Uvod

ili

Kako se ova knjiga koristi

ili

109. perla

Kada putujete u Indiju - naročito kada prolazite kroz svete gradove i ašrame - tamo susrećete mnoštvo

ljudi sa brojanicama oko vrata. Takođe, nailazite na gomilu starih fotografija nagih, mršavih i

zastrašujućih jogija (kao i onih buckastih, umilnih i harizmatičnih) koji takođe nose brojanice. Ove

brojanice se zovu dapa mala. Indijski hindusi i budisti ih vekovima koriste u svojim meditacijama kako bi

ostali koncentrisani na molitvu. Obično se drže u jednoj ruci i vrte ukrug - po jedna perla se pomera pri

svakom ponavljanju mantre. Kada su srednjovekovni krstaši stigli na Istok, tamo su zatekli vernike koji su

se molili uz pomoć ovih dapa mala i, zadivljeni njihovom tehnikom, u Evropu prvi put doneli ideju

brojanice.

Tradicionalna dapa mala sadrži 108 perli. U ezoterijskim krugovima istoč¬njačkih filozofa broj 108 se

smatra srećnim. U pitanju je savršen trocifren broj deljiv sa tri i čiji zbir cifara iznosi devet, što predstavlja

tri trećine. Naravno, tri je broj koji predstavlja vrhunsku ravnotežu, što je jasno svakom ko je ikada

poštovao Svetu trojicu ili vreme provodio na barskoj stolici. Budući da je cela ova knjiga posvećena mojim

pokušajima da pronađem ekvilibrijum, odlučila sam da je strukturirani kao dapa malu, podelivši je na 108

priča ili perli. Ova nit od 108 priča se dalje deli na tri odeljka o Italiji, Indiji i Indoneziji - tri zemlje koje sam

posetila tokom jednogodišnjeg samoispitivanja. Znači, svaki odeljak sadrži 36 priča, meni lično veoma

dragih zato što sam ih sve napisala u trideset šestoj godini života.

Ali pre nego što zazvučim kao Luj Farakan, zatrpavajući vas numerologi- jom, dozvolite da završim

priznanjem da mi se neizmerno dopada ova ideja nizanja priča po strukturi dapa male, prvenstveno zato

što je tako... struktu- risana. Istinsko duhovno traganje je, kao i uvek, metodička disciplina. Tra-

ganje za istinom nije nikakvo laktanje, čak ni u velikoj epohi laktanja gde svi besomučno trče za svim i

svačim. Kao tragač i pisac, smatram korisnim ovo pribegavanje brojanici jer mi pomaže da ostanem

koncentrisana na ono sto pokušavam da ostvarim.

U svakom slučaju, svaka dapa mala ima posebnu, dodatnu - 109. perlu - koja visi van ravnomernog kruga

od 108 perli, nešto poput priveska. Mi¬slila sam da je 109. perla zapravo rezerva za hitne slučajeve,

poput rezervnog dugmeta na fensi džemperu ili najmlađeg sina u kraljevskoj porodici. Među¬tim, ona

ima uzvišeniju namenu. Kada vam prsti tokom molitve stignu do nje, možete da se odmorite od

meditacije i zahvalite svojim učiteljima. I upravo tu, kod moje 109. perle, zastajem pre nego što sam i

počela. Upućujem reci zahvalnosti svim mojim učiteljima koji su me posavetovali na bezbroj neve-

rovatnih načina.

Ipak, najveću zahvalnost dugujem svom guruu, ženi koja je oličenje saose- ćajnosti i koja mi je tako

velikodušno omogućila da se podvizavam u njenom ašramu tokom boravka u Indiji. Ovo je ujedno prilika

da razjasnim da o svo¬jim iskustvima u Indiji pišem iz čisto ličnog iskustva, a ne s teološkog stano¬višta ili

kao nečija glasnogovornica. Zbog toga u ovoj knjizi neću spominjati ime svog gurua - zato što ne mogu da

govorim u njeno ime. Njeno učenje dovoljno govori samo za sebe. Osim toga, neću otkrivati ni ime niti

lokaciju njenog ašrama, želeći da poštedim tu divnu instituciju od javnosti koja ne bi trebalo daje zanima

niti ima uslova da se s njom nosi. ' Poslednji oblik zahvalnosti: Osim što sam u čitavoj knjizi iz različitih

ra¬zloga izmenila nazive, odlučila sam da promenim i imena svih osoba - bilo Indijaca ili zapadnjaka - koje

sam upoznala u tom indijskom ašramu. To či¬nim jer poštujem činjenicu da većina ljudi ne odlazi na

duhovne hadžiluke da bi se kasnije pojavila kao lik u nečijoj knjizi. (Osim mene, naravno.) U ovom pravilu

anonimnosti napravila sam samo jedan izuzetak. Ričard iz Teksasa se zaista zove Ričard i zaista je iz

Teksasa. Namerno sam iskoristila njegovo pravo ime zato što mi je izuzetno puno značio tokom mog

boravka u Indiji.

Poslednja stvar - kada sam pitala Ričarda da li se slaže s tim da u svojoj knjizi spomenem kako je bio

narkoman i alkoholičar, pristao je bez ikakvih problema.

Rekao je: »Ionako sam se pitao kako to da obelodanim." Ali prvo-Italija...

Prvi deo

ili

„Govori onako kako jedeš"

ili

36 priča o traganju za zadovoljstvom

Volela bih da me je Đovani poljubio.

Ah, postoji toliko razloga zašto bi to bila loša ideja. Pre svega, Đovani je deset godina mladi od mene i,

poput većine italijanskih mladića u dvadesetim, još uvek živi sa svojom mamom. Ove činjenice ga ne čine

nimalo romantičnim partnerom za mene, s obzirom na to da sam poslovna Amerikanka u srednjim

tridesetim, koja je upravo izašla iz lošeg braka i prošla kroz neprijatan razvod, nakon koga se upustila u

strasnu ljubavnu vezu okončanu srceparajućim ra¬skidom. Ovaj poraz za porazom me je dokrajčio,

onespokojio i naterao da se osećam kao nemoćna starica. Iz principa nisam želela svojim

samosažaljenjem i dotrajalošću da uprljam predivnog Đovanija. Da ne spominjem kako sam konačno

zašla u godine kada žena počinje da se pita da li je gubitak jednog mladića tamnih očiju zaista mudro

preboleti uvlačenjem u krevet nekog dru¬gog. Upravo to je razlog što sam sada tako dugo sama i što sam

odlučila da celu ovu godinu provedem u celibatu.

Na šta bi svaki iole promućuran posmatrač upitao: „Zašto si onda došla u Italiju?"

Na to, naročito kada preko stola pogledam zgodnog Đovanija, mogu da dam samo jedan odgovor:

„Odlično pitanje."

Đovani je moj partner za jezičku razmenu. Zvuči intuitivno ali, nažalost, nije. To zapravo znači da nekoliko

večeri nedeljno izlazimo ovde, u Rimu, vežbajući jezik onog drugog. Prvo parlamo na italijanskom, gde on

pokazuje neizmerno strpljenje prema mojoj neukosti; a onda konverziramo na engleskom i ja sam

jednako strpljiva s njim. Đovanija sam otkrila par nedelja po dolasku u Rim, zahvaljujući velikom Internet

kafeu na Pjaci Barbarini, preko puta fontane sa skulpturom seksi polučoveka-poluribe koji duva u školjku.

On (Đovani, a ne polučovek-poluriba) je dao oglas: „Rođeni Italijan traži rođenu Engleskinju radi razmene

jezičkih konverzacija." Odmah pored njega bio je još jedan oglas sa istim tekstom, identičnim od reči do

reči. Jedina razlika bio je kontakt telefon. U jednom oglasu bila je naznačena imejl adresa na nekog s

imenom Đovani; dok je drugi bio potpisan imenom Dario. Međutim, kućni telefon je bio isti.

Koristeći svoje intuitivne moći, obojici sam istovremeno poslala imejl s pitanjem: „Da niste vas dvojica

nekim slučajem braća?"

Đovani mi je odgovorio vrlo provokativnom porukom: „Još bolje - blizanci Da, još bolje. Visoki, crnpurasti

i zgodni, dvadesetpetogodišnji identični blizanci, kako se ispostavilo, sa onim tipično talijanskim tamnim

očima koje proniču u žensku dušu. Nakon upoznavanja sa mladićima, počela sam da se pitam da li da

delimično izmenim svoje pravilo ostanka u celibatu do kraja godine. Na primer, možda bih mogla u

potpunosti da ostanem u celibatu osim u slučaju dvojice zgodnih dvadesetpetogodišnjih italijanskih

blizanaca kao mojih mogućih ljubavnika. Što me je donekle podsetilo na moju drugaricu; koja je

vegetarijanka osim u slučaju slanine, ali bez obzira... Već sam sastavila pismo za romantiku u potkrovlju:

U polutami rimskog kafea, pod treperavim sjajem sveca, bilo je nemoguće zaključiti koje ruke su me

milov...

Ali ne.

Ne i ne.

Presekla sam fantaziju usred reči. Ovo nije vreme traganja za ljubavlju (kada dan zameni noć) i dodatnog

komplikovanja mog već haotičnog života. Ovo je trenutak kada ću potražiti neku vrstu isceljenja i mira

koju može doneti samo samoća.

U svakom slučaju, do sada, sredinom novembra, stidljivi, studiozni Đova¬ni i ja ostali smo dobri drugari.

Darija, razmetljivijeg brata svingera, upoznala sam sa svojom zanosnom švedskom drugaricom Sofi. A

kako su oni provodi- njihove večeri u Rimu, to je već neka potpuno drugačija vrsta razmene. Ali zato

Đovani i ja samo pričamo. Dobro, jedemo i pričamo. Sada već nedeljama jedemo i pričamo, deleći pice i

nežne gramatičke korekcije, pa tako ni večeraš¬nji izlazak nije izuzetak. Prijatno veče novih idioma uz

svežu mocarelu.

Sada je ponoć i magla je. Đovani me prati do mog stana kroz zabačene rimske uličice koje vijugaju oko

drevnih građevina poput potoka koji žubore i provlače se kroz senke načičkanih čempresa. Sada smo

pred mojim vratima. Gledamo jedno u drugo. On me toplo grli. Ovo je napredak; prvih nekoliko nedelja

smo se samo rukovali. Kada bih ostala u Italiji još tri godine, mislim da bi uspeo da skupi hrabrost da me

poljubi. S druge strane, mogao bi da me poljubi već sada, večeras, tu pred mojim vratima... još uvek ima

nade... mislim, kada smo već priljubljeni jedno uz drugo na mesečini... i naravno da bi to bila užasna

greška... ali i dalje postoji velika mogućnost da to zaista učinimo sada... kada bi samo malo sagnuo

glavu... i... i...

Ne.

Đovani se odvaja od mene, prekidajući zagrljaj.

„Laku noć, draga moja Liz", kaže mi.

„Buona notte, caro mio", odgovaram.

Penjem se uza stepenice na četvrti sprat, potpuno sama. Ulazim u malu garsonjeru, potpuno sama.

Zatvaram za sobom vrata. Još jedna usamljena noć u Rimu. Još jedan san preda mnom, bez muškog tela

ili bilo čega drugog u mom krevetu, osim gomile italijanskih udžbenika i rečnika.

Sama sam, sasvim sama, potpuno sama.

Vraćam se u stvarnost, spuštam torbu, padam na kolena i čelom dodirujem pod. Evo, kosmosu prinosim

zdušnu molitvu zahvalnosti.

Prvo na engleskom.

Onda na italijanskom.

I na kraju, čisto da ispoštujem pravilo - na sanskrtu.

2

I budući da sam već u skrušenoj pozi na podu, dozvolite da se u tom položaju vratim tri godine unazad, u

vreme kada je cela priča počela - u trenutak kada sam se zatekla u istoj pozi: na kolenima, na podu, u

molitvi.

Iako je sve u toj sceni od pre tri godine bilo drugačije. Tada nisam bila u Rimu nego u kupatilu na spratu

moje velike kuće u predgradu Njujorka, koju sam nekoliko meseci ranije kupila zajedno sa mužem. Bilo je

hladno novem- barsko jutro, negde oko tri sata po ponoći. Moj muž je spavao u našem brač¬nom

krevetu a ja sam se krila u kupatilu već četrdeset sedmu noć zaredom i - kao i svih prethodnih noći -

jecala sam. Zapravo, jecala sam tako gorko da se po pločicama ispred mene širila barica od suza i slina,

nešto poput majušnog jezera (ako hoćete) sveg mog stida i straha, zbunjenosti i tuge.

Neću vise da ostanem u ovom braku.

Svojski sam se trudila da to zanemarim, ali me je istina uporno zapljuski¬vala svojom realnošću.

Neću više da ostanem u ovom braku. Neću više da živim u ovoj velikoj kući. Neću da rađam bebu.

Ali od mene se očekivalo da želim bebu. Imala sam trideset jednu godinu Moj suprug i ja (osam godina

zajedno, od kojih šest u braku) izgradili smo ceo svet po uobičajenom scenariju: nakon što prevalim

tridesetu trebalo je da se skrasim i da rađam decu. Do tada smo prečutno iščekivali da ću se umoriti od

poslovnih putovanja i odlučiti da srećno živim u velikoj kući prepunoj dece i heklanih miljea, sa vrtom i

kuhinjom u kojoj se stalno nešto krčka. (Činjenica da je to samo približan prikaz moje rođene majke samo

ukazuje na to koliko teško mi je nekada bilo da uočim razliku između sebe i jake žene koja me je

odgojila.) Ali, ma koliko sam se trudila da dokučim i zašto, nisam želela ništa od toga. Naprotiv, kada su

moje dvadesete istekle i granica od TRIDESET se, poput smrtne kazne, nadvila nad mojim vratom, otkrila

sam da ne želim da zatrudnim. Strpljivo sam čekala da poželim da rodim bebu ali se to nije do¬godilo. I

znam kakav je osećaj želeti nešto. Ali njega nije bilo. Štaviše, nisam mogla da prestanem da razmišljam o

svojoj sestri koja mi je jednom prilikom, dojeći svog prvenca, rekla: „Roditi bebu je isto kao uraditi

tetovažu na licu. Moraš da budeš sigurna da to zaista želiš pre nego što se u to upustiš."

Šta sam mogla da učinim? Sve je bilo na svom mestu. To je trebalo da bude odlučujuća godina. U stvari,

mesecima unazad pokušavali smo da začne- mo. Ali ništa se nije događalo (osim činjenice da sam, u

skoro sarkastičnom podsmehu trudnoći, osećala psihosomatske jutarnje mučnine, povraćajući

svakodnevno doručak iz čiste nervoze). I svakog meseca kada bih dobila men- struaciju, uhvatila bih sebe

kako u kupatilu krišom šapućem: Hvala ti, hvala ti, hvala ti što si mi dao još jedan mesec života...

Pokušavala sam da ubedim sebe da je to normalno. Sve žene moraju tako da se osećaju dok pokušavaju

da zatrudne, zaključila sam. („Ambivalentna" je reč kojoj bih pribegavala, izbegavajući mnogo precizniji

opis: „krajnje pre¬stravljena") Pokušavala sam sebe da ubedim da su moja osećanja uobičajena, uprkos

svim dokazima koji su ukazivali na suprotno - kao što je poznanica na koju sam nedelju dana ranije

naletela i koja je upravo bila saznala da je ko¬načno zatrudnela posle dve godine truda i gomile novca

potrošenih na lečenje neplodnosti. Bila je ushićena. Oduvek je želela da bude majka, rekla mi je.

Pri¬znala je da je godinama krišom kupovala dečju odeću, držeći je pod krevetom kako to njen muž ne bi

otkrio. Videla sam radost na njenom licu i prepoznala je. Bila je to ista radost kojom mi je sijalo lice

poslednjeg proleća na dan kada sam otkrila da časopis za koji radim planira da me pošalje na Novi Zeland

da napišem članak o potrazi za džinovskom lignjom. Pomislila sam: Dok ne osetim ushićenost u vezi sa

rađanjem bebe kao što sam je osetila u vezi sa od¬laskom na Novi Zeland u potrazi za džinovskom

lignjom, neću rađati decu.

Neću više da budem u braku.

Preko dana sam odbijala da razmišljam o tome ali me je zato ta misao noću izjedala. Kakva katastrofa.

Kako mogu da budem toliki zločinac da se tako duboko upustim u brak a onda da iz njega izađem tek

tako? Kuću smo kupili samo godinu dana ranije. Zar nisam želela tu lepu kuću? Zar je nisam oboža¬vala?

Zašto sam onda svake noći tumarala njenim hodnicima, cvileći poput Medeje? Zar nisam bila ponosna na

sve ono što smo stekli - prestižan dom u Hadson Valiju, stan na Menhetnu, osam telefonskih linija,

prijatelje, piknike, žurke, vikende provedene u zujanju između rafova supermarketa po našem izboru,

kupujući belu tehniku na kredit? Aktivno sam učestvovala u svakom trenutku stvaranja ovog života -

zašto sam onda osetila da mi kao takav više ne odgovara? Zastoje ta dužnost naprasno počela da me

guši? Zašto sam naj¬ednom postala umorna od uloge primarnog hranioca porodice i domaćice i

društvenog koordinatora i šetača psa i supruge i buduće majke i - negde u mojom ukradenim trenucima -

spisateljice...? h Neću više da budem u ovom braku.

Moj suprug je spavao u drugoj sobi, u našem krevetu. Podjednako sam ga volela i mrzela. Nisam mogla

da ga probudim i podelim s njim svoju nesreću - čemu to? Mesecima pre toga je posmatrao kako se

raspadam. Ponašala sam se kao luđakinja (oboje smo se složili oko te reči), ali me je time samo još više

iscrpeo. Oboje smo znali da sa mnom nešto nije u redu i on je polako gubio strpljenje. Svađali smo se i

plakali, bili smo potrošeni kao što to može da bude samo bračni par. Oči su nam sijale izbeglištvom.

Brojni razlozi zbog kojih više nisam želela da budem supruga tog čoveka su previše lični i previše tužni da

bih ih sada i ovde iznosila. Većinom su proizvod mojih problema, mada veliki deo naših nesuglasica ima

veze i sa njegovim traumama. To je sasvim prirodno; uostalom, dvoje čini brak - dva glasa, dve ideje, dva

suprotstavljena mišljenja iz kojih proizilaze odluke, želje i ograniče¬nja. Ali ne mislim daje prikladno da ih

nabrajam u knjizi. Niti da od bilo koga tražim da poveruje u to kako sam sposobna da iznedrim objektivnu

verziju nase priče, i stoga će istorijat raspada našeg braka ostati nedorečen. Takođe ne da pišem o svim

razlozima zbog kojih sam i dalje želela da ostanem njegova supruga, ili o svim njegovim divnim

osobinama, ili o tome zašto sa* ' ga volela i zašto sam se udala za njega i zašto nisam bila u stanju da

zamis^ život bez njega. Neću to da načinjem. Biće dovoljno ako kažem da je te noći na neki način bio moj

svetionik i moj albatros. Jedina manje zamisliva stvar od odlaska bio je ostanak; jedina manje zamisliva

stvar od ostanka bio je odlaz^ Nisam želela nekog ili nešto da uništim. Samo sam htela da se iskradem

kroz zadnja vrata, bez dizanja frke ili stvaranja posledica, a potom da ne prestanem da trčim sve do

Grenlanda.

Taj deo moje priče nije srećan, znam. Iznosim ga ovde samo zato što se na tom podu kupatila dogodilo

nešto što je zauvek promenilo moj život - poput jednog od onih ludih astronomskih superdogađaja kada

se planeta iz nepo¬znatog razloga izvrne ka kosmosu i njena tvrda kora se promeni, pomerajući polove i

radikalno menjajući njen oblik tako da cela masa najednom postane duguljasta umesto sferična. Nešto

tako.

Dogodilo se da sam počela da se molim.

Znate - bogu.

3

Dakle, bilo mi je prvi put. I budući da u svojoj knjizi po prvi put pribegavam toj moćnoj reči BOG i budući

da je to reč koja će se mnogo puta ponavljati, pošteno je da ovde za trenutak zastanem i objasnim šta

tačno mislim kada je izgovorim kako bi čitaoci odmah shvatili koliko duboko bi trebalo da se uvrede.

Sačuvaću za kasnije raspravu o tome da li bog uopšte postoji (ne - imam bolju ideju: hajde da skroz

preskočimo tu raspravu), i prvo ću da objasnim za¬što koristim reč bog, kada bih jednostavno mogla da

koristim neke druge red kao što su: Jekova, Alah, Šiva, Brama, Višna ili Zevs. Takođe bih boga mogla da

nazovem „ono", kao što to čine stari sanskrtski tekstovi, i što je po mom mi¬šljenju najbliže

sveobuhvatnom i neopisivom biću koje ponekad doživljavam. Međutim, „ono" - stvar, ne biće - deluje mi

nekako bezlično i zato ne mogu°a mu se molim. Potrebno mi je valjano ime kako bih u potpunosti osetila

njegfr vo lično prisustvo. Iz istog razloga, kada se molim, svoje molitve ne uznos^ kosmosu, velikoj

praznini, uzvišenom biću, celini, tvorcu, svetlosti, visoj sili,

ili pak najpoetičnijem vidu božjeg imena za koje verujem da je iz gnostičkih (evanđelja i glasi: „Nagoveštaj

preobražaja".

Nemam ništa protiv tih termina. Smatram da su svi jednaki zato što svi jednako odgovarajuće i

neodgovarajuće opisuju neopisivo. Međutim, svakom od nas je potrebno odgovarajuće ime za ono što ne

možemo da opišemo, a bog je ime koje mi deluje nekako najtoplije, stoga mu najradije pribegavam.

Takođe bih dodala da se bogu generalno obraćam kao „njemu" što mi mnogo ne smeta jer je, po mom

mišljenju, to samo prikladna personifikacija zamenice a ne puki anatomski opis ili pak povod za

revoluciju. Naravno, ne smeta mi kada ljudi boga oslovljavaju sa „ona" i razumem njihovu potrebu da to

čine. ponavljam - za mene su to sve identični termini, jednako odgovarajući i ne¬odgovarajući. Pri tom

smatram da pisanje svake zamenice velikim slovom ima svojih draži, nešto poput malog znaka pažnje u

prisustvu božanskog. : i Kulturološki, mada ne teološki, ja sam hrišćanka. Rođena sam u prote¬stantskoj,

anglosaksonskoj porodici. I mada volim tog velikog učitelja mira koji se zvao Isus, i mada zadržavam prava

da se u određenim situacijama zapi¬tam štabi On zaista učinio, ne mogu da svarim to uvreženo

hrišćansko pravilo koje insistira na tome da je Hrist jedini put do boga. U tom slučaju, strogo uzevši, sebe

ne mogu da nazivam hrišćankom. Većina hrišćana koje poznajem deli ovo moje mišljenje, i to s puno

dostojanstva i otvorenosti. Opet, većina hrišćana koje poznajem ne izražava se naročito pobožno. Za one

koji to čine (strogo uzevši), sve što mogu da učinim je da izrazim svoje žaljenje ukoliko vredam njihova

osećanja i stoga se drage volje povlačim iz njihove oblasti.

Po tradiciji obraćam pažnju na sve transcendentalne mistike svih religija. Oduvek mi je pažnju privlačio

svako ko je ikada izjavio da bog ne živi u do¬gmatskom učenju, niti sedi na dalekom prestolu na nebu,

već zapravo obitava u našoj neposrednoj blizini - i to mnogo bliže nego što možemo da zamislimo, dišući

kroz samo naše srce. Zahvalna sam svakom ko se ikada zaputio u sre¬dište svog srca i ko se onda vratio u

svet da ostale obavesti da je bog iskustvo uzvišene ljubavi. U svakoj religioznoj tradiciji na Zemlji oduvek

je bilo mistič¬nih svetaca i transcendenata koji su propovedali o istom iskustvu. Nažalost, vecina je

završila u zatočeništvu ili su osuđeni na smrt. Ipak, imama visoko mišljenje o njima.

Na kraju, ono što sam poverovala o bogu je jednostavno. Opisaću to ovako:

nekada sam imala veliku kerušu. Dobila sam je kada je imala samo pola kilograma. Bila je mešavina deset

različitih pasmina ali se činilo da je od svih nasledila ono najbolje. Bila je smeđe boje. Kada bi me pitali:

»Koje je rase?* odgovarala bih: „Ona je smeđe rase". Slično tome, kada bi se postavilo pitanje ,,U kog

boga veruješ?" moj odgovor bi bio jednostavan: „Verujem u veličan¬stvenog boga"

4

Naravno, imala sam puno vremena da izrazim svoja mišljenja o božanstvu od te noći na podu kupatila

kada sam se bogu po prvi put direktno obratila. Elem, usred te mračne novembarske krize nije me

zanimalo izražavanje mojih po¬gleda na teologiju, zanimalo me je samo da sačuvam svoj život. Konačno

sam shvatila da sam došla u stanje beznađa i očaja, i palo mi je na pamet da se ljudi baš u tom stanju

obraćaju bogu za pomoć. Mislim da sam to negde pročitala.

Ono što sam bogu rekla kroz jecaje bilo je nešto u smislu: „Ćao, bože. Kako si? Ja sam Liz. Drago mi je da

smo se upoznali."

Upravo tako - obratila sam se tvorcu univerzuma kao da se upoznajemo na koktelu. Ali u životu se

ponašamo onako kako najbolje umemo, a ovo su bile reči kojima obično pribegavam kada ostvarujem

prvi kontakt. U stvari, to je sve što sam mogla da učinim ne bi li sprečila izgovaranje rečenice: „Oduvek

sam se divila tvom delu..."

„Izvini što te smaram ovako kasno", nastavila sam. „AH u ozbiljnim sam pro¬blemima. Izvini što ti se

ranije nisam obraćala ali se iskreno nadam da sam uvek izražavala neizmernu zahvalnost za sve

blagoslove koje si mi dao u životu."

Ova misao je izazvala još jače jecanje. Bog je sačekao da prođu. Sabrala sam se i nastavila: „Nisam vična

molitvi, kao što već znaš. Ali možeš li da mi pomogneš, molim te? Očajnički mi je potrebna pomoć. Ne

znam šta da radim. Treba mi odgovor. Molim te, kaži mi šta da radim. Molim te, kaži mi šta da radim.

Molim te, kaži mi šta da radim..."

I tako se molitva suzila na jednostavnu mantru - Molim te, kaži mi šta da radim - koju sam ponavljala u

nedogled. Ne znam koliko puta sam zavapila. Samo znam da sam vapila poput nekog ko preklinje za goli

život. I neutešno sam plakala.

A onda sam, iznebuha, prestala.

Iznenada sam shvatila da više ne plačem. Prestala sam da plačem nekako usred jecaja. Moj očaj je bio

potpuno isisan iz mene. Odigla sam čelo sa poda {iznenađeno sela, pitajući se hoću li ugledati neko

uzvišeno biće koje je oda¬gnalo moje jade. Ali nisam videla nikog. Bila sam sama. Ali ne istinski sama. Bila

sam okružena nečim što mogu da opišem samo kao tračak tišine - tišine tako retke da nisam želela da

dišem, iz straha da je ne oteram. Bila sam savrše¬no smirena. Ne znam da li ću ikada opet iskusiti takvu

smirenost.

A onda sam čula glas. Molim vas ne uzbuđujte se - nije to bilo ništa na¬lik glasu Čarltona Hestona u

holivudskoj adaptaciji Starog zaveta, niti mi je taj glas poručio da u svom dvorištu moram da izgradim

bejzbol igralište. Ne, ovo je bio moj glas koji, doduše, nikada ranije nisam čula. Moj, ali savršeno mudar,

smiren i saosećajan. Verovatno bi tako zvučao moj glas da sam ikada u životu iskusila ljubav i sigurnost.

Kako da opišem toplotu naklonosti u tom glasu s obzirom da mi je dao odgovor koji će zauvek zapečatiti

moju sudbinu u božanskom?

Glas je rekao: Vrati se u krevet, Uz. i Nastavila sam da dišem.

Odmah mi je postalo jasno da je to jedina stvar koju moram da učinim. Zaista, ne bih prihvatila nijedan

drugi odgovor. Niti bih poverovala priguše¬nom glasu da je rekao: Moraš da se razvedeš od svog

supruga! ili Ne smes da se mzvedeš od svog supruga! Zato što to ne bi bila prava mudrost. Prava mudrost

je upravo odgovor koji sam u tom trenutku dobila; Vrati se u krevet bio je jedi¬ni prihvatljiv odgovor.

Vrati se u krevet, rekao je taj sveznajući unutrašnji glas, zato što u tom trenutku nije bilo potrebno da

znam konačni odgovor, ne u tri sata posle ponoći, u hladnoj novembarskoj noći. Vrati se u krevet, zato

što te volim. Vrati se u krevet, jer jedino što sada možeš da učiniš je da se odmoriš i pobrineš za sebe dok

ne saznaš odgovor. Vrati se u krevet, jer kada dođe oluja, moraćeš da budeš dovoljno jaka da se nosiš s

njom. A oluja se sprema, draga moja. Samo što nije. Ali neće večeras. Stoga:

Vrati se u krevet, Uz.

Na neki način, ova mala epizoda imala je sve odlike tipičnog hrišćanskog doživljaja - mračna strana duše,

vapaj u pomoć, glas koji odgovara, osećaj Preobražaja. Ali ne bih rekla da je to za mene bio religiozni

razgovor, ne u tradicionalnom smislu kao da sam ponovo rođena ili spasena. Naprotiv, ono

sto se dogodilo te noći nazvala bih početkom religioznog razgovora. Prve reči uvoda i ispitivačkog dijaloga

koji će me naposletku zaista približiti bogu.

5

Da sam imala bilo kakvo saznanje da će stvari, kao što je Lili Tomlin jednom rekla, postati gore pre nego

što se pogoršaju, nisam sigurna da li bih do jutra sklopila oči. Ali sedam vrlo teških meseci kasnije,

napustila sam svog supru¬ga. Kada sam konačno donela tu odluku, mislila sam da je najgore prošlo. To

samo pokazuje koliko malo sam znala o razvodu.

Ima jedan strip u Njujork tajmsu; dve žene razgovaraju i jedna kaže: „Ako stvarno želiš nekog da upoznaš,

razvedi se od njega."'Naravno, moje iskustvo je suprotno. Rekla bih, ako stvarno želite da SPREČITE sebe

da nekog upo¬znate, razvedite se od njega. Ili od nje. Upravo to se dogodilo između mene i mog supruga.

Verujem da smo šokirali jedno drugo brzinom kojom smo od ljudi koji se poznaju najbolje na svetu,

postali dvoje stranaca koji se uopšte ne razumeju. Na kraju ove otuđenosti bila je sumorna činjenica da

smo činili i nešto što druga strana nije mogla da pojmi; on nije ni sanjao da bih ga ja ikada f napustila, a ja

ni u ludilu ne bih pomislila da bi mi on toliko otežao odlazak

Kada sam konačno napustila svog supruga bila sam skoro ubeđena da ćemo praktičnu stranu razvoda

moći da rešimo za nekoliko sati uz digitron, nešto zdravog razuma i dobre volje prema osobi koju smo

donedavno voleli, Moj prvi predlog bio je da prodamo kuću i sav imetak podelimo popola; na pamet mi

nije palo da ćemo krenuti u suprotnom pravcu. Po njemu to rese- nje nije bilo pošteno. Tako sam

povećala svoju ponudu, predloživši drugačiju vrstu podele: Šta ako on preuzme sva sredstva a ja svu

krivicu? Ali čak ni to rešenje nije bilo zadovoljavajuće. Bila sam na gubitku. Kako da pregovaram kada sam

ponudila sve što imam? Ostalo mi je samo da čekam njegov odgo¬vor. Moja krivica što sam ga ostavila

zabranjivala mi je da razmišljam o tome kako bi trebalo da mu dozvolim da zadrži čak i lepu svotu novca

koju sam zaradila u protekloj deceniji. Štaviše, moja novootkrivena duhovnost mi nije dozvoljavala da se

upuštam u bitku. Dakle, moj stav je bio ovaj: neću od njega da se branim, niti ću s njim da se borim.

Uprkos dobronamernim savetima

onih kojima je bilo stalo do mene, dugo sam odbijala da se posavetujem sa advokatom zato što sam čak i

taj potez smatrala ratnim činom. Htela sam da budem kao Gandi. Htela sam da budem kao Nelson

Mandela. Ne shvatajući u tom trenutku da su i Gandi i Mandela bili advokati.

Meseci su prolazili. Moj život je bio na ivici pakla dok sam čekala da bu¬dem oslobođena, da saznam

kakvi će biti uslovi. Ziveli smo odvojeno (on se preselio u naš stan na Menhetnu), ali to ništa nije resilo.

Računi su se gomilali, karijere su stagnirale, kuća je bila zapuštena, a moj muž je ćutanje prekidao

povremeno i to samo da bi me podsetio na moj zločinački čin.

A onda se dogodio Dejvid.

Sve komplikacije i traume višegodišnjeg mučnog razvoda uvećala je drama sa Dejvidom - tipom u koga

sam se zaljubila kada sam se konačno razvela. Jesam li rekla „zaljubila"? Htedoh reći, iskočila sam iz svog

braka i uskočila u Dejvidovo naručje poput crtanog junaka koji se u cirkusu baca sa visoke platforme i

uskače u čašu s vodom, potpuno nestajući u njoj. Bežeći iz braka, uhvatila sam se za Dejvida kao da je

poslednji helikopter koji napušta Sajgon. Uložila sam u njega sve svoje nade u spasenje i sreću. I da,

volela sam ga. Ali kada bih mogla da smislim jaču reč od „očajnički", opisujući način na koji sam volela

Dejvida, onda bih je upravo ovde upotrebila. Očajnička ljubav je uvek i ona najteža.

Uselila sam se kod Dejvida odmah posle razvoda. Bio je - još uvek je - pre- divan mladić. Rođeni

Njujorčanin, glumac i pisac, s onim tipično italijanskim, tamnim očima (jesam li ovo već spomenula?) koje

proniču u žensku dušu. Urban, samostalan, lajav, sofisticiran, šarmantan, vegetarijanac. Buntovni pe-

snik, jogista iz Jonkersa. Bogomdani seksi ragbista. Veći od života. Veći od najvećeg. Bar za mene. Prvi put

kada me je moja najbolja drugarica, Suzan, čula da pričam o njemu, pogledala me je kao da imam

groznicu i rekla mi: „0 bože, dušo, u velikom si bedaku."

Dejvid i ja smo se upoznali tako što je izvodio predstavu po tekstu zasno¬vanom na mojim kratkim

pričama. Igrao je lik koji sam izmislila, što već nešto govori. U očajničkoj ljubavi uvek je tako, zar ne? U

očajničkoj ljubavi uvek izmišljamo likove našim partnerima, zahtevajući od njih da budu ono što nam Je

potrebno, osećajući se potom poraženo kada odbiju da igraju ulogu koju smo im namenili.

Ali, ah, tako smo se dobro zezali u tim prvim mesecima kada je još uvek bio moj romantični heroj, a ja

ostvarenje njegovih snova. Ukratko, uzbuđenje i privlačnost koju nisam sanjala ni u najluđim snovima.

Izmislili smo samo naš jezik. Odlazili smo na jednodnevne izlete. Verali smo se uz najviše vrho¬ve i

istraživali najniže dubine, planirali zajednička putovanja po svetu. Više smo uživali čekajući zajedno u

redu ispred šaltera nego mladi bračni paro¬vi na medenom mesecu. Jedno drugo smo zvali istim

nadimkom, kako se ni po čemu ne bismo razlikovali. Zajedno smo kuvali večeru, postavljali ciljeve, izricali

zakletve i obećanja. Čitao mi je knjige i prao moj veš. (Prvi put kada se to dogodilo pozvala sam Suzan da

s njom podelim ushićenost, kao da sam upravo videla kamilu koja koristi telefonsku govornicu. Rekla sam

joj: „Oprao moj veš! A sintetički ručno!" Ona je samo ponovila: „0 moj bože, dušo, ti si u velikom

bedaku.")

Prvo leto tiz i Dejvida izgledalo je kao scena zaljubljivanja u najromantič¬nijem ljubavnom filmu koji ste

ikada gledah, od prskanja u moru do trčanja kroz zlatne vrtove u sumrak, s rukom u ruci. U to vreme sam

još uvek mislila da bi moj razvod zaista mogao dostojanstveno da se okonča iako sam svog supruga preko

leta oslobodila razgovora o tome kako bismo oboje mogli da se iskuliramo. Ionako je pored tolike sreće

bilo prilično lako ne razmišljati o svim tim gubicima. A onda se leto (poznatije pod nazivom

„oslobađanje") završilo.

Devetog septembra 2001. otišla sam da se vidim sa svojim mužem po po- slednji put, ne shvatajući da će

svaki sledeći susret biti u prisustvu advokata kao posrednika. Večerali smo u restoranu. Pokušala sam da

razgovaram o ra¬stanku, ali smo se odmah posvađali. Stavio mi je do znanja da sam ga lagala i izdala, da

me mrzi i da više nikada sa mnom neće progovoriti ni reč. Dva jutra kasnije probudila sam se posle

nemirne noći i saznala da su se avioni žarili u dve najviše zgrade mog grada; sve nepobedivo što je

nekada stajalo zajedno, pretvorilo se u prah i pepeo. Pozvala sam svog supruga da se uverim je li dobro i

oboje smo plakali zbog katastrofe, ali nisam otišla kod njega. Te nedelje, dok su svi u Njujorku podredili

svoje razlike većoj tragediji koja ih je zadesila, i dalje se nisam vraćala svom suprugu. Tada smo oboje

shvatili da je medu nama sve završeno. Ne preterujem kada kažem da posle toga nisam spavala puna

četiri meseca. I ranije sam se raspadala na komade, ali tada (u skladu sa mogućim krahom celog sveta)

moj život se potpuno srušio. I sada se žacnem kada pomislim šta

sam sve Dejvidu priredila tokom meseci zajedničkog života, odmah posle 11. septembra i mog razvoda.

Mogu da zamislim njiegovo iznenađenje kada je otkrio da je najsrećnija, najsamouverenija žena koju je

ikada upoznao - kada je bolje analiziraš - zapravo mračna rupa beskrajne tuge. Opet sam počela neutešno

da plačem. Dejvid se sve više udaljavao od mene i tada sam shvatila drugu stranu I inog strasnog

romantičnog heroja - Dejvida koji je bio usamljenik, hladan na dodir, vapeći za ličnim prostorom večim od

krda američkih bizona.

Dejvidovo iznenadno emotivno uzmicanje verovatno bih doživela kao još jednu katastrofu, i to pod

najboljim uslovima, s obzirom na činjenicu da sam najprivrženiji oblik života na zemlji (nešto poput

mešanca zlatnog retrivera i školjke), ali ovo su bile najgore moguće životne okolnosti po mene. Bila sam

utučena i zavisna, žudeći za većom pažnjom nego što je potrebna blizancima rođenim pre vremena.

Njegovo povlačenje učinilo me je samo još zahtevni- jom i moja zahtevnost je samo napredovala s

njegovim povlačenjem, sve dok moja plačljiva pitanja „Kuda ideš*. Šta se događa s nama?" nisu počela da

mu se gade.

lp (Savet ženama: Muškarci to VOLE.)

JRinjenica je da sam postala zavisna od Dejvida (u prilog mi ide jedino to daje on tu zavisnost pothranio,

budući da je neka vrsta fatalnog muškarca), međutim, kada je njegova pažnja počela da jenjava, u

dogledno vreme sam počela da snosim posledice. Zavisnost je odlika svake veze koja se zasniva na

osećanjima. Sve počinje kada vam predmet vašeg obožavanja udeli tu opoj¬nu, halucinogenu dozu nečeg

što nikada ne bi priznali da želite - emotivnu injekciju, strasnu ljubav i neizmernu ushićenost. Ubrzo

počinjete da žudite za tom silnom pažnjom, sa opsesivnom glađu svakog narkomana. Kada dejstvo

ljubavne droge prođe, brzo postajete bolesni, razdražljivi i prazni (da ne spo¬minjem ravnodušnost dilera

koji vas je pre svega navukao na nju a sada odbija |. da vas i dalje snabdeva istom - uprkos činjenici da vi

znate da ju je negde sakrio, do đavola, zato što vam ju je dotad davao besplatno). U sledećoj fazi ste

mršavu drhtite u uglu, sigurni samo u to da biste prodali dušu ili orobili svog komšiju samo da dobijete

dozu, bar još jednom. U međuvremenu, predmet yaseg obožavanja počinje da vas prezire. Posmatra vas

kao nekog koga nikada Pre niie sreo, a ne kao osobu koju je nekada strasno voleo. Da ironija bude Veca>

zbog toga ne možete da ga krivite. Mislim, pogledajte se samo. Pretvorili * se u patetičnu masu koju više

ni sami ne možete da prepoznate.

I tako. Zapali ste u poslednju fazu zaljubljenosti - krajnje i nemilosrdno obezvređivanje samog sebe.

Činjenica da sada ovo mogu tako mirno da pišem moćan je dokaz da vreme leći sve, upravo zato što to

nisam dobro prihvatila u vreme kada mi se dešavalo. Gubitak Dejvida odmah nakon propalog braka i

odmah nakon terorističkog napada na moj grad i odmah nakon užasnog razvoda (životno iskustvo koje je

moj prijatelj Brajan uporedio sa gadnom saobraćajkom koja se svakodnevno doživljava u periodu od dve

godine)... doduše, ovo je jedno¬stavno bilo previše.

Dejvid i ja smo danju nastavili da se zezamo, ali sam zato noću, u kreve¬tu, želela samo da preživim

nuklearnu zimu dok se on očigledno povlačio od mene, svakoga dana sve više, kao da sam gubava. Noći

sam se plašila kao da je dželatov podrum. Ležala bih pored prelepog, uspavanog Dejvida i prevrtala se u

panici od usamljenosti, boreći se sa sablasno detaljnim samoubilačkim mislima. Svaki deo tela me je

boleo. Osećala sam se kao neka vrsta primitivne mašine, postavljene pod daleko veći teret nego što je

predviđena da podnese kkoja će da eksplodira i ugrozi svakog ko joj se nađe u blizini. Zamišljala sam lako

mi se delovi tela otkidaju od torza u želji da pobegnu pred lavinom ne¬sreće koja sam postala: ja. Većinu

jutara Dejvid bi se budio i pronalazio me kako zgrčeno spavam na podu pored kreveta, stežući u rukama

hrpu peškira iz kupatila, poput psa.

Šta sad? pitala bih sebe - još jedan muškarac se umorio od mene. Mislim da sam u tom periodu smršala

oko petnaest kilograma.

6

O, ali tih godina nije sve bilo tako loše...

Pošto vam bog nikada ne zalupi vrata pred nosom a da prethodno ne otvo¬ri kutiju keksa (ili kako već

stara izreka kaže), u senci sveg tog čemera i tuge, dogodile su mi se i neke lepe stvari. Na primer,

konačno sam počela da učim italijanski. Takođe sam pronašla indijskog gurua. I naposletku, stari vrač me

je pozvao da živim s njim u Indoneziji.

Objasniću sve po redu.

Pre svega, stvari su počele da se kreću nabolje kada sam se iselila iz Dejvi- dovog stana, početkom 2002, i

kada sam po prvi put u životu iznajmila stan. Nisam mogla da ga priuštim, budući da sam još uvek

otplaćivala onu kućerinu u predgradu u kojoj niko više nije živeo, a koju mi je moj bivši suprug

zabra¬njivao da prodam, a pri tom sam još uvek pokušavala da se izborim sa svim pravnim i savetničkim

izdacima... ali garsonjera je prosto bila presudna za moj opstanak. Taj stančić sam smatrala nekom

vrstom sanatorijuma, bolnice za sopstveni oporavak. Zidove sam okrečila najtoplijim bojama koje sam

mogla da nađem i svake nedelje sam sebi kupovala cveće, kao da se posećujem u bol¬nici. Moja sestra

mi je za useljenje poklonila termofor (kako ne bih bila sama u hladnom krevetu), s kojim sam spavala

svake noći, držeći ga na srcu, kao da lečim sportsku povredu.

Dejvid i ja smo zauvek raskinuli. Ili možda nismo. Teško je setiti se koliko puta smo u tom periodu

raskidali i mirili se. Ali šema je bila ovakva: raskinem s Dejvidom, povratim snagu i samopouzdanje, a

onda (privučena, kao i uvek, mojom snagom i samouverenošću) njegova strast prema meni opet bukne i

rasplamsa se. U više navrata smo trezveno, inteligentno i s uvažavanjem disku- tovali o tome da

pokušamo ponovo, uvek s nekim novim razumnim planom zieliminisanje naših očiglednih suprotnosti.

Bili smo tako posvećeni rešava- nju tog problema. Jer, kako mogu dvoje ljudi koji su toliko zaljubljeni

jedno u drugo da ne žive srećno do kraja života? Moralo je da uspe. Zar ne? Spojeni novim nadama,

proveli bismo nekoliko srećnih dana u zajedničkom deliriju- mu. Ponekad i nekoliko nedelja. Ali Dejvid bi

se na kraju iznova povlačio a ja bih se vezivala za njega (ili bih se ja vezivala a on se povlačio - nikada

nismo uspevali da dokučimo kako je sve počinjalo) i na kraju bih iznova ostajala prazna i ucveljena. A

onda je zauvek otišao. | Dejvid je za mene bio i otrov i lek.

Međutim, tokom perioda razdvojenosti, ma koliko mi teško padali, vež- bala sam samački život. I to

iskustvo je izazvalo tektonsko pomeranje u meni. Počela sam to da osećam - iako mi je život i dalje ličio

na lančani sudar na autoputu za Nju Džersi u vreme prazničnih gužvi - klackala sam se na ivici da

postanem samostalna individua. Kad već nisam izvršila samoubistvo zbog ra¬zvoda, ili zbog drame sa

Dejvidom, konačno sam počela da osećam oduševlje- nJe u vezi sa svim delićima vremena i prostora koji

su mi bili na raspolaganju

i zbog kojih sam uspela sebi da postavim novo radikalno pitanje: „Šta ti * u - da radiš, Liz?" "

Veći deo vremena (još uvek grcajući u postrazvodnom blatu) nisam se usu divala ni da odgovorim na to

pitanje, ushićena sopstvenim opstankom. I kada sam konačno počela na njega da odgovaram, činila sam

to oprezno. Dopuštala ' sam sebi samo male, skoro dečje, želje. Poput ovih:

Hoću da idem na časove joge.

Hoću da se iskradem sa žurke kako bih kod kuće na miru čitala knjigu.

Hoću da kupim sebi novu pernicu.

I stalno bi se provlačio taj jedan čudan odgovor, uvek isti:

Hoću da naučim italijanski.

Godinama sam želela da naučim italijanski - jezik koji smatram lepšim od ruža - ali nikada nisam uspevala

to da objasnim. Zašto ne utvrdim francuski ili ruski koje sam učila u školi? Ili zašto ne naučim španski;

pomogao bi mi da se sporazumem s milionima mojih zemljaka? Šta će mi italijanski? Ne mislim valjda da

se preselim u Italiju. Bilo bi daleko praktičnije da naučim da sviram harmoniku.

Ali zašto sve u životu mora da ima praktičnu primenu? Godinama sam bila tako dosledan vojnik - radeći,

proizvodeći, nikada ne prekoračujući rokove, k brinući o svojim bližnjima, o svojim desnima i svojim

kreditnim karticama, I izlazeći na izbore, i tako dalje. Zar se život sastoji samo iz dužnosti? U tom '

mračnom periodu gubitaka, zar mi je bilo potrebno bilo kakvo opravdanje za učenje italijanskog zato što

je to jedina stvar za koju sam mislila da će mi sada doneti bar malo zadovoljstvo? Ionako to nije bio

neostvariv cilj, želja za učenjem stranog jezika. Nije to kao da sam u trideset drugoj godini života rekla:

Hoću da postanem prva balerina u Njujorku. Učenje jezika je nešto što zaista možete da učinite. Prijavila

sam se na časove u jednoj od onih ustanova za obrazovanje odraslih (poznatiju kao Noćna škola za

razvedene žene). Moji prijatelji su bih oduševljeni tom idejom. Jedan od njih, Nik, upitao me je: »Za¬što

učiš italijanski? Kako bi - samo u slučaju da Italija opet jednog dana pokori Etiopiju, ovoga puta uspešno -

mogla da se pohvališ kako znaš jezik koji se govori u čak dve zemlje?"

Ali, uživala sam. Svaka reč bila je pesma, magijski trik, poslastica. Posle časa bih se po najvećem pljusku

vratila kući, napunila kadu toplom vodom i uronila u mirišljavu penu, čitajući naglas italijanski rečnik,

zaboravljajući na

^od i slomljeno srce. Izgovorene reči su me ushićivale. Mobilni telefon sam počela da zovem il mio

telefonino (moj telefončić). Pretvorila sam se u jednu od onih iritantnih osoba koje uvek govore čao!

Samo što sam ja bila izuzet¬no iritantna, objašnjavajući ljudima poreklo reči čao. (Ako već niste znali, to

jc skraćenica fraze koju su srednjovekovni Venecijanci koristili kao intiman pozdrav: Sono Usuo schiavo!

Što znači: „Tvoj sam rob/robinja!") Samim izgo¬varanjem tih reči osećala sam se seksi i srećno. Moj

advokat za razvod mi je rekao da se ne brinem; jednom je imala klijentkinju (poreklom Korejku) koja je

posle neugodnog razvoda zvanično promenila svoje ime u neko italijansko, samo da bi se opet osećala

seksi i srećno.

Posle svega, možda se i preselim u Italiju...

Hl 7

Još jedna značajna stvar koja se dogodila u tom periodu bila je novootkrivena pustolovina duhovne

discipline. Podstaknuta i ohrabrena, naravno, novim po-znanstvom sa živim indijskim guruom - na čemu

ću Dejvidu biti zahvalna do groba. Svog gurua sam upoznala kada sam prvi put ušla u Dejvidov stan.

Ne¬kako sam se odmah zaljubila u oboje, istovremeno. Na noćnom stočiću Dejvi- dove spavaće sobe

ugledala sam sliku prelepe Indijke i pitala: „Ko je to?" KW)dgovorio je: „To je moja duhovna učiteljica."

Srce mi je preskočilo dok sam upijala njene crte lica. A onda sam se po¬vratila, duboko udahnula i

izustila: „ I ja želim duhovnu učiteljicu." Zaista to mislim kada kažem da sam ove reči izustila, ali iz dubine

svoga srca. Osetila sam neobičnu podeljenost u sebi i um mi je za trenutak zaustavio telo, pokuša¬vajući

da protumači zatečenost srca, pitajući ga prećutno: Stvarno to želiš? odgovorilo je moje srce. Stvarno.

Onda je moj um upitao moje srce, pomalo sarkastično: Otkad? fe. Ali već je znalo odgovor: Od one noći

na podu kupatila. Bože moj, istinski sam želela duhovnog vođu. Odmah sam počela da ma- a® o tome

kako bi to izgledalo. Zamislila kako me ta prelepa Indijka poseću: u mom stanu, nekoliko večeri nedeljno,

i kako sedimo i pijemo čaj, pričajući

o božanstvu, i kako mi daje domaće zadatke i objašnjava značaj neobičh ^ opažaja tokom meditacije...

Sve te fantazije su brzo nestale kada mi je Dejvid ispričao o međunarod nom statusu te žene, o njenih

deset hiljada učenika - od kojih je većina nikada nije upoznala licem u lice. Ipak, rekao je, njeni sledbenici

se svakog utorka okupljaju i u Njujorku, radi zajedničke pesme i meditacije. Dejvid mi je pred¬ložio: „Ako

ti nije frka da budeš u istoj sobi sa nekoliko stotina ljudi koji peva- ju božje ime na sanskrtu, možeš nekad

da nam se pridružiš."

Pridružila sam mu se već sledećeg utorka. Ne samo što me nije bila frka kada sam ugledala sve one

obične ljude koji pesmom slave boga, naprotiv, ose¬tila sam kako mi se duh diže, probuđen tom

pesmom. Te noći sam se vratila kući sa osećajem da mi vazduh prodire kroz telo, poput čiste posteljine

koja le¬prša na žici za sušenje, kao da je Njujork postao grad od papira - a ja dovoljno lagana da trčim po

njegovim krovovima. Počela sam redovno da odlazim na pevanje. Onda sam počela da meditiram svakog

jutra na drevnoj sanskrtskoj mantri koju je guru podelila svim svojim učenicima (Om Nama Šivaja što

zna¬či: „Slavim božanstvo koje u meni obitava"). Slušala sam kada mi se guru po prvi put obratila i od

njenih reči mi se naježila sva koža, čak i na licu. A kada sam čula da ima ašram u Indiji, znala sam da

moram da ga obiđem, što pre.

8

U međuvremenu sam morala da odem na put u Indoneziju.

Što se opet dogodilo u vezi s poslom za časopis. I baš kada sam osetila ne- izmerno sažaljenje prema sebi

što sam ostavljena sama i zarobljena u kavezu razvedenih, urednica ženskog časopisa mi je ponudila da

mi plati put na Bali kako bih napisala priču o jogi. Zauzvrat sam joj postavila niz pitanja, uglav¬nom u

fazonu „Je li trava zelena?" i „Da li je Džejms Braun crnac"? Kada sam stigla na Bali (koji je, verovali ili ne,

vrlo prijatno mesto) učitelj koji je vodio školu joge nas je pitao: „Dok ste svi ovde, da li je neko

zainteresovan da poseti devetu generaciju indonežanskih vračeva?" (još jedno suviše očigledno pitanje

da bi zahtevalo odgovor) i tako smo svi jedne noći otišli u posetu velikom vraču.

Ispostavilo se da je vrač sitni, tamnoputi, krezavi starčić veselih očiju, koji je neodoljivo podsećao na lik

Jode iz Ratova zvezda. Zvao se Ketut Lajer. Nje¬gov engleski bio je oskudan ali zabavan. Naravno,

prevodilac je uskakao svaki put kada bi ovaj zapeo kod neke reči.

Učitelj joge nam je unapred rekao da svako može vraču da postavi jedno pitanje ili iznese jedan problem,

i on će pokušati da nam pomogne da ih razre- šimo. Danima sam razmišljala šta da ga pitam. Moja

početna ideja je bila tako uskogruda. Hoće li mi suprug dati razvodf Hoću li naterati Dejvida da se opet

zagreje za mene? Momentalno sam se postidela zbog ovih misli: ko putuje na (jnigi kraj sveta da se vidi

sa drevnim indonežanskim isceliteljem samo da bi mu ovaj razrešio ljubavne jade*

I tako, kada me je starac upitao šta zaista želim, pronašla sam neke druge, iskrenije reči.

„Želim da neprekidno doživljavam boga", odgovorila sam. „Ponekad ose¬ćam kao da razumem božanstvo

ovog sveta, a onda to izgubim zato što me ometu moje sitne želje i strahovi. Hoću stalno da budem s

bogom. Ali neću da se zamonašim ili potpuno odreknem zadovoljstava ovog sveta. Pretpostavljam da

zapravo želim da naučim da živim u ovom svetu i da uživam u njegovim blagodetima, a da se

istovremeno posvetim bogu."

Ketut je rekao da na moje pitanje može da odgovori slikom. Pokazao mi je crtež koji je nacrtao tokom

jedne meditacije. Na njemu je bila prikazana androgina ljudska figura u stojećem stavu, s rukama

sklopljenim u molitvi. Međutim, figura je imala četiri noge ali nije imala glavu. Umesto nje, na ra¬menima

joj se nalazio buket razuzdanog cveća. Na mestu gde je srce bilo je nacrtano malo nasmejano lice.

„Da bi pronašla sklad koji želiš" pojasnio je Ketut preko svog prevodioca, »moraš da postaneš ovo. Moraš

da stojiš čvrsto na zemlji, kao da imaš četiri a ne dve noge. Na taj način ćeš ostati u svetu. Ali pri tom

moraš da prestaneš da gledaš svet kroz glavu. Moraš da ga gledaš kroz svoje srce. Samo na taj način ćeš

spoznati boga."

Potom me je pitao da li može da mi čita sa dlana. Pružila sam levu ruku i nastavio je da me sastavlja kao

da sam dečja slagalica.

»Ti si svetski putnik", počeo je. ^ Pomislila sam da je to očigledno, budući da sam u tom trenutku bila u

Indoneziji, ali nisam htela da forsiram...

»Imaš više sreće od svih koje sam ikada sreo. Živećeš dugo, imaćev prijatelja, puno iskustava. Obići ćeš

ceo svet. U životu imaš samo jedan^0 blem. Previše brineš. Previše si emotivna, previše nervozna. Ako ti

oh da nikada više u životu nećeš imati razlog da brineš, ni zbog čega, hoćeš verovati?" ' lmi

Nervozno sam klimnula glavom, ne verujući mu.

