ПАНЕВРОПСКИ УНИВЕРЗИТЕТ

А П Е И Р О Н

БАЊА ЛУКА

Оливер Пауновић

РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ПРИРОДНИХ И ДУХОВНИХ НАУКА

са посебним освртом на дело Вилхелма Дилтаја

Е С Е Ј

Наставни предмет: Филозофија живота

Предметни наставник студент

Проф. др Мишо Кулић Оливер Пауновић

Кучево, фебруара2013.

С А Д Р Ж А Ј :

1. УВОД .............................................................................................. 3

2. МЕТОДОЛОГИЈА И МЕТОД................................................... 4

3. ПОЗИТИВИЗАМ........................................................................... 5

4.МЕТОД РАЗУМЕВАЊА ( ИСТОРИЗАМ)................................ 6

4.1 Вилхелм Дилтај ......................................................................7

5. ЗАКЉУЧАК................................................................................... 8

6. ЛИТЕРАТУРА............................................................................... 9

1. У в о д

Одговор на питање, које су разлике између природних и духовних

(друштвених) наука, треба првенствено потражити у теоријско–

методолошким приступима. Као значајнији општи методолошки приступи,

могу се навести:

- позитивистички метод,

- метод разумевања, и

- дијалектички метод.

У оквиру савременијих теорија социологије, као што су

функционализам, интеракционизам, етнометодологија и друге, такође постоје

нови методолошки приступи.

Шездесетих и седамдесетих година ХIX века, позитивизам

преовладава у западноевропској грађанској мисли и науци, и готово да нема

неког другог епистемолошког становишта које би му се тада оштрије

супроставило.

Природне науке су у новом веку имале снажан развој и велики

напредак у егзактности, што је идеал сваке науке. Методи које су користиле

3

природне науке, и резултати које су те науке постигле у својим

истраживањима, давали су позитивистима “ветар у леђа” да изнесу тврдњу да

се методи природних наука могу применити и у проучавању друштвених

наука.

Међутим, почетком 80–тих година ХIX века, у Немачкој се појављују

писци који доводе у сумњу основне епистемолошке тезе позитивизма, а

нарочито њихову применљивост у научном испитивању друштва. Оспоравају

позитивистички метод објашњења, који је по позитивистима универзалан

метод и у природним и у духовним (друштвеним) наукама. Оспоравају

Контову идеју да се до сазнања долази путем чула и сматрају да сама

социологија није довољна за експликацију друштвено–историјске

стварности. Методу објашњења супростављају метод разумевања, и ту

налазе прву и фундаменталну разлику између природних и духовних наука.

Прсталицама позитивизма супротстављају се присталице једног сасвим

друкчијег правца, који сматрају да духовним (друштвеним) наукама не могу

бити узор природне науке, већ, пре свега, историја. Тако настао правац који

се у науци назива историзам. Вилхелм Дилтај се сматра утемељивачем тог

правца.

2 .Методологија и метод

Методологија је део логике и, као методологија једне посебне науке,

остаје специјална логичка дисциплина, чији је задатак да проучава и развија

логичке оквире научног сазнања, али и истраживачка средства и поступке

4

које одређена наука примењује у својим истраживањима и помоћу којих

настоји да дође до нових сазнања.

За лакше разумевање природе и функције методологије значајно је да

се објасни разлика између методологије и метода.

Метод је начин истрживања који се примењује у некој науци. Он је

нераздвојни, саставни део научне истраживачке делатности. Наука без

метода је “мртва наука”.

Методолошка раправљања су најпотребнија када метод није довољно

подесан за успешно решавање научних проблема. Када у научној пракси

искрсну веће тешкоће, када у њој нема рационалног реда, када постоји много

неслагања - тада методологија може својом критичком анализом највише да

помогне.

3. П о з и т и в и з а м

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века позитивизам

преовладава у западноевропској грађанској мисли и науци. Тада се у

осамдесетим годинама јављају први научни спорови везани за метод

проучавања духовних (друштвених) наука.

Настанак позитивизма се везује за Огиста Конта. Идеја је да се до

сазнања долази путем чула. У позитивизму верују да метод који се користи у

природним наукама могуће је применити и у духовним (друштвеним)

наукама, за истраживање друштвених појава. Овакав став је био подстакнут

снажним развојем природних наука у новом веку и њиховим егзактним

налазима. У духу свог схватања, Конт је сматрао да је социологија

5

“позитивна наука о друштву”, заснована на позитивним чињеницама

које се могу утврдити емпиријским путем.

