јањева на Косову, где је у гвозденодобном слоју нађена слична стрелица, не-што мањих димензија.89 Стрелице представљају ретке налазе у латенском периоду,

84 B. Čović, op. cit. 616, 617, 629, 677, 680.85 М. Пековић и М. Јевтић, op. cit. 138.86 Z. Stanojević, op. cit. 25–30.87∗ Осим података о овом налазу у инвентарној књизи и картону, други релевантни по-

даци који потичу са истраживања локалитета „Шетаће“ у Сени почетком седамдесетих годи-на прошлог века (дневници истраживања као и остала пратећа документација се не налазе у Музеју рударства и металургије у Бору, иако је овај Музеј покренуо поменута истраживања), аутору овог текста нису били доступни.

88 А. Булатовић, А. Капуран и И. Јовановић, 2011. Латенски налази у околини Бора – прилог проучавању латенске културе у Тимочкој крајини, Зборник Народног музеја XX–1, 122–123, 126, сл. 30–41.

89 E. Shukriu, 1990. Veletin, multistrata settlement, Arheološki pregled 1988, 106, sl. 5.


106

а Келти, као носиоци латенске културе су познавали разне облике стрелица које су добијали од разних етничких група, односно племена, са којима су долазили у до-дир и са којима су се, вероватно, стапали.

Музеј рударства и металургије, у Бору у праисторијској збирци има још не-колико металних предмета из доба најмлађе праисторије (млађег гвозденог доба), који су у Музеј стигли у виду поклона, али пошто о њима има врло мало података (нису документовани, нити су прошли конзерваторски третман), анализу о њима оставићемо за неку другу прилику.

Igor JovanovićSOME METAL OBJECTS FROM THE PRE-HISTORICAL COLLECTION

OF THE MUSEUM OF THE MUSEUM OF MINING AND METALLURGY IN BOR

This paper is going to present brief description of the pre-historical material of the archaeo-logical collections of the Museum in Bor, referring to metal objects. There are items belonging to wide time span, and the great number of objects belonging to Bronze and Metal Age are going to be presented.

107

II ИСТРАЖИВАЊА БАЛКАНСКИХ КУЛТУРА

Савремене перспективе истраживања етногенетских процеса источне Србије ... ЕКЗб. XVII (2013)

109

Ивица Тодоровић УДК 572:39-056(497.11-11)Етнографски институт САНУ

САВРЕМЕНЕ ПЕРСПЕКТИВЕ ИСТРАЖИВАЊА ЕТНОГЕНЕТСКИХ ПРОЦЕСА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ

– Илустративни пресек са нагласком на новим могућностима

У овом раду, примарна пажња посвећена је могућностима нових истраживања етно-генетских процеса, тј. порекла и миграција становништва источне Србије – у ширем контексту проучавања Србије и српског етноса. С тим у вези, потенцира се значај упоредних етнолошких и генетских истраживања, превасходно оних заснованих на Y-хромозому (преноси се искључиво са оца на сина) и проналажењу одговарајућих хаплотипова и хаплогрупа, које представљају класификационе моделе различитих пре-дачких групација, тј. линија наслеђивања. На овом месту указујемо на основни кон-цепт, односно – на неке од кључних аспеката наговештених истраживања, изнесене у виду једне врсте предлога дугорочног, мултидисциплинарно осмишљеног пројекта. Кључне речи: нове могућности, становништво источне Србије, етнолошка и генетска истраживања, хаплотипови и хаплогрупе, мултидисциплинарни приступ, порекло/ет-ногенеза Срба и Србије.

Специфичност српског етничког контекста и представа о пореклу са на-гласком на српском истоку (уводни осврт).1 Истраживање етногенезе и порекла становништва Србије и српског народа представља питање од посебног значаја и велике занимљивости (уп. одговарајућу библиографију: Andrejić 1996).2 У истом контексту, од особеног значаја је проучавање источне Србије са суседним обла-стима (в. Тодоровић 2011а), пре свега као подручја на којем су некада егзистира-ле староевропске протоцивилизације – Лепенски Вир (Срејовић 1969; Срејовић и Бабовић 1983; уп. Тодоровић 2008а) и винчанска култура.3 За наведене култу-ре везују се и открића од општег цивилизацијског значаја, од кључних аспеката

1 Текст је резултат рада на пројекту бр. 47016, Интердисциплинарно истраживање кул-турног и језичког наслеђа Србије. Израда мултимедијалног интернет-портала Појмовник српске културе, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Репу-блике Србије.

2 Овај рад, а превасходно његов први део, конципиран је као двослојни текст, како се основна нит излагања не би прекидала бројним, неопходним дигресијама. При том се у наред-ним, опширним напоменама износе садржаји који непосредно и илустративно поткрепљују одговарајуће тврдње, предочене у базичном делу текста, а које недовољно упућеном читаоцу на први поглед могу деловати проблематично.

3 Осим тога што је била највећи трговачки центар, Винча је такође постала „и велики религиозни центар, а истовремено и уметничко жариште које је пресудно утицало (курзив И. Т.) на стваралаштво свих неолитских заједница средње и југоисточне Европе“, при чему мноштво ритуалних фигура и жртвеника „не указују само на изузетну маштовитост и умет-ничку надареност њихових твораца, већ и на развијено митотворство и нагло разгранавање магијске и религијске праксе“, с тим да постоје многобројни докази да је у винчанској кул-

Ивица Тодоровић

110

земљорадње, преко металургије4, све до протописма5 и многих других базичних културних тековина.6

тури „превладана примитивна магија, односно да су оформљене јасне религијске идеје“ (Срејовић 1999, 779).

4 Када је реч о винчанској култури као иницијатору настанка металног, тј. бакарног доба у глобалним размерама, треба знати следеће: „Оне винчанске заједнице које се нису определиле за земљорадњу и сточарство већ за проналажење и обраду нових сировина ство-риле су, међутим, сасвим другачији духовни свет. Заједнице које су живеле између висова Кучајне и Дели Јована, у близини пећина, великих пукотина и топлих извора, рано су на-слутиле да у утроби земље, у потпуној тами, настају, расту и сазревају најразличитије стене и минерали. Припадници тих заједница први су у Европи продрли у тај зачарани подземни свет, изнели на светлост дана његове плодове и, уз помоћ ватре, натерали их да се преобразе у нову материју – у метале, у конкретном случају бакар. Открићем велике тајне преображаја материје ови први европски рудари и ковачи уплели су се у процесе космичког живота и везали за један посебан свет богова и хероја“ (Срејовић 1994, 85–86).

5 Особена употреба разноликих знакова у оквиру винчанске цивилизације, које срећемо касније као саставни део различитих словних система, упућује нас у правцу размишљања (и одговарајућег закључка) да је ова култура изнедрила и протописмо, односно писме-ност као једну од најзначајнијих културних тековина. Штавише, и противници помену-тих теза признају како су посебну тежину овом питању дали „и неки истакнути научници категоричком тврдњом о постојању писмености на неолитском Балкану. Тако је после А. Фалкенштајна, М. Гимбутас, В. Георгиева, Ј. Тодоровића и В. В. Иванов у два наврата ус-тврдио да централнобалканске неолитске културе VI-IV миленијума пре Хр. представљају најстарије познате центре писмености који су, због своје веће хронолошке старости, не само претекли Месопотамију, већ и да је Балкан прапостојбина писма у читавој Евроазији“ (Stanišić 1992, 193). С тим у вези, посебно илустративан може бити и: Вин 2005. Уосталом, већ „у свим насељима културе Лепенског Вира нађени су предмети на којима су угравира-не загонетне представе и знаци налик координатном систему, скицама предела, словима и бројкама. Њихов смисао остаће тајна, али не треба сумњати да су то забелешке о одређеним запажањима које је требало сачувати од заборава“ (Срејовић 1994, 83).

6 Примера ради, археолог Д. Срејовић недвосмислено констатује: „Током праисторије Србија је у два маха била културно средиште Европе. Заједнице ловаца и рибара средњег каменог доба, које су између 7000. и 5500. г. пре н. е. живеле у подручју Ђердапа, прве су у Европи успоставиле сложене привредно-друштвене односе, створиле велики мит о настанку света и људи, извајале монументалне ликове у камену и пројектовале чудесне конструкције које заузимају истакнуто место у праисторијској архитектури. Један миленијум касније, између 4500. и 3500. г. пре нове ере, територија Србије опет је постала културно средиште праисторијског света. У то време на подручју Београда, на месту данашње Винче, развило се велико насеље подунавских земљорадника, метропола једне од најблиставијих култура европске праисторије. Становници те праисторијске Винче и њихови саплеменици у Банату, Поморављу и на Косову остварили су током млађег каменог доба сасвим особену културу која је надалеко зрачила и доминирала целом средњом и југоисточном Европом“ (Срејовић 1994, 81–82). Треба знати да „творци културе Лепенског Вира нису међу својим савремени-цима имали такмаца, односно да се на територији Србије током целог једног миленијума налазило културно средиште праисторијског света. У том средишту остварена су два ве-лика културна добра: сакрална архитектура са монументалном скулптуром, која изражава једно особено виђење света, блиско виђењу првих грчких филозофа, и овладавање методом доместификације биљака и животиња, чиме се утемељује сасвим нова економика заснована на производњи хране“ (Срејовић 1994, 82). Као што је већ поменуто, аналогно Лепенског Виру и Винча је представљала најзначајнији културно-цивилизацијски центар свог време-


111

Сасвим у складу с претходно изнесеним чињеницама, митска значења савре-меног српског етничког простора, а пре свега источне Србије, бројна су и опште позната још од античких времена и одговарајућих представа, све до новијег перио-да и савремених околности и митова (в. рецимо Будимир 1969, 15–19, 85, 107–109, 264–266 итд.).7 Примера ради, представе о Србији, тј. о српском етничком просто-ру, као једној врсти метафизичког средишта света, уочљиве су у различитим кон-текстима и временским епохама (Тодоровић 2005а; в. пре свега стр. 73, тј. 67–73, 373–376 итд.). Наведени садржаји очигледно су, између осталог, засновани и на реалним чињеницама о Србији као (у дијахронијско-историјском контексту) више-струком културно-цивилизацијском средишту од општег значаја, почев од поменуте културе Лепенског Вира, преко Винче, све до бројних римских царева (а пре свих „Нишлије“ Константина Великог, личности од изузетног значаја за развој и ширење хришћанства), рођених на данашњем српском етничком простору итд. (в. Срејовић 1994, 87–90). Исто тако, представе о Србима као новом Израиљу, другом и коначном изабраном народу божијем, током средњег века постале су једна од најзначајнијих доминанти идеологије српске државе (Благојевић 1994; Благојевић 2011, 169–171; Поповић 2006, 19, 21, 71–73 итд; Грчић 2011, 191; Тодоровић 2010, 366–374; уп. и Константин Филозоф 1997, 158–160; Bilington 1988, 79–80).8 Истоветна култур-на матрица током времена је додатно усложњавана (са косовским заветом/митом у

на, а значај овог налазишта и одговарајуће културе вишеструко је наглашен у различитим текстовима. Тако, рецимо, поменути Д. Срејовић закључује: „Ова култура је запоседала територију већу од било које друге неолитске културе у Европи, а поједина њена насеља, на пример Винча, Селевац, Дивостин и Предионица премашала су величином и бројем житеља сва истовремена насеља“ (Срејовић 1999, 778).

7 Између осталог, „грчка митолошка географија знала је за два Атласа – један на јужном Балкану, на Пелопонезу, а други у средњем Подунављу“ (курзив И. Т.), односно – „функција тих Атласа, који су касније, проширењем географског видокруга, пресељени на крајњи за-пад, према Атлантику и тобожњој Атлантиди, била је врло проста: они су служили као соха небеска“ (Будимир 1969, 15). Милан Будимир додаје како – „поред Дурмитора, наш народ прича да су и Ртањ и нека прилично непозната планина Смиљана имали исту функцију“ (Бу-димир 1969, 15–16; курзив И. Т.). Представа о централној сохи небеској је – налик базичној конструкцији сакралне архитектуре Лепенског Вира – по научницима „могла постати само аналогно конструкцији номадског шатора, који у средини има своју соху“ (Будимир 1969, 16). У сваком случају, и савремена – веома бројна митска значења Лепенског Вира и Ртња – у потпуности се (када је реч о њиховој бројности и значају) наслањају на раније, специфичне и распрострањене митолошке представе о овом простору.

8 Примера ради, по Доментијановом образлагању, „други или нови Израиљ (И. Т.: од-носно – српски народ) узео је првенство 'првом' Израиљу, због тога што је у потпуности при-хватио православље“ (Благојевић 2011, 171). Наиме, „образложењем да је српски народ сте-као право да се назове 'новим Израиљем' или 'изабраним народом', уздигнуто је национално самопоштовање до највиших могућих висина, попримивши сакрални карактер“, а „овакво схватање није имао само Доментијан“, већ је он „по свој прилици био само најбољи тумач оних ставова, које је заступала тадашња духовна елита, а пре свега званична Српска црква“ (Благојевић 2011, 171). Другим речима – као што то формулише академик М. Благојевић – према званичном ставу Српске цркве се „'нови' или 'новорођени Израиљ' изједначује са 'српском земљом', односно државом Србијом. У 'новорођеном Израиљу' живе православни Срби као 'изабрани народ' “ (Благојевић 2011, 171).


112

свом идејном средишту)9, тако да су и у најновијем периоду српске историје сачува-ле свој значај и централни положај – када је реч о идејним системима утемељеним у колективној психи (Тодоровић 2010, 364–366, 374–376; уп. рецимо Јанић 1994, 208–209, 215–217 итд.).10

На управо наведене констатације и појаве логично се надовезују – такође ре-ално присутне и на различите начине поткрепљене – представе и чињенице које упућују на закључке о томе да је 1) опште, домаће и заједничко име за Словене некада било Срби (в. рецимо Кобычев 1973, 25–26; Шафарик 1998, 128–134, 48 и даље итд; Будимир 1959, 36 и даље, 42–43; Караџић 1972, 36 и даље; Vukčević 2007, 76–79, 58 и даље; Тодоровић 2005а, 304–307 итд;; уп. Фасмер 1971, 603–604; Костић 2000)11, као и 2) утемељена претпоставка да је прадомовина Словена (Труба-чов 2005; Трубачов 2006; в. и Петричевић 1996; Пипер 2008, 128–136; Толстов 1948, 37–38; Кобычев 1973, 68–76; Кљосов 2010, 62, 75; такође обавезно в. и Баришић 1952, 52–61; Јанковић 1996, 77, 80; уп. Јанковић 1990; уп. и занимљива тумачења у Хлебец 2005, 75–89; уп. рецимо и Sedov 2012, 78–82)12 – али 3) и Индоевропљана (Рыбаков 1981, 147; Горнунг 1963, 11–12; Кљосов 2010, 62, 74–75, 79; Трбуховић

9 Узгред, треба посебно нагласити и то да феноменолошке анализе и одговарајуће де-лове текстова, посвећене овој врсти разматрања, (у овом, као и у претходним ауторовим ра-довима) нипошто не треба бркати са анализама које се баве степеном истинитости појединих представа о прошлости и етногенези Срба. У том смислу, аутор не осећа обавезу да посебно доказује одговарајуће ноторне очигледности везане за разликовање феноменолошке и исти-нитосне анализе у својим претходним студијама (в. Тодоровић 2005а; уп. и Тодоровић 2010), које су компетентни рецензенти и коментатори, подразумева се, схватили на једино исправан и могућ начин. С друге стране, подразумева се и да аутор чврсто стоји иза садржаја у којима се заиста непосредно баве етногенетским/истинитосним – а не феноменолошким – аспекти-ма разматране проблематике (поглавље IX, а пре свега потпоглавље IX.4, као једина таква целина у студији Тодоровић 2005а). Све ово је сасвим у складу са – у оквиру претходних студија, исто као и у овој студији – методолошки и контекстуално јасно разграниченим раз-ликама у приступу (феноменолошка, с једне и етногенетска истраживања, с друге стране), тј. у излагању различитих делова текста.

10 У овом контексту, као илустративне примере, пре свега треба консултовати дела Владике Николаја Велимировића (в. рецимо Велимировић 1996, 200, 202 итд; Велимировић 2001, 217–218, 234–236, 247–248 итд.).

11 С тим у вези, опште је познато „да се српско име помиње знатно раније но што је случај са именима осталих словенских племена, па и са самим именом Sloveninu“ (Будимир 1959, 43).

12 Између осталог, илустрације ради, у наведеном контексту можемо скренути пажњу на констатацију археолога Ђ. Јанковића о томе да је Ф. Баришић био „наш најзначајнији на-учник који је указао да Словени живе у Подунављу у касноантичко доба“ (Јанковић 1996, 77); в. Баришић 1952, 52–61; Баришић 1955, 1–5. Њега је, наиме, историјско-филолошко проучавање извора довело до „закључка да са леве стране Дунава живе и Словени у 4–5 столећу“ (Јанковић 1996, 77). У ствари, „идеја о подунавској прапостојбини Словена под-разумевала би закључак да су словенске сеобе на југ у VI веку заправо биле сеобе у правцу из којег су Словени десетину векова раније отишли на север, уз могућност да неки никада и нису напустили територију старе постојбине“ (Пипер 2008, 130). Наиме, као што доказује академик П. Пипер, „летописни податак о прецима Словена у подунавској прапостојбини у сагласности је и са низом лингвистичких, археолошких, историјских и фолклористичких чињеница. Иако нису све једнаког степена уверљивости (неке су непобитне, а неке спорне), у


113

2006, в. нпр. 300–301 и даље; Трубачов 2005, 45–46; уп. и Vukčević 2007, 126–127)13 – управо подунавско-балкански (тј. балканско-панонско-подунавски) простор.14 Подразумева се, ове представе и одговарајуће чињенице недвосмислено указују на историјски и симболички значај српског имена и етничког простора у потенцијалном обједињавању јужнословенског, али и целокупног словенског етничког контекста и одговарајућег цивилизацијског круга (в. Костић 2000, 44; уп. димензије српског етнонима у феноменолошком контексту у: Тодоровић 2005а, 74–76). Другим ре-чима, све наведене околности – посматране заједно – објективно указују на гло-бални (и реални и потенцијални, а пре свега симболички, паралелно са геополи-тичким) значај разматраног подручја и српског етноса у целини. Истовремено, и савремена историјска дешавања (рачунајући ту и читав двадесети век) – заједно са одговарајућом, претходно поменутом геополитичком специфичношћу и важношћу овог простора (уп. Тодоровић 2008б, в. пре свега стр. 252–253), све до егзистенције феномена антисрбизма/србофобије као савременог глобалног феномена (в. рецимо Пипер 2004, 57–59, 41–42; Митровић 1991; Екмечић 2002, 343–365; Vlajki 2001; в. различите примере у: Пироћанац 2008) – постају јаснија уколико се узму у обзир претходно изнесене чињенице (уп. Тодоровић 2005a, 373–376).

Нова етногенетска и генетска истраживања источне Србије. Након претход-ног указивања на специфичности српског етничког контекста и етничког простора у прошлости, усредсредићемо се на проблематику нових етногенетских истраживања српског истока. Наиме, као што је претходно наговештено, подручје српског истока (превасходно када је реч о дубљој прошлости) заузима посебно истакнуто место у оквиру српског етничког простора, па је – из тог разлога, као и услед постојања праз-нина у познавању миграција и старијих етногенетских процеса источних српских крајева – од посебног значаја савремена истраживања етногенезе српског етноса започети управо од источне Србије.15 Наиме, услед особене културе памћења која

својој укупности те чињенице дају довољно основа за закључак да је постојбина Протосло-вена била у Подунављу“ (Пипер 2008, 135).

13 Такође уп. и разматрање етнонима Срби, као и протосрпског етничког контекста, у ширим оквирима од српско-словенског, на пример у: Никић 2004, 44 и даље, 64 и даље, 19 и даље итд; Никић 2006, в. пре свега 59–62, 306–311, в. и 42 и даље, 312–315. Такође в. и разматрања значења и порекла српског етнонима у: Županić 1924, 25–33. У другачијем кон-тексту, али у извесној релацији с претходним, уп. и текстове академика А. Ломе, нпр. Лома 1993, 120–125; уп. и Лома 2002.

14 О различитим сагледавањима и представама порекла Срба и Словена в. рецимо у: Новаковић 1977 (Срби); Пипер 2008, 123–136 (Словени).