„Radiš kreativan posao, možda kao umetnica, i za to si dobro plaćena Uvek ćeš biti dobro plaćena za to

što radiš. Velikodušna si s novcem, možda i previše. Takođe imaš jedan problem. U jednom trenutku

života ćeš izgubiti sav novac. Mislim da će se to dogoditi uskoro."

„Verovatno u narednih šest do deset meseci", prokomentarisala sam, mi¬sleći na razvod.

Ketut je klimnuo glavom, kao da je želeo da kaže Da, tako nekako. „Ali ne brini", nastavio je. „Čim izgubiš

novac, sve ćeš povratiti. Posle toga će sve biti u redu. Dvaput ćeš se udavati. Jedan brak će biti kratak, a

drugi dug. I imaćeš dvoje dece..."

Čekala sam da kak jedno će biti kratko, a drugo dugačko, ali se najednom ućutao, smrknuto zureći u moj

dlan. A onda je rekao: „Čudno...", nešto što nikada ne želite da čujete od svog čitača dlana, ili od svog

zubara. Zamolio me je da stanem direktno ispod gole sijalice kako bi mogao bolje da vidi.

„Grešim", priznao je. „Imaćeš samo jedno dete. Kasnije u životu. Kćerku. Možda. Ako odlučiš... ali ima

ovde još nešto." Opet se namrštio, zatim podigao glavu, najednom potpuno samouveren: „Jednog dana,

uskoro, vratićeš se na Bali. Moraš. Ostaćeš ovde na Baliju tri, možda četiri meseca. Bićeš moja

prija¬teljica. Možda ćeš živeti ovde s mojom porodicom. Vežbaću s tobom engleski. Nikada nisam imao

nekog s kim bih vežbao engleski. Mislim da si dobra sa rečima. Mislim da taj kreativan posao koji radiš

ima neke veze s rečima, da?"

„Da!", uzviknula sam. „Ja sam spisateljica. Pišem knjige!"

»Ti si spisateljica iz Njujorka", složio se, klimajući glavom. „Dakle, vratićeš se ovde na Bali i živećeš sa

mnom i učićeš me engleski. A ja ću tebe naučiti svemu što znam."

Onda je ustao i obrisao ruke, u stilu dogovoreno je.

»Ako ste vi ozbiljni, gospodine, onda sam i ja", odgovorila sam.

Osmehnuo mi se skupljenih usana i rekao: „Vidimo se kasnije, aligatore." 9

Dakle, pripadam onoj vrsti osoba koje, kada im deveta generacija indonežan- j^ih vračeva kaže da je

njihova sudbina da se preseli na Bali i četiri meseca živi s njim, smatraju da bi trebalo učiniti sve da to i

ostvare. Naposletku, upravo tako je moja godina putešestvija počela da se ostvaruje. Bilo je više nego

oči¬gledno. Iako ni sama nisam imala ideju kako ću to da izvedem, s obzirom na moj zapetljani život.

(Osim skupog razvoda i problema sa Dejvidom, moja obaveza prema časopisu me je takođe sprečavala

da odsustvujem na tri ili če¬tiri meseca.) Ali morala sam tamo da se vratim. Zar ne? Uostalom, zar on to

nijepredvideo7. Problem je bio i u tome što sam želela da odem u Indiju, da po- setim ašram mog gurua,

a odlazak u tamo je takođe bio finansijski i vremenski zahtevan poduhvat. Pri tom sam, da bi stvar bila

složenija, umirala od želje da što pre posetim Italiju kako bih mogla da vežbam italijanski, ali i zato što me

je privlačila ideja da neko vreme boravim u kulturi koja neguje zadovoljstvo i lepotu življenja.

Izgledalo je da se ove tri žeije međusobno sukobljavaju. Naročito kombi¬nacija Italija-Indija. Šta je bilo

važnije? Deo mene koji je želeo da jede teleće šnicle u Veneciji? Hi deo koji je želeo da se budi daleko pre

zore u spokoju aŠrama, pripremajući se za celodnevnu meditaciju i molitvu? Veliki islamski pesnik i filozof

Rumi jednom je savetovao svoje učenike da napisu tri stvari koje najviše žele u životu. Ukoliko se neke od

njih između sebe potiru, upo¬zoravao je Rumi, onda ste osuđeni na nesreću. Bolje da živite usredsređeni

na jednu stvar, tvrdio je. Ali šta je sa blagodetima življenja u harmoniji nekoliko krajnosti? Šta ako nekako

uspete da ostvarite dovoljno plodonosan život koji može da uskladi prividno nepodudarne suprotnosti u

celovitu sliku sveta koji ništa ne isključuje? Moja istina je bila upravo ona koju sam saopštila vraču na

Baliju - želela sam da iskusim oboje. Želela sam zemaljske užitke i božansku onostranost - dvostruko

veličanstvo običnog ljudskog života. Želela sam ono sto bi Grci nazvali kalos kai agatos, fantastičnu

ravnotežu dobrog i lepog. I jedno i drugo mi je nedostajalo u tim teškim godinama, zato što i zadovoljstvo

1 duhovnost zahtevaju prostor bez stresa u kojem bih procvetala, a ja sam, nažalost, živela u ogromnom

kontejneru neprekidne strepnje. A što se tiče ^vnoteživanja potrebe za zadovoljstvom sa čežnjom za

božanskim... pa, si¬gurno je postojao način da se i taj trik savlada. I činilo mi se, samo na osnovu kratke

posete Baliju, da bih to mogla da naučim upravo tamo. Možda indonežanskog vrača.

Četiri noge na zemlji, glava puna cveća, posmatranje sveta kroz srce.,,

I tako sam digla ruke od svoje dileme - Italija? Indija? Indonezija? ^ kraju jednostavno priznala sebi da

želim da posetim sve tri zemlje. Po 4 meseca u svakoj ispuniće jednu godinu. Naravno, to je bio nešto

ambiciozniji san od onog - želim da kupim novu pernicu. Ali bilo je ono što sam istinski želela. I znala sam

da želim o tome da pišem. Ne samo da bih detaljno istražila sve tri zemlje; to je već učinjeno. Više sam

želela da detaljno ispitam jedan as- pekt sebe koji bih pronašla u svakoj od njih, na mestima koja su

tradicionalno predodređena baš za to. U Italiji sam želela da istražim umetnost zadovoljstva u Indiji

umetnost duhovnosti, a u Indoneziji umetnost da uravnotežim to dvo¬je. Tek kasnije, nakon ostvarenja

ovog sna, primetila sam srećnu slučajnost da sve ove zemlje počinju slovom I. To se činilo kao dobar

predznak za put u samootkrivanje.

Zamislite, na primer, sve mogućnosti izrugivanja ovoj ideji od strane mo¬jih vickastih prijatelja. Želela

sam da posetim Tri-I, zar ne? Zašto onda ne bih provela godinu dana u Iranu, Irskoj i Islandu? Ili još bolje -

zašto ne bih otišla na hodočašće u veliki I-trijumvirat - Islip, 1-95 i Ikeu2? Moja drugarica Suzan mi je

predložila da osnujem neprofitabilnu organizaciju pod nazivom „Razve¬deni bez granica". Naravno, sve

ove šale bile su uzalud jer I3 još uvek nije bilo spremno za put. Taj mučni razvod se, dugo posle mog

istupanja iz braka, još uvek nije okončao. Tako sam odlučila da podnesem tužbu protiv svog supruga,

čineći ono najgore što proizilazi iz košmarnih razvoda, nešto poput skuplja¬nja dokaza i pisanja prokletih

pravnih optužbi (jer to nalaže državni zakon) na račun njegove navodne psihičke surovosti - dokumenta u

kojima nije bilo mesta za suptilnost, niti načina da jednostavno kažem sudiji: „Slušajte, bio je to zaista

komplikovan odnos u kojem sam napravila veliku grešku i zbog toga mi je neizmerno žao ali hoću da mi

bude dozvoljeno da iz njega istupim."..

(Ovde zastajem da se pomolim za sve svoje osetljive čitaoce: Ne daj bože da ikada povedete

brakorazvodnu parnicu u Njujorku.)

U proleće 2003. stvari su kulminirale. Godinu i po dana nakon raskida, moj suprug je konačno bio

spreman da diskutuje o uslovima pogodbe. Da, želeo je novac, kuću i deo stana na Menhetnu - sve sto

sam mu već bila po¬nudila. Međutim, tražio je i stvari koje mi nikada nisu pale na pamet (udeo u profitu

od knjiga koje sam napisala tokom braka, deo od moguće dobiti od autorskih prava u slučaju snimanja

filmova po mojim knjigama, deo mog penzionog fonda, i tako dalje). Konačno sam dobila priliku da

izrazim svoj protest. Usledili su meseci pregovaranja posredstvom naših advokata, vrsta kompromisa koja

je milela, ali s naznakom da bi moj suprug zaista mogao da prihvati izmenjeni sporazum. To bi me debelo

koštao, ali sukobljavanje na sudu bi zahtevalo još više novca i vremena, da ne spominjem duševni bol.

Ukoliko potpiše sporazum, sve što je trebalo da učinim je da platim i završim s njim za sva vremena. Što

je meni u tom trenutku najviše odgovaralo. Naš odnos je bio potpuno razoren, uključujući i osnovna

pravila učtivosti. Sve što sam želela bio je izlaz iz tog pakla.

Pitanje je bilo - hoće li potpisati? Nedelje su prolazile a on je insistirao na sve većim detaljima. Ipak, da

nije pristao na ovu nagodbu, morali bismo da se sudimo. Sudske takse bi mi iz džepa izbile i poslednju

paru. Što je još gore, suđenje bi trajalo najmanje još godinu dana, usred sve te zbrke. Dakle, šta god daje

moj suprug odlučio (uostalom, još uvek je bio moj suprug) trebalo je da predodredi još jednu godinu mog

života. Hoće li to biti samostalno putovanje u Italiju, Indiju i Indoneziju? Ili će me advokati unakrsno

ispitivati u sudnici? | Svakoga dana sam zvala advokatkinju, po nekoliko puta - ima li vesti? pp svakoga

dana me je uveravala da daje sve od sebe i da će me pozvati čim sporazum bude potpisan. Nervoza koju

sam u to vreme osećala bila je nešto između čekanja na poziv u direktorovu kancelariju i iščekivanja

rezultata bi- opsije. Volela bih da mogu da kažem da sam bila smirena, ali nisam. Nekoliko neprospavanih

noći sam, u naletima besa, provela mlateći po kauču palicom zabejzbol. Veći deo vremena sam bila

depresivna.

U međuvremenu, Dejvid i ja smo opet raskinuli. Ovoga puta mi se činilo zauvek. Ili možda ne -

jednostavno nismo mogli da raskrstimo. Ponekad sam roala sasvim suprotan predosećaj i dobijala

neodoljivu želju - da između nas postavim što više kontinenata i okeana, samo da bih našla mir i sreću.

Na licu sam dobila bore, permanentne useke između obrva od silne brige i plakanja.

I usred svega toga je iz štampe izašla knjiga koju sam napisala nekoliko godina ranije, zbog čega sam

morala da krenem na malu reklamnu turneju. Sa sobom sam povela drugaricu Ivu. Iva je moje godište ali

je odrasla u Bejrutu, u Libanu. Što znači da je, dok sam ja kao srednjoškolka išla na bavljenje sportom i

prijavljivala se na audicije za mjuzikle u Konektikatu, ona pokušavala da za- štiti goli život od bombi.

Nisam sigurna kako je, uprkos tako ranoj izloženosti nasilju, mogla da iznedri toliku smirenost, ali Iva je

jedna od najmirnijih duša koje poznajem, štaviše, ona poseduje ono što ja zovem direktnom vezom sa

univerzumom, neku vrstu stalne otvorenosti prema božanskom.

Tako smo krenule na put kroz Kanzas. U svom uobičajenom stanju gro¬zničave frustracije zbog razvoda -

hoće li potpisati ili neće? - rekla sam Ivi: „Mislim da ne bih podnela još jednu godinu suđenja. Kada bih

samo mogla da iznudim da se bog umeša. Volela bih da napišem peticiju bogu, da učini da se sve ovo

konačno završi."

„Pa što to ne učiniš?"

Objasnila sam Ivi svoj stav prema molitvi, odnosno, da se ne osećam prijatno moleći boga za konkretnu

stvar, jer mi to onda liči na neku vrstu oslabljivanja vere. Ne mogu da ga pitam: „Hoćeš U da promeniš

ovo ili ono u mom životu zato što mi je to teško?" Jer, ko zna, bog možda baš želi da se iz nekog razloga

suočim s tim izazovom. Umesto toga, nekako mi je normalnije da ga molim za snagu da prebrodim sve

što se u životu sruči na mene, bez obzira na ishod.

Iva me je ljubazno saslušala i upitala: „Odakle ti tako glupa ideja?"

„Kako to misliš?"

„Odakle ti ideja da univerzumu ne možeš da uputiš peticiju molitvom? Ti si deo tog univerzuma, Liz. Ti si

njegov deo i imaš puno pravo da učestvuješ u njegovom delovanju, i da puštaš svojim osećanjima na

volju. Zato izrazi svoje mišljenje. Iznesi svoj slučaj. Veruj mi - ako ništa drugo, bar će biti razmotren."

„Stvarno?" Sve to je za mene bilo novo.

„Stvarno! Slušaj, kada bi sada napisala peticiju bogu, šta bi rekla?"

Neko vreme sam razmišljala a onda sam izvadila notes i napisala:

Dragi bože,

Molim te, interveniši ipomozi da se ovaj razvod okonča. Moj suprug i ja ni¬smo uspeli u braku i sada ne

uspevamo ni u razvodu. U ovom groznom procesu oboje patimo, uključujući i one kojima smo dragi.

Pretpostavljam da si zauzet ratovima i tragedijama i mnogo većim sukobima I ^ što SU nesuglasice

između propalih bračnih drugova. Ali, koliko ja shvatam, zdravlje planete zavisi od zdravlja svakog

pojedinca. Dok god su dve osobe u su-kobu, ceo svet gubi svoj integritet. Slično tome, kada bijedna ili

dve duše mogle fa se oslobode tih okova, automatski bi se poboljšalo sveukupno stanje sveta, kao 0

nekoliko zdravih ćelija u organizmu može da poveća opšte zdravlje tela.

Stoga te najponiznije molim da nam pomogneš da okončamo ovaj sukob kako ft još dvoje ljudi dobilo

priliku da postane slobodno i zdravo, i kako bi na ovom sve¬tu bilo bar malo manje neprijateljstva i

ogorčenosti u kojima već dovoljno grca.

Hvala na pažnji i ljubaznosti. mS poštovanjem, • Elizabet M. Gilbert

Pročitala sam je Ivi i ona je odobravajuće klimnula glavom. Ja bih to potpisala", rekla je.

Pružila sam joj peticiju i olovku, ali bila je prezauzeta vožnjom pa je rekla: „Ne, recimo da sam je upravo

potpisala. Svojim srcem." I „Hvala ti, Iva. Cenim tvoju podršku." „Da vidimo sada ko bi je još potpisao?"

„Moja porodica. Majka i otac. Moja sestra", odgovorila sam. if' „Okej", uzvratila je. ti jesu. Računaj da su

njihova imena dodata. Osećam da su je potpisali. Sada su na spisku. Dalje - ko bi je još potpisao? Nabroj

mi."

I tako sam počela da nabrajam imena svih ljudi za koje mislim da bi pot¬pisali ovu peticiju. Imenovala

sam svoje bliske prijatelje, neke dalje rođake i kolege s kojima radim. Kod svakog imena, Iva bi

samouvereno promrmljala: »Aha. Potpisao je", ili „Potpisala je." Ponekad bi dodala i svoje potpisnike,

kao: »Moji roditelji su je upravo potpisali. Oni su decu podizali u ratu i preziru beskorisne sukobe. Bili bi

presrećni da se vaš razvod okonča."

Sklopila sam oči, čekajući da mi još imena padne na pamet. b: »Mislim da su je Bil i Hilari Klinton upravo

potpisali", rekla sam.

»Ne sumnjam", odgovorila je. „Slušaj, Liz, svako može da potpiše ovu peticiju. Kapiraš? Pozovi se na bilo

koga, živog ili mrtvog, i počni da skupljaš potpise." »Sveti Franjo Asiški je upravo potpisao!" »Nego šta

je!" Iva je oduševljeno udarila dlanovima o volan. ^Nastavila sam da nižem spisak:

„Abraham Linkoln je upravo potpisao! I Gandi, i Mandela i svi mir*, r* Elenor Ruzvelt, Majka Tereza,

Bono, Džimi Karter, Muhamed Ali, DS?* son i dalaj-lama... i moja baka koja je umrla 1984. i moj deda koji

je još J^S i moj profesor italijanskog, i moj psihijatar, i moj agent... i Martin Luter Mladi, i Ketrin

Hepbern... i Martin Skorseze (od kojeg se to ne bi očekivali baš lepo od njega)... i moj guru, naravno... i

Džoan Vudvord, i JovanfoCfef i gospodin Karpenter, moj razredni u četvrtom razredu, i Džim HensoiiTS

Imena su kuljala iz mene. Nisam se zaustavila ni posle sat vremenlđj smo zašli duboko u Kanzas a moja

peticija za mir se odužila na nevidljiv^ stranicama. Iva nije prestajala da potvrđuje - da, potpisao je, da,

potpis^ - i najednom sam bila ispunjena ogromnim osećajem zaštićenosti, okružena kolektivnom

dobronamernošću tolikog broja moćnih duša.

Spisak je konačno završen i moja anksioznost se završila s njim. Spavalo mi se. Iva mi je predložila:

„Odremaj malo, ja ću voziti." Sklopila sam oči. Kroz glavu mi je proletelo poslednje ime. „Majki Džej Foks

je upravo potpisao",pro. mrmljala sam i zaspala. Ne znam koliko dugo sam spavala, možda desetak

minuta, ali bio je to dubok i okrepljujući san. Kada sam se probudila Iva je još uvek vozila. Pevušila je

neku pesmicu, više za sebe. Zevnula sam.

Utom mi je zazvonio mobilni.

Za trenutak sam samo posmatrala kako šašavi telefonino uzbuđeno vibrira u pepeljari iznajmljenog

automobila. Osećala sam se dezorijentisano, pomalo otupelo od dremeža, najednom nesposobno da se

setim kako se rukuje mo¬bilnim telefonom.

„Hajde", brecnula se Iva, već znajući ko je. „Javi se."

Uzela sam telefon, pritisnula dugme i prošaputala: „Halo."

„Sjajne vesti!" čuo se glas mog advokata iz dalekog Njujorka. „Upravo je potpisao!"

10

Nekoliko nedelja kasnije živim u Italiji.

Napustila sam posao, otplatila sve troškove razvoda i pravne takse, odr^ se svoje kuće, svog stana, ono

malo imetka smestila u garažu svoje sestre, spa- kovala dva kofera i otputovala. Moja godina je otpočela.

I bukvalno mogu sebi to da priuštim s obzirom na neverovatno čudo koje se dogodilo - moj izdavač je

unapred otkupio knjigu u kojoj ću opisati svoja putovanja. Drugim rečima, sve je ispalo baš onako kako je

predvideo indonežanski vrač. Izgubiću sav svoj n0vac ali ću ga odmah nadomestiti - ili bar onoliko koliko

mi je dovoljno da kupim sebi godinu dana života.

Sada sam stanovnik Rima. Stan koji sam iznajmila je mirna garsonjera u drevnoj građevini, smeštena

samo nekoliko uličica od Španskih stepenica, osenčena drvećem otmenih Bordžijanskih vrtova, na vrhu

ulice koja vodi od pjace del Popolo na kojem su se stari Rimljani trkali u svojim dvokolicama. Naravno,

ovaj grad ne poseduje raskalašnost mog starog, njujorškog komšilu- ka s pogledom na ulaz u tunel

Linkoln, ali opet...

* Poslužiće.

11

Prvi obrok koji sam pojela u Rimu nije bio bogzna šta. Samo domaća pasta (špageti ala karbonara) sa

sosom od spanaća i belog luka. (Seli, veliki pesnik romantizma, jednom je napisao užasno pismo svom

prijatelju u Englesku u kojem opisuje italijansku kuhinju: „Mlade žene iz visokog društva zapravo jedu -

nikada nećeš pogoditi - BELI LUK!") Zatim sam naručila artičoke, iz čiste radoznalosti; Rimljani su

nesuvislo ponosni na svoje artičoke. Uz njih mi je servirano besplatno jelo iznenađenja - pržene tikvice sa

sirnim namazom u sredini (pripremljene tako ukusno da tikvice verovatno nisu ni primetile da više ne

plivaju u vinu). Posle toga sam probala teletinu. Ah da, uz to sam popila flašu domaćeg crnog vina, sasvim

sama. Usput sam smazala i nekoliko kriški tek pečenog domaćeg hleba sa maslinovim uljem. Tiramisu za

desert.

Negde oko 23:00, dok sam se vraćala kući, čula sam buku koja je dopirala iz jedne od zgrada u mojoj ulici.

Zvučalo je kao sabor sedmogodišnjaka s mu¬zičkom podlogom - možda dečji rođendan? Smeh, vriska i

bat koraka. Popela sam se uza stepenice do svog .stana, legla u krevet i ugasila svetio. Čekala sam &

počnem da plačem ili da se brinem, budući da se to obično događalo kada

ugasim svetio, međutim, osećala sam se sasvim dobro. Osećala sam • Bili su to prvi znaci zadovoljstva.

Moje umorno telo je upitalo umorni um: »Znači, ovo je sve sto ti * trebno?"

Nije bilo odgovora. Već sam bila u carstvu snova.

12 :m

U svakom većem gradu zapadnog sveta sve stvari su uvek iste. Isti Afrikanci uvek prodaju kopije istih

maraka tašni i naočara, isti gvatemalski muzičari uvek sviraju „Radije bih bio vrabac nego puž" na svojim

duvaljkama od bam¬busa. Međutim, neke stvari su svojstvene samo Rimu. Poput prodavca sendvi¬ča

koji me tako opušteno oslovljava sa „lepotice" svaki put kada mi se obrati. Hoćete da vam prepečem hleb

ili ne, bella? A tu su i parovi koji se ljubakaju na svakom koraku, kao da je u toku neko takmičenje u

ljubavisanju, opsedajuei K sve klupe u parku i uvijajući se jedno drugom u naručju, milujući jedno

dru¬gom kosu i prepone, neumorno se njuškajući i grickajući...

A tu su i fontane. Plinije je jednom napisao: „Kada bi svi razmislili o obilju rimske vode kojima se

snabdevaju kupatila, cisterne, ulice, kuće, vrtovi, vile; i kada bi se u obzir uzela razdaljina koju ta voda

prevaljuje kao i načini na koje se doprema do grada - priznali bi da na svetu ne postoji ništa čudesnije." JS

Nekoliko vekova kasnije, već sam otkrila omiljene fontane u Rimu. jed¬na od njih je Vila Borgeze. U

centru ove fontane je razdragana porodica od bronze. Tata je faun, a mama obična ženska figura. Imaju

dete koje sa slašću jede grožđe. Mama i tata stoje u neobičnom položaju - okrenuti jedno prema drugom,

držeći se za ruke i neznatno zavaljeni unazad. Teško je reći dali jedno drugo vuku ili se veselo njišu, ali

svakako zrače neobičnom energijom. Kako god, mališan sedi na njihovim rukama, tačno između njih,

neosetljiv na njiho¬vu sreću ili svađu, i tamani svoje grožđe. Njegove male nožice vise dokžvaće. (Liči na

svog oca.) ^

Početak je septembra 2003. Vreme je toplo i sunčano. Nakon četiri danabo- ravka u Rimu, moja senka još

uvek nije zasenila ulaz neke crkve ili muzeja^ mi je pogled pao na jedan od vodica kroz grad. Ali su zato

moje noge beskraj- no i besciljno šetale gradom i konačno pronašle malu poslastičarnicu koju mi je

preporučio ljubazni Vozač autobusa jer se u njoj prodaje najbolji sladoled u Kimu. Zove se II Gelato di San

Crispino. Nisam sigurna ali mislim da bi to moglo da se prevede kao „sladoled hrskavog svetitelja".

Probala sam mešavinu meda i lešnika. Istog dana sam se vratila po grejpfrut i dinju. Onda sam posle

večere, iste noći, u povratku kući svratila da probam kup od cimeta i đumbira.

Trudim se da svakoga dana pročitam po jedan novinski članak, ne oba¬zirući se na to koliko traje.

Otprilike svaku treću reč proveravam u rečniku. Današnje vesti su fascinantne. Teško je zamisliti

dramatičniji naslov od ovog: Obesita! I Bambini Italiani Sono i Piu Grassi d'Europa! Blagi bože! Gojaznost!

Članak izveštava da su italijanske bebe najdeblje od svih evropskih! Čitajući dalje, saznajem da se

italijanske bebe rađaju nešto deblje od nemačkih i po¬prilično deblje od francuskih beba. (Srećom, nema

poređenja sa američkim bebama.) Starija italijanska deca su u današnje vreme takođe zabrinjavajuće

gojazna, piše u članku. (Industrija makarona se odlučno brani.) Ovi alarman¬tni statistički podaci o

gojaznosti italijanske dece do juče je skrivala - nema potrebe da prevodim - una taskforce internazionale.

Trebalo mi je skoro sat vremena da dešifrujem ceo članak. Dok sam ga čitala, sve vreme sam jela picu i

slušala jedno od italijanske dece koje preko puta ulice svira harmoniku. Kli¬nac mi nije delovao nimalo

gojazno, možda zato što je bio Rom. Nisam sigur¬na da li sam pogrešno protumačila poslednju rečenicu,

ali se radilo o tome da je jedini način da italijanska vlada stane na put gojaznosti - uvođenje takse na

prekomernu težinu?! Je li to moguće? Posle nekoliko meseci hranjenja ovim tempom, hoće li doći i po

mene?

gfevakodnevno čitanje novina je važno i zato što imam uvid u to kako ljudi žive Italiji. Ovde, u Rimu,

dnevna štampa svakodnevno izveštava o zdravlju katoličkog poglavara, nešto poput vremenske prognoze

ili TV programa na televiziji. Danas je papa umoran. Juče je papa bio manje umoran nego što je danas.

Sutra se.očekuje da papa neće biti toliko umoran kao što je bio danas.

Za mene je to neka vrsta bajkovitog jezika. Za nekog ko je oduvek želeo da priča italijanski ne postoji bolji

izbor od života u Rimu. Kao da je neko izmislio ovaj grad samo da bi ispunio moja očekivanja, grad gde

svako (i deca, i taksisti, i glumci u reklamama!) govore tim istim, magičnim jezikom. Kao daje čitavo

društvo naumilo da me nauči italijanski. Čak i novine se štampaju na talijanskom dok sam ja ovde; nije ih

briga! Imaju knjižare koje prodaju

isključivo knjige napisane na italijanskom] Juče ujutro sam otkrila jednu tafo^i i bila prosto očarana kada

sam ušla u nju. Sve je bilo na italijanskom - dr Sus. Šetkala sam kroz nju, dodirujući sve te knjige i nadajući

se da će svako ko me vidi pomisliti kako mi je italijanski maternji jezik. 0, kako želim da mi se italijanski

sam od sebe otvori! Taj osećaj sam zadržala još iz vremena kada sam imala četiri godine i nisam znala da

čitam, ali sam umirala od želje da to naučim. Sećam se kako sam sa majkom sedela u čekaonici doma

zdravlja, ■■ prelistavajući časopis Jur houm, zureći u tekst i nadajući se da će odrasli u čekaonici misliti

kako ga zaista čitam. Od onda nisam osećala takvu čežnju za razumevanjem. U toj knjižari sam otkrila i

neke američke pesnike sa original- ^ nom engleskom verzijom na jednoj i italijanskim prevodom na

drugoj strani Kupila sam po jednu knjigu Roberta Louela i Luiz Glik.

Zanimljivo je i to da se u Rimu na svakom koraku spontano započinju raz¬govori. Danas, dok sam sedela

u parku na klupi, prišla mi je sićušna starica u crnoj haljini i počela nešto da čavrlja. Odmahnula sam

glavom, zbunjena i za¬tečena. Izvinila sam se, rekavši na vrlo razgovetnom italijanskom: „Žao mi je, ali ne

govorim italijanski", posle čega je napravila grimasu kao da će me svakog I časa mlatnuti varjačom po

glavi, samo kad bi je imala. Insistirala je: „Razumeš, 'razumeš!" (Bila je u pravu. Tu rečenicu jesam

razumela.) Zapravo je htela da zna odakle sam. Rekla sam joj da sam iz Njujorka, upitavši je odakle je ona.

Naravno - bila je iz Rima. Začuvši to, pljesnula sam rukama poput debila. Jao, Rim! Predivan grad!

Obožavam Rim! Prelepi Rim! Skeptično je slušala moju primitivnu rapsodiju a onda je sela pored mene i

upitala me da li sam udata. Rekla sam joj da sam razvedena. Bilo je to prvi put da sam to nekome rekla, i

ispostavilo se baš na italijanskom. Odmah je zahtevala da zna, „Perchef Pa... „zašto" je pitanje na koje je

teško dati odgovor na bilo kom jeziku. Zamucala sam i na kraju konačno uspela da sročim: „Labbiamo

rotto" (Raskinuli smo).

Klimnula je glavom, ustala, otišla niz ulicu do autobuske stanice i ušla u autobus a da se pri tom nijednom

nije okrenula. Možda se nije naljutila na mene? Ne znam zašto, ali sam narednih dvadeset minuta ostala

prikovana za tu klupu u nadi da će se starica vratiti i sa mnom nastaviti razgovor, ali se više nije pojavila.

Zvala se Čeleste - s oštrim naglaskom na č, kao čelo.

Kasnije tog dana sam nabasala na biblioteku. Bože, koliko volim biblioteke. Budući daje smeštena u

centru Rima, biblioteka je bila prelepa. Unutra je ima¬la vrt za koji nikada ne biste pomislili da postoji

kada građevinu posmatrate s

ulice. Vrt je bio u obliku savršenog kvadrata, obrastao drvećem pomorandže sa fontanom u sredini.

Mogu odmah da kažem da je ta fontana bila šampion od svih rimskih fontana, budući da nije ličila ni na

jednu koju sam do tada videla. Za početak, mermer joj nije bio isklesan i bila je mala, zelena, maho-

vinasta - prava organska fontana. Nešto poput razuzdanog cvetnog žbuna iz koga izvire voda. (Zapravo je

neodoljivo podsećala na cvetni venac umesto glave molitvenika na crtežu indonežanskog vrača.) Voda je

prskala iz centra tog cvetnog busena, slivajući se niz lišće, praveći melanholično umilan zvuk koji je

dominirao celim vrtom.

%. Pronašla sam klupu pod pomorandžinim drvetom i otvorila jednu od knji¬ga pesama, kupljenu

prethodnog dana. Luiz Glik. Pročitala sam prvu pesmu na italijanskom a zatim na egleskom i zastala kod

ovog stiha:

Dal centro della mia vita venne una grande fontana...

„Iz središta mog života, izvire velika fontana..."Spustila sam knjigu na krilo, odmahujući glavom u

neverici.

13

Iskreno, nisam najbolji putnik na svetu.

Znam to zato što sam puno proputovala i upoznala ljude koji su sjajni u tome. Rođeni talenti. Srela sam

putnike koji su fizički toliko otporni da im ne bi bilo ništa ni kada bi popili galon vode iz kalkutske

kanalizacije. Ljudi koji uspevaju da pokupe naglaske stranih jezika kao što neki od nas pokupe zarazne

bolesti. Ljudi koji znaju kako da smekšaju namrgođene graničare ih da ubede krute birokrate koji izdaju

vize. Ljude koji su odgovarajuće visine i boje kože da deluju normalno gde god da se nađu - u Turskoj

postaju Turci, u Meksiku se naprasno pretvaraju u Meksikance, u Španiji bi mogli da ih zame- ne za

Baske, u severnoj Africi bez problema prolaze kao Arapi..,

Nažalost, ne posedujem te kvalitete. Pre svega, ne uklapam se. Visoka i plavokosa sa rozikastim tenom,

manje sam kameleon a više flamingo. Uža¬sno štrčim, svuda osim možda u Dizeldorfu. Prilikom posete

Kini žene su mi prilazile na ulici, pokazujući svojoj đeci rukom na mene kao da sam životinja pobegla iz

zoološkog vrta. Njihova deca - koja nikada nisu videla fantoma

ružičastog lica i žute kose - briznula bi u plač pri samom pogledu na mene Kini me je to najviše izluđivalo.

Loša sam (ili bolje reći lenja) u odredivanju mesta odlaska pre nego što ot- putujem tamo, pripadajući

onim osobama koje se pojave na licu mesta i čekaju ' da vide šta će se dogoditi. Kada putujete na taj

način, ono što se obično „doga¬đa" je da većinu vremena provedete zbunjeno stojeći nasred železničke

stanice ili trošeći previše novca na hotele zato što ne znate za bolje. Moj poljuljani ^ osećaj za pravac i

geografiju znači da sam u životu istražila šest kontinenata a da pri tom nisam imala pojma gde sam se u

kom trenutku nalazila. Zahvalju¬jući mom zakržljalom unutrašnjem kompasu, nedostaje mi smirenost,

koja na putovanjima može da bude od presudne važnosti. Nikada nisam naučila kako da namestim

bezizražajno lice, što je tako korisno kada putujete kroz opasna, strana mesta. Znate - onaj

superopušteni, totalno kontrolisani izraz s kojim izgledate kao da pripadate tu i svuda, pa čak i usred

pobune u Džakarti. 0, ne. Kada ne znam šta mi je činiti, izgledam kao neko ko ne zna šta mu je činiti. Kada

sam uzbuđena ili nervozna, izgledam uzbuđeno i nervozno. I kada sam izgubljena, što je vrlo često,

izgledam izgubljeno. Moje lice otvoreno prenosi sve moje misli. Kao što je Dejvid jednom rekao: „Imaš

lice suprotno pokeraš- kom. Imaš, nešto poput... lica mini-golfera."

A tek muke koje na putovanjima proživljava moj digestivni trakt! Zaista ne bih da otvaram tu (oprostite

na izrazu) konzervu crva, ali suvišno je red da sam na putovanjima iskusila svaku stomačnu boljku. U

Libanu sam se jedne noći naprasno razbolela, sumnjajući da sam nekako zakačila srednjoistoč- njačku

verziju virusa ebole. U Mađarskoj sam dobila potpuno drugačiju vrstu crevne zaraze koja je zauvek

promenila moj stav prema izrazu „sovjetski blok". Ali imam ja i druge telesne slabosti. Prvog dana

boravka u Africi, izdala su me leđa. Bila sam jedini član grupe koji je iz venecuelanske džungle izašao sa

zaraznim ujedom pauka. I sad vas pitam - umoljavam vas! - kome još koža izgori u Stokholmu?

Ipak, uprkos svemu, putovanja su moja velika ljubav. Oduvek sam smatra¬la, još od svoje šesnaeste

godine i prve posete Rusiji, s novcem ušteđenim od bejbisitovanja, da su putovanja vredna svake cene i

žrtve. Odana sam i uporna u svojoj ljubavi prema putovanjima, kao što sam oduvek bila odana i uporna u

svim drugim ljubavima. Na putovanje gledam kao što srećna novopečena majka gleda na svoje

razmaženo novorođenče - jednostavno ne marim u ka¬kve me sve situacije dovodi. Zato što ga

obožavam. Zato što je moje. Zato što izgleda isto kao ja. Ako želi, može da se ispovraća svud po meni -

jednostavno ne marim zbog toga.

A što se flaminga tiče, tamo u svetu i nisam toliko beznadežan slučaj. Imam i ja svoje tehnike

preživljavanja. Strpljiva sam. Znam kako da se brzo i lako spakujem. Neustrašivo se hranim. Ipak, moj

najveći putnički talenat je da mogu da se sprijateljim sa svakim. Mogu da se sprijateljim i sa mrtvacem.

Jednom sam se sprijateljila sa ratnim zločincem u Srbiji i pozvao me je na pla¬ninski odmor sa svojom

porodicom. Nisam toliko ponosna na spisak srpskih masovnih ubica medu mojim bliskim i dragim

osobama (sprijateljila sam se zbog priče, a i da me nekim slučajem ne bi povredio), ali samo kažem -

umem jato. Kada u blizini ne bi bilo nikog s kim bi ćaskala, verovatno bih se sprijate¬ljila sa bilbordom.

Eto zašto se ne plašim da putujem i na najudaljenija mesta na svetu, ne ako tamo postoji ljudski oblik

života koji ću upoznati. Pre odlaska u Italiju, pitali su me: »Imaš li prijatelje u Rimu?" Na šta sam

odmahivala gla¬vom misleći: Ali imaću.

% Na putovanjima uglavnom slučajno stičete prijatelje, na primer sedeći do njih u vozu, ili u restoranu, ili

u čekaonici. Ali ovo su samo slučajna poznan¬stva, a ne bi trebalo da se u potpunosti oslanjate na

slučajnost. Za sistematični- )i pristup još uvek postoji stari provereni metod pisma upoznavanja (danas se

to uglavnom radi putem elektronske pošte), u kojem se formalno predstavljate poznaniku svog

poznanika. Ovo je odličan način upoznavanja ljudi, naravno, ukoliko ste dovoljno slobodni da se

hladnokrvno sami pozovete na večeru. Tako sam pre odlaska u Italiju pitala sve koje poznajem u Americi

da li oni imaju prijatelje u Rimu i sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da sam u mostranstvo otišla sa

pozamašnim spiskom italijanskih veza. , Medu svim imenima s mog spiska potencijalnih italijanskih

prijatelja, naj- ^ e me zaintrigirao tip po imenu... pripremite se... Luka Špageti. Luka Špageti je dobar

prijatelj mog ortaka Patrika Mekdevita, koga znam još iz studentskih IH8, *to je njegovo pravo ime,

kunem vam se bogom, nisam ga izmislila, i a Zamislite samo da kroz život idete zovući se Patrik

Mekdevitt.

U svakom slučaju, planiram da stupim u kontakt sa Lukom Špagetijem, što pre.

Ali prvo moram da se uklopim u školu. Danas mi počinju predavanja na Insti¬tutu za strane jezike

„Leonardo da Vinči" u kojem ću italijanski pohađati pet dana nedeljno po četiri sata dnevno. Tako sam

uzbuđena. Baš sam revnosna učenica. Prethodne večeri sam pripremila odeću, kao đak prvak pred svoj

prvi školski dan, kao i koferče za užinu. Nadam se da ću se svideti nastavniku.

Na Institutu „Leonardo da Vinči", svi smo obavezni da prvog dana uradi¬mo test kako bi nas razvrstali

prema nivoima znanja italijanskog jezika. Kada to čujem, ponadam se da me neće smestiti u razred prvog

nivoa jer bi to bilo ponižavajuće, s obzirom da sam već pohađala ceo semestar italijanskog jezika k u

Noćnoj školi za razvedene žene u Njujorku. Osim toga, celo leto sam provela m pamteći poznate

italijanske fraze, uostalom, u Rimu boravim već nedelju dana, W gde samostalno vežbam upotrebu

jezika, ćaskajući sa prolaznicima o svom ra¬zvodu. Problem je u tome što ne znam koliko ova škola ima

nivoa i čim sam čula reč nivo odlučila sam da moram da doguram do drugog nivoa - najmanje. ^ Danas

pljušti kiša, ali u školu stižem ranije (kao i uvek - štreberka\) i radim test. Prilično je težak! Ne znam ni

deseti deo! Ali ja tako dobro poznajem ovaj jezik, znam na desetine italijanskih reči, ali me oni ne pitaju

ništa od onoga što znam. Posle pismenog idem na usmeni ispit, koji je još gori. Ispituje nas mršavi

italijanski profesor koji, po mom mišljenju, prebrzo govori. Znam da sam mnogo bolja u usmenom delu

ali sam nervozna i pravim greške čak i kod stvari koje su mi poznate (kao na primer, zašto sam rekla Vado

a scuola umesto Sono andata a scuola? kada to znam!).

Na kraju je sve u redu. Mršavi italijanski profesor pregleda moj test i odre¬đuje nivo mog znanja:

DRUGI nivo!

Predavanja počinju po podne. U parku jedem ručak (salatu od endivije), zatim se natenane vraćam u

školu i gordo prolazim pored učenika prvog nivoa (koji mora da su molto stupido, zaista) i odlazim na prvi

čas. Sa kolegama svog nivoa. Samo što ubrzo postaje očigledno da njihovom nivou nisam dorasla jer je

predavanje teže nego što sam očekivala. Imam utisak da jedva plivam, mada sve više tonem. Kao da mi

voda sa svakim dahom ulazi u usta. Predavač, mršavi tip (Zašto su svi predavači ovde tako mršavi? Ne

verujem mršavim

Talijanima), prebrzo priča, preskačući čitava poglavlja udžbenika, uz komen¬tar: »Ovo već znate, i ovo

već znate..." parlajući skoro munjevitom brzinom sa mojim kolegama kojima to, očigledno, nimalo ne

smeta. Stomak mi se grči od u2a$a dok se borim za dah i molim boga da me profan ne prozove. Na pauzi

istrčavam iz učionice klecajući i skoro uplakana ulećem u zbornicu, gde na cistom engleskom preklinjem

da me vrate u razred prvog nivoa. Izlaze mi u susret. I sada sam tu. predavač je debeo i priča sporo. To je

već bolje.

15

Zanimljiva stvar u vezi sa časovima italijanskog je ta da niko zaista ne mora da ih pohađa. U razredu nas

ima dvanaestoro, svih starosnih dobi, iz svih delova sveta, i svi su u Rim došli iz istog razloga - da uče

italijanski zato što im se tako sviđa. Niko od nas ne može da iznese bar jedan praktičan razlog zašto je tu.

Niko nije dobio naređenje od svog šefa: „Od vitalne je važnosti da naučiš italijanski kako bismo nastavili

sa uspešnim prekookeanskim poslovanjem." Svi, uključujući uštogljenog nemačkog inženjera, dele ono za

šta sam verovala daje samo moj lični motiv: Želimo da govorimo italijanski zato što ga volimo. Ruskinja

tugaljivog lika nam kaže da je odlučila da se časti časovima italijan¬skog zato što misli da zaslužuje nešto

lepo. Nemački inženjer je rekao: „Želim italijanski zato što volim dolce vita" - sladak život. (Samo što uz

njegov kruti, nemački naglasak to zvuči kao'deutsche vita' - nemački život - kojeg, plašim se, ima na

pretek.)

Kao što ću saznati u mesecima koji slede, zapravo postoje neki dobri razlo¬zi što se italijanski smatra

najzavodljivijim jezikom na svetu. Uostalom, nisam jedina osoba koja tako misli. Da biste razumeli zašto,

morate prvo da razumete ^je Evropa nekada bila pandemonijum brojnih dijalekta izvedenih iz latin¬skog,

koji su se tokom vekova postepeno odvojili u različite jezike - francuski, Portugalski, španski, italijanski.

Ono što se dogodilo u Francuskoj, Portugali- ji • Spaniji je organska evolucija: dijalekat najznačajnijeg

grada vremenom je P°stao opšteprihvaćen jezik celog regiona. Stoga, ono što danas zovemo

fran¬cuskim, zapravo je verzija srednjovekovnog pariškog. Portugalski je u stvari

Iisabonski. Španski je u suštini madridski. Ovo su neminovne pobede; n gradovi na kraju su odredili jezik

ostatka zemlje.

U Italiji je taj proces tekao nešto drugačije. Jedna od najvećih razlika je ta d Italija vrlo dugo nije čak ni

bila zemlja. Ujedinila se u svojim poznim godina^ (1861) jer su do tada poluostrvom zaraćenih gradova-

država dominirali lokalni prinčevi ili ostali evropski moćnici. Delovi Italije pripadali su Francuskoj, Špani- ji,

crkvi i svakom ko je uspeo na ovaj ili onaj način da zgrabi lokalnu tvrđavu ili palatu. Italijanski narod je na

kraju ponižen i dokrajčen svom tom dominacijom.1 Većini Italijana se nije svidelo što ih kolonizuju

evropski susedi, međutim, uvek je postojala ta apatična masa koja bi rekla: „Franza o Spagtia, purche se

manga* što bi značilo: „Francuska ili Španija, dok god može da se jede."

Sve ove unutrašnje podeljenosti uslovile su da se Italija nikada nije valjano ujedinila, baš kao ni italijanski

narod. Tako ne iznenađuje što su Italijani veko- vima pisali i govorili na lokalnim dijalektima koji su

međusobno bili prilično nerazumljivi. Firentinski naučnici su jedva uspevali da komuniciraju sa sicili-

janskim pesnicima ili venecijanskim trgovcima (osim na latinskom, naravno, koji je teško mogao da se

smatra nacionalnim jezikom). U šesnaestom veku neki italijanski intelektualci su se okupili i došli do

zaključka daje to apsurdno. Italijanskom poluostrvu je bio potreban italijanski jezik, bar u pisanom obliku,

s kojim će se svi složiti. Tako je ovaj skup intelektualaca ispisao nove stranice istorije jednog evropskog

jezika; iz svih lokalnih dijalekata su probrali ono najlepše i tako stvorili italijanski jezik.

Radi pronalaženja najlepših dijalekata koji se govore na tlu Italije, vratili su se dvesta godina unazad, u

Firencu četrnaestog veka. Ono za šta se taj kongres odlučio, što će kasnije smatrati standardnim

italijanskim, bio je lični jezik jed¬nog od najvećih firentinskih pesnika, Dantea Aligijerija. Kada je Dante

objavio Božanstvenu komediju, davne 1321. godine, prikazavši detaljnu viziju prolaska kroz Pakao,

Čistilište i Raj, šokirao je književni svet time što ga nije napisao na latinskom. Smatrao ga je

korumpiranim, elitističkim jezikom, zbog čega bi njegova upotreba u ozbiljnoj prozi predstavljala

„prostituisanje književnosti, jer od univerzalnog štiva pravi nešto što se može kupiti samo novcem, iako je

latinski jezik u to vreme bio privilegija obrazovane aristokratije. Umesto toga, Dante se okrenuo ulici,

skupljajući stvarni firentinski jezik kojim govore sta¬novnici njegovog grada (koji je uključivao i takve

velikane kao što su Bokačo i Petrarka) i iskoristio ga da na njemu ispriča svoju priču.

Napisao je remek-delo na način zvani il dolce stil nuovo, tj. „slatki novi stil" lokalnog dijalekta, oblikujući

ga tokom pisanja i dajući mu lični pečat kao što će to Šekspir kasnije učiniti sa elizabetanskim engleskim

jezikom. Grupa nacional¬nih intelektualaca koja je kasnije sela i odlučila da Danteov italijanski bude novi

gvanični jezik Italije, može se uporediti sa grupom oksfordskili velikana koji su iednog dana, početkom

devetnaestog veka, seli i odlučili da bi svi u Engleskoj trebalo da govore čistim šekspirovskim jezikom. I to

je zaista upalilo.

Tako Italijani danas ne govore ni rimskim ni venecijanskim (iako su to bili moćni vojni i trgovački gradovi)

pa čak ni čistim firentinskim. Oni zapravo govore čistim danteovskim jezikom. Nijedan drugi evropski

jezik nema takav umetnički pedigre. I možda upravo zato nijedan evropski jezik nije podesniji za

izražavanje ljudskih emocija kao što je to italijanski jezik Firence iz četrna¬estog veka, zato što ga je

ukrasio jedan od najvećih pesnika zapadne civiliza¬cije. Dante je svoju Božanstvenu komediju napisao u

stilu terza rima, trostru¬koj rimi, nizu u kojem se svaka rima triput ponavlja kod svakog petog stiha,

dajući svojim lepim firentinskim dijalektom ono što naučnici zovu kaskadni ritam - ritam koji još uvek živi

u lokalnim, poetskim kadencama kojima go¬vore italijanski taksisti, mesari i vladini administratori, čak i

danas. Poslednji stih Božanstvene komedije, u kojem se Dante suočava sa vizijom samog boga,

predstavlja sentiment koji je još uvek lako razumljiv svakom ko je upoznat sa takozvanim modernim

italijanskim jezikom. Dante piše da bog nije samo zaslepljujuća vizija veličanstvene svetlosti, već da je pre

svega, lamor che move il sole i l'altre stelle...

^ »Ljubav koja pokreće sunce i ostale zvezde." ; Zato nije ni čudo što očajnički želim da naučim ovaj jezik.

Depresija i Usamljenost me sustižu desetog dana boravka u Italiji. Jedne veče- n> posle srećnog dana

provedenog u školi i zlatnog zalaska sunca za baziliku ^etog Petra, vraćam se kući kroz park vile Borgeze.

Raznežena sam roman- tenim prizorom, iako sam sasvim sama, dok se svi oko mene ili ljubakaju ili igraju

sa razdraganom decom. Zastajem da se naslonim na balustradu ne bih

li ispratila zalazak sunca i najednom počinjem previše da razmišljam. Razmišljanje ubrzo postaje sve crnje

i tada me ova dvojica hvataju u koštac.

Hvataju me tiho i zloslutno, poput pinkertonskih detektiva, i opkoljav • me - Depresija s leve,

Usamljenost s desne strane. Nije potrebno da mi p0J zuju svoje značke. Ove momke poznajem vrlo

dobro. Već godinama se igramo mačke i miša. Priznajem, iznenađena sam što ih srećem u ovom

elegantnog italijanskom parku, i to u sumrak. Jer, oni ne pripadaju ovde.

Kažem im: „Kako ste me našli? Ko vam je rekao da sam u Rimu?"

Depresija, večiti mudrac, odgovara: „Šta - nisi srećna što nas vidiš?"

„Odlazite", brecam se.

Usamljenost, nešto osetljiviji pandur, kaže: „Žao mi je, gospođo. Ali ako bude potrebno, pratiću vas

tokom celog putovanja. To mi je zadatak."

„Stvarno bih više volela da to ne činiš", odgovaram mu ali on samo sleže ramenima, skoro zamišljeno, i

primiče se bliže.

A onda me pretresaju. Prazne mi džepove od svake radosti koja se tamo nakupila. Depresija mi vešto

konfiskuje identitet; uvek to čini. Potom Usa¬mljenost počinje da me ispituje, što je užasan čin jer uvek

traje satima. Učtiv je ali nemaran, i na kraju mu uvek pođe za rukom da me ukeba. Pita imam li ikakav

smislen razlog da budem srećna. Pita zašto sam večeras sama, opet. Pita (mada smo hiljadu puta prošli

kroz ove seanse) zašto ne mogu da održim vezu, zašto sam uništila svoj brak, zašto sam zabrljala sa

Dejvidom, zašto ne¬mam uspeha ni sa jednim muškarcem s kojim se zabavljam. Pita gde sam bila u noći

kada sam napunila trideset i zašto su stvari opet krenule nizbrdo. Pita zašto ne mogu da se saberem i

zašto ne živim u lepoj kući i ne podižem lepu decu kao što to priliči svakoj normalnoj ženi mojih godina.

Zapravo me pita zašto mislim da zaslužujem odmor u Rimu kada sam napravila takvu zbrku od života. Pita

zašto mislim da će me beg u Italiju, poput robusne studentkinje, učiniti srećnom. Pita gde mislim da ću

završiti kada ostarim, ako nastavim ovako da živim.

Vraćam se kući u nadi da ću ih se otarasiti ah me u stopu prate, kao dve utvare. Depresija me čvrsto drži

za rame, a Usamljenost ne prestaje da me ispi¬tuje. Više mi nije do večere; neću da me gledaju dok

jedem. Ne želim da ih pu¬stim ni uza stepenice, do mog stana, ah dobro poznajem Depresiju - naoružan

je drvenom palicom i neće se libiti da je upotrebi ukoliko to bude potrebna

„Nije fer što me pratite" kažem Depresiji. „Već sam vas isplatila. U Njujor- joj sam odslužila svoje."

Ali on mi se samo mračno kezi, seda na moju omiljenu stolicu, diže noge na moj sto i pali cigaretu, puneći

sobu odvratnim dimom. Usamljenost sve to mirno posmatra i uzdiše. Zatim se penje na moj krevet i tako

obučen i obuven pokriva do grla. Nateraće me da večeras spavam s njim, prosto znam.

17

Samo nekoliko dana ranije prestala sam da pijem lekove. Činilo mi se suludo da u Italiji uzimam

antidepresive. Kako ovde mogu da budem depresivna?

Nikada nisam ni želela da ih pijem. Dugo sam se opirala medikamenti¬ma, uglavnom iz nekoliko ličnih

razloga (na primer, Amerikanci piju previše lekova; ne znamo kakvi su dugoročni efekti tih hemikalija na

ljudski mozak; zločin je što američka deca danas piju antidepresive; lečimo simptome a ne uzroke

mentalnih bolesti nacije...) Ipak, tokom poslednjih nekoliko godina nije bilo sumnje da sam u velikoj krizi i

da taj problem neće sam od sebe proći. Kada se moj brak potrošio i moja drama sa Dejvidom razbuktala,

dobila sam sve simptome tipične depresije - gubitak sna, apetita i libida, nekontrolisano plakanje,

hronični bol u leđima i stomaku, povlačenje u sebe i očaj, probleme koncentracije na posao,

nemogućnost uzbuđivanja čak ni kada su republikan¬ci ukrali glasove na predsedničkim izborima... i tako

u nedogled.

Kada se izgubite u ovoj šumi, ponekad vas mrak opsedne do te mere da se zaista osećate izgubljeno.

Neizmerno dugo ubeđujete sebe da ste samo malo odlutali od staze i da ćete se svakog časa vratiti na

pravi put. A onda noći pro¬laze ali vi i dalje nemate ideju gde se nalazite, i vreme je da priznate sebi da

ste odlutali tako daleko od staze da više ne znate ni na kojoj strani izlazi sunce.

Svoju depresiju sam prihvatila kao životnu borbu, što ona zapravo i jeste. Počela sam da učim na iskustvu

sopstvene depresije, trudeći se da proklju¬vim njene uzroke. Postavila sam sebi pitanja: Šta je povod

sveg tog očaja? Je li Psihološki? (Greška roditelja?) Je li privremen, samo prolazna životna kriza? gće li se

depresija okončati zajedno sa razvodom?) Je U genetski? (Melan- ° ia'sa svojim brojnim imenima, u mojoj

porodici je nasledna, zajedno sa

svojim mladoženjom, Alkoholizmom.) Je li kulturni? (Da li je ovo samo pad,

postfeminističke Amerikanke koja pokušava da pronađe ravnotežu u sve stre, snijem i otuđenijem

urbanom svetu?) Je li astrološki? (Jesam li ovako tužna zato što sam osetljivi Rak čijim vodećim aspektima

vladaju prevrtljivi Blizan¬ci?) Je li umetnički? (Zar svi kreativni ljudi ne pate od depresije zato što su tako

preosećajni i posebni?) Je li karmički? (Možda je sva ova pojava patnje samo posledica lošeg ponašanja u

prethodnim životima, poslednja prepreka pre oslobođenja?) Je li hormonski? Nutritivni? Filozofski?

Vremenski? Meridi- ft janski? Da li tapkam u univerzalnom stremljenju ka bogu? Da nisam hemijski

neuravnotežena? Ili mi je samo potreban seks?

Kako je veliki broj faktora koji konstituišu jedno ljudsko biće! S koliko samo slojeva uspevamo da

operišemo i koliko uticaja primamo iz svog uma, tela, po- rodice, prijatelja, okruženja! Došla sam do

otkrića da je moja depresija najve- rovatnije asortiman svih tih promenljivih faktora, uključujući i neke

stvari koje ne mogu da imenujem ili potvrdim. Tako sam se suočila sa borbom na svakom nivou. Kupila

sam sve te knjige sramnih naslova za samopomoć (uvek se trudeći da ih umotam u poslednje izdanje

Hastlera, kako ostali ljudi ne bi znali šta za¬pravo čitam). Počela sam da dobijam profesionalnu pomoć od

psihoterapeutki¬nje koja je bila ljubazna koliko i pronicljiva. Molila sam se kao iskušenica u ma¬nastiru.

Prestala sam da jedem meso (ali samo nakratko) nakon što mi je neko rekao da zapravo jedem strah

životinje u trenutku njene smrti Neki otkačeni maser mi je savetovao da nosim gaćice narandžaste boje

kako bih uspostavila ravnotežu između svojih seksualnih čakri. Verovali ih ne - poslušala sam ga.

Svakodnevno sam konzumirala litre čaja za podizanje raspoloženja, u dovoljnoj meri da razveselim ceo

ruski gulag, ali nije bilo primetnog efekta. Radila sam vežbe. Izlagala sam se nadahnjujućoj umetnosti i

brižljivo štitila sebe od filmova, knjiga i pesama tužnog sadržaja (kada bi neko spomenuo reči Leonard i

Koen u istoj rečenici, momentalno bih napustila prostoriju).

