s engleskoga prevela:Aleksandra Barlovi

Za Susan Bowen koja mi je pruala utoite ak ikad je bila 20.000 kilometara daleko

Govori istinu, govori istinu, govori istinu.* Sheryl Louise Moller

Uvod

ili

Kako se ova knjiga koristi

ili

109. perlica

Kada putujete u Indiju - naroito kada prolazite kroz svete gradove i arame - tamo susreete mnotvo ljudi sa brojanicama oko vrata. Takoe, nailazite na gomilu starih fotografija nagih, mravih i zastraujuih jogija (kao i onih buckastih, umilnih i harizmatinih) koji takoe nose brojanice. Ove brojanice se zovu dapa mala. Indijski hindusi i budisti ih vekovima koriste u svojim meditacijama kako bi ostali koncentrisani na molitvu. Obino se dre u jednoj ruci i vrte ukrug - po jedna perla se pomera pri svakom ponavljanju mantre. Kada su srednjovekovni krstai stigli na Istok, tamo su zatekli vernike koji su se molili uz pomo ovih dapa mala i, zadivljeni njihovom tehnikom, u Evropu prvi put doneli ideju brojanice.

Tradicionalna dapa mala sadri 108 perli. U ezoterijskim krugovima istonjakih filozofa broj 108 se smatra srenim. U pitanju je savren trocifren broj deljiv sa tri i iji zbir cifara iznosi devet, to predstavlja tri treine. Naravno, tri je broj koji predstavlja vrhunsku ravnoteu, to je jasno svakom ko je ikada potovao Svetu trojicu ili vreme provodio na barskoj stolici. Budui da je cela ova knjiga posveena mojim pokuajima da pronaem ekvilibrijum, odluila sam da je strukturirani kao dapa malu, podelivi je na 108 pria ili perli. Ova nit od 108 pria se dalje deli na tri odeljka o Italiji, Indiji i Indoneziji - tri zemlje koje sam posetila tokom jednogodinjeg samoispitivanja. Znai, svaki odeljak sadri 36 pria, meni lino veoma dragih zato to sam ih sve napisala u trideset estoj godini ivota.

Ali pre nego to zazvuim kao Luj Farakan, zatrpavajui vas numerologi- jom, dozvolite da zavrim priznanjem da mi se neizmerno dopada ova ideja nizanja pria po strukturi dapa male, prvenstveno zato to je tako... struktu- risana. Istinsko duhovno traganje je, kao i uvek, metodika disciplina. Tra-

ganje za istinom nije nikakvo laktanje, ak ni u velikoj epohi laktanja gde svi besomuno tre za svim i svaim. Kao traga i pisac, smatram korisnim ovo pribegavanje brojanici jer mi pomae da ostanem koncentrisana na ono sto pokuavam da ostvarim.

U svakom sluaju, svaka dapa mala ima posebnu, dodatnu - 109. perlu - koja visi van ravnomernog kruga od 108 perli, neto poput priveska. Mislila sam da je 109. perla zapravo rezerva za hitne sluajeve, poput rezervnog dugmeta na fensi demperu ili najmlaeg sina u kraljevskoj porodici. Meutim, ona ima uzvieniju namenu. Kada vam prsti tokom molitve stignu do nje, moete da se odmorite od meditacije i zahvalite svojim uiteljima. I upravo tu, kod moje 109. perle, zastajem pre nego to sam i poela. Upuujem reci zahvalnosti svim mojim uiteljima koji su me posavetovali na bezbroj neve-rovatnih naina.

Ipak, najveu zahvalnost dugujem svom guruu, eni koja je olienje saose- ajnosti i koja mi je tako velikoduno omoguila da se podvizavam u njenom aramu tokom boravka u Indiji. Ovo je ujedno prilika da razjasnim da o svojim iskustvima u Indiji piem iz isto linog iskustva, a ne s teolokog stanovita ili kao neija glasnogovornica. Zbog toga u ovoj knjizi neu spominjati ime svog gurua - zato to ne mogu da govorim u njeno ime. Njeno uenje dovoljno govori samo za sebe. Osim toga, neu otkrivati ni ime niti lokaciju njenog arama, elei da potedim tu divnu instituciju od javnosti koja ne bi trebalo daje zanima niti ima uslova da se s njom nosi. ' Poslednji oblik zahvalnosti: Osim to sam u itavoj knjizi iz razliitih razloga izmenila nazive, odluila sam da promenim i imena svih osoba - bilo Indijaca ili zapadnjaka - koje sam upoznala u tom indijskom aramu. To inim jer potujem injenicu da veina ljudi ne odlazi na duhovne hadiluke da bi se kasnije pojavila kao lik u neijoj knjizi. (Osim mene, naravno.) U ovom pravilu anonimnosti napravila sam samo jedan izuzetak. Riard iz Teksasa se zaista zove Riard i zaista je iz Teksasa. Namerno sam iskoristila njegovo pravo ime zato to mi je izuzetno puno znaio tokom mog boravka u Indiji.

Poslednja stvar - kada sam pitala Riarda da li se slae s tim da u svojoj knjizi spomenem kako je bio narkoman i alkoholiar, pristao je bez ikakvih problema.

Rekao je: Ionako sam se pitao kako to da obelodanim." Ali prvo-Italija...

Prvi deo

ili

Govori onako kako jede"

ili

36 pria o traganju za zadovoljstvom

Volela bih da me je ovani poljubio.

Ah, postoji toliko razloga zato bi to bila loa ideja. Pre svega, ovani je deset godina mladi od mene i, poput veine italijanskih mladia u dvadesetim, jo uvek ivi sa svojom mamom. Ove injenice ga ne ine nimalo romantinim partnerom za mene, s obzirom na to da sam poslovna Amerikanka u srednjim tridesetim, koja je upravo izala iz loeg braka i prola kroz neprijatan razvod, nakon koga se upustila u strasnu ljubavnu vezu okonanu srceparajuim raskidom. Ovaj poraz za porazom me je dokrajio, onespokojio i naterao da se oseam kao nemona starica. Iz principa nisam elela svojim samosaaljenjem i dotrajalou da uprljam predivnog ovanija. Da ne spominjem kako sam konano zala u godine kada ena poinje da se pita da li je gubitak jednog mladia tamnih oiju zaista mudro preboleti uvlaenjem u krevet nekog drugog. Upravo to je razlog to sam sada tako dugo sama i to sam odluila da celu ovu godinu provedem u celibatu.

Na ta bi svaki iole promuuran posmatra upitao: Zato si onda dola u Italiju?"

Na to, naroito kada preko stola pogledam zgodnog ovanija, mogu da dam samo jedan odgovor: Odlino pitanje."

ovani je moj partner za jeziku razmenu. Zvui intuitivno ali, naalost, nije. To zapravo znai da nekoliko veeri nedeljno izlazimo ovde, u Rimu, vebajui jezik onog drugog. Prvo parlamo na italijanskom, gde on pokazuje neizmerno strpljenje prema mojoj neukosti; a onda konverziramo na engleskom i ja sam jednako strpljiva s njim. ovanija sam otkrila par nedelja po dolasku u Rim, zahvaljujui velikom Internet kafeu na Pjaci Barbarini, preko puta fontane sa skulpturom seksi poluoveka-poluribe koji duva u koljku. On (ovani, a ne poluovek-poluriba) je dao oglas: Roeni Italijan trai roenu Engleskinju radi razmene jezikih konverzacija." Odmah pored njega bio je jo jedan oglas sa istim tekstom, identinim od rei do rei. Jedina razlika bio je kontakt telefon. U jednom oglasu bila je naznaena imejl adresa na nekog s imenom ovani; dok je drugi bio potpisan imenom Dario. Meutim, kuni telefon je bio isti.

Koristei svoje intuitivne moi, obojici sam istovremeno poslala imejl s pitanjem: Da niste vas dvojica nekim sluajem braa?"

ovani mi je odgovorio vrlo provokativnom porukom: Jo bolje - blizanci Da, jo bolje. Visoki, crnpurasti i zgodni, dvadesetpetogodinji identini blizanci, kako se ispostavilo, sa onim tipino talijanskim tamnim oima koje proniu u ensku duu. Nakon upoznavanja sa mladiima, poela sam da se pitam da li da delimino izmenim svoje pravilo ostanka u celibatu do kraja godine. Na primer, moda bih mogla u potpunosti da ostanem u celibatu osim u sluaju dvojice zgodnih dvadesetpetogodinjih italijanskih blizanaca kao mojih moguih ljubavnika. to me je donekle podsetilo na moju drugaricu; koja je vegetarijanka osim u sluaju slanine, ali bez obzira... Ve sam sastavila pismo za romantiku u potkrovlju:

U polutami rimskog kafea, pod treperavim sjajem sveca, bilo je nemogue zakljuiti koje ruke su me

milov...

Ali ne.

Ne i ne.

Presekla sam fantaziju usred rei. Ovo nije vreme traganja za ljubavlju (kada dan zameni no) i dodatnog komplikovanja mog ve haotinog ivota. Ovo je trenutak kada u potraiti neku vrstu isceljenja i mira koju moe doneti samo samoa.

U svakom sluaju, do sada, sredinom novembra, stidljivi, studiozni ovani i ja ostali smo dobri drugari. Darija, razmetljivijeg brata svingera, upoznala sam sa svojom zanosnom vedskom drugaricom Sofi. A kako su oni provodi- njihove veeri u Rimu, to je ve neka potpuno drugaija vrsta razmene. Ali zato ovani i ja samo priamo. Dobro, jedemo i priamo. Sada ve nedeljama jedemo i priamo, delei pice i nene gramatike korekcije, pa tako ni veeranji izlazak nije izuzetak. Prijatno vee novih idioma uz sveu mocarelu.

Sada je pono i magla je. ovani me prati do mog stana kroz zabaene rimske uliice koje vijugaju oko drevnih graevina poput potoka koji ubore i provlae se kroz senke naikanih empresa. Sada smo pred mojim vratima. Gledamo jedno u drugo. On me toplo grli. Ovo je napredak; prvih nekoliko nedelja smo se samo rukovali. Kada bih ostala u Italiji jo tri godine, mislim da bi uspeo da skupi hrabrost da me poljubi. S druge strane, mogao bi da me poljubi ve sada, veeras, tu pred mojim vratima... jo uvek ima nade... mislim, kada smo ve priljubljeni jedno uz drugo na meseini... i naravno da bi to bila uasna

greka... ali i dalje postoji velika mogunost da to zaista uinimo sada... kada bi samo malo sagnuo

glavu... i... i...

Ne.

ovani se odvaja od mene, prekidajui zagrljaj.

Laku no, draga moja Liz", kae mi.

Buona notte, caro mio", odgovaram.

Penjem se uza stepenice na etvrti sprat, potpuno sama. Ulazim u malu garsonjeru, potpuno sama. Zatvaram za sobom vrata. Jo jedna usamljena no u Rimu. Jo jedan san preda mnom, bez mukog tela ili bilo ega drugog u mom krevetu, osim gomile italijanskih udbenika i renika.

Sama sam, sasvim sama, potpuno sama.

Vraam se u stvarnost, sputam torbu, padam na kolena i elom dodirujem pod. Evo, kosmosu prinosim zdunu molitvu zahvalnosti.

Prvo na engleskom.

Onda na italijanskom.

I na kraju, isto da ispotujem pravilo - na sanskrtu.

2

I budui da sam ve u skruenoj pozi na podu, dozvolite da se u tom poloaju vratim tri godine unazad, u vreme kada je cela pria poela - u trenutak kada sam se zatekla u istoj pozi: na kolenima, na podu, u molitvi.

Iako je sve u toj sceni od pre tri godine bilo drugaije. Tada nisam bila u Rimu nego u kupatilu na spratu moje velike kue u predgradu Njujorka, koju sam nekoliko meseci ranije kupila zajedno sa muem. Bilo je hladno novem- barsko jutro, negde oko tri sata po ponoi. Moj mu je spavao u naem branom krevetu a ja sam se krila u kupatilu ve etrdeset sedmu no zaredom i - kao i svih prethodnih noi - jecala sam. Zapravo, jecala sam tako gorko da se po ploicama ispred mene irila barica od suza i slina, neto poput majunog jezera (ako hoete) sveg mog stida i straha, zbunjenosti i tuge.

Neu vise da ostanem u ovom braku.

Svojski sam se trudila da to zanemarim, ali me je istina uporno zapljuskivala svojom realnou.

Neu vie da ostanem u ovom braku. Neu vie da ivim u ovoj velikoj kui. Neu da raam bebu.