15 Када је реч о етнокултуролошким границама српског етничког простора на ис-току и на југу в. пре свега студије, тј. истраживања и закључке А. Белића, Ј. Цвијића, Ј. Ердељановића, Р. Грујића, С. Терзића, Ј. Трифуновског, Д. Богдановића, В. Стојанчевића, М. Радана, М. Филиповића, Р. Николића, С. Протића и других. (в. литературу на крају тек-ста). Овде можемо поменути и неке од врло упечатљивих етнокултурних маркера, који (без мистификације и јалових – идеолошки или геополитички заснованих – покушаја њихове ревитализације) непосредно сведоче о реалним међама изворног, јужнословенског српског етничког простора. У наведеном смислу, за нас је од посебног значаја ритуал слава (који је познат под различитим називима; о слави в. Ердељановић 1925, 43–44; Цвијић 1913, 250–251; Стојанчевић 1995, 291; Милићевић 1985, 75; Терзић 1993, 239; Ястребовъ 1886, 2; Белић


114

не ставља акценат на генеалошко сећање (бар не на начин који је карактеристичан за тзв. „динарске области“), најмање се – у смислу етногенетско-генеалошких про-цеса – зна управо о подручју источне Србије (уп. Костић 1973, 49). Ово наглашава неопходност фокусирања будућих етногенетских и генетских трагања управо на дотичну област (у складу са изванредним, новим могућностима које проистичу из употребе генетике у циљу истраживања порекла; в. рецимо Кљосов 2010; Бачко и Максимовић 2010)

У непосредној вези с претходно изнесеним приоритетима, током 2012. годи-не започета су – у сарадњи са ДНК-лабораторијама и стручњацима за генетику – компаративна етнолошка и генетска истраживања становништва Србије.16 Наведе-на истраживања обухватила су различите делове Србије, у намери да се временом обухвате и све главне лингвокултурне зоне (уп. дијалектолошку карту приложену у монографији Ивић 1986, 332–333), при чему је први део истраживања обављен управо у источној Србији, где је узето 97 букалних брисева (уз бележење свих пред-става о пореклу дотичних испитаника), и то од 60 мушкараца и 37 жена. Након тога, истраживања су обављена и у централној Србији (Александровачка жупа; узето 99 узорака), као и у западној Србији (Пријепоље; 81 узорак), а узорци су узимани и у Убу и Београду (18). Такође, у блиској будућности (током 2013. године) планирана су истраживања и у северозападној (Срем и Мачва), као и у југоисточној (подручја око Лесковца и Врања) Србији.17 На овај начин, требало би да се, уз репрезентати-ван број узорака, стекну нове представе о етногенетским процесима карактеристич-ним за Србе и становништво Србије.18

1913, 73; Радан 1998; обавезно в. Грујић 1985; Богдановић 1985), али исто тако и коришћење етнонима (Ердељановић 1925, 56–57; уп. Белић 1913, 41–43; Протић 1928, 68–80), историјска предања, епски мотиви и споменици (Ердељановић 1925, 45–46; Терзић 1993, 238; Трифу-новски 1995, 13–20; Цвијић 1931, 139–140 итд.), као и задруга (в. рецимо Цвијић 1931, 151, 208; Цвијић 1922, 273–277; в. карту сточарских кретања и области племена и задруга на којој је јасно назначена и источна граница задружног живота у: Цвијић 1922, између стр. 282 и 283), уз бројне друге етнокултурне и лингвистичке показатеље (в. рецимо Белић 1913, 61–64 и даље; уп. Српски језик и славистика у: Маројевић 2000, пре свега в. стр. 18–19 и даље, 7, 12–14, посебно в. 39; у сродним контекстима такође в. нпр. и Николић 1912, 263 и даље, 233–237; Цвијић 1931, 151–152; Филиповић 1937, 462–463; Стојанчевић 1995, нпр. стр. 155–156; Тодоровић 2009; Тодоровић 2011б; Цвијић 1906).

16 О непосредним околностима и начину спровођења наведених, мултидисциплинарно уоквирених, етнолошких и генетских истраживања, као и о општем контексту и значају сав-ремених генетских истраживања порекла, в. у ауторовим радовима који ће бити објављени у новим свескама Гласника Етнографског института САНУ – 1) Нове могућности етноге-нетских проучавања становништва Србије и 2) Мултидисциплинарна истраживања по-рекла становништва Србије – прелиминарни оквир. С тим у вези, треба нагласити да се овај рад надовезује на претходно поменуте ауторове текстове, тако да на овом месту нећемо понављати бројне чињенице изнесене у дотичним студијама, које би требало да постану до-ступне јавности крајем 2013. године.

17 Више о основној концепцији и структури наведених истраживања види у претход-ним ауторовим радовима; в. претходну напомену.

18 Када је реч о досадашњим истраживањима Срба и Србије пре свега в. Peričić et all. 2005; Veselinovic et all. 2008; Mirabal et all. 2010; Regueiro et all. 2012. Такође в. и интeрнет портал Порекло (http://www.poreklo.rs), где се налази низ информација о различитим генет-


115

Након почетних истраживања, спроведених управо у источној Србији (август 2012. године), донесена је одлука да се узорци узимају само од мушкараца, с обзиром на то да су генетска истраживања порекла на основу Y-хромозома (дакле, по очевој/мушкој линији) у овом тренутку знатно приступачнија/изводљивија од проучавања порекла на основу митохондријалне ДНК (по мајчиној/женској линији наслеђивања); уп. рецимо Cavalli-Sforza 2008, 86–91, а резултате претходних истраживања на нивоу југоисточне Европе в. у Маринковић 2012. (О непосредним аспектима и околностима започетих етногенетских проучавања порекла – као што је већ наглашено – писано је у другим ауторовим радовима посвећеним овој проблематици.19)

Када је реч о подручју источне Србије, од 60 испитаних мушкараца – највећи број води порекло из Буџака и његове непосредне околине (села која припадају општини Пирот), док преостали, по сопственим представама, потичу из подручја источне сврљишке културне зоне, као и из области Тимока и Заглавка, уз два испи-таника из других крајева тимочко-лужничких говора; све заједно, 41 испитаник, на основу сопствених представа о пореклу, потиче из тимочко-лужничке лингволкул-турне зоне. Осим тога, такође су узети букални брисеви, уз бележење одговарајућих представа о пореклу, и од испитаника који потичу из србо-влашке зоне20, као и из великоизворске микро-лингвокултурне целине. Такође, неколико испитаника води порекло и из других лингвокултурних зона (косовско-ресавска; призренско-јужноморавска; сврљишко-заплањска; шумадијско-војвођанска).21

Узорци су узимани на територији оппштина Књажевац, Сврљиг и Зајечар, односно у следећим местима: Балтабериловац; Кална; Горња Каменица; Ћуштица; Гулијан; Зајечар; Велики Извор. Резултати генетске анализе очекују се у наредном периоду, у складу са могућностима ДНК-лабораторија са којима се сарађује. У сва-ком случају, етнолозима су (као и лингвистима, историчарима, археолозима, антро-полозима и другима) веома корисни и потребни подаци о генетским показатељима, а пре свега о Y-хаплогрупама и хаплотиповима, који прецизно могу указати на пра-порекло одређеног становништва по мушкој линији.22 У сваком случају, на осно-

ским и генеалошким истраживањима, са нагласком на најновијим; в пре свега Српски ДНК пројекат; у ширем контексту обавезно в. и Сајтови; уп. Ysearch; Yhrd. С обзиром на пионир-ски карактер генетских истраживања порекла, за нас су у овом тренутку од велике важности сви текстови који се на суштински непристрасан начин баве овом проблематиком, без обзира на то где су објављени.

19 В. напомене 16 и 17. 20 Одредницу србо-влашка лингвокултурна зона користимо услед чињенице да се

највећи број људи пореклом из ове области, тј. из одговарајућих лингвокултурних ареала, углавном изјашњава као Срби и/или Власи; в. рецимо Лутовац 1960, 15–16; Vlahović 1984, 267. Обавезно уп. и Јовановић 1940, 98–99, 105–117; Ђокић и Думић 2012, в. нпр. стр. 290.

21 А када је реч о женама, највећи број испитаница (по сопственим представама) води порекло из Буџака и околине, док мањи број тестираних потиче из источне сврљишке култур-не зоне, из подручја Тимока и Заглавка, као и (1) из Лужнице; укупно, из тимочко-лужничке лингвокултурне зоне порекло води 27 испитаница. Осим тога, и из србо-влашке лингвокул-турне зоне порекло води известан број испитаница, уз мањи број испитаница пореклом из других зона.

22 У складу с претходним, као илустративан пример можемо навести и чињеницу да је један од прокламованих циљева Лабораторије за хуману молекуларну генетику, при бео-


116

ву одговарајућих генетских показатеља, биће могуће прелиминарно утврђивање учесталости различитих хаплотипова и хаплогрупа у источној Србији, што ће представљати уношење нових, конкретних чињеница у знања о етногенетским про-цесима и миграцијама на овом подручју.23

Осим букалних брисева, током истраживања прикупљани су и различити по-даци о испитаницима, почев од детаља предства о пореклу по очевој и мајчиној линији, преко представа о славама и променама слава, затим о променама презиме-на и кретањима предака, као и о родовским надимцима, уз представе о сопственим физичким и карактеролошким особинама, крвним групама итд.

Комплетни резултати претходно спроведених истраживања биће предочени у засебној студији. На овом месту, илустрације и занимљивости ради, можемо наве-сти нека од прелиминарних запажања. Рецимо, може се рећи да су – процентуално посматрано – највећи број предака умели да наброје испитаници из великоизворске микро-лингвокултурне зоне, а када је, пак, реч о физичким карактеристикама, оп-шти утисак је да становништво најсветлије комплексије обитава у Буџаку.

Могућности даљих трагања – сврљишка област као посебно инспиративно подручје. У релацији с претходним – а у оквиру савремених истраживања порекла становништва источне Србије – на овом месту предочићемо и додатне, конкретне предлоге у контексту размишљања о будућим научним активностима. Наиме, од изузетног значаја било би спровођење компаративног истраживања више области у источној Србији, уз напомену да би, са етнолошко-антрополошког становиш-та, изузетно пожељно било урадити и комплетна генетска и мултидисциплинарна истраживања једне микро-целине. С тим у вези, на основу увида у различите пара-

градском Институту за молекуларну генетику и генетичко инжењерство, између осталог и истраживање етногенезе Срба (в. Лабораторија).

23 Савремена методологија одгонетања прапорекла, која је заснована на биологији, тј. на генетским сазнањима, у великој мери може да допринесе етнолошким, историјским, археолошким и другим научним представама; осим поменутих истраживања на бази Y-хромозома и митохондријалне ДНК, такође су од великог значаја и аутозомална генетска проучавања становништва. С друге стране, изузетно су разгранате и могућности злоупотребе генетике, као и савремених генетских истраживања порекла, почев од покушаја неистини-тог представљања наводног преимућства, када је реч о „изворности“ или „чистокрвности“, одређеног становништва (в. Маслаћ 2011а; Маслаћ 2011б; уп. Jarić 2011) до друге крајности, у духу „политичке коректности“ која (такође) унапред проглашава резултате истраживања, признајући само оне резултате који се уклапају у оквире доминатне научно-политичке па-радигме (в. рецимо Станојевић 2010, 277). Подразумева се да ни један ни други приступ нису у складу са реалном науком, односно са основним постулатима науке као непристрас-ног трагања за истином, тј. новим сазнањима. Исто тако, треба још једном нагласити да на-ведена генетска истраживања порекла могу бити једно ново, веома делотворно научно оруђе у истраживању порекла, етногенезе и генеалогије, али – с друге стране – савремена генетска истраживања понекад се користе и у духу пропаганде еволуционизма/дарвинизма, као једне врсте савремене идеологије, односно – у циљу успостављања доминације одговарајуће на-учне парадигме. С тим у вези, свакако да треба бити опрезан када је реч о датирањима која се баве далеком прошлошћу, односно када је реч о крајње произвољном „лицитирању“ хиљада година када су, наводно, живели преци одговарајућих људских групација и томе слично (уп. Станојевић 2010, 275–285).


117

метре, као посебно занимљива и илустративна показала се управо сврљишка област (за коју се током ранијих етнокултуролошких и других истраживања испоставило да је изузетно инспиративна са више становишта; уп. Петровић 2000; Тодоровић 2005б; Богдановић 1992а; Петровић и други 2012). Наиме, на основу претходних искустава и одговарајућих показатеља, усуђујемо се да претпоставимо како би примена нових ме-тода генетског проучавања генеалогије, тј. етногенетских процеса и порекла,24 управо на овом подручју могла дати изузетно занимљиве резултате. Превасходно, навођена метода проучавања порекла становништва одређивањем хаплотипова и хаплогрупа на основу Y-хромозома, који се преноси искључиво са оца на сина25, иако још увек тешко приступачна више није сасвим недоступна за српску науку, нити је претерано компликована (са тенденцијом да у будућности буде све присутнија и јефтинија). С друге стране, дотична сврљишка област је из више разлога потенцијално репрезента-тивна када се говори о могућностима постизања релевантних резултата (који се тичу источне Србије, али и српског етноса) на одређеном подручју.

Пре свега, занимљиво би било из угла генетских истраживања тестирати поделу на источну сврљишку културну зону и западну сврљишку културну зону (Петровић 2000, 433–434; в. и Богдановић 1992а, 320 и даље; Богдановић 1992б, 10–16), али и на одговарајуће мање микро-целине (уп. области тзв. „типичних“ и „не-типичних“ села одговарајућих културних зона; Петровић 2000, 434–435). Другим речима, посебно инспиративно – са становишта предложених трагања – било би утврдити сличности и разлике између две наведене културне целине, које се везују за различите лингвокултурне зоне (сврљишко-заплањска и тимочко-лужничка). За сврљишку област, а пре свега за источну сврљишку културну зону, често се везује и статус староседелаца26, па би било занимљиво видети какав је однос хаплотипова и

24 По једном размишљању, током последњих двадесетак година у току је „нова науч-на револуција на пољу генетике, која се по својој динамичности може поредити само са развојем информатике у последњим деценијама прошлог века“ (Маслаћ 2011а). Наиме, генетска истраживања су у новије време „веома развијена и попуаризована у већем броју земаља западне Европе и северне Америке“, а слично је и у Русији, уз постојање различитих удружења, форума и интернет презентација (Бачко и Максимовић 2010, 16).

25 Дакле, „Y-хромозом је једини од свих 46 хромозома (тачније 23, које носи спермато-зоид) који се преноси са оца на сина и даље у сваком наредном сину у временском низу од десетина хиљада година“, при чему „син добија од оца исти онакав Y-хромозом какав је он добио од свог оца“ (Кљосов 2010, 67).

26 Наиме, „знатан део становништва Сврљишке котлине сматра се и издаје за старин-це“ (Голубовић 1992, 173), а то је уочио и Јован Цвијић, који је „нагласио да старинци знатно учествују у композицији становништва јужно од Ртња, што ће рећи у Сврљишкој котлини“ (Голубовић 1992, 173; в. Цвијић 1922, 231). По П. Голубовићу, „наша проучавања у овој об-ласти потврдила су Цвијићево гледиште, јер су старинци заиста заступљени у композицији сврљишког становништва“ (Голубовић 1992, 173). В. и Костић 1973, 32, 42 итд. [А када је реч о дошљацима, на основу доступних података, говори се о томе да је главнина досељеника у сврљишку област дошла путем тзв. „малих миграција“, тј. појединачно или у мањим група-ма (Голубовић 1992, 175). С тим у вези, помињу се досељеници из пиротског и трнског окру-га, али и из старе Србије, југоисточне Србије, из лесковачког и нишког краја итд. (Голубовић 1992, 175–176). С друге стране, било је и бројних исељавања из Сврљишке котлине у раз-личитим правцима – од Цариграда, преко Војводине, до средње и доње Мораве (Голубовић 1992, 176–177).]


118

хаплогрупа заступљених у овом и околним подручјима (пре свега код оних родова који се сматрају за староседелачке), тј. каква је општа генетска слика овог краја. 27

Следећу, такође врло инспиративну ставку представља поређење резулта-та предложених генетских истраживања и распрострањености крсних слава у овом делу источне Србије (в. Петровић 1992, 286–301; Петровић 2000, 440–441). Најављена – по могућству што комплекснија – генетска истраживања пружила би оквирну представу о томе које су породице, тј. родови у генетском сродству и да ли се – и у коликој мери – то преклапа са прослављањем породичних слава. У наведеном смислу, посебно интересантно за истраживаче било би одређење спрам чињенице да у сврљишкој области изузетно велики број родова прославља светог Николу. По-себно је то изражено у селима источне сврљишке културне зоне (в. Петровић 2000, 440).28 Предложена генетска истраживања могла би да дају одговор на питање да ли је реч о одређеној генетској блискости или о другим, културолошки предодређеним чиниоцима (уп. Тодоровић 2005б, 297). Наравно, истраживања усмерена у овом правцу могла би да донесу и много других, релевантних закључака, повезаних са усложњавањем увида у етногенетске и етнокултуролошке релације становништва разматраног подручја.

Компаративна истраживања различитих области источне Србије. Приме-ном генетских истраживања, као савремене методе, отварају се бројни путеви за

27 Између осталог, међу људима који су се – трагајући за својим пореклом – подврг-ли генетским истраживањима, односно утврђивању хаплотипа и одговарајуће хаплогру-пе Y-хромозома, нашао се и један Сврљижанин (презиме Пауновић), а његова хаплогрупа је управо R1a (в. Српски ДНК пројекат), карактеристична за индоевропски и аутентични српско-словенски етнички контекст (заједно са халогрупом I2a, која је, са R1a, по свему судећи, примарно учествовала у етногенези Срба, али и Словена). Осим тога, и прелиминар-ни резултати истраживања спроведених у централној Србији, односно у Александровачкој жупи, указују – на примеру неколико испитаника који вуку порекло из источне Србије – такође на халогрупу R1a као на доминантну на српском истоку. Ови подаци – иако за сада усамљени – могли би бити значајан индикатор генетске доминанте на овом простору. На-равно, тек ће комплетни резултати спроведених истраживања, као и наредна трагања, моћи да потврде или оповргну изнесену претпоставку, тј. одговарајућу прелиминарно показану тенденцију (уз напомену да у будућности треба попунити бројне празнине и недоумице када је реч о генетским истраживањима порекла Срба, као и других народа).

28 Сретен Петровић, са сарадницима, сачинио је Преглед слава по родовима, домаћинствима у селима Сврљига на основу парохијских књига и непосредних истраживања (Петровић 1992, 286). Примера ради, по овом Прегледу, у селу Гулијан 41 породица (тј. 81 кућа) славила је светог Николу (Петровић 1992, 287), док су све друге славе заједно (4 славе) прослављале 22 породице (односно 29 кућа) (Петровић 1992, 287–288). У суседном селу Лозану је 38 породица (са 80 кућа) прослављало светог Николу, док је друге славе (5) прослављало 14 породица (са 33 куће) (Петровић 1992, 287). У Бучуму св. Николу славе 33 породице, тј. „презимена“ (са 78 кућа), док остале славе (4) прославља само 5 породица (са 7 кућа) (Петровић 1992, 290–291). У сваком случају, анализирање заступљености слава по сврљишким селима (и одговарајућим микро-целинама) представља веома занимљив задатак, чије разрешавање (заједно са другим показатељима, а пре свега са генетским истраживањима) може указати на врло прецизне податке када је реч о пореклу становништва.


119

нова сазнања (уп. Cavalli-Sforza 2008)29, односно за различита мултидисциплинарна повезивања, која би укључила етнологију са антропогеографијом, али и историју, археологију, (физичку) антропологију, филологију/лингвистику, психологију, биологију и друге науке.30 Другим речима, повезивањем резултата различитих науч-них дисциплина проблем одгонетања порекла Срба и становништва источне Србије добија много јасније контуре. Упоређивањем представа о пореклу и породичних родослова (етнологија, „антропогеографија“), говора (филологија/лингвистика, ет-нолингвистика) и духовне, материјалне и социјалне културе (етнологија, култур-на антропологија) – заједно са одговарајућим физичким (физичка антропологија) и карактеролошким (етнопсихологија) особинама, као и аналогних писаних из-вора (историја) и археолошких трагова (археологија) – са додатним генетским истраживањима (генетика, биологија), с друге стране, добија се комплетна слика о одређеном подручју и омогућава се максимално искоришћавање нових потенцијала савремене науке (уп. Тодоровић 2011а, 28).

На другом компаративном нивоу – а у контексту најављеног, прелими-нарног истраживања сврљишке области (паралелно са започетим, упоредним истраживањима различитих зона у Србији) – веома корисно било би и поређење из блиског окружења. С тим у вези, за нас би од посебног значаја било и компара-тивно (генетско-мултидисциплинарно) проучавање становништва насеља општи-не Бела Паланка. Оваквом избору погодују претходно спроведена истраживања (Костић 1970), са низом врло употребљивих информација и картом композиције становништва у Белопаланачкој котлини, која прецизира заступљеност стари-наца, досељеника и становништва непознатог порекла у белопаланачким сели-ма (Костић 1970, 57). С тим у вези, за више села је утврђено да су поседовала, као изразито доминантно, управо стариначко становништво (Костић 1970, 57). Између осталог, М. Костић примећује да неки родови у селима ветанске области, поглавито у Топоници, броје више од 10 појасева, а „заједничко порекло већине родовских огранака разазнаје се у: истој слави, распореду имања на ‘заједничкој парцели’, суседним гробовима у одређеном делу гробља, каткад истим именима предака у читуљама (‘поменици’) и другом. Већина разрођених огранака очувала

29 Примера ради, као што дефинише познати генетичар А. Кљосов, „испоставило се да је могуће пратити кретања народа и без помоћи лопате и четкице археолога, или мерења лобања, и без довитљивог расплитања сазвучја и значења речи у живим и мртвим језицима, већ просто пратећи маркере у нашим ДНК. Њих, те маркере, не могу 'асимиловати' или 'прогутати' други језици, културе или народи, како се то дешава хиљадама година у оквиру појмова историје, лингвистике, антропологије. Хаплотипови и хаплогрупе се не асимилују. Њих је могуће само физички истребити, али се тако нешто за читав народ не дешава че-сто. Хаплогрупе и хаплотипови тврдоглаво продиру кроз било какве асимилације, кроз хиљадулећа, и не само што продиру, пружајући нам знак свог постојања, већ омогућавају да се израчуна време када су њихови преци живели“ (Кљосов 2010, 82).

30 У вези с претходним, посебно треба нагласити могућности етнокултуролошког, пре-васходно етнолингвистичког мапирања српског и јужнословенског простора (уп. Плотни-кова 2004), а исто се може рећи и за етномузиколошки (в. рецимо Васић 2011, 124 и 125), као и за друге културне контексте. Илустративан пример етнокултуролошког мапирања в. у Петровић 2000, 433–439. А када је реч о генеалошким трагањима у ужем смислу в. рецимо Нишкановић 2004.