Svojski sam se borila protiv beskrajnog jecanja. Jedne noći, ležeći sklup- čana i u suzama na svom starom

kauču, oplakujući po ko zna koji put svoj nesrećni život, zapitala sam se: „Postoji li išta u vezi s ovom

scenom što mozes da promeniš, Liz?" I. sve što sam mogla da osmislim je da ustanem, ne po¬stajući da

jecam, i da pokušam da stojim na jednoj nozi nasred dnevne sok. Samo da bih to dokazala - ne uspevajući

da zadržim suze, niti da promeni® poražavajući unutrašnji dijalog - još uvek sam zadržala delić

samokontrole:

mogla sam histerično da plačem, stojeći istovremeno na jednoj nozi. Hej, nije

bilo loše za početak.

Prelazila sam ulicu kako bih koračala sunčanom stranom. Oslanjala sam se na svoju mrežu podrške,

negujući svoju porodicu i učvršćujući svoja najveseli¬ja prijateljstva. I kada su mi oni sveznajući ženski

časopisi poručili da manjak samopouzdanja nimalo ne ide u prilog čupanju iz depresije, otišla sam u fri-

zerski salon, kupila skupu šminku i lepu haljinu. (Kada mi je kolega na poslu udelio kompliment zbog

novog izgleda, sve što sam uspela da kažem bilo je: „Operacija samopouzdanje - prvi jebeni dan.")

Poslednja stvar koju sam pokušala posle skoro dve godine borbe sa ovom tugom bili su medikamenti.

Ako mi dozvolite biću krajnje iskrena: mislim da su lekovi poslednja stvar kojoj bi trebalo da pribegnete.

Odluku da počnem s konzumiranjem „vitamina P" donela sam posle noći provedene u višesatnom

sedenju na pločicama kupatila, pokušavajući sebe da odgovorim od sečenja vena kuhinjskim nožem. Te

noći sam pobedila u parnici protiv noža. Za dlaku. U to vreme su mi se po glavi vrzmale i neke druge

samoubilačke ideje - skaka¬nje sa vrha zgrade ili pucanje u glavu iz pištolja - koje bi mi prekratile muke.

Ali nešto u vezi sa nožem u ruci je presudilo.

l ' Sledečeg jutra, čim je svanulo, pozvala sam svoju drugaricu Suzan i zavapi- la u pomoć. Mislim da u

istoriji moje porodice nijedna žena to nije pokušala, niti je ikada tako stala nasred puta, usred svog

života, i rekla: „Ne mogu više da hodam - neka mi neko pomogne." Ne bi im bilo na čast da su prestale da

kora¬čaju. Znale su da im niko ne bi pomogao. Jedino što bi im se dogodilo je to da njihova porodica

gladuje. Nisam mogla da prestanem da mislim na te žene. fr I nikada neću zaboraviti Suzanino lice kada je

utrčala u moj stan, nekih sat vremena nakon što sam je pozvala, i ugledala me sklupčanu na kauču. Odraz

svog straha videla sam u njenoj očiglednoj strepnji za moj život i ta slika mi se zauvek urezala u

pamćenje. Grčila sam se na krevetu dok je Suzan telefonirala, pronašavši ubrzo psihijatra koji je bio

voljan da me istog dana primi i prepiše mi antidepresive. Slušala sam Suzanin razgovor sa lekarom i u

jednom trenut¬ku je čula kako kaže: „Bojim se da moja drugarica ozbiljno sebe ne povredi." I ja sam se

bojala.

Kada sam tog popodneva otišla kod psihijatra, pitao me je zašto mi je tako trebalo da zatražim pomoć -

kao da nisam već dovoljno dugo pokušava- a sebi da pomognem. Objasnila sam mu svoju odbojnost

prema antidepresi- vima. Priložila sam i tri knjige koje je već posedovao na svom radnom stolu • rekla:

»Ja sam spisateljica. Molim vas nemojte da povredite moj mozak" Čovek mi je odgovorio: „Da imate

bolest bubrega, da li biste oklevali sa uzimanjem medikamenata za njihovo izlečenje - zašto ste oklevali

sa ovim?" Ali, vidite, to samo pokazuje koliko je bio neupućen u moju porodicu; moji preci verovatno ne

bi lečili ni bolest bubrega, budući da smo porodica koja svaku bolest shvata kao vid ličnog, moralnog

pada.

Prepisao mi je nekoliko različitih lekova: „ksanaks", „zoloft", »velbutrirf, „busperin", sve dok nije

pronašao kombinaciju koja mi neće stvarati mučninu ih moj libido pretvoriti u daleko, maglovito sećanje.

Brzo, za manje od nedelju dana, mogla sam da osetim kako mi tračak dnevne svetlosti prodire u mozak.

Takode, konačno sam počela da spavam. I to je bio pravi poklon, jer kada ne možete da spavate, ne

možete ni da ustanete iz blata - nema šanse. Pilule su mi pomogle da povratim regenerativnu moć; ruke

su prestale da mi drhte i dugmići za teskobu u grudima i panični strah u srcu su otpušteni.

Ipak, nikada nisam bila sasvim zadovoljna što pijem te lekove, iako su mi odmah pomogli. Nije bio važno

ko mi je govorio da su ti lekovi dobra ideja i da su savršeno bezbedni; uvek sam osećala neku podozrivost

prema njima. Medikamenti su bili samo deo mog prelaska na drugu stranu, nije bilo sumnje u to, ali

želela sam da se što pre skinem s njih. Počela sam da ih pijem u janu¬aru 2003. godine. Do maja sam već

značajno smanjila dozu. Ionako su to bili najteži meseci mog života - poslednji meseci razvoda, poslednji

patetični me- seci s Dejvidom. Da je potrajalo samo malo duže, da li bih uspela da preguram taj deo svog

života bez lekova? Da li bih preživela bez ičije pomoći? Ne znam. Takav je ljudski život - nema kontrolne

grupe, nema načina da ikada saznamo u šta bi se svako od nas pretvorio kada bi se neka od varijabli

promenila.

Ipak, pouzdano znam da su ti lekovi moju mizeriju učinili manje katastro¬falnom. Na tome sam im

zahvalna. Naravno, i dalje sam duboko skeptična prema medikamentima koji menjaju raspoloženje.

Zapanjena sam jačinom njihovog dejstva ali i zabrinuta za njihovu prevlast. Mislim da moraju da se

prepisuju i koriste sa mnogo više opreza u ovoj zemlji, i nikada bez paralel¬nog psihološkog savetovanja.

Lečenje simptoma svake bolesti bez ispitivanja njenog uzroka je samo klasičan zapadnjački način

razmišljanja da svako može da ozdravi. Te pilule su mi možda spasle život ali su to učinile samo u sarad-

nji sa još dvadesetak drugih napora koje sam istovremeno činila spasavajući

se. Iskreno se nadam da nikada više neću morati opet da ih pijem. Iako mi •e jedan lekar sugerisao da ću

morati još mnogo puta da počinjem i presta- •em da pije"1 antidepresive zato što sam sklona

melanholiji. Nadam se da nije bio u pravu. Nameravam da učinim sve što je u mojoj moći da mu dokažem

suprotno iH bar da se izborim sa tom melanholijom, koristeći sva sredstva kojima raspolažem. Da li me to

čini tvrdoglavom zbog želje da sebe uništim ih

sačuvam, nisam sigurna. Ali tu sam negde.

18

Ili, bolje reći - ovde sam. U Rimu. I u nevolji. Utvare Depresija i Usamljenost opet su upale u moj život a

poslednju pilulu „velbutrina" sam popila pre čak tri dana. U donjoj fioci imam zalihe antidepresiva ali iz

principa neću da ih pijem. Hoću da ih se zauvek oslobodim. Ali ne želim ni Depresiju ih Usamljenost u

svojoj blizini, tako da ne znam šta da radim. Panično cupkam u mestu, kao što to uvek činim kada ne

znam šta mi je činiti. I tako večeras posežem za svojom najintimnijom sveskom, koju držim pored

uzglavlja, za hitne slučajeve. Otva¬ram je i na praznoj stranici pišem: »Treba mi pomoć."

Zatim čekam. Posle nekog vremena stiže odgovor. Svojeručno ga pišem: Tu sam. Šta mogu da učinim za

tebe?

I ovde opet počinje moj najneobičniji i najmisteriozniji razgovor. Tu, u mojoj|najintimnijoj svesci,

razgovaram sama sa sobom. Pričam s tim istim glasom koji sam upoznala one noći u mom kupatilu kada

sam se prvi put u suzama pomolila bogu, kada je neko (ili nešto) rekao: „Vrati se u krevet, Liz." U

godinama koje su usledile, ponovo sam otkrila taj glas u trenucima neizdr¬žive teskobe, spoznavši da je

najbolji način da do mene dopre upravo putem prepiske. Ujedno sam iznenađena otkrićem da skoro

uvek mogu da doprem do tog glasa, bez obzira na to koliko duboko sam zaglibila u crnilo. Čak i u najvećoj

patnji, taj smireni, saosećajni i pre svega mudri glas (koji sam možda Ka možda i nisam baš ja) uvek je

spreman za razgovor na papiru, u bilo koje Zadana ili noći.

Odlučujem da se oslobodim zabrinjavajuće misli kako je ovaj razgovor sobom i na papiru zapravo

šizofren. Možda je glas do kojeg dopirem stvarn bog, ili to moj guru govori kroz mene, ili je to anđeo koji

mi je dodeljen, to moje više biće, a možda je to samo proizvod moje podsvesti, izmišljen za potrebe

samozaštite u teškim životnim okolnostima. Majka Tereza je te bo-žanske unutrašnje glasove zvala

„porukama" - rečima natprirodne sile koja spontano ulazi u naš um, prevedena na nama razumljiv jezik i

nudeći nam nebesku utehu. Naravno, pretpostavljam šta bi Frojd rekao za ovakvu vrstu duhovne utehe -

da je iracionalna i da „...ne zaslužuje poverenje. Iskustvo nas uči da svet nije vrtić." Slažem se - svet nije

vrtić. Međutim, sama činjenica da je ovaj svet pun izazova predstavlja razlog zašto ponekad tražimo

njegovu pomoć, optužujući višu vlast da bi pronašli sopstvene utehe.

Na početku ovog duhovnog eksperimenta nisam uvek imala toliku veru u ovaj unutrašnji glas mudrosti.

Sećam se kada sam jednom uzela svoju intimnu svesku, u stanju besa i tuge, i nažvrljala poruku svom

unutrašnjem glasu - svo¬joj božanskoj unutrašnjoj utehi - i to velikim slovima, preko cele stranice: '

„JEBI SE! NE VERUJEM U TEBE!!!!!!!!"

Trenutak kasnije, još uvek zadihana, osetila sam u sebi začetke bistrine a onda, s novostečenim

smirenjem, napisala odgovor:

S kim onda razgovaraš?

Od tada više nikada nisam posumnjala u njegovo postojanje. Tako večeras opet uspevam da doprem do

tog glasa. Ovo je prvi put da to činim otkad sam doputovala u Italiju. Ono što večeras pišem u svoj

dnevnik je da sam slaba i uplašena. Objašnjavam da su se pojavile Depresija i Usamljenost, i kako

stre¬pim da više nikada neće otići. Pišem da ne želim više da pijem lekove, ali se bojim da ću morati.

Užasnuta sam, jer možda nikada neću uspeti da sredim svoj život.

U odgovoru, nekud iz dubine mog bića, pojavljuje se novo-staro prisustvo koje mi nudi sva uveravanja

koja sam oduvek želela da mi pruži neko drugo biće kada sam u trenucima očaja. Zatičem se kako sebi

pišem ovo:

Tu sam. Volim te. Ne marim ako moraš da ostaneš budna i plačeš celu noc. Ostaću s tobom. Ako ti opet

treba lek, uzmi ga - jednako ću te voleti i s njim. Ako ti ne treba lek, i dalje ću te voleti. Šta god da učiniš,

nećeš izgubiti moju Ijubav

Štitiću te do poslednjeg dana, i posle tvoje smrti, a i dalje ću te štititi. Jači sam od depresije i hrabriji od

Usamljenosti. Ništa me ne može iscrpsti.

Večeras, ovaj neobični unutrašnji, prijateljski gest - glađenje sopstvenom nikom, kada nema nikog da me

uteši - podseća me na nešto što mi se jednom pogodilo u Njujorku. Jednog popodneva sam ušla u zgradu

u kojoj sam radi¬ja, hitajući prema Mu. Dok sam žurila, uhvatila sam neočekivani odraz svog jj^ u

ogledalu obezbeđenja. U tom trenutku moj mozak je učinio nešto vrlo neobično - u deliću sekunde je

ispalio ovu misao: „Hej! Nju znaš! To je tvoja drugarica!" Onda sam bukvalno pritrčala sopstvenom

odrazu, sa osmehom na licu, spremna da prihvatim devojku čije ime sam zaboravila, ah čiji lik mi je bio

tako poznat. Istog trena, naravno, shvatila sam svoju grešku i nasmejala se sopstvenoj zbunjenosti zbog

načina na koji ogledalo deluje. Ali iz nekog razloga mi se taj ispad večeras ponovo vraća, u stanju tuge, u

Rimu, i hvatam sebe kako u dnu strane pišem utešni podsetnik:

Nikada ne zaboravi da si nekada davno, u neočekivanom trenu, prepoznala sebe kao prijatelja.

Padam u san, stežući svesku na grudi, otvorenu na ovoj stranici. Ujutro kada se probudim još uvek mogu

da osetim slab miris cigarete koju je pušio gospodin Depresija, ah njemu nema ni traga ni glasa. U neko

doba noći je ustao i otišao. Njegov ortak, Usamljenost, takođe je zbrisao.

19

Mada, ovo je čudno. Od dolaska u Rim nisam bila u stanju da upražnjavam jogu. Godinama sam joj se

ozbiljno i studiozno posvećivala, sa sobom sam čak i donela prostirku za jogu, u najboljoj nameri. Ali ovde

to jednostavno nisam roogla. Uostalom, kada bih i stigla? Pre italijanskog doručka od čokoladnih peciva i

duplog kapučina? Ili posle? Prvih nekoliko dana po dolasku u Italiju, svakog jutra bih raširila prostirku za

jogu, šale radi, ali bih samo nastavila da nad njom, smejući se slatko. Jednom sam joj se čak i obratila, kao

da le Pfostirka za jogu živo stvorenje: „Okej, gospođice Penne ai Quattro Forma- da vidimo šta si danas

dobila." Onda bih posramljeno vraćala prostirku

na dno kofera (ne izvadivši je više nikada, kako se ispostavilo, sve do Indije) Zatim bih izašla napolje i

pojela sladoled od pistaća, što Italijani smatraju sav/ šeno razumnom poslasticom u 9:30 ujutro. Potpuno

se slažem s njima.

Rimska kultura se naprosto ne slaže s kulturom joge, bar ne po mom skro¬mnom mišljenju. U stvari,

zaključila sam da Rim i joga nemaju ama baš ništa zajedničko. Osim što oboje na neki način podsećaju na

reč toga.

20

Morala sam da steknem neke prijatelje. Tako sam prionula na posao i sada, u oktobru, imam imam ih

zavidan broj. U Rimu, osim sebe, poznajem još dve Elizabete. Obe su Amerikanke i obe su spisateljice.

Prva Elizabeta piše romane, a druga Elizabeta piše kolumne o hrani. Sa stanom u Rimu, kućom u Umbriji,

italijanskim suprugom i poslom koji od nje zahteva da putuje po celoj Italiji, jede hranu i piše o njoj za

časopis Gurman, izgleda da je druga Elizabeta u svom prošlom životu spasila gomilu siročadi od utapanja.

Stoga ne iznenađuje što poznaje najbolje restorane u Rimu, uključujući i đelateriju koja služi smrznuti

sutlijaš (i ako tako nešto ne postoji u raju onda zaista ne želim tamo da idem). Pre neki dan me je izvela

na ručak i ono što smo jele nisu bili samo jagnjetina, tartufi i riblji fileti u umaku od lešnika već i egzotično

jelo od kiselih lampascionea, a to su, kao što svi znaju, lukovice od divljih ljiljana.

Naravno, dosad sam se sprijateljila i sa Đovanijem i Dariom, blizancima i mojim partnerima za jezičku

razmenu. Slatki Đovani po mom mišljenju predstavlja nacionalno blago Italije. Porastao je u mojim očima

još od prve noći kada smo se upoznali, kada sam se nasekirala što na italijanskom nisam uspela da nađem

prave reči, nakon čega mi je spustio ruku na mišicu i rekao: „Liz, ti mora da si vrlo učtiva osoba kada si

odlučila da naučiš nešto novo. Ponekad se osećam kao da je stariji od mene sa svojim ozbiljnim,

filozofskih odmerenim izjavama. Pokušavam da ga nasmejem, ali Đovani ne kapirauvet moje šale. Humor

je pomalo teško prevesti na druge jezike. Naročito kadag ozbiljan mladić kao Đovani. Pre neko veče mi je

rekao: „Kada si ironična, u . kaskam za tobom. Sporać sam. Kao da si ti munja, a ja grom."

Tada sam pomislila: Da, srce! Ti si magnet, a ja gvožđe! Privij me na svoje telo i s mene strgni Čipku!

jpak, nije me poljubio.

parija, drugog blizanca, ne viđam često, jer veći deo vremena provodi sa ^ Sofi je moja najbolja drugarica

iz razreda i zaista je neko s kim biste želeli da provodite vreme, ukoliko ste Dario. Sofi je Šveđanka u

kasnim dvadesetim i tako je prokleto lepa da biste voleli da je svuda vodite sa sobom, koristeći je jao

mamac za hvatanje muškaraca svih nacionalnosti i starosnih doba. Sofi je uzela četvoromesečno

odsustvo sa dobro plaćenog posla u švedskoj banci, samo da bi došla u Rim i naučila prelepi italijanski

jezik. Svakoga dana posle predavanja Sofi i ja sedimo na obali Tibra i jedemo đelato, učeći zajedno. Mada

se to ne može nazvati baš učenjem. Pre bi se reklo da zajednički uživamo u italijanskom jeziku na

svojevrstan način ravan obožavanju istog, razmenjujući uvek nove, čudesne idiome. Kao, na primer, pre

neki dan kada smo naučile da mamica stretta znači „bliska prijateljica". Ali stretta ujedno znači nešto

usko, na primer u oblačenju, kao što je uska suknja. Stoga je bliska prijateljica na italijanskom zapravo

nešto pripijeno što biste obmotali oko sebe. E, upravo to postaje meni moja mala, švedska prijateljica

Sofi.

Na početku sam volela da mislim kako Sofi i ja izgledamo kao sestre. Kada smo se nedavno kroz Rim

vozile taksijem, taksista me je upitao da li je Sofi moja kćerka. Čekajte ljudi - devojka je samo sedam

godina mlađa od mene. Istog trena sam se zamislila, pokušavajući da dokučim šta je pod tim mislio. (Na

primer, razmišljala sam, možda ovaj rođeni rimski taksista ne govori tako dobro italijanski pa je mislio da

pita da li smo sestre.) Ali ne. Rekao je kćerka i mislio je na kćerku. 0, šta da kažem? Poslednjih godina sam

prevalila svašta preko leda. Posle razvoda verovatno izgledam matoro i potrošeno. Ali kao što kaže stara

kantri pesma iz Teksasa: „Gazili su me, tukli i mučili, ali i dalje pred tobom stojim...".

U međuvremenu sam se sprijateljila i sa Marijom i Đuliom, bračnim pa¬rom s kojim me je upoznala moja

drugarica En, američka slikarka koja već godinama živi u Rimu. Marija je iz Amerike, a Đulio je s juga

Italije. On je režiser a ona radi u međunarodnoj poljoprivrednoj organizaciji. Đulio slabo zna engleski, ali

zato ona tečno parla italijanski (i isto tako tečno govori francuski t kineski, a to nije nimalo zastrašujuće).

Đulio želi da nauči engleski pa me Umolio da vežbamo konverzaciju, poput još jednog tandema. U slučaju

da se

pitate zašto nije mogao to da učini sa svojom ženom, rođenom Amerikankom razlog je jednostavan: zato

što su u braku i posvađaju se svaki put kadan^ pokuša onog drugog bilo šta da nauči. Tako Đulio i ja

dvaput nedeljno ručalo zajedno i vežbamo italijanski i engleski; dobar zadatak za dvoje ljudi koji sebe

nemaju istoriju međusobnog izazivanja.

Đulio i Marija imaju predivan stan u kojem je najimpresivniji detalj zid koji je Marija jednom prilikom u

stanju razjarenosti ižvrljala psovkama upu. ćenim Đuliju (ispisavši ih debelim crnim flomasterom) nakon

što su se pod- žapali. „On je urlao jače od mene", pojasnila je, zbog čega je i odlučila da svoje reči izrazi

na još direktniji način.

Mislim da je Marija neverovatno seksi i da je taj izliv strasnih grafita samo još jedan dokaz njenog

temperamenta. Zanimljivo je da Đulio njene škraboti- k ne na zidu vidi kao siguran znak Marijine

represije, zato što je psovke ispisala m na italijanskom, a italijanski je njen drugi jezik, budući da je morala

nekoliko W trenutaka da porazmisli pre nego što je probrala pogrdne reči. Da je Marija r istinski sebi

dozvolila da je preplavi bes - što inače nikad ne čini zato što je dobra protestantkinja - onda bi ih ispisala

na svom maternjem jeziku, smatra Đulio. Ubeđen je da su svi Amerikanci represivni po mentalitetu. Što

ih čini opasnim i potencijalno smrtonosnim kada eksplodiraju.

„Divljaci", zaključuje on.

Sviđa mi se što smo ovaj razgovor opušteno vodili za večerom, posmatra- jući sve vreme iškrabani zid.

„Još vina, dušo?" pitala je Marija.

Ipak, moj najnoviji najbolji prijatelj u Italiji je, naravno, Luka Špageti. Uz¬gred, čak i u Italiji se smatra

smešnim preživati se Špageti. Zahvalna sam na Luki, jer mi je konačno dozvolio da se osvetim svom

prijatelju Brajanu, koji je imao tu sreću da raste vrata do vrata sa indijanskim detetom po imenu Denis

Ha-Ha, zbog čega se uvek hvalio kako ima druga s najžešćim imenom. Konač¬no mogu da se takmičim s

njim.

Luka takođe savršeno vlada engleskim i ima pozamašan apetit (na italijan¬skom, una buonaforchetta -

dobra viljuška, u bukvalnom prevodu), tako daje sjajno društvo za sladokusca kao što sam ja. Često me

zove usred danaikafo „Hej, u komšiluku sam - hoćeš da popijemo kafu na

brzaka? Ili da smažemo

po porciju teletine?" Puno vremena provodimo u tim prljavim, zabačenim^ kacima Rima. Volimo

restorane sa fluorescentnim osvetljenjem, bez istaknu¬tog imena na fasadi. Plastične salvete u nijansama

crvene. Domaći limonello Žr. Domaće crno vino. Pastu u neverovatnim količinama, koju nam služe, ZZQ

fa Luka iz milošte zove, mali Cezari - ponosni, nametljivi, lokalni mla- 0 sa kosom do pola leda,

začešljanom u pompadur stilu. Jednom sam Luki rekla: „Čini mi se da ovi momci sebe smatraju prvo

Rimljanima, pa Italijanima • tek onda Evropljanima." Ispravio me je. „Ne. Oni su prvo Rimljani, pa onda

jtonljani i na kraju Rimljani. I svaki od njih je imperator."

Luka je poreski činovnik. Italijanski poreski činovnik, što znači da je, po njegovom opisu - umetnik, jer u

italijanskim knjigama postoji nekoliko stoti¬na poreskih zakona i svaki je u nesaglasju s drugim. Tako

ovde popunjavanje poreske prijave zahteva veliki talenat za improvizaciju. Pomalo mi je smešno da je on

poreski činovnik jer deluje previše opušteno za tako ozbiljnu vrstu posla. A Luka misli da je smešno što

postoji i druga strana moje ličnosti - ona koja upražnjava jogu - a koju nikada nije video. Ne može da

pojmi zašto želim da odem u Indiju - i to u ašram, od svih mesta na svetu! - kada mogu do kraja godine da

ostanem u Italiji, jer tu očigledno pripadam. Kad god me posmatra dok hlebom upijam ostatke preliva na

tanjiru a potom oblizujem prste, kaže mi: „Šta ćeš da jedeš kad odeš u Indiju?" Ponekad me zove Gandi, i

to najiro- ničnijim tonom, obično kada otvaram drugu flašu vina.

Luka se naputovao u životu, mada tvrdi da ne bi mogao da živi nigde drugde osim u Rimu, pored svoje

majke, budući da je tipičan Italijan - šta da kažem? Međutim, za Rim ga ne vezuje samo mamma. Prevalio

je tridesetu i sa istom devojkom se zabavlja još od srednje škole (ljupkom Đulijanom o kojoj govori s

neizmernom simpatijom, kao da je acqua e sapone - sapun i voda u svojoj slatkoj nevinosti). Svi njegovi

prijatelji imaju iste drugove još od detinjstva i svi žive u istom komšiluku. Svake subote zajedno gledaju

fudbalske utakmice - bilo na stadionu ili u kafiću (u slučaju da rimski timovi igraju u gostima) - a onda se

svi vraćaju kućama gde su odrasli, gde jedu velike subotnje obede koje spremaju njihove uvažene majke i

bake.

Da sam Luka Špageti, ni ja se ne bih odselila iz Rima.

Luka je nekoliko puta posetio Ameriku i svidelo mu se ono što je tamo video. Oduševljen je Njujorkom ali

smatra da ljudi tamo previše rade, iako P^naje da deluju kao da u tome uživaju. Rimljani takode puno

rade ali se P°sla masovno gnušaju. Ono što se Luki ne sviđa je američka hrana, koja po ■roommiclipnii,

mo£e se opiše samo s dve reči: instant pica.

S Lukom sam prvi put jela jagnjeće škembiće. U pitanju je rimski specijalu tet. Što se hrane tiče, Rim je

zapravo vrlo surov grad, poznat po svojim tradici¬onalnim predjelima od iznutrica i jezika - životinjskih

delova koje bogati ljudi na severu bacaju. Moji jagnjeći škembići su bili ukusni dok god nisam razmi¬šljala

previše od tome odakle vode poreklo. Posluženi su u masnom, gustom ukusnom sosu, iako su sami

škembići imali neku vrstu... ovaj... crevne teksture. Nešto poput džigerice, ah trošnije. Dobro sam se

obračunala s njima sve dok nisam počela da razmišljam o tome kako bih opisala ovo jelo, i pomislila: Pa

ne liče na škembiće. Zapravo podsećaju na crviće. Onda sam ih gurnula u stra¬nu i naručila salatu.

„Ne sviđa ti se?a, pitao je Luka, koji se davio u njima.

„Kladim se da Gandi nikada u životu nije jeo jagnjeće škembiće", odgovo¬rila sam.

„Možda i jeste."

„Nema šanse, Luka. Gandi je bio vegetarijanac."

„Ali vegetarijanci mogu ovo da jedu", navaljivao je. „Zato što creva nisu meso, Liz. Oni su samo

provodnici govana."

21

Priznajem, ponekad se pitam šta uopšte ovde radim.

Budući da sam u Italiju došla s ciljem da osetim životna zadovoljstva, to¬kom prvih nekoliko nedelja

osećala sam se malo uspaničeno, ne znajući kako to da izvedem. Iskreno, čisto zadovoljstvo nije moja

kulturološka paradigma. Potičem iz duge loze izuzetno savesnih ljudi. Moja majka je iz porodice

šved¬skih doseljenika koji na fotografijama izgledaju kao da večito tragaju za nekim znakom zadovoljstva

ne bi li ga bezdušno iskorenili za sva vremena. (Moj ujak je čitavo pleme proglasio „govedima") S očeve

strane pripadam engleskimpu- ritancima koji su oduvek bili veliki ljubitelji zabave. Kada zavirim u očevo

po¬rodično stablo, unazad do sedamnaestog veka, mogu da pronađem puritanske rođake koji su se zvali

Diližans i Meknes4.

Moji roditelji su imali malu farmu na kojoj smo sestra i ja odrasle u ne¬prekidnom radu. Naučene smo da

budemo samostalne i odgovorne, najbolje u razredu, najorganizovanije bejbisiterke u gradu, minijaturni

modeli naše vredne, svestrane majke, par mladih vojnih pomoćnica, rođenih za sve. U mojoj porodici je

bilo puno radosti i smeha ali su zato zidovi bili oblepljeni spiskovima obaveza i nikada nisam iskusila, niti

u svom domu primetila bilo šta nalik dokolici. Nijednom u svom životu.

Generalno govoreći, Amerikanci nisu sposobni da se opuste i u potpunosti odaju zadovoljstvima. Naša

nacija traga za zabavom ali ne uvek i za zadovolj¬stvom. Amerikanci troše milijarde dolara samo da bi

sebe nekako zabavili, bilo da su to pornići, tematski parkovi ih ratovi, ali to nije isto što i tiho uživanja.

Amerikanci rade više i duže, i imaju najveći zbir stresnih sati na svetu. Ali kao stoje Luka Špageti

napomenuo, izgleda da im tako odgovara. Upozoravajuća statistika podržava ovaj podatak, pokazujući da

se većina Amerikanaca oseća srećnije i ispunjenije na poslu nego kod kuće. Naravno, kada svi tako

vredno radimo, neminovno je da sagorimo, nakon čega ceo vikend provodimo u pid-žamama, jedući

žitarice direktno iz kutije i buljeći u televizor u stanju blage obamrlosti (koja je sušta suprotnost radu,

tačno, ali ni nalik zadovoljstvu). Amerikanci zapravo ne znaju kako da ništa ne rade. Ovo je uzrok velikog

tuž¬nog američkog stereotipa - radnika koji pod prekomernom dozom stresa od-laze na odmor ali tamo

nikada ne uspeju da se opuste.

Jednom sam pitala Luku Špagetija da li Italijani imaju taj problem sa go¬dišnjim odmorom. Nasmejao se

tako grohotno da se umalo zaleteo svojim motorom u fontanu.

„0 ne!" odgovorio je. „Mi smo majstori za il belfar niente.a

U pitanju je sjajna fraza. Il belfar niente znači „lepota nerada". Pazite sada

- Italijani su tradicionalno oduvek bili vredni, naročito fizički radnici, pozna¬tiji kao braccianti

(prozvani tako jer nisu imali ništa drugo osim surove snage svojih ruku, braccie, zahvaljujući kojima su

preživljavah). Ali uprkos tom po- reklu vrednoće, il belfar niente se oduvek negovao kao italijanski ideal.

Lepota nerada je cilj svakog vašeg rada, konačno dostignuće na kojem sebi čestitate. Sto više plandujete,

više ste postigli u životu. Ne morate čak ni da budete boga- i a blste to iskusili. Postoji još jedna sjajna

italijanska fraza: larte darrangiarsi

- umetnost pravljenja nečega ni od čega. Umetnost pretvaranja nekoliko jed¬nostavnih sastojaka

hrane u pravu gozbu ili nekoliko okupljenih prijatelja dobru žurku. Svako s talentom za sreću može to da

izvede, a ne samo bogati.

Za mene, međutim, glavna prepreka u potrazi za zadovoljstvom, bio je mo- urođeni osećaj puritanske

krivice. Da li zaista zaslužujem ovo zadovoljstvo? Tipična američka nesigurnost u to da li zaista

zaslužujemo sreću. Na primer reklame isključivo služe da ubede nesigurnog potrošača u to da mu sleduje

poseban tretman. Slatki užitak, samo za vas! Danas predahnite! Jer vi to za. služujete! Daleko ste

dogurah! I nesigurni potrošač razmišlja: Pa, jeste! Hvalu! Do đavola, odoh da kupim pivo! Ma kupitu dva!

A onda dolazi vreme naplate. Praćeno kajanjem i krivicom. Takve reklamne kampanje verovatno nikada

ne bi imale uspeha u italijanskoj kulturi gde ljudi već znaju da im sleduje uživanje u ovom životu. Odgovor

Italije na poruku „Vi danas zaslužujete predah" vero¬vatno bi bio: Da, kako da ne. Zato i planiram da ga

iskoristim već u podne, da skoknem do tvoje kuće i kresnem ti ženu.

Što je verovano razlog što moji italijanski prijatelji, kada im kažem da sam u njihovu zemlju došla sa

željom da iskusim četiri meseca čistog zadovoljstva* u tome ne nalaze ništa čudno. Complimenti! Vai

avanti! Čestitamo, poručuju mi. Samo napred. Uživaj! niko ne kaže „Kakva neodgovornost" ili „Kakvo sa-

mougađanje." Iako mi je većina Italijana dala punu dozvolu za uživanje, još uvek ne mogu sasvim da se

opustim. Tokom prvih nedelja boravka u Italiji, sve moje protestantske sinapse su drhtale od

nelagodnosti, tražeći novi zadatak Želela sam da se odam zadovoljstvima kao da mi je to domaći zadatak,

ili veliki naučni projekat. Razmišljala sam o tome kako je moguće maksimalno uvećati zadovoljstvo. Pitala

sam se da li da sve vreme provedem u nekoj italijanskoj biblioteci, proučavajući istoriju zadovoljstva. Ili bi

možda trebalo da intervjui- šem Italijane koji su u životu iskusili puno zadovoljstva, pitajući ih kako su ga

doživeli i pišući izveštaj na tu temu. (S dvostrukim proredom i marginom od 2,5 cm, možda? S tim da se

tekst preda u ponedeljak, rano ujutro?)

Kada sam shvatila daje jedino pitanje koje se postavlja „Kako da definišem zadovoljstvo?" i da sam se

zaista obrela u zemlji gde će mi ljudi omogućiti da slobodno istražim ta pitanja, sve se promenilo. Sve je

postalo... ukusno. Samo je trebalo da sebe svakodnevno pitam: „Kako bi ti danas želela da uživaš, Iiz? Šta

bi to volela da radiš a što će ti pričiniti zadovoljstvo?" Bez uklapanja u tuđe obaveze i bez brige o svojim,

ovo pitanje je konačno postalo jasna i potpuna suština.

Zanimljivo mi je bilo otkriće da ne želim ništa da radim u Italiji, čim sam bi dala ovlašćenje da uživam u

tom novootkrivenom iskustvu. U Italiji po- ji toliko načina izražavanja zadovoljstva da sam se pobojala

kako neću imati lanena da ih sve isprobam. Ovde morate nekako da objavite zadovoljstvo, u ^otivnom

ćete preterati. S tim u vezi, nisam zalazila u modu, operu, bioskop, ^pe automobile, niti sam skijala na

Alpima. Nisam čak želela ni da se bavim toliko umetnošću. Pomalo se stidim da to priznam, ali tokom

celog boravka u Italiji nisam posetila nijedan muzej. (0, čoveče - još gore od toga. Priznajem ja sam ipak

posetila jedan muzej: Nacionalni muzej makarona u Rimu.) Ot¬krila sam da želim samo da jedem tu

predivnu hranu i što je moguće više da pričam na tom predivnom jeziku. To je bilo to. Dakle objavljujem

dvostruku tezu - konverzaciju i konzumiranje hrane (s naglaskom na sladoled).

Količina zadovoljstva ovog konzumiranja i konverziranja za mene je bila neprocenjiva, i ujedno tako

jednostavna. Sredinom oktobra sam provela neko¬liko sati koji bi nekom sa strane izgledali nezanimljivo,

ali koje ću uvek ubra¬jati u najsrećnije trenutke mog života. Otkrila sam pijacu nedaleko od mog stana,

samo par ulica dalje, koju iz nekog razloga ranije nisam primećivala. Tamo sam prišla maloj tezgi sa

povrćem iza koje je stajala Italijanka sa svojim sinom. Prodavali su veliki izbor raznoraznog povrća, kao

što je spanać zelenih listova, skoro poput alge, zatim paradajz tako crven i krvav da je ličio na krav¬lje

unutrašnje organe, i grožđe boje šampanjca sa kožom zategnutom poput suknjice plesačice u noćnom

klubu.

Odabrala sam vezu tankih, mladih špargli. Prodavačicu sam uspela da pi¬tam, na tečnom italijanskom,

mogu li da kupim samo polovinu veze. Obja¬snila sam joj da živim sama i da mi ne treba mnogo.

Spremno je uzela vezu iz moje ruke i prepolovila je. Upitala sam mogu li svakog dana da je nađem na

istom mestu i odgovorila je da mogu i da je tu svakog dana od sedam ujutro. Onda me je njen sin, vrlo

naočit mladić, šeretski pogledao i rekao: „Znate, ona se trudi da bude tu u sedam..." Svi smo se

nasmejali. Ovaj razgovor vodili smo na italijanskom - jeziku na kome samo nekoliko meseci ranije nisam

umela nidabeknem.

Otišla sam kući i za ručak skuvala dva rovita jaja. Oljuštila sam ih i aranžirala natanjiru pored sedam

strukova špargli (koje su bile toliko tanke i mlade da ^Pšte nisu morale da se kuvaju). Ukrasila sam to s

nekoliko maslinki i četiri lj|kriške kozjeg sira koji sam prethodnog dana kupila u formaderiji u svojoj

ulici, i dodala dva fileta ružičastog lososa. Za dezert - sočnu breskvu koju je prodavačica na pijaci

poklonila i koja je još uvek bila topla od rimskog ca. Dugo nisam mogla da počnem da jedem, diveći se

takvom remek-delu od hrane, istinskom izrazu umetnosti pripremanja nečega ni od čega. Naposletku,

kada sam se nadivila lepoti svog hranljivog aranžmana, sela sam na osunčan' parket svoje uobe i pojela

svaki zalogaj prstima, uzimajući istovremeno svoju dnevnu dozu italijanskih novina. Sreća je ispunila svaki

molekul mog bića.

Sve dok - kao što je često bivalo tokom tih prvih meseci putovanja, kad god bih osetila toliku sreću - moja

krivica ne bi uključila zvono za alarm. Čula sam glas bivšeg muža kako mi prezrivo šapuće na uho: Dakle,

zbog ovoga si se svega odrekla? Zbog ovoga si uništila ceo naš zajednički život? Zbog nekoliko strukova

špargli i italijanskih novina?

Odgovorila sam mu glasno. „Pre svega", rekla sam, „veoma mi je žao, ali ovo se tebe više ne tiče. I drugo,

odgovor na tvoje pitanje je... da".

22

Jedna očigledna tema još uvek mora da se pojasni u u vezi sa mojim celoku- pnim traganjem za

zadovoljstvom u Italiji: Šta je sa seksom?

Najprostiji odgovor na ovo pitanje glasi: Dok sam ovde ne želim da ga upražnjavam.

Detaljniji i iskreniji odgovor na ovo pitanje glasi - naravno, ponekad očaj¬nički želim da ga priuštim, ali

sam odlučila da tu igru na neko vreme ostavim po strani. Ne želim ni sa kim da se upuštam u vezu.

Naravno, nedostaju mi poljupci jednostavno zato što volim da se ljubim. (Toliko o tome kukam Sofi da mi

je pre neki dan skoro iznervirano odbrusila: „Zaboga, Liz - ako si toliko očajna, evo ja ću da te poljubim.")

Ali sada neću ništa da preduzimam po tom pitanju. Kada se osetim usamljenom, pomislim: Pa budi

usamljena, Liz. touCt da se nosiš sa usamljenošću. Napravi mapu od nje. Sedi s njom, po prvi put ® svom

životu. Dobro došla u ljudsko iskustvo. Ali nikada više ne koristi telo t emocije druge osobe za

zadovoljavanje sopstvenih neostvarenih želja. t

Zapravo, to je neka vrsta politike preživljavanja, više nego bilo šta U životu sam rano počela sa

seksualnim i ljubavnim zadovoljstvima.

sam ušla u pubertet kada sam se upustila u vezu sa svojim prvim dečkom, i od svoje petnaeste godine

neprekidno pored sebe imam dečaka ili frajera (a po¬nekad oboje). Bilo je to, da vidimo... pre devetnaest

godina. Skoro dve decenije života u nekoj vrsti drame s muškarcima. Svaki se nastavljao na onog drugog

tako da između njih nisam imala vremena ni da predahnem. Ne mogu a da to ne posmatram kao

svojevrstan vid sopstvenog sazreVanja.

Štaviše, sa muškarcima imam problem ograničavanja. A možda nije pošte¬no što to kažem. Da bi

postojao problem ograničavanja prvo moraju da postoje granice, zar ne? Ah ja se stapam sa osobom koju

volim, kao da sam propust- ljiva membrana. Ako te volim onda možeš da imaš sve: moje vreme, moju

posvećenost, moju guzu, moj novac, moju porodicu, mog psa, novac mog psa, slobodno vreme mog psa -

sve. Ako te volim, nosim sav tvoj bol, otplaćujem sve tvoje dugove (u svakom kontekstu te reči), štitim te

od tvoje lične nesigur¬nosti, projektujem na tebe sve vrste dobrih osobina koje zapravo nikada nisi uspeo

da stekneš i kupujem božične poklone za celu tvoju porodicu. Dajem ti sunce i kišu, a ako mi nekim

slučajem nisu dostupni, dajem ti ih na čekove. Pružam ti sve ovo i više, dok god se toliko ne iscrpim i ne

ispraznim da mi energiju može povratiti samo opčinjenost nekim drugim, novim muškarcem.

Nisam nimalo ponosna dok iznosim ove činjenice o sebi, ali oduvek je bilo tako.

Ubrzo nakon raskida sa svojim suprugom i ulaska u vezu sa Dejvidom, na jednoj zabavi mi je prišao tip

koga jedva da sam poznavala, i rekao mi: „Znaš, otkad si s novim dečkom deluješ kao potpuno druga

osoba. Nekada si ličila na svog supruga ali sada ličiš na svog dečka. Oblačiš se kao on i pričaš kao on. Znaš

kako neki ljudi s vremenom počinju da liče na svoje kućne ljubimce? E, tako i ti počinješ da ličiš na svoje

frajere."

Mili bože, dobro bi mi došlo da razbijem ovaj začarani krug, da sebi dam nešto prostora da se oporavim

od tog ličenja i pričanja koji se uporno ponav¬ljaju svaki put kada sam s nekim u vezi. Osim toga, budimo

iskreni - učiniću sebi ogromnu uslugu ako se na neko vreme klonim intimnih odnosa. Kada se osvrnem na

svoj dosadašnji ljubavni život, zaključujem da nije nimalo im¬presivan. Pre bih rekla da su se brodolomi

nizali jedan za drugim. Koliko još tipova muškaraca mogu da pokušam da volim a da pri tom ne uspem da

ih zadržim? Posmatrajte to iz ove perspektive - kada biste imah deset ozbiljnih

saobraćajki zaredom, zar vam na kraju ne bi oduzeli vozačku dozvolu? Zar ® biste sami poželeli da vam je

oduzmu?

Poslednji razlog što sam neodlučna u započinjanju nove veze je taj da • x uvek pomalo volim Dejvida. I

mislim da to ne bi bilo fer prema sledećemj^ jeru. Ne znam čak ni da li smo Dejvid i ja sasvim prekinuli.

Pred moj odlazak * Italiju još uvek smo provodili puno vremena zajedno, iako dugo nismo vod| ljubav. Ali

nekako smo oboje gajili nadu da bismo možda jednog dana...

Ne znam.

Ali ovo pouzdano znam - umorna sam od svih posledica svojih nepromi šljenih izbora i prolaznih strasti. U

trenutku kada sam krenula na put u Italiju, moje telo i moj duh su se iscrpeli. Osećala sam se kao zemlja

na nekoj jadnoj, najamničkoj farmi, preterano obrađivanoj i očajnoj za dohranom. Eto zašto sam digla

ruke od seksa.

Verujte mi, svesna sam ironije odlaska u Italiju u potrazi za zadovoljstvIH u periodu samonametnutog

celibata. Ali mislim da je apstinencija trenutno najbolja stvar za mene. U to sam se naročito uverila jedne

noći kada sam čula kako moja komšinica sa sprata iznad mene (prelepa, mlada Italijanka sa zavid¬nom

kolekcijom cipela na štiklu) izvodi najdužu, najglasniju, najvlažniju, haj- vrištaviju, najškripaviju seansu

polnog snošaja koji sam ikada čula, u društvu najnovijeg, srećnog posetioca njenom stanu. Taj vratolom

zadovoljstva trajao je preko sat vremena, u kompletu sa neartikulisanim životinjskim urlicima i uzdasima.

Ležala sam u krevetu samo sprat niže, sama i umorna, i sve što sam mogla da pomislim bilo je: Ovo mora

da je užasno naporno...

Naravno, ponekad me obuzme pohota. Dnevno prođem pored najmanje desetak Italijana koje bih lako

mogla da zamislim u svom krevetu. Ili sebe u njihovom. Ili gde god. Po mom ukusu, Rimljani su

neverovatno i skoro bolno lepi. Lepši su od Rimljanki, da budem iskrena. Italijani su lepi na isti način kao

što su lepe Francuskinje - samo bez detalja kojih su pošteđeni u težnji ka perfekciji. Podsećaju me na

pudlice uzgajane isključivo za izložbe pasa. , nekad izgledaju tako dobro da moram da im se divim. Ovde

me muškarci svojom lepotom nagone da pribegnem rapsodijama iz ljubavnih romana k^ bih uspela da ih

opišem. Oni su đavolski atraktivni, brutalno harizmaP1' zapanjujuće zgodni. JM

Ipak, ako smem da priznam nešto što mi nije nimalo laskavo, ovi Rim{) na ulicama se ne osvrću za mnom.

štoviše, jedva da me i primećuju. Isprva me

je to onespokojavalo. Kada sam prvi put posetila Italiju imala sam devetnaest godina i sećam se da su me

neprekidno spopadali na ulici. I u picerijama. I u jjioskopu. I u Vatikanu. Beskrajno i bestidno. Bilo je to

nešto što ide u paketu sa Italijom, nešto što može skoro da vam pokvari apetit. Sada, u trideset četvr¬toj,

po svemu sudeći sam neprimetna. Naravno, ponekad mi neki muškarac uputi prijateljski kompliment:

„Danas lepo izgledate, signorina", ali ne previše često i nikada ne dovoljno agresivno. I ma koliko da prija

što mi se ružnjikavi stranci neumorno nabacuju u autobusima, moj ženski ponos me tera da se zapitam:

Šta se ovde promenilo? Ja? Ili oni?

I tako se naokolo raspitujem i svi se slažu da je u Italiji došlo do značajnih pomaka u poslednjih deset do

petnaest godina. Možda je to pobeda feminiz¬ma, ili evolucija kulture, ili neminovna modernizacija koju

je donelo pripa¬janje Evropskoj uniji. A možda je to samo običan stid mladića koji više nisu ponosni na

prostote svojih očeva i predaka. Šta god da je razlog, izgleda da je Italija kao dništvo odlučila da sve to

nasrdjivo ponašanje prema ženama više ne bude prihvatljivo. Čak ni moja lepa drugarica Sofi ne

doživljava da je pre¬sreću na ulici, a ta Šveđanka sa izgledom prelepe mlekarice nekada nije mogla da živi

od udvarača.

Da zaključim - izgleda da su Italijani zaslužili nagradu za napredak u kul¬turi ponašanja.

Što je pravo olakšanje, budući da sam počela ozbiljno da strepim kako je problem u meni. Mislim, plašila

sam se da možda ne dobijam nikakvu pažnju jer više nemam devetnaest godina i nisam lepa. Plašila sam

se da je moj prijatelj Skot prošlog leta bio u pravu kada mi je rekao: „Ah, ne brini, Liz. Ti Italijani te više

neće smarati. Nije to kao u Francuskoj gde frajeri otkidaju na matore cice."

23

Juče po podne sam sa Lukom Špagetijem i njegovim prijateljima išla na fudbal- sku utakmicu. Gledali smo

Lacio. U Rimu postoje dva fudbalska tima - Lacio 1 Roma. Rivalitet između timova i njihovih navijača je

neverovatan, i u stanju !e Podeli i najsrećnije porodice i posvađa najmiroljubivije komšije. Važno je da se

u životu što ranije odlučite da li ćete navijati za Lacio ili za Romu, jer

time umnogome određujete s kim ćete svakog nedeljnog popodneva provodili vreme, do kraja života.

Luka ima grupu od desetak bliskih prijatelja koji se između sebe vole u rođena braća. Osim što jedna

polovina navija za Lacio, a druga za Romu je jače od njih; rođeni su u porodicama gde je odanost timu

nasledna i stoji se podrazumeva. Lukin deda (koji je, pretpostavljam, bio poznat kao Nono Špageti),

poklonio je svom unuku prvi nebeskoplavi Laciov dres kada je (31 imao samo tri godine. Naravno, Luka će

biti navijač Lacija dok god je živ. 11

„Možemo da menjamo žene", pojasnio mi je. „Menjamo poslove, nacio¬nalnosti, pa čak i religije, ah

fudbalski tim nikada."

Usput, navijač na italijanskom se kaže tifoso i izvedena je iz reči tifus. Dru- gim rečima - neko ko je veoma

zaražen.

Fudbalska utakmica sa Lukom Špagetijem za mene je bila prava gozba ita¬lijanskog slenga. Na stadionu

sam naučila sve one nove, zanimljive reči koje se ne uče u školi. Iza mene je sedeo starac koji nije

prestajao da psuje i urla na igrače na terenu. Ne znam puno o fudbalu, ali sam sigurna da nisam uludo

trošila vreme dok sam zapitkivala Luku o pravilima igre. Takođe sam zahte- vala da mi pojasni: „Luka, šta

je ovaj čovek iza mene upravo rekao? Šta znači cafoneF A Luka je - ne odvajajući pogled od terena -

odgovorio: „Govnar. Znači govnar."

Zapisala bih te bisere, ali nije bilo umesno. Stoga sam sklopila oči i slušala kako starac brblja, i to je

otprilike zvučalo ovako:

Dai, dai, dai, Albertini, dai... va bene, va bene, ragazzo mio, perfetto, bravo, bravo... Dai! Dai! Via!

Via!Nella porta! Eccola, eccola, eccola, mio bravo ragaz¬zo, caro mio, eccola, eccola, ecco -

AAAHHHHHHHH! VAFFANCULOM & GLIO DIMIGNOTTAH STRONZO! CAFONE! TRADITORE! Madonna...

Ah Dio mio, perche, perche, perche, questo estupido, e una vergogna, la vergogna- Che casino, che

bordello... NON HAI UN CUORE, ALBERTINI! FAIH Guarda, non esuccesso niente... Dai, dai, ah... Molto

migliore, Albertini, molto migliore, si, si, si, eccola, bello, bravo, anima mia, ah, ottimo, eccola nella

porta, nella porta, nell- VAFFANCULO!!!!!!!!

Što bi u mom prevodu izgledalo ovako:

Ajde, ajde, ajde, Albertini, ajde...Dobro je, dobro je dečko moj, savršeno, genijalno, genijalno... Ajde!

Ajde! Idi! Idi! Na gol! Tako je, tako je, tako je, moj ge- nl- e najdraži moj, to, to, to... AHHHH! MA JEBI SE!

KUČKIN SINE! IDIOTE! GOVNARU! IZDAJNICE!... Majko božja... 0, mili bože, zašto, zašto, zašto, to je l»po

to je sramno, sramota... Kakav haos... (beleska autora: Nažalost, ne postoji 0Čin da prevedem fantastične

italijanske izraze che casino i che bordello, koji bukvalno znače- kakav kasino i kakav kupleraj, ali je

njihovo suštinsko značenje jjr kakav jebeni haos.)... NEMAŠ SRCA, ALBERTINI!!!! ISPUŠIO SI! Vidi, ništa se

ne dešava... Ajde, ajde, hej, da... To je već bolje, Albertini, mnogo bolje, Ja, da, da, tako je, predivno,

genijalno, odlično, ajde sad... u gol, u gol, u - JEBI SEEEHH!

Imala sam neponovljivu sreću da sedim ispred tako strasnog navijača. Obožavala sam svaku reč koja je

izašla iz njegovih usta. Želela sam da se na¬slonim i spustim glavu na njegovo krilo i pustim ga da mi u uši

neprekidno sipa svoje rečite psovke. I ne samo on! Ceo stadion je bio pun likova koji su, poput njega,

ispaljivah svoje monologe. I to s nepojmljivom strašću! Kad god bi se na terenu dogodila neka

nedopustiva nepravda, ceo stadion bi skočio na noge, svaki muškarac bi izbezumljeno mlatarao rukama i

psovao, kao da se svih 20.000 prisutnih upravo našlo u saobraćajnom kolapsu. Igrači Lacija nisu bili ništa

manje dramatični, valjajući se po travi u scenama smrtnog bola iz Julija Cezara, vrhunski glumeći svoje

povrede, skačući potom na noge kao da se ništa nije dogodilo i hitajući u novi napad na gol. m Nažalost,

Lacio je izgubio.

Želeći da oraspoloži svoje društvo posle gorkog poraza, Luka Špageti im je predložio: „Hoćemo negde u

zezanje?"

ggfetpostavljam daje to značilo: „Zar ne bi trebalo da odemo u kafić?" Sportski navijači u Americi rade

isto to kada njihov tim izgubi. Odlaze u barove i napijaju se. I ne samo Amerikanci - to čine i Englezi i

Australijanci i Nemci... svi, zar ne? Ali Luka i njegovi prijatelji nisu otišli u kafić da se oraspolože. Ušli su u

pekaru. Bp bezazlenu pekaru, skrivenu u suterenu meni nepoznatog dela Rima. Mesto |e Wo puno, i to u

nedelju uveče. Ah uvek je puno posle utakmice, pojasnio mi je. žft Naviiači Lacija uvek tu svraćaju na

putu kući, satima stojeći na ulici, oslo¬ni na svoje motore, komentarišući utakmicu, pozirajući i jedući

kolače.

Obožavam Italiju.

Svakoga dana naučim dvadesetak novih italijanskih reči. Stalno učim, listajući svoje beleške dok šetam

gradom i provlačim se između prolaznika. Gde na- lazim mesto u mozgu da ubacim toliko reči? Nadam se

da je moj um odlučio da očisti neke stare negativne misli i tužna sećanja, zamenivši ih ovim sjajnim,

novim rečima.

Vredno radim na italijanskom, u nadi da će mi se jednog dana razotkriti u celosti i savršenstvu. Jednog

dana kad otvorim usta i iz njih potekne magija... Tada ću biti prava Italijanka, umesto tipične Amerikanke

koja, kada začuje da neko preko ulice uzvikne ime Marko, ne može da odoli a da ne dovikne: Polo! Volela

bih da me Italijani jednostavno prihvate kao sebi ravnu, ali u njihovom jeziku ima previše začkoljica. Na

primer, zašto su italijanske reči za drvo i hotel (albero i albergo) toliko slične? Tako ljudima neprestano,

mada sasvim nesve- sno, govorim da sam odrasla na farmi Božični hotel umesto da im ponudim tačniji i

manje idealističan opis: na farmi Božično drvce. Zatim, tu su reči sa dvostrukim, pa čak i trostrukim

značenjem. Na primer: tasso, koja može da znači i kamata i jazavac i tisovo drvo. U zavisnosti od

konteksta, pretpostav¬ljam. Najviše me nervira kada zapnem kod italijanske reči koja je - mrzim ovo što

ću reći - nekako ružna. To shvatam skoro kao ličnu uvredu. Žao mi je, ali nisam došla čak u Italiju da bih

naučila kako se izgovara reč schermo (ekran).

Sve u svemu, ipak je vredno truda. I uglavnom mi pričinjava veliko zado¬voljstvo. Đovani i ja se ludo

provodimo učeći jedno drugo engleskim i italijan- skim idiomima. Nedavno smo razgovarali o frazama

koje se koriste u situaci¬jama kada želite da utešite ucveljenu osobu. Rekla sam mu da na engleskom

obično kažemo: „Bila sam tamo." Isprva mu nije bilo jasno - Gde sam to bila? Ah sam mu objasnila da

duboki bol ponekad ima svoje posebno mesto, poput koordinate na mapi. Kada stojite u toj šumi tuge,

ne možete da zamislite da je moguće pronaći neko bolje mesto. Ah ukoliko vas neko ubedi da je i sam

stajao na tom istom mestu, iako više nije, to obično uliva nadu.

„Znači, tuga je mesto?", pitao je Đovani.

„Ponekad ljudi godinama žive u njoj", odgovorila sam.

Za uzvrat mi je Đovani ispričao da Italijani u trenucima saosećajnosti kazu L'hoprovato sulla mia pelle, što

znači „Osetio sam to na svojoj koži". Odnosno, skoro da sam se opekao ili ogrebao na taj način, i znam

tačno kroz šta prola¬ziš.

Dosad mi je najomiljenija reč na italijanskom jedna sasvim obična fraza:

Attraversiamo.

Znači - pređimo. Prijatelji to jedni drugima stalno govore kada, šetajući trotoarom, zaključe da je vreme

da pređu na drugu stranu ulice. Ovo je sasvim uobičajena reč. Nema ničeg posebnog u vezi s njom. Ipak,

iz nekog razloga me neobično impresionira. Prvi put kada ju je Đovani izrekao, šetali smo nedale¬ko od

Koloseuma. Najednom sam čula kako izgovara tu prelepu reč i ukopala se u mestu, zahtevajući: „Šta to

znači? Šta si sad rekao?"