Ali od mene se oekivalo da elim bebu. Imala sam trideset jednu godinu Moj suprug i ja (osam godina zajedno, od kojih est u braku) izgradili smo ceo svet po uobiajenom scenariju: nakon to prevalim tridesetu trebalo je da se skrasim i da raam decu. Do tada smo preutno iekivali da u se umoriti od

poslovnih putovanja i odluiti da sreno ivim u velikoj kui prepunoj dece i heklanih miljea, sa vrtom i kuhinjom u kojoj se stalno neto krka. (injenica da je to samo priblian prikaz moje roene majke samo ukazuje na to koliko teko mi je nekada bilo da uoim razliku izmeu sebe i jake ene koja me je odgojila.) Ali, ma koliko sam se trudila da dokuim i zato, nisam elela nita od toga. Naprotiv, kada su moje dvadesete istekle i granica od TRIDESET se, poput smrtne kazne, nadvila nad mojim vratom, otkrila sam da ne elim da zatrudnim. Strpljivo sam ekala da poelim da rodim bebu ali se to nije dogodilo. I znam kakav je oseaj eleti neto. Ali njega nije bilo. tavie, nisam mogla da prestanem da razmiljam o svojoj sestri koja mi je jednom prilikom, dojei svog prvenca, rekla: Roditi bebu je isto kao uraditi tetovau na licu. Mora da bude sigurna da to zaista eli pre nego to se u to upusti."

ta sam mogla da uinim? Sve je bilo na svom mestu. To je trebalo da bude odluujua godina. U stvari, mesecima unazad pokuavali smo da zane- mo. Ali nita se nije dogaalo (osim injenice da sam, u skoro sarkastinom podsmehu trudnoi, oseala psihosomatske jutarnje munine, povraajui svakodnevno doruak iz iste nervoze). I svakog meseca kada bih dobila men- struaciju, uhvatila bih sebe kako u kupatilu kriom apuem: Hvala ti, hvala ti, hvala ti to si mi dao jo jedan mesec ivota...

Pokuavala sam da ubedim sebe da je to normalno. Sve ene moraju tako da se oseaju dok pokuavaju da zatrudne, zakljuila sam. (Ambivalentna" je re kojoj bih pribegavala, izbegavajui mnogo precizniji opis: krajnje prestravljena") Pokuavala sam sebe da ubedim da su moja oseanja uobiajena, uprkos svim dokazima koji su ukazivali na suprotno - kao to je poznanica na koju sam nedelju dana ranije naletela i koja je upravo bila saznala da je konano zatrudnela posle dve godine truda i gomile novca potroenih na leenje neplodnosti. Bila je ushiena. Oduvek je elela da bude majka, rekla mi je. Priznala je da je godinama kriom kupovala deju odeu, drei je pod krevetom kako to njen mu ne bi otkrio. Videla sam radost na njenom licu i prepoznala je. Bila je to ista radost kojom mi je sijalo lice poslednjeg prolea na dan kada sam otkrila da asopis za koji radim planira da me poalje na Novi Zeland da napiem lanak o potrazi za dinovskom lignjom. Pomislila sam: Dok ne osetim ushienost u vezi sa raanjem bebe kao to sam je osetila u vezi sa odlaskom na Novi Zeland u potrazi za dinovskom lignjom, neu raati decu.

Neu vie da budem u braku.

Preko dana sam odbijala da razmiljam o tome ali me je zato ta misao nou izjedala. Kakva katastrofa. Kako mogu da budem toliki zloinac da se tako duboko upustim u brak a onda da iz njega izaem tek tako? Kuu smo kupili samo godinu dana ranije. Zar nisam elela tu lepu kuu? Zar je nisam oboavala? Zato sam onda svake noi tumarala njenim hodnicima, cvilei poput Medeje? Zar nisam bila ponosna na sve ono to smo stekli - prestian dom u Hadson Valiju, stan na Menhetnu, osam telefonskih linija, prijatelje, piknike, urke, vikende provedene u zujanju izmeu rafova supermarketa po naem izboru, kupujui belu tehniku na kredit? Aktivno sam uestvovala u svakom trenutku stvaranja ovog ivota - zato sam onda osetila da mi kao takav vie ne odgovara? Zastoje ta dunost naprasno poela da me gui? Zato sam najednom postala umorna od uloge primarnog hranioca porodice i domaice i drutvenog koordinatora i etaa psa i supruge i budue majke i - negde u mojom ukradenim trenucima - spisateljice...? h Neu vie da budem u ovom braku.

Moj suprug je spavao u drugoj sobi, u naem krevetu. Podjednako sam ga volela i mrzela. Nisam mogla da ga probudim i podelim s njim svoju nesreu - emu to? Mesecima pre toga je posmatrao kako se raspadam. Ponaala sam se kao luakinja (oboje smo se sloili oko te rei), ali me je time samo jo vie iscrpeo. Oboje smo znali da sa mnom neto nije u redu i on je polako gubio strpljenje. Svaali smo se i plakali, bili smo potroeni kao to to moe da bude samo brani par. Oi su nam sijale izbeglitvom.

Brojni razlozi zbog kojih vie nisam elela da budem supruga tog oveka su previe lini i previe tuni da bih ih sada i ovde iznosila. Veinom su proizvod mojih problema, mada veliki deo naih nesuglasica ima veze i sa njegovim traumama. To je sasvim prirodno; uostalom, dvoje ini brak - dva glasa, dve ideje, dva suprotstavljena miljenja iz kojih proizilaze odluke, elje i ogranienja. Ali ne mislim daje prikladno da ih nabrajam u knjizi. Niti da od bilo koga traim da poveruje u to kako sam sposobna da iznedrim objektivnu verziju nase prie, i stoga e istorijat raspada naeg braka ostati nedoreen. Takoe ne da piem o svim razlozima zbog kojih sam i dalje elela da ostanem njegova supruga, ili o svim njegovim divnim osobinama, ili o tome zato sa* ' ga volela i zato sam se udala za njega i zato nisam bila u stanju da zamis^ ivot bez njega. Neu to da nainjem. Bie dovoljno ako kaem da je te noi na neki nain bio moj svetionik i moj albatros. Jedina manje zamisliva stvar od odlaska bio je ostanak; jedina manje zamisliva stvar od ostanka bio je odlaz^ Nisam elela nekog ili neto da unitim. Samo sam htela da se iskradem kroz zadnja vrata, bez dizanja frke ili stvaranja posledica, a potom da ne prestanem da trim sve do

Grenlanda.

Taj deo moje prie nije srean, znam. Iznosim ga ovde samo zato to se na tom podu kupatila dogodilo neto to je zauvek promenilo moj ivot - poput jednog od onih ludih astronomskih superdogaaja kada se planeta iz nepoznatog razloga izvrne ka kosmosu i njena tvrda kora se promeni, pomerajui polove i radikalno menjajui njen oblik tako da cela masa najednom postane duguljasta umesto sferina. Neto tako.

Dogodilo se da sam poela da se molim.

Znate - bogu.

3

Dakle, bilo mi je prvi put. I budui da u svojoj knjizi po prvi put pribegavam toj monoj rei BOG i budui da je to re koja e se mnogo puta ponavljati, poteno je da ovde za trenutak zastanem i objasnim ta tano mislim kada je izgovorim kako bi itaoci odmah shvatili koliko duboko bi trebalo da se uvrede.

Sauvau za kasnije raspravu o tome da li bog uopte postoji (ne - imam bolju ideju: hajde da skroz preskoimo tu raspravu), i prvo u da objasnim zato koristim re bog, kada bih jednostavno mogla da koristim neke druge red kao to su: Jekova, Alah, iva, Brama, Vina ili Zevs. Takoe bih boga mogla da nazovem ono", kao to to ine stari sanskrtski tekstovi, i to je po mom miljenju najblie sveobuhvatnom i neopisivom biu koje ponekad doivljavam. Meutim, ono" - stvar, ne bie - deluje mi nekako bezlino i zato ne mogua mu se molim. Potrebno mi je valjano ime kako bih u potpunosti osetila njegfr vo lino prisustvo. Iz istog razloga, kada se molim, svoje molitve ne uznos^ kosmosu, velikoj praznini, uzvienom biu, celini, tvorcu, svetlosti, visoj sili,

ili pak najpoetinijem vidu bojeg imena za koje verujem da je iz gnostikih (evanelja i glasi: Nagovetaj preobraaja".

Nemam nita protiv tih termina. Smatram da su svi jednaki zato to svi jednako odgovarajue i neodgovarajue opisuju neopisivo. Meutim, svakom od nas je potrebno odgovarajue ime za ono to ne moemo da opiemo, a bog je ime koje mi deluje nekako najtoplije, stoga mu najradije pribegavam. Takoe bih dodala da se bogu generalno obraam kao njemu" to mi mnogo ne smeta jer je, po mom miljenju, to samo prikladna personifikacija zamenice a ne puki anatomski opis ili pak povod za revoluciju. Naravno, ne smeta mi kada ljudi boga oslovljavaju sa ona" i razumem njihovu potrebu da to ine. ponavljam - za mene su to sve identini termini, jednako odgovarajui i neodgovarajui. Pri tom smatram da pisanje svake zamenice velikim slovom ima svojih drai, neto poput malog znaka panje u prisustvu boanskog. : i Kulturoloki, mada ne teoloki, ja sam hrianka. Roena sam u protestantskoj, anglosaksonskoj porodici. I mada volim tog velikog uitelja mira koji se zvao Isus, i mada zadravam prava da se u odreenim situacijama zapitam tabi On zaista uinio, ne mogu da svarim to uvreeno hriansko pravilo koje insistira na tome da je Hrist jedini put do boga. U tom sluaju, strogo uzevi, sebe ne mogu da nazivam hriankom. Veina hriana koje poznajem deli ovo moje miljenje, i to s puno dostojanstva i otvorenosti. Opet, veina hriana koje poznajem ne izraava se naroito pobono. Za one koji to ine (strogo uzevi), sve to mogu da uinim je da izrazim svoje aljenje ukoliko vredam njihova oseanja i stoga se drage volje povlaim iz njihove oblasti.

Po tradiciji obraam panju na sve transcendentalne mistike svih religija. Oduvek mi je panju privlaio svako ko je ikada izjavio da bog ne ivi u dogmatskom uenju, niti sedi na dalekom prestolu na nebu, ve zapravo obitava u naoj neposrednoj blizini - i to mnogo blie nego to moemo da zamislimo, diui kroz samo nae srce. Zahvalna sam svakom ko se ikada zaputio u sredite svog srca i ko se onda vratio u svet da ostale obavesti da je bog iskustvo uzviene ljubavi. U svakoj religioznoj tradiciji na Zemlji oduvek je bilo mistinih svetaca i transcendenata koji su propovedali o istom iskustvu. Naalost, vecina je zavrila u zatoenitvu ili su osueni na smrt. Ipak, imama visoko miljenje o njima.

Na kraju, ono to sam poverovala o bogu je jednostavno. Opisau to ovako:

nekada sam imala veliku keruu. Dobila sam je kada je imala samo pola kilograma. Bila je meavina deset razliitih pasmina ali se inilo da je od svih nasledila ono najbolje. Bila je smee boje. Kada bi me pitali: Koje je rase?* odgovarala bih: Ona je smee rase". Slino tome, kada bi se postavilo pitanje ,,U kog boga veruje?" moj odgovor bi bio jednostavan: Verujem u velianstvenog boga"

4

Naravno, imala sam puno vremena da izrazim svoja miljenja o boanstvu od te noi na podu kupatila kada sam se bogu po prvi put direktno obratila. Elem, usred te mrane novembarske krize nije me zanimalo izraavanje mojih pogleda na teologiju, zanimalo me je samo da sauvam svoj ivot. Konano sam shvatila da sam dola u stanje beznaa i oaja, i palo mi je na pamet da se ljudi ba u tom stanju obraaju bogu za pomo. Mislim da sam to negde proitala.

Ono to sam bogu rekla kroz jecaje bilo je neto u smislu: ao, boe. Kako si? Ja sam Liz. Drago mi je da smo se upoznali."

Upravo tako - obratila sam se tvorcu univerzuma kao da se upoznajemo na koktelu. Ali u ivotu se ponaamo onako kako najbolje umemo, a ovo su bile rei kojima obino pribegavam kada ostvarujem prvi kontakt. U stvari, to je sve to sam mogla da uinim ne bi li spreila izgovaranje reenice: Oduvek sam se divila tvom delu..."

Izvini to te smaram ovako kasno", nastavila sam. AH u ozbiljnim sam problemima. Izvini to ti se ranije nisam obraala ali se iskreno nadam da sam uvek izraavala neizmernu zahvalnost za sve blagoslove koje si mi dao u ivotu."

Ova misao je izazvala jo jae jecanje. Bog je saekao da prou. Sabrala sam se i nastavila: Nisam vina molitvi, kao to ve zna. Ali moe li da mi pomogne, molim te? Oajniki mi je potrebna pomo. Ne znam ta da radim. Treba mi odgovor. Molim te, kai mi ta da radim. Molim te, kai mi ta da radim. Molim te, kai mi ta da radim..."

I tako se molitva suzila na jednostavnu mantru - Molim te, kai mi ta da radim - koju sam ponavljala u nedogled. Ne znam koliko puta sam zavapila. Samo znam da sam vapila poput nekog ko preklinje za goli

ivot. I neuteno sam plakala.

A onda sam, iznebuha, prestala.