120

је бледу представу о давнашњем пореклу из ‘једне лозе’“ (Костић 1970, 55). У сва-ком случају, као што видимо, постоје различити начини за индиректно сагледавање родбинских релација и линија наслеђивања (што је у источној Србији до сада било посебно тешко утврдити), али би само доследно спроведена генетска истраживања могла да дефинитивно потврде одређене претпоставке и представе о пореклу. За нас би – као што је већ наговештено – у дотичном контексту посебно занимљиво било истраживање становништва које се сматра за стариначко (у релацији са истраживањем досељеника и општим српским контекстом), а међу којима има и врло разгранатих родова. Примера ради, један стариначки род из села Клисуре – у време истраживања М. Костића – имао је око 70 кућа, а разгранао се „у пет посеб-них родова и четири породице“, при чему је разгранавање овог рода (већ тада) било „у последњем стадијуму јер су неки огранци почели ступати у међусобне брачне односе“ (Костић 1970, 56). Наравно, савремена трагања – која би се базирала на претходно насталим, антропогеографским и другим монографијама – морала би да уваже и бројне нове чињенице везане за демографску слику и реалност овог подручја, али су претходно спроведена проучавања добар полазни показатељ опште слике и етногенетских релација.

У виду прелиминарног закључка, потребно је још једном нагласити да би ге-нетска истраживања сврљишке области (заједно са одговарајућим проучавањима суседних крајева, на пример становништва општине Бела Паланка) представљала идеалан наставак започетих, компаративно и крајње мултидисциплинарно схваћених истраживања. Другим речима, након прелиминарних општих истраживања Србије, овим путем би на конкретнији и ближи начин (уколико се најављена, специјализована проучавања спроведу на одговарајућем, релевантном узорку) било осветљено једно репрезентативно подручје српског истока.31

Завршни осврт (или – уместо закључка). Наведене предлоге, закључке и размишљања потребно је уоквирити и усложнити завршним констатацијама, од којих су неке већ наговештене и које у додатној мери подвлаче значај поменутих истраживања. Пре свега, у складу с претходним, можемо приметити да је подручје источне Србије и њених репрезентативних области – због своје архаичности (уп. нпр. Якушкина 1998, 55; Станојевић 1940, 426) – посебно занимљиво, потенцијално представљајући изузетно репрезентативан материјал са становишта методолош-ког унапређивања могућности мултидисциплинарних проучавања становништ-ва једне микро-целине, али и са становишта продубљених проучавања порекла не само Срба, већ и Словена. С тим у вези, посебно су интригантна и инспиративна размишљања у правцу надовезивања на она становишта која су заснована на хипоте-зама и закључцима о панонско-балканском пореклу Словена, али и Индоевропљана, односно сложеног индоевропског културног, генетског и лингвистичког феномена.32 Дотичне претпоставке се, између осталог, заснивају и на околности да се најстарији

31 Као што је већ наглашено, управо ова област је – услед одговарајућих околности – остала суштински врло мало проучена када је реч о пореклу становништва и одговарајућим кретањима, а изузетно је занимљива и због знатног процента становништва које се сматра за стариначко (в. напомену 26).

32 В. напомене 12 и 13.


121

облици хаплогрупе R1a, тј. R1a1, која се везује за Индоевропљане и Словене – по ис-такнутом генетичару А. Кљосову и одговарајућим, логично презентованим аргумен-тима (в. Кљосов 2010, 74–75 итд) – проналазе управо на територији садашњег српског етничког простора, могуће и у непосредној релацији са велелепним старобалканским цивилизацијама (простор тзв. „Старе Европе“; уп. рецимо Харман 2007, 63).

На овом месту, предложена су компаративна истраживања различитих делова (и лингвокултурних зона) српског етничког простора, са нагласком на истраживању ис-точне Србије – а у складу са претпоставком да се овде (пре свега у тимочко-лужничкој области) у значајној мери очувало стариначко становништво које је остварило кон-тинуитет боравка на једном/одређеном простору (уп. рецимо Белић 1913, 61–62 и даље; Цвијић 1922, 173, 231 в. и карту између стр. 228 и 229; Станојевић 1940, 425–426; када је реч о општини Књажевац, која је била у фокусу првих/прелиминарних истраживања, в. на пример Влаховић 1999, 14; Пантелић 1974, 180; Милосављевић 1999, 44). У дотичном смислу – као наставак претходно спроведених истраживања, чији се резултати очекују у непосредној будућности, током 2013. године – предло-жена су и наговештена широко конципирана проучавања, са акцентом на додатним истраживањима сврљишке области (допуњених проучавањем подручја Беле Па-ланке), где се уочавају две основне културне зоне са донекле различитим односом (претпостављеног) стариначког и досељеничког становништва. Са овог становишта би – у склопу сложенијих, компаративних истраживања, али и самостално посматрано – било од великог значаја добијање информација о присуству различитих хаплотипова и хаплогрупа у сврљишкој области (културолошки карактеристичној и илустративној за шири простор источне Србије), са нагласком на релацији хаплогрупа R1a и I2a (као и на њиховом односу спрам E/E1b1b и евентуалних, других хаплогрупа, чије је присуство такође посведочено на српском етничком простору, почев од R1b и J/J2 до I1 и G2a). Свака од ових Y-хаплогрупа се доводи у везу са различитим изворним пореклом (в. Јерковић 2012б; уп. и Бачко и Максимовић 2010, 17–26), али међусобно комплементарне чињенице – од генетских до пратећих историјских, језичких и етно-културолошких – указују на посебан значај хаплогрупа R1a и I2a у структури извор-ног словенског и јужнословенског српског етничког корпуса (Јерковић 2012а; Маслаћ 2011а; Маслаћ 2011б; Станојевић 2010, 286–287; Кљосов 2010, 62–63, 68). С тим у вези, можемо рећи да се досадашњи резултати различитих генетских истраживања (в. Јерковић 2012а) у највећој мери подударају са закључцима истраживања која су претходно спроведена у оквиру других научних дисциплина (в. пре свега Пипер 2008, 128–136; Толстов 1948, 37–38; Јанковић 2010, 213–215, 218–220; Трубачов 2005, Тру-бачов 2006; уп. Јанковић 2007).

У складу с претходним – у оквиру завршног осврта – потребно је још једном нагласити како би изузетно занимљиво и корисно било упоређивање најновијих ре-зултата генетских истраживања са чињеницама које нам презентују друге научне дисциплине. Другим речима, поређење генетских са етнолошким, историјским, ан-трополошким, археолошким, културолошким, лингвистичким и другим подацима и показатељима допушта нам могућност постављања нових питања и доношења нових закључака (уз конструкције прецизних/конкретизованих мапа и табела које би сажеле резултате претходно представљеног, мултидисциплинарног приступа), од изузетног научног значаја.


122

Литература и извори:Andrejić 1996: Andrejić, Ljubomir, Prilog bibliografiji o etnogenezi, etničkoj istoriji i etničkom

identitetu stanovništva Srbije, Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 1996.

Баришић 1952: Баришић, Фрањо, Приск као извор за најстарију историју Јужних Словена, Зборник радова књ. 21, Византолошки институт САН књ. 1, 1952.

Баришић 1955: Баришић, Фрањо, Псеудо-Цезарије, Увод, превод и коментар Ф. Баришића, Византијски извори за историју народа Југославије I, Београд, 1955.

Бачко и Максимовић 2010: Бачко А., Максимовић Д., Родови који славе св. Тому – гене-тичка и етнографска истраживања, Зборник за српску етнографију и историју књ. 5, Београд, 2010.

Белић 1913: Белић, Александар, Срби и Бугари – у балканском савезу и у међусобном рату, Београд, 1913.

Bilington 1988: Bilington, Džejms, Ikona i sekira, Rad, Beograd, 1988. Благојевић 1994: Благојевић, Милош, О националним и државним интересима у делима

Доментијана – Срби изабрани народ, Историјски гласник 1–2, 1994.Благојевић 2011: Благојевић, Милош, Српска државност у средњем веку, Српска књижевна

задруга, Београд, 2011.Богдановић 1985: Богдановић, Димитрије, Крсна слава као светосавски култ, О крсном

имену, Просвета, Београд, 1985.Богдановић 1992а: Богдановић, Недељко, Језик и говор, Културна историја Сврљига, књ. II,

Народни универзитет у Сврљигу, Сврљиг, 1992.Богдановић 1992б: Богдановић, Недељко, Изоглосе југоисточне Србије, Просвета, Ниш, 1992.Будимир 1959: Будимир, Милан, О старијим поменима српског имена, Глас САН, Одељење

литературе и језика CCXXXVI, Нова серија књ. 4, Београд, 1959.Будимир 1969: Будимир, Милан, Са балканских источника, Српска књижевна задруга, Бео-

град, 1969.Васић 2011: Васић, Оливера, Игра Руменка – проблеми њеног порекла, Етно-културолошки

зборник XV, 2011. Велимировић 1996: Велимировић, Николај, Кроз тамнички прозор, Глас цркве, Ваљево, 1996.Велимировић 2001: Велимировић, Николај, Српски народ као Теодул, у. Српски завет на

размеђи векова, Светигора, Цетиње, 2001. Veselinovic et all. 2008: Veselinovic, I. et all, Allele frequencies and population data for 17

Y-chromosome STR loci in a Serbian population sample from Vojvodina province, Forensic Science International 176, 05/2008, DOI: 10.1016/j.forsciint.2007.04.003

Вин 2005: Вин, Милтон, Писати винчански, у: Прва Европа, Пешић и синови, Београд, 2005.Vlajki 2001: Vlajki, Emil, Demonizacija Srba, Nikola Pašić, Beograd, 2001.Влаховић 1999: Влаховић, Петар, Антропогеографске одлике и етнички процеси у књаже-

вачком крају, у: Књажевац и околина, Етнографски музеј у Београду, Београд, 1999.Vukčević 2007: Vukčević, Ivo, Slovenska Germanija, Pešić i sinovi, Beograd, 2007.Голубовић 1992: Голубовић, Петар, Становништво и насеља, Општи део, Језик, култура и

цивилизација, Културна историја Сврљига, књ. II, Просвета – Ниш, Народни универ-зитет – Сврљиг, 1992.

Горнунг 1963: Горнунг, Б. В., Из предыстории образования общеславянского язикового един-ства, Академия наук СССР, Москва, 1963.

Грујић 1985: Грујић, Радослав, Црквени елементи крсне славе, О крсном имену, Просвета, Београд, 1985.

Грчић 2011: Грчић, Мирко, Географија религија, Географски факултет Универзитета у Бео-граду, Београд, 2011.


123

Ђокић и Думић 2012: Ђокић Н., Думић О., Насељавање Влаха у Браничеву у XVIII веку, Митолошки зборник 26, 2012.

Екмечић 2002: Екмечић, Милорад, Србофобија и антисемитизам, у: Е. M., Дијалог про-шлости и садашњости, Службени лист СРЈ, Београд, 2002.

Едрељановић 1925: Ердељановић, Јован, Македонски Срби, Београд, 1925.Županić 1924: Županić, Niko, Srbi Plinija i Ptolomeja, Preštampano iz „Зборник радова посвећен

Јовану Цвијићу поводом тридесетпетогодишњице научног рада од пријатеља и сарад-ника“, Државна штампарија Краљевине СХС, Београд, 1924.

Ивић 1986: Ивић, Павле, Српски народ и његов језик, Српска књижевна задруга, Београд, 1986.Јанић 1994: Јанић, Ђорђе Ј., Хаџија вечности, Храст, Београд, 1994.Јанковић 1990: Јанковић, Ђорђе и Милица, Словени у југословенском Подунављу, Музеј гра-

да Београда, Београд, 1990.Јанковић 1996: Јанковић, Ђорђе, Словенске културе касноантичког доба, Рад Музеја

Војводине 37–38, 1996.Јанковић 2007: Јанковић, Ђорђе, Српско поморје од 7. до 10. столећа, Српско археолошко

друштво, Београд, 2007.Јанковић 2010: Јанковић, Ђорђе, Нова археолошка сведочанства о Илирима у доба

далматско-панонског устанка, Митолошки зборник 23, 2010.Jarić 2011: Jarić, Nenad, Primorčevo ’otkriće’ nije ni za dodiplomski iz genetike!, http://www.

tportal.hr/scitech/znanost/145718/Primorcevo-otkrice-nije-ni-za-diplomski-iz-genetike.html, Приступљено 25.5.2012.

Јерковић 2012а: Јерковић, Синиша, Y-ДНК хаплогрупа I најчешћа код Срба, Приступљено 31.1.2013. http://www.poreklo.rs/2012/12/17/y-dnk-haplogrupa-i-najčešća-kod-srba

Јерковић 2012б: Јерковић, Синиша, Y-ДНК стабло људске врсте, Приступљено 31.1.2013.. http://www.poreklo.rs/2012/08/12/y-dnk-stablo-ljudske-vrste/

Јовановић 1940: Јовановић, Коста, Неготинска Крајина и Кључ, Српски етнографски збор-ник LV, Насеља и порекло становништва књ. 29, Београд, 1940.

Караџић 1972: Караџић, Вук Стефановић, Срби сви и свуда, у: Етнографски списи, Сабрана дела Вука Караџића, књ. 17, Просвета, Београд, 1972.

Кљосов 2010: Кљосов, Анатолиј, Откуд су се појавили Словени и „Индоевропљани“? Одго-вор даје ДНК-генеалогија, Узданица VII/2, 2010.

Кобычев 1973: Кобычев, В. П., В поисках прародины славян, Москва, 1973.Константин Филозоф 1997: Константин Филозоф, Житије Деспота Стефана Лазаревића, у:

Стара српска књижевност – житија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.Костић 2000: Костић, Лазо М., О српском имену – мишљења странаца, Добрица књига,

Србиње – Нови Сад, 2000.Костић 1970: Костић, Михајло, Белопаланачка котлина, Друштвеногеографска проучавања,

Посебно издање Географског института „Јован Цвијић“, књ. 23, Београд, 1970.Костић 1973: Костић, Михајло, Проблематика стариначког становништва у југоисточној

Србији, Гласник Српског географског друштва св. XIII, бр. 1, Београд, 1973.Лабораторија: http://www.imgge.bg.ac.rs/?p=lhmgprojekti, Приступљено 11.2.2013.

(Laboratorija za humanu molekularni genetiku – Projekti)Лома 1993: Лома, Александар, Неки славистички аспекти српске етногенезе, Зборник Ма-

тице српске за славистику, Нови Сад, 1993. Лома 2002: Лома, Александар, Пракосово – словенски и индоевропски корени српске епике,

Балканолошки институт САНУ – Посебна издања 78, Београд, 2002.Лутовац 1960: Лутовац, Милован, Етнички састав и етничке промене у Тимочкој крајини,

Рад Конгреса фолклориста Југославије у Зајечару и Неготину, Београд, 1960.Маринковић 2012: Маринковић, Александар, Распрострањеност mt-ДНК хаплогрупа

у југоисточној Европи, Приступљено 31.1. 2013, http://www.poreklo.rs/2012/08/22/rasprostranjenost-mt-dnk-haplogrupa-u-jugoistočnoj-evropi/


124

Маслаћ 2011а: Маслаћ, Божидар, Хрвати и Бошњаци нам после српског језика „позајмљују“ и гене?, http://www.nspm.rs/kulturna-politika/hrvati-i-bosnjaci-posle-srpskog-jezika-pozajmljuju-i-gene.html

Маслаћ 2011б: Маслаћ, Божидар, Одговор Драгану Приморцу, или о (зло)употреби гена, http://www.nspm.rs/polemike/odgovor-draganu-primorcu.html

Маројевић 2000: Маројевић, Радмило, Српски језик данас: у компаративној перспективи, у: М. Р., Српски језик данас, Београд, 2000, 21.

Милићевић 1985: Милићевић, Милан Ђ., Кућанска слава, у: О крсном имену, Просвета, Београд, 1985.

Милосављевић 1999: Милосављевић, Петар, Књажевац у прошлости, у: Књажевац и око-лина, Етнографски музеј у Београду, Београд, 1999.

Mirabal et all. 2010: Mirabal, S. et all, Human Y-Chromosome Short Tandem Repeats: A Tale of Acculturation and Migrations as Mechanisms for the Difusionog Agriculture in the Balkan Peninsula,. American Journal of Physical Anthropology 142(3), 2010, DOI: 10.1002/ajpa.21235

Митровић 1991: Митровић, Јеремија Д., Србофобија и њени извори, Научна књига, Београд, 1991. Никић 2004: Никић, Момир, Језички корени Срба, Српска књижевна задруга, БИГЗ, Бео-

град, 2004.Никић 2006: Никић, Момир, Порекло Срба, Словена и Скита, Стваралачка задруга Плејада,

Београд, 2006.Николић 1912: Николић, Риста, Крајиште и Власина, Српски етнографски зборник књ. 18,

Насеља српских земаља књ. VIII, Београд, 1912.Нишкановић 2004: Нишкановић, Мирослав, Српска презимена, Српски генеалошки центар,

Београд, 2004.Новаковић 1977: Новаковић, Реља, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, На-

родна књига, Историјски институт у Београду, Београд, 1977.Пантелић 1974: Пантелић, Никола, Етнолошка грађа из Буџака, Гласник Етнографског

музеја 37, 1974.Peričić et all. 2005: Peričić, M. et all, High-resolution phylogenetic analysis of southeastern Europe

traces major episodes of paternal gene flow among Slavic populations, Molecular Biology and Evolution 22(10), 2005, http://mbe.oxfordjournals.org/cgi/content/full/22/10/1964; DOI: 10.1093/molbev/msi185

Петричевић 1996: Петричевић, Марија, Подунавље словенска колевка – руски академик Олег Н. Трубачов о етногенези Словена, разговор водила Марија Петричевић, Вечерње но-вости 4.11.1996; http://www.marijapetricevic.com/citanje.php?m=1&t=oleg%20trubacov

Петровић 1992: Петровић, Сретен, Преглед слава по родовима, домаћинствима у селима Сврљига, Језик, култура и цивилизација, Културна историја Сврљига, књ. II, Просвета – Ниш, Народни универзитет – Сврљиг, 1992.

Петровић 2000: Петровић, Сретен, Митологија, магија и обичаји, Српска митологија – књ. V, Просвета – Ниш, Београд, 2000.

Петровић и други 2012: Петровић, Владимир П. и други, Сврљишка област у праисторији, антици и средњем веку, Балканолошки институт САНУ, Културни центар Сврљиг, Бео-град, 2012.

Пипер 2004: Пипер, Предраг, Српски између великих и малих језика – друго издање, Београд-ска књига, Београд, 2004.

Пипер 2008: Пипер, Предраг, Увод у славистику 1, Завод за уџбенике, Београд, 2008.Пироћанац 2008: Петровић Пироћанац, Зоран, Избрисати српски вирус – Мала антологија

расизма, шовинизма и говора мржње на крају другог и почетка трећег миленијума, Центар за геополитичке студије Југоисток, Београд, 2008.

Плотникова 2004: Плотникова, А. А., Этнолингвистическая география Южной Славии, Москва, 2004.


125

Поповић 2006: Поповић, Даница, Под окриљем светости, Балканолошки институт САНУ – Посебна издања 92, Београд, 2006.

Predictor: http://www.hprg.com/hapest5/hapest5a/hapest5.htm, Приступљено 31.1.2013. (Whit Athey’s Haplogroup Predictor)

Протић 1928: Протић, Стојан М., О Македонији и Македонцима, Београд, 1928.Радан 1998: Радан, Михај, Значај славе и још неких прослава са култним обележјем за одређи-

вање етничког бића Карашевака, Етно-културолошки зборник IV, Сврљиг, 1998.Regueiro et all. 2012: Regueiro, M. et all, High levels of Paleolithic Y-chromosome lineages

characterize Serbia, Gene 498(1/2012), 2012, DOI: 10.1016/j.gene.2012.01.030Рыбаков 1981: Рыбаков, Б. А., Язычество древних славян, Наука, Москва, 1981.Сајтови: http://www.poreklo.rs/2012/09/04/preporučujemo-sajtovi-za-genetsku-genealogiju/,

Приступљено 31.1.2013. (Препоручујемо: Сајтови за генетску генеалогију)Sedov 2012: Sedov, Valentin Vasiljevič, Sloveni u dalekoj prošlosti, Akademska knjiga, Beograd, 2012.Срејовић 1969: Срејовић, Драгослав, Лепенски Вир – нова праисторијска култура у

Подунављу, Српска књижевна задруга, Београд, 1969.Срејовић и Бабовић 1983: Срејовић Д., Бабовић, Љ., Уметност Лепенског Вира, Југославија,

Народни музеј, Београд, 1983.Срејовић 1994: Срејовић, Драгослав, Кад смо били културно средиште света, Даница за

1994, Београд, 1994. Срејовић 1999: Срејовић, Драгослав, Уметност и религија првих подунавских земљорадника,

Књижевност, књ. 104, св. 5 (1999), Београд, 1999.Српски ДНК пројекат: http://poreklo.rs/srpski-dnk-projekat, Приступљено 31.1.2013. (Српски

ДНК пројекат)Stanišić 1992: Stanišić, Vanja, „Vinča-scrift“ oder „Vinča-zeichen“, Balcanica XXIII, Belgrade, 1992.Станојевић 1940: Станојевић, Маринко, Тимок, Српски етнографски зборник књ. LV, Насеља

и порекло становништва књ. 29, Београд, 1940.Станојевић 2010: Станојевић, Бобан, Генетика, историја, језик, Митолошки зборник 23, 2010.Стојанчевић 1995: Стојанчевић, Владимир, Срби и Бугари 1804–1878, Прометеј, Нови Сад,

1995.Терзић 1993 Терзић, Славенко, Срби и македонско питање, у: Етнички састав становништва

Србије и Црне Горе и Срби у СФР Југославији, 1993.Тодоровић 2005а: Тодоровић, Ивица, Митска истина Срба, Звоник, Београд, 2005.Тодоровић 2005б: Тодоровић, Ивица, Ритуал ума – Значење и структура литијског опхода,

Етнографски институт САНУ – Посебна издања 53, Београд, 2005.Тодоровић 2008а: Тодоровић, Ивица, Етнолошко-антрополошки поглед на Лепенски Вир,

Етно-културолошки зборник XII, Сврљиг, 2008.Тодоровић 2008б: Тодоровић, Ивица, О општем геополитичком контексту и етничком иден-

титету – на примеру Горњег Полимља, Симпозијум „Дани Сретена Вукосављевића“ XXIII, Пријепоље, 2008.