^Attraversiamo."

Nije mogao da shvati zašto mi se kod nje toliko sviđa. Pređimo? Ali za moje uši je to bila savršena

kombinacija italijanskih zvukova: obilje ah uvoda, ko- trljajuće ushićenosti, smirujućeg s i otegnutog

ijamo na kraju. Obožavam ovu reč. Sada je stalno koristim. Izmišljam razne situacije samo da bih je

primeni- la. Što Sofi izluđuje. Pređimo! Pređimo! Konstantno je vodam preko ulica Rima kojima vlada

šizofreni saobraćaj. Obe ćemo poginuti zbog te reči.

Đovanijeva omiljena reč na engleskom je half-assed.

Lukina je surrender.

25

Ovih dana Evropom se širi borba za premoć. Nekoliko gradova se takmiči za naziv najveće evropske

metropole dvadeset prvog veka. Hoće li to biti London? Pariz? Berlin? Cirih? Ili možda Brisel, centar

mlade unije? Svi oni se svojski trude da jedan drugog nadmaše na kulturnom, arhitektonskom, političkom

ili ekonomskom planu. Ali Rim, treba napomenuti, ne haje da se priključi toj trci za status. Rim nema

takmičarski duh. Rim samo posmatra sav taj metež, krajnje neustrašiv, kulirajući ih u fazonu: Hej - radite

šta hoćete, ali ja sam i dalje Rim. Oduševljena sam kraljevskom samouverenošću ovog grada, tako

prizemnom i zrelom, tako zabavnom i monumentalnom, svesnog da se sigurno kotira na istorijskom

dlanu. Kada ostarim, volela bih da budem kao Rim.

Danas se odmećem u šestočasovnu šetnju gradom. Pustolovina je pri¬mamljiva, naročito kada se često

zaustavljam da dopunim gorivo espresom i slatkim pecivima. Počinjem od vrata svog stana, tumarajući

kroz kosmopolit- ski tržni centar u komšiluku. (Mada to ne bih baš nazvala komšilukom> ne u

tradicionalnom smislu; u tom slučaju bi moje komšije bili oni obični narodski ljudi s imenima poput

Valentino, Guči i Armani.) Ovaj deo grada je oduvek važio za mondenski. Rubens, Tenison, Stendal,

Balzak, List, Vagner, Takare, Bajron, Kits - svi su odsedali baš ovde. Živim u kraju koji se nekada zvao

engleskim getom i gde su konačile sve najviše aristokrate na tokom njihovih velikih evropskih turneja.

Zanimljivo je da se jedan londonski turistički biro zvao Društvo diletanata - zamislite da se reklamirate

kao diletant! 0, veličan¬stvene li bestidnosti...

Koračam preko Pjace del Popolo sa njenim velikim svodom koji je Bernini isklesao u čast istorijske posete

švedske kraljice Kristine (koja je zaista bila jed¬na od istorijskih neutronskih bombi. Evo kako je moja

švedski drugarica Sofi opisala veliku kraljicu: „Umela je da jaše, da lovi, bila je obrazovana, a onda je

prešla u katoličanstvo i to je bio veliki skandal. Neki kažu da je bila muškarac, a neki da je verovatno bila

lezbijka. Nosila je pantalone, obilazila je arheološke iskopine, skupljala je umetnička dela i odbijala da

rodi naslednika"). Sledeći svod pripada crkvi u koju možete slobodno da uđete i pogledate dve Karava-

đove slike: Mučenje svetog Petra i Preobraćanje svetog Pavla (koji je bio toliko potresen božjom milošću

da je u svetom zanosu pao na zemlju; ni konj nije mogao da veruje svojim očima). Te Karavađove slike mi

uvek izmame suze ali sebi podižem raspoloženje prelaskom na drugi kraj crkve i uživanjem u fre¬skama

koje predstavljaju najsrećnijeg, najluckastijeg, najslađeg novorođenog Isusa u ćelom Rimu.

Nastavljam šetnju ka jugu. Prolazim pored palate Borgeze, zdanja koje je imalo brojne poznate stanare,

uključujući Paulinu, Napoleonovu skandaloznu sestru, koja je tu primala nebrojene ljubavnike. Osim toga,

volela je da koristi svoje sluškinje kao stolac za noge. (Čovek se potajno nada da je ova rečenica pogrešno

napisana u jednom od Vodiča kroz Rim ali ne - tačna je. Paulina je takođe volela da je u kupaonicu nosi,

kako su nam rekli, njen »veliki crnčuga.) Zatim se šetam duž obala velikog, mutnog, skoro ruralnog Tibra,

sve do reč- nog ostrva koje predstavlja jedno od mojih omiljenih mirnih mesta u Rimu. Ovo ostrvo se

oduvek vezuje za isceljenja. Eskulapov hram je sagrađen nakon 291 godine pre nove ere; u srednjem

veku je grupa monaha tu sagradila bolnicu po imenu Fatebene-frateli (što bi slobodno moglo da se

prevede kao (predobra braća); na ostrvu i dan-danas postoji bolnica. BBH re]oi kod Trasteverea -

komšiluka za koji kažu da je naseljen pra- ^BSjnima, radnicima, ljudima koji su tokom vekova podigli sve

građe- P* druge strane Tibra. Tamo ručam u mirnoj tratoriji, satima se naslađu- B^usnom hranom i

vinom, zato što vas niko u Trastevereu neće sprečiti ^ naslađujete obrokom, naravno, ako je to ono u

čemu uživate. Naručujem ^^^nan: bruschette, spaghetti cacio e pepe (jednostavan rimski specija- K

testenine sa sirom i paprikom) i naposletku parče pečene piletine koje E^apsom lutalicom koji je sve

vreme gledao kako jedem na način kako

točine samo psi lutalice.

Zatim odlazim preko mosta, kroz stari jevrejski geto, stratiste koje je preži- -jgvekove mučeništva sve dok

ga nacisti nisu potpuno opustošili. Skrećem na jgjer pored Pjace Navona sa svojom mamutskom

fontanom u čast četiri velike ijfce planete Žemlje (ponosno, ako ne i sasvim pretenciozno, tom spisku je

pri- ključen i mutni Tibar). Onda odlučujem da osmotrim Panteon. Trudim se da ga sto češće obilazim,

budući da sam sada stanovnik Rima, a stara izreka kaže da svako ko je posetio Rim a nije obišao Panteon

odlazi kući kao magarac. gP povratku idem malom zaobilaznicom i zastajem na lokaciji koja me u će¬lom

Rimu najviše impresionira - Avgusteumu. Ova velika, okrugla ruinirana gomila cigle započela je svoj život

kao veličanstveni mauzolej koji je sagradio Oktavijan Avgust, kako bi u njoj bili sahranjeni posmrtni ostaci

njega i njegove porodice, z| večnost. U to vreme je jednom imperatoru verovatno bilo teško da zamisli

da Rim neće večno ostati carstvo koje će obožavati Avgusta. Je li mogao da predvidi kraj svoje vladavine?

I je li slutio da će varvari uništiti sve akvadukte idrumove, proterati sve građane i da će biti potreban

skoro ceo dvadeseti vek da ^obnovi broj stanovnika koji je imao na vrhuncu svoje slave?

Avgustov mauzolej se tokom srednjeg veka sveo na ruinu i lak plen lopova. . B fao carev pepeo - ali ne

piše ko. Do dvadesetog veka, međutim, spomenik je pretvoren u tvrđavu za moćnu porodicu Kolona,

braneći E^Padaraznih ratobornih monarha. Potom je Avgusteum nekako pre- ggi vinograd, zatim u

renesansni vrt, pa u koridu (sada smo u osamna-

estom veku), potom u skladište municije, pa tek onda u koncertnu dvoranu. Tokom 1930-ih godina,

Musolini je zaplenio imanje i pretvorio ga u klasičnu zadužbinu kako bi jednog dana u njemu večno

počivao. (Opet, verovatno je i njemu bilo nezamislivo da Rim neće večno obožavati Musolinija.) Naravno,

Musolinijevi fašistički snovi nisu potrajali, niti mu je priređen carski ukop kao što je priželjkivao.

Danas je Avgusteum jedno od najtiših i najusamljenijih mesta u Rimu, ukopano duboko u zemlju. Oko

njega je grad tokom vekova rastao i razvijao se. (Otprilike, jedan inč godine je opšte pravilo za

akumulaciju vremenskog đubreta.) Saobraćaj se iznad spomenika danas uvija u užurbanom krugu i niko

više ne silazi dole - koliko mogu da primetim - osim kada je prinuđen da olakša bešiku. Ali zgrada još uvek

odoleva, dostojanstveno stojeći na rimskoj zemlji, čekajući neku novu inkarnaciju.

Izdržljivost Avgusteuma je toliko ubedljiva da se, uprkos svojoj prolazno¬sti, neumorno prilagodava

prevrtljivim vremenima. Meni Avgusteum liči na osobu koja je vodila krajnje razuzdan život - koja je

možda počela kao doma¬ćica, zatim je neočekivano postala udovica, onda je odlučila da pleše za novac,

završivši nekako kao prvi ženski stomatolog na svetu da bi se potom okušala u politici - ali koja je sve

vreme uspevala da zadrži delić sebe.

Gledam u Avgusteum i razmišljam o tome kako moj život verovatno nije ni približno haotičan kao što

sebe ubeđujem. Pre bi se reklo da je ovaj svet haoti- čan, donoseći nam svima promene koje niko ne

može da predvidi. Avgusteum me upozorava da se ne vezujem za neku od staromodnih predstava o sebi,

za ono što predstavljam, kome pripadam ili u kakve svrhe sam nekada želela da obitavam. Juče sam

možda nekome bila veličanstvena građevina, dovoljno istinito - ali bih sutra mogla da budem skladište za

municiju. Čak i u Večnom gradu, poručuje tihi Avgusteum, moramo uvek da budemo spremni za

nemir¬ne i beskrajne talase transformacije.

26

Pred polazak u Italiju, sebi sam iz Njujorka poslala kutiju knjiga. U Americi »i mi garantovali da će kutija

dospeti na moju adresu u Rimu u roku od četiri

šest dana, ali mislim da je italijanska pošta tu instrukciju shvatila kao četrdeset šest dana, budući da je

prošlo već dva meseca a moje kutije još uvek nema. Moji italijanski prijatelji mi kažu da zaboravim na

kutiju. Predviđaju da će možda stići a možda i neće, u svakom slučaju takve stvari su van našeg uticaja.

„Da je nije neko ukrao?", pitam Luku Špagetija. „Ili se možda izgubila u transportu?"

Nezadovoljstvo zbog izgubljene kutije jedne noći podstiče dugu raspravu između mene, moje američke

prijateljice Marije i njenog supruga Đulija. Ma¬rija smatra da se u civilizovanom svetu treba osloniti na

usluge kao što je ispo¬ruka pošte u naznačeno vreme, međutim, Đulio se s njom ne slaže. On smatra da

pošta ne pripada ljudima nego sudbini i da isporuku pošte ne može niko da garantuje. Iznervirana, Marija

tvrdi daje to samo dokaz razlike između prote¬stanata i katolika. Razlika se najbolje dokazuje, pojašnjava

ona, činjenicom da Italijani, uključujući i njenog supruga, nisu u stanju da planiraju budućnost, pa čak ni

nedelju dana unapred. Ukoliko protestantkinju sa američkog Sred¬njeg zapada pitate da li će s vama u

dogledno vreme izaći na večeru, ona će, verujući da sama upravlja svojom sudbinom, reći: „Četvrtak mi

odgovara." Ali ako katolika iz Kalabrije pitate istu stvar, on će samo slegnuti ramenima, podići pogled ka

nebu, i neodređeno reći: „Kako može bilo ko da zna da li ću biti slobodan u četvrtak sledeće nedelje, s

obzirom da je sve u božjim rukama i da niko od nas ne može da predvidi svoju sudbinu?"

Ipak, povremeno odlazim u poštu, pokušavajući da uđem u trag svojoj kutiji, ali uzalud. Šalterska radnica

nije nimalo srećna što je prekidam u tele¬fonskom razgovoru s njenim dečkom. Moj italijanski, koji se

znatno popravio, sramno me izdaje u tako stresnim okolnostima. Dok pokušavam da sročim logičnu

rečenicu u vezi s knjigama koje sadrži paket, žena me gleda kao da duvam balon od žvake.

, „Možda stigne sledeće nedelje, a?", pitam je na italijanskom.

Ona sleže ramenima. „Magari."

Još jedna neprevodiva reč italijanskog slenga koja znači nešto između „na¬dajmo se" i »sanjaj o tome,

naivčino".

A možda je tako i bolje. Više se ne sećam koje sam knjige spakovala u kutiju. Sigurno neke od onih iz kojih

je trebalo da učim, ako sam uopšte tada razumela rec talijanskog. Spakovala sam punu kutiju svih vrsta

materijala za proučavanje a koje su mi tako nevažne sada kada sam ovde. Mislim da sam unutra

ubacila i komplet Gibonove Morije uspona i pada Rimskog carstva. Možda sam ipak srećnija bez njih.

Život je ionako kratak, zar zaista želim da devetnaestinu svog preostalog boravka na Zemlji provedem

čitajući Edvarda Gibona?

27

Prošle nedelje sam upoznala mladu australijansku kamperku koja po prvi put putuje kroz Evropu. Dala

sam joj instrukcije kako da najbrže i najlakše dode do železničke stanice. Uputila se u Sloveniju, čisto da

vidi kako je tamo. Kada sam čula njene planove, iznenadio me je ubod ljubomore koji sam osetila i misao:

Hoću i ja da vidim Sloveniju! Kako to da nikada nigde ne putujem?

Elem, svako nevino oko bi moglo da zaključi kako sam ja već na propu- tovanju. I čežnja za putovanjem,

iako ste već na proputovanju je, priznaću, neka vrsta pohlepe. Kao kada maštate da vodite ljubav sa

svojim omiljenim glumcem iako već vodite ljubav sa nekim drugim svojim omiljenim glumcem Međutim,

činjenica da je ta devojka pitala za pravac baš mene (očigledno me smatrajući stanovnicom Rima) govori

da zapravo ne putujem kroz Rim, već da u njemu živim. U stvari, kada sam natrčala na tu devojku, išla

sam u banku da platim račun za struju, što nije uobičajeno za putnika, zar ne? Energija puto¬vanja i

energija življenja su dve suštinski različite energije, i susret sa mladom Australijankom koja se odmetnula

u Sloveniju, zapravo mi je dao podstrekda i sama krenem na put.

Zato sam pozvala svoju drugaricu Sofi i rekla joj: „Hajdemo danas na jedan dan u Napulj, da jedemo

picu!"

Par sati kasnije, stojimo na železničkoj stanici a onda - kao nekom ča¬rolijom - stižemo na odredište.

Odmah se zaljubljujem u Napulj; u prljavi, razuzdani, glasni, bestidni Napulj. Deponija u zečjoj jazbini sa

svom egzotic- nošću istočnjačkih bazara i tračkom njuorelanskog vudua. Opijajuća, opasna i vesela

ludnica. Moj prijatelj Vejd je 1970-ih godina posetio Napulj i prvog dana doživeo da bude opljačkan... u

muzeju. Ceo grad je ukrašen rubljem koje visi sa svakog prozora i vijori se iznad svake ulice. Tek oprane

potkošulje i ga# lepršaju na vetru poput tibetanskih molitvenih zastava. Nema ulice u kojojs ne igraju

mala deca u šortsevima i rasparenim čarapama, dovikujući se s jed¬nog kraja na drugi, dozivajući one na

obližnjim terasama. Niti postoji zgrada na čijem prozoru ne stoji podbočena starica u crnini, zureći

sumnjičavo u ono sto se dešava u komšiluku.

Ljudi su tako suludo ponosni što su iz Napulja, a kako i ne bi bili? Ovo je grad koji je svetu dao picu i

sladoled. Ukratko, Napolitanke krasi grub glas, dugačak jezik, darežljivost i napadnost; sve vole da

gazduju i zvocaju i unose vam se u lice dok vam na vidno promiskuitetan način zapravo pomažu, za ime

boga, dok se vi pitate - zašto one ovde moraju sve da rade? Napuljski naglasak je poput umilne pesme za

moje uši. Dok šetam gradom brze hrane, svi priča-ju uglas. Imaju specifičan dijalekt s večito promenljivim

rečnikom lokalnog slenga koji mi je iz nekog nepoznatog razloga razumljiviji od rimskog. Zašto? Zato što

Napolitanci žele da ih razumete, do đavola. Pričaju bučno i pevljivo. Ukoliko ne uspete da razumete sve

što izađe ih njihovih usta, obično to mo¬žete da nadoknadite tumačenjem njihove žustre gestikulacije.

Poput prkosne devojčice na zadnjem sedištu motocikla svog rođaka, koja mi pokazuje prst i zanosan

osmeh dok zuji pored mene, samo da bi mi stavila do znanja: „Hej, bez ljutnje, gospođo. Ah ja imam

samo sedam godina i odmah vam kažem da ste kompletna moronka, ali to je kul - mislim da ste donekle

okej, uprkos svojim godinama i tom tupavom izrazu na licu. Obe znamo da biste voleli da budete kao ja,

ali žao mi je - ne možete. Uostalom, evo vam srednji prst, uživajte u Napulju i ćaol"

Na svakom javnom mestu u Italiji su dečaci, mladići i odrasli muškarci koji igraju fudbal, ali ovde u

Napulju postoji još nešto. Na primer, danas otkrivam klince - tačnije grupu osmogodišnjaka - koji su na

pjacu dovukli nekoliko kaveza za živinu i od njih napravili stolice i sto na kojima igraju poker. Čine to s

toliko žara da se plašim da bi neki od njih mogao da primi metak u čelo.

Đovani i Dario, moj blizanački tandem za jezičku razmenu, poreklom su iz Napulja. Menije to nepojmljivo.

Ne mogu da zamislim stidljivog, studioznog Đovanija kao mladića u ovoj - ovaj izraz ne koristim tako

olako - rulji. Ali on je Napolitanac, u to nema sumnje, i pre nego što sam krenula na put dao mi je ime

picerije koju obavezno moram da posetim jer se u njoj, po njegovom uverenju, služi najbolja pica u

Napulju. Ovo mi se učinilo neobično uzbudlji¬vim, budući da se najbolja pica u Italiji pravi u Napulju, a

najbolja pica na svetu je italijanska pica, što znači da ova picerija nudi... skoro je previše sujeverno

zaključiti... najbolju picu na svetu? Đovani mije ime picerije odao sa smrtnom ozbiljnošću, kao da je u

pitanju neko tajno društvo. Kada mi je ubacio pap^ sa imenom u dlan, vrlo samouvereno je rekao:

„Molim te, idi u ovu piceriju. Naruči margeritu sa dvostrukom mocarelom. Ako ne probaš picu u Napulj

molim te, slaži me da si to ipak učinila."

I tako Sofi i ja odlazimo u piceriju „Da Mikele". Porcije koje naručujemo - svaka po jednu - zavrću nam

mozak. Toliko volim ovu picu da u delirijumu dolazim do zaključka da mi ona zapravo uzvraća ljubav.

Uspostavljam kontakt sa ovom picom, skoro ljubavnu vezu. U međuvremenu Sofi je praktično u su- zama

nad svojom, proživljavajući metafizičku krizu i preklinjući me: „Zašto se u Stokholmu uopšte trude da

naprave picu? Zašto tamo uopšte jedu hranu?"

Picerija „Da Mikele" je omanji restoran sa samo tri stola i jednom rernom koja se ne gasi. Nalazi se na

petnaestak minuta hoda od železničke stanice. U Napulju pada kiša ah nama to nimalo ne smeta. Želimo

da tamo stignemo što ranije, jer se događa da im ponestane testa, što bi nam verovatno slomilo srce. Do

13:00 ulice oko picerije su zakrčene Napolitancima koji pokušavaju da udu unutra, laktajući se kao da im

život od toga zavisi. Unutra ne postoji jelovnik. U ponudi su samo dve pice - obična i ona sa ekstra sirom.

Nijedna ne sadrži kalifornijske hibridne maslinke i sušeni paradajz kao što je slučaj sa imitacijama pica u

Americi. Testo - što uspevam da dokučim tek kada smažem polovinu pice - pre ima ukus indijskog

somuna nego ijednog testa za picu koje sam ikada probala. Meko je i izdašno, ali neverovatno tanko.

Uvek sam mislila da gotovo testo za picu može da ima samo dve osobine: tanko i hrskavo ih debelo i

izdaš-no. Kako sam mogla da znam da može da bude i tanko i izdašno? Svetinja nad svetinjama! Tanki,

hrskavi, izdašni, ukusni, slani raj od pice. Na njoj slatki sos od paradajza, penast i kremast od istopljene

mocarele sa ukrasom od bosiljka koji doprinosi da cela pica odiše biljnom harizmom, poput blistave

filmske zvezde koja žurci daje glamur, rasipajući ga svuda oko sebe. Izgleda nemoguće pojesti ovu stvar,

naravno. Pokušavate da odgrižete zalogaj, ah hrskavo testo se presavija i topli sir se lenjo preliva,

musaveći vam usne i lice, ali ne predajte se.

Momci koji omogućavaju da se ovo čudo dogodi, ubacuju pice na drvenim pladnjima u rernu i gotove

vade iz nje, ličeći pomalo na brodske ložače koji ubacuju ugalj u vrele furune. Njihovi rukavi su zavrnuti

do znojavih podlaktica, lica zajapurena od napora, na jedno oko čkilje zbog vreline vatre dok usne visi

cigareta. Sofi i ja naručujemo još po jednu picu. Ona pokušava sabere ah zaista, pica je toliko dobra da ne

možete da se suzdržite.

Stoga nije ništa neobično što svakodnevno dobijam na kilaži. Zlostavljam svoje telo u Italiji, unoseći

enormne količine sira, testa, vina i čokolade. (Negde drugde u Napulju, rečeno mi je, možete da dobijete

nešto što se zove čokolad¬na pica. Kakva je sad to ludost? Ipak, kasnije odlazimo da to otkrijemo i mogu

vam reći da je čokoladna pica - ali najiskrenije - fantastična!) Ne radim vežbe, ne unosim dovoljno

vlaknaste hrane, ne uzimam vitamine. U svom pravom životu sam poznata kao neko ko redovno

doručkuje jogurt od organskog ko¬zjeg mleka sa pšeničnim klicama. Ali dani mog pravog života su davno

prošli. Moja prijateljica Suzan u Americi govori ljudima da sam na turneji „bez izo- stavljanja ugljenih

hidrata". Uprkos svemu, moje telo je pravi laf. Zatvara oči pred ovim nestašlucima i preteranim

gastronomskim uživanjima, kao da želi da kaže: „Okej, mala, udovolji sebi, znam da je to samo

privremeno stanje. Obavesti me kada se tvoj doživljaj iskonskog zadovoljstva okonča i videću šta mogu

da učinim u vezi sa tom ispuštenom kontrolom."

Ipak, kada se pogledam u ogledalu najbolje picerije u Napulju, vidim zdra¬vo, srećno hce čiste kože i

sjajnih očiju. Dugo nisam videla ovo lice.

„Hvala ti", šapućem. Potom Sofi i ja izlazimo na kišu u potrazi za pecivom.

28

Pretpostavljam da me ova sreća (koja sada traje već mesecima) nagoni na raz¬mišljanje da ću po

povratku u Rim morati da učinim nešto u vezi s Dejvidom. Možda je vreme da našu priču zauvek

okončam. Već smo se rastali, i to je zvanično, ah ostao je otvoren prozor nade da bismo jednog dana

(možda posle mojih putovanja i godinu dana razdvojenosti) mogli još jednom da pokušamo. Volimo se, to

nije sporno, međutim, kao da ne možemo da prestanemo jedno drugo da dovodimo u stanje pogubne

mizerije.

Prošlog proleća je Dejvid predložio te blesave zavete, tek u polušali: „Šta bi bilo kada bismo samo priznali

da je naš odnos loš iako i dalje ostajemo zarobljeni u njemu? I kada bismo priznali da izluđujemo jedno

drugo, da se neprekidno svađamo i retko vodimo ljubav, ali ne možemo da živimo jedno bez drugog pa se

nekako nosimo s tim? Tada bismo mogli da provedemo život zajedno - očajni ah srećni što nismo

razdvojeni."

Neka to bude dokaz koliko volim ovog momka da sam poslednjih deset meseci provela ozbiljno

razmatrajući njegov predlog.

Druga mogućnost u našoj podsvesti, naravno, bila je da bi jedno od nas moglo da se promeni. On bi

mogao da postane otvoreniji i brižniji, ne zazirući od one koja ga voli iz straha da će mu pojesti dušu. Ili

bih ja mogla da naučim da... prestanem da mu jedem dušu.

Toliko puta sam želela da se prema Dejvidu postavim kao moja majka pre¬ma svom supružniku - da

budem nezavisna, jaka, samodovoljna. Da sama sebe hranim. Sposobna da postojim bez potrebe da mi

partner daje redovne doze ljubavi ili povremeno podgreva strast, kao što je to činio moj otac. U sta¬nju

da radosno sadim cveće uprkos neobjašnjivim, visokim bedemima tišine kojima se moj otac ponekad

opasavao. On je moja najomiljenija osoba ali je pomalo na svoju ruku. Jedan moj bivši dečko ga je ovako

opisao: „Tvoj ćale kao da stoji samo jednom nogom na zemlji a pri tom ima duge, duge noge..."

Odrasla sam u domu gde je moja majka od svog supruga dobijala onoliko ljubavi i pažnje koliko je on bio

voljan da joj pruži, da bi se potom povlači¬la i brinula o sebi svaki put kada bi on odlutao u svoj daleki

svet sebičnog, nesvesnog zanemarivanja njene ličnosti. U svakom slučaju, meni je to tako izgledalo,

uzevši u obzir da niko (a naročito ne deca) nikada ne treba da sazna tajne braka. Rasla sam u uverenju da

moja majka ni od koga ništa ne traži. Uostalom, takva je moja majka - žena koja je tek u pubertetu

naučila da pliva u hladnom jezeru Minesota, samo uz pomoć priručnika Kako da naučite da plivate,

iznajmljenog iz lokalne biblioteke. Po meni, ne postoji ništa što ta žena ne može sama da izvede.

A onda sam imala iskren razgovor sa svojom majkom, nešto pre polaska za Italiju. Došla je u Njujork na

oproštajni ručak sa mnom i iskoristila priliku da me pita - kršeći sva pravila komunikacije u istoriji naše

porodice - šta se dogodilo između mene i Dejvida. Još jedno nepoštovanje standarda komuni¬kacije u

porodici Gilbert, doslovce sam joj rekla. I sve sam joj ispričala: o tome koliko volim Dejvida ali i koliko sam

usamljena i povređena što on redovno nestaje iz prostorije, iz kreveta, sa planete, kad mu tako odgovara.

„Isto kao tvoj otac", odgovorila je. Hrabro i velikodušno priznanje.

„Problem je", nastavila sam, „što ja nisam kao ti. Nisam jaka kao ti, mama. Potreban mi je stalni nivo

bliskosti sa osobom koju volim. Volela bih da sam više kao ti, tada bih mogla da ostvarim ovu ljubavnu

priču sa Dejvidom. Ali

jednostavno me ubija to što nisam u stanju da se oslonim na tu pažnju kada mi je potrebna."

A onda me je majka šokirala iskrenim priznanjem: „Sve te stvari koje oče¬kuješ od svoje veze, Liz, i ja sam

oduvek očekivala."

U tom trenutku je izgledalo kao da je moja jaka majka pružila ruku preko stola, otvorila šaku i konačno mi

pokazala metke koje je decenijama stezala u zubima u želji da ostane srećno udata (ali ona jeste srećno

udata kada se sve uzme u obzir) za mog oca. Nikada pre toga nisam videla tu stranu njene ličnosti.

Nikada nisam zamišljala da bi ona mogla nešto da želi, da bi njoj nešto moglo da nedostaje, da bi ona

mogla da odustane od borbe za nešto više, uzvišenije. S tom spoznajom sam osetila kako mi se pogledi

na svet drastično menjaju.

Ako ona želi isto što i ja, onda...?

Nastavljajući da iznosi ovaj neobjašnjivi niz intimnosti, moja majka je re¬kla: „Moraš da razumeš koliko

malo sam vaspitana da očekujem od života, dušo. Zapamti - potičem iz nekog drugog vremena i

prostora."

Sklopila sam oči i zamislila svoju majku kao desetogodišnju devojčicu na porodičnoj farmi u Minesoti,

kako mukotrpno radi poput najamnice, podižu¬ći svoju mladu braću, noseći odeću svoje starije sestre,

štedeći novčiće za dan kada će pobeći odatle...

„I moraš da razumeš koliko volim tvog oca", završila je.

Moja majka je donosila odluke u svom životu, baš kao i svi mi, i pomirila se sa svakom od njih. Mogu da

shvatim njen mir. Ona se ni zbog čega ne kaje. Dobrobiti njenih odluka su nemerljive - dug, stabilan brak

sa čovekom koga još uvek naziva svojim najboljim prijateljem; porodica koja se sada proširila i na unučiće

koji je obožavaju; sigurnost u sopstvene snage. Možda su neke stvari žrtvovane. Možda je i moj otac dao

svoju žrtvu - ali ko još živi bez žrtve?

Pitanje koje mi se sada postavlja je ovo: Šta su moji izbori? Šta ja to očeku¬jem od ovog života? Gde

mogu da prihvatim žrtvu, a gde ne? Bilo mi je užasno teško da zamislim život bez Dejvida. Pa čak i da

zamislim da nikada neću krenuti na put sa svojim omiljenim saputnikom, da više nikada neću parki¬rati

kola na trotoaru sa spuštenim prozorima dok na radiju svira Springstin, nemerljive zalihe viceva i pošalica

koje smo razmenjivali, i more odredišta koje se pomaljaju na autoputu. Ali kako da prihvatim to

blaženstvo kada ide paketu sa mračnom senkom - razarajućom izolacijom, nagrizajućom nesigur- nošću,

poražavajućim odbijanjem i, naravno, potpunim rastrojstvom koje se neminovno ponavlja svaki put kada

Dejvid prestane da se daje i počinje da se povlači. Ne mogu to više da podnesem. Nešto u vezi sa mojim

nedavnim ushićenjem u Napulju ubedilo me je ne da mogu nego da moram da pronađem sreću bez

Dejvida. Uprkos tome što ga volim (a volim ga do imbecilnosti), sada moram da mu kažem zbogom. I to

moram da učinim bez oklevanja.

Odlučujem da mu napišem imejl.

Novembar je. Od jula nismo ni u kakvom kontaktu. Zamolila sam ga da mi se ne javlja dok sam na

putovanju, znajući da bi to samo narušilo moju posve¬ćenost putovanju. Ali sada opet ulazim u njegov

život, pišući mu imejl.

Kažem mu da se nadam da je dobro, uveravajući ga u isto. Pravim nekoliko šala na svoj račun. Uvek smo

bili dobri u pošalicama. Zatim mu objašnja¬vam da smatram neophodnim da našu vezu zauvek

okončamo. Da je možda vreme da priznamo da se nikada nije dogodila, da nije trebalo da se dogodi. Ova

opaska nije preterano dramatična. Gospod zna da smo već pregrmeli do¬voljno dramatičnih situacija.

Trudim se da pismo bude kratko i jednostavno. Međutim, postoji nešto što ne mogu da izostavim.

Zadržavam dah i kucam: „Ako želiš da nađeš novu partnerku u životu, naravno da imaš moj blagoslov."

Ruke mi drhte. Potpisujem se s ljubavlju, pokušavajući da zadržim što veseliji spisateljski ton.

Imam osećaj kao da me je neko udario palicom u grudi.

Te noći ne mogu da spavam, zamišljajući ga kako čita moje reči. Sledećeg dana nekoliko puta svraćam u

Internet kafe, proveravajući elektronsku poštu. Potiskujem deo sebe koji čezne da pronađe njegov

odgovor: „VRATI SE! NE IDI! PROMENIĆU SE!" Pokušavam da zanemarim devojčicu u sebi koja bi srećno

odbacila celu ideju putovanja po svetu samo da opet oseti ključ od Dej- vidovog stana u svojoj ruci. Ali

negde oko deset sati uveče konačno dobijam njegov odgovor. Predivno napisan imejl, naravno. Dejvid je

oduvek sjajno pi¬sao. Slaže se sa mnom da je vreme da jedno drugom zauvek kažemo zbogom. I sam o

tome već duže vreme razmišlja. Ne može biti milosrdniji u svom od¬govoru, deleći sa mnom ista osećanja

gubitka i žaljenja za nežnošću koja mu ponekad tako bolno nedostaje. Nada se da znam koliko me

obožava, toliko da ne može da pronađe reči da to izrazi. „Ali mi jednostavno ne zadovoljavamo potrebe

onog drugog", zaključuje on. Ipak, ubeđen je da ću u životu jednog dana pronaći veliku ljubav. Siguran je

u to. Na kraju to začinjava floskulom „lepote se privlače".

Što je lepo od njega, zaista. Zapravo je to najlepša stvar koju vam ljubav vašeg života može reći, kada već

ne kaže: „VRATI SE! NE IDI! PROMENIĆU SE!"

Dugo sedim i ćutim, zureći u ekran monitora. Sve je to za naše dobro, znam. Biram sreću umesto patnje,

znam. Pravim prostor za nepoznatu bu¬dućnost koja će ispuniti moj život neočekivanim iznenađenjima. I

to znam. Ali opet...

Ovo je Dejvid. Sada za mene zauvek izgubljen.

Spuštam lice na dlanove i ostajem u tom položaju duže i tužnije nego ikad. Kada naposletku dignem

glavu, vidim samo to da me Albanka, čistačica Inter¬net kafea, samilosno gleda preko svoje metle dok

stoji oslonjena na zid. Naši umorni pogledi su dugo prikovani jedan za drugi. Na kraju turobno

odma¬hujem glavom i glasno kažem: „Ovo rastura." Saosećajno klima glavom. Ne razume šta pričam,

naravno, ali me na svoj način potpuno razume.

Zvoni mi mobilni.

Đovani. Zvuči zbunjeno. Kaže da me već sat vremena čeka na Pjaci Fju- me, na mestu gde se uvek

nalazimo četvrtkom uveče radi jezičke razmene. Zbunjen je, jer obično on kasni ili zaboravlja da se pojavi

na našem sastanku, ali večeras je po prvi put stigao na vreme, mada više nije siguran - imamo li sastanak

ili ne?

Potpuno sam zaboravila. Kažem mu gde sam i on predlaže da me pokupi kolima. Nisam raspoložena za

društvo ali mi je teško da mu sve to objasnim preko telefonina, s obzirom na naše ograničene jezičke

sposobnosti. Izlazim napolje, na zimu, da ga sačekam. Nekoliko minuta kasnije mali crveni auto¬mobil se

zaustavlja ispred mene i ulazim unutra. Na italijanskom slengu me pita šta se dešava. Otvaram usta da

mu odgovorim i počinjem da plačem. Mi¬slim - da ridam. Mislim - padam u onaj užasan, nezaustavljivi,

cmizdravi plač koji moja drugarica Sali zove dvostrukim pumpanjem, kada pri svakom jecaju udišete dve

očajničke doze kiseonika. Nisam ni naslutila da će me strefiti ovaj tornado tuge, potpuno sam ga

smetnula s uma.

Siroti Đovani! Na mucavom engleskom me pita šta nije u redu. Da nisam možda ljuta na njega? Je li me

nečim uvredio? Ali nisam u stanju da mu od¬govorim, odmahujući uporno glavom i sumanuto cmizdreći.

Toliko sam po- stiđena svojim ponašanjem i toliko mi je žao dragog Đovanija, zarobljenog u kolima sa

raspekmeženom, nerazumljivom ženturačom koja je totalno a pezzi - u komadima.

Naposletku uspevam da promucam kako moja nesreća nema nikakve veze s njim. Između dva jecaja mu

se izvinjavam zbog neprijatnosti u koju sam ga dovela. Đovani zauzima stav na način koji premašuje

njegove godine. Teši me rečima: „Ne izvinjavaj se zbog plakanja. Bez emocija bili bismo samo roboti.*

Prijateljski mi udeljuje papirnate maramice iz kutije sa zadnjeg sedišta auta i kaže: „Hajde da se

provozamo."

U pravu je - prostor ispred Internet kafea je previše javan i osvetljen da bih se blamirala. Neko vreme se

vozimo a onda zastajemo u centru grada, na Pjaci de la Republika, jednom od najotmenijih otvorenih

mesta u Rimu. Đovani se parkira ispred božanstvene fontane sa savršenim nagim nimfama koje se sko¬ro

pornografski uvijaju, okružene faličkim jatom ogromnih labudova. Fonta¬na je podignuta u novije doba,

ali po strogim rimskim standardima. Prema priči, žene koje su pozirale za nimfe bile su dve sestre, u svoje

vreme popularne burleskne igračice. Po završetku izgradnje fontane, zadobile su značajnu slavu; crkva je

mesecima pokušavala da spreči otkrivanje tog vajarskog remek-dela, upravo zbog njihove prenaglašene

seksepilnosti. Sestre su doživele duboku starost da bi krajem 1920-ih godina i dalje važile za dve uvažene

stare dame koje su svakoga dana mogle da se sretnu kako šetaju pjacom pored „njihove" fontane. I svake

godine, jednom godišnje, do kraja njihovog života, francuski vajar koji ih je ovekovečio u mermeru dok su

bile na vrhuncu slave, dolazio bi u Rim i izvodio sestre na ručak kako bi se prisetili zajedničkih dana kada

su svi bili tako mladi, lepi i razuzdani.

Dakle, Đovani tu parkira kola i čeka da se saberem. Sve što mogu da učinim je da pritiskam dlanovima oči

u pokušaju da zadržim suze. Đovani i ja dotad nismo nijednom vodili lične razgovore. Svih tih meseci,

tokom zajedničkih ve¬čera, diskutovali smo o filozofiji, umetnosti, kulturi, politici i hrani. I ne znamo ništa

intimno jedno o drugom. On ne zna čak ni da sam razvedena, niti da sam u Americi ostavila svoju ljubav.

Ja ne znam o njemu ništa osim da želi da bude pisac i da je rođen u Napulju. Moje plakanje, međutim,

preti da nas uvede u nove nivoe konverzacije. Ne želim to. Ne pod ovim užasnim okolnostima.

Đovani je i dalje zbunjen. „Izvini, ali ne razumem. Jesi li danas nešto iz¬gubila?"

Ali ja i dalje ne uspevam da pronađem način da bilo šta izustim. Đovaf se osmehuje i hrabri me: „Parla

come magni" On zna da je to jednaodmo^ jih omiljenih izreka na rimskom dijalektu i znači: „Govori

onako kako jedeš",

ili u mom ličnom prevodu: „Pričaj kao što jedeš." Ujedno je to i podsetnik - kada dižeš veliku frku oko

objašnjavanja nečega, kada tragaš za pravim reči¬ma - trudi se da ti jezik bude jednostavan i direktan

poput rimske hrane. Ne preteruj. Samo je iznesi na sto.

Uzimam veliki dah i iznosim skraćenu (možda i previše) italijansku verziju

svoje situacije:

U pitanju je ljubavna priča, Đovani. Danas sam morala s nekim da raski- nem."

Rukama opet pokrivam oči i kroz prste mi kulja nova reka suza. Blagoslo- ven bio, Đovani ne pokušava da

me utešno zagrli, niti pokazuje ikakav znak neprijatnosti usled moje erupcije tuge. Umesto toga samo

ćutke sedi, sve dok se ne smirim. Tada mi se obraća sa savršenom empatijom, pažljivo birajući svaku reč

(kao njegova učiteljica engleskog, te noći sam tako ponosna na nje¬ga!) izgovarajući ih sporo, jasno i

ljubazno: „Razumem, Liz. Bio sam tamo."

29

Dolazak moje sestre Ketrin u Rim, nekoliko dana kasnije, pomogao mi je da potisnem tužne misli zbog

konačnog raskida sa Dejvidom, vrativši me u brzi kolosek. Moja sestra sve radi brzo i energija oko nje se

kovitla u minijaturnim ciklonima. Ona je tri godine starija od mene i tri inča viša od mene. Ona je

sportista, naučnik, majka i pisac. Sve vreme boravka u Rimu trenirala je za maraton, što znači da se budila

u zoru i trčala osam milja za period koji je meni bio potreban da pročitam članak u novinama i popijem

dva kapučina. Dok trči, moja sestra podseća na srnu. Kada je bila trudna sa svojim prvim detetom, jedne

mračne noći je preplivala celo jezero. Nisam joj se pridružila, a nisam čak ni bila trudna. Plašila sam se. Ali

moja sestra se ničega ne plaši. Kada je bila trudna s svojim drugim detetom, babica je pitala Ketrin da li

ima neki strah u vezi s nečim što bi moglo loše da se odrazi po bebu - poput ge¬netskih defekata ili

komplikacija tokom porođaja. Moja sestra je odgovorila: Jedino se plašim da ne postane republikanac

kada poraste."

Takva je moja sestra Ketrin. Ona mi je jedina sestra. Dok smo rasle u rural¬nom Konektikatu, živele smo

na seoskom imanju sa svojim roditeljima. U oko¬lini nije bilo druge dece. Poput svake starije sestre, bila

je moćna i dominanta, komandujući mojim čitavim životom. Prema njoj sam gajila duboko strahopo-

štovanje; ničije mišljenje nije mi bilo važno kao njeno. Varala na kartama samo da bih izgubila od nje, da

se kasnije ne bi naljutila na mene. Nikada nismo bile drugarice. Nervirala sam je i plašila sam je se,

verovatno do moje dvadeset osme godine kada sam se od toga umorila. Bila je to godina kada sam joj se

konačno suprotstavila da bi njen odgovor glasio: „Što ti je toliko trebalo?"

I baš kada smo počele da gradimo nove uslove našeg odnosa, moj brak se raspao. Ketrin bi lako

izvojevala pobedu iz tog poraza. Ali ne i ja. Oduvek sam bila voljena i srećna, omiljena u obe porodice i sa

naklonjenom sudbi¬nom. Svet je za mene oduvek bio prijatnije mesto nego za moju sestru, koja je bila

odlučno protiv života, koji je nije nimalo mazio. Ketrin je mogla olako da odgovori na moj razvod i

depresiju, u stilu: „Ha! Vidi sad malu srećnicu!" Ali nije. Umesto toga, posmatrala me je kao šampiona.

Tešila me je preko telefona u dugim, besanim noćima kada je očaj bio neizdrživ. Bila je uz mene kada sam

pokušavala da dokučim zašto sam toliko tužna. Dugo su mi psihoterapije bez nje bile skoro nezamislive.

Zvala sam je posle svake posete psihoterapeutu, prepričavajući joj sve što sam shvatila tokom seanse a

ona je ostavljala posao koji bi u tom trenutku radila i govorila: „Aaa... to puno objašnjava." Zapravo

objašnjava puno u vezi sa nama dvema.

Sada se skoro svakodnevno čujemo telefonom - ih bar jesmo do mog od¬laska u Rim. Pre nego što bi

jedna od nas sela na avion, pozvala bi onu drugu i rekla: „Znam da zvuči morbidno ali samo hoću da ti

kažem da te volim. Znaš... za svaki slučaj..." A druga bi uvek odgovorila: „Znam... za svaki slučaj."

Ketrin u Rim stiže pripremljena, kao i uvek. Donosi pet vodiča kroz grad koje je već unapred pročitala,

pamteći pri tom mapu grada. Bila je savršeno orijentisana i pre nego što je napustila Filadelfiju. I to je

klasičan primer razlike između nas. Ja sam ona koja prvu nedelju u Rimu provodi lutajući, devedeset

odsto izgubljena i sto odsto srećna, razgledajući sve oko sebe kao da je nedo¬kučiva i predivna misterija;

Eto kako ja doživljavam svet. Međutim, u očima moje sestre nema ničeg što se ne može objasniti ukoliko

postoji pristup pravoj bazi podataka. Ona je žena koja na svojoj kuhinjskoj polici pored kuvara drži

Enciklopediju - i čita je iz čistog zadovoljstva.

Ima jedna igra koju volim da igram sa svojim prijateljima i zove se „Pazi ovo!" Kad god je neko u dilemi u

vezi s nekom opskurnom činjenicom (na pri- mer: „Ko je bio sveti Luj?") ja bih rekla: „Pazi ovo!" zatim bih

prišla najbližem telefonu i pozvala svoju sestru. Ponekad bih je uhvatila u kolima dok dovozi decu iz škole,

i tada bi mi samo promrmljala: „Sveti Luj... pa, mislim da je to bio francuski kralj, koji je zanimljiv po tome

što je..."

I tako moja sestra dolazi u Rim - moje novo mesto prebivališta - da me obiđe i da mi ga pokaže. Ovo je

Rim u stilu Ketrin. Pun istorijskih činjenica, datuma i arhitekture koju dosad nisam primećivala, jer mi

mozak ne radi na taj način. Jedina stvar koju uvek želim da znam u vezi s bilo kojim mestom ili osobom je

priča, to je jedino za čim tragam - nikada za estetskim detaljima. (Sofi je došla u moj stan mesec dana

nakon što sam se u njega doselila i rekla: „Sviđa mi se tvoje ružičasto kupatilo", i tada sam prvi put

primetila da je zaista ružičasto - iskreno, dotad uopšte nisam obraćala pažnju na boju pločica.) Ali moja

sestra je istrenirala svoje oko da pravi razliku između gotičkih, roma¬ničkih ih vizantijskih ukrasa na

zgradama, mozaika na podovima crkava ili jedva primetnih skečeva na nedovršenim freskama, skrivenim

iza oltara. Ona Rimom korača svojim dugim nogama (nekada smo je zvali Dugonoga Ketrin) dok ja

trčkaram za njom, baš kao što činim od ranog detinjstva, praveći po dva koraka na njen jedan.

„Vidi, Liz..." počinje ona. „Vidi kako su preko onog zida od cigle samo prelepili fasadu iz devetnaestog

veka? Kladim se da ćemo iza ugla pronaći... Da!... Eno, zaista su koristili originalne rimske monolite kao

noseće grede, verovatno zato što nisu imali način da ih pomere... da, sviđa mi se kitnjasti stil ove

bazilike..."

Ketrin nosi mapu i naš ručak za izlet (dve velike kifle, pikantnu kobasicu, marinirane sardine punjene

zelenim maslinama, paštetu od pečuraka koja ima ukus šume, kolut dimljene mocarele, začinjene i

grilovane arugule, paradajz, ov¬čji sir, kiselu vodu i flašu belog vina), i dok se ja mislim na to kada ćemo

da jede¬mo, ona se glasno pita: „ Zašto ljudi ne pričaju malo više o Trentovom savetu?"

Vodi me u desetak crkava ali ja ne mogu sve da ih popamtim - sveti Ovaj, sveti Onaj, sveti Neko od

bosonogih pokajnika u pravdoljubivom očaju... ah pošto ne mogu da zapamtim ni imena ni detalje svih

zdanja, stoga ne mogu da kažem da ne volim da boravim u tim mestima zajedno sa svojom sestrom, čijim

kobaltnim očima ništa ne promiče. Ne sećam se ni imena crkve u ko¬joj se nalaze freske koje neodoljivo

podsećaju na heroine sa murala u sedištu Američkog sindikata, ali se zato sećam da je Ketrin pokazala na

njih rekla mi: »Prosto moraš da voliš one pape što liče na Frenklina Ruzvelta..." Takode Se sećam jutra

kada smo se rano probudile i otišle na misu u crkvu Svete Suzane, držale smo se za ruke dok smo slušale

kako časne sestre pevaju gregorijanske himne, obe ganute njihovom bogonadahnutom molitvom. Moja

sestra nije re¬ligiozna osoba. Niko u mojoj porodici nije. (Proglasila sam sebe crnom ovcom porodice.)

Moja duhovna traganja nju zanimaju isključivo sa intelektualnog stanovišta. „Mislim da ta vrsta straha

ima neku neobičnu lepotu", prošaputala mi je u crkvi, „ah ja to ne mogu, jednostavno ne mogu..."

Evo još jednog primera naših različitih pogleda na svet. Porodica u ko- mšiluku moje sestre je nedavno

pogođena dvostrukom tragedijom; mladoj majci i njenom trogodišnjem sinu lekari su dijagnostikovali

rak. Kada mi je Ketrin to ispričala, u svom dubokom šoku mogla sam samo da izustim: „Blagi bože, toj

porodici treba milost" Odlučno mi je odgovorila: „Toj porodici treba pomoći organizovala ceo komšiluk u

akciji spremanja porodičnih večera, u smenama, svake noći do kraja godine. Ne znam da li moja sestra u

potpunosti razume šta mibst zaista znači.

Izlazimo iz crkve Svete Suzane i ona kaže: „Znaš li zašto je papama u sred¬njem veku bilo potrebno

planiranje grada? Zato što je postojalo dva miliona katoličkih hodočasnika koji su svake godine dolazili iz

svih krajeva zapadnog sveta kako bi prošetali od Vatikana do bazilike svetog Jovana - ponekad i na

kolenima - i za te ljude treba imati puno razumevanja."

Vera moje sestre je u učenju. Njena sveta knjiga je Oksfordski rečnik engle¬skog jezika. Dok ga proučava

povijene glave, leteći prstima preko stranica, ona je s bogom. Kasnije tog dana vidim svoju sestru u

molitvi - kada se spusti na kolena usred rimskog foruma, brižljivo čisti nešto prljavštine s površine zemlje

(kao da briše školsku tablu), potom uzima kamenčić i njime mi crta projekat klasične rimske bazilike.

Pokazuje mi crtež pred sobom, navodeći me da shva¬tim (iako to ne uspevam čak ni vizuelno

podstaknuta) kako je ta građevina morala da izgleda pre nekih osamnaest vekova. Prstom docrtava

nedostajuće svodove, brod crkve i prozore kojih odavno nema. Poput Harolda sa njegovom crvenom

bojicom, Ketrin popunjava kosmos svojom maštom i od nevidljivog pravi smislenu celinu.

U italijanskom jeziku postoji vreme koje se zove passato remoto, davno prošlo vreme. Ono se koristi kada

diskutujete o stvarima iz daleke prošlosti, stvarima koje su se dogodile toliko davno da više nemaju

nikakav uticaj na bilo šta - na primer, na drevnu istoriju. Ali kada bi moja sestra znala italijan¬ski, mislim

da ne bi nikada koristila ovo vreme tokom diskusije o drevnoj isto- riji. U njenom svetu rimski forum nije

daleka prošlost. Uopšte nije prošlost. Za nju je to sadašnjost, njoj bliska poput mene.

Sledećeg dana Ketrin se sprema kući.

„Slušaj", kažem joj, „obavezno mi se javi čim sletiš, da ne brinem. Ne bih da zvučim morbidno, ali..."

„Znam, dušo", upada mi u reč. „Volim i ja tebe."

30

Ponekad sam prosto zapanjena činjenicom da je moja sestra i supruga i majka, a ja nisam. Nekako sam

oduvek mislila da će biti suprotno. Mislila sam da ću ja biti ta koja će završiti u kući punoj blatnjavih

tragova od dečjih cipelica dok će Ketrin živeti sama, čitajući knjige u krevetu. Ispale smo različitije nego

što je iko mogao da predvidi, kada se uzme u obzir to kakve smo bile kao deca. Ipak, mi¬slim daje bolje

ovako. Uprkos svim predskazanjima, obe smo stvorile živote koji nam odgovaraju. Njena usamljenička

priroda zahteva porodicu koja će je odvući od usamljenosti; moja društvena priroda je garancija da

nikada ne moram da strepim od usamljenosti, čak i ako budem ostala samica. Srećna sam što se Ke-trin

vraća svojoj porodici ali sam takođe srećna što je preda mnom devet meseci putovanja. I sve što treba da

radim je da jedem, čitam, molim se i pišem.

Još uvek ne mogu sa sigurnošću da kažem da ću jednog dana imati decu. Bila sam iznenađena spoznajom

da ih u tridesetoj godini još uvek ne želim; sećanje na to iznenađenje opominje me da se ne kladim na to

kako ću se ose- ćati kada napunim četrdeset. Mogu samo daposvedočim kako se osećam sada -

beskrajno zahvalno što sam samostalna. Pri tom znam da neću rađati decu samo da ne bih kasnije u

životu žalila što to nisam učinila na vreme; bojim se da to nije dovoljno jak motiv da rodim što više

potomaka na ovom svetu. Iako smatram da se ljudi ponekad razmnožavaju baš iz tog razloga - da kasnije

ne bi zalih. Mislim da ljudi prave decu iz milion različitih razloga - ponekad u iskonske želje da neguju novi

život, ponekad u nedostatku drugih izbora, Ponekad kako bi ispunili želju svom partneru ili obezbedili

sebi naslednika, ponekad ne bez nekog naročitog razloga. Nisu sve želje za potomstvom iste, niti su svi

razlozi za to uvek sebični. Baš kao što ni sve želje za nemanjem dece nisu iste. Niti su svi razlozi za to uvek

sebični.

Ovo kažem zato što se još uvek borim sa tom optužbom, koju mi je moj suprug više puta sasuo u lice,

onog trenutka kada je naš brak počeo da se raspada - sebičnost. Svaki put kada bi to rekao, ja bih se u

potpunosti složila s njim, osećajući krivicu koja me je ubijala. Bože, nisam još ni počela da rađam bebe a

već sam počela da ih zanemarujem, već sam počela da biram između sebe i njih. Zaista, već tada sam bila

loša majka. Te bebe - te fantomske bebe - bile su najveći uzrok naših svađa. Ko će brinuti o bebama? Ko

će ostajati kod kuće sa bebama? Ko će finansijski obezbediti bebe? Ko će noću ustajati da hrani bebe?

Sećam se kako sam, u periodu kada je moj brak posao nesnošljiv, svojoj drugarici Suzan rekla: „Neću da

moja deca rastu u ovakvoj kući." Suzan je odgovorila: „Kada ćete prestati da se svađate oko dece? Nisu se

još ni rodila, Liz! Zašto jednostavno ne priznaš da više ne želiš da živiš tako nesrećan život? Nijedno od

vas to ne želi. I bolje da to shvatiš sada nego u porodilištu dok budeš ležala na stolu, raskrečena."

Sećam se da sam baš negde u to vreme otišla na jednu njujoršku žurku. Bračni par uspešnih umetnika je

imao tek rođenu bebu i majka je slavila otvaranje nove izložbe u galeriji. Sećam se kako sam je dugo

posmatrala, tu novopečenu majku, moju prijateljicu, umetnicu, dok se trudila iz petnih žila da bude

dobra domaćica na svojoj žurci (priređenoj u njenom potkrovlju), ćaskajući o svom poslu i vodeći

istovremeno računa o svom novorođenčetu. Nikada u životu nisam videla osobu tako ispijenu od

hroničnog nespavanja. I nikada neću zaboraviti kako je stajala u svojoj kuhinji, negde posle ponoći, s

rukama uronjenim u sudoperu punu sudova dok je njen suprug (žao mi je što to moram da kažem,

savršeno svesna da on uopšte nije tipičan predstavnik američkog supruga) u drugoj sobi ležao zavaljen u

fotelji, s nogama na stočiću, i gledao televiziju. Kada ga je konačno upitala da joj pomogne oko sudova,

doviknuo je: „Ostavi to, srce - opraćemo sutra zajedno." Utom je beba opet počela da plače i mojoj

prijateljici je pokuljalo mleko, natapajući joj gornji deo svečane haljine.

Ne sumnjam da su ostali gosti na ovoj žurci stekli neki drugi utisak Svako je mogao da oseti ogromnu

zavist prema ovoj lepoj ženi sa zdravom novom bebom, prema njenoj uspešnoj umetničkoj karijeri,

prema njenom braku # dobrim čovekom, prema njenom ljupkom stanu u potkrovlju i njenoj prelepoj

haljini- Možda je među njima bilo i onih koji bi svoj život menjali za njen, bez razmišljanja, samo kada bi

im se za to ukazala prilika. Mojoj prijateljici ta žurka verovatno nije ostala u sećanju kao isrpljujući podvig

već kao uspešan poduhvat vredan truda. Dokazala je kako se savršeno uklapaju brak, karijera i

majčinstvo. Međutim, sve što mogu da kažem u vezi s tom žurkom je da sam je provela u panici,

razmišljajući: Ako maštaš da ovo bude tvoja budućnost, Liz, onda si siŠla s uma. Ne dozvoli da ti se to

dogodi.