Iznenada sam shvatila da vie ne plaem. Prestala sam da plaem nekako usred jecaja. Moj oaj je bio potpuno isisan iz mene. Odigla sam elo sa poda {iznenaeno sela, pitajui se hou li ugledati neko uzvieno bie koje je odagnalo moje jade. Ali nisam videla nikog. Bila sam sama. Ali ne istinski sama. Bila sam okruena neim to mogu da opiem samo kao traak tiine - tiine tako retke da nisam elela da diem, iz straha da je ne oteram. Bila sam savreno smirena. Ne znam da li u ikada opet iskusiti takvu smirenost.

A onda sam ula glas. Molim vas ne uzbuujte se - nije to bilo nita nalik glasu arltona Hestona u holivudskoj adaptaciji Starog zaveta, niti mi je taj glas poruio da u svom dvoritu moram da izgradim bejzbol igralite. Ne, ovo je bio moj glas koji, dodue, nikada ranije nisam ula. Moj, ali savreno mudar, smiren i saoseajan. Verovatno bi tako zvuao moj glas da sam ikada u ivotu iskusila ljubav i sigurnost. Kako da opiem toplotu naklonosti u tom glasu s obzirom da mi je dao odgovor koji e zauvek zapeatiti moju sudbinu u boanskom?

Glas je rekao: Vrati se u krevet, Uz. i Nastavila sam da diem.

Odmah mi je postalo jasno da je to jedina stvar koju moram da uinim. Zaista, ne bih prihvatila nijedan drugi odgovor. Niti bih poverovala priguenom glasu da je rekao: Mora da se razvede od svog supruga! ili Ne smes da se mzvede od svog supruga! Zato to to ne bi bila prava mudrost. Prava mudrost je upravo odgovor koji sam u tom trenutku dobila; Vrati se u krevet bio je jedini prihvatljiv odgovor. Vrati se u krevet, rekao je taj sveznajui unutranji glas, zato to u tom trenutku nije bilo potrebno da znam konani odgovor, ne u tri sata posle ponoi, u hladnoj novembarskoj noi. Vrati se u krevet, zato

to te volim. Vrati se u krevet, jer jedino to sada moe da uini je da se odmori i pobrine za sebe dok ne sazna odgovor. Vrati se u krevet, jer kada doe oluja, morae da bude dovoljno jaka da se nosi s njom. A oluja se sprema, draga moja. Samo to nije. Ali nee veeras. Stoga:

Vrati se u krevet, Uz.

Na neki nain, ova mala epizoda imala je sve odlike tipinog hrianskog doivljaja - mrana strana due, vapaj u pomo, glas koji odgovara, oseaj Preobraaja. Ali ne bih rekla da je to za mene bio religiozni razgovor, ne u tradicionalnom smislu kao da sam ponovo roena ili spasena. Naprotiv, ono

sto se dogodilo te noi nazvala bih poetkom religioznog razgovora. Prve rei uvoda i ispitivakog dijaloga koji e me naposletku zaista pribliiti bogu.

5

Da sam imala bilo kakvo saznanje da e stvari, kao to je Lili Tomlin jednom rekla, postati gore pre nego to se pogoraju, nisam sigurna da li bih do jutra sklopila oi. Ali sedam vrlo tekih meseci kasnije, napustila sam svog supruga. Kada sam konano donela tu odluku, mislila sam da je najgore prolo. To samo pokazuje koliko malo sam znala o razvodu.

Ima jedan strip u Njujork tajmsu; dve ene razgovaraju i jedna kae: Ako stvarno eli nekog da upozna, razvedi se od njega."'Naravno, moje iskustvo je suprotno. Rekla bih, ako stvarno elite da SPREITE sebe da nekog upoznate, razvedite se od njega. Ili od nje. Upravo to se dogodilo izmeu mene i mog supruga. Verujem da smo okirali jedno drugo brzinom kojom smo od ljudi koji se poznaju najbolje na svetu, postali dvoje stranaca koji se uopte ne razumeju. Na kraju ove otuenosti bila je sumorna injenica da smo inili i neto to druga strana nije mogla da pojmi; on nije ni sanjao da bih ga ja ikada f napustila, a ja ni u ludilu ne bih pomislila da bi mi on toliko oteao odlazak

Kada sam konano napustila svog supruga bila sam skoro ubeena da emo praktinu stranu razvoda moi da reimo za nekoliko sati uz digitron, neto zdravog razuma i dobre volje prema osobi koju smo donedavno voleli, Moj prvi predlog bio je da prodamo kuu i sav imetak podelimo popola; na pamet mi nije palo da emo krenuti u suprotnom pravcu. Po njemu to rese- nje nije bilo poteno. Tako sam poveala svoju ponudu, predloivi drugaiju vrstu podele: ta ako on preuzme sva sredstva a ja svu krivicu? Ali ak ni to reenje nije bilo zadovoljavajue. Bila sam na gubitku. Kako da pregovaram kada sam ponudila sve to imam? Ostalo mi je samo da ekam njegov odgovor. Moja krivica to sam ga ostavila zabranjivala mi je da razmiljam o tome kako bi trebalo da mu dozvolim da zadri ak i lepu svotu novca koju sam zaradila u protekloj deceniji. tavie, moja novootkrivena duhovnost mi nije dozvoljavala da se uputam u bitku. Dakle, moj stav je bio ovaj: neu od njega da se branim, niti u s njim da se borim.Uprkos dobronamernim savetima

onih kojima je bilo stalo do mene, dugo sam odbijala da se posavetujem sa advokatom zato to sam ak i taj potez smatrala ratnim inom. Htela sam da budem kao Gandi. Htela sam da budem kao Nelson Mandela. Ne shvatajui u tom trenutku da su i Gandi i Mandela bili advokati.

Meseci su prolazili. Moj ivot je bio na ivici pakla dok sam ekala da budem osloboena, da saznam kakvi e biti uslovi. Ziveli smo odvojeno (on se preselio u na stan na Menhetnu), ali to nita nije resilo. Rauni su se gomilali, karijere su stagnirale, kua je bila zaputena, a moj mu je utanje prekidao povremeno i to samo da bi me podsetio na moj zloinaki in.

A onda se dogodio Dejvid.

Sve komplikacije i traume viegodinjeg munog razvoda uveala je drama sa Dejvidom - tipom u koga sam se zaljubila kada sam se konano razvela. Jesam li rekla zaljubila"? Htedoh rei, iskoila sam iz svog braka i uskoila u Dejvidovo naruje poput crtanog junaka koji se u cirkusu baca sa visoke platforme i uskae u au s vodom, potpuno nestajui u njoj. Beei iz braka, uhvatila sam se za Dejvida kao da je poslednji helikopter koji naputa Sajgon. Uloila sam u njega sve svoje nade u spasenje i sreu. I da, volela sam ga. Ali kada bih mogla da smislim jau re od oajniki", opisujui nain na koji sam volela Dejvida, onda bih je upravo ovde upotrebila. Oajnika ljubav je uvek i ona najtea.

Uselila sam se kod Dejvida odmah posle razvoda. Bio je - jo uvek je - pre- divan mladi. Roeni Njujoranin, glumac i pisac, s onim tipino italijanskim, tamnim oima (jesam li ovo ve spomenula?) koje proniu u ensku duu. Urban, samostalan, lajav, sofisticiran, armantan, vegetarijanac. Buntovni pe-snik, jogista iz Jonkersa. Bogomdani seksi ragbista. Vei od ivota. Vei od najveeg. Bar za mene. Prvi put kada me je moja najbolja drugarica, Suzan, ula da priam o njemu, pogledala me je kao da imam groznicu i rekla mi: 0 boe, duo, u velikom si bedaku."

Dejvid i ja smo se upoznali tako to je izvodio predstavu po tekstu zasnovanom na mojim kratkim priama. Igrao je lik koji sam izmislila, to ve neto govori. U oajnikoj ljubavi uvek je tako, zar ne? U oajnikoj ljubavi uvek izmiljamo likove naim partnerima, zahtevajui od njih da budu ono to nam Je potrebno, oseajui se potom poraeno kada odbiju da igraju ulogu koju smo im namenili.

Ali, ah, tako smo se dobro zezali u tim prvim mesecima kada je jo uvek bio moj romantini heroj, a ja ostvarenje njegovih snova. Ukratko, uzbuenje i privlanost koju nisam sanjala ni u najluim snovima. Izmislili smo samo na jezik. Odlazili smo na jednodnevne izlete. Verali smo se uz najvie vrhove i istraivali najnie dubine, planirali zajednika putovanja po svetu. Vie smo uivali ekajui zajedno u redu ispred altera nego mladi brani parovi na medenom mesecu. Jedno drugo smo zvali istim nadimkom, kako se ni po emu ne bismo razlikovali. Zajedno smo kuvali veeru, postavljali ciljeve, izricali zakletve i obeanja. itao mi je knjige i prao moj ve. (Prvi put kada se to dogodilo pozvala sam Suzan da s njom podelim ushienost, kao da sam upravo videla kamilu koja koristi telefonsku govornicu. Rekla sam joj: Oprao moj ve! A sintetiki runo!" Ona je samo ponovila: 0 moj boe, duo, ti si u velikom bedaku.")

Prvo leto tiz i Dejvida izgledalo je kao scena zaljubljivanja u najromantinijem ljubavnom filmu koji ste ikada gledah, od prskanja u moru do tranja kroz zlatne vrtove u sumrak, s rukom u ruci. U to vreme sam jo uvek mislila da bi moj razvod zaista mogao dostojanstveno da se okona iako sam svog supruga preko leta oslobodila razgovora o tome kako bismo oboje mogli da se iskuliramo. Ionako je pored tolike sree bilo prilino lako ne razmiljati o svim tim gubicima. A onda se leto (poznatije pod nazivom

oslobaanje") zavrilo.

Devetog septembra 2001. otila sam da se vidim sa svojim muem po po- slednji put, ne shvatajui da e svaki sledei susret biti u prisustvu advokata kao posrednika. Veerali smo u restoranu. Pokuala sam da razgovaram o rastanku, ali smo se odmah posvaali. Stavio mi je do znanja da sam ga lagala i izdala, da me mrzi i da vie nikada sa mnom nee progovoriti ni re. Dva jutra kasnije probudila sam se posle nemirne noi i saznala da su se avioni arili u dve najvie zgrade mog grada; sve nepobedivo to je nekada stajalo zajedno, pretvorilo se u prah i pepeo. Pozvala sam svog supruga da se uverim je li dobro i oboje smo plakali zbog katastrofe, ali nisam otila kod njega. Te nedelje, dok su svi u Njujorku podredili svoje razlike veoj tragediji koja ih je zadesila, i dalje se nisam vraala svom suprugu. Tada smo oboje shvatili da je medu nama sve zavreno. Ne preterujem kada kaem da posle toga nisam spavala puna etiri meseca. I ranije sam se raspadala na komade, ali tada (u skladu sa moguim krahom celog sveta) moj ivot se potpuno sruio. I sada se acnem kada pomislim ta

sam sve Dejvidu priredila tokom meseci zajednikog ivota, odmah posle 11. septembra i mog razvoda. Mogu da zamislim njiegovo iznenaenje kada je otkrio da je najsrenija, najsamouverenija ena koju je ikada upoznao - kada je bolje analizira - zapravo mrana rupa beskrajne tuge. Opet sam poela neuteno da plaem. Dejvid se sve vie udaljavao od mene i tada sam shvatila drugu stranu I inog strasnog romantinog heroja - Dejvida koji je bio usamljenik, hladan na dodir, vapei za linim prostorom veim od krda amerikih bizona.

Dejvidovo iznenadno emotivno uzmicanje verovatno bih doivela kao jo jednu katastrofu, i to pod najboljim uslovima, s obzirom na injenicu da sam najprivreniji oblik ivota na zemlji (neto poput meanca zlatnog retrivera i koljke), ali ovo su bile najgore mogue ivotne okolnosti po mene. Bila sam utuena i zavisna, udei za veom panjom nego to je potrebna blizancima roenim pre vremena. Njegovo povlaenje uinilo me je samo jo zahtevni- jom i moja zahtevnost je samo napredovala s njegovim povlaenjem, sve dok moja plaljiva pitanja Kuda ide*. ta se dogaa s nama?" nisu poela da mu se gade.

lp (Savet enama: Mukarci to VOLE.)

JRinjenica je da sam postala zavisna od Dejvida (u prilog mi ide jedino to daje on tu zavisnost pothranio, budui da je neka vrsta fatalnog mukarca), meutim, kada je njegova panja poela da jenjava, u dogledno vreme sam poela da snosim posledice. Zavisnost je odlika svake veze koja se zasniva na oseanjima. Sve poinje kada vam predmet vaeg oboavanja udeli tu opojnu, halucinogenu dozu neeg to nikada ne bi priznali da elite - emotivnu injekciju, strasnu ljubav i neizmernu ushienost. Ubrzo poinjete da udite za tom silnom panjom, sa opsesivnom glau svakog narkomana. Kada dejstvo ljubavne droge proe, brzo postajete bolesni, razdraljivi i prazni (da ne spominjem ravnodunost dilera koji vas je pre svega navukao na nju a sada odbija |. da vas i dalje snabdeva istom - uprkos injenici da vi znate da ju je negde sakrio, do avola, zato to vam ju je dotad davao besplatno). U sledeoj fazi ste mravu drhtite u uglu, sigurni samo u to da biste prodali duu ili orobili svog komiju samo da dobijete dozu, bar jo jednom. U meuvremenu, predmet yaseg oboavanja poinje da vas prezire. Posmatra vas kao nekog koga nikada Pre niie sreo, a ne kao osobu koju je nekada strasno voleo. Da ironija bude Veca> zbog toga ne moete da ga krivite. Mislim, pogledajte se samo. Pretvorili * se u patetinu masu koju vie ni sami ne moete da prepoznate.