Тодоровић 2009: Тодоровић, Ивица, Резултати нових етнолошких истраживања српског југа, Лесковачки зборник XLIX, Лесковац, 2009.

Тодоровић 2010: Тодоровић, Ивица, Матерњи језик сакралне географије Срба – Митска симболика Косова у контексту одређења српског идентитета и пројекције историјске судбине, у: Косово и Метохија у цивилизацијским токовима, књ. 1, Језик и народна традиција, Косовска Митровица, 2010.

Тодоровић 2011а: Тодоровић, Ивица, Источна Србија као савремени истраживачки изазов, Етно-културолошки зборник XV, Сврљиг, 2011.

Тодоровић 2011б: Тодоровић, Ивица, Прилог разматрању основних савремених проблема српског југа и српског истока – „унутрашњи аспекти“ , Лесковачки зборник LI, Ле-сковац, 2011.


126

Толстов 1948: Толстов, С. П., „Нарцы“ и „Волхи“ на Дунае (Из историко-этнографических комментариев к Нестору), Советская этнография 2, Москва – Ленинград, 1948.

Трбуховић 2006: Трбуховић, Војислав, Индоевропљани, Пешић и синови, Београд, 2006.Трифуновски 1995: Трифуновски, Јован, Македонизирање Јужне Србије, Београд, 1995.Трубачов 2005: Трубачов, Олег, Етногенеза и култура древних Словена, Пешић и синови,

Београд, 2005.Трубачов 2006: Трубачов, Олег, Етногенеза и култура древних Словена, други део, Пешић и

синови, Београд, 2006.Фасмер 1971: Фасмер, М., Этимологический словарь русского языка, том III, Издательство

„Прогресс“, Москва, 1971.Филиповић 1937: Филиповић, Миленко, Етничке прилике у Јужној Србији, Споменица

двадесетпетогодишњице ослобођења Јужне Србије 1912–1937, Скопље, 1937.Харман 2007: Харман, Харолд, Историја Потопа – Траговима старих цивилизација, Пешић

и синови, Београд, 2007.Хлебец 2005: Хлебец, Борис, О старини Јужних Словена, Пешић и синови, Београд, 2005.Cavalli-Sforza 2008: Cavalli-Sforza, Luigi Luca, Geni, narodi i jezici, Algoritam, Zagreb, 2008.Цвијић 1906: Цвијић, Јован, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије,

књ. I, Београд, 1906.Цвијић 1913: Цвијић, Јован, Распоред балканских народа, Гласник Српског етнографског

друштва II, Београд, 1913.Цвијић 1922: Цвијић, Јован, Балканско полуострво и јужнословенске земље I, Издавачка

књижарница Геце Кона, Београд, 1922. Цвијић 1931: Цвијић, Јован, Балканско полуострво и јужнословенске земље II, Издавачка

књижарница Геце Кона, Београд, 1931.Шафарик 1998: Шафарик, Павел Јозеф, О пореклу Словена, Архив Војводине, Нови Сад,

1998.Якушкина 1998: Якушкина, Екатерина, Материалы к этнографии юговосточной Сербии,

Живая старина 1, 1998.Ястребовъ 1886: Ястребовъ, И. С., Обычаи и пѣсни турецкихъ Сербовъ, С. Петербургъ, 1886.Ysearch: http://www.ysearch.org, Приступљено 31.1.2013. (Search by Haplogroup)Yhrd: http:/www.yhrd.org.

Ivica TodorovićCONTEMPORARY PERSPECTIVES OF THE RESEARCHES INTO ETHNOGENETIC PROCESSES IN EASTERN SERBIA

– An illustrational cross section with an emphasis on new possibilities

The primary attention of this paper is drawn to perspectives of new researches into the origin of population in Eastern Serbia region – and on a broader scale, to researches of Serbia and Serbian ethnic group. With regard to this, the paper stresses the importance of comparative ethnological and genetic researches based on Y-chromosome (which is being passed over exclusively from fathers to sons) and of finding out suitable haplotypes and haplogroups which represent the classification models of differ-ent lines of inheritance. A basic concept is pointed out here, that is, some of key aspects of the outlined researches which are given in the form of a long-lasting, multidisciplinary project proposal.

Специфичности извођења игре поломка у Србији ... ЕКЗб. XVII (2013)

127

Оливера Васић УДК 394.3 (497.11)Факултет музичке уметности, Београд

СПЕЦИФИЧНОСТИ ИЗВОЂЕЊА ИГРЕ ПОЛОМКА У СРБИЈИ

Четворотактни играчки образац је један од најзаступљенијих на територији Србије. У при-логу је реч о играма које су заступљене у средишним деловима источне, централне и запад-не Србије. Игра се изводе у полукругу, а играње се може почињати и за левом и за десном руком. Називи игре су разноврсни: поломка, проломчица, старинска влаина....Кључне речи: поломка, асиметрично и симетрично прелажење простора, источна, за-падна и средишња област Србије, бројни називи.

Игра поломка је занимљива по многим особеностима које је одликују. Прво бих поменула њену распрострањеност на територији Србије. Заступљена је у сре-дишним областима и то: у источној Србији од Заглавка до Хомоља; у централној Србији позната је у Гружи, Лепеници и Левчу, а у западној од Златибора и Рујна па све до Ваљевске Колубаре1. Та распрострањеност игре поломка условила је разли-чите начине извођења јер ју је изводило становништво различитог порекла.

Осим мало нелогичне заступљености, јер области у којима је позната нису сродне, игра се одликује бројношћу назива: поломка, проломка, полонка, пролом-чица2, стара влаина3, колубарчица4, качерац, ситно напред5, рудничанка6, ситно, старински на једну страну7, stn’ga, pa stan’gа, poloska 8.

Потребно је имати у виду да је назив полонка познат од половине XIX века. Милан Ђ. Милићевић показује како је назив те игре био познат у следећим окру-зима: београдском, смедеревском, јагодинском, крагујевачком, рудничком, пожаре-вачком, крушевачком, ћупријском, ваљевском, шабачком, подрињском, ужичком, алексиначком, кнежевачком, црноречком и крајинском9. Он додаје како је у многим окрузима полонка сматрана старом игром. Па ипак, да ли се полонка изводила у прошлом веку, као што је записано, ту хипотезу нико не може доказати10.

1 Распрострањење ове игре је извршено на основу постојећих записа игре поломка. Укупно је записана 41 игра у поменутим областима, 22 у источној Србији, 14 у западној и 5 у централној.

2 Поменути називи познати су у следећим областима: Заглавак, Буџак, Сврљишка котлина, Бања, Црноречје, околина Зајечара, околина Бора, Неготинска крајина, Ужичка Црна гора, Драгачево, Таково, Ваљевска Колубара и Космај.

3 Лепеница и Левач.4 Гружа.5 Таково, Качер, Драгачево.6 Шумадија.7 Качер.8 Хомоље, околина Зајечара, околина Бора, код влашког становништва.9 М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 124, 171, 219, 302–303, 356,

1084–1085, 767, 1139–1140, 415–416, 514, 570, 638, 816, 858, 923, 1004.10 Први запис игре проломка налази се у: Д./ Љ. Јанковић, Народне игре, књига 1,

Београд 1934 49.

Оливера Васић

128

На основу поређења назива игре полонка у XIX веку и записиваних игара у XX веку, најзад, почетком овога века, стиче се утисак да се игра више одржала у источној и западној Србији, а да је у централној Србији опстала само у три области: Гружи, Лепеници и Левчу. Под руководством Оливере Младеновић, Министарство просвете Србије спровело је Анкету о стању народних игара у Србији. Из тих пода-така се сазнаје да је назив полонка био познат у 155 села (у 43 села источне Србије, 56 села западне и исто толико, 56 села, у централној Србији)11. У време истраживања полонка је у централној Србији средином прошлог века већ била „стара игра“ или како је писало: „више се не игра“, док је у Сокобањском и Бољевачком срезу била заступљена безмало у свим селима, као што је у многим селима од Колубаре до Златибора била окосница играчког репертоара12.

Релативно мала заступљеност ове игре у централној Србији у тренутку када је почела да се записује, може се тумачити улогом овог дела Србије на целокупно играчко наслеђе наше земље. Ова област је од обнове српске државе била доми-нантна целина на коју су се остали крајеви угледали, те је из тих разлога на одређен начин одавде био „диктиран играчки репертоар“, узрокујући бројне варијанте постојећих игара, и уједно, изнедривши приличан број нових игара, а све то и под утицајима средње Европе и даровитих свирача (фрулаша и хармоникаша). Средиш-не области западне и источне Србије где се поломка сачувала до наших дана, не само у извођењу сеоских група на саборима и смотрама, већ се могло заиграти и на савременим скуповима (најчешће на свадбама) имале су знатно спорији целокупан развој све до половине деведесетих година XX века.

Могло се забележити доста различитих начина извођења ове игре.У самом називу рада истакла сам специфичност извођења игре поломка. Да бих

то објаснила, одлучила сам се да пратим прелажење простора у току играња. Игра поломка13 је једноделна, састоји се од четири двочетвртинска такта и у току играња може се прелазити простор на различите начине. То различито прелажење простора по кружници у току играња условило је поделу на „асиметрично извођење“ и „си-метрично извођење“ поломке. Превагу носи асиметрично извођење, тако се изводе 23 играчка обрасца (ИО), 13 се изводи симетрично док се 6 изводи најчешће у месту или само прелажењем простору за десном руком.

Асиметрично извођење поломке може се сврстати у три групе:

а) 1 2 3 4 а1) 1 2 3 4 – 0 0 + 0 0

Прва два такта се одиграју у простору за левом руком, потом се два такта одиграју у месту, или се прва два такта одиграју у простору за десном руком па се два такта изведу у месту.

11 Анкета се налази у ЕИ, САНУ, Београд.12 То су срезови: Колубарски, Црногорски, Пожешки, Рачански, Руднички, Ужички и

Златиборски.13 Називаћу је тако у раду, јер је то најзаступљенији назив.


129

б) 1 2 3 4 б1) 1 2 3 4 б2) 1 2 3 4– 0 – – 0 + + – 0

Први такт се одигра у простору за левом руком, други у месту, а трећи и чет-врти у простору за левом руком. У другој варијанти први такт се одигра у простору за левом руком, други у месту, а трећи и четврти у простору за десном руком. У трећој варијанти два такта се одиграју у простору за десном руком, један за левом и четврти такт се изведе у месту.

в) 1 2 3 4 в1) 1 2 3 4– 0 0 0 + 0 0 0

Први такт се одигра у простору за левом руком а преостала три у месту, и код друге варијанте први такт се одигра у простору за десном руком и преостала три се изводе у месту.

Прва група асиметричног извођења поломке

Пример 1 Поломка (Лалинац, Сврљишка котлина)14

14 С. Михаиловић, Народне игре Сврљишке котлине, Народне игре Србије – грађа, свеска 18, Београд 2000, 57.


130

Пример 2 Поломка (Бања у већини села)15

Пример 3 Stn’ga (Церемошња, Хомоље)16

Пример 4 Poloska (Власи околине Зајечара)17

15 С. Станковић, Народне игре у Бањи, Народне игре Србије – грађа свеска 10, Београд 1996, 25.

16 Д. Ђорђевић, Народне игре Хомоља, Народне игре Србије – грађа свеска 7, Београд 1995, 66.

17 П. Дуцић, Народне игре околине Зајечара, Народне игре Србије – грађа свеска 12, Београд 1997, 152.


131

Пример 5 Поломка (Речка, Неготинска крајина)18

Пример 6 Само на једну страну (Качер у већини села)19

Пример 7 Проломка (Крчмар, Колубара)20

18 Д. Ђорђевић, Народне игре Неготинске крајине, Народне игре Србије – грађа свеска 12, Београд 1997, 103.

19 И. Недић, Народне игре Горњег Качера, Народне игре Србије – грађа, свеска 32, Београд 2010, 35.

20 О. Васић, Народне игре у Јадру, Рађевини, Азбуковици, Тамнави и Ваљевској Колу-бари, Народне игре Србије – грађа свеска 4, Београд 1993, 87.


132

У наведеним примерима свима је заједничко прелажење простора у прва два такта или нешто мање, а потом се играње наставља у месту ситним корацима, премештањем тежине тела с ноге на ногу, вибрирањем коленима, поскоцима одоздо, наглашеним корацима, ударима и скоковима. За којом руком ће почети играње не зависи од националне припадности. Срби у Сврљишкој котлини, Бањи, Неготинској крајини и Власи из Хомоља почињу играње за левом руком, а Власи из околине Зајечара, Срби из Качера и Колубаре за десном руком.

Другу групу игара асиметричног прелажења простора чине следеће игре:

Пример 8 Поломка (Трговиште, Заглавак)21

Пример 9 Поломка (Црноречје)22

21 О. Васић, Орско наслеђе у Заглавку и Тимоку, Народне игре Србије – грађа свеска 30, Београд 2008, 83.

22 О. Васић, необјављена грађа, у рукопису.


133

Пример 10 Поломка (Околина Зајечара, Тимочани староседеоци)23

Пример 11 Проломчица (Драгачево и околина Чачак)24

Пример 12 Старинска влаина – гајдица (Шумадија)25

23 П. Дуцић, н.д.125.24 С. Махаиловић, Прилог проучавању играчке традиције Драгачева и околине Чачка,

Народне игре - грађа свеска 30, Београд 2008, 46.25 Д. Ђорђевић, Народне игре Шумадије и Поморавља, Народне игре Србије – грађа

свеска 14, Београд 1998,106.


134

Прве три игре одликује кретање у првом такту, потом застој у другом, и у последња два такта се простор прелази за левом или десном руком. У друге три игре је потпуно другачије: у прва два такта се прелази простор за десном руком, у трећем такту се мало крене за левом руком, а четврти такт се изводи у месту.

Последњу групу асиметричног прелажења простора чине игре у којима се простор прелази само у првом такту, а остала три се изводе у месту:

Пример 13 Stn’ga (Мелнице, Хомоље)26

Пример 14 Качерац (Шарани, Таково)27

26 Д. Ђорђевић, Народне игре Хомоља, Народне игре Србије – грађа свеска 7, Београд 1995, 65.

27 О. Васић, Народне игре Таковаца, Таково у игри и песми, издавач Типопластика, Горњи Милановац 1994, 40.


135

Пример 15 Колубарчица (Рамаћа, Гружа)28

У овој групи игара су занимљива три такта која се изводе у месту, јер се у њима сагледава различитост извођења ове игре. У Хомољу су карактеристични уда-ри слободне ноге; у Такову се смењују трокораци и скокови са обе ноге а у Гружи се то чини скоковима и поскоком одоздо.

Симетрично прелажење простораЗаступљеност симетричног прелажења простора у току извођења поломке је

много мања. Четири такта се деле у две фразе, безмало идентичне, а најчешћи укра-си су уситњавање корака у такту.

Пример 16 Поломка на лево (Доња Каменица, Заглавак)29

28 С. Михаиловић и Ж. Миљковић, Народне игре у Левчу и Гружи, Народне игре Србије – грађа свеска 3, Београд 1992, 123.

29 О. Васић, Орско наслеђе у Заглавку и Тимоку, Народне игре Србије – грађа свеска 30, Београд 2008, 81.


136

Пример 17 Поломка (Бања – у већини села)30

Пример 18 Поломка (Црноречје) 31

Пример 19 Поломка (околина Зајечара – досељеници косовско-метохијске струје)32

30 С. Станковић, н. д. 25.31 Б. Ђурић, Народне игре у Црноречју, Народне игре Србије – грађа, свеска 2, Београд

1992, 27.32 П. Д. н.д.133.


137

Пример 20 Поломка (околина Бора)33

Пример 21 тара влајна (Левач)34

У прве три игре играње се почиње за левом руком и једино у првој игри нису идентичне фразе, док су у примерима из Бање и Црноречја оне потпуно исте. Инте-ресантно је, да се у све три области јавља и асиметрично извођење поломке.

У примеру из околине Зајечара (бр. 19) такође се креће за левом руком али су кораци једноставни и смирени као што су забележиле сестре Јанковић у селима на Космају35. Последња два примера су такође једноставна, а играње почиње за десном руком.

Последњу групу игара чине примери које сам назвала „необичним“ по свом начину играња.

33 Б. Станковић, Орске народне игре у околини Бора, Народне игре Србије - грађа свеска 12, Београд, 1997, 43.

34 С. Михаиловић и Ж. Миљковић, н. д. 47.35 Д. и Љ. Јанковић, Народне игре, књига 8, Просвета, Београд 1964, 193 и 186


138

Пример 22 Качерац (Шарани, Таково)36

Пример 23 Проломчица (Равни,Ужичка Црна гора)37

Пример 24 Проломчица (Ужичка Црна гора)38

36 О. Васић, Народне игре Таковаца, Таково у игри и песми, издавач Типопластика, Горњи Милановац 1994, 40

37 О. Васић, Народне игре и забаве у титовоужичком крају, ЕИ САНУ, посебна издања књ. 30, св. 3, Београд 1990, 79.

38 Исто.


139

Ниједна од ове три игре не прелази исто простор. У првој игри кретање се по простору изводи у првом и трећем такту, а у другом и четвртом се игра у месту. У другом примеру простор се непрестано прелази без обзира на скокове на обе ноге, а у трећој се све изводи само у месту, не постоји кретање играча.

Игра поломка је заиста веома занимљива по многим одликама. Свакако је била део основног играчког репертоара поменутих области што потврђују записивања те игре од 1934. године. Једноделна је и састоји се од четири двочетвртинска такта, која се украшавају мотивима који су карактеристични за области у којима је за-писана. Прате је углавном сродне мелодије39. Најзаступљенији назив је поломка, проломка, полонка. Национална припадност не условљава почетак играња за левом или десном руком40. Највише је заступљена у источној Србији, потом у западној а најмање у централној.

Различитост у прелажењу простора је њена најинтересантнија одлика. Од укупног броја записаних игара 22 записа представљају асиметрично прелажење простора у току играња, 13 симетрично извођење а 6 играње или у месту или само на једну страну, и та различитост у прелажењу простора у току играња је у сушти-ни њена специфичност која је сврстава у групу занимљивих игара нашег играчког наслеђа.

Olivera VasićPARTICULARITIES OF PERFORMING THE DANCE „POLOMKA“ IN SERBIA

Four tact dance pattern is one of the most common patterns in the territory of Serbia. We pre-sented dances in the middle parts of Eastern, Central and Western Serbia. The dance is performed in semi circle, and can be started either by left or a right hand. Names of the dances are various: polomka, prolomcica, starinska vlaina.

39 Постоје изузеци у централној Србији.40 То у суштини збуњује јер граница где се играње почињало за левом руком је далеко . у

некадашњој Југославији постоји граница која цео простор дели на два дела при започињању играња. Та граница креће од Мостара па иде ка северу ка Сарајеву, потом дели Босанску Посавину и Славонију – западну и источну. На запад од те линије играње се почиње за левом руком , а на истоку за десном руком без обзира на националну и верску припадност.


140

141

III ТЕОРИЈСКЕ И МЕТОДОЛОШКЕ НЕДОУМИЦЕ

у истраживању и тумачењу народне културе

Timaco Maiori и Timaco Minori као Горњи (високи) и Доњи Тимок ... ЕКЗб. XVII (2013)

143

Сретен Петровић УДК 811.163.41’373.21Филолошки факултет, Београд

TIMACO MAIORI И TIMACO MINORI КАО ГОРЊИ (ВИСОКИ) И ДОЊИ ТИМОК

У овом прилогу реч је о недоумицама изазваним различитим покушајима убикација двеју станица назначених у Tabula Peutingeriana, тј. прве и друге тачке на путу од Ниша (Naisa) према Арчару на Дунаву. Прва станица од Ниша је Timaco Maiori (Timacum Maius), која је од Наиса удаљена XXVII миља (око 40 km), док је следећа Timaco Minori (Timacum Minus) од првога Тимока удаљена X миља (око 15 km). Међу првима у XIX веку Феликс Каниц износи тезу да се прва станица, Тимакум Мајус налази код села Нишевца, подно града Сврљига. Иако је ова претпоставка прихваћена од многих архео-лога и истраживача, остало је неколико недоумица.Кључне речи: интерпретација речи, Горњи или Велики, Мали или Ниски Тимок.

Најпре о ставовима поводом два Тимакума, који су научно потврђени. Новија археолошка истраживања у другој половини XX века поткрепила су хипотезу да је локација друге станице – Timacum Minus, несумњиво код места Равна, северно од Књажевца. Још, међутим, није до краја разрешено спорно питање о растојању између прве станице после Ниша, од Тимакум Мајуса (под претпоставком да је реч о Нишевцу) до друге станице, код Равне. У игри је хипотеза да би та удаљеност морала бити већа од X миља, него што је то забележено у Појтингеровој мапи. Неки археолози сматрају да би то растојање морало бити веће бар за додатних 10 киломе-тара, тако да је та примедба навела истраживаче на даље анализе и нагађања. Било је и оних који су сматрали да је растојање од Наиса до првога Timakuma у износу од XXVII миља добро прорачунато, те да је први Timakum управо код места Нишевца, али да су римски (војни) картографи погрешили у премеру растојања између тог првог Тимакума – код Нишевца, до другога – код Равне.