Ali zar sam imala odgovornost prema stvaranju sopstvene porodice? 0 bože - odgovornost. Ta reč me je

izjedala sve dok joj se nisam potpuno posve¬tila, dok je nisam pažljivo razložila i sagledala njeno

suštinsko značenje koje je pojasnilo samu definiciju tog pojma: odgovor. I ono na šta sam na kraju morala

da odgovorim je stvarnost u kojoj mi je svaki atom mog bića ukazivao da izađem iz braka. Negde u meni

je sistem za rano uzbunjivanje predvideo da ću, ukoliko i dalje budem uporno pokušavala da prebrodim

tu oluju, ubrzo oboleti od neke teške bolesti. I da će, ukoliko na ovaj svet budem donela decu samo da se

kasnije ne bi suočavala sa osudom ih stidom usled razotkrivanja nekih ideoloških činjenica o sebi - ovo

biti čin svirepe neodgovornosti.

Naravno, na kraju sam se povela za nečim što mi je moja drugarica Šeril re¬kla te iste noći na toj istoj

žurci, kada me je uhvatila kako se krijem u kupatilu otmenog potkrovlja naše zajedničke prijateljice,

drfiteći od straha i pljuskajući se hladnom vodom. Šeril nije znala šta se dešava u inom braku. Niko nije

imao pojma. Ni te noći joj to nisam otkrila. Sve što sam rekla bilo je: „Ne znam šta da radim." Sećam se

da me je uhvatila za ramena, pogledala u oči i sa blagim osmehom jednostavno izustila: „Govori istinu,

govori istinu, govori istinu."

Eto, to je ono što sada pokušavam.

Izlazak iz braka je težak, ne samo zbog pravno-finansijskih komplikacija ili naglog preokreta u životu. (Kao

što me je moja prijateljica Debora jednom mudroposavetovala: „Niko još nije umro od deljenja

nameštaja") U pitanju je emotivni kolaps koji razara, šok od skretnja sa puta konvencionalnog načina

života i gubitka svake utehe koja tolike ljude večno drži na tom putu. Stvaranje porodičnog života sa

supružnikom je najosnovniji način da pojedinac prona¬đe kontinuitet i prozre suštinu američkog (ili bilo

kog drugog) društva. Ovu Ktinu iznova otkrivam svaki put kada odem u Minesotu, u posetu porodici m°je

majke, i kada se iznova uverim da svi godinama besprekorno igraju svoje uloge. Prvo ste dete, onda ste

tinejdžerka, onda ste mlada udata žena, onda ste majka, onda odete u penziju, onda ste baka - u svakoj

fazi znate ko ste, znate šta vam je dužnost i znate gde treba da sedite na porodičnom skupu. Sedite sa

drugom decom, odnosno sa tinejdžerima, odnosno sa mladim majkama, od¬nosno sa penzionerkama.

Sve dok na kraju ne sednete u fotelju devedesetogo- dišnje bakice, zadovoljno posmatrajući svoje

potomke. Ko ste vi? Zaboga - vi ste osoba koja je sve ovo stvorila. Zadovoljstvo ovog saznanja je

momentalno, štaviše, univerzalno je priznato. Od koliko sam samo ljudi čula izjavu kako su im deca

najveći uspeh i uteha u životu? Na to mogu uvek da se oslone tokom psihičkih kriza ih u trenutku sumnje

u suštinu svog postojanja - Ako ništa drugo, u ovom životu sam bar podizala decu.

Ah šta ako, bilo slučajno ili iz nužde, ne učestvujete u tom utešnom krugu porodice i kontinuiteta? Šta

ako iz njega iskoračite? Gde sedite na porodičnom skupu? Kako obeležavate protok vremena bez straha

da ste upravo prokockali svoje vreme na Zemlji a da pri tom niste bih značajni? Moraćete da nađete neki

drugi smisao, neku drugu meru po kojoj ćete prosuditi da li ste ili niste uspešno ljudsko biće. Lično, volim

decu, ah šta ako ih nemam? Kakva sam ja to onda osoba?

Virdžinija Vulf je napisala: „Na drugom kraju kontinenta života žene pada senka mača." S druge strane

tog mača, nastavlja ona, leži uvreženo pravilo, tradicija i red, gde je sve kako treba. Ali s druge strane tog

mača, ukoliko ste dovoljno ludi da ga pređete i odaberete život koji ne prati uvreženo pravilo: „Sve je

konfuzija. Ništa ne prati regularni tok." Njen argument je bio da pre¬lazak preko senke tog mača ženi

može da donese mnogo zanimljiviji život, ali ne možete se opkladiti da će on ujedno biti i opasan.

Srećna sam što bar imam svoje pisanje. To je nešto što ljudi mogu da shva¬te. Ah, razvela se samo da bi

se posvetila svojoj umetnosti. To je donekle istina, mada ne u potpunosti. Mnogi pisci imaju porodice.

Toni Morison, daću samo jedan primer, nije dozvolila da je podizanje sina spreči u osvajanju tako

trivi¬jalne stvari kao što je Nobelova nagrada. Ah Toni Morison je zacrtala sebi put i ja moram zacrtati

svoj. Bagavad Gita - drevna indijska knjiga joge - tvrdi da je bolje nesavršeno živeti svoju sudbinu nego

savršeno živeti imitaciju nečijeg života. Stoga ja sada počinjem da živim svoj život. Naizgled nesavršen i

trapav ali tipičan prikaz mene same.

U svakom slučaju, sve ovo pišem samo da bih priznala da - u poređenju sa životom moje sestre, njenim

domom, dobrim brakom i decom - ja ovih dana izgledam prilično nestabilno. Nemam čak ni stalnu

adresu, i to je pomalo zlo¬čin protiv normalnosti u zrelom dobu od trideset četiri godine. Čak i u ovom

trenutku, sav moj imetak se nalazi u Ketrinom domu gde mi je privremeno ustupila spavaću sobu na

trećem spratu kuće (koju zovemo „tetkina odaja", budući da ima neomalterisani prozor kroz koji mogu da

piljim napolje dok oblačim svoju staru venčanicu, žaleći za prohujalom mladošću.) Ketrin ova¬kvo stanje

stvari očigledno ne smeta, a i meni sasvim odgovara. Ipak, sve više srepim da ću, ako predugo budem

obitavala u ovakvom svetu, jednog dana po¬stati porodični izrod. Ili se to već dogodilo. Prošlog leta je

moja petogodišnja sestričina u kuću dovela svoju drugaricu da se igraju. Pitala sam njenu gošću kada joj

je rođendan. Odgovorila je: „Dvadeset petog januara."

„Hej!", uzviknula sam. „Pa ti si Vodolija! Izlazila sam s dovoljno Vodolija da znam koliko umeju da budu

nezgodne

Devojčice su me gledale zbunjeno i pomalo uplašeno. Najednom mi se pred očima ukazala strašna slika

žene kakva bih vrlo lako mogla da postanem: luda tetka Liz. Razvedena žena u šljampavoj haljini, sa

drečavonarandžastom kosom, koja ne jede mlečne proizvode ah puši mentol cigarete, koja se stalno

vraća sa astroloških seansi i koja svaki čas raskida sa svojim dečkom, aroma- terapeutom, koja maloj deci

tumači tarot karte i govori stvari poput: „Lutko, donesi tetka Liz još malo leda za vino i dozvoliću ti da

nosiš moj prsten ras¬položenja."

Naposletku ću možda ipak postati primeran građanin, svesna sam toga.

Ah ne još... molim vas. Ne još.

31

U narednih šest meseci putujem u Bolonju, Firencu, Veneciju, na Siciliju i Sar¬diniju, još jednom u Napulj,

zatim opet u Kalabriju, Ovi kratki izleti - obično nedelju dana tamo, vikend onamo - idealan su period da

osetim duh mesta, obiđem krajolik, raspitam se među prolaznicima gde je najbolja hrana koju potom

odlazim da probam. Ispisujem se iz škole italijanskog jezika, budući

da me zarobljava u učionici. Vreme provodim putujući po Italiji i vežbaj^ konverzaciju na licu mesta.

Tih nekoliko nedelja spontanih putovanja predstavljaju veličanstven^ menski vir, verovatno najlepši

period mog života, jurcanje do železničke stani* ce i kupovanje karata, početak slobode istinskog življenja

jer konačno upadam u trip odlaska gde god poželim. Neko vreme ne viđam svoje prijatelje u Rima Đovani

mi preko telefona kaže: „Sei una trottola" („Ti si čigra"). Jedne noći u gradu, negde na Mediteranu, u

hotelskoj sobi s pogledom na more, zvuk sop. stvenog smeha me bukvalno budi iz dubokog sna.

Uplašena sam. Ko se to srne- je u mom krevetu? Spoznaja da sam to samo ja opet me tera na smeh. Ne

mogu da se setim šta sam sanjala. Mislim da je imalo neke veze sa brodovima.

32

Firenci posvećujem samo jedan vikend. Odlazim tamo jednog petka ujutro, brzim vozom, u želji da

posetim svog ujka Terija i ujnu Deb, koji su doleteli iz Konektikata da vide Italiju po prvi put u životu.

Ujedno koristim priliku da vidim njihovu kćerku. Stižem uveče i izvodim ih u šetnju da vide Duomo, uvek

impresivnu turističku atrakciju. Reakcija mog ujaka je ova:

„0, daaa!" Uzvikuje on i dodaje: ,,A možda je to pogrešan način da se iska¬že divljenje prema katoličkoj

crkvi..."

Gledamo silovanje Sabina upravo tu, u vrtu srednjovekovnih skulptura, a da niko ne preduzima ništa da

to spreči, i odajemo poštu Mikelanđelu, potom obilazimo naučni muzej i divimo se pogledu na okolna

brda. Sutradan ostav¬ljam svoje rođake da uživaju u ostatku svog odmora bez mene i odlazim sama u

bogati, raskošni, toskanski gradić Luka, poznat po brojnim mesarama se, kažu, prodaje najbolje meso u

celoj Italiji. Roba je raskošno izložena uz kri¬laticu „vi znate šta želite". Sa tavanica vise kobasice svih

mogućih veličina, boja i oblika u mrežama koje neodoljivo podsećaju na provokativne ženske čara$

Zavodljivi bataci od šunke njišu se na prozorima, mameći ljubiteljemesa put amsterdamskih kurvi. Pilići

izgledaju punačko i zadovoljno iako su ' tako da zamišljate kao da se ponosno žrtvuju, posle ljute borbe

između sebe,

ne bi li videli koje pile će postati najsočnije i najdeblje. Ali nije samo meso tako predivno u Luki; tu su i

kruške, kestenje, smokve, o bože, smokve...

Grad je poznat, naravno, po tome što je rodno mesto slavnog Pučinija. Znam da bi to trebalo da me

zanima ali mnogo više me privlače tajne koje lokalni piljari dele sa mnom: najbolje pečurke se služe u

restoranu preko puta Pučinijeve rodne kuće. Tako tumaram Lukom, pitajući slučajnog prolaznika:

„Izvinite, možete li da mi kažete gde je Pučinijeva kuća?a i ljubazni građanin me vodi skroz do nje, vidno

iznenađen kada mu kažem Grazie, zatim se okre¬ćem na peti, prelazim ulicu i ulazim u restoran gde uz

risotto aifunghi čekam da stane kiša.

Sada se više ne sećam da li sam pre ili posle Luke posetila Bolonju - grad toliko lep da sve vreme

tumaranja njegovim ulicama nisam prestala da pevu- šim: „Moja Bolonja ima i drugo ime! A to je 1-e-p-o-

t-i-c-a." Tradicionalna Bolonja - sa svojom predivnom arhitekturom od cigle - poznatija kao „cr¬vena,

debela i lepa." (Ah da, to je bio alternativni naslov ove knjige.) Hrana je mnogo bolja nego u Rimu, a

možda u nju samo stavljaju više putera. Čak je i đelato ukusniji u Bolonji (osećam se pomalo izdajnički

kada to kažem, ali istina je). Pečurke hče na velike, debele, seksi jezike, dok pršuta na picama podseća na

veo od najfinije čipke koja krasi otmene ženske šešire. I naravno, tu je bolonjski sos koji se prezrivo smeje

svakoj ideji ragua.

U Bolonji mi pada na pamet da ne postoji engleska reč za frazu buon appeti- to. Šteta, zato što se ovde

često koristi. Takođe mi pada na pamet da su železničke stanice u Italiji zapravo nazivi najpoznatijih

svetskih jela i vina: sledeća stanica, Parna... sledeća stanica, Bolonja.. sledeća stanica, Montepulčijano...

Naravno, u vozovima se služi hrana - mali sendviči i ukusna topla čokolada. Napolju ne pre¬staje da pada

kiša, što doprinosi kompletnom ugođaju putovanja. Dugo delim kupe sa mladim, zgodnim Italijanom koji

satima spava dok ja jedem salatu od hobotnice. Tip se budi tek kada stignemo u Veneciju, trlja oči,

odmerava me od glave do pete i dubokog glasa mrmlja: „Carina." Što znači - slatka.

„Grazie mille| odgovaram s naglašenom učtivošću. Hiljadu hvala.

Iznenađen je. Nije znao da govorim italijanski. Zapravo nisam ni ja, ali narednih dvadesetak minuta

ćaskamo i po prvi put shvatam šta radim. Neka granica je premašena i ja bukvalno ćaskam na

italijanskom. Ne prevodim ga; govorim ga. Naravno, u svakoj rečenici ima grešaka i baratam samo s tri

vre¬mena ali mogu da komuniciram bez trunke napora. Me la cavo je italijanski

termin za frazu koja doslovno znači „mogu da prođem", iako potiče od' " glagola koji se upotrebljava

prilikom vađenja pampura iz vinske flaše, od^ sno „mogu da koristim ovaj jezik da se izvučem iz teške

situacije"

Nabacuje mi se, taj klinac! Nije da mi to ne laska, budući da je prilično na očit. I toga je savršeno svestan.

U jednom trenutku mi iskreno kaže, naravno" želeći da to zvuči kao kompliment: „Nisi mnogo debela za

jednu Amerikanku «

Odgovaram mu na engleskom: „Ni ti nisi mnogo mastan za jednog Itai jana."

»Crne?

Ponavljam rečenicu na italijanskom, delimično je menjajući: »Ni ti nisi mnogo velikodušan za jednog

Italijana."

0, bože! Ja govorim italijanski! Klinac misli da mi se sviđa, ali ja samo verbalno koketiram s njim. Provalila

sam se! Jezik mi se odvezao i parla na italijanskom! Mladić želi da se kasnije s njim nađem u Veneciji ali

mi više nije tolik) zanimljiv. Zaljubljena sam samo u njegov jezik i stoga ga puštam da ode. Uostalom, u

Veneciji već imam zakazan sastanak sa svojom prijateljicom Lindom.

Luda Linda, kako volim da je zovem, iako to nije, u Veneciju dolazi iz Sije¬da, drugog vlažnog i sivog

grada. Želi da se vidimo u Italiji pa sam je pozvala da mi se pridruži u obilasku grada jer odbijam -

apsolutno i odlučno - da se kroz najromantičniji grad na svetu šetam sama. Ne sada, ne ove godine.

Mogu samo da zamislim sebe kako sedim u gondoli, potpuno sama, dok me gondo- lijer vozika kroz

maglovite kanale a ja... čitam časopis? Tužan prizor, zaista, nešto poput usamljene vožnje uzbrdo na

biciklu predviđenom za dvoje. Tako če mi Linda praviti društvo, i to dobro društvo.

Lindu (i njene dredove i pirsinge) upoznala sam na Baliju, pre skoro dve godine, kada sam išla u školu

joge. Posle toga smo zajedno putovale u Kosta¬riku. Ona mi je jedna od omiljenih saputnica, mirna,

zabavna i zapanjujuće organizovana u svojim tesnim crvenim pantalonama od somota. Linda ima

najočuvaniju psihu koja ne poznaje depresiju, ali zato vrca od samopouzdanja koje su drugi oduvek

smatrali samo nadobudnošću. Jednom prilikom mi je> gledajući se u ogledalu, rekla: „Priznajem, nisam

od onih osoba koje u svem« izgledaju fantastično, ah i dalje ne mogu da prestanem da volim sebe. ima tu

sposobnost da me ućutka kad počnem da dramim oko metafizičkinpi tanja, kao što su: „Kakva je priroda

kosmosa?" (Lindin odgovor bi bio: »Moje

jedino pitanje glasi: A što pitaš?") Linda bi volela da joj dredovi jednog dana dovoljno porastu da od njih

napravi žičanu mrežu na glavi poput pritke za biljku penjačicu i možda u nju ugnezdi pticu. Lindu su

obožavah na Baliju. Baš kao i na Kostariki. Kada ne brine o svojih pet tvorova i guštera, upravlja

softverskim odeljenjem u Sijetlu i zarađuje više novca od svih nas.

I tako se nalazimo u Veneciji. Linda se mršti nad mapom grada, okreće je ukrug, locira naš hotel,

orijentiše se i sa njoj svojstvenom skromnošću objav¬ljuje: ,,Mi smo gradonačelnice zadnjice ovog

grada."

Njena veselost i njen optimizam se nikako ne uklapaju u ovaj smrdljivi, spori, tajanstveni, mada neobični

grad. Venecija liči na predivno mesto u ko¬jem može isključivo da se umre sporom i alkoholičarskom

smrću, ih da se ubije voljena osoba, ili da se izgubi oružje kojim je prethodno ubijena voljena osoba.

Pošto sam videla Veneciju, zahvalna sam što sam odlučila da živim u Rimu. Mislim da mi ovde ne bi

pomogli ni svi antidepresivi ovog sveta. Vene¬cija je divan grad ah na način kao što su divni Bergmanovi

filmovi; možete da joj se divite ali nikada ne biste mogli u njoj da živite.

Ceo grad se ljušti i nestaje poput onih otmenih odaja koje su bogate poro¬dice obično zabarikadirale u

zadnjem delu svojih vila jer su im postale previše skupe za održavanje, jer im je bilo najlakše da zakuju

vrata i zaborave na umi¬ruće bogatstvo s druge strane - eto to je Venecija. Mutni kanali Jadrana polako

ali sigurno natapaju načete temelje njenih zgrada, ispitujući koliko dugo će potrajati naučni eksperiment

iz četrnaestog veka - Hej, kako bi bilo da podi¬gnemo grad koji će zauvek ležati na vodi?

Venecija je jeziva pod sivim novembarskim nebom. Grad škripi i ljulja se poput oronulog ribarskog broda.

Uprkos Lindinom početnom uverenju da ćemo uspeti da se snađemo u gradu, svakog dana i skoro svake

noći se gubi¬mo, skrećući na pogrešna mesta i zalazeći u tamne ćorsokake koji se završa¬vaju vodenim

kanalima. Jedne maglovite noći prolazimo pored starog zdanja koje sablasno škripi, kao da stenje od

bola. „Ne brini", pijuče Linda. „To samo sotoni zavijaju creva." Učim je mojoj omiljenoj italijanskoj reči -

attraversia- mo (pređimo) - dok se nervozno udaljavamo odatle.

Prelepa mlada Venecijanka, vlasnica restorana nedaleko od našeg hotela, pati zbog svoje nemile sudbine.

Mrzi Veneciju. Kune se da svi koji žive u Vene¬ciji svoj grad doživljavaju kao grobnicu. Nekada davno se

zaljubila u umetnika sa Sardinije koji joj je obećao drugi svet, prepun sunca i svetlosti, ali ju je ubrzo

ostavio sa troje dece i bez drugog izbora osim da se vrati u Veneciju i nastavi tradiciju vođenja

porodičnog restorana. Mojih je godina, ali izgleda mnogo starije od mene i mogu da zamislim kakav je to

muškarac koji može tako nešto da učini ovoj lepoj ženi. („On je moćan", pojašnjava ona, ,,i u njegovoj

senci sam umirala sam od ljubavi.") Venecija je konzervativna. Žena može da se upušta u ljubavne veze,

čak i sa oženjenim muškarcima, ali se one uvek završa¬vaju tužno. Komšiluk kasnije njome ispira usta.

Ljudi prestaju da govore kada ona uđe u prostoriju. Draga, ovo nije Rim gde možeš da živiš

najskandaloznije što možeš. Svakog jutra kada Linda i ja dođemo na doručak i pitamo tu tužnu, mladu a

staru venecijansku ugostiteljku, kakvo će tog dana biti vreme, ona zgrči prste desne šake kao da u njoj

drži pištolj, spušta kažiprst na slepoočnicu i kaže: „Opet kišovito."

Međutim, u Veneciji ne padam u depresiju. Uspevam da se izborim s njom i nekako prepustim uživanju,

uklapajući se u melanholiju grada, već posle ne¬koliko dana. Negde duboko u sebi spoznajem da to nije

moja melanholija; ovo je grad sa urođenom melanholijom a ja sam ovih dana dovoljno zdrava da bih

osetila razliku između moje i njegove. To je znak, ne mogu a da ne pomislim, is- celjenja, zgušnjavanja u

meni. Bilo je godina kada sam u beskrajnom očaju imala utisak da osećam tugu čitavog sveta kao

sopstvenu. Sva ta tuga je istekla iz mene, ostavljajući za sobom vlažne tragove. U svakom slučaju, teško je

biti depresivan u društvu brbljive Linde koja pokušava da me nagovori da kupim ogroman lju¬bičasti,

krzneni šešir. Jedne noći, za iznenađujuće neukusnom večerom, pita me: „Jesu li ovo žgoljavi bataci gosn

Pavla?" Linda je pravi svitac. U Veneciji srednjeg veka postojala je profesija po imenu codega - muškarac

plaćen da noću korača ispred vas sa upaljenom lampom, pokazujući vam put, terajući lopove i demone,

ulivajući vam samopouzdanje i zaštitu u tim mračnim ulicama. Eto to je Linda - moja trenutna, specijalno

naručena, venecijanska codega.

33

Nekoliko dana kasnije izlazim iz voza u Rimu prepunom sunčanog, večno uza¬vrelog meteža. Čim zađem

za prvi ugao čujem skoro navijačku graju jošjeW sindikalnog protesta - manifestazione. Protiv čega sad

štrajkuju ne zna ni taksista

koji me vozi, verovatno zato što ga to ne zanima. 'Sti cazzi je jedino što kaže za štrajkače. (Bukvalan

prevod: „Ti kurtoni", ili, što bismo mi rekli: „Zabole me") Elem, lepo je vratiti se. Posle samrtničke

atmosfere u Veneciji, lepo je videtikako mladić u jakni od leopardove kože prolazi pored dvoje tinejdžera

koji se ljube nasred ulice. Grad je budan, osunčan, elegantan i tako seksi.

Sećam se nečeg što mi je jednom rekao Đulio, suprug moje prijateljice Ma¬rije. Sedeli smo u bašti kafića,

vežbajući konverzaciju, kada me je upitao šta mislim o Rimu. Odgovorila sam da mi se veoma dopada,

naravno, ali da ipak imam neki osećaj da to nije moj grad, mesto gde bih mogla da dočekam kraj života.

Bilo je nečeg u vezi s Rimom što ne pripada meni ali nikako nisam mogla da dokučim šta. Kao i uvek kada

o nečemu ćaskamo, odnekud iskrsne vizuelna potvrda naših zaključaka. U ovom slučaju je to bila tipična

Rimljanka - fantastično očuvana, okićena skupocenim nakitom, obučena u usku suknju s prorezom skoro

do kuka, nataknuta na visoke potpetice i noseći one ogromne okrugle naočari koje podsećaju na trkačke

automobile (i verovatno isto toliko koštaju). Šetala je malog, ljupkog psa na dijamantskom povocu, dok je

krzno na njenom okovratniku izgledalo kao da je napravljeno od kože njenog pret¬hodnog malog, ljupkog

psa. Odisala je neverovatnim glamurom, nešto u stilu „Pogledaćeš me, ah ću ja odbiti da pogledam tebe".

Bilo je teško zamisliti da je ikada, pa makar i na deset minuta, bez maškare. Takva žena je u svemu sušta

suprotnost meni; oblači se u stilu koji moja sestra opisuje ovako: „Štivi Niks ide na čas joge obučena u

pidžamu."

Đuliju sam pokazala tu ženu i rekla: „Vidiš, Đulio - to je Rimljanka. Rim ne može istovremeno da bude

njen i moj grad. Samo jedna od nas pripada ovde. Mislim da oboje znamo koja."

Đulio je odgovorio: „Možda ti i Rim jednostavno imate različite reči."

„Kako to misliš?"

Pojasnio je: „Da bi razumela tajnu grada i njegovog naroda moraš da znaš koja je njihova reč?"

Onda je nastavio da mi objašnjava, malo na engleskom, malo na italijan¬skom, žustro gestikulirajući

rukama. Otprilike, svaki grad ima svoju reč koja ga definiše, koja identifikuje većinu njegovih stanovnika.

Ukoliko pročitaš nji¬hove mish dok prolaze pored tebe, na ulici ili negde drugde, otkrićeš da većina

razmišlja o istoj stvari. Ono što je većini na umu - to je reč tog grada. I ukoliko se tvoja lična reč ne

poklapa sa rečju tog grada, onda zaista tu ne pripadaš.

„Koja je reč ovog grada?" upitala sam.

„SEKS" odgovorio je.

„Ali zar to nije stereotip o Rimu?"

»Nije."

„Ma sigurna sam da u Rimu postoje neki ljudi koji razmišljaju i o drugim stvarima osim o seksu."

Đulio je insistirao: „Ne postoje. Ovde i danju i noću svi razmišljaju samo o SEKSU."

„Čak i u Vatikanu?"

„To je nešto drugo. Vatikan nije deo Rima. Oni imaju drugu reč. Njihova reč je MOČ."

„Mislila sam da je VERA."

„Nije nego MOĆ", ponovio je. „Veruj mi. Ah rimska reč je SEKS."

Sada, ako je verovati Đuliju onda se ta mala reč SEKS provlači ulicama Rima, tekući niz njegove fontane i

odjekujući u vazduhu poput saobraćajne vreve. Razmišljanje o njoj, oblačenje za nju, traganje za njom,

dilema oko nje, odbijanje nje, pravljenje sporta i igre od nje - to je sve što svi u Rimu rade. Što malo bolje

pojašnjava zašto Rim, uprkos svoj svojoj neodoljivosti, nikada ne može da bude moj grad. Bar ne u ovom

trenutku mog života. Upravo zato što SEKS trenutno nije moja reč. Stoga ta rimska reč, dok kovitla

ulicama, uspeva samo da me okrzne i prozuji dalje, ne ostavljajući nikakav trag. Ne učestvujem u toj reči,

što znači da ne živim u potpunosti ovde. Suluda teorija koju je ne¬moguće dokazati, znam, ah mi se

dopada.

Đulio me pita: „Koja je reč za Njujork?"

Jedan trenutak razmišljam a onda odlučujem. „Mislim da je DOSTIGNU¬ĆE."

(Što se donekle ah značajno razlikuje od reči za Los Anđeles, a koja je po mom mišljenju: USPEH. Kasnije

ću o tome izneti kompletnu teoriju sa svojom švedskom prijateljicom Sofi i ona će mi otkriti da je reč za

Stokholm zapravo ASIMILACIJA, što nas je obe bacilo u depresiju.)

Pitala sam Đulija: „Koja je reč za Napulj?" On odlično poznaje jug Italije.

„BORBA", zaključio je. „Koja je reč bila u tvojoj porodici, kada si bila mala?"

Ovo je bilo teško. Pokušavala sam da se setim reci kojom bih obuhvatila ŠTEDNJU i NEOZBILJNOST. Ali

Đulio je već bio kod sledećeg, najočigledni- jeg pitanja: „Koja je sada tvoja reč?"

E, na to definitivno nisam mogla da mu odgovorim.

I posle nedelju dana mozganja ne uspevam da pronađem ništa bolji od¬govor. Naravno, znam nekoliko

reći koje to definitivno nisu. Nije BRAK, evi¬dentno. Nije ni PORODICA (iako je to reč predgrađa u kojem

sam godinama živela sa svojim suprugom i budući da se više nisam uklapala u nju, postala je veliki uzrok

moje patnje). Više nije ni DEPRESIJA, hvala nebesima. Ne brinem što ne delim stokholmsku reč

ASIMILACIJA. Ali ne osećam ni da se još uvek u potpunosti pronalazim u njujorškom DOSTIGNUĆU, iako je

to zaista bila reč koja me oličavala kao dvadesetogodišnjakinju. Možda bi moja reč mogla da bude

TRAGANJE. (I opet, budimo iskreni - mogla bi lako da bude i SKRI-VANJE.) Poslednjih meseci u Italiji moja

reč je umnogome bila ZADOVOLJ¬STVO, ali ta reč se ne poklapa sa svim delovima mog bića, u protivnom

ne bih toliko žudela za putovanjem u Indiju. Znam. Moja reč je DUHOVNOST, iako od mene pravi mnogo

bolju osobu nego što jesam, naročito kada se u obzir uzme količina vina koju sam u poslednje vreme

unela u sebe.

Ne znam odgovor na ovo pitanje i pretpostavljam da je ova godina po¬svećena upravo tome.

Pronalaženju moje reči. Ali jedna stvar koju mogu sa sigurnošću da kažem je da to nije SEKS.

Odgovorno to tvrdim jer, kažite vi meni zašto su me noge same odvele u diskretan butik na Vija Kondoti,

gde sam - pod stručnim nadzorom svilene, mlađahne italijanske prodavačice - potrošila nekoliko

bajkovitih sati (i novac u visini transkontinentalne avionske karte), kupivši dovoljno donjeg veša da

opslužim sultanov harem iz Hiljadu i jedne noći? Kupila sam grudnjake svih oblika i boja, zatim prozirne

negližee i vickaste gaćice u svim bojama uskršnjih jaja, tange od belog satena i najnežnije svile, haltere od

ručno pravljene čipke i u suštini samo jedan, a ubrzo i sve varijante čipkastog, bodija sa srcima.

Nikada u životu nisam imala ništa slično. Zašto onda to ne bih sada? Dok sam izlazila iz radnje, vukući te

kese nestašnog sadržaja, najednom sam se se- tila pitanja koje je ponavljao navijač iza mene na stadionu,

u trenutku kada je Laciov napadač Albertini u ključnom trenutku šutnuo loptu nekud u prazno, 12

potpuno nepoznatog razloga, upropastivši tako šansu za gol.

Per chi???, zaurlao je čovek na ivici ludila. "Per chi???"

Za koga??? Za koga je bila ta lopta, Albertini? Nikog nema famo!

Posle višečasovnog delirijuma u prodavnici donjeg rublja, na ulici sam Se setila ove rečenice i šapatom je

ponovila sebi: „Per chi???1

Za koga, Liz? Za koga sva ta dekadentna erotičnost? Nikoga nema tam0 Bilo mi je ostalo još samo par

nedelja boravka u Italiji i apsolutno nisam imala nikakvu nameru da se s nekim kresnem. Ili jesam? Da li

me je na rimskim ulicama konačno sustigla ta famozna reč? Je li to bio poslednji pokušaj da postanem

Italijanka? Je li to bio poklon sebi ili poklon nekom, još uvek nepo¬znatom, ljubavniku? Je li to bio

pokušaj da počnem da lečim svoj libido nakon seksualnog brodoloma svoje poslednje veze?

A onda sam se zapitala: „Hoćeš li sve to da poneseš u Indiju?"

34

Ove godine rođendan Luke Špagetija pada na američki Dan zahvalnosti i zato želim da ispečem ćurku za

njegovu rođendansku žurku. Nikada nije jeo veliku, debelu ćurku koja se peče na Dan zahvalnosti, iako ih

se nagledao u američkim filmovima. Luka misli da će lako uspeti da priredi takvu gozbu (naročito uz

pomoć mene, prave Amerikanke). Kaže da za te potrebe možemo da iskoristimo kuhinju njegovih

prijatelja Marija i Simone, koji imaju veliku, prelepu kuću u planini nedaleko od Rima i koji uvek priređuju

zabavu za nje¬gov rođendan.

Lukin plan proslave je ovakav: pokupiće me posle posla, negde oko sedam uveče, i odvešćemo se van

Rima, sat vremena vožnje do kuće njegovih pri¬jatelja (gde će nas čekati ostali gosti), popićemo malo

vina, svi se malo bolje upoznati, i negde oko 21:00 ćemo ispeći ćurku od deset kilograma...

Morala sam Luki da objasnim koliko vremena je zapravo potrebno da se ispeče ćurka od deset kilograma.

Rekla sam mu da bi rođendanska gozba u tom slučaju verovatno bila spremna tek u zoru narednog dana.

Bio je poražen. „A šta ako kupimo manju ćurku? Tek rođenu ćurku?"

„Luka, hajde da ne komphkujemo stvari i lepo da napravimo picu, kao to čine sve dobre, praktične,

američke porodice na Dan zahvalnosti, vala sam ga.

Luka se neizmerno rastužio. Ionako ovih dana u Rimu vlada opšta tuga. Vreme je naglo zahladnelo.

Komunalci, železničari i avioprevoznici štrajkuju. Objavljeni su rezultati studije koji potvrđuju da je 36

odsto italijanske dece alergično na gluten koji se koristi za izradu svih vrsta testa - kakav atak na

italijansku kulturu. Povrh toga, nedavno sam pročitala članak šokantnog na¬slova: Insoddisfatte 6 Donne

su 10! U prevodu, šest od deset Italijanki je sek¬sualno nezadovoljeno. Štaviše, 35 odsto Italijana priznaje

da ima poteškoća sa održavanjem unerezione, ostavljajući stručnjake prilično perplessi i nagoneći me da

se zapitam da li bi SEKS trebalo još uvek da bude rimska reč ih ne?

Lošoj atmosferi u gradu doprinosi i vest da je devetnaest italijanskih voj¬nika nedavno ubijeno u

američkom ratu (kako ga ovde zovu) sa Irakom - naj¬veći broj smrtnih slučajeva na ratištu od Drugog

svetskog rata. Rimljani su šokirani ovim gubitkom i na dan sahrane u gradu je proglašena opšta žalost.

Većina Italijana ne žeh da ima bilo kakve veze sa ratom Džordža Buša. Upli- tanje u njega bila je odluka

Silvija Berluskonija, italijanskog premijera (po¬znatijeg u ovim krajevima pod nazivom l'idioto). Ovaj

neuki šarlatan i vlasnik fudbalskog kluba, s podužim stažom upletenosti u korupciju i mutne poslovne

malverzacije, koji redovno posramljuje svoje sugrađane svojim prostačkim is-padima u evropskom

parlamentu, koji je usavršio umetnost larta fritta (pr- žećih) javnih govora, koji vešto manipuliše

medijima (što nije teško kada ih poseduje), i koji se uopšte ne ponaša kao adekvatan svetski lider već pre

kao gradonačelnik Voterberija (što je samo interna šala među stanovnicima Ko- nektikata - izvinjavam

se), sada je, povrh svega, uvukao Italijane u rat koji se nikog od njih apsolutno ne tiče.

»Poginuli su za slobodu", izjavio je Berluskoni na sahrani devetnaestorice italijanskih vojnika, međutim,

većina Rimljana je imala drugačije mišljenje: Poginuli su za potrebe lične osvete Džordža Buša. U takvoj

političkom klimi verovatno je teško biti američki turista. Zaista, kada sam došla u Italiju, oče¬kivala sam

da ću se susresti s većom količinom odbojnosti, ali sam umesto toga osetila saosećajnost većine Italijana.

Što se Džordža Buša tiče, narod samo klimne glavom, govoreći: »Znamo kako ti je - i mi imamo jednog

takvog", misleći na Berluskonija. Bili smo tamo.

Stoga je neobično što Luka želi da svoj rođendan proslavi u stilu američkog Dana zahvalnosti, s obzirom

na okolnosti, ali meni se ideja dopada. Dan

zahvalnosti je lep praznik kojim se svaki Amerikanac ponosi i koji je 0sta relativno nepromenjen. To je

dan milosrđa, zahvalnosti i druženja i, da, Zadl voljstva. Možda je to upravo ono što nam je svima

potrebno.

Moja prijateljica Debora iz Filadelfije, za vikend je doputovala uR^ da sa mnom proslavi praznik. Debora

je svetski poznat psiholog, spisateljica i feministkinja ah ja je i dalje posmatram kao svoju omiljenu

mušteriju iz dana kada sam konobarisala u Filiju, a ona tamo redovno svraćala da ruča i popije dijet kolu

bez leda i udeli mi nekoliko mudrih reči preko šanka. Zaista je podi¬zala rejting ćumezu u kojem sam tada

radila. Prijateljice smo više od petnaest godina. Na Lukinu žurku će doći i Sofi. Ona i ja smo poslednjih par

meseci najbolje drugarice. Na Dan zahvalnosti su svi uvek dobrodošli. Naročito kada se praznik poklapa

sa rođendanom Luke Špagetija.

Kasno uveče napuštamo sumoran Rim i vozimo se uz planinu. Luka obo¬žava američku muziku, zbog čega

u kohma glasno slušamo Iglse i pevamo „Odvali... do daske... još jednom!!!!!!" doprinoseći neobičnom

kontrastu ka- lifornijske muzike i maslinjaka kroz koje prolazimo. Stižemo u kuću Lukinih starih prijatelja

Marija i Simone, roditelja dvanaestogodišnjih bliznakinja Đu- lije i Sare. Paolo, Lukin prijatelj kojeg sam

već upoznala na fudbalskoj utakmi¬ci, takođe je stigao, zajedno sa svojom devojkom. Naravno, tu je i

Lukina de- vojka, Đulijana, koja se dovezla ranije tog dana. Kuća je fantastična, skrivena u šumarku

maslinovih i limunovih drvoreda. U kaminu prijatno pucketa vatra. Maslinovo ulje je domaće.

Očigledno je da nema vremena za pečenje ćurke od deset kilograma ali Luka odlučuje da isprži ćureća

prsa dok ja predvodim grupu entuzijasta u pri¬premanju sosa za Dan zahvalnosti, pokušavajući da se

prisetim svih sastojaka: umesto prezla koristimo mrvice od okrajaka italijanskog hleba, uz još dve

ne¬izostavne zamene (urme umesto kajsija; morač umesto celera). Sos, začudo, ispada sjajno. Luka se

brinuo kako će večeras teći razgovor, budući da pola gostiju ne zna engleski a druga polovina ne govori

italijanski (i samo Sofi go¬vori Švedski), ali čini se da je ovo jedno od onih čudesnih večeri kada svako

svakoga savršeno razume, ukoliko neko zapne kod neke reči, uvek će biti do¬brovoljnih prevodilaca.

Prestajem da brojim flaše slatkog vina koje pristižu na sto mnogo pre nego što Debora predloži da

ispratimo lep američki običaj hvatanja za ruke i - jedno

po jedno - izjavimo zbog čega smo najzahvalniji. Uskoro počinje šarada izražavanja zahvalnosti na tri

jezika.

Debora počinje zahvalnošću što će Amerika uskoro dobiti priliku da iza¬bere novog predsednika. Sofi

kaže (prvo na švedskom, zatim na Italijanskom i na Mu na en8leskom) Je zallvalna na dobroćudnim

srcima Italijana i za vetvoromesečni boravak u Italiji koji joj je omogućio da oseti svakojaka zado¬voljstva.

Suze nemilice teku kada Mario, naš domaćin, cvili svoju zahvalnost bogu što u životu radi posao koji mu

omogućava da svojoj porodici i prijatelji¬ca obezbedi ovako lep dom. Paolo izaziva opšti smeh kada izrazi

zahvalnost Što će Amerika uskoro dobiti priliku da bira predsednika. Onda svi ćutimo u zajedničkom

poštovanju male Sare, jedne od dvanaestogodišnjih bliznakinja, lada hrabro ispoveda svoju zahvalnost

što je večeras okružena tako finim lju¬dima budući da je u poslednje vreme imala problema u školi -

jedan od deča- ka je bio grub prema njoj - „zato vam hvala što ste večeras tako dobri prema meni, a ne zli

kao on". Lukina devojka kaže da je zahvalna za godine Lukine vernosti i za brigu koju je pokazao prema

njenoj porodici kada je prolazila kroz tešku krizu. Simona, naša domaćica, plače jače od njenog supruga

dok izražava svoju zahvalnost što su stranci iz Amerike u njen dom doneh nov običaj slavljenja i

zahvalnosti, iako to nisu pravi stranci već Lukini prijatelji, pa samim samim tim i njeni.

Kada na mene dođe red počinjem: »Sono grata..." a onda otkrivam da ne mogu da kažem svoje prave

misli. U suštini sam tako zahvalna što sam se veče- rasoslobodila depresije koja me je godinama gušila,

depresije koja mije toliko nagrizala dušu da sam izgubila svaku nadu da ću ikada više moći da uživam u

ovakvoj večeri. Naravno, ništa od ovoga ne spominjem jer ne želim da rastu¬žim decu. Umesto toga

izgovaram jednostavniju istinu - da sam zahvalna na starim i novim prijateljima. Da sam zahvalna,

ponajviše, na Luki Špagetiju. Da se nadam da će mu trideset treći rođendan biti srećan i da će ih još puno

pro¬slaviti u zdravlju i veselju, dajući ostalima primer koliko velikodušan, veran i brižan može da bude

muškarac. I da se nadam da nikome ne smeta što plačem tt to govorim, iako verujem da im ne smeta,

budući da su se već isplakali.

Luka je toliko ophrvan emocijama da ne uspeva da pronađe reči osim da n^svimakaže: „Moje suze su

moje molitve." ^oardinijsko vino se nemilice toči. I dok Paolo pere sudove i Mario odvodi Hl m°me kćeri u

krevet, Luka svira gitaru i svi pijano pevamo pesme Nila

Janga na različitim naglascima, Debora, američka feministkinja i psiholo tiho mi šapuće na uho: „Pogledaj

ove sjajne italijanske muškarce. Vidiš su otvoreni prema svojim osećanjima i s koliko ljubavi učestvuju u

porodiš nom životu. Obrati pažnju koliko poštovanja im ukazuju njihove žene i deca. Zato ne veruj ono

što čitaš u novinama, Liz. U ovoj zemlji se lepo živi."

Naša žurka traje skoro do zore. Ipak smo mogli da ispečemo ćurku od de¬set kilograma i pojedemo je za

doručak. Luka Špageti vozi mene, Deboru i Sofi nazad kući. Pomažemo mu da ostane budan. Kada sunce

počne da se rada svi uglas pevamo Božične pesme, na svim jezicima koje znamo, dok zajedno hitamo ka

Rimu.

35

Ne mogu više ništa da obučem. Posle četiri meseca u Italiji sve pantalone koje imam su mi male. Uska mi

je čak i odeća koju sam kupila prošlog meseca (budući da sam svoje omiljene farmerke prerasla već

drugog meseca boravka u Italiji). Ne mogu sebi da priuštim novu kupovinu svakih par nedelja i svesna

sam da ću uskoro biti u Indiji gde će se kilogrami prosto topiti, ali ipak, ne mogu više da hodam u ovim

farmerkama, a kamoli nešto drugo da radim.

Što sve ima smisla s obzirom na to da sam nedavno stala na vagu otmenog italijanskog hotela i shvatila

da sam se u protekla četiri meseca ugojila čitavih dvanaest kilograma - zavidna statistika. Oko sedam

kilograma mi je bilo ne¬ophodno jer sam se tokom poslednjih godina razvoda i depresije pretvorila u

kostura. Sledeća tri kilograma sam nabacila iz čiste zabave. A poslednja dva? Verovatno samo da bih

dokazala da mogu.

I tako se odlučujem za kupovinu jednog odevnog predmeta koji ću do kraja života čuvati kao suvenir pod

nazivom „farmerke iz poslednjeg mese¬ca života u Italiji". Mlada prodavačica mi bespogovorno donosi

jedan par za drugim, pitajući me svaki put: „ A da h ove odgovaraju?" Nekoliko puta sam prinuđena da

promolim glavu kroz zavesu kabine i zamolim je: „Izvinite, ima¬te li samo za nijansu veće?" Sve dok mi

ljubazna prodavačica konačno ne doda farmerke od čije veličine mi se prevreće utroba. Izlazim iz kabine,

okrećući se pred ljubaznom prodavačicom.

Ona ne trepće. Gleda me poput kustosa koji pokušava da proceni vrednost umetničke vaze. I to povelike

vaze.

„Carina", konačno se oglašava. Slatko.

Na italijanskom je pitam da mi iskreno kaže ličim li u tim gigantskim far¬merkama na kravu.

„Ne, signorina", odgovara mi. „Ne ličite na kravu."

„A na svinju?"

Ne, uverava me sa velikom sigurnošću. Ne podsećam je čak ni na prase.

„Možda na bufala?"

Ovo postaje dobra praksa za obogaćivanje mog rečnika. Ujedno pokuša¬vam da izmamim osmeh

prodavačice ali je ona nepopustljiva u svom profesi¬onalizmu.

Pokušavam još jednom: „Ili možda na bufalo mocarelu7?"

„Okej, možda", popušta ona kroz stidljiv smešak. „Možda ipak malo ličite na bufalo mocarelu..."

36

Ostala mi je još samo jedna nedelja u Italiji. Planiram da se vratim u Ameriku i tamo proslavim Božić pre

odlaska u Indiju, ne samo zato što ne mogu da podnesem ideju Božića bez porodice već zato što narednih

osam meseci mog putovanja - u Indiju i Indoneziju - zahtevaju potpuno drugačiji prtljag. Vrlo malo stvari

koje su potrebne za život u Rimu mogu da se iskoriste tokom lu¬tanja kroz Indiju.

I možda u znak priprema pred putovanje u Indiju, odlučujem da poslednju nedelju provedem putujući po

Siciliji - najsiromašnijem delu Italije, pa samim tim i ne tako lošem mestu za privikavanje na veliku bedu s

kojom ću se uskoro susresti. A možda samo želim da odem na Siciliju zato što je Gete rekao: „Onaj ko ne

vidi Siciliju, ne može da ima jasnu sliku o tome šta je Italija."

Međutim, nije lako doći do Sicilije i snaći se tamo. Moram da upregnem sva sv°ja znanja ne bih li pronašla

voz koji nedeljom ide čak do obale a zatim

odgovarajući feribot do Mesine (sablasne i sumnjive sicilijanske luke koja kao da cvili iza zaključanih

vrata: »Nisam ja kriva što sam ružna! Preživela sam zemljotres i bombardovanje, pa čak i okrutnost

mafije!") Kada konačno sti¬gnem u Mesinu moram da nađem autobusku stanicu (mračnu poput pušačkih

pluća) i čoveka čiji posao je da sedi u biletarnici, mrzeći svoj život, i umoliti ga da mi proda kartu za

primorski gradić Taormina. Zatim se truckam po brdima i plažama neponovljivo razuđene istočne obale

Sicilije sve dok ne stignem u Taorminu, gde jedva pronalazim taksi koji me odvozi u hotel. Tamo moram

da nađem pravu osobu kojoj postavljam svoje omiljeno pitanje na italijanskom: „Gde se ovde najbolje

jede?" Ispostavlja se daje u Taormini ta osoba dremljivi policajac. On mi daje jednu od najmoćnijih stvari

koju neko u životu može da vam da - papirić sa imenom opskurnog restorana i rukom nažvrljanu mapu

kako da se do njega najlakše dođe.

U pitanju je omanja tratorija gde se druželjubiva starija vlasnica sprema za svoje večernje goste tako što

bosonoga stoji na stolu, trudeći se da ne obori božično drvce dok vredno pere prozore restorana. Kažem

joj da ne moram da gledam u jelovnik i da može slobodno da mi donese najbolje što ima u ponudi jer je

ovo moja prva noć na Siciliji. Zadovoljno trlja ruke i sa sicilijanskim naglaskom dovikuje nešto svojoj staroj

majci u kuhinji. U roku od dvadeset minuta užurbano jedem najbolji obrok koji sam ikada probala u Italiji

- maka- rone u obliku nečega što nikad dotad nisam videla - velike, sveže, presavijene raviole oblika (a

skoro i veličine) papske kapice, punjene toplim, aromatičnim nadevom od morskih plodova, poslužene

kao topla salata uz sveže školjke i sitno seckano povrće, prelivene najukusnijim maslinovim sosom. Posle

toga jedem glavno jelo - zečetinu dinstanu u timijanu.

U Sirakuzi, sutradan, doživljaj je još bolji. Kasnije tog kišnog dana, autobus me kupi na uglu mokre ulice.

Odmah se zaljubljujem u ovaj ribarski gradić. Pod mojim nogama je tri hiljade godina Sirakuze. To je

mesto drevne civili¬zacije u poređenju s kojim Rim liči na Dalas. Legenda kaže da je Dedal ovde doleteo

sa Krita, kao i da je u njemu jednom prespavao čak i veliki Herkul. Sirakuza je bila grčka kolonija koju je

Tukidid nazvao gradom ni po čemu inferiornim u odnosu na Atinu. Sirakuza je veza između stare Grčke i

starog Rima. Mnogi veliki pisci i naučnici živeli su ovde. Platon je smatrao da je to idealna lokacija za

utopijski eksperiment u kojem bi »po nekoj božanskoj sud¬- bini" vladari mogli da postanu filozofi a

filozofi vladari. Istoričari kažu da je upravo ovde izmišljena retorika, baš kao i (ovo je manje bitno) zavera.

Koračam kroz pijace ovog trošnog gradića i srce mi pulsira ljubavlju ko¬joj ne mogu da uzvratim, niti da je

objasnim, dok posmatram kako starac sa crnim šeširom lovi ribu (sa usana mu visi cigareta, poput čiode u

ustima krojačice, dok nožem vešto barata oko svog ulova). Stidljivo ga pitam gde bih večeras mogla da

jedem i ubrzo dobijam još jedan papirić koji me upućuje u mah restoran bez imena, gde mi - čim te večeri

sednem za sto - konobar donosi penušavi oblak rikote posute pistaćima, kriške hleba namazane

aroma¬tičnim uljima, tanke kriške krtinastog mesa sa maslinama i salatu od hladnih pomorandži

prelivenu kolutićima crnog luka i peršuna. Ovo je samo predjelo jer posle toga jedem specijalitet kuće -

kalamari.

„Nijedan grad ne može da živi mirno, uprkos svim njegovim zakonima", pisao je Platon, „dok god njegovi

građani ne čine ništa drugo... osim što jedu, piju i iscrpljuju se ljubavnim igrama."

Ali zar je toliki greh živeti bar malo tako? Samo nekoliko meseci u životu? Zar je toliko strašno putovati

kroz vreme bez većih ambicija osim traganja za sledećim ljubavnim obrokom? fli učiti strani jezik bez

većeg razloga od tog da prija uhu? Ili dremati u vrtu, na zraku sunca, usred dana, tik pored omiljene

fontane? A onda, sledećeg dana sve to ponoviti?

Naravno, niko ne može večno da živi tako. Stvaran život, ratovi, traume i smrtnost će nas pre ih kasnije

zadesiti. Ovde na Siciliji, uprkos njenoj užasnoj bedi, niko ne zaboravlja na stvaran život. Mafija je jedina

koja vekovima us- pešno posluje na Siciliji (tako što njene građane štiti od sebe) a da pri tom ne vadi ruke

iz svojih pantalona. Palermo - grad za koji je Gete tvrdio da posedu- je neopisivu lepotu - možda je jedini

grad zapadne Evrope u kojem još uvek možete da koračate stepenicama porušenim još u Drugom

svetskom ratu, samo je dokaz kolika zaostalost ovde vlada. Mesto je sistematski poružnjavano do granica

neopisivosti, podizanjem ogavnih i nimalo bezbednih stambenih zgrada koje je mafija gradila 1980-ih

godina u sklopu svojin operacija pranja novca. Pitala sam jednog Sicihjanca da li su te zgrade zidane od

jeftinog beto¬na i on mi je odgovorio: „0 ne - ovo je vrlo skup beton. U svaki zid uliveno je nekoliko tela

onih koje je mafija ubila a to puno košta. Ali, beton ne ojačavaju zubi i kosti pobijenih, zar ne?"

I nije li u takvom okruženju pomalo morbidno razmišljati o sledećem % snom obroku? Ili je to možda

najbolje što možete da učinite s obzirom na surovj stvarnost? Luiđi Barcini je u svom remek delu Italijani

iz 1964. godine (koje je napisao kada se konačno umorio od stranaca koji su pisali o Italiji i njihovoj

preteranoj ljubavi ih mržnji prema njoj) pokušao da iznese prave podatke o svo¬joj kulturi. Pokušao je da

odgovori na pitanje zašto je Italija dala toliko velikih umetničkih, političkih i naučnih umova svog

vremena a da pri tom nikada nije uspela da postane velika svetska sila. Zašto su italijani svetski majstori

verbalne diplomatije, mada i dalje neumešni u sopstvenoj vladavini? Zašto su tako po¬jedinačno

prodorni a kolektivno tako neuspešni? Kako uspevaju da budu tako vesti trgovci na ličnom nivou a tako

nevešti velikani kao nacija?

Njegovi odgovori na ova pitanja su mnogo kompleksniji nego što mogu ovde da opišem, ali imaju velike

veze sa tužnom italijanskom istorijom korupci¬je medu domaćim vodama i eksploatacije od stranih

vlastodržaca, što je Italijane generalno navelo na prividno tačan zaključak da ne veruju nikome i ničemu

na ovom svetu. Pošto je svet tako korumpiran, zaveden, riskantan, preuveličan i nepravedan, oni veruju

samo onome što je moguće spoznati sopstvenim čulima i upravo to čula čini važnijim u Italiji nego bilo

gde drugde u Evropi. Zbog toga, tvrdi Barcini, Italijani tolerišu nesposobne generale, predsednike, tirane,

profe¬sore, birokrate, novinare i industrijske magnate, ah nikada ne tolerišu nesposob¬ne operske

pevače, kompozitore, balerine, kurtizane, glumce, režisere, kuvare, krojače... U svetu nereda, katastrofa i

prevara, ponekad se može verovati samo lepoti. Nepotkupljiva je samo umetnička izuzetnost. Ne može

se cenkati oko zadovoljstva. I ponekad je obrok jedina vrednost koja je stvarna.

Stoga posvećenost uživanju u stvaranju i lepoti može da bude ozbiljan po¬sao - ne uvek neophodno

sredstvo bežanja od stvarnosti ah ponekad sredstvo pridržavanja za stvarnost kada se sve ostalo svodi

na... retoriku i zaveru. Ne tako davno, vlasti su uhapsile bratstvo katoličkih monaha na Siciliji zbog

ko¬vanja zavere u sprezi sa mafijom. Kome onda čovek da veruje? U koga da se uzda? Svet je

nepravedan i surov. Ukoliko se protiv te nepravde pobunite na Siciliji, zasigurno ćete završiti u temeljima

neke ružne stambene zgrade. Šta možete da učinite u takvom okruženju a da pri tom zadržite osećaj

sopstvenog ljudskog dostojanstva? Verovatno ništa. Osim, možda, da se ponosite činje¬nicom da

savršeno tranžirate ulovljenu ribu Ui da pravite najbolju rikotu u celom gradu?

Neću nikoga da uvredim praveći preveliko poređenje između sebe i napa¬ćenog sicilijanskog naroda.

Tragedije u mom životu su bile lične, uglavnom sa- moinicirane i ne preterano opresivne. Prošla sam kroz

razvod i depresiju, ne kroz vekovnu smrtonosnu tiraniju. Imala sam krizu identiteta ali sam takođe imala

resurse (finansijske, umetničke i emotivne) koje pokušavam nekako da iskoristim. Ipak, ista stvar koja je

pomogla generacijama Sicilijanaca da održe svoje dostojanstvo, pomogla je i meni da započnem ovaj

proces oporavka - pre svega ideja da poštovanje zadovoljstva može da bude osnova nečije humanosti.

Kada je Gete rekao da morate da dođete na Siciliju, verujem da je to misho zbog razumevanja Italije. Ono

što sam nagonski osetila kada sam shvatila da moram da dođem u Italiju, pretpostavljam da sam učinila

radi razumevanja same sebe.

U kadi, u Njujorku, dok sam naglas čitala italijanske reči iz rečnika, zapra¬vo sam prvi put počela da lečim

svoju dušu. Moj život se raspao na komade i sebi sam bila toliko strana da se ne bih prepoznala ni u

policijskoj istrazi. Međutim, osetila sam tračak zadovoljstva čim sam počela da učim italijanski. I tek tada

sam osetila prvi nagoveštaj sreće, posle tog mračnog perioda koji vas zgrabi i ne pušta sve dok vas nešto

ili neko ne izvuče iz blata - ovo nije sebičnost, ovo je nužda. Dat vam je život; dužnost vam je (a ujedno i

obaveza kao ljudskog bića) da u njemu pronađete nešto lepo, ma koliko to bilo zane- marljivo i

neprimetno.

U Italiju sam došla ispijena i mršava. Nisam znala šta zaslužujem. Možda još uvek u potpunosti ne znam

šta zaslužujem. Ali znam da sam skupila svoje komadiće - kroz uživanje u bezazlenim zadovoljstvima - u

nekog mnogo po¬stojanijeg i čvršćeg. Najlakši i generalno najljudskiji način da to kažem je da sam se

ugojila. Sada više postojim nego pre četiri meseca. Italiju ću napustiti primetno krupnija nego što sam

bila kada sam u nju došla. I napustiću je u nadi da širenje jedne osobe - veličanje nečijeg života - zaista

prestavlja čin vredan bitisanja u ovom svetu. Čak i kada taj život, makar samo jednom, ne Pripada nikome

drugome do meni.