I tako. Zapali ste u poslednju fazu zaljubljenosti - krajnje i nemilosrdno obezvreivanje samog sebe.

injenica da sada ovo mogu tako mirno da piem moan je dokaz da vreme lei sve, upravo zato to to nisam dobro prihvatila u vreme kada mi se deavalo. Gubitak Dejvida odmah nakon propalog braka i odmah nakon teroristikog napada na moj grad i odmah nakon uasnog razvoda (ivotno iskustvo koje je moj prijatelj Brajan uporedio sa gadnom saobraajkom koja se svakodnevno doivljava u periodu od dve godine)... dodue, ovo je jednostavno bilo previe.

Dejvid i ja smo danju nastavili da se zezamo, ali sam zato nou, u krevetu, elela samo da preivim nuklearnu zimu dok se on oigledno povlaio od mene, svakoga dana sve vie, kao da sam gubava. Noi sam se plaila kao da je delatov podrum. Leala bih pored prelepog, uspavanog Dejvida i prevrtala se u panici od usamljenosti, borei se sa sablasno detaljnim samoubilakim mislima. Svaki deo tela me je boleo. Oseala sam se kao neka vrsta primitivne maine, postavljene pod daleko vei teret nego to je predviena da podnese kkoja e da eksplodira i ugrozi svakog ko joj se nae u blizini. Zamiljala sam lako mi se delovi tela otkidaju od torza u elji da pobegnu pred lavinom nesree koja sam postala: ja. Veinu jutara Dejvid bi se budio i pronalazio me kako zgreno spavam na podu pored kreveta, steui u rukama hrpu pekira iz kupatila, poput psa.

ta sad? pitala bih sebe - jo jedan mukarac se umorio od mene. Mislim da sam u tom periodu smrala oko petnaest kilograma.

6

O, ali tih godina nije sve bilo tako loe...

Poto vam bog nikada ne zalupi vrata pred nosom a da prethodno ne otvori kutiju keksa (ili kako ve stara izreka kae), u senci sveg tog emera i tuge, dogodile su mi se i neke lepe stvari. Na primer, konano sam poela da uim italijanski. Takoe sam pronala indijskog gurua. I naposletku, stari vra me je pozvao da ivim s njim u Indoneziji.

Objasniu sve po redu.

Pre svega, stvari su poele da se kreu nabolje kada sam se iselila iz Dejvi- dovog stana, poetkom 2002, i kada sam po prvi put u ivotu iznajmila stan. Nisam mogla da ga priutim, budui da sam jo uvek otplaivala onu kuerinu u predgradu u kojoj niko vie nije iveo, a koju mi je moj bivi suprug zabranjivao da prodam, a pri tom sam jo uvek pokuavala da se izborim sa svim pravnim i savetnikim izdacima... ali garsonjera je prosto bila presudna za moj opstanak. Taj stani sam smatrala nekom vrstom sanatorijuma, bolnice za sopstveni oporavak. Zidove sam okreila najtoplijim bojama koje sam mogla da naem i svake nedelje sam sebi kupovala cvee, kao da se poseujem u bolnici. Moja sestra mi je za useljenje poklonila termofor (kako ne bih bila sama u hladnom krevetu), s kojim sam spavala svake noi, drei ga na srcu, kao da leim sportsku povredu.

Dejvid i ja smo zauvek raskinuli. Ili moda nismo. Teko je setiti se koliko puta smo u tom periodu raskidali i mirili se. Ali ema je bila ovakva: raskinem s Dejvidom, povratim snagu i samopouzdanje, a onda (privuena, kao i uvek, mojom snagom i samouverenou) njegova strast prema meni opet bukne i

rasplamsa se. U vie navrata smo trezveno, inteligentno i s uvaavanjem disku- tovali o tome da pokuamo ponovo, uvek s nekim novim razumnim planom zieliminisanje naih oiglednih suprotnosti. Bili smo tako posveeni reava- nju tog problema. Jer, kako mogu dvoje ljudi koji su toliko zaljubljeni jedno u drugo da ne ive sreno do kraja ivota? Moralo je da uspe. Zar ne? Spojeni novim nadama, proveli bismo nekoliko srenih dana u zajednikom deliriju- mu. Ponekad i nekoliko nedelja. Ali Dejvid bi se na kraju iznova povlaio a ja bih se vezivala za njega (ili bih se ja vezivala a on se povlaio - nikada nismo uspevali da dokuimo kako je sve poinjalo) i na kraju bih iznova ostajala prazna i ucveljena. A onda je zauvek otiao. | Dejvid je za mene bio i otrov i lek.

Meutim, tokom perioda razdvojenosti, ma koliko mi teko padali, ve- bala sam samaki ivot. I to iskustvo je izazvalo tektonsko pomeranje u meni. Poela sam to da oseam - iako mi je ivot i dalje liio na lanani sudar na autoputu za Nju Dersi u vreme prazninih guvi - klackala sam se na ivici da postanem samostalna individua. Kad ve nisam izvrila samoubistvo zbog razvoda, ili zbog drame sa Dejvidom, konano sam poela da oseam oduevlje- nJe u vezi sa svim deliima vremena i prostora koji su mi bili na raspolaganju

i zbog kojih sam uspela sebi da postavim novo radikalno pitanje: ta ti * u - da radi, Liz?""

Vei deo vremena (jo uvek grcajui u postrazvodnom blatu) nisam se usu divala ni da odgovorim na to pitanje, ushiena sopstvenim opstankom. I kada sam konano poela na njega da odgovaram, inila sam to oprezno. Doputala ' sam sebi samo male, skoro deje, elje. Poput ovih:

Hou da idem na asove joge.

Hou da se iskradem sa urke kako bih kod kue na miru itala knjigu.

Hou da kupim sebi novu pernicu.

I stalno bi se provlaio taj jedan udan odgovor, uvek isti:

Hou da nauim italijanski.

Godinama sam elela da nauim italijanski - jezik koji smatram lepim od rua - ali nikada nisam uspevala to da objasnim. Zato ne utvrdim francuski ili ruski koje sam uila u koli? Ili zato ne nauim panski; pomogao bi mi da se sporazumem s milionima mojih zemljaka? ta e mi italijanski? Ne mislim valjda da se preselim u Italiju. Bilo bi daleko praktinije da nauim da sviram harmoniku.

Ali zato sve u ivotu mora da ima praktinu primenu? Godinama sam bila tako dosledan vojnik - radei, proizvodei, nikada ne prekoraujui rokove, k brinui o svojim blinjima, o svojim desnima i svojim kreditnim karticama, I izlazei na izbore, i tako dalje. Zar se ivot sastoji samo iz dunosti? U tom ' mranom periodu gubitaka, zar mi je bilo potrebno bilo kakvo opravdanje za uenje italijanskog zato to je to jedina stvar za koju sam mislila da e mi sada doneti bar malo zadovoljstvo? Ionako to nije bio neostvariv cilj, elja za uenjem stranog jezika. Nije to kao da sam u trideset drugoj godini ivota rekla: Hou da postanem prva balerina u Njujorku. Uenje jezika je neto to zaista moete da uinite. Prijavila sam se na asove u jednoj od onih ustanova za obrazovanje odraslih (poznatiju kao Nona kola za

razvedene ene). Moji prijatelji su bih oduevljeni tom idejom. Jedan od njih, Nik, upitao me je: Zato ui italijanski? Kako bi - samo u sluaju da Italija opet jednog dana pokori Etiopiju, ovoga puta uspeno - mogla da se pohvali kako zna jezik koji se govori u ak dve zemlje?"

Ali, uivala sam. Svaka re bila je pesma, magijski trik, poslastica. Posle asa bih se po najveem pljusku vratila kui, napunila kadu toplom vodom i uronila u miriljavu penu, itajui naglas italijanski renik, zaboravljajui na

^od i slomljeno srce. Izgovorene rei su me ushiivale. Mobilni telefon sam poela da zovem il mio telefonino (moj telefoni). Pretvorila sam se u jednu od onih iritantnih osoba koje uvek govore ao! Samo to sam ja bila izuzetno iritantna, objanjavajui ljudima poreklo rei ao. (Ako ve niste znali, to jc skraenica fraze koju su srednjovekovni Venecijanci koristili kao intiman pozdrav: Sono Usuo schiavo! to znai: Tvoj sam rob/robinja!") Samim izgovaranjem tih rei oseala sam se seksi i sreno. Moj advokat za razvod mi je rekao da se ne brinem; jednom je imala klijentkinju (poreklom Korejku) koja je posle neugodnog razvoda zvanino promenila svoje ime u neko italijansko, samo da bi se opet oseala seksi i sreno.

Posle svega, moda se i preselim u Italiju...

Hl 7

Jo jedna znaajna stvar koja se dogodila u tom periodu bila je novootkrivena pustolovina duhovne discipline. Podstaknuta i ohrabrena, naravno, novim po-znanstvom sa ivim indijskim guruom - na emu u Dejvidu biti zahvalna do groba. Svog gurua sam upoznala kada sam prvi put ula u Dejvidov stan. Nekako sam se odmah zaljubila u oboje, istovremeno. Na nonom stoiu Dejvi- dove spavae sobe ugledala sam sliku prelepe Indijke i pitala: Ko je to?" KW)dgovorio je: To je moja duhovna uiteljica."

Srce mi je preskoilo dok sam upijala njene crte lica. A onda sam se povratila, duboko udahnula i izustila: I ja elim duhovnu uiteljicu." Zaista to mislim kada kaem da sam ove rei izustila, ali iz dubine svoga srca. Osetila sam neobinu podeljenost u sebi i um mi je za trenutak zaustavio telo, pokuavajui da protumai zateenost srca, pitajui ga preutno: Stvarno to eli? odgovorilo je moje srce. Stvarno. Onda je moj um upitao moje srce, pomalo sarkastino: Otkad? fe. Ali ve je znalo odgovor: Od one noi na podu kupatila. Boe moj, istinski sam elela duhovnog vou. Odmah sam poela da ma- a o tome kako bi to izgledalo. Zamislila kako me ta prelepa Indijka poseu: u mom stanu, nekoliko veeri nedeljno, i kako sedimo i pijemo aj, priajui

o boanstvu, i kako mi daje domae zadatke i objanjava znaaj neobih ^ opaaja tokom meditacije...

Sve te fantazije su brzo nestale kada mi je Dejvid ispriao o meunarod nom statusu te ene, o njenih deset hiljada uenika - od kojih je veina nikada nije upoznala licem u lice. Ipak, rekao je, njeni sledbenici se svakog utorka okupljaju i u Njujorku, radi zajednike pesme i meditacije. Dejvid mi je predloio: Ako ti nije frka da bude u istoj sobi sa nekoliko stotina ljudi koji peva- ju boje ime na sanskrtu, moe nekad da nam se pridrui."

Pridruila sam mu se ve sledeeg utorka. Ne samo to me nije bila frka kada sam ugledala sve one obine ljude koji pesmom slave boga, naprotiv, osetila sam kako mi se duh die, probuen tom pesmom. Te noi sam se vratila kui sa oseajem da mi vazduh prodire kroz telo, poput iste posteljine koja lepra na ici za suenje, kao da je Njujork postao grad od papira - a ja dovoljno lagana da trim po njegovim krovovima. Poela sam redovno da odlazim na pevanje. Onda sam poela da meditiram svakog jutra na drevnoj sanskrtskoj mantri koju je guru podelila svim svojim uenicima (Om Nama ivaja to znai: Slavim boanstvo koje u meni obitava"). Sluala sam kada mi se guru po prvi put obratila i od njenih rei mi se najeila sva koa, ak i na licu. A kada sam ula da ima aram u Indiji, znala sam da moram da ga obiem, to pre.

8

U meuvremenu sam morala da odem na put u Indoneziju.

to se opet dogodilo u vezi s poslom za asopis. I ba kada sam osetila ne- izmerno saaljenje prema sebi to sam ostavljena sama i zarobljena u kavezu razvedenih, urednica enskog asopisa mi je ponudila da mi plati put na Bali kako bih napisala priu o jogi. Zauzvrat sam joj postavila niz pitanja, uglavnom u fazonu Je li trava zelena?" i Da li je Dejms Braun crnac"? Kada sam stigla na Bali (koji je, verovali ili ne, vrlo prijatno mesto) uitelj koji je vodio kolu joge nas je pitao: Dok ste svi ovde, da li je neko zainteresovan da poseti devetu generaciju indoneanskih vraeva?" (jo jedno suvie oigledno pitanje da bi zahtevalo odgovor) i tako smo svi jedne noi otili u posetu velikom vrau.