Које проблеме провоцира теза уколико би се узело да је друго растојање од свега X миља, с обзиром на утврђену чињеницу да је код Равне други, тј. Тима-кум Минус? Тада би станица Нишевац, као место Тимакум Мајуса, постала упитна. Наиме, удаљеност од Наиса до Тимакум Мајуса морала би се тражити знатно ниже од Нишевца, према Књажевцу, ако не и на месту самога Књажевца, јер би се само тако, удаљавањем наниже од Нишевца, а и Наиса, могло укалкулисати растојање између два Тимакума од X миља. Но, ова хипотеза отвара многе нелогичности. Тада би се, оно прво растојање од Ниша до Тимакум Мајуса које према Табли из-носи XXVII миља, морало повећати, дакле, у Табли кориговати, тако да би ново растојање од Ниша до прве станице Тимакум Мајуса, износило око XXXVII миља. Зашто је ова теза нелогична, мало вероватна? Тешко је претпоставити да би рим-ски војни стратези, по правилу врсни картографи и географи, лоцирали растојање између првог Тимакума (?) и другог – код Равне, а у односу на Ниш, убедљиво мале километраже. Јер би удаљеност од Ниша до тако претпостављеног првог Тимакума износила близу 55 km, а од тога Тимакума до другог – код Равне, свега 15 km. А


144

близу је логике претпоставити да два растојања: 1) Ниш – Први Тимакум, а за-тим 2) Први Тимакум – Други Тимакум треба да буду приближно исте удаљености. Наиме, идући од Наиса до Књажевца планинским тереном, морало би се савлада-ти неколико географских препрека: не само планински превој на Грамади, већ и врло неприступачан, врловити терен који пробија кроз Нишевачку клисуру, пратећи Сврљишки Тимок. А само то растојање, које данас покрива железничка пруга од Нишевца, подно Сврљига, до Књажевца, износи око 25 km са 30 тунела. Зашто је најмање вероватна хипотеза, да је Timacum Maius код Књажевца, а не код Нишевца? Зато што би тада пут од тако претпостављене локације Timacum Maius до следећег Тимакума код Равне, водећи преко надасве питомог, равничарског терена износио свега 8 километара, који би се савладао за непуна три сата.

Још више недоумица изазвало је и следеће тумачење. Полазећи од здравора-зумског интерпретирања података из Појтингерове мапе један број истраживача „уочио“ је, наводно, следећу, а евидентну језичку грешку?! Да су оне две локације на мапи, прва – Тимакум Мајус као „Велики“ Тимок, и друга – Тимакум Минус као „Мали“ Тимок, криво, инверзно означене, предлажући сада да се називима двеју станица замене места. Тада би, супротно слову Мапе, прва станица од Наиса тре-бало да се зове Тимакум Минус, „Мали”Тимок, а друга, данас код Равне, Тимакум Мајус – „Велики” Тимок. Који је разлог што се таквим писцима ова инверзија у први мах учинила као смислена?

На такав закључак упутило их је, рекао бих, здраворазумско закључивање. Разуме се, такво закључивање не мора, без остатка, бити и погрешно. Но, о чему се овде ради? До сада је било уобичајено, држимо погрешно, да се латинске речи које ближе одређују два Тимока преводе на српски као „мали“ и „велики“. Када се упореди оно што пише у Појтинегеровој табли са стањем на терену, тада нас књишко превођење латинских термина наводи, доиста, на помисао, а с обзиром на већи квантум воде Тимока код Равне који је два пута „већи“ од Сврљишког Тимока код Нишевца, као прве претпостављене станице од Ниша – а према Појтингеровој табли. Несумњиво је: Сврљишки Тимок код Нишевца располаже два пута мањом количином воде, него Бели Тимок који пролази поред села Равне. Он настаје тако што се подно Књажевца сједињују Сврљишки и Трговишки Тимок и тако чине Бели Тимок, који тече према селу Равна.

Према овој здраворазумској логици, која уважава само једну димензију значења термина, занемарујући контекст, величину једног и другог Тимока, при-родно је закључити да Тимок са два пута „већом“ количином воде буде уједно и локација „Великог Тимока“ код Равне. Данас се тај Тимок назива „Бели Тимок“. Он је, дакле, по количини воде два пута већи од „Сврљишког Тимока“ код Нишев-ца, те би према оној логици њему пре пристајало име „Мали Тимок“. Овде треба имати на уму, како Већи или Бели Тимок настаје тако што се код Књажевца спајају Сврљишки Тимок – који долази из правца Сврљига и Нишевца, и Трговишки који се до Књажевца спушта из правца Балта Бериловца и Калне. Према томе Већи или „Бели Тимок“, од Књажевца до Равне, преваљује пут од 8 km.

Када би превод латинских термина на српски доиста био коректан, и једино могућан – у смислу „велики“ као просторно већи, и „малог“ као нешто мање по пространству, тада не би било тешко закључити да локација „Великог“ Тимока, односно Timacum Maius, мора бити код Равне, док би насеље код Нишевца, на


145

Сврљишком Тимоку, носило име „Мали“ Тимок (Timacum Minus). А такво хипоте-тичко закључивање подупире чињеничка евиденција јер је Сврљишки Тимок, заис-та, два пута мањи од потоњега Белог Тимока – који протиче поред Равне. Но, так-во би тумачење, по природи ствари, повукло и следећу консеквенцију: суштинско кориговање Појтингерове табле.

Шта је то што је код савремених, школованих археолога могло изазвати не-доумицу поводом оваквога закључивања? Најпре наши су археолози због природе студија, не само добри зналци класичних језика већ и античке културе у целини, будући да се на нашем, балканском тлу превасходно баве истраживањем остатака тих култура. Сходно томе, они су свесни околности да су Римљани били врсни војни стратези, а и велики градитељи, дакле, и одлични картографи. Све то претпоставља да ће археолог сложеници „Timaco Maiori” (Timacum Maius), прићи обазривије но обичан читач. Археолог ће осмотрити терен на који се поменути подаци односе, према томе, обратиће пажњу на сам контекст у којем функционише она синтагма и на који се итинерер односи. По природи ствари он ће прозрети да овде реч „Maius“, односно на мапи „Maiori“ може истовремено имплицирати и „Велики“, али и „Високи“, „Горњи“, док друга реч у сложеници Timaco Minori (Timacum Minus), „Minus“ или „Minori“ семантички једнако може упућивати на „Мали“ и „Ниски“, али и „Доњи“, с обзиром на „Горњи“.

И тако долазимо до нове недоумице, једнако релевантне за антрополога и антропогеографа, али и за лингвисту, дијалектолога. Сви они као познаваоци обичаја и говора дате средине, морају наведени проблем који овим поводом отвара Појтингерова мапа, разгледати из више углова.

Најпре о Сврљишком Тимоку, на чијој се левој обали претпоставља насеље Timaco Mаiori. Овај Тимок извире на Сврљишким планинама испод виса Бабина Глава на висини 816 метара. Идући према Нишевцу, код места званог „Калница“ он долази на коту од 359 метара висине, да би нешто ниже, на око 2 до 3 km. низводно прошао поред окомите литице на коме је био древни, римски Сврљиг-град (утврда је на коти 505 метара). Потом се, у даљем току, а идући североисточно, Сврљишки Тимок са коте 359 метара стрмоглаво управља ка Књажевцу, а онда се, по изласку из ове паланке, састаје са Трговишким Тимоком на коти од 213. метра. Оба Тимока од Књажевца чине јединствену реку Бели Тимок који као такав пролази поред Равне која је на коти 188 метара. Дакле, Сврљишки Тимок, који извире на висини од 816 m, да би код Нишевца, односно на потеси „Калница“ (Сврљиг) дошао на висину од 359 m. Настављајући према Равни, спушта се на 213. метра. Шта нам ове гео-графске, топографске чињенице говоре? Две станице на којима су лоцирани Timaco Maiori и Timaco Minori налазе се на левим обалама два Тимока, која су, суштински, врло неједнаке висине. Тимакум Мајус код Нишевца, на левој обали Сврљишког Тимока, је на висини 359 m. а Тимакум Минус код Равне, на истој левој обали сада Белог Тимока, иначе, два пута већег од првога, али и то је одлучујуће, код Равне Бели Тимок долази на коту од свега 188 m. Ова чињеница указује на знатну висин-ску диференцију двеју река.

Према томе, висинска разлика двеју тачака на реци Тимоку, на удаљености од око 20 до 25 km, од места Сврљига до Равне, износи 171 метар у корист Сврљишког Тимо-ка, или, према Појтингеровој табли, у корист локације Тимакум Мајуса. Нема сумње, ова чињеница није могла промаћи искусним римским картографима и географима, тако


146

да су с правом ова два Тимакума ближе одредили по висинској разлици, која означава логичну диференцију, због чега су прво, „мање“ насеље, одредили као „веће“ – Maiori (Мајус), а друго два путе „веће“, као „мање“ насеље – Minori (Минус), с обзиром да је Тимок код Равне два пута „већи“. Никоме не би пало на ум да у оно доба одреди, по-грешно, једно насеље по аналогији са именом и особеношћу реке одреди као просторно обимније, „веће”, уколико је објективно знатно мање, а и обратно.

Теоријски је занимљиво да се један број старијих истраживача није запитао каквог би разлога имали римски градитељи и стратези за исте, поглавито, војне потребе након „велике” утврде Наиса – од које пут води према Арчару, на свега 40 km од Ниша, граде најпре Велико насеље (Тимакум Мајус), да би армада после два дана хода пристигла код Мањега насеља (Тимакум Минус) код Равне. Но, ако већ оба насеља нису апсолутно исте величине – а ја држим да би могла бити, онда би, уколико се претпостави да један „Тимакум“ треба да је већи и за дужи одмор војске прикладнији, онда то, свакако, не би било насеље на позицији прве станице по-сле Ниша, хипотетички, код Нишевца или Сврљига, већ би то друго а веће насеље требало да је управо код Равне, где би војска, после два дана хода од Ниша, могла дуже боравити? Но, када би то, уопште, било логичко, питање је како су римски картографи на тако малом географском сегменту начинили толико „превида“: у ки-лометрима, а затим и у атрибуцији назива места!?

Мени се, према томе, чини недвосмисленим да су у поређењу са Наисом оба насеља под именом „Тимакум“, мање више истоветни објекти, јер се на овим двема локацијама, идући од Ниша, морала задовољити једнака потреба путујућих конвоја, војних и цивилних. Ако је о војсци реч, то значи да се исти контигенти војске који полазе од Ниша ка Дунаву, на датим локацијама могу пригодно сместити, а људство и, посебно, стока опскрбити водом. О томе сам опширније писао у уводној студији моје књиге Успон Сврљига (Београд, 2006, стр. 9–46) те о аргументацији која је у њој подастрта, не бих овде опширније говорио.

Но, моја је намера да овде наведем картографске примере, поглавито са подручја бивше Југославије, то значи и Србије, како бих указао на искуство кар-тографа које је, осим у пракси римских градитеља, могло бити несумњиво, добро познато, и војним географима Балкана који су, дошавши на ове просторе, и будући у сталним покретима, у борби за простор, наследили од локалних народа и учењака принципе језичке артикулације, а и оне везане за топониме, то јест за називе преде-ла, висова, река. Да не говоримо о компаративним истраживањима стратегијских и тактичких искустава, која указују како су ратничка племена и војске, која би се залазећи на просторе непријатеља, служили управо њиховим војним мапама, користећи често и језик меснога становништва и његове називе предела и места.

Када је реч висинским разликама овде ће бити предочени примери којима обилују сложене речи, у којима за исте топониме, за локације места на различитим тачкама у простору, доминирају придевска одређења на скали: „Горњи” – „Доњи”. Овим придевима, када је реч о планинским објектима, брдима и потесима одређују се пре свега односи међу објектима. У овом случају термин „горњи“ имплицира виши висински стандард објекта, док „доњи“ указује на нижу коту, на статус места које је ниже од онога истог основног имена са атрибутом „горњи“. За планинска места, када је реч о истим објектима, карактеристично је да речи „горњи“ и „доњи“ корелирају, додуше, и са ознакама: „велики“ и „мали“. Но, овде није реч о масивно-


147

сти објекта, већ о висинској диференцији. Међутим, и онда када је реч о насељеним местима није мало примера да се појмовним паром: „горњи“ – „доњи“ жели указати на висинску разлику једног односно другог места истог основног назива, при чему је најчешће занемарива просторна величина места које носи атрибут „горњи“, одно-сно „доњи“. У том смислу сложеница Горња Медвеђа никако не имплицира место које је по пространству веће у односу на Доњу Медвеђу. И обратно, свакако.

У прегледу који следи биће наведени топоними, примери из два пакета гео-графских карата. Први се односи на називе из мапа са простора бивше ФНРЈ, са изузетком Србије, а које је публиковао Географски институт ЈНА у Београду 1948. године, размере 1: 100.000. Други пакет односи се управо на топониме са подручја Србије, из новијих мапа Војногеографског Института Југославије, штампаних по-сле 1958. године, а у размери 1: 25.000.

Тим поводом желим да обавестим читаоца како су наведени примери топонима са атрибутима „горњи“ – „доњи“, односно „велики“ – „мали“, селектовани из обимније базе података географских имена са превасходно митолошким значењем. Они су коришћени у двема мојим обимним студијама Српске митологије (I-V, 2000) и Српске митологије у обичајима, веровањима и ритуалу (2004). Ова напомена је важна стога, што се жели скренути пажња како је број топонима, планина и висова, насељених места са ознакама „горњи“ – „доњи“, „велики“ – „мали“, знатно већи од броја овде изложеног, будући да је пажња истраживача била фокусирана на митолошке примере1.

У анализираним мапама на тлу двеју бивших Југославија, појмовни парови типа Велики – Мали, пре свега се односе на висове и планине, са циљем да у првом реду укажу на просторни однос: Високи – Ниски. На пример, планина „Мали Тро-глав“ имплицира висински „нижи“ објекат у односу на „Велики Троглав“. Но, када је реч о појмовном пару места истог назива у форми Горњи – Доњи, ови атрибути, додуше, указује на висински однос објеката, али на начин да се називи односе сада осим на планине већ и на насељена места. Када имамо у виду два Тимока (Тимаку-ма), управо је реч о таквој висинској диференцији објеката.

Пре но што табеларно прикажем емпиријски материјал за поменуте односе, наводим неколико примера који, осим реченог, указују и на језичку праксу, наиме, на искуство како се у народном говору људи овога краја одређивао Сврљишки Ти-мок (на чијој се локацији код Нишевца претпоставља постојање Тимакум Мајуса). Имамо у виду, такође, да су се бројни научници, историчари и путописци у својим истраживањима овога терена, показали и као добри познаваоци терена, обичаја и го-вора, најзад, историје народа овога краја. Поменућу само Драгољуба К. Јовановића, затим, антропогеографа Михаила Костића, историчара Милана А. Костића, фило-лога Стојана Новаковића. Сви они користе термине у смислу који је досадашња анализа већ наговестила, именујући Сврљишки Тимок, као „Горњи”.

Почећемо са Миланом А. Костићем, професором историје у књажевачкој гимназији који је објавио монографију Књажевац и стари књажевачки округ

1 И овом приликом изражавам захвалност руководству и стручном особљу архива Војно географског института Војске Југославије, као и Одељењу посебних фондова Народне библиотеке у Београду, који су ми у периоду од 1997–1999. године пружили могућност да прегледам бројне географске карте и дођем до топонима неопходних за студију Митолошке мапе која је објављена 2000. године.


148

(1933). Он је поводом убицирања оних двеју станица, и уз тачно сагледавање про-блема, утврдио да се „Равна /се/ звала отприлике ‘Мали Тимок’. А постојало је и место под именом ‘Велики Тимок’ (Timacum Maius). Оно се, вероватно, налазило код садашњег Сврљига (где је нађен један интересантан римски натпис). Ова два места помиње једна римска географска карта, чувена Tabula Peutingeriana“2. У на-ставку Костић користи занимљиво језичко одређење за локацију Сврљига, рекавши да је “Сврљиг на горњем Тимоку”, тј. на Сврљишком Тимоку (М. А. Костић, 14). У истоме духу је и Стојан Новаковић примећује како је „Сврљиг у горњем току Тимока (који се на њему зове Сврљишки Тимок)”3. Овим поводом, али знатно пре М. А. Костића, огласио се и Драгољуб К. Јовановић. Указујући одакле су досељени мештани одређених сврљишких села он је приметио и следеће:

„У Горњем Тимоку, а на име у селима: Лукову, Влахову, Перишу...“4. Овде само подсећам како је Периш назив села које се налази готово код изворишта Сврљишкога Тимока. Наиме, Сврљишки или Горњи Тимок, извире испод Бабине Главе, затим, неколико километара низводно од изворишта, у близини Периша, по-нире у дужини од 900 метара, да би се из утробе земљине пробио на површину код самога Периша. Дакле, и у народу, а и код добрих језичких познавалаца неупитно је да је локација прве станице од Ниша сасвим добро забележена у Појтингеривој мапи – као Тимакум Мајус. Према томе ова одредница у семантички коректном преводу значи Горњи Тимок. Најзад, и данас је у Сврљигу остало у предању име Горњи Тимок. „У околини Сврљига, Горњег Тимока и Заплања живи један необичан обичај…“5. Свакако, овом тумачењу термина „Maius“, иде у прилог мишљење кла-сичних филолога да се речи „Maius“, односно „Minus“ једнако могу превести, прва са „виши“ или „горњи“, а друга као „нижи“ или „доњи“.

Најновија истраживања потврђују хипотезу Михаила Костића да су на претпостављеном простору великог римског насеља у Нишевцу на потесу „Кал-ница“, ближе савременом Сврљигу, већ пронађени остаци грејног систама једне од важних римских палата из времена настанка Тимакума, око II века нове ере. За ту прилику, према Костићу, коришћена је топла вода Нишевачке Бањице, која је на километар два од Калнице. Уосталом, на подручју Нишевца и села Вароши, куда је такође ишао онај пут од Наиса ка Арчару, нађени су у XIX веку остаци поменутога система грејања. Михаило Костић је уверен да је Тимакум Мајус био код Нишевца, и у свом раду о Сврљишкој (Нишевачкој) Бањици забележио је следеће:

„Више аутора држи да је то Timaco Maiori, одн. Timacum maius, велико римско насеље на путу од Ниша према Дунаву, односно античком путу Naissus -Ratiaria, 27

2 Мил. А. Костић, Књажевац и стари књажевачки округ. У прошлости и садашњости. Београд, 1933, 5. У даљем тексту: М. А. Костић.

3 С. Новаковић, Охридска архиепископија у почетку XI века. Глас. СКА, књ. LXXVI, други разред 46, Београд, 1908, 35–36.

4 Д. К. Јовановић, Из Тимочке крајине. Књажевачки округ. Прилог за историју и етнографију Србије. У: Гласник Српског ученог друштва. књига 70. Београд 1889, 153.

5 Радослав Раденковић, Легенде и предања. У: Културна историја Сврљига, V књига, Етно-културолошка радионица - Сврљиг, 2000, 78–79. Забележила С. Ђорђевић, селo Ни-шевац, срез Сврљиг.


149

миља од Naissus -a“.6 А затим додаје: „Да је у Нишевцу било веће насеље доказују и остаци римских терми откопани 1956. године у баштама поред Тимока, између Сврљига [савременог – С.П.] и Нишевца. Те су терме, системом водоводних цеви, користиле бањичку термалну воду“7. Уосталом, и код суседног села Вароши отко-пан је један већи хипокаус „антички уређај за грејање станова и купатила топлим ваздухом“, који је служио за загревање већег броја терми (купатила), што указује „да је Бањицва задржала наглашено балнеотермални значај”8

А сада о прилогу који следи. Топоними планина, попут Велика Остравица (∆ 917) и Мала Остравица (∆ 721) – како се овде види, кореспондирају са топони-мима из Појтингерове Табуле, са Велики и Мали Тимок. Свакако, не у смислу да је В. Островица по пространству „велика“, а друга „мала“, већ у погледу висинског статуса. Наиме, „Велика“ је стога што је висока 917, док је она „Мала“ нижа и из-носи 721 метар.

Такође, атрибути који ближе диференцирају насеља истог имена: Горња Међеђа (479 м) и Доња Међеђа (194), тј. „Горња“ – „Доња“, кореспондирају са атрибутима „Велика“ – „Мала“ (Островица), тако да се и овде, на истоветан начин указује пре свега на „висински“ статус насељених места а не на запремински, про-сторни однос – однос величине, тј. површине коју заузимају та два места. Према томе разлика Тимакум Мајус – Тимакум Минус не тангира запремину корита са во-дом у смислу „количине“ и ширине речнога тока, при чему би Тимакум Маиус био „велики – гломазнији“ а други, Тимакум Минус, „мали – миноран“, већ је реч о томе да је први „Високи“ у смислу „Горњег“ Тимока, док је други „Ниски“, тј. у погледу висине „Нижи“ Тимок. У супротном, морали бисмо, сходно Појтингеровој мапи, Велики или Тимакум Мајус тражити код Равне, или пак још ниже код Зајечара, где Бели Тимок, примивши сада Црни Тимок који му надолази из правца Бољевца и улива се у Бели Тимок са леве стране, био обогаћен водом, те тако, од Зајечара, удружена сада четири Тимока, доиста чине један „Велики“ Тимок – по аналогији са Великом Моравом. Сасвим супротно од тога, термин Тимок у сложеницама Ти-макум Мајус и Тимакум Минус означава име два насеља, а не двеју реке, која су ло-цирана поред река двају Тимока, и то Горњег или Сврљишког, и Доњег или Нижег, Белог Тимока.

6 И. Синдик, Старе карте југословенских земаља. Пај. Таб. VII 4 (Атлас Географског дру штва, св. 6, Београд 1931); Уп. М. и Д. Гарашанин, Археолошка налазишта, стр. 202 Драга-шевић, Археологијско-географијска истраживања (Гласник СУД, књ. XLV, Београд, 1877) 54–55. Стављајући Timacum maius у Нишевац, Драгашевић је с разлогом истакао и значај географског положаја Нишевца, јер заиста, „то је место у целој околини најбоље за штацију, и најудесније за колонију”. Уз то, прихватљиво је и његово објашњење неслагања удаљености од Ниша до Нишевца – грешком преписивача место XVII стављено је XXVII миља (следећа станица није била на X већ XX миља. Ј. Мишковић, међутим, држи да је » Timacum minus био у Нишевцима« (Старинар, Год. VI, бр. 2, 1889, стр. 47)... По Н. Вулићу и другим Timacum minus је Равна, 8 км северно од Књажевца (Антички споменици у Србији II, Споменик XXXIX, 1903, 75–76)”. Нав. према Мих. Костићу, Сврљишка (Нишевачка) Бањица, 66–67.