Drugi deo

Indija

ili

Drago mi je upoznati vas

ili

36 priča o traganju za božanskim

Kada sam bila mala, moja porodica je držala kokoške. Obično ih je bilo oko desetak, u svako doba, i kada

bi neka od njih crkla od neke čudne ptičje bo¬lesti ili bila rastrgnuta zverima moj otac bi je odmah

zamenio. Odvezao bi se na obližnju farmu živine i vratio s novom kokoškom u džaku. Elem, morate da

budete izuzetno oprezni kada novu koku upoznajete sa postojećim jatom. Ne možete tek tako da je

ubacite u kokošarnik jer će je ostale doživeti kao uljeza. Umesto toga morate da se ušunjate unutra usred

noći dok ostale spa¬vaju; spustite je u uspavano jato i na prstima se iskradete napolje. Ujutro kada se

probude, kokoške ne primećuju pridošlicu, razmišljajući: „Ova mora da je ovde bila sve vreme, mada

nisam primetila kada je stigla." S druge strane, nova koka se budi ah se ne seća kako se tu stvorila,

razmišljajući: „Mora da sam ovde bila sve vreme..."

Upravo tako stižem u Indiju.

Moj avion sleće u Mumbaj oko 1:30 posle ponoći. Datum je 30. decembar. Uzimam prtljag i pronalazim

taksi koji će me satima i satima voziti od grada do ašrama u dalekom seocetu. Dremuckam u kolima dok

se vozim kroz svoju prvu indijsku noć, budeći se povremeno da pogledam kroz prozor gde vidim čudne,

uklete oblike mršavih žena u sarijima koje koračaju ivicom druma sa naramcima drva za ogrev u naručju.

U ovo doba? Autobusi bez svetla prolaze mimo nas i često zaobilazimo zaprežna kola. Vidim indijske

smokve koje šire korenje kroz jaruge.

Dva sata kasnije, zaustavljamo se pred kapijom ašrama, tik ispred hrama. Dok izlazim iz taksija, mladić u

zapadnjačkoj odeći sa šeširom, izlazi iz senke i predstavlja se - to je Arturo, dvadesetčetvorogodišnji

novinar iz Meksika i po¬klonik mog gurua, poslat da me dočeka. Dok se šapatom upoznajemo, mogu da

čujem prve poznate zvuke moje omiljene sanskrtske himne koja dopire iznutra. U pitanju je arati, prva

jutarnja molitva koja se peva svakog jutra u 3:30, u vreme kada se ašram budi. Pokazujem rukom na

hram, pitajući Artura: »Mogu li...?" i on mi rukom daje znak „samo izvoli". Brzo plaćam taksisti, spu¬štam

ranac uz drvo, izuvam cipele, spuštam se na kolena i čelom dodirujem stepenik hrama, a potom uzlazim

unutra, gde se pridružujem malom skupu pretežno indijskih žena koje pevaju tu predivnu himnu.

Da, to je himna koju zovem „čudesna hvala sanskrtu" i prepuna je fl 1 za božanskim. Zapravo je to jedina

božanska pesma koju sam zapamtila C toliko s naporom koliko iz ljubavi. Počinjem da pevam poznate reči

na s' škrtu, iz jednostavnog uvoda o svetom učenju joge pa sve do uzvišenih tono obožavanja

(„Obožavam tvorca univerzuma... obožavam onog čije oči su ce, mesec i vatra... ti si mi sve, o bože

bogova...") do poslednjeg izraza celoku {me vere („Ovo je savršenstvo, ovo je savršenstvo, ako oduzmeš

savršeno od savršenog, ostaje savršenstvo").

Žene završavaju s pevanjem. U tišini se poklanjaju i kroz bočna vrata izlaze na mračno dvorište i u manji

hram, osvetljen samo jednom uljanom lampom i okađen tamjanom. Pratim ih. Soba je puna molitvenika -

indijskih i zapadnih - omotanih vunenim šalovima koji ih štite od jutarnje studeni. Svi ukočeno sede i

meditiraju. Šunjam se između njih, poput nove koke u kokošarnik potpuno neprimećena. Sedam

skrštenih nogu, spuštam ruke na kolena i skla¬pam oči.

Četiri meseca nisam meditirala. Štaviše, za to vreme nisam ni razmišljala o meditaciji. I tako sedim tu.

Dah mi se usporava. Jedanput izgovaram mantru samo za sebe, sporo i smirujuće, slog po slog.

Om. Na. Ma. Ši. Va. Ja.

Om. Nama. Šivaja.

Slavim božanstvo koje obitava u meni.

Ponavljam. Opet. I opet. Ne meditiram toliko, koliko oprezno otpakujem mantru, kao što se otpakuje

bakin najbolji porcelanski servis kojije pred^ proveo u kutiji, potpuno zanemaren. Ne znam da li padam u

san ili o vrstu transa, niti imam ideju koliko vremena provodim u tom kada sunce tog jutra konačno svane

u Indiji i svi otvore oči i pogle sebe, Italija mi se čini hiljadama milja daleko. Imam utisak da sam oduvek

bila u ovom kokošinjcu.

„Zašto vežbamo jogu?"

Imala sam učitelja koji je to pitanje postavio na jednom naročito teškom času joge, još u Njujorku. Svi

smo bili savijeni u iscrpljujućem položaju trougla i nagnuti u stranu dok nas je učitelj navodio da zadržimo

tu pozu najduže što možemo.

„Zašto vežbamo jogu?", ponovio je. „Da bismo bili malo savitljiviji od svo¬jih bližnjih? Ih možda iz nekih

viših pobuda?"

Joga na sanskrtu može da se prevede kao „jedinstvo". Originalno vodi po¬reklo iz korena reči juj što znači

„posvetiti se", prionuti na zadatak pred sobom sa volovskom disciplinom. I zadatak joge je da pronađemo

to jedinstvo - izme¬đu uma i tela, između pojedinca i boga, između misli i izvora tih misli, između učitelja

i učenika, i između sebe i svog ponekad teško savitljivog bližnjeg. Na zapadu obično upoznajemo jogu

kroz poznate vežbe za telo, međutim to je samo hata-joga, jedan vid filozofije. Stari učitelji su razvili ove

fizičke vežbe ne radi lične kondicije već da bi opustih svoj um i mišiće u cilju pripreme za me¬ditaciju.

Uostalom, teško je satima sedeti u jednom položaju, naročito ako vas boli kuk, ometajući vas u spoznaji

vašeg unutrašnjeg božanstva jer ste, zaboga, previše zauzeti drugom spoznajom: „Jao... kuk me stvarno

boli."

Elem, joga takođe može da znači pokušaj pronalaženja boga kroz medi¬taciju, kroz naučno istraživanje,

kroz zavet ćutanja, kroz božansku službu ili mantru - ponavljanje svetih reči na sanskrtu. Dok neke od

ovih vežbi po svom poreklu podsećaju na hindu, joga nije sinonim za hinduizam, niti svi hindusi

upražnjavaju jogu. Prava joga se ne takmiči ni sa jednim pravilom bilo koje religije. Možete da koristite

svoju jogu - svoju disciplinovanu vežbu svetog jedinstva - kako biste se približili Krišni, Isusu, Muhamedu,

Budi ih Jehovi. Tokom boravka u ašramu upoznala sam poklonike joge koji su se izjašnjavah kao hrišćani,

Jevreji, budisti, hinduisti, pa čak i muslimani. Upoznala sam i one koji uopšte nisu spominjali svoju

religioznu pripadnost, što je sasvim ra¬zumljivo u ovom ratom zadojenom svetu.

Suština joge je poboljšanje fizičke kondicije, koje ću ovde banalno da defi- nišem kao nemogućnost

zadržavanja zadovoljstva. Različite škole su vekovima davale razhčita objašnjenja za čovečju iskonsku

nesavršenost. Taoizam to zove

disharmonijom, budizam to smatra neukošću, islam za to krivi naše stradanje zbog otuđenosti od boga

dok judeo-hrišćanska vera uzrok sve naše patnje na¬lazi u praroditeljskom grehu. Frojdisti tvrde da je

nesreća neminovan rezultat sukoba naših prirodnih poriva i civilizacijskih potreba. (Kao što moja prija-

tdjica Debora kao psiholog objašnjava: „Želja je mana kreacije.") Jogisti, me¬đutim, smatraju da je

ljudsko nezadovoljstvo jednostavno slučaj zamenjenog identiteta Nesrećni smo jer mislimo da smo samo

pojedinci, sami sa svojim strahovima, manama, odbačenošću i smrtnošću. Pogrešno verujemo da naš

mali, limitirani ego čini svu našu prirodu. Ne uspevamo da prepoznamo svoj dublji, božanski karakter. Ne

shvatamo da, negde u svima nama, postoji uzvi¬šeno Ja koje obitava u večnom miru. To uzvišeno Ja je

naš istinski identitet, univerzalan i božanski. Pre nego što shvatite tu istinu, tvrde jogisti, uvek ćete

očajavati, zapažanje koje je grčki filozof stoicizma, Epiktet, ovako objasnio: ,,U sebi nosite boga, vi jadni

očajnici, a da to i ne znate."

Joga je pokušaj doživljavanja božanske ličnosti tako da se taj doživljaj zau¬vek sačuva. Joga je

ćamousavršavanje i posvećeni napor da se skrene pažnja sa beskrajnog razmišljanja o prošlosti i

neprekidnoj brizi o budućnosti kako bi¬smo bili u stanju da tragamo ža večnim prisustvom, a pomoću

koga ćemo moći da kontrolišemo sebe i svoje okruženje. Samo iz tačke usklađenosti tela i uma otkriće

nam se istinska strana sveta. Pravi jogisti, zahvaljujući svojoj smireno¬sti, ceo svet vide kao jednako

ispoljavanje božje kreativne energije - muškarce, žene, decu, biljke, stenice, korale: sve božje maske.

Međutim, jogisti veruju da je ljudski život posebna mogućnost jer samo u ljudskom obliku i samo

ljud¬skim umom može da se poima bog. Biljke, stenice, korali - oni nikada ne dobijaju priliku da otkriju ko

su zaista. Ali nama je to dato.

„Stoga je cela naša briga u ovom životu", pisao je sveti Avgustin, prilično jogistički, „da ozdravimo oko

našeg srca kojim se može videti bog."

Poput velikih filozofskih ideja, ovo je jednostavno razumeti ali virtuelno nemoguće pojmiti. Okej - svi smo

jedno i božanstvo podjednako obitava u svima nama. Nema problema. Ukapirala sam. Ali pokušajmo

sada da živimo s tim na umu. Pokušajmo da to razumevanje spovedemo u praksu i to dvade¬set četiri

časa dnevno. Nije nimalo lako. Zbog toga je Indija pravo mesto za izučavanje joge. Ukoliko niste rođeni

kao jedan od onih retkih svetaca koji u život stupaju već potpuno ostvareni, biće vam potrebno vodstvo

na tom putu ka prosvećenosti. Ukoliko imate sreće, pronaći ćete živog gurua. Upravo zato hodočasnici

vekovima dolaze u Indiju. Aleksandar Veliki je u četvrtom veku pre nove ere poslao izaslanika u Indiju sa

zahtevom da pronađe jednog od poznatih jogista i dovede ga na njegov dvor. (Izaslanik ga je izvestio da

je pro¬našao jogistu ah nije uspeo da ga ubedi da otputuje s njim.) U prvom veku, Apolonije iz Tirane, još

jedan grčki izaslanik, pisao je o svom putovanju kroz Indiju: „Video sam da indijski bramani žive na zemlji

ali ne i na njoj, utvrđuju¬ći se bez utvrđenja, nemajući nikakvog imetka osim ljudskih vrlina." Gandi je

uvek želeo da uči sa guruom, ali nikada, na njegovu žalost, nije imao vremena ni mogućnosti da ga

pronađe. „Mislim da ima puno istine", pisao je, „u doktri¬ni čije istinsko savladavanje je nemogućebez

gurua."

Veliki jogi je svako ko je dostigao stalno stanje prosvetljenosti. Guru je veliki jogi koji može bukvalno da

prenese to stanje na druge. Reč guru je sastavljena iz dva sanskrtska sloga. Prvi označava tamu, a drugi

svetlost. Iz tame i u svetlost. Ono što učitelj prenosi na svoje učenike zove se mantravirja: ^Sposobnost

prosvetijenja svesti." Kada dođete kod svog gurua, ne samo što primite učenje, kao od svakog drugog

učitelja, već primite i guruovo stanje uzvišenosti.

Takvi prenosi uzvišenosti mogu da se dogode čak i prilikom najkraćeg kon¬takta s guruom. Jednom sam u

Njujorku otišla da vidim velikog vijetnamskog monaha, pesnika i mirotvorca Tik Nat Hana. Bila je to jedna

od onih haotičnih večeri u gradu i masa se ugurala u gledalište, ispunivši prostor nervoznom ener¬gijom

kolektivnog stresa. Onda je monah izašao na binu. Dugo je sedeo mirno i u tišini pre nego što se oglasio.

Publika je najednom postala hipnotisana njegom mirnoćom - moglo se osetiti kako red po red napetih

Njujorčana pada u neku vrstu transa. Uskoro nije bilo nikakvog pokreta, nije se čula ni muva. U trajanju

od nekih desetak minuta, taj omanji vijetnamski čovečuljak je uspeo da nam nametne svoju smirenost. Ili

bolje reći, uspeo je da nam nametne našu ličnu smirenost, mir koji smo svi posedovali ali ga nikada nismo

otkrili niti potražili. Njegova sposobnost da nam nametne ovo stanje, samim svojim prisustvom u

prostoriji - zapravo je božanska moć. I zato sam došla kod svog gurua: u nadi da ce mi vrline učitelja

otkriti moju ličnu, skrivenu vehčinu.

Klasične indijske sage pišu da postoje tri faktora koja ukazuju na to da li je usa blagoslovena uzvišenošću i

blagostanjem univerzuma:

1. Rođenje kao ljudskog bića, sposobnog da istražuje svest.

2. Rođenje sa - ili naknadno razvijanje - želje za razumevanjem prirode univerzuma.

3. Pronalaženje živog duhovnog vode.

Postoji teorija da ukoliko iskreno žudite za bogom, onda ćete ga i naći. Univerzum će se pomeriti,

sudbinski molekuli će se organizovati i vaš put će se uskoro ukrstiti sa putem učitelja koji vam je

potreban. Samo mesec dana nakon moje prve noći očajničkog vapaja na podu kupatila - noći provedene

u suzama i traganju za odgovorima od boga - pronašla sam ih kada sam ušla u Dejvidov stan i ugledala

fotografiju zanosne Indijke. Naravno, bila sam više nego podozriva u vezi sa konceptom imanja gurua.

Zapadnjacima, po pravilu, taj pojam nije uobičajen. Upoznali smo ga tek nedavno. Konkretno, 1970-ih

godina, brojni imućni, mladi, zapadni tragači susreh su se s nekolicinom ha- rizmatičnih, mada sumnjivih

indijskih gurua. Najveća pometnja je nastala tek sada iako odjeci nepoverenja još uvek ječe. Posle toliko

vremena, i sama se još uvek saplićem o reč guru. Međutim, moji prijatelji u Indiji nemaju taj problem; oni

rastu sa guru principom, srodili su se s njim. Jedna mlada Indijka mi je re¬kla: „Svi u Indiji skoro da imaju

gurua!" Znam šta je zapravo htela da kaže (da skoro svi u Indiji imaju gurua) iako sam se kasnije našla u

njenoj nenamernoj grešci budući da se često tako osećam - kao da skoro imam gurua. Ponekad to ne

mogu da priznam s obzirom na moj urođeni novoengleski skepticizam i pragmatizam. U svakom slučaju,

nisam svesno otišla do te žene gurua. Stigla je sama. Prvi put kada sam je spazila, imala sam utisak da

gleda kroz mene sa fotografije - tim tamnim očima koje gore inteligentnom saosećajnošću - go- . voreći

mi: „Pozvala si me i došla sam. Dakle, hoćeš li to da učiniš ili ne?" ; Odbacivši sve cinične šale i kulturne

nepodudarnosti, moram uvek da imam na umu ono što sam joj te noći odgovorila: čvrsto i odlučno DA.

39

Jedna od mojih prvih cimerki u ašramu je srednjovečna afroamerička baptis- tkinja i instruktorka

meditacije iz Južne Karoline. Vremenom su mi se cimerke smenjivale pa su tu bile argentinska igračica,

švajcarska homeopatkinja, mek¬- sička sekretarica, australijska majka petoro dece, mlada programerka iz

Ban¬gladeša, lekarka iz Mejna i knjigovođa sa Filipina. Ostale su dolazile i prolazile dok se poklonički krug

širio i sužavao.

Ovaj ašram nije mesto u koji možete da svratite kao da idete u opuštenu posetu. Pre svega, nije

pristupačan svima. Nalazi se daleko od Mumbaja, na blatnjavom drumu koji seče rečnu dolinu nadomak

lepog, užurbanog seoceta (koji čine jedna ulica, jedan hram, nekoliko radnjica i pozamašna populacija

krava koje slobodno tumaraju sokacima, nesmetano ulazeći u radnje i ležeći gde stignu). Jedne večeri

sam primetila golu sijalicu koja visi sa drveta nasred sela; ovo je jedini znak ulične rasvete. Ašram je u

suštini centar lokalne ekono¬mije, kakva god da je, i predstavlja ponos i diku seljana. Van ašramskih

zidova vladaju pustoš i siromaštvo. Unutra je pravi raj: vrtovi, cvetni bokori, skrive¬ni voćnjaci, cvrkut

ptica, drvoredi manga, kašua, palmi, magnolija i banana. Zdanja su lepa, mada ne previše

ekstravagantna. Trpezarija je jednostavna, u stilu kafeterije. Tu je i bogata biblioteka duhovne literature

svih svetskih reli¬gija. Ašram ima nekoliko hramova za potrebe različitih vrsta okupljanja. Dve ćelije -

mračni i tihi podrumi sa udobnim jastučićima - otvorene ceo dan i noć, služeći isključivo za meditaciju. Tu

je i natkrivena veranda gde se drže jutarnji časovi joge, kao i park oivičen ovalnom stazom gde polaznici

mogu da trče. Ja spavam u betonskoj spavaonici.

Tokom mog boravka u ašramu nijednog trenutka nije bilo više od neko¬liko stotina posetilaca

istovremeno. Kada guru boravi u svojoj rezidenciji, taj broj bi se značajno uvećao. Nažalost, tokom cele

posete nijednom nisam vi¬dela svog gurua. Tako nešto sam pomalo i očekivala; u to vreme je veliki deo

vremena provodila u Americi mada se nikad ne zna kada može iznenada da se pojavi. Naravno, postoji

neka neodoljiva ushićenost usled samog bitisanja u blizini svog učitelja joge a to sam iskusila i pre.

Međutim, mnogi njeni du¬gogodišnji poklonici se slažu da to ponekad može da vas omete - ukoliko ste

neoprezni, možete da upadnete u slavnu auru blaženosti koja okružuje gurua i tako izgubite

usredsređenost na svoje prave namere. Stoga, ukoliko idete u neki od njenih ašrama i strogo se

pridržavate asketske prakse, ponekad će vam biti lakše da komunicirate sa svojim učiteljem kroz te lične

meditacije nego da se gurate kroz masu željnih učitelja ne bi li s njim razmemh nekoliko reči.

U ašramu postoji nekoliko plaćenih radnika ah većinu poslova obavljaju sami učenici. Neki od lokalnih

seljana takođe rade za platu. Ostali su poštova¬oci gurua i žive u ašramu kao učenici. Jedan indijski dečak

ostavio je naročiti utisak na mene. Bilo je nečeg u vezi s njegovom aurom (izvinjavam se na ovoj reči ali...)

što me je potpuno opčinjavalo. Pre svega, bio je neverovatno mršav (iako je to uobičajen prizor u ovom

podneblju; ali, ako na svetu postoji nešto mršavije od tog indijskog dečaka onda bih se plašila da to

vidim). Oblačio se u stilu svih srednjoškolaca koje zanimaju samo kompjuteri i rok koncerti - ta¬mne

pantalone i bela košulja sa metalnim dugmićima, koja mu je bila toliko velika da je na njemu visila tako da

mu je vrat iz nje štrcao poput usamljene bele rade iz saksije sa cvečem. Kosa mu je uvek bila uredno

zalizana. Bio je opasan starim muškim kaišem i to dvaput obmotanim, što znači da mu pojas nije bio širi

od 40 centimetara. Svakoga dana se isto oblačio. Shvatila sam da mu je to bila jedina odeća. Verovatno je

košulju svake noči prao i ujutro je peglao. (Iako je njegova sklonost ka urednom oblačenju tipična za ovo

podne¬blje; indijski tinejdžeri u svojim uštirkanim odelima brzo su me postideli zbog mojih pogužvanih

haljina, nateravši me da se oblačim urednije i skromnije.) Dakle, šta je to bilo u vezi s tim klincem? Zašto

sam bila ganuta svaki put kada bih mu videla lice - lice ozareno takvom radošču da je izgledao kao da se

upra¬vo vratio sa dugog odmora na Mlečnom putu? Naposletku sam pitala jednu indijsku tinejdžerku ko

je on. Odgovorila mi je krajnje ubedljivim glasom: „To je sin jednog od lokalnih trgovaca. Njegova

porodica je veoma siromašna. Guru ga je pozvala da odsedne ovde. Kada svira bubnjeve možete da

čujete božji glas."

U ašramu postoji jedan hram koji je otvoren za javnost i gde mnogi Indijci po ceo dan ulaze da se poklone

statui Sida Jogija (savršenog učitelja) koji je osnovao ovo učenje još 1920-ih godina i koji se širom Indije

poštuje kao sve¬tac. Ali ostatak ašrama je predviđen samo za učenike. Nije to hotel ih turistička |

lokacija. Više podseča na univerzitet. Da biste ovde došli morate da se prijavite kako bi vam obezbedili

smeštaj, zatim morate da dokažete da ste ozbiljno i dugo izučavali jogu. Minimalan boravak u ašramu je

mesec dana. (Odlučila sam da ostanem šest nedelja a onda da proputujem Indijom, istražujući ostale

hramove, ašrame i sveta mesta.)

Učenici su podjednako podeljeni između Indijaca i zapadnjaka (s tim da su zapadnjaci jednako podeljeni

između Amerikanaca i Evropljana). Kurse- vi se drže na hindu i engleskom jeziku. U prijavi morate da

napišete sastav, skupite preporuke i odgovorite na pitanja koja se tiču vašeg mentalnog i fi-zičkog

zdravlja, o mogućoj istoriji uzimanja narkotika ili alkohola, kao i svoje finansijsko stanje. Guru ne želi da

ljudi njen ašram koriste kao utočište od haosa koji su stvorili od svojih života; to ne bi išlo nikome u

korist. Osim toga postoji i opšte pravilo da u slučaju kada se porodica ili bliske osobe učenika iz nekog

razloga pobune protiv njegovog življenja u ašramu i poštovanja gurua, odmah moraju da odustanu jer

nije vredno truda. Neka ostanu kod kuće i žive običnim životom, trudeći se da čine dobro. Nema razloga

da se oko svega toga pravi velika drama.

Nivo neposrednosti ove žene neizmerno mi je utešan. Zato po dolasku ovde morate da pokažete da ste

takođe osećajno i prak¬tično biće. Morate da pokažete da ste u stanju da radite, jer se od vas očekuje da

doprinosite opštem delanju, obavljajući svakodnevno pet sati seve ili „ne¬sebičnog služenja". Uprava

ašrama takođe želi da zna da li ste u proteklih šest meseci prošli kroz veliku emotivnu traumu (razvod,

smrt u porodici) i u tom slučaju umoljava da odložite svoju posetu za neko drugo vreme jer su šanse da

se koncentrišete na studije vrlo male, a padovi svake vrste bi samo uneli pometnju među ostale učenike.

Poslerazvodnu patnju sam uspela da prevazi- dem. I kada pomislim na mentalni pritisak kroz koji sam u

tom periodu proš¬la, ne sumnjam da bih smorila svakog u ovom ašramu da sam se odmah po okončanju

parnice obrela u njemu. Daleko je bolje što sam se prvo odmorila u Italiji gde sam obnovila snagu i

zdravlje, pa tek onda došla ovde. Jer sada će mi snaga biti preko potrebna.

Od vas se traži da budete jaki jer je život u ašramu rigorozan. Ne samo fizički, s danom koji počinje u tri

sata ujutro a završava se u devet uveče, nego i psihički. Sate i sate provodite u tihoj meditaciji i

kontemplaciji, s malo ome¬tanja ih odmora od sopstvenih misli. Živite u zbijenim odajama naseljenim

strancima, i to u ruralnoj Indiji. Svuda oko vas su bube, zmije i glodari. Vre¬me lako prelazi iz krajnosti u

krajnost - ponekad nedeljama neprekidno pada ^ša, a zatim je 35 stepeni u hladu pre doručka. Stvari

ovde mogu zaista da se prodube, i to vrlo brzo.

Moj guru uvek kaže da će vam se po dolasku u ašram dogoditi samo jedna stvar - otkrićete ko ste zaista.

Stoga, ukoliko ste već na ivici ludila onda će biti olje da ne dolazite ovde. Jer, iskreno, niko ne želi da vas

iznosi iz ovog mesta * ^venom kašikom ukleštenom među zubima.

40

Moj dolazak u ašram se poklapa sa dolaskom nove godine. Jedva da prona¬lazim vremena da se

orijentišem u svom novom staništu, a već stiže novogo¬dišnja noć. Posle večere, malo dvorište se puni

ljudima. Svi sedamo na zemlju - neki na hladan mermerni pod a neki na travu. Indijke su obučene

svečano, kao za obred venčanja. Kosa im je nauljena i tamna, upletena u kike koje im vise niz leda. Sariji

su im od najfinije svile i na rukama im zveckaju zlatne na¬rukvice; svaka žena nasred čela ima

svetlocrveni bindi, poput nejasnog odjeka zvezdanog svoda iznad naših glava. Plan je da pevamo na

dvorištu do ponoći, sve dok staru ne zameni nova godina.

Pevanje je nešto što ne volim da upražnjavam, ali volim da slušam. Sam pojam pevanja podseća me na

neku vrstu mumlave, jezive monotonije, nešto što bi upražnjavali mah druidi oko žrtvene vatre.

Međutim, pevanje u ašramu hči na hor anđela. U suštini se to obavlja u maniru pozivanja i odgovaranja.

Nekoliko mladića i devojaka predivnih glasova počinju da pevaju jednu har¬moničnu frazu dok je ostali

ponavljaju. To je meditativna praksa - poenta je u tome da zadržimo pažnju na melodiji, stapajući glasove

sa onima oko sebe kako bi na kraju svi pevali kao jedan. Umorna od puta, strepim da neću ostati budna

čak do ponoći, niti da ću pronaći snagu da tako dugo pevam. A onda muzika počinje. Prvo violina,

skrivena u senci, koja svira jedan ravan ton. Pri¬ključuju joj se orgulje, zatim spori bubnjevi, i na kraju

glasovi...

Sedim u zadnjem delu dvorištu okružena majkama, Indijkama koje tako ležerno sede skrštenih nogu dok

im deca spavaju na krilu, podsećajući na sićušne zamotuljke. Večerašnja pesma je uspavanka, vapaj, oda

zahvalnosti, pisana kao raga (vrsta melodije) koja bi trebalo da ukaže na saosećajnost i poštovanje.

Pevamo na sanskrtu, kao i uvek (drevnom jeziku koji se u Indiji više ne upotrebljava osim u molitvama i

religioznom učenju). Pokušavam da postanem vokalni odraz glasova vodećih pevača, hvatajući njihov poj

kao daje nit plave svetlosti. Oni mi prenose svete reči koje neko vreme nosim a zatim vraćam i tako

uspevamo da pevamo beskrajno i bez umaranja. Svi se njisemft poput algi u mračnom moru koje nosi

noćna struja. Deca oko mene umotana su u svilu, poput poklona.

Tako sam umorna ali ne ispuštam svoju malu melodičnu plavu nit i ubrzo padam u neobičan trans u

kojem bih mogla da dozivam božje ime kao u snu, ili možda samo padam niz liticu tog univerzuma. Oko

23:30 orkestar ubrza¬va tempo i pesma postepeno dobija odlike iskrene radosti. Predivno obučene žene

tapšu, zveckajući svojim narukvicama; neke igraju, drmusajući se celim telom. Bubnjevi udaraju ritmično i

uzbuđujuće brzo. Dok vreme prolazi, imam osećaj da svi zajedno prizivamo 2004. godinu. Kao da smo je

vezali svojom muzikom i sada je vučemo preko noćnog neba poput ogromne ribarske mre¬že,

isprepletene našim nepoznatim sudbinama. Teška je ta mreža, zaista, jer nosi sve naše datume rođenja i

smrti, tragedije, ratove, ljubavi, radosti, izume, patnje i preobražaje koji nas čekaju u predstojećoj godini.

Neumorno pevamo i vučemo je, iz ruke u ruku, iz minuta u minut, iz glasa u glas, sve blize i bhže.

Sekunde nas dele od ponoći i tada smo u najvećem zanosu, uspevajući ko¬načno da u tom hrabrom

zamahu izvučemo mrežu nove godine preko svojih glava, pokrivajući njom i nebo i sebe. Samo bog zna

šta će nam doneti nova godina ah sada je tu i mi smo svi pod njom.

Ovo je moja prva novogodišnja noć u kojoj ne poznajem nijednu osobu s kojom je dočekujem. U svem

tom igranju i pevanju, nema nikog ko bi me zagrlio i poljubio. Ali ne mogu da kažem da sam u toj noći

usamljena.

Ne, zaista to ne mogu da kažem.

41

U ašramu su svima dodeljeni poslovi. Ispostavlja se da je moj zadatak ribanje poda u hramu. Eto kako

provodim nekoliko sati dnevno - na kolenima sa četkom u ruci i kofom pored sebe, trljajući hladni

mermer poput Pepeljuge. (Usput, svesna sam metafore - čišćenje hrama je zapravo čišćenje sopstvenog

srca, ribanje duše, svakodnevni napor koji mora da se primeni i na duhovnom planu u cilju sopstvenog

pročišćenja, itd., itd.)

Moje kolege podoribači uglavnom su indijski tinejdžeri Najmlađima obič¬no dodeljuju taj zadatak jer

zahteva visok nivo fizičke snage ah ne i preterane rezerve odgovornosti; postoji granica do koje možete

da idete ukoliko nešto uprskate. Volim svoje kolege. Devojčice su lepršave poput leptirića i deluju

mnogo mlade od svojih osamnaestogodišnjih američkih vršnjakinja; dečaci su ozbiljne male aristokrate

koji deluju starije od svojih osamnaestogodišnjih američkih vršnjaka. U hramu ne bi smelo da se

razgovara ali ovo su tinejdže¬ri koji čavrljaju neprestano dok rade. Naravno, ne tračare sve vreme. Jedan

od dečaka ceo dan provodi ribajući pod uporedo sa mnom, velikodušno mi pokazujući kako da to najbolje

činim: „Budi ozbiljna. I precizna. Ne zapinji previše. Radi lagano. I zapamti - sve što radiš, radiš za boga. I

sve što bog radi, radi za tebe."

Fizički posao brzo umara ah moji dnevni sati rada su značajno lakši od mojih dnevnih časova meditacije.

Znam da sam ispala iz štosa ah, da budem iskrena, nikada nisam ni bila dobra u tome. Kao da nikako ne

uspevam da se usredsredim. Jednom sam to spomenula indijskom monahu i on mi je rekao: „Šteta, vi ste

jedina osoba na svetu koja ima taj problem." Onda mi je monah citirao Bagavad Gitu, najsvetiji drevni

tekst joge: „0 Krišna, um je nemiran, rasejan, čvrst i nesavitljiv. I teško ga je ukrotiti, baš kao i vetar."

Meditacija predstavlja dve stvari istovremeno: sidro i krila joge. Meditacija je način, Postoji razlika

između meditacije i molitve, iako se kroz obe postiže sjedinjenje s božanskim. Čula sam da je molitva čin

opštenja s bogom, dok je meditacija čin slušanja. Pogodite šta mi je lakše. Ceo dan bih mogla bogu da

brbljam o svojim osećanjima i problemima ali kada je vreme da se utišam i slušam... pa, to je već druga

priča. Svaki put kada zamolim svoj um da se smiri, prosto je neverovatno kojom brzinom postaje (1)

smoren, (2) gnevan, (3) de¬presivan, (4) anksiozan ih (5) sve to zajedno.

Kao i većina humanoida, opterećena sam onim što budisti zovu majmun¬skim umom - mislima koje

skaču s lijane na lijanu, zastajući samo da se po- češu, pijunu i urliknu. Od daleke prošlosti do nepoznate

budućnosti, moj um divlje skače kroz vreme, dodirujući na desetine ideja u minuti, nezauzdan i

nedisciplinovan. Ovo samo po sebi nije naročiti problem; problem je emotiv¬na vezanost za ono što prati

tok razmišljanja. Srećne mish me čine srećnom, ali - ups! - začas se vraćaju na opsesivnu brigu,

upropaštavajući mi raspoloženje; a tu je i sećanje na gnevan trenutak i odmah počinjem da se ljutim i

opet sam besna; zatim moj um odluči da je dobar trenutak da počne da sažaljeva sebe, nakon čega

momentalno sledi usamljenost. Uostalom, kakve su vam misli, ta¬kav vam je život. Vaše emocije su

robovi vaših misli i vi ste rob vaših emocija.

Drugi problem sa svim tim skakanjem kroz lijane od misli je da nikada niste tamo gde jeste. Uvek ste

zakopani negde u prošlosti ili zadirete u buduć¬nost, ali retko obitavate u datom trenutku. Nešto poput

navike moje drage prijateljice Suzan koja, kad god se nade na nekom lepom mestu, skoro panično

uzvikne „Predivno je! Jednog dana hoću ovde da se vratim!" posle čega upo¬šljavam sve svoje moći ne

bih li je ubedila da je već tu. Ukoliko tražite jedinstvo s božanskim, onda ste u nekoj vrsti vrtloga koji vas

nosi napred-nazad. Pojam božjeg prisustva postoji s razlogom - jer je bog upravo ovde, upravo sada.

Je¬dino mesto i jedini trenutak gde ćemo ga naći je sadašnjost.

Međutim, obitavanje u sadašnjem trenutku zahteva veliku koncentraciju. Različite tehnike meditacije uče

koncentraciji na različite načine - na primer, fokusiranjem očiju na jednu svetlosnu tačku, ili pak na

disanje. Moj guru uči meditaciji uz pomoć mantre, svetih reči ih slogova koji se ponavljaju na kon-

centrisan način. Mantra ima dvostruku funkciju. Prvo, ona upošljava mozak. Kao kada biste majmunu dah

hrpu od deset hiljada dugmića i rekli mu: „Pre- mesti ove dugmiće na novu gomilu, jedan po jedan." Za

majmuna je to mnogo lakši posao nego da ga ćušnete u ugao i kažete mu da se ne pomera. Drugi cilj

mantre je prenošenje sebe u drugo stanje svesti, veslajući kroz uzburkane talase uma. Kad god vam

pažnja popusti i preda se trenutnoj misli, samo se vratite mantri, popnete se u čamac i nastavite da

veslate. Kažu da velike san¬skrtske mantre sadrže nezamislive moći, sposobnost da vas, ukoliko uspete

da zadržite koncentraciju, odveslaju sve do božanske obale.

Među mnogim problemima sa meditacijom je i taj da mi dodeljena mantra Om Nama Šivaja jednostavno

ne odgovara. Volim njen zvuk i volim njeno značenje, ali ne može da me uvede u meditaciju. Nikada nije

mogla, bar ne tokom dve godine koliko upražnjavam jogu. Kada sam u glavi pokušala da ponavljam Om

Nama Šivaja, reči su mi zastajale u grlu, stežući mi grudi i uli- vajući mi nervozu. I nikako nisam uspevala

da uskladim slogove sa disanjem.

Na kraju sam svoju cimerku Korelu jedne noći upitala za savet. Srame¬žljivo joj priznajem da imam

problem koncentracije na ponavljanje mantre, uostalom, ona je učiteljica meditacije. Verujem da bi

mogla da mi pomogne, ^govara mi da je i njen um običavao da luta tokom meditacije ali da joj sada 1 e

glatko i lako, unoseći radost u njen život.

«Samo sednem i sklopim oči", kaže ona, ,,i sve što treba da radim je da Pomislim na mantru i odmah

uzletim direktno u raj."

Začuvši ovo, momentalno dobijam napad zavisti. Mada, ruku na srce, K0. rela praktikuje jogu skoro duplo

više godina nego što ih ja imam. Pitam je da mi pokaže kako tačno koristi Om Nama Šivaja u svojoj

meditativnoj praksi. Da li sa svakim slogom uzima dah? (Jer kada ja to činim, deluje beskrajno i

iritirajuče.) Ili sa svakim dahom izgovara jednu reč? (Ali reči su različite duži¬ne! Kako ih rasporediti?) Ili

izgovara celu mantru u ćelom izdahu i opet celu u uzdahu? (Jer se u mom pokušaju sve nekako zbrza i

postajem nestrpljiva.)

„Ne znam", odgovara Korela. „Samo je... izgovaram."

„A da li je pevaš?", navaljujem, sada več očajnički. „Daješ li joj ritam?"

„Samo je izgovaram."

„Možeš li da mi to pokažeš naglas, kao što je izgovaraš u svojoj glavi dok meditiraš?"

Moja cimerka religiozno sklapa oči i počinje naglas da izgovara mantru, na način koji joj nastaje u glavi. I

zaista, samo je... izgovara. I to tiho, ležerno, kroz blagi smešak. Čini to nekoliko puta, zapravo, sve dok ne

postanem nemirna i ne prekinem je.

„Ali zar ti ne dosadi?", pitam je.

„Ah", odgovara Korela i otvara oči, smeškajući se. Zatim gleda na sat. „Prošlo je deset sekundi, Liz. Već

nam je dosadilo?"

42

Narednog jutra odlazim na meditaciju u četiri sata, koja svakoga dana počinje u to vreme. Od nas se

očekuje da šedimo sat vremena u tišini ah meni minuti hče na milje - šezdeset brutalnih milja koje

moram da izdržim. Negde kod če¬trnaeste milje-minuta, moji nervi počinju da igraju, kolena me izdaju i

uskoro sam preplavljena frustracijom. Što je nerazumljivo s obzirom na razgovor koji se vodi između

mene i mog uma tokom meditacije. A on izgleda otprilike ovako:

Ja: Okej, sada ćemo malo da meditiramo. Usredsredimo se na disanje i fokusirajmo se na mantru. Om

Nama Šivaja. Om Nama šiv...

Um: Ne mogu u ovome da učestvujem, znaš!

Ja: Da, ali neophodna mi je tvoja pomoć. Idemo. Om Nama Šivaja. Om Nama Ši...

Um: Sad sam se setio nekih lepih meditativnih prizora. Kao... hej, evo ga jedan dobar. Zamisli da si hram.

Hram na ostrvu! Okeanskom ostrvu!

Ja: 0, to je baš lep prizor.

Um: Hvala. I meni se tako učinilo.

Ja: Čekaj, koji okean je u pitanju?

Um: Mediteran. Zamisli da si jedno od onih grčkih ostrva, sa starim grč¬kim hramovima. Ipak ne. Previše

je turistički. Znaš šta? Zaboravi okean. Oke- ani su previše opasni. Evo bolje ideje - zamisli da si ostrvo na

jezeru.

Ja: Možemo li sad malo da meditiramo, molim te? Om Nama Šiv...

Um: Da! Naravno! Ah trudi se da ne zamišljaš kako je to jezero pokrive¬no... kako se ono zove...

Ja: Skuterima?

Um: Tako je! Skuterima! Onim što gutaju puno goriva! Pravi zagađivači životne sredine. Znaš h šta još

guta gorivo? Električni skupljač lišća. Znam, zvuči neverovatno ali...

Ja: Pusti sad to, hajde da MEDITIRAMO, molim te! Om Nama...

Um: U redu! Definitivno želim da ti pomognem u meditaciji! I zato ćemo da preskočimo prizor ostrva na

jezeru ih okeanu, jer očigledno nema efekta. Zamislimo da si ostrvo na... reci!

Ja: Kao Banermanovo ostrvo na reci Hadson?

Um: Da! Upravo tako! Savršeno! Dakle, hajde da meditiramo uz taj prizor ~ zamisli da si ostrvo na reci.

Sve tvoje misli plutaju dok meditiraš. To su samo

ne Prirodne struje ali ti ih ignorišeš jer si ti ostrvo.

la: Čekaj, mislila sam da sam hram.

Um: Au da, izvini. Ti si hram na ostrvu. U stvari, ti si i hram i ostrvo.

Ja: Jesam li i reka?

Um: Ne, reka su samo misli.

Ja: Prestani! Molim te, prestani! IZLUĐUJEŠ ME!!!

Um (uvređeno): Izvini. Samo sam hteo da pomognem.

Ja: Om Nama Šivaja... Om Nama Šivaja... Om Nama Šivaja...

Sledi osmosekundna pauza u mislima koja obećava. A onda...

Um: Ljuta si na mene?

... a zatim veliki uzdah, kao da se borim za dah, misli mi se roje, oči mi se otvaraju i odustajem. U suzama.

Ašram bi trebalo da bude mesto gde dolazite da produbite svoju meditaciju, ah ovo je propast. Pritisak

na mene je preveliki. Ne mogu da se koncentrišem. Ah šta bi trebalo da učinim? Da otrčim u hram i

svakoga dana otplačem dozu od četrnaest minuta?

Međutim, danas odlučujem da ne pružam otpor. Odustajem. Puštam sebe da se naslonim na zid iza sebe.

Leđa me bole, snaga me napušta, misli mi lu¬taju. Položaj mi se ruši poput kule od karata. Skidam

mantru sa glave (gde me je pritiskala poput nevidljivog šlema) i spuštam je na pod pored sebe. Potom se

obraćam bogu: „Stvarno mi je žao, ah ovo je najviše što danas mogu da ti pružim."

Sijuksi tvrde da je dete koje ne ume mirno da sedi, nedovoljno razvijeno dete. I stari sanskrtski tekst

kaže: „Postoje sigurni znaci po kojima se može za¬ključiti da li se meditacija valjano izvodi. Jedan od njih

je da vam ptica sedi na glavi, misleći da ste nepomična stvar." Ovako nešto mi se još uvek nije dogodi¬lo.

Ah narednih četrdesetak minuta pokušavam da ostanem što je moguće vise mirna, zaglibljena u pakao

meditacije i uhvaćena u mrežu sopstvenog stida i neuspeha, posmatrajući kako molitvenici oko mene

sede u savršeno mirnim položajima i savršeno sklopljenih očiju; njihova bezlična lica odišu mirnoćom dok

putuju u neki predivni raj. Puna sam nagomilane tuge i volela bih da pra- snem u utešan plač, ali se

svojski trudim da to ne učinim, sećajući se nečeg sto mi je guru jednom rekla - da nikada sebi ne

dopustim da se raspadnem, jer kada to učinim ono kasnije prelazi u naviku i sve češće se ponavlja.

Naprotiv, moram da ostanem jaka.

Ali ne osećam se jakom. Moje telo je u agoniji ništavnosti. Pitam se ko sam ja dok razgovaram sa svojim

umom, i ko je um. Razmišljam o rasejanoj, za dušu pogubnoj mašini koja obraduje misli - svom mozgu - i

pitam se da li ću ikada uspeti da ga obuzdam. A onda mi na pamet pada rečenica iz Ajkule i ne mogu da

zaustavim smeh: „Trebaće nam veći brod."

43

Vreme je večere. Sedim sama, trudeći se da jedem sporo. Guru me stalno savetuje da disciplinovano

jedem. Ohrabruje me da to činim umereno i bez halapljivih zalogaja kako ne bih, ubacujući preobilno i

prebrzo hranu u svoj probavni trakt, ugasila svete vatre svoga tela.. (Skoro sam sigurna da moj guru

nikada nije bila u Napulju.) Svaki put kada joj se učenici požale da imaju pro¬blema sa meditacijom, ona

ih uvek prvo pita kakva im je probava u poslednje vreme. Naravno da ćete s naporom upadati u

transcedentna stanja kada su vam creva zakrčena kobasicama, pilećim krilcima i krempitama. Zbog čega

se takva hrana ovde ni ne služi. U ašramu je zastupljena isključivo vegetarijanska kuhinja, laka i zdrava.

Ah ne i neukusna. Što mi pričinjava još veće iskušenje da se ne obrušim na nju poput gladnog siročeta. Uz

to, obroci se služe u stilu švedskog stola tako da jedva odolevam drugom ili trećem sipanju jer mi je ta

predivna hrana na dohvat ruke, mirišući slasno i ne koštajući ništa.

I tako sedim za stolom, potpuno sama, trudeći se da usporim rad svoje vi¬ljuške, kada u trpezariju ulazi

muškarac sa poslužavnikom, tražeći pogledom praznu stolicu. Glavom mu dajem znak da je dobrodošao

da mi se pridruži. Vidim ga prvi put. Mora da je tek došao. Stranac ima onaj lenji hod pogranič¬nog šerifa

koji je svestan svog autoriteta ili možda okorelog pokeraša. Izgleda kao da je zašao u pedesete ali se zato

kreće kao da iza sebe ima viševekovno |votno iskustvo. Kosa mu je seda, brada takođe. Nosi kariranu

flanel košulju. &oka ramena i ogromne šake deluju prilično preteče, ah mu je zato hce kraj¬ne pitomo.

Seda prekoputa i sa južnjačkim naglaskom mi kaže: „Čoveče, ovde su ko¬marči dovoljno veliki da siluju

kokoške." Dame i gospodo, stigao je Ričard iz Teksasa.

44

Medu brojne poslove kojima se Ričard iz Teksasa bavio u životu, a znam da ću mnoge od njih sada

izostaviti, spadaju i: radnik na naftnoj bušotini; kami- ondžija; prvi ovlašćeni diler Birkenstoka u Dakoti;

mikser na srednjozapadnoj deponiji (žao mije ali zaista nemam vremena da objašnjavam šta je to

mikser); građevinski radnik na izgradnji autoputa; prodavač polovnih automobila; voj¬nik u Vijetnamu;

broker visokokomercijalne robe (uglavnom meksičkih nar¬kotika); alkoholičar i narkoman (ako se to

može nazvati zanimanjem); zatim lečeni alkoholičar i narkoman (što je mnogo uvaženije zanimanje); hipi

farmer u komuni; radio spiker; i konačno, uspešan diler vrhunske medicinske opreme (sve dok mu se nije

raspao brak, posle čega je njegovoj bivšoj supruzi pripao posao a njemu „ponovno češkanje po

sirotinjskoj belačkoj bulji"). Sada reno¬vira staru kuću u Ostinu.

„Nikada nisam imao mnogo uspeha u karijeri", priznaje on. „Ništa u životu nisam postizao bez frke."

Ričard iz Teksasa nije čovekkoji brine zbog mnogo stvari. Ne bih ga nazva¬la neurotičnom osobom ali ni

gospodinom. Jer ja sam neurotična i zato sam počela da ga obožavam. Ričardovo prisustvo u ovom

ašramu počinje da mi uliva veliki, utešni osećaj sigurnosti. Njegova gigantska, lenja samouverenost

umiruje svu moju urođenu nervozu i podseća me da će sve ipak biti dobro. (Ako ne dobro, onda bar

smešno). Sećate se petla Sisoja, junaka iz crtanog fil¬ma? E, Ričard je nešto poput njega, a ja postajem

njegova brbljiva mala prati¬lja, Koka. Ričardovim žargonom: „Ja i Njupalica se sve vreme samo zezamo."

Njupalica.

Ričard mi je dao taj nadimak. Upotrebio ga je prve noći kada smo se upo¬znali, kada je primetio koliko

mogu da pojedem. Pokušavam da se odbranim („Samo se trudim da jedem disciplinovano i sporo!") Ali

nadimak je ostao.

Možda Ričard iz Teksasa ne deluje kao tipičan jogi. Iako sam tokom borav¬ka u Indiji konačno shvatila šta

je to tipičan jogi. (Ne terajte me da počinjem priču o proizvođaču mleka iz Irske koga sam nedavno

upoznala, ili o bivšoj kaluđerici iz Južne Afrike.) Ričard je na ove časove joge došao preko bivše devojke

koja ga je čak iz Teksasa dovezla u njujorški ašram da čuje predavanje poznatog gurua. Ričard kaže:

„Mislio sam da je ašram najčudnija stvar koju sam ikada video i pitao sam se gde je prostorija u kojoj

treba da im ustupite sav svoj novac i poklonite im sav svoj imetak. Ah to se nije dogodilo..."

Posle tog iskustva od pre desetak godina, Ričard je počeo redovno da se moli. Njegova molitva je uvek

bila ista. Od boga je tražio samo jedno: „Molim te, molim te, molim te otvori mi srce." Bilo je to sve što je

tražio - otvoreno srce. I uvek bi završavao svoju molitvu otvorenog srca, vapeći za bogom: „I molim te

pošalji mi znak kada se to desi." Sada kaže, sećajući se tog vremena: „Pazi šta tražiš u molitvama,

Njupalice, jer možeš to i da dobiješ." Posle neko¬liko meseci redovne molitve za otvoreno srce, šta

mislite šta je Ričard dobio? Upravo to - operaciju na otvorenom srcu. Grudi su mu bukvalno rasporili,

polomili rebra i raširili ih kako bi dnevna svetlost konačno dosegla do nje¬govog srca, kao da mu je bog

odgovorio: „Kako ti se sviđa ovaj znak?" Zbog toga je Ričard sada izuzetno oprezan u svojim molitvama.

„Kad god se moliš za nešto, uvek to umotaj u poznatu frazu: 'Bože, molim te budi milostiv prema meni,

okej?'"

„Šta da radim povodom meditacije?" pitam Ričarda jednog dana dok me posmatra kako ribam pod

hrama. (Ima neverovatnu sreću - njegov zadatak je pomoć u kuhinji, što znači da na svoj posao odlazi tek

sat vremena pred poče¬tak obroka. Ah on voli da posmatra kako ribam pod hrama. To ga zabavlja.)

„Zašto moraš bilo šta da uradiš povodom toga, Njupalice?"

„Zato što ne valja."

„Ko kaže?"

„Nikako ne uspevam da smirim svoj um."

„Sećaš se šta nas guru uči - ako sediš sa čistom namerom da meditiraš, šta god sledeće da se desi ne

treba da te se tiče. Zašto onda procenjuješ svoj doživljaj?"

»Zato što ono što se događa u mojoj meditaciji ne može da bude suština joge"

»Njupalice draga - ti nemaš pojma šta se tamo dešava."

»Ali ja nemam vizije i nikada nisam doživela transcendetalno iskustvo...«

„Čezneš da vidiš lepe boje? Ili hoćeš da saznaš istinu o sebi? Šta ti je cilj?«

„Kada sednem da meditiram, kao da se sve vreme samo svađam sa sobom."

„To je samo tvoj ego koji pokušava da zadrži kontrolu nad tobom. Eg010 voli da radi. Razdvaja ti

osećanja, nameće ti dvostruki osećaj, pokušava da te ubedi da si grešna i slomljena i sama, umesto

kompletna i svoja."

„Ah na kakvu mi je to korist?"

„Pa nije ti na korist. Posao tvog ega nije da ti nešto bude na korist. Njegov jedini posao je da zadrži moć

nad tobom. Sada je tvoj ego u smrtnom strahu jer njegova moć počinje da slabi. Nastavi da ideš ovim

duhovnim putem, lutko, i tom nevaljalku će dani biti odbrojani. Tvoj ego će vrlo brzo ostati bez posla i

tvoje srce će donositi sve odluke. Dakle, tvoj ego se samo bori za svoj život, igrajući se s tvojim umom,

pokušavajući da nametne svoj autoritet, saplićući te u pokušaju da se sjediniš s ostatkom univerzuma. Ne

slušaj ga."

„Kako da ga ne slušam?"

„jesi li ikad pokušala da detetu uzmeš igračku? Nije mu drago kad to uči¬niš, zar ne? Počne da vrišti i da

se joguni. Najbolji način da detetu uzmeš igrač¬ku je da mu skreneš pažnju, da mu daš nešto drugo s čim

će da se poigra. Tako i ovde. Skreni njegovu pažnju. Umesto što krvnički pokušavaš da skreneš misli sa

svog uma, daj mu nešto bolje s čim će da se poigra. Nešto zdravije."

„Kao šta?"

„Kao ljubav, Njupalice. Kao čistu božansku ljubav."

■ 45

Svakodnevni odlasci u ćeliju na meditaciju trebalo bi da predstavljaju vreme božanske komunikacije ali u

poslednje vreme tamo ulazim pokunjena poput moje kuje koja se grčila svaki put kada bi ušla u

veterinarsku ordinaciju (zna¬jući da će se, ma koliko svi prema njoj bili druželjubivi, cela stvar završiti

ubo¬dom oštrog medicinskog instrumenta). Međutim, nakon poslednjeg razgovo¬ra sa Ričardom iz

Teksasa, ovog jutra pokušavam celoj stvari da pristupim iz drugačijeg ugla. Sedam pred meditaciju i

kažem svom umu: „Slušaj, razumem

da si malo uplašen. Ali obećavam, neću pokušati da te eliminišem. Samo želim da ti omogućim mesto za

odmor. Volim te."

Nedavno mi je jedan monah rekao: „Mesto gde se um odmara je srce. Jedina stvar koju um po ceo dan

sluša su zvonjava, buka i svađa. I sve za čim žudi je mir. Jedino mesto gde će um pronaći mir je u tišini

srca. Tamo treba da ide."

Ovog jutra pokušavam i drugačiju mantru, onu s kojom sam ranije imala više sreće. Jednostavna je i

sastoji se iz samo dva sloga:

Ham-za.

Na sanskrtu to znači „ja sam to."

Jogisti kažu da je Ham-za najprirodnija mantra, ona koju nam je bog udah¬nuo pre rođenja. To je zvuk

našeg disanja. Ham sa udahom, za sa izdahom. {Ham se, uzgred, izgovara meko, otvoreno, kao hammm,

ah ne halapljivo kao da jedete sendvič. S druge strane, za se rimuje sa ahhhh...) Dok god živimo, svaki put

kad udahnemo i izdahnemo, mi zapravo ponavljamo ovu mantru. Ja sam to. Ja sam božanstvo, sa bogom

sam, božji odraz sam, nisam razjedinjena, nisam sama, nisam ograničena iluzijom pojedinca. Ham-za mi

je oduvek bila laka i opuštajuća. Lakša za meditaciju od takozvane zvanične mantre ove joge, Om Nama

Šivaja. Ali pre neki dan sam opet razgovarala s monahom koji me je ohrabrio da koristim Ham-za ukoliko

će pomoći mojoj meditaciji. Rekao mi je: „Meditiraj sa svačim što izaziva revoluciju u tvojoj glavi."

Tako ću danas ovde da sedim i da meditiram.

Ham-za.

Ja sam to.

Misli mi nadolaze ah ne obraćam mnogo pažnju na njih. Umesto toga im skoro majčinski brižno govorim:

„ A, tu ste zafrkanti... idite sad napolje i igrajte se... mama sluša boga."

Ham-za.

Ja sam to.

Nakratko padam u san. (Ili šta god da je to. U meditaciji nikada niste na¬čisto da li umišljate da je to san

ili je to stvarno san; ponekad je to samo drugi nivo svesti.) Kada se probudim, ili šta već, mogu da osetim

kako mi neka pla¬va, električna energija u talasima pulsira čitavim telom. Malo sam uzrujana ^

istovremeno ushićena. Ne znam šta da radim, stoga se u sebi obraćam toj energiji. Kažem joj: „Verujem u

tebe", i ona umesto odgovora buja, raste, širi se- Sada je zastrašujuće moćna i kao da mi otima sva čula.

Gmiže mi uz kičmu.

Vrat mi se nesvesno isteže i savija, puštam ga, a onda sedam u neobičan p0l0. žaj - uspravljena poput

pravog jogija, s tim što mi je levo uho priljubljeno uz levo rame. Ne znam zašto moja glava i vrat žele to

da rade ali se ne bunim pro¬tiv njihove odluke; uporni su. Pulsirajuća plava energija i dalje struji mojim

telom. Mogu da čujem nekakvo bubnjanje u ušima i sada je toliko svemoćna da više ne mogu da joj se

suprotstavim. Toliko me plaši da joj kažem: „Nisam još spremna!" I otvaram oči. Energija naglo odlazi.

Opet sam u sobi, u svom okruženju. Gledam na sat. Ovde sam - ili tu negde - skoro sat vremena.

Dahćem, doslovno dahćem.