Ispostavilo se da je vra sitni, tamnoputi, krezavi stari veselih oiju, koji je neodoljivo podseao na lik Jode iz Ratova zvezda. Zvao se Ketut Lajer. Njegov engleski bio je oskudan ali zabavan. Naravno, prevodilac je uskakao svaki put kada bi ovaj zapeo kod neke rei.

Uitelj joge nam je unapred rekao da svako moe vrau da postavi jedno pitanje ili iznese jedan problem, i on e pokuati da nam pomogne da ih razre- imo. Danima sam razmiljala ta da ga pitam. Moja poetna ideja je bila tako uskogruda. Hoe li mi suprug dati razvodf Hou li naterati Dejvida da se opet zagreje za mene? Momentalno sam se postidela zbog ovih misli: ko putuje na (jnigi kraj sveta da se vidi sa drevnim indoneanskim isceliteljem samo da bi mu ovaj razreio ljubavne jade*

I tako, kada me je starac upitao ta zaista elim, pronala sam neke druge, iskrenije rei.

elim da neprekidno doivljavam boga", odgovorila sam. Ponekad oseam kao da razumem boanstvo ovog sveta, a onda to izgubim zato to me ometu moje sitne elje i strahovi. Hou stalno da budem s bogom. Ali neu da se zamonaim ili potpuno odreknem zadovoljstava ovog sveta. Pretpostavljam da zapravo elim da nauim da ivim u ovom svetu i da uivam u njegovim blagodetima, a da se istovremeno posvetim bogu."

Ketut je rekao da na moje pitanje moe da odgovori slikom. Pokazao mi je crte koji je nacrtao tokom jedne meditacije. Na njemu je bila prikazana androgina ljudska figura u stojeem stavu, s rukama sklopljenim u molitvi. Meutim, figura je imala etiri noge ali nije imala glavu. Umesto nje, na ramenima joj se nalazio buket razuzdanog cvea. Na mestu gde je srce bilo je nacrtano malo nasmejano lice.

Da bi pronala sklad koji eli" pojasnio je Ketut preko svog prevodioca, mora da postane ovo. Mora da stoji vrsto na zemlji, kao da ima etiri a ne dve noge. Na taj nain e ostati u svetu. Ali pri tom mora da prestane da gleda svet kroz glavu. Mora da ga gleda kroz svoje srce. Samo na taj nain e spoznati boga."

Potom me je pitao da li moe da mi ita sa dlana. Pruila sam levu ruku i nastavio je da me sastavlja kao da sam deja slagalica.

Ti si svetski putnik", poeo je. ^ Pomislila sam da je to oigledno, budui da sam u tom trenutku bila u

Indoneziji, ali nisam htela da forsiram...

Ima vie sree od svih koje sam ikada sreo. ivee dugo, imaev prijatelja, puno iskustava. Obii e ceo svet. U ivotu ima samo jedan^0 blem. Previe brine. Previe si emotivna, previe nervozna. Ako ti oh da nikada vie u ivotu nee imati razlog da brine, ni zbog ega, hoe verovati?" ' lmi

Nervozno sam klimnula glavom, ne verujui mu.

Radi kreativan posao, moda kao umetnica, i za to si dobro plaena Uvek e biti dobro plaena za to to radi. Velikoduna si s novcem, moda i previe. Takoe ima jedan problem. U jednom trenutku ivota e izgubiti sav novac. Mislim da e se to dogoditi uskoro."

Verovatno u narednih est do deset meseci", prokomentarisala sam, mislei na razvod.

Ketut je klimnuo glavom, kao da je eleo da kae Da, tako nekako. Ali ne brini", nastavio je. im izgubi novac, sve e povratiti. Posle toga e sve biti u redu. Dvaput e se udavati. Jedan brak e biti kratak, a drugi dug. I imae dvoje dece..."

ekala sam da kak jedno e biti kratko, a drugo dugako, ali se najednom uutao, smrknuto zurei u moj dlan. A onda je rekao: udno...", neto to nikada ne elite da ujete od svog itaa dlana, ili od svog zubara. Zamolio me je da stanem direktno ispod gole sijalice kako bi mogao bolje da vidi.

Greim", priznao je. Imae samo jedno dete. Kasnije u ivotu. Kerku. Moda. Ako odlui... ali ima ovde jo neto." Opet se namrtio, zatim podigao glavu, najednom potpuno samouveren: Jednog dana, uskoro, vratie se na Bali. Mora. Ostae ovde na Baliju tri, moda etiri meseca. Bie moja prijateljica. Moda e iveti ovde s mojom porodicom. Vebau s tobom engleski. Nikada nisam imao nekog s kim bih vebao engleski. Mislim da si dobra sa reima. Mislim da taj kreativan posao koji radi ima neke veze s reima, da?"

Da!", uzviknula sam. Ja sam spisateljica. Piem knjige!"

Ti si spisateljica iz Njujorka", sloio se, klimajui glavom. Dakle, vratie se ovde na Bali i ivee sa mnom i uie me engleski. A ja u tebe nauiti svemu to znam."

Onda je ustao i obrisao ruke, u stilu dogovoreno je.

Ako ste vi ozbiljni, gospodine, onda sam i ja", odgovorila sam.

Osmehnuo mi se skupljenih usana i rekao: Vidimo se kasnije, aligatore." 9

Dakle, pripadam onoj vrsti osoba koje, kada im deveta generacija indonean- j^ih vraeva kae da je njihova sudbina da se preseli na Bali i etiri meseca ivi s njim, smatraju da bi trebalo uiniti sve da to i ostvare. Naposletku, upravo tako je moja godina puteestvija poela da se ostvaruje. Bilo je vie nego oigledno. Iako ni sama nisam imala ideju kako u to da izvedem, s obzirom na moj zapetljani ivot. (Osim skupog razvoda i problema sa Dejvidom, moja obaveza prema asopisu me je takoe spreavala da odsustvujem na tri ili etiri meseca.) Ali morala sam tamo da se vratim. Zar ne? Uostalom, zar on to nijepredvideo7. Problem je bio i u tome to sam elela da odem u Indiju, da po- setim aram mog gurua, a odlazak u tamo je takoe bio finansijski i vremenski zahtevan poduhvat. Pri tom sam, da bi stvar bila sloenija, umirala od elje da to pre posetim Italiju kako bih mogla da vebam italijanski, ali i zato to me je privlaila ideja da neko vreme boravim u kulturi koja neguje zadovoljstvo i lepotu ivljenja.

Izgledalo je da se ove tri eije meusobno sukobljavaju. Naroito kombinacija Italija-Indija. ta je bilo vanije? Deo mene koji je eleo da jede telee nicle u Veneciji? Hi deo koji je eleo da se budi daleko pre zore u spokoju arama, pripremajui se za celodnevnu meditaciju i molitvu? Veliki islamski pesnik i filozof Rumi jednom je savetovao svoje uenike da napisu tri stvari koje najvie ele u ivotu. Ukoliko se neke od njih izmeu sebe potiru, upozoravao je Rumi, onda ste osueni na nesreu. Bolje da ivite usredsreeni na jednu stvar, tvrdio je. Ali ta je sa blagodetima ivljenja u harmoniji nekoliko krajnosti? ta ako nekako uspete da ostvarite dovoljno plodonosan ivot koji moe da uskladi prividno nepodudarne suprotnosti u celovitu sliku sveta koji nita ne iskljuuje? Moja istina je bila upravo ona koju sam saoptila vrau na Baliju - elela sam da iskusim oboje. elela sam zemaljske uitke i boansku onostranost - dvostruko velianstvo obinog ljudskog ivota. elela sam ono sto bi Grci nazvali kalos kai agatos, fantastinu ravnoteu dobrog i lepog. I jedno i drugo mi je nedostajalo u tim tekim godinama, zato to i zadovoljstvo 1 duhovnost zahtevaju prostor bez stresa u kojem bih procvetala, a ja sam, naalost, ivela u ogromnom kontejneru neprekidne strepnje. A to se tie ^vnoteivanja potrebe za zadovoljstvom sa enjom za boanskim... pa, sigurno je postojao nain da se i taj trik savlada. I inilo mi se, samo na osnovu kratke posete Baliju, da bih to mogla da nauim upravo tamo. Moda indoneanskog vraa.

etiri noge na zemlji, glava puna cvea, posmatranje sveta kroz srce.,,

I tako sam digla ruke od svoje dileme - Italija? Indija? Indonezija? ^ kraju jednostavno priznala sebi da

elim da posetim sve tri zemlje. Po 4 meseca u svakoj ispunie jednu godinu. Naravno, to je bio neto ambiciozniji san od onog - elim da kupim novu pernicu. Ali bilo je ono to sam istinski elela. I znala sam da elim o tome da piem. Ne samo da bih detaljno istraila sve tri zemlje; to je ve uinjeno. Vie sam elela da detaljno ispitam jedan as- pekt sebe koji bih pronala u svakoj od njih, na mestima koja su tradicionalno predodreena ba za to. U Italiji sam elela da istraim umetnost zadovoljstva u Indiji umetnost duhovnosti, a u Indoneziji umetnost da uravnoteim to dvoje. Tek kasnije, nakon ostvarenja ovog sna, primetila sam srenu sluajnost da sve ove zemlje poinju slovom I. To se inilo kao dobar predznak za put u samootkrivanje.

Zamislite, na primer, sve mogunosti izrugivanja ovoj ideji od strane mojih vickastih prijatelja. elela sam da posetim Tri-I, zar ne? Zato onda ne bih provela godinu dana u Iranu, Irskoj i Islandu? Ili jo bolje - zato ne bih otila na hodoae u veliki I-trijumvirat - Islip, 1-95 i Ikeu2? Moja drugarica Suzan mi je

predloila da osnujem neprofitabilnu organizaciju pod nazivom Razvedeni bez granica". Naravno, sve ove ale bile su uzalud jer I3 jo uvek nije bilo spremno za put. Taj muni razvod se, dugo posle mog istupanja iz braka, jo uvek nije okonao. Tako sam odluila da podnesem tubu protiv svog supruga, inei ono najgore to proizilazi iz komarnih razvoda, neto poput skupljanja dokaza i pisanja prokletih pravnih optubi (jer to nalae dravni zakon) na raun njegove navodne psihike surovosti - dokumenta u kojima nije bilo mesta za suptilnost, niti naina da jednostavno kaem sudiji: Sluajte, bio je to zaista komplikovan odnos u kojem sam napravila veliku greku i zbog toga mi je neizmerno ao ali hou da mi bude dozvoljeno da iz njega istupim."..

(Ovde zastajem da se pomolim za sve svoje osetljive itaoce: Ne daj boe da ikada povedete brakorazvodnu parnicu u Njujorku.)

U prolee 2003. stvari su kulminirale. Godinu i po dana nakon raskida, moj suprug je konano bio spreman da diskutuje o uslovima pogodbe. Da, eleo je novac, kuu i deo stana na Menhetnu - sve sto sam mu ve bila ponudila. Meutim, traio je i stvari koje mi nikada nisu pale na pamet (udeo u profitu od knjiga koje sam napisala tokom braka, deo od mogue dobiti od autorskih prava u sluaju snimanja filmova po mojim knjigama, deo mog penzionog fonda, i tako dalje). Konano sam dobila priliku da izrazim svoj protest. Usledili su meseci pregovaranja posredstvom naih advokata, vrsta kompromisa koja je milela, ali s naznakom da bi moj suprug zaista mogao da prihvati izmenjeni sporazum. To bi me debelo kotao, ali sukobljavanje na sudu bi zahtevalo jo vie novca i vremena, da ne spominjem duevni bol. Ukoliko potpie sporazum, sve to je trebalo da uinim je da platim i zavrim s njim za sva vremena. to je meni u tom trenutku najvie odgovaralo. Na odnos je bio potpuno razoren, ukljuujui i osnovna pravila utivosti. Sve to sam elela bio je izlaz iz tog pakla.

Pitanje je bilo - hoe li potpisati? Nedelje su prolazile a on je insistirao na sve veim detaljima. Ipak, da nije pristao na ovu nagodbu, morali bismo da se sudimo. Sudske takse bi mi iz depa izbile i poslednju paru. to je jo gore, suenje bi trajalo najmanje jo godinu dana, usred sve te zbrke. Dakle, ta god daje moj suprug odluio (uostalom, jo uvek je bio moj suprug) trebalo je da predodredi jo jednu godinu mog ivota. Hoe li to biti samostalno putovanje u Italiju, Indiju i Indoneziju? Ili e me advokati unakrsno ispitivati u sudnici? | Svakoga dana sam zvala advokatkinju, po nekoliko puta - ima li vesti? pp svakoga dana me je uveravala da daje sve od sebe i da e me pozvati im sporazum bude potpisan. Nervoza koju sam u to vreme oseala bila je neto izmeu ekanja na poziv u direktorovu kancelariju i iekivanja rezultata bi- opsije. Volela bih da mogu da kaem da sam bila smirena, ali nisam. Nekoliko neprospavanih noi sam, u naletima besa, provela mlatei po kauu palicom zabejzbol. Vei deo vremena sam bila depresivna.