7 Михајло Костић, Сврљишка (Нишевачка) Бањица. Прилог проучавању ишчезлих бањских насеља. Зборник радова Географског друштва »Јован Цвијић«. Књ. 23, Београд, 1970, 58–59.

8 Михајло Костић, Сврљишка (Нишевачка) Бањица, 59.


150

Прилози за тезу о Високом, Горњем Тимоку, односно Нижем Тимоку

Легенда топонимских ознакаПланина, брдо, брег, вис ∆Потес, шума, пашњак ♣Веће насељено место ◙Мање насељено место, заселак ○

ТОПОНИМИ ИЗ КАРАТА ВГИ (ФНРЈ, 1948 - размера 1: 100.000) ВЕЛИКИ, А, О КОТА

објект МАЛИ, А, О КОТАобјект

ЛОКАЦИЈАпрегледни лист

В. Бобија (∆ 578) М. Бобија (∆ 347) /72 - Нови Град/В. Промина (∆ 1148) М. Промина (∆ 680) /89 - Шибеник/В. Клековача (∆ 1871) М. Клековача (∆ 1761) /74-Дрвар/В. Курозеб (∆ 1572) М. Курозеб (∆ 1233) /74 - Дрвар/В. Троглав (∆ 1913) М. Троглав (∆ 1789) /90- Сплит/В. Соколац (∆ 1589) М. Соколац (∆ 1559) /90- Сплит/В. Виторог (∆ 1907) М. Виторог (∆ 1747) /75- Јајце/В. Јаворни Врх (∆ 1468) М. Јаворни Врх (∆ 1433) /91 -Ливно/В. Троглав (∆ 1659) М. Троглав (∆ 1285) /106- Макарска/В. Магарац (∆ 1006) М. Магарац (∆ 965) /76- Травник/В. Вран (∆ 2074) М. Вран (∆ 2017) /92- Прозор/В. Вилинац (∆ 2116) М. Вилинац (∆ 1836) /92- Прозор/В. Влајна (∆ 1780) М. Влајна (∆ 1686) /107 - Мостар/В. Жаба (∆ 953) М. Жаба (∆ 578 ) /121- Мљет/В. Град (∆ 514) М. Град (∆ 488) /121- Мљет/В. Остравица (∆ 917) М. Остравица (∆ 721) /60- Дервента/В. Баба (∆ 1509) М. Баба (∆ 1469) /93- Коњиц/Велики Вележ (∆ 1750) М. Вележ (∆ 1469) /108- Невесиње/В. Лисац (∆ 1646) М. Лисац (∆ 1593) /108- Невесиње/В. Стол (∆ 542) М. Стол (∆ 445) /122-Дубровник/В. Козљен (∆ 1499) М. Козљен (∆ 1222) /94- Сарајево/В. Орлица (∆ 1634) М. Орлица (∆ 986) /94- Сарајево/В. Зазубак (∆ 1700) М. Зазубак (∆ 1409) /109- Гацко/В. Бјелашница (∆ 1867) М. Бјелашница (∆ 1682) /109- Гацко/В. Власуља (∆ 2337) М. Власуља (∆ 1922) /109- Гацко/В. Лисац (∆ 771) М. Лисац (∆ 728) /123-Требиње/В. Свитавац (∆ 1528) М. Свитавац (∆ 1195) /123-Требиње/В. Трескавац (∆ 1782) М. Трескавац (∆ 1682) /110- Жабљак/В. Лисац (∆ 1563) М. Лисац (∆ 1123) /124- Никшић/В. Боровац (∆ 1468) М. Боровац (∆ 1283) /112-Сјеница/В. Јерина Глава (∆ 1321) М. Јерина Глава (∆ 1274) /126- Пећ/


151

ГОРЊИ, А, Е КОТАОбјект ДОЊИ, А, Е КОТА

објект ЛОКАЦИЈА

прегледни листГорњи Рујани (◙ 801) Доњи Рујани (◙ 709) /90- Сплит/Г. Вољице (∆ 1063) Д. Вољице (∆ 888) /109- Гацко/Г. Леденице. (◙ 773) Д. Леденице (◙ 664) /123-Требиње/Г. Ржаница (◙ 845) Д. Ржаница (◙ 705) /126- Пећ/Г. Ковраге (○514) Д. Ковраге (○ 478) /127- Метохија/Г. Мратинци (◙626) Д. Мратинци (◙ 528) /79- Зворник/Горња Међеђа (◙ 479) Доња Међеђа (◙ 194) /61-Тузла/Г. Морањци (◙ 373) Д.. Морањци (◙ 227) /61-Тузла/Г. Велетово (◙ 703) Д. Велетово (◙ 508) /96- Вардиште/Г. Бабине (◙ 1258) Д. Бабине (◙ 1166) /111- Пљевља/Г. Вучије (♣ 1679) Д. Вучије (♣ 1489) /125- Колашин/Г. Стравче (∆ 1483) Д. Стравче (∆ 1202) /125- Колашин/Г. Дубница (◙ 677) Д. Дубница (◙ 622) /128- Приштина/Г. Љупче (◙ 635) Д. Љупче (◙ 553) /128- Приштина/Г. Врановци (◙ 1001) Д. Врановци (◙ 599) /145- Скопље/Велес/

ТОПОНИМИ ИЗ КАРАТА ВГИ (СРБИЈА, 1960; размере 1: 25.000)ГОРЊИ, А, Е КОТА

Објект ДОЊИ, А, Е КОТА

ОбјектЛОКАЦИЈАпрегледни лист

Г. Вучјак (∆ 582) Д. Вучјак (∆ 549) /150- Страгари/Г. Мачина (◙ 441) Д. Мачина (◙ 379) /279- Бојник /Г. Девча (◙ 619) Д. Девча (◙ 423) /258 - Југовац/Г. Врањача (◙ 502) Д. Врањача (◙ 246) /3- Крупањ/Г. Коњски дол (∆ 617) Д. Коњски дол (∆ 432) /356 - Вета/Г. Градиште (∆ 629) Д. Градиште (∆ 626) /396 - Црноклиште/Г. Врањковина (◙ 414) Д. Врањковина (◙ 198) /26- Бољевићи/Г. Гођевићи (○ 796) Д. Гођевићи (○ 651) /26-Бољевићи/Г. Јабланица (◙ 1130) Д. Јабланица (◙ 833) /29-Семегњево/Горње Бабине (○ 1252) Д. Бабине (◙ 1149) /91-Побијеник/Г. Звијезд (◙ 1135) Д. Звијезд ( ◙ 833) /32-Кам. Гора/Горњи Потреб (○ 1059) Д. Потреб (◙ 960) /117-Делимеђе/Г. Дубац ( ◙ 642) Д. Дубац (◙ 516) /127- Лазац/Г. Градац (◙ 935) Д. Градац (◙ 556) /140-Рашка-зап/Г. Дубић (◙ 694) Д. Дубић (◙ 341) /193-Медвеђа/Г. Требиња (◙ 1073) Д. Требиња (◙ 873) /197-Лук Бања/Г. Власово (◙ 675) Д. Власово (◙ 460) /140-Рашка-зап/Г. Бадања (◙ 310) Д. Бадања (◙ 278) /Цер - југ/.


152

ВЕЛИКИ, А, О КОТАобјект

МАЛИ, А, О КОТАОбјект

ЛОКАЦИЈАпрегледни лист

В. Козомор (∆ 1007) М. Козомор (∆ 843) /65- Ражана/В. Маљен (∆ 970) М. Маљен (∆ 853) /79-Тометино П./В. Вујан (∆ 856) М. Вујан (∆ 746) /125- Коњевићи/В. Попов стол (∆ 347) М. Попов стол (∆ 296) /141-Матаруге/В. Градина (∆ 591) М. Градина (∆ 467) /153- Милочаји/В. Кобасица (∆ 999) М. Кобасица (∆ 649) /155- Церје/В. Јелендо (∆ 171) М. Јелендо (∆ 129) /173-Михајловац/В. Витаче (♣ 177) М. Витаче (♣ 168) /173-Михајловац/В. Кременац (∆ 657) М. Кременац (∆ 586) /192-Рековац/В. Љељендо (∆ 959) М. Љељендо (∆ 916) /5-Сребреница/В. Вучак (∆ 1326) М. Вучак (∆ 1197) /16-Бесеровина/В. Орловача (∆ 1422) М. Орловача (∆ 1289) /57-Н.Варош//В./ Троглав (∆ 1147) М. Троглав (∆ 870) /127- Лазац/В. Црни врх (∆ 566) М. Црни врх (∆ 454) /233-Плажане/В. Соколица (∆ 507) М. Соколица (∆ 387) /234-Деспотовац/В. Липовача (∆ 447) М. Липовача (∆ 372) /249-Кладурово/В. Вукан. (∆ 825) М. Вукан (∆ 732) /250-Крепољин/В. Суморовац (∆ 912) М. Суморовац (∆ 741) /250-Крепољин/Вел. Јастребац (∆ 1083) Мали Јастребац (∆ 668) /258-Југовац/В. Козји рог (∆ 682) М. Козји рог (∆ 517) /273-Троглан Бара/В. Јарчевац (∆ 460) М. Јарчевац (∆ 375) /274-Честоброд/В. Лисац (∆ 1111) М. Лисац (∆ 1054) /292-Вел.Треста/В. Треста (∆ 1284) М. Треста (∆ 1192) /292-Вел.Треста/В. Вучја глава (∆ 839) Мала Вучја глава (∆ 809) /294-Криви Вир/В. Орлово брдо (∆ 718) М. Орлово брдо (∆ 572) /333-Бачевица/В. Јежевица (∆ 709) М. Јежевица (∆ 623) /333-Бачевица/В. Човек (∆ 1495) М. Човек (∆ 1291) /362-Стајевац/В. Морич (∆ 877) М. Морич (∆ 691) /358-Власотинце/В. Црни врх (∆ 856) М. Црни врх (∆ 497) /367-Штубик/В. Лукања (◙ 942) М. Лукања (◙ 833) /411а-Вел.Луњања/

Sreten PetrovićTIMACO MAIORI AND TIMACO MINORI AS UPPER AND LOWER TIMOK

This paper is on the dilemmas provoked by different attempts of ubication of two stops marked in Tabula Peutingeriana, in the road between Niš (Naisa) and Arčar on the Danube: Timaco Maiori and Timaco Minori. The author points ate different interpretation that is the result of ambi-guity of the very terms Maiori and Minori.

Завичајни идиом као конструктивни фактор ономастици ... ЕКЗб. XVII (2013)

153

Недељко Богдановић* УДК 811.163.41’373.42Филозофски факултет, Ниш

ЗАВИЧАЈНИ ИДИОМ КАО КОНСТРУКТИВНИ ФАКТОР ОНОМАСТИЦИ1

Именовање простора чини народ који на том простору живи, на основу свога искуства, спознања, и језика. У комуникацији на вишем нивоу (школа, службена евиденција, на-учна публицистика) врше се прилагођавања локалног идиома стандардном језику, што често доводи до драстичног силовања локалног идиома када се изворни лик трансфор-мише до непрепознатљивости. У раду се указује на потребу да се у научним текстовима о конкретном прирoдном и социјалном простору поштује локални систем именовања просторних и других реалија.Кључне речи: српски језик, источна Србија, дијалектизам.

Завичајни идиом са мање-више израженим дијалекатским вредностима у фо-нетици и морфологији (више него у другим областима језичког система), као и у творби речи оставља значајан траг на ономастикон. То долази отуда што сам по-ступак именовања настаје у средини која најбоље познаје неко од својстава појма који се подвргава онимизацији. Исто такво својство може показивати појам у другој средини, али тамо се, можда, разликује језичка ознака у неком сегменту своје струк-туре. Показаћемо то на једном примеру.

У говорима југоисточне Србије (имамо у виду говоре призренско-тимочке дијалекатске области) дугуљасто извишење има назив ,,дел”. Има тумачења да је то од лат. delus ,,брдо”. Наш дел, као доминантну одлику, поред узвишености над околним тлом има и значај нечега што дели, што је разделница, с ове и с оне стране, односно – на ову или ону страну (преко дел живе Прекоделци, а то су за сврљижане они из Нишке котлине, односно из села на југозападној страни Сврљишких пла-нина). Најчешће се тако образују сливови водотокова, али могу и друге неке реал-ности (ветрови, клима, водена изворишта, осојност / присојност, ако је на таквом смеру изложено тле, итд.).

Било како било, тај дел је с овим ликом у говорима тимочко-лужничким и сврљишко-заплањским, док ће у јужноморавским бити де(ја), а још западније (па надаље преко косовско-ресавских говора у друге говоре, далеко на запад, после промене -л>-о биће део. Често такав лик улази у топоним (име места у простору), а онда се јавља још једна мотивација, па се у име укључује његова издуженост, која код више таквих брда може вити већа или мања. Ето услова да се образују топо-ними: Длђи дел (јер једна група говора у тимочко-лужничкој зони познаје вокално

*[email protected] Рад је из пројекта Дијалектолошка проучавања српског језичког простора, који

се реализује у Институту за српски језик САНУ, под руководством академика Слободана Реметића, а уз материјалну подршку Министарсрство просвете, науке и техношког развоја Републике Србије.


154

л, и промену г > ђ испред и), Длаги дел (јер сврљишко-заплањски ту промену не познаје, а вокално л изговара као л+полуглас [л+ь], с тенденцијом да се све чешће он замењује са а), али и Длуги деја (јер јужноморавски говори то вокално л имају као лу у неким позицијама типа слунце, длуг и сл.). Онај ко зна за ове особине, знаће одмах где се и дотични топоним налази, односно којој говорној зони припада.

Ако је ово јасно, онда се појављују најмање још два питања.Прво је: како се (у науци) треба односити према различитим ликовима топо-

нима са сличном мотивацијом, и друго, како поступати на ширем плану (катастар, књижевни језик, норма) када се локални ликови не подударају са граматичким осо-беностима стандарног језика (због одступања на неком језичком плану – фонет-ском, морфолошком, творбеном).

У конкретном случају, може неком пасти на памет да локални лик замени ,,књижевним“, па ће тамо где се успоставља службена евиденција места у простору (због географије али и ради утврђивања власништва над земљиштем), у катастру дакле, или у судским списима, Османов дел (потес у селу Бучуму) бити Османов део, када наступа другачија семантика, па се дел ,,брдо“ продаје за део припадајући ,,одељак“ простора који (како се може разумети) припада неком Осману, који је власнику поделом земље припао ,,у део“.

Данас званична пиротска и сврљишка управа имају Добри До, Мечи До, као и Карушумлија – Добри До, и тако широм Балкана, иако се и даље у сврљишком и пиротском крају у народу говори: ДОЛ.

Решење је: топониме не преводити на књижевну форму! Разуме се, остаје питање како то графички представити ако локални израз топонима има гласове које књижевни језик нема, или пак творбени лик који је, истина, тачнији, изворнији, али баш због изворности облик није увек јасан читаоцу. Наука има решења, а најпростије је објаснити могуће изузетности одговарајућом напоменом. Што се источносрбијанске ситуације тиче, полугласник је ипак најбоље и најблаже дава-ти као а (Стубал, изг. стубьл), мада и то има мане јер Церьк ван топономастичке функције значи ,,церић“, а Церак ,,кумулативно: ,,церје“, церов шумарак), а афри-кату дз управо овако Дзадна, удољица у атару Белог Потока (сврљишког, односно адм. књажевачког). У текстовима језичке науке решења су прецизнија, али их овде због карактера нашег зборника изостављамо.

Други пример је довођење речи са старом сугласничком групом сл у облик са новијим, књижевним, обликом са шљ, који јест стандардни, али није локални, па се онда и оно што може бити са шљ, и оно што мора остати са сл изједначује. На тлу Сврљига постоји село Шљивовик, где се настанак може везати за фитоним сли-ва (покњижевљено ,,шљива“), али и село Сливје, које није никад постало Шљивје, и боље је што је тако, јер не само што добро диференцира два ојконима (нази-ва насељених места) у истој административној заједници (општини Сврљиг), већ и зато што омогућава да се разлози за одржавање облика Сливје вежу за могућу другачију етимологију него Шљивовик. Гледајући терен на коме се Сливје налази, голим оком, како се каже, види се да је његов околиш један левак доста простран, на чијем (скоро) највишем делу стоји село, а онда се слев или слив спушта целим атаром, па и целим атаром суседног села Лалинца, све до атара Плужине, а онда даље према Нишевцу и Тимоку. Ако се то не би имало у виду, ако се дакле не би поштовала семантика својствена локалном говору, ново *Шљивје можда би силом


155

административних околности и било натурено, али тешко да би било прихваћено (а уместо Шљивовика, и данас у народу живи Сливовик, етн. Сливовчањи, кт. сливо-вачки иако се сматра некако сељачким, локалним, неслужбеним, некњижевним...).2 У Сливју, паралеле ради, живе Сливјанци, а и атар је сливјански.

Тако, међутим, није поступљено у случају села Теловца (општ. Бела Паланка),3 где је облик који је личио на ијекавштину (Тијеловац) преименован у данашњи служ-бени, иако води порекло од Тихо- које је с временом, после губитка -х- дало тије- а онда асимилацијом тије-.4 Имајући овакве случајеве у виду, свакако најупућенији топономастичар ондашње Југославије могао је на једном скупу скоро алармантно закључити: ,,У нашим именицима мјеста врло је много анархичности, самовољних административних прекрајања, погрешних лингвистичких интервенција“.5

Различите творбене реализације облика од исте основе фукционишу као си-ноними и опстају на нормативном плану, али творбени меменат локализује обли-ке и тако омогућава информацију о месту и времену настанка (Лалинци, село у сврљишкој општини; Лалинце, село у нишкој општини, а за оба: Лалинац, админи-стративним подешавањем и уједначавањем!). Много би информативније било да је остало како је у народу.

Некадашње дуго *е, прасловенско, на нашем терену развило се у е, на крајњем истоку, и на крајњем северозапад некадашње Југославије, у а у осталом делу српског језика. Данас у једном делу, у Сврљигу и његовом окружењу имамо ореј као биљку и ојкониме: Орешац (Бањски, Влашки – у књажевачкој општини), Орео-вац (у нишкој), а даљи и познатији су Ораховац у Метохији, Орашац у Шумадији, Орашје на Сави, преко Дрине, итд., па би заиста било некоректно да су и наша села ,,прилагођена“ млађим али познатијим ликовима, у чијој основи стоји фитоним ореј / орах. У списку насељених места Југославије избројали смо 44 насељена места са основом оре-, а 82 са основом ора-.

Можда у лику Божидар у односу на Божидер неки виде предност првог лика јер је службени, крштени, општи, пошто је други лик локалан (са -дар уместо -дер), али које оправдање наћи за надимак кад није Божа, или данашње Боки, Боле, већ за Божидерову кућу, село, фамилију уобичајено – Боће? Оно се упркос тежњи ка покњижевљивању, односно стандардизацији, може задржати (јер је евентуално Боке могуће али неуобичајено), а мора задржати кад настане топоним Боћино лозје (атар с. Извора).

У научним текстовима који за предмет свога описа имају реално тле неке регије дијалекатски маркирани топоними (али и други ономастички подаци),

2 Додајмо да на територији бивше Југославије (на подручју српскога језика) има 17 насеља са основом шљив-, а 30 са основом слив-, с тим што овде има 7 у Словенији, а 5 у Македонији. Према: Именик места у Југославији, Службени лист СФРЈ, Београд 1973.

3 Према истом извору, стр. 393.4 Основа тиј- одржала се у имену Тијовац; има их два – у сврљишкој и куршумлијској

општини, а више у микротопонимији (Тијовица и сл.); исто стр. 394, где, мислимо, да од исте основе постоји и: Тихочај, Тихомишље, Тиховићи, Тијање, Тијарица, као и Тиоце (Рашка). Види и: Н. Богдановић: Микротопонимија Сврљига, Ономатолошки прилози, XVIII, Београд 205 (сепарат).

5 П. Шимуновић: Проблеми у југославенској ономастици, у: Прва југословенска оно-мастичка конференција (Зборник реферата), Титоград 1976, стр. 193.


156

по правилу, преводе се у књижевну форму (идући за изворима, узорима или по нахођењу). Аутори то чине вероватно с намером да тако текст буде разумљив ши-рем кругу читалаца, израз дижу на наддијалекатски ниво, постају официјелни, али занемарују што тиме најпре дезинформишу (јер оно што они пишу је једно, а оно што је у народу – друго), а друго, са језичких података скидају управо онај слој који име одржава у реалној комуникативној ситуацији.6 На сврљишком терену Длбоћи дол (у атару Периша) и Длибоки дол (у атару Преконоге) имају по две значајке које их смештају у две сврљишке регије: Периш, са вокалним -л- и ћи < ки ,,длбоћи“ – у источну зону, са говором тимочко-лужничког типа, а Преконогу, са -ли- уместо вокалног л и -ки у западну зону, у говоре сврљишко-заплањског типа. Ова наоко ситна дивергенција може имплицирати сазнања да те разлике прате и друге (могући други или другачији обичаји, културне навике, порекло становништва, социјалне прилике...), што се и показало у подели сврљишког краја на две културне зоне. – В. Сретен Петровић: Културна историја Сврљига, књ. 1, Сврљиг 1992, али и у другим радовима. Онај ко наше топониме буде унифицирао на *Дубоки до, а и тога има у литератури и администрацији, одузео би им карактеристике сврљишких говора где су настали и где су у оптицају.