46

Da bismo razumeli kakav je bio taj doživljaj, šta mi se zapravo dogodilo (pod kojim pođrazumevam i ono

u meditativnoj ćehji i ono u meni) nameće se tema prilično ezoterična i divlja - drugim rečima, tema

kundalini saktu

Svaka religija na svetu ima svoje sledbenike koji tragaju za direktnim, tran¬scendentalnim iskustvom sa

bogom, izuzimajući se iz fundamentalnog biblij¬skog ili dogmatskog učenja radi hčnog doživljaja

božanskog. Zanimljiva stvar u vezi sa ovom mistikom je da prilikom opisa svojih iskustava, svi na kraju

ispričaju isti doživljaj. Uopšte, njihovo sjedinjenje s bogom događa se u medi¬tativnom stanju i pojavljuje

se kroz energetski izvor koji celo telo ispunjava eu- foričnom, ekstatičnom svetlošću. Japanci ovu energiju

zovu ki, kineski budisti je zovu či, indonežani je zovu taksu, hrišćani je zovu Sveti duh, kalaharijski

bušmani je zovu n/um (njihov sveti čovek je opisuje ka zmijoliku silu koja se penje uz kičmu i pravi rupu u

glavi kroz koju potom ulaze bogovi). Islamski mistici je smatraju božjom energijom voljenog, o kojoj su

napisali božanske pesme. Austrahjski Aboridžini.opisuju zmiju na nebu koja silazi u vrača i daje mu snagu

ih nadljudsku moć. U jevrejskoj tradiciji kabale, ovo sjedinjenje s božanskim se postiže kroz stanja

duhovnog uzdizanja, s energijom koja proti- če kroz kičmu zajedno sa nizom nevidljivih meridijana.

Majka Tereza, najmističnija katolička figura novijeg doba, opisuje svoje je dinstvo s bogom kao fizičko

uzdizanje svetlosti kroz sedam unutrašnjih njenog bića, posle kojih bi joj se ukazao bog. Za života je

padala u meditativne

transove, tako duboke da ostale monahinje nisu mogle da joj osete puls. Molila bi ih da nikome ne

pričaju ono čemu su prisustvovale jer je to bila „najizuzet- nija stvar koja bi verovatno podstakla oprečne

stavove". (Da ne spominjem mogućnost razgovora sa inkvizitorom.) Najteže od svega, piše majka Tereza

u svojim memoarima, bilo je održavanje intelektualnog mira tokom medita¬cije, jer svaka misao - čak i

ona najmolitvenija - može da ugasi božju vatru. Kada rasejani um „počne da sriče govore i osmišljava

argumente, naročito one mudre, ubrzo počne da umišlja kako obavlja neki važan posao". Ali ukoliko

uspete da zaobiđete te misli, objašnjava majka Tereza, i uzvisite se ka bogu „to je veličanstveno stanje,

nebeski raj u kojem se stiče prava mudrost". Navodeći primer zvučnih pesmama persijskog mistika

Hafiza, koji se pitao zašto svi mi, pored naše lude ljubavi prema bogu nismo postali notorni pijanci, majka

Te¬reza u svojo} autobiografiji objašnjava: ukoliko je to božansko iskustvo samo ludilo, zašto onda ne

zavapimo: „Molimo te, oče, daj da svi poludimo!"

Dok čitate memoare majke Tereze možete skoro da osetite kako ta sveta žena izlazi iz delirijuma i osvrće

se na političku klimu tadašnje Španije (gde je živela pod jednim od najrepresivnijih religioznih režima u

istoriji sveta), izvinjavajući se zbog svoje zanesenosti. Ona piše: „Praštajte na drskosti", i po¬navlja da sve

njeno idiotsko brbljanje treba ignorisati jer je ona samo žena, crv, / bezvredni stvor, itd. Možete skoro da

je vidite kako poravnava suknju svoje monaške mantije i sklanja nestašne pramenove kose - dok u njoj

bukti skrive¬ni, božanski plamen.

U tradiciji indijske joge, božanska tajna se zove kundalini šakti i opisuje se kao zmija koja leži sklupčana u

podnožju kičme sve dok je ne oslobodi dodir gospodara ili neko čudo i koja se potom penje kroz sedam

čakri, ili krugova (koje takođe možete zvati i sedam kuća duše) i konačno kroz glavu, eksplo- dirajući u

savršenom sjedinjenju sa bogom. Te čakre ne postoje u gojaznom telu, tvrde jogisti, stoga ih ne tražite u

njima; ima ih samo u mršavom telu. Upravo na to telo budistički učitelji misle kada ohrabruju svoje

učenike da iz ' n)ega izvuku svoje novo fizičko biće kao što se mač izvlači iz korica. Moj pri¬jatelj Bob, koji

je nekada izučavao jogu i istovremeno neuropsihologiju, rekao mi )e da ga je oduvek kopkala ta ideja

čakri i da je uporno pokušavao da ih nade na praktičnim časovima anatomije, ne bi li poverovao da zaista

postoje.

tek posle neobičnog onostranog doživljaja tokom meditacije, došao je do novog saznanja i zaključio: „Kao

što u spisateljstvu postoje pisane književne i poetske istine, tako i' u ljudskoj anatomiji postoje književne i

poetske istine. Jednu vidite, jednu ne vidite. Jedna je sačinjena od kostiju, zuba i mesa; druga je sačinjena

od energije, sećanja i vere. Međutim, obe su podjednako istinite«

Volim kada nauka i religija nađu mesto preseka. Nedavno sam u Njujork tajmsu pronašla članak o timu

neurologa koji je izvršio snimanje rada moz¬ga jednog tibetanskog monaha na dobrovoljnoj osnovi. Želeli

su da vide šta se dogada u transcendentnom umu, s naučne tačke gledišta, u trenucima prosvetljenosti.

U umu normalne osobe, električna oluja sačinjena od misli i impulsa neprestano kruži, što skener mozga

registruje u vidu žutih i crvenih svetlećih tačaka. Što se ispitivana osoba više uzrujava, to tačke postaju

jače i svetlije. Međutim, mistici svih vremena i kultura su opisivali smirenost uma tokom meditacije,

tvrdeći da je krajnje jedinstvo s bogom plava svetlost koju mogu da osete kako zrači iz samog centra

njihove glave. U jogističkoj tradiciji, ovo se zove „plavi biser" i predstavlja cilj svakog ko za njim traga.

Naravno, tibetanski monah čiji mozak je snimljen tokom meditacije, uspeo je toliko da umiri svoj um da

na skeneru nije bilo nijedne žute ili crvene tačkice. U stvari, sva neurološka energija dotičnog ispitanika

bila je koncentrisana u sam centar njegovog mozga - što je monitor jasno zabeležio - u vidu malog,

plavog, sve- tlucavog bisera. Baš kao što su jogisti oduvek opisivali.

Ova destinacija zove se kundalini šakti.

U mističnoj Indiji, po mnogim šamanističkim tradicijama, kundalini šakti se smatra opasnom silom s

kojom se nije igrati bez nadzora stručnog lica; neiskusnim jogistima može bukvalno da razori um. Zato je

neophodan učitelj - guru - koji molitvenike vodi pravilnim putem i to na idealnom, bezbednom mestu - u

ašramu - kroz meditaciju. Kažu da je upravo dodir gurua (bilo fizički ili kroz natprirodni susret s njim, na

primer u snu) taj koji otpušta kun¬dalini energiju iz ove koncentrisane mase u dnu kičme, omogućavajući

joj da započne svoje putovanje nagore, prema bogu. Taj trenutak otpuštanja zove se šaktipat ili božanska

inicijacija, i to je najveći poklon prosvetljenog učitelja. Posle tog dodira, učenik može godinama da se

trudi u dostizanju blaženstva, ali putovanje je bar otpočelo. Energija je oslobođena.

Primila sam šaktipat inicijaciju pre dve godine, kada sam prvi put upoznala svog gurua, još u Njujorku.

Bilo je to tokom vikenda provedenog u njenom ašra¬mu u Ketskilsu. Da budem sasvim iskrena, posle tog

čina nisam osetila nikakvu promenu. Potajno sam se nadala susretu s bogom, mpžda kojem tračku plave

sve- tlosti ili proročkoj viziji, ali svaki put kada bih pretražila svoje telo u potrazi za nekim specijalnim

efektom, osetila bih samo glad, kao i obično. Sećam se kako sam mislila da verovatno nemam dovoljno

vere da bih ikada doživela bilo šta tako uzvišeno kao što je kundalini šakti. I kako sam previše inteligentna

i nedovoljno intuitivna, te da moj božanski put verovatno mora da bude više intelektualan nego

ezoteričan. Mislila sam da će biti dovoljno da se molim, čitam knjige, razmišljam o zanimljivim temama

jer verovatno nikada neću dostići tu vrstu božanskog, medi¬tativnog prosvetljenja kakvo opisuje majka

Tereza. Ah to je bilo dobro. I dalje sam volela svoju posvećenost bogu, samo što kundalini šakti nije bio za

mene.

Ipak, sledećeg dana se dogodilo nešto zanimljivo. Opet smo se svi okupili oko gurua. Uvela nas je u

meditaciju i usred seanse sam zaspala (ili već nešto shčno) i sanjala. U snu sam bila na plaži, na okeanu.

Najednom se pored mene stvorio čovek. Bio je to moj lični guru - veliki harizmatični jogi kojeg ovde mogu

da poistovetim samo sa Svamidžijem (što je sanskrtu znači „ljubljeni monah"). Svamidži je umro 1982.

godine. Znala sam ga samo sa fotografija iz ašrama. Iako je na tim fotografijama, moram da priznam,

delovao pomalo zastrašujuće, previše moćno i previše temperamentno za moj ukus. Dugo sam

razmišljala o njemu i izbegavala njegov pogled svaki put kada bi sa zidova po-gledao u mene. Delovao je

previše prosvetljeno. Nije bio moj tip gurua. Odu¬vek sam bila naklonjena ljupkim, saosećajnim,

ženstvenim i živim učiteljima u poređenju sa ovim preminulim (mada još uvek prodornim) likom.

Ah sada je Svamidži u mom snu, stoji pored mene na plaži u svoj svojoj snazi. Prestravljena sam. Pokazuje

na morske talase i strogo mi kaže: „Hoću da otkriješ način kako da ono prestane da se događa." Panično

vadim svesku i pokušavam da nacrtam izume koji bi zaustavili talase. Crtam masivne bede¬me, kanale i

brane. Ali sve moje kreacije su glupe i besmislene. Znam da to nije moj fah (zaboga, nisam inženjer!) ali

osećam da me Svamidži posmatra, nestr¬pljiv i neumoljiv. Konačno odustajem. Nijedan od mojih izuma

nije dovoljno domišljat ih moćan da bi zaustavio talase.

Utom čujem Svamidžijev smeh. Dižem pogled ka tom sićušnom Indijcu u narandžastoj odori i gledam

kako se grohotom smeje, držeći se za stomak i brišući suze.

»Reci mi, drago dete", naposletku mi kaže, pokazujući na kolosalan, be¬skrajan, moćan okean. „Budi tako

ljubazna i reci mi - kako si planirala to da zaustaviš?"

Dve noći zaredom sanjam kako mi zmija ulazi u sobu. Čitala sam da je to duhovno poželjno (i ne samo

prema istočnjačkim religijama; svetji Ignjatije je imao zmijske vizije u svim svojim mističnim iskustvima),

ali to ne znaci da je zmija išta manje živahna ili sablasna. Budim se u znoju. Štaviše, kada se probudim

moj um me opet muči, prelazeći u panično stanje koje nisam osetila još od godina razvoda. Moje misli se

uporno vraćaju na neuspeli brak i na svu sramotu i bes iz tog događaja. Da stvar bude gora, opet se

raspravljam s Dej- vidom. Svađam se s njim u svojoj glavi, histerična i usamljena. Bombarduju me sve

ružne stvari koje mi je ikada učinio ili izrekao. Povrh svega, ne mogu da prestanem da mislim na naše

srećne trenutke, zanosni delirijum dobrih vremena. I nadljudskim naporima se trudim da ne skočim iz

kreveta i usred noći mu telefoniram iz Indije, samo da bi mu - u svoj svojoj zbunjenosti - ve¬rovatno

spustila slušalicu. Ili ga preklinjala da me opet zavoli. Ili mu očitala bukvicu sa spiskom svih njegovih

karakternih mana.

Zašto mi se sve ovo opet vraća?

Znam šta bi mi rekli svi ti starci u ovom ašramu. Rekli bi da je to savršeno normalno, da svi prolaze kroz

to, da intenzivnim meditiranjem sve isplivava na površinu, da je to samo čišćenje od zaostalih demona...

ali u takvom sam emo¬tivnom rastrojstvu da to teško podnosim i neću da čujem nikakve hipi teorije.

Svesna sam da mi se sve vraća, hvala lepo. Kao kada se hrana vrati iz želuca.

Srećom, nekako uspevam opet da zaspim i sanjam još jedan san. U ovom nema zmija, samo veliki, besni

pas koji me juri i kroz lavež kaže: „Ubiću te. Ubiću te i poješću te!"

Budim se uz vrisak i drhtavicu. Ne želim da uznemirim svoje cimerke, stoga se iskradam u kupatilo.

Kupatilo, uvek kupatilo! Bože pomozi, ali opet sam u kupatilu, usred noći, i dok sedim na podu raspadam

se od usamljeno¬sti. 0, hladni, okrutni svete - tako sam umorna od tebe i svih tvojih užasnin kupatila.

Kada plač umine odlazim po svoju svesku i olovku (poslednje utočište mog rastrojstva) i sedam pored ve-

ce šolje. Otvaram praznu stranicu i pišem s poznati očajnički vapaj:

„TREBA MI TVOJA POMOĆ."

Otima mi se uzdah olakšanja kada moj jedini pravi prijatelj (ko si ti?), mo¬jim rukopisom počinje da

objavljuje svoju odanost:

„Ovde sam. Sve je u redu. Volim te. Nikada te neću ostaviti..."

m 48

Sledećeg jutra, meditacija mi nikako ne polazi za rukom. Očajna, molim svoj um da ustukne i pusti me da

nađem boga, ali on nadmoćno pilji u mene i kaže: JJikada ti neću dozvoliti da me zaobiđeš."

Celog sledećeg dana toliko sam mrzovoljna i ljuta da strepim za život sva¬kog ko mi se nađe na putu.

Brecam se na sirotu Nemicu zato što je njen en¬gleski previše slab da bi razumela moje objašnjenje gde

je knjižara. Toliko se stidim svog gneva da odlazim da se sakrijem (opet!) u kupatilu gde plačem. Posle se

zbog toga na sebe ljutim, setivši se saveta svoga gurua da ostanem pribrana i jaka inače će mi plakanje

preći u naviku... ali šta ona zna o tome? Onaj eprosvetljena. Ne može da mi pomogne. Ne razume me.

Ne želim ni sa kim da razgovaram. Trenutno ne mogu da podnesem ničiji lik Uspevam na neko vreme da

izbegnem čak i Ričarda iz Teksasa, ali me on na kraju zatiče za večerom i seda - hrabrog li čoveka - u crni

dim mog samo- sažaljenja.

„Šta te je toliko pritislo?", pita on, muljajući čačkalicu po ustima, kao i obično.

,,Ne pitaj", odgovaram a onda se provaljujem. Iz mene kulja ispovest koju završavam sa: ,,I najgore od

svega je što ne mogu da prestanem da razmišljam o Dejvidu. Mislila sam da sam ga prebolela, ali sve mi

se opet vratilo."

»Daj sebi još šest meseci, osećaćeš se bolje."

»Već sam sebi dala dvanaest meseci, Ričarde."

»Onda daj još šest. Dodaj po šest meseci sve dok ne prođe. Za takve stvari je potrebno vreme."

Izbacujem vazduh kroz nozdrve gnevno, poput bika.

»Njupalice", brižno nastavlja Ričard, „slušaj me dobro. Jednog dana će ti ovaj Pfiod života izgledati kao

slatko vreme tugovanja. Shvatićeš da si bila u žalosti i

ti je srce bilo slomljeno, ah tvoj život se promenio i zbog toga si bila na najlep- šem mestu na svetu - u

predivnom ašramu, okružena blagodeti. Budi strpljiva, daj sebi malo vremena. Pusti da se stvari same od

sebe reše, ovde u Indiji."

„Ali stvarno sam ga volela."

„Jaka stvar. Zaljubila si se, pa šta. Zar ne vidiš šta se dešava? Taj lik je do¬takao mesto u tvom srcu, dublje

nego što si mislila da je moguće. Znam, pro¬patila si, malena. Ali ta ljubav koju osećaš, to je samo

početak. Osetila si pravi ukus ljubavi a to je samo mali, ograničeni delić smrtne ljubavi. Čekaj da vidiš

koliko duboko si u stanju zaista da voliš. Zaboga, Njupalice! Imaš kapacitet da jednog dana zavoliš ceo

svet. To ti je sudbina. Nemoj da se smeješ."

„Ne smejem se." Zapravo sam plakala. „I molim te nemoj ti meni sada da se smeješ. Razlog što mi je

ovako teško da se rešim tog tipa je što sam iskreno verovala daje Dejvid moja srodna duša."

„Verovatno jeste. Tvoj problem je što ne razumeš šta ta reč znači. Ljudi mi¬sle da je srodna duša biće

koje će im savršeno odgovarati i svi čeznu za njom. Ali prava srodna duša je ogledalo, osoba koja ti

pokazuje sve što te sputava, osoba koja te podstiče da promeniš svoj život nabolje. Prava srodna duša je

verovano najvažnija osoba koju ćeš ikada sresti, zato što će te mlatnuti o zid i probuditi te iz sna. Ali da

doveka živiš sa srodnom dušom? Nema šanse. Previše je bolno. Srodne duše ti udu u život samo da bi

skinule još jedan sloj tebe a onda opet nestanu. Zahvali bogu na tome. Tvoj problem je što ovog

jednostavno ne možeš da pustiš. Gotovo je, Njupalice. Dejvidov zadatak je bio da te prodrma, da te

izvuče iz tog braka onda kada ti je to trebalo, da ti malo poljulja ego, ukaže ti na prepreke i zavisnosti,

slomi ti srce kako bi u njega ušla nova svetlost i učini te tako očajnom i rastrojenom da moraš da izmenis

svoj život, zatim te upozna sa tvojim duhovnim učiteljem i nestane. To mu je bio zadatak i odradio ga je

sjajno, ali sada je gotovo. Problem je u tome što ne možeš da prihvatiš da je taj odnos morao da bude

kratkog veka. Ličiš mi na psa u kontejneru, dušo - ližeš praznu konzervu, pokušavajući da se iz nje jos

malo nahraniš. Ali ako ne budeš pazila, zaglavićeš njušku u konzervi i život ce ti biti još jadniji. Pusti je."

„Ali volim ga."

„Pa voli ga."

„Ali nedostaje mi."

„Pa neka ti nedostaje. Pošalji mu nešto ljubavi i svetlosti svaki put kadajgft shš na njega i batali ga.

Zapravo se plašiš da izbaciš iz sebe poslednje deliće Ue)

jer ćeš onda zaista biti sama. Liz Gilbert se na smrt plaši onoga što će se dogoditi ako zaista ostane sama.

Ali evo šta moraš da shvatiš, Njupalice. Ako oslobodiš sav taj prostor u svom umu koji trenutno koristiš za

razmišljanje o njemu, napravićeš vakuum, otvorenu tačku - prolaz. I pogodi šta će univerzum da učini s

tim prola¬zom? Ući će unutra - bog će ući unutra - i ispuniće te ljubavlju kakvu dosad nisi ni sanjala. Zato

prestani Dejvidom da zatvaraš ta vrata. Pusti ga."

„Ali volela bih da se Dejvid i ja..."

Ričard me prekida. „Vidiš, to je tvoj problem. Previše želiš, dušo. Moraš da prestaneš da guraš želje tamo

gde im nije mesto."

Ova rečenica me nasmejava po prvi put tog dana.

»Dobro, koliko još vremena treba da bi prošla sva ova tuga?" pitam Ričarda.

„Hoćeš tačan datum?"

„Da."

„Koji ćeš da zaokružiš na svom kalendaru?"

„Da."

„Slušaj, Njupalice - imaš ozbiljan problem nedostatka samokontrole."

U tom trenutku me obuzima neopisiv gnev. Nedostatka samokontrole? JA? Za trenutak razmišljam da li

da ošamarim Ričarda zbog ove uvrede. A onda, iz dubine tog kipućeg besa isplivava istina. Momentalna,

očigledna, skoro ko¬mična istina.

Potpuno je u pravu.

Bes prolazi, brzo kao što je i došao.

»Potpuno si u pravu", priznajem.

»Znam da jesam, dušo. Slušaj, jaka si ti žena i navikla si da od života dobijaš ono što želiš ali pošto iz

poslednje veze nisi dobila ono što si želela, to te je pot¬puno izbacilo iz takta. Tvoj muž se nije poneo

onako kako si ti htela, baš kao ni Dejvid. Život nije tekao onako kako si ti zamislila. Nekontrolisanu nakazu

najviše nervira kada joj život nije po volji."

»Ne zovi me nekontrolisanom nakazom, molim te", cvilim.

»Ti si ta koja ima problem nedostatka samokontrole, Njupalice. Hajde. Zar trto niko nikada nije rekao?"

(Pa.. •jeste. Ali kada se od nekog razvodite, s vremenom prestanete da slu-

e sve one gadosti koje vam nemilice sipa u lice.) _ Zauzdavam se i priznajem. „Okej, verovatno si u pravu.

Možda imam pro-

m nedostatka samokontrole. Samo, čudno je da si to primetio. Jer ne veru-

jem da se to spolja vidi. Mislim - kladim se da ljudi ne mogu da primete nedostatak samokontrole kada

me prvi put upoznaju." m°)

Ričard iz Teksasa se smeje tako grohotno da mu čačkalica umalo ne spada

iz usta.

Ne mogu? Dušo draga - Rej Čarls bi spazio tvoj nedostatak samokontroler

„Dobro, mislim da smo završili ovaj razgovor, hvala lepo."

„Moraš da naučiš kako da se oslobađaš, Njupalice. U protivnom ćeš se razboleti. I više nikada se nećeš

naspavati. Samo ćeš se prevrtati u krevetu, nervirajući se što ti je život toliko promašen. Šta sa mnom nije

u redu? Kako to da uprskam svaku svoju vezu? Što sam tolika luzerka? Da pogodim - noć si probdela

pokušavajući da odgovoriš na ova pitanja, zar ne?"

„U redu, Ričarde, dovoljno je", brecam se. „Neću da mi se opet ušunjas u glavu."

„Onda zatvori vrata", odgovara moj veliki teksaški jogista.

49

Kada sam imala devet i po godina, doživela sam pravu metafizičku krizu. Možda deluje da sam bila

premlada za tako nešto ah oduvek sam bila napredno dete. Sve se dogodilo tokom letnjeg raspusta

između četvrtog i petog razreda. Tog jula je trebalo da napunim deset godina i bilo je nečeg u vezi s tim

prelaskom iz devete u desetu godinu - iz jednocifrenog u dvocifreni broj - što me je bacilo u istinsku

egzistencijalnu paniku, obično rezervisanu za one koji pune pedeset. Sećam se da sam tada zaključila da

život brzo prolazi. Činilo mi se da sam juče izašla iz vrtića, a već sam bila na pragu desete godine. Ubrzo

ću ući u pubertet, zatim u srednje doba, onda u starost i na kraju ću umreti. Svi oko mene su ne-

verovatno brzo starih. Svako će pre ih kasnije da umre. Moji roditelji će umreti, moji prijatelji će umreti.

Moja mačka će umreti. Moja starija sestra je tada vec bila u srednjoj školv, sećam se kada je u belim

dokolenicama krenula u prvi ra¬zred, kao da je juče bilo, a sada se upisala u srednju školu? Očigledno

neće dugo potrajati pre nego što i ona umre. U čemu je poenta svega ovoga?

Najčudnije u vezi s tom krizom je to što je ništa naročito nije pods . Nijedan moj prijatelj ili rođak nije

umro, ostavljajući mi prvi gorak ukus u ustima, niti sam pročitala ili videla bilo šta vezano za smrt; još

uvek nisam bila pročitala čak ni Šarlotinu mrežu. Panika koju sam osetila u desetoj godini nije bila ništa

drugo do spontana i potpuna spoznaja neminovnog marša smrti iako u to vreme nisam imala nikakvo

duhovno znanje koje bi mi pomoglo da se s njom nosim. Bili smo protestanti, ali ne od onih preterano

religioznih. Molitvu sam izgovarala samo za božičnom večerom i za ručkom na Dan za-hvalnosti dok sam

u crkvu odlazila sporadično. Moj otac je nedeljom ujutro ostajao kod kuće, religiozno se posvećujući

svom farmerskom poslu. Pevala sam u horu zato što sam volela pevanje; moja lepa sestra je glumila

anđela u božičnoj predstavi. Moja majka je crkvu koristila kao štab za organizovanje dobrotvornog rada u

okviru zajednice. Ali ne sećam se da se u toj crkvi ikada pričalo o bogu. Uostalom, to je bila Nova Engleska

gde se Jenkiji obično uner- voze kada čuju božju reč.

Moj osećaj bespomoćnosti bio je ogroman. Želela sam da nekom ogro¬mnom kočnicom zaustavim

vreme, poput kočnica koje sam videla u nju- jorškom metrou na školskoj ekskurziji. Želela sam da

zatražim tajm-aut, da zahtevam od svakog da se ZAUSTAVI kako bih mogla sve da shvatim.

Pret¬postavljam da je ova potreba za zaustavljanjem kompletnog univerzuma usred šina sve dok se ne

presaberem, bila samo početak onoga što moj dragi prijatelj Ričard iz Teksasa naziva nedostatkom

samokontrole. Naravno, moji napori i briga bili su uzaludni. Što sam više pažnje obraćala na vreme, to je

ono brže prolazilo, i to leto je prošlo tako brzo da me je zabolela glava. Sećam se da sam na kraju svakog

dana padala u očaj: „Prošao je još jedan", i neutešno plakala.

Imam prijatelja iz srednje škole koja sada radi sa mentalno zaostalim osobama i koja tvrdi da njegovi

autistični pacijenti imaju specifičnu svest o prolasku vremena, kao da ne poseduju mentalni filter koji

nama ostalima dozvoljava da povremeno zaboravimo na smrtnost i nastavimo sa životom. Jedan od

Robovih pacijenata ga na početku svakog dana pita koji je datum, uz neizostavno pitanje: „Robe - kada će

opet biti četvrti februar?" I pre nego što mu odgovori, čovek odmahne glavom i tužno izusti: „Znam,

znam, nema veze- ^k sledeće godine, zar ne?"

Previše dobro mi je poznat taj osećaj, ta sumorna čežnja iščekivanja slede- eg četvrtog februara. Svi

znamo da smo jedina vrsta na ovoj planeti - naravno, s mogućim izuzecima - kojoj je darovana svest o

smrtnosti. Kako živeti sa tim saznanjem? Kada sam imala devet godina nisam mogla ništa drugo da

učinim

osim da plačem. Kasnije sam sa zrelošću stekla preosetljmi svest o tome d me brz protok vremena nagoni

da svoj život živim najbržim tempom. Kada ću već tako kratko boraviti na Zemlji, želim da učinim sve što

je u mojoj moći da ga maksimalno iskusim. Eto čemu sva moja putovanja, sve moje ljubavi, sve moje

ambicije. Moja sestra je imala prijatelja koji je mislio da ona ima najma¬nje dve do tri mlade sestre zato

što je stalno slušao priče o njenoj sestri koja je u Africi, o sestri koja radi na ranču u Vajomingu, o sestri

koja je šankerka u Njujorku, o sestri koja piše knjigu, o sestri koja se udaje - je li moguće da je sve to

jedna te ista osoba? Zaista, kada bih mogla sebe da podelim na nekoliko Liz Gilbert, verovatno bih to

drage volje učinila samo da ne bih propustila nijedan trenutak svog života. Šta ja to pričam? Pa ja se i

jesam podelila na nekoliko Liz Gilbert i sve su jedne noći istovremeno kolabirale od iscrpljenosti na podu

kupatila kuće u predgradu, negde posle tridesete godine života.

Trebalo bi ovde da napomenem da sam svesna činjenice da ne prolaze svi kroz ovu vrstu metafizičke

krize. Neki od nas neprekidno žive u strahu od smrti, dok se neki nešto ležernije nose sa ćelom idejom

prolaznosti. U ovom svetu srećete mnoštvo apatičnih ljudi, naravno, ali takođe srećete i neke koji

izgledaju kao da su u stanju da dostojanstveno prihvate uslove delovanja uni¬verzuma i koji naročito ne

pate zbog njegovih paradoksa i nepravdi. Imam pri¬jateljicu čija baka nam je često govorila: „Na ovom

svetu ne postoji tako ozbi¬ljan problem koji ne može da izleči topla kupka, čaša viskija i molitvenik." Za

neke ljude, to je istinski dovoljno dok su neltima potrebne drastičnije mere.

I sada ću konačno spomenuti svog prijatelja, irskog farmera - zapravo naj-zanimljivijeg lika kojeg sam

upoznala u indijskom ašramu. Međutim, Šon je jedan od onih ljudi koji su, poput mene, rođeni sa

svrabom, suludom i nemir¬nom potrebom da shvate suštinu bitisanja na Zemlji. Njegova mala parohija u

okrugu Kork nije imala odgovore na ova pitanja, zbog čega je 1980-ih goto napustio svoju farmu i

doputovao u Indiju u potrazi za unutrašnjim mirom uz pomoć joge. Nekoliko godina kasnije vratio se kući

na svoju irsku farmu. Se* deo je u kuhinji stare kamene kuće, u društvu svog oca - vremešnog, ćutljiv^g

farmera - pričajući mu o svojim duhovnim otkrićima na egzotičnom Šonov otac je pušio lulu, ne

pokazujući naročito interesovanje za sinovij I priču. Nije izustio ni reč reč sve dok Šon nije rekao: „Tata, ta

meditacijaj^ suštinske važnosti za zadobijanje smirenosti. Stvarno može da ti spasi Uči te kako da smiriš

svoj um."

Njegov otac je konačno okrenuo glavu i tiho rekao: „Već imam smiren um, sine", a potom nastavio da

zuri u vatru.

Ah ja nemam. Bas kao ni Šon. Mnogi od nas nemaju smiren um. Mnogi od nas zure u vatru i vide samo

pakao. Potrebno mi je da aktivno učim kako da činim ono s čim je Šonov otac, očigledno, rođen - kako da

se, kao što je Volt Vitmen jednom napisao: „Izuzmem iz te igre povuci-potegni... radosno,

samozadovoljno, saosećajno, predano, ispunjeno... i da sve to posmatram u čudu." Umesto što sam

radosna, ja sam uplašena. Umesto da gledam, ja stalno ispitujem i mešam se. Pre neki dan sam u molitvi

rekla bogu: „Slušaj - shvatam da neispitan život nije vredan življenja, ali zar misliš da bih jednog dana

mogla da pojedem neispitan ručak7"

Budističko učenje ima priču o svakom trenutku koji prati Budino sticanje prosvećenosti. Kada je, posle

trideset devet dana meditacije, veo iluzije konač¬no pao, otkrivajući velikom učitelju istinska dela

univerzuma, otvorio je oči i namah izustio: „To ne može biti tačno." Ah onda se predomislio, zaključivši

da ipak treba da izađe u svet i pokuša nekolicinu svojih učenika da poduči meditaciji. Znao je da će samo

mali procenat ljudi prihvatiti njegovo učenje. Većini onih humanih, tvrdio je, oči su zaslepljene prašinom

obmane tako da nikada ne vide istinu, ma koliko drugi pokušavah da im na nju ukažu. Mali broj drugih

(poput Šonovog oca, na primer) prirodno je bistrook i smiren tako da im nisu potrebne nikakve

instrukcije ih bilo kakva pomoć. Ali tu su i oni čije oči su samo delimično umrljane prašinom i koji uz

pomoć pravog učitelja mogu da nauče kako da jednog dana vide bolje. Buda je odlučio da postane učitelj

za dobrobit te manjine - za one s malo prašine.

Iskreno se nadam da sam jedna od tih poluslepih ljudi, mada u to nisam sigurna. Znam samo da me nešto

vuče da nađem svoj unutrašnji mir uz po¬moć metoda koje možda deluju pomalo drastično za opšte

mase. (Na primer, kada sam jednom svom prijatelju u Njujorku rekla da planiram da otputujem u Indiju

kako bih živela u ašramu u potrazi za božanskim, uzdahnuo je i rekao: »Ah, delom svog bića tako želim to

da učinim... ali zaista nemam nikakvu ^lju za tim.") Ne znam imam li previše izbora. Previše dugo sam

frenetično tragala za zadovoljstvom na bezbroj načina ali su se svi ti pokušaji i dostignuća na Nu izjalovili.

Život će vas, ukoliko ga tako silno jurite, na kraju odvesti u symrt- Vreme će se - ukoliko ga pratite poput

manijaka - na kraju tako i po- nasat*; Pređ vama će uvek ostajati jedna oblast ih jedna soba, menjajući

svoje ime i boju kose samo da bi vas zavarala, iskradajući se na zadnja vrata motel baš u trenutku kada

protrčite kroz predvorje sa svežim nalogom za ostavljajući samo zapaljenu cigaretu u pepeljari koja vam

se ruga. U jednog trenutku morate da se zaustavite jer ono neće. Moraćete da priznate da ne mo¬žete da

je uhvatite. Da niste u stanju da je uhvatite. U jednom trenutku, kao što mi Ričard stalno ponavlja,

morate da je pustite i da sednete mirno, puštajući zadovoljstvu da vam priđe samo od sebe.

Naravno, oslobađanje je stravičan poduhvat za one među nama koji veruju da se svet okreće samo zato

što negde na vrhu postoji ručka koju sami okreće¬mo, i da ćemo, ukoliko je samo za trenutak pustimo,

nastupiti kraj univerzu-ma. Hajde probaj daje pustiš, Njupalice. Ovo je poruka koju dobijam. Zasad mirno

sedim i obustavljam svoje nemirno učestvovanje u svemu. Posmatram šta se događa. Uostalom, ptice ne

padaju mrtve s neba usred leta, drveće ne vene tek tako, reke još uvek ne teku krvave. Život se nastavlja.

Čak i italijanska pošta nastavlja da kaska, radeći bez mene - zašto sam tako sigurna da je moje

mikroupravljanje svakim trenutkom na ovom svetu tako važno? Zašto ga ne pustim da živi?

Čujem ovaj argument i dopada mi se. Verujem u njega, intelektualno zaista verujem. A onda se pitam - sa

svim svojim nemirnim čežnjama, sa svom svo¬jom nabujalom strašću i sa svom svojom tupavom

gramzivošću - šta bi trebalo da učinim sa svojom energijom?

Odgovor takođe stiže:

Traži boga, sugeriše mi guru. Traži boga kao što čovek s glavom u vatri traži vodu.

50

Sledećeg jutra na meditaciji opet mi se vraćaju stare, crne misli. Počinjem da ih zamišljam kao iritantne

reklame koje se uvek oglašavaju u najnezgodni- jem trenutku. Međutim, ono što me najviše uzrujava je

to da moj um zapflvo nije zainteresovan za meditaciju. Uporno razmišlja o nekim drugim stvarima*

Neprekidno. Mislim da je zvaničan naziv tog procesa „mozganje". Mozgam svom razvodu, o svom bolu

koji mi je doneo, o svim greškama koje sam na pravila, o svim greškama koje je moj suprug napravio, a

onda (jer to mračno putovanje nema kraja) počinjem da mozgam o Dejvidu...

Što počinje da me posramljuje, da budem iskrena. Mislim - boravim u ovom svetom mestu usred Indije i

sve o čemu uspevam da razmišljam je moj bivši dečko. U šta sam se to pretvorila, u šiparicu?

A onda se setim priče koju mi je jednom prilikom ispričala moja prijate¬ljica Debora, psiholog. Davnih

1980-ih godina, grad Filadelfija ju je zamolio da volontira u psihološkom savetovanju grupe

kambodžanskih izbeglica, po¬moraca koji su se nešto ranije tu iskrcali. Debora je izuzetan stručnjak u

svojoj oblasti, ah ju je taj zadatak prilično obeshrabrio. Kambodžani su proživeli ono najgore što ljudi

jedni drugima mogu da pričine u ratu - genocid, silovanja, mučenja, glad, ubistva najbližih i to na njihove

oči, zatim duge godine izbe- giištva u logorima i opasne plovidbe na zapad, tokom kojih su ljudi umirali od

bolesti i njihovim telima su hranjene ajkule. Kako je Debora takvim ljudima mogla da pomogne? Kako je

uopšte mogla da se saživi s njihovim patnjama?

»Da h znaš", kasnije mi je prepričala, ,,o čemu su ti ljudi hteli da razgovara¬ju kada su shvatih da želim da

im pomognem?"

Sve je bilo u fazonu: Upoznala sam tog momka dok sam zivela u izbegličkom logoru i zaljubila se. Mislila

sam da me voli ali su nas onda razdvojili u različite brodove i on se smuvao s mojom rođakom. Sada su u

braku ali on tvrdi da me i dalje voli, i stalno me zove i znam da bi trebalo da ga oteram od sebe ali i ja

njega još uvek volim i razmišljam samo o njemu. Ne znam šta da radim...

Eto kakvi smo mi ljudi. Kolektivno, kao vrsta, neumorno gajimo taj naš emotivni pejzaž. Jednom sam

upoznala staricu od pribhžno sto godina, koja mi je rekla: „Postoje samo dva pitanja s kojima se ljudska

bića večito bore, od pamtiveka: Koliko me voliš? i Ko je glavni?' Sve ostalo se nekako prevaziđe ah ova

dva pitanja ljubavi i kontrole nas sve poražavaju, saphću nas i izazivaju ra¬tove, stradanja i bol. Nažalost

(ili možda evidentno), trenutno su oba predmet moje unutrašnje borbe. Kada sedim u tišini i ispitujem

svoj um, spoznajem da je prepun pitanja čežnje i kontrole, koja se tu vrzmaju samo da bi me nervirala, a

ta nervoza me sprečava da dalje napredujem.

Kada sam jutros, posle punog sata nesrećnog mozganja, ponovo uronila u meditaciju, otkrila sam kod

sebe novu osobinu: saosećajnost. Upitala sam srce a li bi moglo da mi oplemeni dušu s nešto

velikodušnijim izgledima za moje mnt trudove. Umesto da razmišljam o tome kolika sam luzerka, mogu li

ne¬kako da prihvatim to da sam samo ljudsko biće - i to normalno, zar ne? te su standardno potekle -

okej, neka ti bude - a s njima su se probudile i emoci¬je. Počela sam da se osećam frustrirano i da se

osuđujem. Pa čak i usamljeno i gnevno. A onda se odnekud pojavila snažna reakcija, u najdubljem kutku

mog srca, i rekla sam sebi: „Neću da te osuđujem zbog ovih misli."

Moj umje pokušao da protestuje, govoreći: „Ne zanosi se, ti si luzerka koja nikada neće bilo čemu

dorasti..."

Najednom, kao da mi je lav riknuo u grudima, nadjačavajući sve to đubre. Glas kakav nikada ranije nisam

čula u sebi. Bio je tako intiman ali tako moćan, da sam bukvalno pokrila šakom usta iz straha da zvuk ne

izađe napolje jer bi potresao temelje zgrade čak u Detroitu.

A riknuo je ovo:

NEMAŠ POJMA KOLIKO JE JAKA MOJA LJUBAV!!!!!!!

Brbljive, negativne misli su se raspršile pred ovom izjavom, poput uplaše¬nih ptica i antilopa - bežeći iz

mog uma glavom bez obzira. Nastala je tišina. Napeta, vibrirajuća, zapanjujuća tišina. U velikoj savani

mog srca, lav je za¬dovoljno proglasio svoje novo carstvo. Oblizao je svoje velike čeljusti, sklopio svoje

žute oči i nastavio da spava.

A onda, u toj carskoj tišini, konačno sam počela da meditiram s bogom.

51

Ričard iz Teksasa ima neke ljupke navike. Kad god nabasa na mene u ašramu i prema mom rasejanom

izrazu lica zaključi da sam mislima daleko odatle, pita: „Kako je Dejvid?"

„Gledaj svoja posla", uvek mu odgovorim. „Nemaš pojma o čemu razmi¬šljam, gospodine."

Naravno, uvek je u pravu.

Jedna od tih navika je da me sačeka kada izađem iz dvorane za meditaciju jer ga zabavlja zbunjenost na

mom licu. Izgledam kao da sam se borila sa ali¬gatorima i duhovima. On tvrdi da nikada nije video nekog

ko se tako mučno bori sa sobom. Ne znam ništa o tome ah istina je da se tokom meditacije u meni

dešavaju prilično neverovatne stvari. Najsnažnija iskustva doživimkada se oslobodim nekih poslednjih

rezervi straha i dopustim pravoj energiji da mi se popne uz kičmu. Sada mi je zanimljivo to što više ne

odbacujem ideju o kundalini šakti kao običnom mitu. Kada ta energija prostruji kroz mene, štek¬će poput

dizel motora u maloj brzini, i sve što od mene traži je ovo: Hoćeš li da budeš tako ljubazna i izvrneš se

kako bi ti pluća, srce i iznutrice bili spolja a ceo univerzum ušao unutra? I emotivno, hoćeš li činiti iste

stvari? Vreme postaje ek¬scentrično u ovom gromoglasnom prostoru, i obuzeta sam - obamrla, utrnula i

zatečena - za sve vrste svetova, i intenzivno proživljavam sve osećaje: vatru, studen, mržnju, strast,

strah... Kada sve prođe, drhtavo se pridižem na noge i teturavo izlazim na dnevnu svetlost u takvom

stanju - zverski gladna, očajnič¬ki žedna i napaljenija od mornara posle duge plovidbe. Ričard me obično

čeka, spreman za podsmeh. Kada primeti moj izmučeni izraz lica uvek me zadirkuje istom rečenicom:

„Misliš li da ćeš ikada ičemu dorasti, Njupalice?"

Ah jutros na meditaciji, nakon što sam čula lavlju riku: NEMAŠ POJMA KOLIKO JE JAKA MOJA LJUBAV, iz

ćelije za meditaciju sam izašla poput rat¬ne kraljice. Ričard nije imao vremena ni da me pita da li ću ikada

ičemu dora¬sti u ovom životu jer sam ga pogledala u oči i rekla: „Već jesam, gospodine."

„Proveriću", odgovorio je. „Ovo zaslužuje slavlje. Hajde mala - vodim te u grad da ti kupim 'tambs-ap."

„Tambs-ap" je indijski gazirani sok, nešto poput „koka-kole" ali sa devet puta većom količinom glukoznog

sirupa i triput više kofeina. Verovatno sadrži i amfetamine jer posle prve češe sve vidim duplo. Par puta

nedeljno, Ričard i ja odlazimo u grad i delimo jednu flašicu ,,tambs-apa" - radikalno iskustvo posle čistote

vegetarijanske hrane u ašramu - uvek pazeći da ne dodirnemo flašu usnama. Ričardovo pravilo boravka u

Indiji je nepoljuljano: „Ne dodiruj ništa osim sebe." (Da, i to je bio jedan od mogućih naslova ove knjige.)

U gradu imamo nekoliko omiljenih mesta. Uvek se zaustavljamo da odamo poštu hramu i da se javimo

gospodinu Panikaru, krojaču koji tresući rukama kaže: „Čestitam što vas opet vidim!" Svaki put.

Posmatramo krave koje lenjo tumaraju ulicama, uživajući u svom uzvišenom statusu (mislim da

zloupotre¬bljavaju tu privilegiju, ležeći nasred druma samo da bi naglasile da su svete), 1 Pse koji se

neprekidno češu, kao da se pitaju kako su, kog đavola, dospeli H| Redamo žene koje rade na drumu,

tucajući kamen po najjačem suncu, zamahujući macolama onako bose, izgledajući neobično lepo u svojim

šare¬nim sarijima, sa sve ogrlicama i narukvicama. Zanosno nam se ^ ne razumem - kako mogu da budu

srećne radeći mukotrpan fev^ ^ tako užasnim uslovima? Kako to da se ne onesveste ili ne umru p0&|

P°Sa°f minuta mahanja teškim macolama po najvećoj vrućini? Pitam to epetna«$t Panikara i on mi

odgovara da je tako to medu seljanima. Ljudi su u g°Sp0(Jina sveta rođeni da teško rade i rad je sve što

znaju. Voni deju

»Osim toga", neobavezno dodaje on, „ovde še ne živi dugo." Selo je siromašno, naravno, ali prema

indijskim standardima ne JH očajno; tome umnogome doprinosi prisustvo (i milosrđe) ašrama kao liv

nekih zapadnih valuta. Naravno, u selu nema bogzna šta da se ku ' ' ^ Ričard i ja volimo da obilazimo

radnjice koje prodaju brojanice i male st 1 Među njima su i neki Kašmirci - vrlo nasrtljivi trgovci - koji se

uvek trodđli nam uvale što više svoje robe. Danas me je jedan od njih spopadao, nudećuBj da kupim fini

kašmirski tepih za svoju kuću. ' 311

Ričard se slatko smejao. Pored ostalih sportova, uživa da me predstavi" kao beskućnicu.

„Ne trudi se, brate", odgovorio je prodavcu tepiha. „Ova cura nema podove kojima bi ih pokrila."

Nimalo obeshrabren, Kašmirac je predložio: „A možda bi madam volela da okači tepih na zid?"

„Vidi, brajko", pojasnio mu je Ričard, „stvar je u tome što ona nema ni zidove."

„Ali zato imam hrabro srce!" procvilela sam u svoju odbranu. „1 ostale sjajne osobine", dodao je Ričard,

bacajući mi kosku po prvi put u životu.

52

Najveća prepreka u mom iskustvu sa ašramom zapravo nije meditacija.Teška je, naravno, ah ne

nepremostiva. Za mene postoji nešto mnogo teže. Najteže mi pada ono što radimo svakog jutra posle

meditacije a pre doručka ^ jutra su tako duga) - pevanje zvano Gurugita. Ričard je iz miloste zo^ Iskreno,

imam užasne nevolje sa odom. Nimalo mi se ne sviđa. Zapravo mi je

nikada nije sviđala, još od onda kada sam je prvi put čula u ašramu nadomak Njujorka. Sve ostale pesme i

himne ove jogističke tradicije mi se dopadaju ali Gurugita je nekako duga, dosadna, preglasna i

nesnošljiva. Naravno, to je samo moje mišljenje; ostali tvrde da je vole iako ne mogu da dokučim zašto.

Gurugita je duga 182 stiha glasnih vapaja (što ponekad i sama činim), i svaki stih je pasus nerazumljivog

sanskrta. Zajedno sa uvodnom pesmom i završnim refrenom, ceo ritual njenog izvođenja traje oko sat i

po vremena. Ne zaboravite, pre doručka a posle punog sata meditacije i dvadesetominutnog pevanja

prve jutarnje himne. Gurugita je zapravo jedini razlog što se ovde ustaje u tri ujutro.

Ne sviđa mi se njena melodija a bogami ni reči. Kad god to nekome u ašramu spomenem, dobijem

odgovor: „Ali tako je sveta!" Pa sveta je i Knjiga o Jovu ali je ne pevam glasno svakog jutra pre doručka.

Doduše, Gurugita ima impresivno duhovno poreklo; ona je isečak iz drev¬nih svetih tekstova o jogi po

imenu Skanda Purana, od kojih je većina izgu¬bljena s tim da je vrlo malo prevedeno sa sanskrta. Poput

većine jogističkih spisa, pisana je u vidu razgovora, skoro sokratskog dijaloga. Razgovor vode boginja

Parvati i svemoćni, sveobuhvatni bog Šiva. Parvati i Šiva su božanska otelotvorenja (ženske) kreativnosti i

(muške) svesti. Ona je stvaralačka energi¬ja univerzuma; on je bezoblična mudrost. Sve što Šiva zamisli,

Parvati pretvori u život. On sanja; ona materijalizuje. Njihov ples, njihovo jedinstvo (njihova joga),

zapravo je izvor i ispoljavanje univerzuma.

U Gurugiti, boginja pita boga za tajne zemaljskih zadovoljstava i on joj ih predočava. Nervira me ova

himna. Nadala sam se da će se moja osećanja pre¬ma Gurugiti promeniti tokom boravka u ašramu, da će

me njeno stavljanje u indijski kontekst podstaknuti da naučim kako da je zavolim. Desilo se sasvim

suprotno. Posle nekoliko nedelja boravka ovde, moja osećanja prema Gurugiti su iz običnog prezira

prerasla u iskonski strah. Počela sam da je preskačem, radeći druge stvari koje su po mom mišljenju

korisnije za moj duhovni rast, poput pisanja dnevnika, tuširanja ili telefoniranja sestri u Pensilvaniju ne

bih li imala uvid u to kako joj napreduju deca.

Ričard iz Teksasa me zbog toga redovno kori. „Primetio sam da si jutros opet izbegavala pevanje ode",

rekao bi on, a ja bih mu odgovorila: ,,S bogom komuniciram na druge načine", na šta bi Ričard uzvratio:

»Misliš, spavajući?"

Međutim, kada pokušam da učestvujem u pevanju, samo se još više uzrujam. Mislim, fizički. Ne samo što

mi nije do pesme nego osećam kako me njen zvuk onespokojava. Preznojava me. Ovo je vrlo čudno jer

postoji verovatnoća da postanem jedna od onih hronično hladnih osoba i ta hladnoća je deo u januaru

pred izlazak sunca. Svi ostali sede i pevaju, umotani u vunenu ćebad sa kapama na glavama da ne bi

nazebli, a ja se iznutra jedem dok me himna preplavljuje, peneći se poput njuške premorenog konja.

Posle Gurugite iz hra¬ma izlazim znojava na hladan jutarnji vazduh, poput magle - užasne, zelene

smrdljive magle. Fizička reakcija je blaga u poređenju sa emotivnim talasima koji me potresaju svaki put

kada pokušam da pevam. I ne mogu nijedan ton da proizvedeni. Mogu samo da kreštim. Nevoljno.

Jesam li spomenula da se sastoji iz 182 stiha?

Tako pre neki dan, posle naročito ogavne seanse pevanja, odlučujem da potražim savet od svog

omiljenog učitelja u ašramu - monaha sa predivnim dugim sanskrtskim imenom koje u prevodu glasi

„Onaj koji obitava u bož¬jem srcu i koji obitava u sopstvenom srcu". Ovaj šezdesetogodišnjak je

Ame¬rikanac, mudar i obrazovan. Nekada je bio profesor klasičnog pozorišta na Njujorškom univerzitetu

i još uvek ima staro, dobro uvežbano dostojanstveno držanje. Zamonašio se pre skoro trideset godina.

Sviđa mi se zato što je iskren i zabavan. U mračnim trenucima zbrke oko Dejvida, jednom sam ovom

mo¬nahu otvorila svoje srce. Saslušao me je sa uvažavanjem, ponudio mi najsaose- ćajniji savet koji je

mogao da iznedri a onda rekao: „Sada ljubim svoju odoru." Podigao je ivicu svoje mantije od šafrana i

glasno je cmoknuo. Misleći da je to verovatno neki supermistični religijski običaj, upitala sam da mi

objasni šta radi. Odgovorio je: „Isto što uvek radim kada mi se neko obrati za ljubavni savet. Samo

zahvaljujem bogu što sam monah i što ne moram više da se rvem s takvim problemima."

Tako sam znala da mogu da mu verujem kada je u pitanju moj problem sa Gurugitom. Jedne noći posle

večere zajedno smo prošetali vrtom, ispričala sam mu koliku odbojnost imam prema celoj stvari i upitala

ga da li bi mog*0 nekako da me izuzme iz jutarnjeg pevanja. Odmah je počeo da se smeje. moraš da je

pevaš ako ne želiš. Niko te ovde neće osuditi ako ne budeš rad ono što ti ne prija."

„Ali svi kažu da je to suštinski deo duhovne prakse."

jeste. Ali neću da ti pričam kako ćeš goreti u paklu ako to ne budeš radila, jedio što ću ti reći je da je tvoj

guru bila veoma jasna po ovom pitanju - Gu¬rugite je jedan od suštinskih tekstova ove joge i možda

najvažnije što možeš da učiniš za sebe, pored meditacije. Budući da boraviš u ašramu, ona očekuje od

tebe da svakog jutra ustaješ na jutarnje pevanje."

„Ne smeta mi rano ustajanje..."

„U čemu je onda problem?"

Objasnila sam mu zašto sam počela da se užasavam Gurugite, koliko je se zapravo gnušam.

Odgovorio je: „Zaboga - pogledaj se. Nakostrešiš se samo kad pričaš o tome."

Bio je u pravu. Mogla sam da osetim kako mi hladne graške znoja izbijaju ispod pazuha. Pitala sam ga:

„Zar ne mogu umesto toga da upražnjavam nešto drugo? Primetila sam, kada za vreme Gurugite odem u

ćehju za meditaciju da uvek dobijem finu vibraciju."

„Ah - Svamidži bi te zbog toga izgrdio. Nazvao bi te pevačkim kradljivcem zbogkorišćenja energije na kojoj

drugi mukotrpno rade. Slušaj, Gurugita nije napisana da bi se u njenom pevanju uživalo. Njena svrha je

drugačija. U pi¬tanju je tekst nezamislivih moći. To je moćna vežba pro,čišćenja koja uništava svu tvoju

ogrehovljenost, sve tvoje negativne emocije. I mislim da bi na tebe imalo pozitivan efekat kada bi

doživela tako jake emocije i fizičke reakcije dok je pevaš. Ume da bude bolna, ali je neverovatno korisna."

„Kako se ti podstičeš da na njoj istraješ?"

„Imam li drugog izbora? Da napustim nešto svaki put kada naiđem na iskušenje? Da sprcam ceo svoj život

u očajanju i nedovršenosti?"

»Jesi li ti to upravo rekao 'da sprcam'?"

»Da. Rekao sam."

»Pa šta da radim?"

»Moraćeš to sama da odlučiš. Ali moj savet ti je - budući da si me već pitala - da učestvuješ u pevanju

Gurugite dok god si ovde, naročito zato što na nju tako snažno reagujes. Kada te nešto toliko žulja, budi

sigurna da na tebe deluje. Gurugita radi upravo to. Sagoreva tvoj ego, pretvara te u u čisti prah. 1 treba

da ti bude tako teško, Liz. Ona poseduje moći koje mi ne možemo ;a P°imimo. U ašramu ostaješ još samo

nedelju dana, zar ne? A onda mo¬žeš slobodno da putuješ i zabavljaš se. Zato otpevaj tu stvar još sedam

puta i onda više nikada nećeš morati. Seti se šta ti je guru rekla - sama istražuj sv0ie duhovno iskustvo.

Nisi ovde u svojstvu turiste ili novinarke, nego u svojstv^ istraživačice. Stoga istražuj."

„Znači, nećeš me osloboditi ove muke?"

„Sama možeš da se oslobodiš ove muke, kad god zaželiš, Liz. To je božan¬ski ugovor koji se zove

slobodna volja"

53

Tako sam sledećeg jutra odlučno otišla da pevam i Gurugita me je bacila niz betonske stepenice - ih već

negde na dno, bar je takav bio osećaj. Sledećeg dana bilo je još gore. Probudila sam se u besu i pre nego

što sam stigla do hra¬ma već sam se uveliko znojila, kuvala, ključala. Uporno sam sebe tešila: „To je samo

sat i po vremena - možeš svašta da uradiš za sat i po vremena. Zaboga, imaš prijateljice koje su

seporađale po četrnaest sati..." Ali ipak, u toj stolici mi ne bi bilo ništa manje udobno čak i da sam za nju

bila vezana. Neprestano sam osećala vrele talase, poput onih u menopauzi, i strepela da se ne

onesvestim ili ne ugrizem nekog od besa.

Moj gnev je bio ogroman. Obujmio je ceo svet, ali je prevashodno bio usmeren ka Svamidžiju - guruu

mog gurua koji je i ustanovio ritualno pevanje Gurugite. Nije to bio moj prvi neprijatan susret sa velikim,

sada preminulim, jogistom. On se pojavio u mom snu na plaži, zahtevajući od mene rešenje kako da se

zaustave talasi, i sve vreme sam imala osećaj da me ismeva.

Svamidži je celog života bio neugasiva, duhovna buktinja. Poput svetog Franje Asiškog, Svamidži potiče iz

bogate porodice i od njega se očekivalo da nastavi porodični posao. Međutim, još kao dečak je upoznao

svetog čoveka iz susednog sela i bio potpuno opčinjen njegovim iskustvom. Već u pubertetu je napustio

porodični dom, obučen samo u platno obavijeno oko prepona, i kao hodočasnik godinama obilazio

indijska sveta mesta u potrazi za pravim duhov¬nim učiteljem. Priča kaže da je upoznao preko šezdeset

svetaca i gurua, ali ni u jednom nije pronašao ono što je tražio. Gladovao je, hodao bosonog, spavao na

otvorenom dok su besnele himalajske oluje, bolovao od malarije, dizenterijeg| te godine svog života

proglasio najsrećnijim iako je samo tragao za nekim ko bi mu pokazao boga. Tokom tih godina, Svamidži

je postao Hata jogi, stručnjak za ajurvedsku medicinu i kuvanje, zatim arhitekta, baštovan, muzičar i

mačevalac (ovo poslednje mi se najviše dopada). U srednjim godinama još uvek nije bio pronašao boga,

sve dok jednog dana nije upoznao ćaknutog mudraca koji mu je rekao da se vrati kući i ode u susedno

selo gde je još kao dete upoznao jednog svetog čoveka, te da o bogu uči od tog velikog svetitelja.