U meuvremenu, Dejvid i ja smo opet raskinuli. Ovoga puta mi se inilo zauvek. Ili moda ne - jednostavno nismo mogli da raskrstimo. Ponekad sam roala sasvim suprotan predoseaj i dobijala neodoljivu elju - da izmeu nas postavim to vie kontinenata i okeana, samo da bih nala mir i sreu.

Na licu sam dobila bore, permanentne useke izmeu obrva od silne brige i plakanja.

I usred svega toga je iz tampe izala knjiga koju sam napisala nekoliko godina ranije, zbog ega sam morala da krenem na malu reklamnu turneju. Sa sobom sam povela drugaricu Ivu. Iva je moje godite ali

je odrasla u Bejrutu, u Libanu. to znai da je, dok sam ja kao srednjokolka ila na bavljenje sportom i prijavljivala se na audicije za mjuzikle u Konektikatu, ona pokuavala da za- titi goli ivot od bombi. Nisam sigurna kako je, uprkos tako ranoj izloenosti nasilju, mogla da iznedri toliku smirenost, ali Iva je jedna od najmirnijih dua koje poznajem, tavie, ona poseduje ono to ja zovem direktnom vezom sa univerzumom, neku vrstu stalne otvorenosti prema boanskom.

Tako smo krenule na put kroz Kanzas. U svom uobiajenom stanju grozniave frustracije zbog razvoda - hoe li potpisati ili nee? - rekla sam Ivi: Mislim da ne bih podnela jo jednu godinu suenja. Kada bih samo mogla da iznudim da se bog umea. Volela bih da napiem peticiju bogu, da uini da se sve ovo konano zavri."

Pa to to ne uini?"

Objasnila sam Ivi svoj stav prema molitvi, odnosno, da se ne oseam prijatno molei boga za konkretnu stvar, jer mi to onda lii na neku vrstu oslabljivanja vere. Ne mogu da ga pitam: Hoe U da promeni ovo ili ono u mom ivotu zato to mi je to teko?" Jer, ko zna, bog moda ba eli da se iz nekog razloga suoim s tim izazovom. Umesto toga, nekako mi je normalnije da ga molim za snagu da prebrodim sve to se u ivotu srui na mene, bez obzira na ishod.

Iva me je ljubazno sasluala i upitala: Odakle ti tako glupa ideja?"

Kako to misli?"

Odakle ti ideja da univerzumu ne moe da uputi peticiju molitvom? Ti si deo tog univerzuma, Liz. Ti si njegov deo i ima puno pravo da uestvuje u njegovom delovanju, i da puta svojim oseanjima na volju. Zato izrazi svoje miljenje. Iznesi svoj sluaj. Veruj mi - ako nita drugo, bar e biti razmotren."

Stvarno?" Sve to je za mene bilo novo.

Stvarno! Sluaj, kada bi sada napisala peticiju bogu, ta bi rekla?"

Neko vreme sam razmiljala a onda sam izvadila notes i napisala:

Dragi boe,

Molim te, intervenii ipomozi da se ovaj razvod okona. Moj suprug i ja nismo uspeli u braku i sada ne uspevamo ni u razvodu. U ovom groznom procesu oboje patimo, ukljuujui i one kojima smo dragi.

Pretpostavljam da si zauzet ratovima i tragedijama i mnogo veim sukobima I ^ to SU nesuglasice izmeu propalih branih drugova. Ali, koliko ja shvatam, zdravlje planete zavisi od zdravlja svakog pojedinca. Dok god su dve osobe u su-kobu, ceo svet gubi svoj integritet. Slino tome, kada bijedna ili dve due mogle fa se oslobode tih okova, automatski bi se poboljalo sveukupno stanje sveta, kao 0 nekoliko zdravih elija u organizmu moe da povea opte zdravlje tela.

Stoga te najponiznije molim da nam pomogne da okonamo ovaj sukob kako ft jo dvoje ljudi dobilo priliku da postane slobodno i zdravo, i kako bi na ovom svetu bilo bar malo manje neprijateljstva i ogorenosti u kojima ve dovoljno grca.

Hvala na panji i ljubaznosti. mS potovanjem, Elizabet M. Gilbert

Proitala sam je Ivi i ona je odobravajue klimnula glavom. Ja bih to potpisala", rekla je.

Pruila sam joj peticiju i olovku, ali bila je prezauzeta vonjom pa je rekla: Ne, recimo da sam je upravo potpisala. Svojim srcem." I Hvala ti, Iva. Cenim tvoju podrku." Da vidimo sada ko bi je jo potpisao?" Moja porodica. Majka i otac. Moja sestra", odgovorila sam. if' Okej", uzvratila je. ti jesu. Raunaj da su njihova imena dodata. Oseam da su je potpisali. Sada su na spisku. Dalje - ko bi je jo potpisao? Nabroj mi."

I tako sam poela da nabrajam imena svih ljudi za koje mislim da bi potpisali ovu peticiju. Imenovala sam svoje bliske prijatelje, neke dalje roake i kolege s kojima radim. Kod svakog imena, Iva bi samouvereno promrmljala: Aha. Potpisao je", ili Potpisala je." Ponekad bi dodala i svoje potpisnike, kao: Moji roditelji su je upravo potpisali. Oni su decu podizali u ratu i preziru beskorisne sukobe. Bili bi presreni da se va razvod okona."

Sklopila sam oi, ekajui da mi jo imena padne na pamet. b: Mislim da su je Bil i Hilari Klinton upravo potpisali", rekla sam.

Ne sumnjam", odgovorila je. Sluaj, Liz, svako moe da potpie ovu peticiju. Kapira? Pozovi se na bilo koga, ivog ili mrtvog, i poni da skuplja potpise." Sveti Franjo Asiki je upravo potpisao!" Nego ta je!" Iva je oduevljeno udarila dlanovima o volan. ^Nastavila sam da niem spisak:

Abraham Linkoln je upravo potpisao! I Gandi, i Mandela i svi mir*, r* Elenor Ruzvelt, Majka Tereza, Bono, Dimi Karter, Muhamed Ali, DS?* son i dalaj-lama... i moja baka koja je umrla 1984. i moj deda koji je jo J^S i moj profesor italijanskog, i moj psihijatar, i moj agent... i Martin Luter Mladi, i Ketrin Hepbern... i Martin Skorseze (od kojeg se to ne bi oekivali ba lepo od njega)... i moj guru, naravno... i Doan Vudvord, i JovanfoCfef i gospodin Karpenter, moj razredni u etvrtom razredu, i Dim HensoiiTS

Imena su kuljala iz mene. Nisam se zaustavila ni posle sat vremenlj smo zali duboko u Kanzas a moja peticija za mir se oduila na nevidljiv^ stranicama. Iva nije prestajala da potvruje - da, potpisao je, da, potpis^ - i najednom sam bila ispunjena ogromnim oseajem zatienosti, okruena kolektivnom dobronamernou tolikog broja monih dua.

Spisak je konano zavren i moja anksioznost se zavrila s njim. Spavalo mi se. Iva mi je predloila: Odremaj malo, ja u voziti." Sklopila sam oi. Kroz glavu mi je proletelo poslednje ime. Majki Dej Foks je upravo potpisao",pro. mrmljala sam i zaspala. Ne znam koliko dugo sam spavala, moda desetak minuta, ali bio je to dubok i okrepljujui san. Kada sam se probudila Iva je jo uvek vozila. Pevuila je neku pesmicu, vie za sebe. Zevnula sam.

Utom mi je zazvonio mobilni.

Za trenutak sam samo posmatrala kako aavi telefonino uzbueno vibrira u pepeljari iznajmljenog automobila. Oseala sam se dezorijentisano, pomalo otupelo od dremea, najednom nesposobno da se setim kako se rukuje mobilnim telefonom.

Hajde", brecnula se Iva, ve znajui ko je. Javi se."

Uzela sam telefon, pritisnula dugme i proaputala: Halo."

Sjajne vesti!" uo se glas mog advokata iz dalekog Njujorka. Upravo je potpisao!"

10

Nekoliko nedelja kasnije ivim u Italiji.

Napustila sam posao, otplatila sve trokove razvoda i pravne takse, odr^ se svoje kue, svog stana, ono malo imetka smestila u garau svoje sestre, spa- kovala dva kofera i otputovala. Moja godina je otpoela. I bukvalno mogu sebi to da priutim s obzirom na neverovatno udo koje se dogodilo - moj izdava je unapred otkupio knjigu u kojoj u opisati svoja putovanja. Drugim reima, sve je ispalo ba onako kako je predvideo indoneanski vra. Izgubiu sav svoj n0vac ali u ga odmah nadomestiti - ili bar onoliko koliko mi je dovoljno da kupim sebi godinu dana ivota.

Sada sam stanovnik Rima. Stan koji sam iznajmila je mirna garsonjera u drevnoj graevini, smetena samo nekoliko uliica od panskih stepenica, osenena drveem otmenih Bordijanskih vrtova, na vrhu ulice koja vodi od pjace del Popolo na kojem su se stari Rimljani trkali u svojim dvokolicama. Naravno, ovaj grad ne poseduje raskalanost mog starog, njujorkog komilu- ka s pogledom na ulaz u tunel Linkoln, ali opet...

* Posluie.

11

Prvi obrok koji sam pojela u Rimu nije bio bogzna ta. Samo domaa pasta (pageti ala karbonara) sa sosom od spanaa i belog luka. (Seli, veliki pesnik romantizma, jednom je napisao uasno pismo svom prijatelju u Englesku u kojem opisuje italijansku kuhinju: Mlade ene iz visokog drutva zapravo jedu - nikada nee pogoditi - BELI LUK!") Zatim sam naruila artioke, iz iste radoznalosti; Rimljani su nesuvislo ponosni na svoje artioke. Uz njih mi je servirano besplatno jelo iznenaenja - prene tikvice sa sirnim namazom u sredini (pripremljene tako ukusno da tikvice verovatno nisu ni primetile da vie ne plivaju u vinu). Posle toga sam probala teletinu. Ah da, uz to sam popila flau domaeg crnog vina, sasvim sama. Usput sam smazala i nekoliko kriki tek peenog domaeg hleba sa maslinovim uljem. Tiramisu za desert.

Negde oko 23:00, dok sam se vraala kui, ula sam buku koja je dopirala iz jedne od zgrada u mojoj ulici. Zvualo je kao sabor sedmogodinjaka s muzikom podlogom - moda deji roendan? Smeh, vriska i bat koraka. Popela sam se uza stepenice do svog .stana, legla u krevet i ugasila svetio. ekala sam & ponem da plaem ili da se brinem, budui da se to obino dogaalo kada

ugasim svetio, meutim, oseala sam se sasvim dobro. Oseala sam Bili su to prvi znaci zadovoljstva.

Moje umorno telo je upitalo umorni um: Znai, ovo je sve sto ti * trebno?"

Nije bilo odgovora. Ve sam bila u carstvu snova.

12 :m

U svakom veem gradu zapadnog sveta sve stvari su uvek iste. Isti Afrikanci uvek prodaju kopije istih maraka tani i naoara, isti gvatemalski muziari uvek sviraju Radije bih bio vrabac nego pu" na svojim duvaljkama od bambusa. Meutim, neke stvari su svojstvene samo Rimu. Poput prodavca sendvia koji me tako oputeno oslovljava sa lepotice" svaki put kada mi se obrati. Hoete da vam prepeem hleb ili ne, bella? A tu su i parovi koji se ljubakaju na svakom koraku, kao da je u toku neko takmienje u ljubavisanju, opsedajuei K sve klupe u parku i uvijajui se jedno drugom u naruju, milujui jedno drugom kosu i prepone, neumorno se njukajui i grickajui...

A tu su i fontane. Plinije je jednom napisao: Kada bi svi razmislili o obilju rimske vode kojima se snabdevaju kupatila, cisterne, ulice, kue, vrtovi, vile; i kada bi se u obzir uzela razdaljina koju ta voda prevaljuje kao i naini na koje se doprema do grada - priznali bi da na svetu ne postoji nita udesnije." JS Nekoliko vekova kasnije, ve sam otkrila omiljene fontane u Rimu. jedna od njih je Vila Borgeze. U centru ove fontane je razdragana porodica od bronze. Tata je faun, a mama obina enska figura. Imaju dete koje sa slau jede groe. Mama i tata stoje u neobinom poloaju - okrenuti jedno prema drugom, drei se za ruke i neznatno zavaljeni unazad. Teko je rei dali jedno drugo vuku ili se veselo njiu, ali svakako zrae neobinom energijom. Kako god, malian sedi na njihovim rukama, tano izmeu njih, neosetljiv na njihovu sreu ili svau, i tamani svoje groe. Njegove male noice vise dokvae. (Lii na svog oca.) ^

Poetak je septembra 2003. Vreme je toplo i sunano. Nakon etiri danabo- ravka u Rimu, moja senka jo uvek nije zasenila ulaz neke crkve ili muzeja^ mi je pogled pao na jedan od vodica kroz grad. Ali su zato moje noge beskraj- no i besciljno etale gradom i konano pronale malu poslastiarnicu koju mi je preporuio ljubazni Voza autobusa jer se u njoj prodaje najbolji sladoled u Kimu. Zove se II Gelato di San Crispino. Nisam sigurna ali mislim da bi to moglo da se prevede kao sladoled hrskavog svetitelja". Probala sam meavinu meda i lenika. Istog dana sam se vratila po grejpfrut i dinju. Onda sam posle veere, iste noi, u povratku kui svratila da probam kup od cimeta i umbira.