Нису ретки случајеви да се према дијалекатском, локалном, сељачком изразу појави неки зазор, који тражи отклон у књижевнојезичком правцу. Кад год се у тек-сту са подручја између Мораве и бугарске границе, па до Зајечара на северу, појави топоним Виноград, има место сумњи да је аутор текста озваничио форму која не припада народном говору, и која је, стога, скоро нереална, јер ће на овом терену северно бити Лозје, а јужно Лојзе.

Топоними често постају од фитонима, када се делови простора именују према биљкама, чешће према биљним заједницама. Локални идиоми за исти простор, пре-ма облику граб нуде: Габар, Габрак, Габарје, Габрике; а на другим месту: Грабак, Грапчина. Историјски се пошло од основе грабр, али је локални развој наметнуо своја решења. Због тога сви ови ликови имају право на живот у званичној упо-треби, а писац и научник немају права да бирају шта је ближе књижевном језику а шта није, понајмање да свој текст везују за облик који је дакако могућ, можда и ближи норми, али на дотичном терену непостојећи. У Именику места у Југославији налазимо 90 насељених места са именом од основе граб-, и 55 са основом габНр-. Заједничка основа, међутим, само је полазиште да се према законитостима локал-ног идиома и говорних навика средине обликује више ојконима, попут: Граб, Гра-бац, Грабаник, Грабаница, Грабанта, Грабантићи, Грабарје, Грабашница, Грабче, Грабчинци, Грабе, Грабен, итд. на целом подручју СФРЈ, тако је вероватно и на ширим просторима словенских језика. Већ по датим ликовима може се препозна-ти којим говорним регијама припадају ова места, што не би било могуће кад би се спровело неко (књижевнојезуичко) уједначавање, попут: Лалинце и Лалинци у Лалинац!

Пошто су имена увек давана, и обликована, од локалних говорника, на основу њихове перцепције простора и тла, а по законима језика говорника (именоватеља),

6 Види о томе: Слађана Степановић Николић: Службена и народна микротопонимија Сврљига; Прилози Кулгтурној историји Сврљига, књ. 2, Сврљиг 2002, где се даје и преглед одступања службене топонимије у односу на народну, и једино постојећу у говору.


157

топоними чувају и схаватња људи из времена свога настанка. Некад име даде један народ, а преузме га други, који са наслеђивањем простора прихвати и име па га са-чува, или модификује према своме језичком систему. Свако нивелисање у процесу нормирања ономастичких података, које не води рачуна о томе, убија информатив-ност коју је време даровало облику. Тога морају бити свесни нарочито аутори на-учних текстова, а знамо да често није тако, чак (понекад и код појединих аутора) ни у нашем зборнику.

Nedeljko BogdanovićHOMELAND IDIOM AS A CONSTRUCTIVE FACTOR OF ONOMASTICA

People name area in which they live, based on the experience, recognition and language. Communicating in the higher level (school, official record, scientific publications); adjusting of lo-cal idioms to standard language occurs. Very often, this leads to drastic misuse of the local idiom, so that the original form is not recognised. This paper points at he need that in scientific texts, people respect the local system of naming.


158

159

ХРОНИКА


161

Осврти и прикази

Књиге које заслужују добродошлицу

Црна Река. Насеља, порекло становништва, обичаји. Репринт издање. Приредио Борисав Челиковић; ЈП Службени гласник и САНУ, књ. 22,

Београд, 2012.

Ретке су у нас овако обимне књиге које пружају целовит увид у оно што је антропогеографска specifica differentia једне области као што је, недавно изашла, књига „Црна Река“ (1086 страна!), коју је за штампу приредио Борисав Челиковић. Она се појавила као двадесет друга књига у едицији „Корени“, коју је – у склопу Библиотеке „Сведоци епохе“ – покренуло Јавно предузеће Службени гласник у Бео-граду и коју остварује у сарадњи са САНУ.

То су капитална издања, корисна пре свега за етнологију, јер се њима научној јавности стављају на увид, у обједињеном облику, најзначајнија етнографска дела из даље или ближе прошлости, и то по предеоним областима које, још од раније (већ према традицији), постоје у Србији. Тако „Црна Река“ садржи најрелевантније, до данас публиковане, студије (па и читаве књиге) о Црноречју, које је у много чему, а на-рочито с обзиром на шаролик састав свог становништва, било Елдорадо за мултидис-циплинарна истраживања и проучавања, пре свега антропогеографска, социолошка, лингвистичка и фолклористичка, а такође и археолошка, митолошка и многа друга, од историјских па до дијалектолошких, етномедицинских и демографских уопште.

Њоме су обухваћена следећа етнографска остварења: Маринко Станојевић Антропогеографски преглед Тимочке Крајине, Маринко Станојевић Црна Река (Антропогеографски прилози), Љубиша Рајковић Кожељац (приређивач) Црна Река (Антропогеографска грађа из заоставштине Маринка Станојевића), Маринко Станојевић Попис Црне Реке 1844. год., Маринко Станојевић Зајечар у прошло-сти и садашњости, Милан Цветинчанин (уредник) Преглед црквеног живота по парохијама и насељима у Тимочкој епархији, Мирослав Драшкић Порекло станов-ништва и етнички процеси у општини Бор, Мирослав Драшкић Записи о станов-ништву (приредио Драгомир Антонић), Драгољуб К. Јовановић Црна Река (при-лог за историју и етнографију Србије), Стеван Мачај Црноречки округ, Саватије М. Грбић Српски народни обичаји из Среза Бољевачког и Саватије М. Грбић Српска народна јела и пића из Среза Бољевачког. Као што се види, књига је веома богата како антропогеографском грађом која се односи на Црну Реку тако и етнографским списима о овом делу Тимочке крајине.

У исцрпном „Поговору“ (насловљеном „Истраживања Црне Реке“, из пера приређивача Борисава Челиковића, пружени су подаци о готово целокупној досадашњој стручној литератури о Црној Реци. У тој литератури најмногобројнији радови су они објављени у зајечарском часопису „Развитак“.

Нема никакве сумње у то да ће ову занимљиву и (нагласио бих то) веома вред-ну књигу помно читати не само научни посленици, прегаоци и списатељи, већ и тзв. обични читаоци, знатижељници и сви они којима је стало до обогаћивања своје

162


личности: она шири сазнајне хоризонте и по синхронијској и по дијахронијској оси, утољује духовну глад и својски нам помаже да у јаснијем светлу сагледамо своје корене – ко смо и какви смо.

Љубиша Рајковић Кожељац

Тимок Заглавак, Буџак, Сврљиг. Насеља, порекло становништва, обичаји. Репринт издање. Приредио Борисав Челиковић; ЈП Службени гласник –

САНУ, књ. 23, Београд, 2012.

Примерци старих издања етнографске литературе већ су ретки чак и у завичајним одељењима наших библиотека, а, с обзиром на значај која та дела имају за науку и нова истраживања на пољу етнографије и етнологије, све јаче се осећала потреба за њиховим поновним публиковањем, односно прештампавањем, те поду-хват Јавног предузећа Службени гласник из Београда да, у сарадњи са САНУ, почне с објављивањем фототипских издања старе српске антропогеографске литературе не само да заслужује признање него и велику похвалу свакога коме је стало до на-учног напретка у нас, друштвеног, културног и цивилизацијског уопште. Тако се недавно, као двадесет трећа књига у едицији „Корени“ (Српске земље) и у оквиру Библиотеке „Сведоци епохе“, појавила и књига „Тимок, Заглавак, Буџак и Сврљиг“, коју је за штампу приредио Борисав Челиковић.

Одмах ваља рећи да је реч о обимној књизи која ће дуго бити незаобилазна кад је у питању познавање живота и народних обичаја у пределима источне Србије у прошлости, па добрим делом и у садашњости. Она садржи следеће тематске целине: Маринко Станојевић Тимок, Маринко Станојевић Заглавак, Маринко Станојевић Зубетинци, Никола Пантелић Етнолошка грађа из Буџака, Петар Голубовић Ста-новништво и насеља општине Сврљиг, Сретен Петровић Славски обичаји, Недељко Богдановић Језик и говор, Стеван Мачај Грађа за топографију Округа књажевачког, Јован Мишковић Књажевачки округ и Драгољуб К. Јовановић Књажевачки округ (прилог за историју и етнографију Србије). Ти сегменти књиге су неједнаки како по обиму тако и по научној вредности коју имају за сагледавање третиране материје, али су сви веома значајни и, без обзира на своју хетерогеност (тематско-мотивску, језичко-стилску, хронолошку и сваку другу), представљају у много чему компак-тну целину, кохерентно штиво. То је и посве разумљиво, јер су посреди суседна подручја, у многоме слична, па и подударна (особито кад су у питању говор, ношња, начин живота, обичаји и, уопште, менталитет људи). Ту су осветљене најбитније компоненте и фактори који се тичу етницитета тамошњега живља, антропогеограф-ске датости и много тога што је од суштинског значаја за разумевање демографских особености тих простора Србије, историјских, социолошких и других чинилаца који су утицали на формирање карактеролошких одлика староштокавске популације.

Постанак села и порекло становништва најподробније су (колико год се то могло) представљени, а, будући да је махом све то рађено, што се методологије тиче, у духу


163

антропогеографске школе Јована Цвијића и Стојана Новаковића, нису пренебрегну-ти ни остали аспекти из сфере народнога живота, материјалне производње и духов-не надградње. Посебна пажња посвећена је осветљавању митолошких и религијских представа становништва, његовим обичајима везаним како за календарску годину тако и за породични живот људи од рођења до смрти, обредима, ритуалима, народним умот-воринама у стиху и прози итд., најкраће речено, свему што одликује културолошки про-фил источносрбијанаца, њихово родољубље пре свега, тј. свест о припадности српском национу. Ово је, свакако, од посебног значаја, с обзиром на то да је реч о лимитрофној области, која је одувек прва била на удару завојевача са истока.

Опсежан „Поговор“ за ову хвале вредну књигу зналачки је написао њен при-ређивач Борисав Челиковић, човек који је на своја плећа узео огроман терет, под којим се кадикад и повијао, али под којим није посустао. То је онај сизифовски труд и напор без којег људски род не би ни био круна свеколике биоеволуције на Земљи.

Љубиша Рајковић Кожељац

Књиге о народним говорима као културолошке принове

У овом броју Етно-културолошког зборника приказима скрећемо пажњу на појаву више књига с културолошком тематиком која захвата подручје источне и југоисточне Србије. Стицај околности довео је до њихове појаве, али у томе се може видети и интерес истраживача за ово подручје. Надамо се да и друге истраживачке области (археологија и сл.) ,,стижу на ред“ да се представе јавности, и забележе у Зборнику.

Радосав Стојановић: Црнотравски речник, Институт за српски језик, САНУ, Београд 2011.

Лексичка (лексиколошка) проучавања посвећена говорима југоисточне Србије обележила су последњу четвртину двадесетог и почетак двадесет и првог века. У Српском дијалектолошком зборнику LVII штампан је 2011. год. Црнотравски реч-ник аутора Радосава Стојановића. Аутор је у Речнику настојао да утврди основне методолошке и лексикографске поступке на основу којих је дијалекатску грађу при-купио и стручно обрадио.

Подстицај за израду речника аутор је пронашао у чињеници да овај крај по-степено изумире, а са њим и „језик и дух који он са собом носи а на коме су одгајана поколења трудољубивих неимара Црнотраваца“. Црнотравски речник представља плод искреног труда и интересовања за завичајност матерњег говора. Поред жеље да језичко народно благо сачува од заборава, аутор је показао и озбиљне научне амбиције да речник испуни и научну сврху.

164


Радосав Стојановић је филолог али и врстан књижевник и драматург. Објавио је више књига које су тематиком везане за овај крај. Његово истанчано језичко осећање свакако је допринело да осети богатство дијалекатског израза што је утицало и на обимност речничке грађе. Црнотравски речник са 1060 страна и 24000 оредница, представља најобимније лексикографско дело са ових просто-ра. Пре тога обвајљена је монографија „Говор Црне Траве и Власине“ Вилотија Вукадиновића, што је умногоме аутору био олакшан задатак, јер се сада могао скон-центрисати на решавање методолошких проблема. Најпре је одредио територијалну распрострањеност и границе црнотравског говора, његову припадност сврљишко-заплањском говорном типу а у оквиру призренско-тимочке дијалекатске зоне. За даља језичка истраживања (посебно ономастичка) значајан је ауторов детаљан по-пис села чији је говор овим речником обухваћен. Иако аутори дијалекатских реч-ника обично не региструју микротопониме, у овoм речнику забележени су сви они који су у оптицају и који носе неку дијалекатску особину.

Добијени резултати проверени су у разговору са старијим мештанима који нису напуштали родно место, а аутору је на располагању био, између осталог, и материјал за Српски дијалектолошки атлас, као и Етнолошки атлас Југославије.

Црнотравски речник је диференцијалан у односу на корпус стандардног српског језика. Грађу чини лексика обележена или дијалекатским особинама на фонетском или морфолошком плану или регионалном употребом. Будући да су настојања аутора била да, између осталог, забележи што старију лексику која се тиче сеоског начина живо-та, удаљеног од главних комуникација, Речник има и значајну културолошку вредност. Он обухвата више разнородних тема из различитих сфера људског живота и рада. С обзиром на то да од интересовања и занимања локалног становништва, од њихових преокупација и опредељења зависи које ће теме бити обрађене и у коликој мери, не изненађује чињеница што речник садржи много грађевинарске лексике

Наравно, аутор је забележио и један број речи из културе, технике, образовања, политике, жаргона које су у сеоској средини донекле модификовале свој облик, а често и значење (тéкника м фиг справа, направа, машина, техника. – Ебéм ти тéкнику, кьд нéће да рабóти. – Квá ти-е тóј тéкника? – Курáвте тéкника (изр)!). Самим тим што је у Речник укључена и лексика из савременог живота, обезбеђена је корисна грађа за даља социолингвистичка истраживања.

Речник обухвата грађу прикупљану у педесетак разуђених села која се нала-зе у општини Црна Трава. Целином својих одлика ово подручје припада сврљишко-заплањском дијалекту, али се са једне стране осећа јак утицај тимочко-лужничког гово-ра, док је са друге стране евидентан утицај призренско-јужноморавског говорног типа.

У Црнотравском је посебна пажња посвећена регистровању језичке поли семије. Евидентно је и настојање аутора да раздвоји комуникативну и стилску функ цију, као и на-родну фразеологију која заузима велики део овог речника. Њена обимност намеће питање и њеног другачијег третмана, тј. могућност за стварањем фразеолошког речника.

Пажњу нам је посебно привукла лексика у вези са човеком. Само за именовање човека са неким негативним говорним обележјем регистровано је чак 13 различи-тих лексема: мутља, јецкоња, мутоња, жвалча, кењча, шепекљан, решетар, рикач, лармаџија, дрекавац, запрдоја, млатишума, шљагомир.

Значај Црнотравског речника је вишеструк. Најпре, њиме се употпуњава сли-ка о говорима призренско-тимочке дијалекатске области. Стицајем околности ово подручје трпи снажне економске промене па је велики број села остао без житеља.


165

Будући да се ради о крају који постепено изумире, а са њим, неминовно, и говор, Реч-ник ће представљати и својеврстан споменик неимарима Црнотравцима по којима ће овај крај заувек остати познат. Такође, богата грађа јесте драгоцен материјал за даља лингвистичка, етимолошка и културолошка изучавања.

Ана Савић Грујић

Недељко Богдановић: Поетски речник Гордане Тодоровић, Алтера, Београд 2011.

Песништво Гордане Тодоровић (рођене у Драјинцу, код Сврљига, 1933. године) не престаје да изазива пажњу истраживача. У тридесетој години после њене смрти, у Центру за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Нишу уобличен је рукопис речника лексичких иновација, по чему је песнички језик ове песникиње одавно познат, као битна одлика њене поезије.

Речник је саставио др Недељко Богдановић, уврстивши у први део књиге и поједине записе књижевне критике о Горданиној поезији. Одатле преносимо став Мирољуба Стојановића да ,,Гордани Тодоровић апстрактни мотиви и неосимболистички исказ нису одговарали. Певањем о социјалним мотивима, о обичним људима она из своје усамљености објективно, социјално и родољубиво доживљава као дубоко лично.“

Ту долази и осврт песника Зорана Вучића који каже да ,,њену поезију каракте-рише пантеистичко осећање света. Желећи да буде нова и непоновљива, песникиња свој песнички језик обогаћује многобројним кованицама које делују необично све-же. Она је у завичајном обиљу, у боји небеса, биља и цвећа /.../, њено дело и данас греје мирисном топлином једне необичне духовности“.

Потом аутор указује на песнички поступак ,,грађења“ нових речи. То је: а. префиксација, б. суфиксација, в. промена врсте речи, г. спајање речи у нову реч, д. коришћење познатих речи у специјалној употреби. У основи многих изведеница стоје извесне речи као средишта, жаришта, парадигматична језгра, попут: сунце, ватра, време, зора, јутро, небо, звезда, грозд, жубор ...

Централни део књиге је речник од сложеница и изведеница у поезији Гор-дане Тодоровић са новим значењем. Уз речи се даје и минимални контекст, ради идентификовања значења. Речи овога песничког речника су, несумњиво, вишестру-ко занимљиве, како у погледу асоцијативности, тако и у погледу испитивања твор-бених могућности изградње језичке структуре поетске слике.

На крају се нуди и систематизован азбучни преглед нових и необичних пес-ничких појмова.

Поред занимљивости самог речника, од значаја су и Богдановићева проми-шљања о инспиративној снази песникињиног вокабулара ослоњеног на сврљишки завичај, и на њен матерњи говор који је основа за сваку даљу надградњу и ,,про-изводњу“ нових речи, које доносе и нови смисао песничком говору.

Марија Митић

166


Славољуб Виденовић: Наше Равно Бучје, 1–2, Народна библиотека ,,Његош“ Књажевац 2012.

У оквиру двокњижја Наше Равно Бучје Славољуб Виденовић публиковао је текстуални и ликовни материјал (записе и фотографије) о селу и становницима села Равно Бучје, у Буџаку (источна Србија, подручје Старе планине).

Прва књига замишљена је као монографија, на принципима ,,хронике села“ какве се последњих деценија појављују понајвише са подручја Србије која прате поразне друштвене промене, остајући тако сведочанства о некадашњем животу на-рода и његових насеобина. Овакве хронике писане су најчешће од завичајаца, као дуг завичају и пореклу, што се на неки начин јавља и у случају С. Виденовића.

У Уводу аутор даје опште податке о селу, од којих су за нас најважнија сазнања о процесу драстичног замирања становништва, најпре расељавањем, а онда пре-станком репродукције. Равно Бучје ту није никакав изузетак јер иста судбина прати сва планинска села Буџака и Заглавка (и не само њих). Равно Бучје је, према по-дацима из књиге, 1948. године имало 521 житеља, 2002. свело се на 28, а 2009. има 21. Тенденција опадања тече током целог периода после Другог светског рата, а драстичан рез показују пописи 1981. са 218 становника, и 1991. са падом на 40. Све то, разуме се, одражава се и на стање грађевинских (домаћинских и привредних) објеката (кућа, зграда у домаћинству, воденица, резница, занатских радњи). Књига има 230 фотографија и 12 других ликовних прилога (скица, карата, факсимила).

У скромнијем виду, али довољно, дате су информације о животу на селу, шко-ли, учешћу Равнобучана у ратовима.

Књига доноси попис и опис 40 сеоских фамилија, према местима живљења (засеоцима). Овај део крцат је подацима, са много фотографија и врло илустратив-ним описом кретања појединих чланова фамилија (судбине, вештине, карактери, школовања, одсељавања и пресељавања, значајнији догађаји…).

Друга књига која прати прву, и допуњује је, негде и буквално – описом једне фамилије која је изостала из Прве књиге, али и новим деловима (Микротопонимија Равног Бучја, Заветни крстови, Водотокови и воденице. У односу на Прву књигу до-нео је и Измене допуне (Сеоске фамилије по месту живљења), као и одељак Равно-бучке школе и ђаци, те Равнобучке приче.

Због обиља ликовног фактографског материјала ова књига доживљава се као нека илустрована монографија, јер је аутор, поред напора да описом региструје (без изостављања) настанак, развој (и пропадање, нажалост) породица, такође оставио и фотографски запис сваке куће, зграде, заветног крста које је могао фотографисати, а онда све допунити сачуваним фотографијама из породичних заоставштина. Укупно има (ако смо тачно бројали) 570 фотографија и 9 скица, цртежа и факсимила.

Два се дела посебно намећу нашој пажњи. Један се тиче детаљног пописа и коректног описа микротопонима, а други доноси казивања (по ауторовој номен-клатури – приче), о разним згодана, незгодама и доживљајима Равнобучана (лично смо на терену чули да се зову и Бучјанци!?), а та казивања сликовито употпуњују сазнања о животу старопланинских горштака у минулом времену.

Радећи из осећања дуга према својима и с љубављу за њих, аутор је с мером тек овлашно указао и на негативне стране (догађаје, поступке, случајеве...) својих земљака, онда кад се неке чињенице нису могле избећи.


167

Рецензент обеју књига, др Љубиша Рајковић, високо је оценио труд аутора значај ових издања, пре свега за науку, будући да и Равном Бучју, као и другим не-ким селима са западне стране Старе планине, упркос развоја Планине у туристички центар, по свему судећи – нема спаса


Бранислав Стојадиновић: Књажевачки кафански живот између два светска рата; Народна библиотека ,,Његош“ Књажевац 2012.

Народна библиотека ,,Његош“ из Књажевца покренула је едицију завичајних издања Времеплов вароши. Као прва књига ове едиције објављен је рукопис по-којног Бранислава Стојадиновића Књажевачки кафански живот између два свет-ска рата.

Друго издање ове књиге из заоставштине пок. Стојадиновића, који је своје-времено објавио и лексикон Књажевац у 1000 појмова, доноси тридестак фото гра-фија више у односу на прво издања (сада издање има 75 фотографија и факсимила).