Емил Диркем је развио позитивистички приступ и карактеристично је

његово мишљење о логици и методи социолошких истраживања изражено

тврдњом да друштвене чињенице треба посматрати као ствари. Диркем каже

да друштво намеће своје ставове појединцима, јер је човек, пре свега,

друштвено биће, да људима управљају колективна уверења, вредности и

закони, по којима се они понашају.

Позитивисти су занемарили специфичности друштва као сложене

целине, у којој долазе до изражаја појаве психичког и друштвеног живота,

које га одређују. Гиденс сматра да, за разлику од објекта у природи, људи су

самосвесна бића, која придају осећања и смисао ономе што чине.

Позитивизам се, међу многим ауторима већ с краја XIX века, ставља

под лупу анализе, јер се појавила сумња у могућност истраживања на

његовим епистемолошким основама.

4. М е т о д р а з у м е в а њ а

Метод разумевања је становиште супротно позитивизму, и у њему је

садржана критика позитивизма и еволуционизма. Основа овог становишта је

да се не може на идентичан начин доћи до резултата код природних и

духовних (друштвених) наука, јер у духовним наукама треба применити

метод разумевања, како би се направила разлика у односу на природне науке,

за које би важио метод објашњења.

6

4.1. Вилхелм Дилтај

Вилхелм Дилтај се сматра утемељивачем метода разумеванја. По њему,

сама социологија није довољна за разумевање друштвено-историјске

стварности, као ни филозофија историје.За то је потребна посебна грана

науке - Духовне науке. Све оне се односе на исту, важну чињеницу, а то је

људски род. Дилтај сматра да духовним наукама не могу да буду узор

природне науке, већ пре свега историја, па је поставио и разрадио историзам

као филозофски правац, јер “човек се спознаје само у историји”,или - “шта је

човек казује му само његова историја”. Као основну разлику између

природних и друштвених наука, Дилтај истиче различиту природу искуства

на којима се те науке заснивају, и већ ту прави разлику између објашњења и

разумевања. Наиме, сазнајући природу, човек није у стању да уђе у њену

унутрашњу суштину, да би је разумео, већ је једино у стању да објасни

природне појаве, да открије њихове законитости, да их помоћу теоријских

хипотеза повеже и тако изгради целину. Насупрот томе, друштвене чињенице

човек разуме, пошто спадају у његов свет који он непосредно доживљава.Ту

нема спољашњег односа према појавама, већ је реч о унутрашњем искуству,

које је, по Дилтају, интуитивно. При томе, Дилтај признаје да је научно знање

о друштву мање прецизно, али, истовремено, сматра да поседује изванредну

предност, зато што се заснива на непосредном доживљавању, а није појавне

природе.

7

Као другу разлику између природних и друштвених наука, Дилтај је

види у том смислу што, по његовом мишљењу, док у природи влада нужност

механичке узрочности, у друштву, или другачије речено - у историји, владају

вредности и слобода, а то омогућава делатност и остваривање циљева, па

онда и стварање нових вредности.

Дилтај, критикује позитивистичко одбацивање самопосматрања као

извора сазнања, сматрајући да се у друштвеним наукама морамо ослањати на

човеково искуство, па онда на самопосматрање.

5. З а к љ у ч а к

Разлика између спољашњег и унутрашњег, објашњавања и разумевања,

је релативна, јер је и “природа” добрим делом производ човекове делатности,

као што и многа збивања у друштву не припадају никаквом нашем

унутрашњем искуству.

У овом научном спору око метода друштвених и природних наука, као

основу диференције менју тим наукама,, после Дилтаја, учешћа су имали и

припадници Баденске школе. Новокантовци Винделбанд и Рикерт се у

својим гледиштима знатно разликују од Дилтаја, а разлика им не почива на

психплошким, већ на логичким основама.

За њих су и природне и друштвене науке искуствене, али је разлика у

томе што се једне баве установљавањем законитости и општих теорија које

се односе на искуство, док се друге баве оним што је посебно и појединачно

у њима.

9

У сваком случају, из ове дуготрајне полемике о методи произилази закључак

да између природних и друштвених наука постоје битне разлике. Ни

најтврдокорнији браниоци идеје одвајања наука нису могли да спознају један

метод или методолошки поступак, па макар он био и посебан, који би био

заједнички за обе науке.

6. Л И Т Е Р А Т У Р А

Милић, Војин (1965): „Социолошки метод“, Издавачко предузеће

“Нолит“ Београд.

Интернет

Новаковић, Слободан (2011): „Разлике између природних и друштвених

наука“.

10