Trudim se da svakoga dana proitam po jedan novinski lanak, ne obazirui se na to koliko traje. Otprilike svaku treu re proveravam u reniku. Dananje vesti su fascinantne. Teko je zamisliti dramatiniji naslov od ovog: Obesita! I Bambini Italiani Sono i Piu Grassi d'Europa! Blagi boe! Gojaznost! lanak izvetava da su italijanske bebe najdeblje od svih evropskih! itajui dalje, saznajem da se italijanske bebe raaju neto deblje od nemakih i poprilino deblje od francuskih beba. (Sreom, nema poreenja sa amerikim bebama.) Starija italijanska deca su u dananje vreme takoe zabrinjavajue gojazna, pie u lanku. (Industrija makarona se odluno brani.) Ovi alarmantni statistiki podaci o gojaznosti italijanske dece do jue je skrivala - nema potrebe da prevodim - una taskforce internazionale.

Trebalo mi je skoro sat vremena da deifrujem ceo lanak. Dok sam ga itala, sve vreme sam jela picu i

sluala jedno od italijanske dece koje preko puta ulice svira harmoniku. Klinac mi nije delovao nimalo gojazno, moda zato to je bio Rom. Nisam sigurna da li sam pogreno protumaila poslednju reenicu, ali se radilo o tome da je jedini nain da italijanska vlada stane na put gojaznosti - uvoenje takse na prekomernu teinu?! Je li to mogue? Posle nekoliko meseci hranjenja ovim tempom, hoe li doi i po mene?

gfevakodnevno itanje novina je vano i zato to imam uvid u to kako ljudi ive Italiji. Ovde, u Rimu, dnevna tampa svakodnevno izvetava o zdravlju katolikog poglavara, neto poput vremenske prognoze ili TV programa na televiziji. Danas je papa umoran. Jue je papa bio manje umoran nego to je danas. Sutra se.oekuje da papa nee biti toliko umoran kao to je bio danas.

Za mene je to neka vrsta bajkovitog jezika. Za nekog ko je oduvek eleo da pria italijanski ne postoji bolji izbor od ivota u Rimu. Kao da je neko izmislio ovaj grad samo da bi ispunio moja oekivanja, grad gde svako (i deca, i taksisti, i glumci u reklamama!) govore tim istim, maginim jezikom. Kao daje itavo drutvo naumilo da me naui italijanski. ak i novine se tampaju na talijanskom dok sam ja ovde; nije ih briga! Imaju knjiare koje prodaju

iskljuivo knjige napisane na italijanskom] Jue ujutro sam otkrila jednu tafo^i i bila prosto oarana kada sam ula u nju. Sve je bilo na italijanskom - dr Sus. etkala sam kroz nju, dodirujui sve te knjige i nadajui se da e svako ko me vidi pomisliti kako mi je italijanski maternji jezik. 0, kako elim da mi se italijanski sam od sebe otvori! Taj oseaj sam zadrala jo iz vremena kada sam imala etiri godine i nisam znala da itam, ali sam umirala od elje da to nauim. Seam se kako sam sa majkom sedela u ekaonici doma zdravlja, prelistavajui asopis Jur houm, zurei u tekst i nadajui se da e odrasli u ekaonici misliti kako ga zaista itam. Od onda nisam oseala takvu enju za razumevanjem. U toj knjiari sam otkrila i neke amerike pesnike sa original- ^ nom engleskom verzijom na jednoj i italijanskim prevodom na drugoj strani Kupila sam po jednu knjigu Roberta Louela i Luiz Glik.

Zanimljivo je i to da se u Rimu na svakom koraku spontano zapoinju razgovori. Danas, dok sam sedela u parku na klupi, prila mi je siuna starica u crnoj haljini i poela neto da avrlja. Odmahnula sam glavom, zbunjena i zateena. Izvinila sam se, rekavi na vrlo razgovetnom italijanskom: ao mi je, ali ne govorim italijanski", posle ega je napravila grimasu kao da e me svakog I asa mlatnuti varjaom po glavi, samo kad bi je imala. Insistirala je: Razume, 'razume!" (Bila je u pravu. Tu reenicu jesam razumela.) Zapravo je htela da zna odakle sam. Rekla sam joj da sam iz Njujorka, upitavi je odakle je ona. Naravno - bila je iz Rima. Zauvi to, pljesnula sam rukama poput debila. Jao, Rim! Predivan grad! Oboavam Rim! Prelepi Rim! Skeptino je sluala moju primitivnu rapsodiju a onda je sela pored mene i upitala me da li sam udata. Rekla sam joj da sam razvedena. Bilo je to prvi put da sam to nekome rekla, i ispostavilo se ba na italijanskom. Odmah je zahtevala da zna, Perchef Pa... zato" je pitanje na koje je teko dati odgovor na bilo kom jeziku. Zamucala sam i na kraju konano uspela da sroim: Labbiamo rotto" (Raskinuli smo).

Klimnula je glavom, ustala, otila niz ulicu do autobuske stanice i ula u autobus a da se pri tom nijednom nije okrenula. Moda se nije naljutila na mene? Ne znam zato, ali sam narednih dvadeset minuta ostala prikovana za tu klupu u nadi da e se starica vratiti i sa mnom nastaviti razgovor, ali se vie nije pojavila.

Zvala se eleste - s otrim naglaskom na , kao elo.

Kasnije tog dana sam nabasala na biblioteku. Boe, koliko volim biblioteke. Budui daje smetena u centru Rima, biblioteka je bila prelepa. Unutra je imala vrt za koji nikada ne biste pomislili da postoji kada graevinu posmatrate s

ulice. Vrt je bio u obliku savrenog kvadrata, obrastao drveem pomorande sa fontanom u sredini. Mogu odmah da kaem da je ta fontana bila ampion od svih rimskih fontana, budui da nije liila ni na jednu koju sam do tada videla. Za poetak, mermer joj nije bio isklesan i bila je mala, zelena, maho-vinasta - prava organska fontana. Neto poput razuzdanog cvetnog buna iz koga izvire voda. (Zapravo je neodoljivo podseala na cvetni venac umesto glave molitvenika na crteu indoneanskog vraa.) Voda je prskala iz centra tog cvetnog busena, slivajui se niz lie, pravei melanholino umilan zvuk koji je dominirao celim vrtom.

%. Pronala sam klupu pod pomorandinim drvetom i otvorila jednu od knjiga pesama, kupljenu prethodnog dana. Luiz Glik. Proitala sam prvu pesmu na italijanskom a zatim na egleskom i zastala kod ovog stiha:

Dal centro della mia vita venne una grande fontana...

Iz sredita mog ivota, izvire velika fontana..."Spustila sam knjigu na krilo, odmahujui glavom u neverici.

13

Iskreno, nisam najbolji putnik na svetu.

Znam to zato to sam puno proputovala i upoznala ljude koji su sjajni u tome. Roeni talenti. Srela sam putnike koji su fiziki toliko otporni da im ne bi bilo nita ni kada bi popili galon vode iz kalkutske kanalizacije. Ljudi koji uspevaju da pokupe naglaske stranih jezika kao to neki od nas pokupe zarazne bolesti. Ljudi koji znaju kako da smekaju namrgoene graniare ih da ubede krute birokrate koji izdaju vize. Ljude koji su odgovarajue visine i boje koe da deluju normalno gde god da se nau - u Turskoj postaju Turci, u Meksiku se naprasno pretvaraju u Meksikance, u paniji bi mogli da ih zame- ne za Baske, u severnoj Africi bez problema prolaze kao Arapi..,

Naalost, ne posedujem te kvalitete. Pre svega, ne uklapam se. Visoka i plavokosa sa rozikastim tenom, manje sam kameleon a vie flamingo. Uasno trim, svuda osim moda u Dizeldorfu. Prilikom posete Kini ene su mi prilazile na ulici, pokazujui svojoj eci rukom na mene kao da sam ivotinja pobegla iz zoolokog vrta. Njihova deca - koja nikada nisu videla fantoma

ruiastog lica i ute kose - briznula bi u pla pri samom pogledu na mene Kini me je to najvie izluivalo.

Loa sam (ili bolje rei lenja) u odredivanju mesta odlaska pre nego to ot- putujem tamo, pripadajui onim osobama koje se pojave na licu mesta i ekaju ' da vide ta e se dogoditi. Kada putujete na taj nain, ono to se obino dogaa" je da veinu vremena provedete zbunjeno stojei nasred eleznike stanice ili troei previe novca na hotele zato to ne znate za bolje. Moj poljuljani ^ oseaj za pravac i

geografiju znai da sam u ivotu istraila est kontinenata a da pri tom nisam imala pojma gde sam se u kom trenutku nalazila. Zahvaljujui mom zakrljalom unutranjem kompasu, nedostaje mi smirenost, koja na putovanjima moe da bude od presudne vanosti. Nikada nisam nauila kako da namestim bezizraajno lice, to je tako korisno kada putujete kroz opasna, strana mesta. Znate - onaj superoputeni, totalno kontrolisani izraz s kojim izgledate kao da pripadate tu i svuda, pa ak i usred pobune u Dakarti. 0, ne. Kada ne znam ta mi je initi, izgledam kao neko ko ne zna ta mu je initi. Kada sam uzbuena ili nervozna, izgledam uzbueno i nervozno. I kada sam izgubljena, to je vrlo esto, izgledam izgubljeno. Moje lice otvoreno prenosi sve moje misli. Kao to je Dejvid jednom rekao: Ima lice suprotno pokera- kom. Ima, neto poput... lica mini-golfera."

A tek muke koje na putovanjima proivljava moj digestivni trakt! Zaista ne bih da otvaram tu (oprostite na izrazu) konzervu crva, ali suvino je red da sam na putovanjima iskusila svaku stomanu boljku. U Libanu sam se jedne noi naprasno razbolela, sumnjajui da sam nekako zakaila srednjoisto- njaku verziju virusa ebole. U Maarskoj sam dobila potpuno drugaiju vrstu crevne zaraze koja je zauvek promenila moj stav prema izrazu sovjetski blok". Ali imam ja i druge telesne slabosti. Prvog dana boravka u Africi, izdala su me lea. Bila sam jedini lan grupe koji je iz venecuelanske dungle izaao sa zaraznim ujedom pauka. I sad vas pitam - umoljavam vas! - kome jo koa izgori u Stokholmu?

Ipak, uprkos svemu, putovanja su moja velika ljubav. Oduvek sam smatrala, jo od svoje esnaeste godine i prve posete Rusiji, s novcem uteenim od bejbisitovanja, da su putovanja vredna svake cene i rtve. Odana sam i uporna u svojoj ljubavi prema putovanjima, kao to sam oduvek bila odana i uporna u svim drugim ljubavima. Na putovanje gledam kao to srena novopeena majka gleda na svoje razmaeno novoroene - jednostavno ne marim u kakve me sve situacije dovodi. Zato to ga oboavam. Zato to je moje. Zato to izgleda isto kao ja. Ako eli, moe da se ispovraa svud po meni - jednostavno ne marim zbog toga.

A to se flaminga tie, tamo u svetu i nisam toliko beznadean sluaj. Imam i ja svoje tehnike preivljavanja. Strpljiva sam. Znam kako da se brzo i lako spakujem. Neustraivo se hranim. Ipak, moj najvei putniki talenat je da mogu da se sprijateljim sa svakim. Mogu da se sprijateljim i sa mrtvacem. Jednom sam se sprijateljila sa ratnim zloincem u Srbiji i pozvao me je na planinski odmor sa svojom porodicom. Nisam toliko ponosna na spisak srpskih masovnih ubica medu mojim bliskim i dragim osobama (sprijateljila sam se zbog prie, a i da me nekim sluajem ne bi povredio), ali samo kaem - umem jato. Kada u blizini ne bi bilo nikog s kim bi askala, verovatno bih se sprijateljila sa bilbordom. Eto zato se ne plaim da putujem i na najudaljenija mesta na svetu, ne ako tamo postoji ljudski oblik ivota koji u upoznati. Pre odlaska u Italiju, pitali su me: Ima li prijatelje u Rimu?" Na ta sam odmahivala glavom mislei: Ali imau.

% Na putovanjima uglavnom sluajno stiete prijatelje, na primer sedei do njih u vozu, ili u restoranu, ili u ekaonici. Ali ovo su samo sluajna poznanstva, a ne bi trebalo da se u potpunosti oslanjate na sluajnost. Za sistematini- )i pristup jo uvek postoji stari provereni metod pisma upoznavanja (danas se to uglavnom radi putem elektronske pote), u kojem se formalno predstavljate poznaniku svog poznanika. Ovo je odlian nain upoznavanja ljudi, naravno, ukoliko ste dovoljno slobodni da se hladnokrvno sami pozovete na veeru. Tako sam pre odlaska u Italiju pitala sve koje poznajem u Americi

da li oni imaju prijatelje u Rimu i sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da sam u mostranstvo otila sa pozamanim spiskom italijanskih veza. , Medu svim imenima s mog spiska potencijalnih italijanskih prijatelja, naj- ^ e me zaintrigirao tip po imenu... pripremite se... Luka pageti. Luka pageti je dobar prijatelj mog ortaka Patrika Mekdevita, koga znam jo iz studentskih IH8, *to je njegovo pravo ime, kunem vam se bogom, nisam ga izmislila, i a Zamislite samo da kroz ivot idete zovui se Patrik

Mekdevitt.