Добро је што је књига и конципирана и написана не само о кафанама, већ о кафанском животу. А тај живот није само бекријање, које прво падне на памет кад се спомене кафана, већ доиста један културолошки феномен, нарочито у услови-ма када се посматра друштвени живот који треба замислити без данашњег радија, телевизије, новина, па и кад се десе и неке манифестације што су изриком култура (нека дилетантска – позоришна представа, неког путујућег позоришта и сл.), то се, опет, догађало у кафанама.

Оне су имале ранг, њихова клијентела је бивала обједињена интересно, пар-тијски, идеолошки, а није изостајала ни типично кафанска детерминација (каракте-ристично јело, карактеристично пиће, неки спецификум у начину рада, као перио-дизиране забаве итд.).

Судећи према приложеним фотографијама, кафане су имале и домаћински карак-тер, место сусрета људи коју се поштују, у њих се залази породично. Тај живот, кафан-ски живот Књажевца је облик постојања и живота чаршије. Тако су се кафане и бројале (У горњој чаршији, у Доњој чаршији, а све је било у равнању и надметању – чаршије са чаршијом, кафана са кафаном, скоро као чорбаџија са чорбаџијом, а занатлија са занатлијом како Сремац, прибогу, вели за време Зоне Замфирове). Са протоком време-на, све па и градске кафане, постају чињеница културне историје.

Сељаци и скитнице, свако са својих разлога, тек су успутни чиниоци кафан-ског живот: једни кад немају куд, други кад не знају како! па онда – правац у кафа-ну! Они су чињенице социјалне историје.

А и једно и друго предмет је етнокултуролошких истраживања, у којима и сит-на чињеница буде понекад крупан корак у сазнање историје и спознање живота.


168


Драган Лилић: Лексика и фразеологија у прози Слободана Џунића, Филозофски факултет у Косовској Митровици, 2012.

Драган Лилић је у својој књизи „Лексика и фразеологија Слободана Џунића“, после књиге Фразеологија Слободана Џунића, речнички део (Ниш, 2009) наставља са научном обрадом језика у прозном делу једног од најпознатијих писаца са про-стора источне Србије (Џунић је рођен 1921. и одрастао у Темској, подно Миџора).

Лилић је свој рад поделио у пет целина: Први, Уводни део има три поднаслова: Предмет, задаци и циљ истраживања;

Књижевна критика о језику Слободана Џунића и Досадашње проучавање језика Џунићеве прозе.

Друга и најобимнија целина је Лексика. Аутор је покушао да објасни и нађе место свакој лексеми Џунићевих текстова, па отуда и велики број поднаслова: Вла-стита имена (овај поднаслов је рашчлањен на Аутентична властита имена и Неаутентична властита имена), следе поглавља: Дијалекатска лексика, Архаична лексика, Пастирска лексика, Ботаничка лексика, Неологистичка лексика, Вулгариз-ми и Страна лексика. Трећа целина носи наслов Синонимија и синоними. Четврти наслов је Фразеологија са поднасловима: Структурни типови фразема и Фразео-лошке иновације. Пета, и последња целина су Извори и библиографија.

Слободан Џунић, оригиналан и плодан српски прозни писац, има опсежан књижевни стваралачки рад, чију главну особеност чини језик. Завичај Џунићев, старопланински, богат старинама, усменом књижевношћу, веровањима, обичајима, паганским и хришћанским схватањем живота и света; сиромашан и у сталној борби са силама природе (судбине и људског зла) – као место одрастања и детињства пиш-чевог, у великој мери је утицало на Џунићев књижевни рад, на лексику поготову, која је привукла пажњу бројним проучаваоцима језика.

Лексика и фразеологија Џунићевог опуса инспирисана је, што уочава и Лилић, свим оним из његовог завичајног духовног искуства и талента које је он вешто искори-стио и уплео у сваки делић свога рада. Специфичност дијалекта и његова прилична удаљеност од просечног књижевног стандарда, чини аутора јединственим. То можда отежава рецепцију дела, али читаоца награђује многим сазнањима о духовном искуству једнога света који вековима живи скрајнут од главних токова историје српског народа, али у исто време чува, у језику и обичајима, његова најдубља спознања..

Пиротски крај, заједно са текстовима Џунића, постаје предмет више језичких истраживача који остављају већ конкретне резултате, нарочито кроз пројекат Писци и језик (Центар за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Нишу).

Иако би се очекивало да Џунићева проза садржи елементе чистог пиротског говора, он се, овде, може само делимично препознати. Овде језик нарације обилује комбиновањем, стварању кованица (спојевима више речи), ономастиком – антропонимијом; поред ствар-них, има и измишљених имена, конструкција, укључујући и вулгаризме.

Целокупан Џунићев опус, што би посебно требало истаћи, инспирисан је уском везом са његовим детињством, са животом села и горштака у старопланин-ском крају, и он, као један од ретких изданака, остаје веран традицији и даје потврду писца изузетног талента, „продорне имагинације и можда изнад свега, писац једног необичног вишеслојног и вишезначног језика, који и са уметничког и са лингви-стичког становишта представља чудесну појаву“. Критичари често упоређују и


169

проналазе сличности Џунића са Бором Станковићем, што још једном потврђује ве-личину његовог прозног стваралаштва. Књига Драгана Лилића леп је прилог науци и инспирација за даља истраживања источне Србије у свим видовима, па и кроз књижевно стваралаштво њених домородаца.

Слађана Степановић Николић

Владета Р. Кошутић: Док су солунци још говорили, Чигоја штампа, Београд 2011.

Од почетка борби за ослобођење Србије, у два балканска и у једном светском рату, управо се завршава један век. И поред протицања времена, последице ових ратовања чине живу судбину народа на Балкану, и по патњама, и по резултату.

О крупним историјским догађајима обично сведоче документи војне и политичке природе, али има и примера да се слике ратних сукоба, ратних стања, и преживљавања обликују у уметничка дела (приче, песме, романе, драме, слике, филмове).

Постоји, међутим, још једно сведочанство, обично мање регистровано, још мање публиковано, иако је, можда, најаутентичније. То су казивања очевидаца или учесника у појединим догађајима. Такви записи са протоком времена добијају на значају, јер са лица земље нестају они који су директни чиниоци ратних збивања.

Велика ратна епопеја српског народа која је трајала од 1912. до 1918. године доскора је имала и своје живе сведоке. Данас их нема, преселили су се у заборав. За-слугом ретких трагалаца за смислом и борбе и отпора, патње и славе, истина касно, обратили су се учесницима ослободилачких ратова, тзв. солунцима, у годинама кад се њихов живот већ ближио крају, и записали потресна лична сведочанства, у којима се некад налази запретана истина, некад јача од сваке писане историје. Велики рат виђен очима учесника, светска драма преливена кроз призму личног доживљаја, тема су записа које је својевремено сачинио др Владета Кошутић, професор свет-ске књижевности, обилазећи тешко доступне забити (сврљишка села, сокобањски и калански крај) и слушајући казивања некада великих ратника, у годинама када им је живот већ био на измаку. Од тих казивања, сачињена је и књига Док су солунци још говорили. Књигу је од Кошутићевих записа приредио др Недељко Богдановић, а објавила издавачка кућа Чигоја из Београда.

Старине су причале необично свеже и занимљиво а из њихових прича види се и понос и пораз наших великана понегде и страх, немоћ. Препознаје се њихова духовна величина, оданост свом народу.

Целокупан текст књиге представља и сам живот, виђен очима простог али трезвеног сељака, гурнутог у ветрометине историје.

У самом чину стварања ове књиге, која поред своје историјске има и друге, до-кументарне и моралне вредности, учествовали су наши преци-солунци. Језик ових казивања још увек носи изворну свежину, иако је натруњен каснијим, полувековним искуством у животу преживелих солунаца, што је још једна занимљивост књиге.

Јелена Младеновић

170


Две књиге ,,из торлачију“

Славиша Цветковић: Приче из Торлачију (2010); Љиљана Петровић: Торлачће незгодије (2012); Завичајно друштво Тимочана-Торлака Минићево.

Под Торлачијом се у локалном поимању подразумева крај на десној обали ти-мока, од Књажевца до Вратарничке клисуре. Тако би се, идући са севера, западни део Старе планине, углавном с десне стране Тимока (Белог и Трговишког) делио на Торлачију, Заглавак и Буџак, а онда прелази на југ, у ,,Пиротско“.

Удружење Тимочана Торлака има свој лист (ревију) Торлак, који, поред оста-лог, негује и прикупљање и објављивање записе духовне културе (казивања, приче, пословице, изреке, речи...), и књижевне прилоге (приче и песме) на локалног го-вору (тај говор је тимочки подтип једног типа српских говора призренско-тимочке дијалекатске области, у науци познатог као тимочко-лужнички). Најпре у листу, а потом и у облику посебних издања, Торлак је објавио Приче из Торлачију Славише Цветковића, и Торлачће незгодије Љиљане Петровић. Поред прича издања доносе и анексне речнике (18 у првом и 16 страна у другом случају). Рецензент је у оба случаја др Љубиша Рајковић Кожељац, а за другу и Радиша Драгићевић.

Амбиције аутора свакако су стварање и публиковање литерарних резултата са уметничком претензијом, иако сами као превасходни циљ наводе жељу да се сачува, колико може, слика о животу роднога краја, и језик који са друштвеним променама трпи и сам велике промене и клони се забораву.

У тим двема равнима оне су интересантне и за Етно-културолошки зборник: у равни слике живота, односно одраза времена и простора на тематику прозе, и у равни народног језика, односно локалног израза који носи валере етникума.

Циљ издавача (ревије Торлак), препостављамо, јесте да негује стваралаштво на локалном језику и с тематиком Торлачије. Та су два услова, да одмах кажемо, у књигама о којима је реч, остварена у задовољавајућем смислу, нарочито у погледу језичког из-раза, док би се у погледу тематике могло расправљати, али то је ствар селекције самих аутора. Што се, пак, тиче уметничког резултата, то је изван наше компетенције.

Одмах ваља напоменути да текстови у овим књигама имају пре свега забавни ка-рактер, а и теме су тако биране: да буду читаоцима блиске, препознатљиве, најчешће, са веселије или са присније стране живота. Оно што је тешко, мучно, проблематично, судбинско, или што је социјално детерминисано, као да је у отклону (мада и тога има), за другу прилику или за други вид обраде. Ако је нешто занимљивије, оно скоро увек има подтекст ,,овако је некада било“. Када...? Идући за оним што имамо, и не тражећи од аутора више од оног што су сами дали, остајемо у уверењу да су задовољни својим резултатом, а што се тиче помисли да би њихова остварења могла бити предложак, или потпора етнолошким или етнографским проучавањима, какве настоји да негује наш зборник, то може бити узето само условно.

Па ипак, ако се подеси кључ за улазак у атмосферу ових прича, осетиће се дух времена (било онај кад се стварност стварала, било овај кад се прича, као подсећање на неко време, стварно или имагинарно, ,,препричава“). Често се може препознати мента-литет Тимочана, али и горштака, однос према socium-у и природи, према вредностима живота па и људском задатку да се буде човек. Најмање је (свесно или несвесно) рели-


171

гиозног и националног. То је и разумљиво, јер је забава ипак од овога света, и темељи се на препознатљивом контексту. У том смислу приче из Торлачије осетљивом истражива-чу народног духа могу бити подстицај за дубље понирање у дух и време, али и потврда многих промисли кад нам поред наслућивања недостају други докази. Зато их треба и доживљавати с оном љубављу с којом нам их аутори и издавач дају, а рецензенти препоручују, а ако се хоће студије Торлачије, онда – на терен!


Милан Милосављевић: Привреда општине Књажевац 20. века, Народна библиотека ,,Његош“, Књажевац 2012.

Ради се о првом делу популарне привредне историје општине Књажевац (за период 1900–1941).

Иако је књига конципирана на један период развоја књажевачке општине (источна Србија), тј. Књажевца и подручја са 85 села, уводни део књиге доноси у потребној мери и податке из историје овога краја, чиме се успоставља континуитет са најважнијим догађајима почев од 15. века.

Налазећи се на крајњој периферији српског етничког и државног простора, са скромни природним ресурсима, уз то са већим делом територије на планин-ском подручју Старе планине, књажевачки крај споро је напредовао у привредном развоју. Па ипак неке гране углавном руралне привреде, уз печалбарство, одржавале су вековима живот иначе стариначког живља у сточарству потпланинских врлети, а обрада нижих предела од давнина омогућавала је ратарство и виноградарство, по којима ће овај крај бити познатији.

Са изградњом железничке пруге, уз раније пробијен пут преко Тресибабе, овај крај се повезује са Нишом, што уз већ постојеће везе са Тимочком крајином, от-вара пут привредног развоја и економског напретка, који ће се видно осетити са отварањем више рудника у непосредној околини Књажевца.

Битна привредна околност овога краја је и бројно, иако примитивно, занатство, које је егзистирало у многим селима књажевачке општине, а у самом Књажевцу као средишту формирало чаршију, коју прати и настајање установа привредног и друшт-веног живота (банке, кафане, урбанизовање вароши, отварање школа, попут гимназије, здравствених установа, па и културних, а уз њих и покретање штампарске делатности – још далеке 1910. године). Природно, настаје и ново раслојавање становништва, с тим што се јасније издваја слој богатијих, углавном предузетника и носилаца савременог економског па и културног развоја: богатији граде модерније куће, уносе иновације у становању, шире везе са светом из ближе и даље околине, прихватају (и преносе) нови-не у одевању и понашању; имају клијентелу и навише и наниже, своје слободно време везују за одређена места града (одређене кафане, излетишта), школују децу на страни.

У неповољне околности овога периода спадају последице ратова у другој деценији 20. века (који стижу на тек залечене ране крвавих ратова за ослобођење Србије у осмој деценији претходног века), и нагло увећање становништва које иде руку под руку са сиромаштвом.

172


На помолу су унутрашња превирања и скори Други светски рат.Књига се мало бави социолошком и културолошком димензијом новије

историје Књажевца, али управо отвара врата за таква питања. У том смислу при-вредних развој је нужна претходница.

Аутор најављује следећу књигу, са освртом на наредни историјски период.Добро би било кад би се нашло снаге и воље, у позванијих институција и

истраживача, који би, идући за Миланом Милосављевићем, или напоредо с њим, проучили друштвени и културни развој Књажевца, па и ширег подручја. Тако би слика једног некада врло динамичног, а сада посусталог региона Србије постала блага ревитализација доскорашње српске регионалне историје, која би млађим нараштајима била не само ослонац на прошлост већ путоказ у будућност. И успони наши, и падови, једнако могу бити поучни и корисни. Морамо их сазнати и искори-стити, како бисмо друге сустигли, а себе престигли.


Одлуке РадионицеНа седници Савета Радионице од 7. јуна 2013. извршене су допуне у саста-

ву органа Радионице. На упражњено место члана Савета Радионице, изабрана је Јасмина Илић, социолог, а на упражњено место члана и председника Надзорног одбора, изабран је Слободан Рашић, члан Савета радионице.

НОВИ САРАДНИЦИ ЗБОРНИКАдр Драгана Грбић, доктор историје, истраживач сарадник у Балканолошком институ-

ту САНУ. Ужа област научног интересовања: грчка и римска епиграфика.др Гордана Јеремић, доктор археологије, научни сарадник у Археолошком институту

у Београду. Ужа област научног интересовања: античка археологија.Јулка Кузмановић Цветковић, археолог, кустос и управник Музеја Топлице у Прокупљудр Наташа Миладиновић Радмиловић, доктор археологије, научни сарадник у Архе-

олошком институту у Београду. Ужа област научног интересовања: физичка антропологија.Драган Милановић, мастер археологије, истраживач сарадник у Археолошком инсти-

туту у Београду. Ужа област научног интересовања: бакарно доба Балкана.Петар Милојевић, археолог из Ниша. Ужа област научног интересовања: праистоијска

археологија.Ђурђа Обрадовић, археолог, истраживач приправник у Археолошком институту у

Београду. Ужа област научног интересовања: неолит Србије, археоботаника.др Славиша Перић, доктор археологије, директор Археолошког института у Београ-

ду. Ужа област научног интересовања: неолитске културе Балкана.Олга Перић, мастер археологије, истраживач сарадник у Археолошком институту у

Београду. Ужа област научног интересовања: неолит Србије, анализа керамике.др Софија Петковић, доктор археологије, виши научни сарадник у Археолошком ин-

ституту у Београду. Ужа област научног интересовања: античка археологија.др Сања Пилиповић, доктор историје уметности, научни сарадник у Балканолошком

институту САНУ. Ужа област научног интересовања: античка иконографија.Ивана Стојановић, археолог, истраживач приправник у Археолошком институту у

Београду. Ужа област научног интересовања: неолит Србије, археозоологија.Јелена Младеновић (Сврљиг – Сићево), мастер србистике.


173

In memoriam

ТОМИСЛАВ ПЕТКОВИЋ – ТОМА 1935–2012

Живот Томислава Петковића испуњен је ретко забележеним динамизмом на корист шире и уже заједнице. Његову преданост јавним пословнима укорак је пра-тила племенита даровитост за контакт. Тома ће бити упамћен и због одлучне реше-ности да свој радни и богати животни век веже за Сврљиг. Није непознато да су пословни, а и присни контакти са људима у региону и шире, најзад, остварени ре-зултати и лична својства овог чудесно дружељубивог човека, отварали Томи врата за наставак каријере у другим, да не кажем примамљивијим срединама. Па ипак, родноме је месту остао до краја веран, сматрајући Сврљиг а и Сврљижане себи и своме темпераменту најприкладнијим.

Ангажован на најодговорним пословима у друштвеним и спортским органи-зацијама ван Сврљига – од Ниша до Београда, Тома се несебично давао. Био је на-родни посланик у републичкој Скупштини Србије; челник и члан многих управних одбора, а и спорских организација. Поменимо неке: ФК Раднички и РК Железничар из Ниша, Фудбалски савез региона источне Србије, председник Окружног фудбал-ског савеза Ниша... У Сврљигу је завршио малу матуру, гимназију у Нишу, а Вишу школу у Београду. Потом се враћа у Сврљиг.

Највећи део радног века провео је у привреди. У периоду од 1967. до 1997. године био је на месту генералног директора грађевинског предузећа „Зелени врх“. Свестрано је развио фирму, проширио њене послове, да би већ седамдесетих го-дина предузеће било ангажовано на извођењу рударско инвестиционих послова у СР Немачкој. Тих година је у свим погонима фирме било запослено преко хиљаду радника.

Друштвену активност Томислава Петковића прате улоге председавајућег Ко-митета омладине Сврљига, секретара Општинског комитета партије (1974–1982), председника Општине (1982–1986; 1996–2000). За све те послове које је овај агилник обављао, радио је волонтерски, не занемарујући примарни рад – вођење предузећа. Огромно је поље друштвених активности које је покривало несебично залагање Томислава Петковића. Осим у наведеним спортским организацијама ван Сврљига, видљив је његов допринос унапређењу спорта у самом Сврљигу. Поме-нимо и то да био уважени члан Црквене општине Сврљиг, па је за допринос раду тога Одбора примио црквено одликовање из руку Господина Иринеја, ондашњег Владике нишког.

Пријатна ми је дужност да у име Етно-културолошке радионице нагласим немерљив допринос Томе Петковића раду Радионице. Поменућу његову улогу у време када му је почињао други мандат председника општине (1996–2000). Било је то оскудно време у којем су се нашли и народ и земља. И управо тада, након економ-ских и свакојаких санкција, наша је Радионица после првог међународног научног скупа (1995) у Сврљигу, за време другога мандата Томислава Петковића успешно

174


организовала други, трећи и четврти симпозијум. Подстицај да упркос кризи буду одржани наредни научни скупови, дошао је пре свега од тадашњег Председника општине – Томислава Петковића. Овде није неопходно подсећати какав је и колики био његов допринос. Он се, поврх свих својих обавеза у фирми и општини, нашао и у улози председника трију организационих одбора за одржавање међународних научних скупова. Будући да је Томислав обављао послове Председника општине, његова је улога у Организационом одбору била посвећена организовању смештаја учесника, домаћих и иностраних, да и не говоримо о његовом заузимању да се бла-говремено прикупе средства за одржавање скупова.

Идеју, као и само оснивање Етно-културолошке Радионице у Сврљигу (1994), Томислав Петковић је међу првима подржао. Уосталом, нема активности, културне а ни шире друштвене манифестације, укључујући и спортске – које су биле важ-не за Сврљиг, а да у томе није учествовао Тома Петковић. Био је спреман да под-ржи сваку нову иницијативу која би доприносила угледу и духовној афирмацији Сврљига. Лично је био уверен да Сврљиг, иако општина незнатне величине, носи у себи огромну временску дубину, богату традицију. А трајање Сврљига сеже до II века наше ере, безмало два миленијума. Када је, пак, реч о Томином раду у орга-нима саме Радионице, подсетићу да је Томислав Петковић од 1994. године, када је Радионица формирана, био биран за члана Савета Радионице и на тој дужности, у континуитету, истрајавао скоро двадесет година и исто толико на функцији пред-седника Надзорног одбора.

За све што је урадио за нашу Радионицу, за допринос општем угледу и афирмацији Сврљига, Томи Петковићу дугујемо велику захвалност.



175

СПОНЗОРИ

“LASER VISION” Д.О.О. – Сврљиг

176


CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

008:39(05)

ЕТНО-културолошки зборник за проучавање културе источне Србије и суседних области = Ethno-cultural annals for the study of the culture of eastern Serbia and the neighbouring regions / главни и одговорни уредник = Editor-in-Chief Сретен Петровић ; уредник = Editor Недељко Богдановић. – 1995, књ. 1– . Сврљиг (Боре Прице 2) : Етно-културолошка радионица, 1995 – (Београд : Чигоја штампа). – 24 cm

ISBN 978–86–907131–2–7 = Етно-културолошки зборник COBISS.SR–ID 110765831

Etno-Kulturoloski Zbornik XVII

Documents

Transcript of Etno-Kulturoloski Zbornik XVII