U svakom sluaju, planiram da stupim u kontakt sa Lukom pagetijem, to pre.

Ali prvo moram da se uklopim u kolu. Danas mi poinju predavanja na Institutu za strane jezike Leonardo da Vini" u kojem u italijanski pohaati pet dana nedeljno po etiri sata dnevno. Tako sam uzbuena. Ba sam revnosna uenica. Prethodne veeri sam pripremila odeu, kao ak prvak pred svoj prvi kolski dan, kao i kofere za uinu. Nadam se da u se svideti nastavniku.

Na Institutu Leonardo da Vini", svi smo obavezni da prvog dana uradimo test kako bi nas razvrstali prema nivoima znanja italijanskog jezika. Kada to ujem, ponadam se da me nee smestiti u razred prvog nivoa jer bi to bilo poniavajue, s obzirom da sam ve pohaala ceo semestar italijanskog jezika k u Nonoj koli za razvedene ene u Njujorku. Osim toga, celo leto sam provela m pamtei poznate italijanske fraze, uostalom, u Rimu boravim ve nedelju dana, W gde samostalno vebam upotrebu jezika, askajui sa prolaznicima o svom razvodu. Problem je u tome to ne znam koliko ova kola ima nivoa i im sam ula re nivo odluila sam da moram da doguram do drugog nivoa - najmanje. ^ Danas pljuti kia, ali u kolu stiem ranije (kao i uvek - treberka\) i radim test. Prilino je teak! Ne znam ni deseti deo! Ali ja tako dobro poznajem ovaj jezik, znam na desetine italijanskih rei, ali me oni ne pitaju nita od onoga to znam. Posle pismenog idem na usmeni ispit, koji je jo gori. Ispituje nas mravi italijanski profesor koji, po mom miljenju, prebrzo govori. Znam da sam mnogo bolja u usmenom delu ali sam nervozna i pravim greke ak i kod stvari koje su mi poznate (kao na primer, zato sam rekla Vado a scuola umesto Sono andata a scuola? kada to znam!).

Na kraju je sve u redu. Mravi italijanski profesor pregleda moj test i odreuje nivo mog znanja:

DRUGI nivo!

Predavanja poinju po podne. U parku jedem ruak (salatu od endivije), zatim se natenane vraam u kolu i gordo prolazim pored uenika prvog nivoa (koji mora da su molto stupido, zaista) i odlazim na prvi as. Sa kolegama svog nivoa. Samo to ubrzo postaje oigledno da njihovom nivou nisam dorasla jer je predavanje tee nego to sam oekivala. Imam utisak da jedva plivam, mada sve vie tonem. Kao da mi voda sa svakim dahom ulazi u usta. Predava, mravi tip (Zato su svi predavai ovde tako mravi? Ne verujem mravim

Talijanima), prebrzo pria, preskaui itava poglavlja udbenika, uz komentar: Ovo ve znate, i ovo ve znate..." parlajui skoro munjevitom brzinom sa mojim kolegama kojima to, oigledno, nimalo ne smeta. Stomak mi se gri od u2a$a dok se borim za dah i molim boga da me profan ne prozove. Na pauzi istravam iz uionice klecajui i skoro uplakana uleem u zbornicu, gde na cistom engleskom preklinjem

da me vrate u razred prvog nivoa. Izlaze mi u susret. I sada sam tu. predava je debeo i pria sporo. To je ve bolje.

15

Zanimljiva stvar u vezi sa asovima italijanskog je ta da niko zaista ne mora da ih pohaa. U razredu nas ima dvanaestoro, svih starosnih dobi, iz svih delova sveta, i svi su u Rim doli iz istog razloga - da ue italijanski zato to im se tako svia. Niko od nas ne moe da iznese bar jedan praktian razlog zato je tu. Niko nije dobio nareenje od svog efa: Od vitalne je vanosti da naui italijanski kako bismo nastavili sa uspenim prekookeanskim poslovanjem." Svi, ukljuujui utogljenog nemakog inenjera, dele ono za ta sam verovala daje samo moj lini motiv: elimo da govorimo italijanski zato to ga volimo. Ruskinja tugaljivog lika nam kae da je odluila da se asti asovima italijanskog zato to misli da zasluuje neto lepo. Nemaki inenjer je rekao: elim italijanski zato to volim dolce vita" - sladak ivot. (Samo to uz njegov kruti, nemaki naglasak to zvui kao'deutsche vita' - nemaki ivot - kojeg, plaim se, ima na pretek.)

Kao to u saznati u mesecima koji slede, zapravo postoje neki dobri razlozi to se italijanski smatra najzavodljivijim jezikom na svetu. Uostalom, nisam jedina osoba koja tako misli. Da biste razumeli zato, morate prvo da razumete ^je Evropa nekada bila pandemonijum brojnih dijalekta izvedenih iz latinskog, koji su se tokom vekova postepeno odvojili u razliite jezike - francuski, Portugalski, panski, italijanski. Ono to se dogodilo u Francuskoj, Portugali- ji Spaniji je organska evolucija: dijalekat najznaajnijeg grada vremenom je Pstao opteprihvaen jezik celog regiona. Stoga, ono to danas zovemo francuskim, zapravo je verzija srednjovekovnog parikog. Portugalski je u stvari

Iisabonski. panski je u sutini madridski. Ovo su neminovne pobede; n gradovi na kraju su odredili jezik ostatka zemlje.

U Italiji je taj proces tekao neto drugaije. Jedna od najveih razlika je ta d Italija vrlo dugo nije ak ni bila zemlja. Ujedinila se u svojim poznim godina^ (1861) jer su do tada poluostrvom zaraenih gradova-drava dominirali lokalni prinevi ili ostali evropski monici. Delovi Italije pripadali su Francuskoj, pani- ji, crkvi i svakom ko je uspeo na ovaj ili onaj nain da zgrabi lokalnu tvravu ili palatu. Italijanski narod je na kraju ponien i dokrajen svom tom dominacijom.1 Veini Italijana se nije svidelo to ih kolonizuju evropski susedi, meutim, uvek je postojala ta apatina masa koja bi rekla: Franza o Spagtia, purche se manga* to bi znailo: Francuska ili panija, dok god moe da se jede."

Sve ove unutranje podeljenosti uslovile su da se Italija nikada nije valjano ujedinila, ba kao ni italijanski narod. Tako ne iznenauje to su Italijani veko- vima pisali i govorili na lokalnim dijalektima koji su meusobno bili prilino nerazumljivi. Firentinski naunici su jedva uspevali da komuniciraju sa sicili-janskim pesnicima ili venecijanskim trgovcima (osim na latinskom, naravno, koji je teko mogao da se smatra nacionalnim jezikom). U esnaestom veku neki italijanski intelektualci su se okupili i doli do zakljuka daje to apsurdno. Italijanskom poluostrvu je bio potreban italijanski jezik, bar u pisanom obliku, s kojim e se svi sloiti. Tako je ovaj skup intelektualaca ispisao nove stranice istorije jednog evropskog jezika; iz svih lokalnih dijalekata su probrali ono najlepe i tako stvorili italijanski jezik.

Radi pronalaenja najlepih dijalekata koji se govore na tlu Italije, vratili su se dvesta godina unazad, u Firencu etrnaestog veka. Ono za ta se taj kongres odluio, to e kasnije smatrati standardnim italijanskim, bio je lini jezik jednog od najveih firentinskih pesnika, Dantea Aligijerija. Kada je Dante objavio Boanstvenu komediju, davne 1321. godine, prikazavi detaljnu viziju prolaska kroz Pakao, istilite i Raj, okirao je knjievni svet time to ga nije napisao na latinskom. Smatrao ga je korumpiranim, elitistikim jezikom, zbog ega bi njegova upotreba u ozbiljnoj prozi predstavljala prostituisanje knjievnosti, jer od univerzalnog tiva pravi neto to se moe kupiti samo novcem, iako je latinski jezik u to vreme bio privilegija obrazovane aristokratije. Umesto toga, Dante se okrenuo ulici, skupljajui stvarni firentinski jezik kojim govore stanovnici njegovog grada (koji je ukljuivao i takve velikane kao to su Bokao i Petrarka) i iskoristio ga da na njemu ispria svoju priu.

Napisao je remek-delo na nain zvani il dolce stil nuovo, tj. slatki novi stil" lokalnog dijalekta, oblikujui ga tokom pisanja i dajui mu lini peat kao to e to ekspir kasnije uiniti sa elizabetanskim engleskim jezikom. Grupa nacionalnih intelektualaca koja je kasnije sela i odluila da Danteov italijanski bude novi gvanini jezik Italije, moe se uporediti sa grupom oksfordskili velikana koji su iednog dana, poetkom devetnaestog veka, seli i odluili da bi svi u Engleskoj trebalo da govore istim ekspirovskim jezikom. I to je zaista upalilo.

Tako Italijani danas ne govore ni rimskim ni venecijanskim (iako su to bili moni vojni i trgovaki gradovi) pa ak ni istim firentinskim. Oni zapravo govore istim danteovskim jezikom. Nijedan drugi evropski jezik nema takav umetniki pedigre. I moda upravo zato nijedan evropski jezik nije podesniji za izraavanje ljudskih emocija kao to je to italijanski jezik Firence iz etrnaestog veka, zato to ga je ukrasio jedan od najveih pesnika zapadne civilizacije. Dante je svoju Boanstvenu komediju napisao u stilu terza rima, trostrukoj rimi, nizu u kojem se svaka rima triput ponavlja kod svakog petog stiha, dajui svojim lepim firentinskim dijalektom ono to naunici zovu kaskadni ritam - ritam koji jo uvek ivi u lokalnim, poetskim kadencama kojima govore italijanski taksisti, mesari i vladini administratori, ak i danas. Poslednji stih Boanstvene komedije, u kojem se Dante suoava sa vizijom samog boga, predstavlja sentiment koji je jo uvek lako razumljiv svakom ko je upoznat sa takozvanim modernim italijanskim jezikom. Dante pie da bog nije samo zaslepljujua vizija velianstvene svetlosti, ve da je pre svega, lamor che move il sole i l'altre stelle...

^ Ljubav koja pokree sunce i ostale zvezde." ; Zato nije ni udo to oajniki elim da nauim ovaj jezik.

Depresija i Usamljenost me sustiu desetog dana boravka u Italiji. Jedne vee- n> posle srenog dana provedenog u koli i zlatnog zalaska sunca za baziliku ^etog Petra, vraam se kui kroz park vile Borgeze.

Razneena sam roman- tenim prizorom, iako sam sasvim sama, dok se svi oko mene ili ljubakaju ili igraju sa razdraganom decom. Zastajem da se naslonim na balustradu ne bih

li ispratila zalazak sunca i najednom poinjem previe da razmiljam. Razmiljanje ubrzo postaje sve crnje i tada me ova dvojica hvataju u kotac.

Hvataju me tiho i zloslutno, poput pinkertonskih detektiva, i opkoljav me - Depresija s leve, Usamljenost s desne strane. Nije potrebno da mi p0J zuju svoje znake. Ove momke poznajem vrlo dobro. Ve godinama se igramo make i mia. Priznajem, iznenaena sam to ih sreem u ovom elegantnog italijanskom parku, i to u sumrak. Jer, oni ne pripadaju ovde.

Kaem im: Kako ste me nali? Ko vam je rekao da sam u Rimu?"

Depresija, veiti mudrac, odgovara: ta - nisi srena to nas vidi?"

Odlazite", brecam se.

Usamljenost, neto osetljiviji pandur, kae: ao mi je, gospoo. Ali ako bude potrebno, pratiu vas tokom celog putovanja. To mi je zadatak."

Stvarno bih vie volela da to ne ini", odgovaram mu ali on samo slee ramenima, skoro zamiljeno, i primie se blie.

A onda me pretresaju. Prazne mi depove od svake radosti koja se tamo nakupila. Depresija mi veto konfiskuje identitet; uvek to ini. Potom Usamljenost poinje da me ispituje, to je uasan in jer uvek traje satima. Utiv je ali nemaran, i na kraju mu uvek poe za rukom da me ukeba. Pita imam li ikakav smislen razlog da budem srena. Pita zato sam veeras sama, opet. Pita (mada smo hiljadu puta proli kroz ove seanse) zato ne mogu da odrim vezu, zato sam unitila svoj brak, zato sam zabrljala sa Dejvidom, zato nemam uspeha ni sa jednim mukarcem s kojim se zabavljam. Pita gde sam bila u noi kada sam napunila trideset i zato su stvari opet krenule nizbrdo. Pita zato ne mo