Svamidži se poslušno vratio kući i postao najverniji sledbenik svetog čo¬veka, konačno dostigavši

prosvetljenje zahvaljujući vodstvu svog mudrog uči-. telja. Na kraju je i sam postao guru. Vremenom je

njegov ašram u Indiji od tri sobe na ogoljenoj farmi prerastao u raskošni vrt kakav je danas. Svamidži je

dobio inspiraciju da putuje, podstičući meditativnu revoluciju širom sveta. U Ameriku je došao 1970.

godine i oduševio javnost. Svakodnevno je vršio božansku inicijaciju - šaktipat- stotinama i hiljadama

ljudi. Njegova moć bila je momentalna i preobražavajuća. Prečasni Judžin Kolender (uvaženi borac za

građanska prava, saborac Martina Lutera Kinga mlađeg i sadašnji pastor bap¬tističke crkve u Halremu)

seća se susreta sa Svamidžijem sedamdesetih godi¬na; pred Indijcem je pao na kolena, misleći: „Nema

više vremena za gubljenje, ovo je to... Ovo je čovek koji zna o tebi sve što je potrebno."

Svamidži je zahtevao entuzijazam, posvećenost, samokontrolu, prezirući ljude koji ispoljavaju jad,

hinduistički naziv za lenjost. Uneo je drevne koncep¬te discipline u živote svojih često buntovnih mladih

zapadnjačkih pristalica, zapovedajući im da prestanu da troše svoje (i tuđe) vreme i energiju na

neod¬govorne hipi gluposti. Jednog trenutka bi vas gađao svojim štapom, sledećeg bi vas zagrlio. Bio je

komplikovan, često kontroverzan, ah je duboko menjao svet oko sebe. Razlog što sada na zapadu imamo

pristup mnogim jogističkim spisima je upravo Svamidžijeva predanost radu. Preveo je i oživeo filozofske

tekstove koji su dugo bili zaboravljeni, čak i za veći deo Indije.

Moj guru je Svamidžijeva najvernija učenica. Ona je bukvalno rođena da bude njegova sledbenica; njeni

roditelji su bili jedni od najranijih Svamidži- jevih pristalica. Kao dete je umela da peva i po osamnaest sati

na dan, neu¬morna u svojoj posvećenosti. Svamidži je prepoznao njen potencijal i uzeo je za svog

prevodioca kada je bila samo tinejdžerka. Proputovala je s njim ceo svet, posvećujući toliku pažnju svom

guruu da je mogla da oseti kako joj se obraća na molitvi. Postala je njegova naslednica 1982. godine, iako

je bila tek u dvadesetim.

Karakteristika pravih gurua je da svi žive u neprekidnom stanju Sam stvarenja, razlikujući se samo po

spoljašnjim osobinama. Navodne razlike^0 medu mog gurua i njenog učitelja su brojne - ona je žensko,

govori nek^ jezika, univerzitetski je obrazovana i poslovna je žena; on je bio kapriciozan- ponekad se

ponašao kao stari kralj južne Indije. Finoj novoengleskoj devo' • kao što sam ja, svakako je lakše da prati

život učitelja koji je toliko ubedlf po svojoj prirodi - upravo ona vrsta gurua koju biste voleli da odvede

kući da upozna vaše roditelje. Ali Svamidži... on je bio tako nepredvidiv. Kada sam krenula ovim

jogističkim putem i prvi put videla njegovu fotografiju i ćula priče o njemu, pomislila sam: „Držaču se

podalje od ovog lika. Preveliki je Uliva mi nervozu."

Ali sada sam ovde u Indiji, u ašramu koji je nekada bio njegov dom, gde otkrivam da je sve što želim

upravo Svamidži. Sve što osećam je Svamidži Jedina osoba s kojom razgovaram u svojim molitvama i

meditacijama je Sva¬midži. Kao da po ceo dan gledam TV kanal Svamidži. Htela ne htela, ovde | sam u

Svamidžijevoj fabrici i osećam kako me obraduje. Iako je odavno mr¬tav, ima nečeg tako prizemnog i

prisutnog u vezi s njim. On je učitelj koji mi je potreban za pravu borbu jer pred njim mogu da psujem, da

mu otkrijem sve svoje neuspehe i mane, a on se na sve to samo smeje. Smeje se i voli me. Njegov smeh

me još više razgnevljuje a taj gnev me motiviše da delam. I ni¬kada mi nije bliži nego kada se borim sa

Gurugitom i s njenim nerazumljivim sanskritskim stihovima. Sve vreme se svađam sa Svamidžijem u

svojoj glavi, uzvikujući svašta: „Bolje bi ti bilo da uradiš nešto za mene jer ja ovo radim za tebe! Hoću da

vidim neke rezultate! Hajde, potrudi se da me ovo konačno pročisti!" Juče sam se naročito razljutila kada

sam spustila pogled na svoju knjigu i shvatila da smo tek kod dvadeset petog stiha, a ja sam vec poce a se

vrpoljim i znojim (i to ne običnim znojem, nego onim liptećim). Ujedno® trenutku sam naglas izustila:

„Mora da se šališ!" na šta se nekoliko ženaisp mene okrenulo i zbunjeno me pogledalo, nesumnjivo

očekujući da mi se gi demonski okrene oko svoje ose.

S vremena na vreme se setim kako sam, živeći u Rimu, lenja jutra provodila grickajući pecivo, srčući

kapučino i čitajući novine. Bilo je zaista lepo. Iako sada deluje tako daleko.

Jutros sam se uspavala. Lenjivica kakva sam, knjavala sam do bogohulnih 4:15. Probudila sam se nekoliko

minuta pre početka Gurugite. Odlučna da ipak ustanem, umijem se, obučem se i, s neizostavnim

osećajem razdražljivo- sti i odbojnosti, izađem iz sobe u mračno jutro... ubrzo sam otkrila da je moja

cimerka već napustila sobu i za sobom zaključala vrata.

Ovo je zaista neverovatno s njene strane. Soba je dovoljno mala da bi pri- metila kako njena cimerka još

uvek spava u krevetu do njenog. A moja cimer¬ka navodno važi za odgovornu, praktičnu Australijanku -

majku petoro dece. Zaista ne liči na nju. Ali eto, desilo se. I tako sam ostala zaključana u sobi.

Prvo što mi je palo na pamet bilo je: Ako postoji dobar razlog za izostanak sa Gurugite, onda je to ovaj.

Drugo što mi je palo na pamet? E pa u pitanju nije bila misao nego akcija.

Skočila sam kroz prozor.

Preciznije, ispuzala sam na ogradu, držeći se za nju znojavim dlanovima i dok sam u tami visila sa drugog

sprata, postavila sam sebi jedino razumno pitanje: „Zašto skačeš kroz prozor ove zgrade?" Odgovor je

došao odmah, po¬put izliva nepoljuljane odlučnosti: Moram da stignem na Gurugitu. A onda sam se

pustila i počela da padam nekih dvanaest ili petnaest stopa kroz mrak, dočekavši se na betonskoj stazi,

udarivši usput u nešto što mi je ogulilo kožu sa desne cevanice, ali nisam marila. Pridigla sam se i bosa

potrčala, puls mi je bubnjao u ušima celim putem do hrama. Tamo sam pronašla mesto, otvorila svoj

molitvenik baš u trenutku kada je počela pesma. I dok mi je iz poderotine kuljala krv, počela sam da

pevam Gurugitu.

Dah mi se smirio tek posle samo nekoliko stihova i opet sam bila u stanju da normalno razmišljam. Moja

prva misao je bila: Neću da budem ovde. Posle čega sam u svojoj glavi čula Svamidžijev grohotan smeh,

praćen rečima: Vrlo zabavno - ponašaš kao neko ko baš želi da bude ovde.

Na kraju sam mu popustila: U redu. Želim.

Sedela sam tamo, pevala i krvarila, razmišljajući kako je možda došao tre¬nutak da promenim odnos

prema ovoj duhovnoj praksi. Gurugita bi trebalo da bude himna čiste ljubavi ali nešto me je sve vreme

sprečavalo da prinesem Okrenu žrtvu te ljubavi. I dok sam tako pevala svaki stih, shvatila sam da mo-

ram da pronađem nešto - ili nekog - kome bih mogla da posvetim ovu him^ ne bih li u sebi napravila

mesto za čistu ljubav. Negde kod dvadesetog stiha mi je sinulo: Nik.

Nik, moj sestrić, osmogodišnji je dečak, premršav za svoje godine ali za¬strašujuće pametan, osećajan i

talentovan. Nekoliko minuta po njegovom rođenju, uprkos horskom plaču novorođenčadi u porodilištu,

on jedini nije plakao već je svojim krupnim, zabrinutim očima starmalo gledao oko sebe, izgledajući kao

da je sve to već mnogo puta radio i više nije siguran koliko bi trebalo da bude ushićen zbog toga što to

opet čini. Nik je dete kojem život nikada nije bio jednostavan, koji intenzivno čuje i vidi i oseća sve oko

sebe, koga emocije tako brzo mogu da pogode da nas sve ostavlja zatečenim. Volim tog dečaka, duboko i

zaštitnički. Shvatila sam - računajući vremensku razliku između Indije i Pensilvanije - da je tamo vreme za

spavanje. Tako sam otpeva- la Gurugitu svom sestriću Niku, da brže zaspi. Ponekad pati od nesanice jer

ne može da smiri svoj um. Zbog toga sam svaku božansku reč ove himne posve¬tila Niku. Ispunila sam

pesmu svim onim što bih želela da ga naučim o životu. Svakim stihom sam pokušala da ga uverim koliko

je svet ponekad okrutan i nepravedan ali da će sve biti dobro jer ga puno vohm. Okružen je dušama koje

bi učinile sve za njega. I ne samo to - on ima mudrost i strpljenje, zakopane negde duboko u njegovom

biću, koji će mu se vremenom sami otkriti i uvek mu pomagati u teškim trenucima. Mali Nik je naš dar od

boga. Saopštila sam mu tu istinu kroz ovaj stari sanskrtski tekst i ubrzo uhvatila sebe kako se gušim u

suzama. Ali pre nego što sam stigla da ih obrišem, Gurugita se završila. Sat i po vremena je proletelo, a

meni se činilo da je pesma trajala samo desetak minuta. Shvatila sam šta se dogodilo - Nik me je nosio

kroz nju. Mala duša kojoj sam želela da pomognem, zapravo je pomogla meni.

Prišla sam oltaru i zahvalno se poklonila bogu, svemoćnoj ljubavi, sebi, svom guruu i svom sestriću -

shvativši za trenutak na molekularnom nivou (ne na intelektualnom) da ne postoji nikakva razlika između

ovih reči i nekih drugih ideja ili nekih drugih ljudi. Zatim sam otišla u meditativnu ćeliju sam preskočila

doručak, sedeći skoro dva sata u potpunoj tišini.

Suvišno je reći da Gurugitu više nijednom nisam propustila i da je posta* najsvetiji vid mog duhovnog

uzdizanja u ašramu. Naravno, Ričard iz Teksasa je nastavio da me začikava na račun mog skoka sa

prozora spavaonice, ne puštajući priliku da mi svake noći posle večere kaže: „Vidimo se sutra na

Njupalice. I hej - pokušaj ovoga puta stepenicama, okej?" Naravno, sledeće ne-delje sam pozvala svoju

sestru koja mi je rekla da Nik - iz razloga koji nikome nije shvatljiv - najednom više nema problema sa

spavanjem. Nekoliko dana kasnije, u biblioteci sam čitala knjigu o indijskom svetitelju Šri Ramakrišni;

priču o ženi koja je jednom prilikom došla velikom učitelju u posetu, rekavši mu da nije dovoljno dobra za

učenicu jer nije sigurna da li dovoljno voli boga. Svetac joj je odgovorio: „Ima li išta na ovom svetu što

voliš?" Žena je priznala da obožava mladog sestrića, više od svega na svetu. Svetac je tada rekao: „Eto.

On je tvoj Krišna, tvoj ljubljeni. Služeći sestriću, zapravo služiš bogu."

AH sve mi je to bilo nekako nelogično. Zaista je bilo neverovatno to što se poklopilo sa mojim skakanjem

s prozora. Istog popodneva sam otrčala kod Delije, moje cimerke, i rekla joj da me je zaključala u sobi.

Bila je preneražena. „Ne mogu da verujem. Kako sam mogla tako nešto da učinim? Posebno zato što celo

jutro mislim na tebe. Sinoć sam sanjala neobičan san o tebi. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o

njemu."

„Ispričaj mi ga."

„Sanjala sam da goriš u vatri", odgovorila je Delija, „i da ti je ceo krevet u plamenu. Skočila sam da ti

pomognem ali kada sam stigla do tebe, pretvorila si se u prah."

55

Tada sam zaključila da moram da ostanem ovde u ašramu. Iako to nisam pla¬nirala. Moj prvobitni plan je

bio da u ašramu provedem samo šest nedelja, steknem malo duhovnog iskustva a zatim nastavim svoje

putešestvije kroz Indiju... avaj... u potrazi za bogom. Snabdela sam se mapama, vodičima, cipe¬lama za

autostop i ostalim sitnicama! Imala sam u planu obilazak određenih hramova, džamija i svetih ljudi.

Uostalom - ovo je Indija! Ovde ima toliko stvari koje treba videti i doživeti. Čekali su me kilometri lutanja,

proučavanje hramova, jahanja slonova i kamila. I definitivno bih se pokajala ako ne bih videla Gang,

veliku pustinju Radžastani, šašavi mumbajski bioskop, Himalaje, nePregledne plantaže čajeva, rikše u

Kalkuti koje se takmiče između sebe po- put vatrenih kočija u Ben Huru. Planirala sam čak i da upoznam

dalaj-lamu na Daramsali, negde u martu mesecu. Nadala sam se da će me on podučiti o bogu.

Ali da se zakopam u ašramu nepoznatog seoceta usred indijske nedođije - ne, to nije bio moj plan.

S druge strane, zen učitelji stalno ponavljaju da svoj odraz ne možete videti u reci koja teče, samo u

mirnoj vodi. Stoga mi nešto govori da ću biti duhovno nepotpuna ukoliko odem sada kada se toliko toga

događa u ovom malom, prenatrpanom mestu gde je svaki minut u danu organizovan tako da omogući

samoispitivanje i božansku praksu. Da li mi je zaista potrebno da krenem na put i zaradim crevne parazite

stopirajući kroz nepoznatu zemlju? Zar to ne mogu da uradim kasnije? Što dalaj-lamu ne bih upoznala

neki drugi put? Zar on neće uvek biti tu? (I ako umre, bože sakloni, zar neće odmah naći drugog?) Hoće li

dodatno putovanje produbiti moj kontakt sa božanskim?

Nisam znala šta da radim. Dan sam provela rvući se sa ovom odlukom. Kao i obično, Ričard iz Teksasa je

imao poslednju reč.

„Ostani, Njupalice", savetovao me je. „Zaboravi autostop - imaćeš ceo ži¬vot za to. Sada si na duhovnom

putovanju, lutko. Ne prekidaj ga na pola puta, trošeći svoj potencijal Ovde si došla na lični poziv boga -

zar ćeš tek tako da gaodbiješ?"

,i Ah šta je sa svim onim lepim stvarima koje treba videti u Indiji?" pitala sam „Zar nije šteta prevaliti pola

sveta samo da bih sve vreme provela u ašramu?" . „Njupalice draga, slušaj šta će tvoj prijatelj Ričard da ti

kaže. Naredna tri meseca idi svakodnevno u meditativnu ćeliju i obećavam ti da ćeš početi da viđaš stvari

koje su toliko lepe da ćeš poželeti da kamenuješ Tadž Mahal."

56

Evo šta mi je jutros za vreme meditacije palo na pamet.

Pitala sam se gde ću da živim kada se završi moja godina putovanja. Ne želim da se vratim u Njujork samo

iz navike. Možda bih mogla da se preselim u neki novi grad. Kažu da je Ostin lep. A mogla bih da živim i u

inostranstvu. Čula sam lepe stvari o Sidneju... Kada bih živela u gradu jeftinijem od Njujor- ka, možda bih

mogla sebi da priuštim dovoljno veliki stan u kojem ću imati

sobu samo za meditaciju! To bi bilo sjajno. Okrečila bih je u zlatno. Ili možda u svetloplavo. Ne, u zlatno.

Ne, u plavo...

Kada sam konačno uhvatila ovu misaonu nit, bila sam zgrožena. Pomislila sam: U ašramu si, u jednom od

najsvetijih mesta na zemlji. I umesto da komu¬niciraš sa božanskim, ti pokušavaš da isplaniraš gde ćeš da

meditiraš za godinu dana, u domu koji još uvek ne postoji i u gradu koji tek treba da izabereš za svoje

prebivalište. Kakva si ti budala! A šta misliš o tome da pokušaš da meditiraš dok si još uvek tu, upravo tu

gde si sada?

Odmah sam se usredsredila na ponavljanje mantre.

Nekoliko minuta kasnije sam zastala da se osvrnem na to što sam sebe nazvala budalom. Zaključila sam

da to ipak nije bilo lepo od mene.

Ipak, sledećeg trenutka mi se potkrala nova misao: Zlatna soba za medita¬ciju bi bila sjajna.

Otvorila sam oči i uzdahnula. Je li to najbolje što mogu?

Te večeri sam pokušala nešto novo. U ašramu sam nešto ranije upoznala ženu koja je studirala vipsana

meditaciju. Vipsana je najortpdoksnija, razot- krivajuća i vrlo intenzivna budistička tehnika meditiranja. U

suštini je to samo sedenje u savršeno mirnom položaju. Uvod u vipsana kurs traje deset dana i tokom

njega deset sati dnevno sedite u potpunoj tišini, u periodima od po nekoliko sati. U pitanju je

transcedentni oblik ekstremnog sporta. Vaš vipsana učitelj vam čak ni ne daje mantru, zbog čega je

smatram nekom vrstom preva¬re. Vipsana meditacija je praksa čistog posvećivanja, učešća u radu vašeg

uma ikompletnog obraćanja pažnje na matricu vaših misli, bez dopuštanja ikakvog pokreta dok ste u

sedećem položaju.

Uz to je fizički veoma naporna. Kada jednom sednete, zabranjeno vam je svako pomeranje tela, ma

koliko da vam vremenom postane neudobno. Samo sedite i govorite sebi: „Nema potrebe za bilo kakvim

pokretom u naredna dva sata." Ukoliko osetite neudobnost ne smete na nju da se obazirete,

nastavlja¬jući da meditirate, posmatrajući efekat koji na vas ostavlja fizički bol. U stvar¬nom životu stalno

se trudimo da udovoljimo svom telu - fizički, emotivno i psihički - radi izbegavanja realnog bola i teskobe.

Vipsana meditacija uči da su bol i teskoba neminovni u ovom životu ali ukoliko uspete dovoljno dugo da

zadržite smirenost, vremenom ćete spoznati istinu da sve (i ono neprijatno i °no prijatno) vremenom

prolazi.

„Svet je prepun smrti i truleži, stoga je mudro ne žaliti za njim, poznaj^ okolnosti ovoga sveta", kaže staro

budističko učenje. Drugim rečima: navikni. te se na stradanje.

Ne mislim da je vipsana neophodan put za mene. Suviše je asketski za moje poimanje božanske prakse

koja bi trebalo da se vrti oko saosećajnosti, ljubavi leptirića, nirvane i dobroćudnog boga (ono što moj

prijatelj Darsi zove teološ¬kom žurkom). U vipsani se bog čak ni ne spominje, budući da je bog po

mišlje¬nju nekih budista samo krajnji vid zavisnosti, konačno utešno ćebence, posled¬nja stvar koju

napuštamo na putu čistog odvajanja. Elem, imam lični problem sa samim terminom odvajanja, budući da

sam srela duhovne tragače koji su već doživeli stanje potpune emotivne odvojenosti od drugih ljudskih

bića i koji su me svojom pričom o svetoj potrazi za odvajanjem naterah da poželim da ih prodrmusam i

dreknem: „Ortak, to je poslednja stvar koju moraš da vežbaš!"

Ipak, uviđam da kultivisane mere inteligentnog odvajanja mogu da budu vredan instrument mira. Posle

čitanja o vipsana meditaciji u biblioteci jednog popodneva, počela sam da razmišljam o tome koliko

vremena u životu provo¬dim plutajući naokolo poput velike, zbunjene ribe, bilo zazirući od nekih

nepri¬jatnosti, bilo halapljivo tragajući za još većim zadovoljstvima. I zapitala sam se da li bi ova vrsta

meditacije mogla da mi bude od koristi (baš kao i onima koji su opterećeni obavezom da me vole) kada

bih naučila kako da ostanem mirna i trpeljiva a da pri tom ne zalutam na džombast put neminovnih

okolnosti.

Sva ova pitanja su mi se sručila večeras, kada sam otkrila mirnu klupu u jednom od ašramskih vrtova i

odlučila da se posadim na nju i sat vremena meditiram - u vipsana stilu. Bez pokreta, bez uzrujanosti, čak

i bez mantre - samo čistim posvećivanjem. Da vidimo šta će ispasti. Nažalost, zaboravila sam šta iskrsava

u indijskim zorama: komarči. Čim sam sela na tu klupu, mo¬gla sam da čujem zujanje komaraca koji su se

- u rojevima - obrušili na moje lice, ruke i noge. Usledilo je bolno peckanje na svim izloženim delovima

kože. Nimalo prijatna situacija. Pomislila sam: „Ovo je loš trenutak za upražnjavanje vipsana meditacije."

S druge strane - kada je pravi trenutak u danu, ili u životu, za sedenje u ne¬pomičnom položaju? Kada

nema ničeg što bi vam zujalo oko glave, razbijajući vam koncentraciju i gneveći vas? Tako sam donela

odluku (opet nadahnuta instrukcijama svog gurua da svi treba da postanemo istraživači sopstvenog

unutrašnjeg doživljaja). Izvršila sam na sebi mah eksperiment -šta ako po

prvi put u ovome istrajem? Umesto da ubijam komarce i grčim se pod njihovim ubodima, šta ako

nastavim da sedim uprkos neprijatnosti, bar jednom u svom dugom životu?

Tako sam i učinila. Potpuno ukočena, posmatrala sam kako mi insekti sisaju krv. Da budem iskrena, deo

mene se pitao šta bi ovaj mali mačo eksperiment trebalo da dokaže, ali drugi deo mene je to dobro znao

- bio je to početnički pokušaj samosavlađivanja. Ako uspem da istrpim ovu besmislenu fizičku

ne¬prijatnost, kakvu bi tek tegobu jednog dana bila u stanju da istrpim? A šta je sa emotivnim

neprijatnostima koje mnogo teže podnosim? Šta je sa ljubomorom, besom, strahom, razočaranjem,

usamljenošću, stidom, dosadom?

Isprva je svrab bio nesnošljiv ali je s vremenom splasnuo u bridenje koje me je dovelo u stanje blage

euforije. Dopustila sam bolu da izgubi svoje speci¬fične asocijacije i postane čist osećaj - ni dobar ni loš,

samo intenzivan - i taj intenzitet me je izdigao iznad sebe i uveo u meditaciju. Sedela sam dva sata na

klupi. Ptice su mogle da mi se gnezde na glavi; ne bih to ni primetila.

Dozvolite da nešto pojasnim. Shvatam da ovaj eksperiment nije bio nimalo stoički čin jačanja volje u

istoriji ljudskog roda i zbog toga ne tražim medalju za čast i izdržljivost. Ali ima nečeg skoro uzbudljivog u

spoznaji da u trideset četvrtoj godini po prvi put nisam nijednom ubila komarca koji mi sisa krv. Bila sam

marioneta u svemu ovome i milionima drugih malih i velikih signala bola ili zadovoljstva u svom životu.

Kad god se nešto dogodi, uvek reagujem. Međutim, ovde sam potpuno ugušila taj refleks. Radila sam

nešto što nisam nikada pre. Malu stvar, naravno, ali koliko često imam priliku to da kažem? I šta ću sve

biti u stanju da učinim sutra što već nisam danas?

Kada se sve završilo, ustala sam, otišla u svoju sobu i sagledala štetu. Iz- brojala sam dvadeset ujeda od

komaraca. Ali u roku od samo pola sata svi su nestali. Kao rukom odneseni. Na kraju sve prođe.

57

laganje za bogom je suprotno od normalnog, uobičajenog svetskog poretka. U traganju za bogom,

okrećete se od onog što vas privlači i težite onome što je teš- Napuštate svoje prijatne i poznate navike u

nadi (i samo u nadi!) da će vam

se za uzvrat ponuditi nešto veće, kao nagrada za ono čega ste se odrekli. Svaka religija na svetu zasniva

se na istom opštem principu poimanja dobrog vernika - rano ustajanje i molitva bogu, usavršavanje

vrlina, negovanje dobrih odnosa sa bližnjima, poštovanje sebe i drugih, savladavanje svojih želja. Svi se

slažemo s tim da je lakše spavati, kao što većina nas čini, ah odvajkada postoje oni koji biraju da ustanu

pre izlaska sunca, umiju se i odu na molitvu. A onda kroz haotičan ritam ostatka dana grozničavo

pokušavaju da sačuvaju svoja ubeđenja o bogu.

Svetske religije imaju svoje rituale koji ne garantuju da će iz njih proizaći bilo šta dobro. Naravno, postoji

mnoštvo tekstova i mnoštvo sveštenika koji daju mnoštvo obećanja kako će vam se dobra dela jednog

dana vratiti (ih pret- nji večnim ognjem ukoliko ih ne činite), sve samo da bismo poverovali kako je to

zapravo čin vere jer nikome od nas nije poznat kraj. Religioznost je revnost bez jemstva. Vera je način

iskazivanja priznanja: „Da, slažem se sa uslovima univerzuma i unapred prihvatam ono što trenutno

nisam u mogućnosti da razumem." Postoji razlog zbog kojeg se pozivamo na verski skok - jer odluka da

pristanemo na svaku predstavu božanskog predstavlja ogroman skok od ra¬cionalnog ka nepoznatom, ne

mareći kako će revnosni naučnici svake religije pokušati da vas nakljukaju gomilama svojih knjiga ne bi li

vam kroz svete spise dokazali da je njihova vera zaista racionalna; e pa nije. Da je vera racionalna onda -

po definiciji - ne bi bila vera. Vera je verovanje u ono što ne možete da vidite, dokažete ili dodirnete. Vera

je kretanje u mraku, u punoj brzini. Kada bismo unapred znah sve odgovore na to šta je suština života,

kakva je božanska priroda ih koja je sudbina svih naših duša, naša vera ne bi bila skok ka veri i ne bi bila

hrabri čin humanosti; bila bi samo... obazriva polisa osiguranja.

Ne zanima me industrija osiguranja. Umorna sam od sopstvenog skepticizma, nervira me duhovna

obazrivost i dosadila mi je empirijska rasprava. Neću više da je slušam. Niti me zanimaju bilo kakvi dokazi.

Hoću samo boga. Hoću ga u sebi. Hoću da bog prostruji mojim krvotokom poput sunca koje prožima

vodu.

58

Moje molitve su postale dublje i konkretnije. Primetila sam da nema velike vajde od uznošenja molitava

koje su lenje. Svakog jutra pre meditacije, kleknu- la bih u hramu i nekoliko minuta razgovarala s bogom.

Na početku boravka u ašramu otkrila sam čestu otupljenost tokom tih razgovora. Umor, zbunje¬nost i

dosada su se takođe odražavale u mojim molitvama. Sećam se kako sam jednog jutra klečala s glavom

priljubljenom uz pod, mrmljajući svom tvorcu: Jao, ne znam šta mi treba... ali moram da dobijem neke

ideje... zato učini nešto po tom pitanju, hoćeš?"

Često sam se na sličan način obraćala svojoj frizerki.

I, žao mi je, ah to je bilo pomalo neubedljivo. Možete li da zamislite kako bog na te molitve reaguje

izvijajući obrvu i šaljući mi odgovor: „Obrati mi se opet kada odlučiš da budeš malo ozbiljnija u vezi s

ovim."

Naravno, bog već zna šta mi treba. Pitanje je - da li to ja znam? Bacajući se bogu pred noge u

beznadežnom očaju i nije tako loše - nebesa znaju da sam to mnogo puta pokušavala - ali naposletku iz

tog iskustva izvučete mnogo više ukoliko poradite na sebi. Postoji jedna italijanska šala o siromašnom

čoveku koji svakodnevno odlazi u crkvu i moli se pred kipom velikog sveca, govoreći: „Dragi sveče, molim

te, molim te, molim te... daj mi da dobijem na lutriji." Vapaj traje mesecima. Iznervirani kip na kraju oživi,

pogleda u sirotana i pre¬zrivo mu kaže: „Sinko moj, molim te, molim te, molim te... kupi loz."

Molitva je odnos; polovina posla je moja. Ukoliko želim preobražaj a ne trudim se čak ni da verbalizujem

bilo kakav, kako će mi se ikada dogoditi? Polovina koristi od molitve je u preispitivanju sebe, u

sprovođenju jasne i do¬bro osmišljene namere. Ukoliko to ne činite, svi vaši vapaji i želje su jalovi, slabi,

inertni; kovitlaju vam se oko nogu u hladnoj magli i nikada ne odlaze. Zato sada svakog jutra koristim

vreme da u sebi otkrijem za šta se konkretno molim. Klečim u hramu s licem na hladnom mermeru sve

dok ne osmislim svoju molitvu. Ako se ne osećam iskreno onda ostajem na podu dok se to ne desi. Ono

što je upalilo juče, moraće da upali i danas. Molitve mogu da po¬stanu ustajale i prerastu u dosadu

ukoliko dozvolite da vam pažnja stagnira. Trudeći se da ostanem budna zapravo preuzimam odgovornost

za očuvanje sopstvene duše.

Stičem utisak da je sudbina takođe odnos - igra između božanske milosti i slobodne volje. Polovinu toga

ne možete da kontrolišete, druga polovina je apsolutno u vašim rukama, i vaša dela će pokazati

merodavnost posledica.

ek nije u potpunosti božja marioneta, niti je u potpunosti gospodar svoje sudbine; on je pomalo i jedno i

drugo. Galopiramo kroz život poput cirkuza- nata koji balansiraju na dva konja - s jednom nogom na

konju zvanom „sud¬bina" i drugom na konju zvanom „slobodna volja". I pitanje koje svakoga dana sebi

postavljamo je - koji konj je koji? 0 kom konju bi trebalo da prestanem da brinem jer on nije pod mojom

kontrolom, a kojem bi trebalo da posvetim svu svoju pažnju?

Ima toliko toga u vezi s mojom sudbinom što ne mogu da kontrolišem ali druge stvari ipak potpadaju pod

moju nadležnost. Postoje odredeni lozovi koje mogu da kupim i tako povećam svoje šanse u

pronalaženju zadovoljstva. Mogu da odlučim kako ću da provodim vreme, s kim ću da razgovaram, s kim

ću da delim svoje telo, život, novac i energiju. Mogu da odaberem šta ću da je¬dem, čitam, učim. Mogu

da biram kako ću da se nosim sa nesrećnim okolno¬stima u životu - da li ću da ih posmatram kao

prokletstva ili kao mogućnosti (i u situacijama kada ne mogu da se nateram na optimistički stav jer

previše sažaljevam sebe, mogu da odaberem da nastavim da menjam svoj stav). Mogu da biram reči i ton

glasa kojim ću da ih izričem drugima. I najvažnije od svega, mogu da biram svoje misli.

Poslednji koncept je za mene radikalno nova ideja. Ričard iz Teksasa mi je nedavno na njega skrenuo

pažnju kada sam mu se požalila na svoju nemoć da prestanem sa mozganjem. Rekao mi je: „Njupalice,

moraš da naučiš kako da biraš svoje mish, na isti način na koji biraš odeću koju ćeš da obučeš. To je moć

koju možeš da povećaš. Ako baš toliko žehš da kontrolišeš sve u životu, onda radi na svom umu. To je

jedina stvar koju bi trebalo da pokušaš da kontrolišeš. Batali sve ostalo. Jer, ako ne možeš da naučiš kako

da savladaš svoje mish, onda si u gadnom sosu."

Na prvi pogled, ovo deluje skoro kao nemoguća misija. Kontrohsati svoje misli? Umesto obrnuto? Ah

zamislite da to zaista možete? Ovde se ne radi ni o represiji ni o poricanju. Represija i poricanje su

podloga za zamršene igre samoubeđivanja kako se negativne mish i osećanja ne dogadaju. Ono o čemu

Ričard govori je zapravo priznanje postojanja negativnih misli, razumevanje odakle su i zašto izviru, a

zatim - s velikom dozom praštanja i jačanja sebe - njihovo odbacivanje. Ovo je vežba na koju vas svaki

dobar psiholog nagoni tokom klasične psihoterapije. U njegovoj ordinaciji možete da dokučite zašto se

ove destruktivne mish uopšte javljaju; možete da ih prevaziđete uz pomoć duhovnih vežbi. Naravno,

njihovo prevazilaženje je velika žrtva. U pitanju je prekidanje starih navika, prijatne mrzovolje i poznatih

obrazaca. Za sve ovo

potrebni su volja i trud. To nije učenje koje jednom čujete i očekujete da ga odmah savladate. U pitanju

je konstantan oprez i voljna sam da ga izvedem. Moram, zbog sopstvene snage. Devo farmi le ossa je

kako to zovu Italijani. U prevodu: »Moram da oČvrsnem."

Tako sam počela oprezno da pratim svoje misli, nadgledajući ih po ceo dan. Po sedamsto puta dnevno

ponavljam ovaj zavet: „Više ne dozvoljavam nezdrave misli." Svaki put kada takva misao iskrsne, ponovim

svoj zavet. Više ne dozvoljavam da se u mom umu ukotve negativne misli. Prvi put kada sam čula sebe

kako ovo izgovaram, moje unutrašnje uho je zapelo kod reči ukotvi¬ti, što je reč koja ujedno označava

sklonište, sigurnu luku. Zamislila sam luku svog uma - pomalo oronulu, možda, pomalo razorenu olujama,

ah na dobrom položaju i sa odgovarajućom dubinom prilaza. Luka mog uma je otvoreni zaliv, jedini prilaz

ostrvu mog bića (u pitanju je mlado, vulkansko ostrvo ah plodno i perspektivno). Istina, to ostrvo je

pregrmelo svakojake ratove ali se sada zave- tovalo na mir, pod novim vođom (a to sam ja) koji je

uspostavio novu politiku zarad zaštite svog poseda. I sada - neka se pročuje preko sedam mora - da

postoje mnogo određeniji zakoni o tome ko sme da uđe u ovu luku.

Možda ovde više nećete zalaziti sa svojim mračnim i nasilnim mislima, sa svojim kužnim brodovima od

mish, sa svojim robovskim brodovima od misli, sa svojim ratnim brodovima od misli - svi oni će biti

vraćeni. Slično tome, sve mish koje su pune gneva ili izgladnelih izbeghca, pobunjenika i rat¬nih huškača,

plaćenika i ubica, očajnih prostitutki, makroa i slepih putnika, iz očiglednih razloga neće biti primljeni. Čak

i misionari će biti brižljivo ispitani, zarad iskrenosti. Ovo je miroljubiva luka, ulaz u lepo i ponosno ostrvo

koje je sada samo početak uspostavljanja mira. Ukoliko ste u stanju da se povinujete ovim novim

zakonima, drage moje mish, onda ste dobrodošle u moj um - u protivnom ću biti prinuđena da vas vratim

nazad na pučinu odakle ste došle.

Ovo je moja misija i nikada je neću okončati.

59

Sprijateljila sam se sa sedamnaestogodišnjom Indijkom po imenu Tulsi, Ona svakodnevno sa mnom pere

podove hrama. Svake večeri se zajedno šetamo

vrtovima ašrama i ćaskamo o bogu i hip-hop muzici, dve teme koje Tulsi podjednako obožava. Tulsi je

preslatki knjiški crvić od indijske devojčice, u mojim očima još slađa otkad joj se jedno staklo na cvikerima

(kako voli da zove svoje naočari) prošle nedelje razbilo, ostavljajući smešnu naprsiinu u vidu paukove

mreže. Ali nju to nije sprečilo da ih i dalje nosi. Tulsi je za mene tako zanimljiva i neobična - pomalo

muškobanjasta devojčica u pubertetu, buntovnica u svojoj porodici, duša koja je toliko luda za bogom da

izgleda kao da se do ušiju zaljubila u njega. Pri tom je njen engleski tako egzotičan i ritmičan - poput onog

koji možete da čujete samo u Indiji - koji uključuje kolonijalne reči poput,,bajno!" ili „koješta"! Tulsi

ponekad sriče elokventne rečenice poput: „Zdravo je šetati po jutarnjoj travi kada ispari rosa jer to na

prirodan i prijatan način snižava telesnu temperaturu." Jednom prilikom kada sam joj rekla da idem u

Mumbaj na ceo dan, Tulsi je odgovorila: „Molim te, budi oprezna, tamo autobusi jure na sve strane."

Tush je upola mlađa od mene i gotovo upola niža od mene.

U poslednje vreme često pričamo o braku. Ona uskoro puni osamnaest godina i to je uzrast kada će

zakonski biti zrela za udaju. Njen život će otprilike izgledati ovako - posle njenog osamnaestog

rođendana, posetiće svoju buduću porodicu obučena u sari, što će simbolizovati njenu žensku zrelost.

Neka fina „ama" (tetka) sešće pored nje i počeće da joj postavlja razna pitanja ne bi li je bolje upoznala:

„Koliko imaš godina? Kakvog je porekla tvoja porodica? Čime ti se bavi otac? Koji fakultet ćeš da upišeš?

Koja su tvoja interesovanja? Kada ti je rođendan?" Onda će Tulsin tata poštom dobiti veliki koverat sa

fotografijom unuka te žene koji studira informatiku u Delhiju, zajedno sa dečakovom astro- loškom

kartom i njegovim univerzitetskim ocenama i neminovnim pitanjem: »Da li bi se vaša kćer udala za

njega?"

Tulsi mi ga je ovako opisala: „Bljak."

Ali porodicama neizmerno mnogo znači da uspešno spare svoju decu. Tul¬si ima tetku koja je nedavno

obrijala glavu iz zahvalnosti bogu što se njena najstarija kćerka - u dvadesetosmoj godini - konačno udala.

A to su godine kada je devojku teško udati; sirota žena se oko nje baš namučila. Pitala sam Tulsi zašto je

toliko teško udati indijsku devojčicu i objasnila mi je da za to postoji bezbroj razloga.

„Ako ima loš horoskop. Ako je previše stara. Ako joj je koža previše tamna. Ako je previše obrazovana i ne

mogu da nađu muškarca obrazovanijeg od nje,

a to je najčešći problem u poslednje vreme jer žena ne srne da bude obrazova¬nija od svog muža. Ili ako

je imala ljubavnu vezu s nekim i cela zajednica za to zn3j 0> tada je baš teško za nju pronaći muža..."

Brzo sagledavam njen spisak, pokušavajući da otkrijem kakva bih ja, po indijskim standardima, bila

udavača. Ne znam da li mi je horoskop dobar ili loš, ali sam definitivno prestara i previše obrazovana, i

svoj moral sam previše javno demonstrirala da bih ga tako lako prikrila... Nisam nimalo privlačna prilika

za udaju. Ali zato mi je koža svetla. Bar taj zahtev ispunjavam.

Tulsi je prošle nedelje morala da ode na venčanje svoje rođake, komentari- šući (na krajnje neindijski

način) kako mrzi venčanja. Sav taj ples i ogovaranja. Sve to ulepšavanje. Radije bi ostala u ašramu da riba

podove i meditira nego da se kinđuri i očijuka s familijom. Naravno, niko u njenoj porodici to ne bi

razumeo; njena posvećenost bogu je nešto što po njihovim merilima vredno- sti prevazilazi normalnu

religioznost. Tulsi je rekla: ,,U mojoj porodici su svi odavno digli ruke jer sam previše različita. Bije me glas

da ću, ako mi kažu da uradim jedno, skoro sigurno uraditi nešto sasvim drugo. A imam i prgavu na¬rav. I

ne posvećujem se dovoljno obrazovanju, mada ću sada morati jer uskoro krećem na fakultet i mogu

sama da odlučim šta ću da studiram. Zanima me psihologija, isto što je završila naša guru. Smatraju me

nezgodnom devojkom. Imam reputaciju osobe kojoj treba dati dobar razlog da bi odlučila da nešto to

uradi. Moja majka me razume i uvek se trudi da mi predoči dobre razloge, ali otac ne. Doduše, stalno mi

iznosi neke svoje razloge ah mislim da nisu do¬voljno dobri. Ponekad se pitam kako sam se uopšte obrela

u toj porodici kad nimalo ne ličim na njih."

Tulsina rođaka koja se prošle nedelje udala ima dvadeset jednu godinu i njena starija sestra je sledeća na

redu za udaju, iako ima samo dvadeset go¬dina, što znači da će Tulsi uskoro biti pod velikim pritiskom da

što pre nađe muža. Pitala sam je da li uopšte želi da se uda i odgovorila je: ;-8Neee..."

v .»i reč se otegla duže od zalaska sunca koji smo posmatrali iz vrta.

»Hoću da lutam!" uzviknula je. „Kao ti."

»Znaš, Tulsi, ja nisam oduvek ovako lutala. Nekada sam bila udata."

Smrknuto me je pogledala kroz svoje napukle cvikere, proučavajući me sv°jim upitnim pogledom, skoro

kao da sam joj rekla da mi je kosa nekada

bila crvene boje pa pokušava da me zamisli. Na kraju je tiho izustila: „Bila $' udata? Ne mogu to da

zamislim." »Ali istina je - bila sam." »Jesi li ti prekinula brak?" »Da."

»Mislim da je to najbolja stvar koju si mogla da učiniš. Sada deluješ tako srećno. Ah u mom slučaju,

stalno se pitam: Kako sam dospela ovde? Zašto sam rođena u Indiji? Nečuveno! Zašto potičem iz oye

porodice? Zašto moram da idem na ta silna venčanja?"

A onda je Tulsi frustrirano optrčala krug, urlajući iz sveg glasa (malo pre¬glasno za standarde ašrama):

»Hoću da živim na Havajima!"

60

Ričard iz Teksasa je takođe nekada bio oženjen. Iz tog braka ima dva sina koji su sada odrasli ljudi i

obojica vrlo bliski s njim. Ričard ponekad spominje bivšu ženu, uglavnom u anegdotama, mada stičem

utisak da o njoj govori sa nekom skrivenom simpatijom. Pomalo mu zavidim kada to čujem jer shvatam

koliko je Ričard srećan što je ostao prijatelj sa svojom bivšom suprugom, čak i posle razvoda. Ovo je još

jedna neobična posledica mog užasnog razvoda; kad god čujem da su se dvoje prijateljski rastali, obuzme

me ljubomora. Štaviše, pada mi na pamet kako je zapravo romantično kada se brak okonča na miran

način. Na primer: »0... kako je to slatko... mora da su se istinski voleli..."

Jednog dana sam pitala Ričarda o tome: „Izgleda da još uvek gajiš osećanja prema svojoj bivšoj ženi. Još

uvek ste bliski?"

„Ma jok", nonšalantno mi je odgovorio. „Ona misli da sam promenio ime u Đubre."

Ričardov nemar prema tome me zadivljuje. Moj bivši suprug takođe misli da sam promenila ime i zbog

toga me srce boh. Jedna od najtežih stvari u vezi s ovim razvodom bila je činjenica da mi moj bivši suprug

nikada nije oprostio što sam ga ostavila, bez obzira na gomilu izvinjenja i objašnjenja koja sam mu

udelila, bez obzira na krivicu koju sam preuzela na sebe i bez obzira na sredstva iskupljenja koja sam bila

spremna da mu ponudim u zamenu za slobodu - svakako mi nika¬da neće čestitati i reći: „Hej, bio sam

toliko impresioniran tvojom velikodušnošću i iskrenošću da sam poželeo da ti kažem koliko mi je bilo

zadovoljstvo što se razvodim od tebe" Ne. Bila sam neiskupljiva. I ta neiskupljiva mračna rupa još uvek

živi u meni. Čak i u trenucima sreće i ushićenja (naročito u trenucima sreće i ushićenja) nikada ne mogu

dovoljno dugo da je zaboravim. Još uvek me mrzi. I imam utisak da se to nikada neće promeniti, nikada

neće popustiti.

0 ovome sam nedavno razgovarala sa svojim prijateljima u ašramu - od kojih je jedan

vodoinstalater sa Novog Zelanda, dečko s kojim sam se upozna¬la zato što je čuo da sam spisateljica pa

je želeo da se pohvali kako i on pomalo piše. Zapravo je pesnik koji je nedavno izdao zbirku

autobiografskih pesama pod nazivom Uzrastanje vodoinstalatera. Vodoinstalater-pesnik sa Novog

Ze¬landa, Ričard iz Teksasa, farmer iz Irske, Tulsi, muškobanjasta devojčica iz In¬dije i Vivijen, starija žena

potpuno sede kose i veselih očiju (koja je nekada bila časna sestra u Južnoj Africi) - to je krug mojih

najbližih prijatelja, najživahnija grupa likova za koje nisam ni sanjala da ću upoznati u indijskom ašramu.

1 tako se za vreme jednog ručka poveo razgovor o braku i vodoinstalater- pesnik sa Novog Zelanda

je rekao: „Brak posmatram kao operaciju koja zašiva dvoje ljudi, a razvod neku vrstu amputacije od koje

oporavak može da traje do kraja života. Čak i duže nego što je trajao brak. Što je amputacija grublja to je

oporavak teži."

Što donekle objašnjava postrazvodni, postoperativni osećaj koji već godi¬nama imam, mlatarajući još

uvek tim fantomskim patrljkom i neprestano s njim obarajući stvari sa polica.

Ričard iz Teksasa me pitao da li planiram da dozvolim bivšem suprugu da mi do kraja života diktira kako

ću se osećati. Odgovorila sam mu da ni sama više nisam sigurna - dosad je na mene prilično jak uticaj

imao moj dečko i, iskreno, još uvek čekam da mi taj čovek oprosti, da me oslobodi i dozvoli mi da živim u

miru.

Farmer iz Irske je primetio: „Čekanje na taj dan nije baš racionalno kori¬jenje vremena."

»Ljudi, šta mi drugo preostaje? Preterala sam s krivicom. Kao kada neke knepreteraju sa bež bojom."

Bivša katolička časna sestra (koja je sigurno upoznata sa krivicom) nije ljj|ni da čuje. „Krivica je samo

način na koji te tvoj ego obmanjuje da misliš

0 moralno napreduješ. Ne padaj na to, draga."

„Ono što najviše mrzim u vezi s okončanjem mog braka", rekla sam, „jeste to što se još uvek nije

okončao. Liči na otvorenu ranu koja zjapi i nikada neće zarasti."

„Samo ako ti na tome insistiraš", ubacio se Ričard. „Ako si odlučila da tako misliš o njemu onda neću da ti

kvarim zabavu."

„Jednog dana će morati da se završi", odgovorila sam. „Kada bih samo zna¬la kako."

Po zavšetku ručka, vodoinstalater-pesnik sa Novog Zelanda dodao mi je cedulju. Hteo je da se s njim

nađem posle večere da mi nešto pokaže. I tako sam posle večere otišla da se nađem s njim u

meditativnoj ćeliji. Onda je rekao da ga pratim jer ima poklon za mene. Sproveo me je kroz ašram, zatim

me je uveo u zgradu u kojoj nikada pre nisam bila. Otključao je vrata i poveo me uza stepenice.

Pretpostavljam da je poznavao ovo mesto jer održava ventilacione cevi a neke od njih su prolazile baš

tuda. Na vrhu stepenica bila su vrata koja je otključao uz pomoć kombinacije; učinio je to brzo i vešto, po

sećanju. Onda smo izašli na predivan krov pokriven keramičkim pločicama koje su se presi¬javale na

zlatnom suncu poput osvetljenog bazena. Odveo me je preko krova na malu kulu, minaret zapravo, i

pokazao mi još jedne uske stepenice koje su vodile na sam vrh kule. Pogledao je kulu i rekao: „Sada te

ostavljam samu. Popni se gore i ostani sve dok ne završiš."

„Šta treba da završim?", pitala sam.

Vodoinstalater-pesnik se samo osmehnuo i dodao mi baterijsku lampu, za bezbedan silazak kada završim.

Uz to mi je dao i presavijen komad papira a onda je otišao.

Popela sam se na vrh kule i stala na najvišu tačku ašrama s pogledom na indijsku ravnicu. Planine i

pašnjaci protezali su se preda mnom dokle god mi je dopirao pogled. Imala sam osećaj da to nije mesto

gde je učenicima dozvoljeno da zalaze ah mi je bilo prijatno gore. Možda moja guru odatle posmatra

zalaske sunca, naravno kada boravi u ašramu. I sunce je upravo zalazilo. Duvao je vruć povetarac.

Otvorila sam komad papira koji mi je dao vodoinstalater-pesnik

Na njemu je pisalo:

INSTRUKCIJE ZA SLOBODU

1. Životne metafore su božje instrukcije.

2. Moraš da se popneš iznad krova. Između tebe i beskonačnosti ne srne da bude ničeg. Sada se

oslobodi.

3. Dan se svršava. Vreme je za trenutak kada se nešto lepo pretvara u nešto još lepše. Hajdemo.

4. Tvoja želja za spoznajom bila je molitva. Tvoj boravak ovde je božji od¬govor. Hajde da gledamo

kako se rađaju zvezde - spolja i iznutra.

5. Svim svojim srcem zatraži milost i oslobodi se.

6. Svim svojim srcem mu oprosti, OPROSTI SEBI, i pusti ga.

7. Neka tvoje namere budu oslobađanje od beskorisne patnje. Oslobodi se.

8. Gledaj kako vrelina dana prelazi u svežinu noći. Oslobodi se.

9. Kada karma jedne veze bude gotova, ostaće samo ljubav. Bezbedna je. Oslobodi je.

10. Kada prošlost konačno prođe, oslobodi se. Zatim siđi dole i počni da živiš ostatak svog života. S

velikom radošću.

Prvih nekoliko minuta nisam mogla da obuzdam smeh. S kule se pogled pružao na celu dolinu, preko

kišobrana od mango drveća, i vetar mi je vijorio kosu kao zastavu. Posmatrala sam zalazak sunca a onda

legla na leđa i gledala kako se rađaju zvezde. Pevala sam malu molitvu na sanskrtu i ponavljala je svaki

put kada bih ugledala novu zvezdu na tamnom nebu, skoro podstičući njihovo rađanje. A onda su počele

da iskaču tako brzo da nisam mogla više da ih pratim. Ubrzo je celo nebo postalo svetlucavi, zvezdani

pokrov. Jedina stvar koja se nalazila između mene i boga bilo je... ništa.

Sklopila sam oči i rekla: „Dragi bože, molim te pokaži mi sve što moram da razumem o praštanju i

predaji."

Ono što sam tako dugo želela zapravo je bio razgovor sa mojim bivšim suprugom ali se on, očigledno,

nikada neće dogoditi. Zapravo sam žudela za spoznajom, za mirnim svršetkom, kako bismo mogli da

dođemo do zajednič¬kog razumevanja o tome šta se zaista dogodilo s našim brakom i kako bismo jedno

drugom oprostili onaj ružan razvod. Ali meseci psihoterapije i meditaci¬je su nas samo još više podelili i

učvrstili naše pozicije, pretvarajući nas u dvoje ljudi koji su bili apsolutno nesposobni za pružanje bilo

kakvog oslobođenja onom drugom. Ipak, to je ono što je oboma potrebno, bila sam sigurna u to. Takođe

sam bila sigurna - da po pravilima onostranog ne možemo da se pri¬bližimo nijedan milimetar bliže

božanskom, dok god smo vezani za bar jednu,

poslednju nit krivice. Kao što pušenje škodi plućima, tako i ozlojeđenost truje dušu; samo jedan dim je

dovoljan da vas uprlja. Mislim, kakva molitva je ovde najplodonosnija: „Neljubav našu nasušnu daj nam

danas?" Slobodno možete da se oprostite s bogom za sva vremena ako vam je zaista potrebno da nekog

drugog krivite za ograničenja u sopstvenom životu. Elem, ono što sam tražila od boga te noći u na

ašramskom krovu - budući da u stvarnosti verovatno ni¬kada ne bih ponovo progovorila sa svojim bivšim

suprugom - bio je neki nivo na kojem bismo mogli da komuniciramo. Neki nivo na kojem bismo mogli

jedno drugom da oprostimo.

Ležala sam tamo, visoko iznad ostatka sveta, i to potpuno sama. Počela sam da meditiram, čekajući dalje

instrukcije. Ne znam koliko minuta ili sati je prošlo pre nego što sam spoznala šta mi je činiti. Zapravo

sam sve to previše bukvalno shvatila. Želela sam da razgovaram sa svojim bivšim suprugom, zar ne? Tako

sam započela razgovor. Odmah. Želela sam da mi oprosti, zar ne? Prva sam za¬tražila oproštaj. Odmah.

Pomislila sam kako mnogi ljudi odlaze sa ovog sveta bez oproštaja. Pomislila sam kako mnogi ljudi imaju

braću, Sestre, prijatelje, decu ili ljubavnike koji iz njihovih života nestanu pre nego što s njima razme- ne

te dragocene reči praštanja ili kajanja. Kako oni koji ikada prežive ljubavne brodolome istrpe bol

nedovršenog posla? Meditirajući na krovu pod zvezdama, konačno sam dobila odgovor - samo mi, sami,

možemo da završimo posao, iz dubine svog bića. Ne samo što je to moguće, nego je neophodno.

A onda sam, na moje veliko iznenađenje i ne prekidajući meditaciju, učini¬la nešto neobično. Pozvala

sam svog bivšeg supruga da mi se pridruži na tom krovu usred Indije. Zamolila sam ga da bude toliko

ljubazan da me potraži gore zarad srećnog rastanka. Čekala sam ga i došao je. Njegovo prisustvo bilo je

iznenadno i skoro opipljivo. Gotovo da sam mogla da ga namirišem.

„Ćao medeni", rekla sam mu.

Malo je nedostajalo da zaplačem ali sam brzo shvatila da mi to nije po¬trebno. Suze su deo ovog telesnog

života, ali mesto gde se dve duše sastaju u indijskoj noći nema nikakve veze sa telom. Dvoje ljudi koji

moraju da poraz¬govaraju na krovu gde više nisu ljudi. Ne, oni neće ni razgovarati. Ne, oni vise nisu

supružnici, više nisu svojeglava provincijalka i nervozni Jenki, više nisu muškarac u svojim četrdesetim i

žena u svojim tridesetim, više nisu dvoje spu¬tanih ljudi koji se godinama svađaju oko seksa, novca i

nameštaja - ništa od toga više nije važno. Za potrebe ovog susreta, na nivou ovog ponovnog susreta,

oni su samo dve hladne, plave duše kojima je odavno sve jasno. Oslobođeni od svojih tela, oslobođeni od

kompleksa prošlosti njihove veze, opet se susreću na ovom krovu (čak i iznad mene) u beskrajnoj

mudrosti. Ne prestajući da me¬ditiram, posmatrala sam kako dve hladne, plave duše kruže jedna oko

druge, dodiruju se i razdvajaju se, uvažavajući savršenstvo i sličnost one druge. One znaju sve. Odavno

sve znaju i doveka će znati sve. Nije im potrebno da jedna drugoj opraštaju; one su rođene da praštaju

jedna drugoj.

Lekcija koju su me naučile u svom predivnom preobražaju bila je: ,,Ne me- šaj se, Liz. Tvoj deo veze je

završen. Pusti nas da sada sami rešavamo stvari. Ti nastavi sa svojim životom."

Mnogo kasnije sam otvorila oči i shvatila da je sve gotovo. Ne samo moj brak i ne samo moj razvod, već

sva nedovršena tuga koja ih se ticala... okon¬čana je. Mogla sam da osetim da sam oslobođena. Biću

jasnija - to ne znači da više nikada neću pomisliti na svog bivšeg supruga, niti da više nikada neću

proizvesti bilo kakvu emociju vezanu za sećanje na njega, jednostavno mi je ovaj ritual na krovu ašrama

konačno obezbedio mesto gde mogu da udomim te misli i osećanja kad god se ubuduće ponovo budu

javile - a javljaće se. A kada se jave, moći ću samo da ih pošaljem ovde, nazad na ovaj krov sećanja, nazad

na čuvanje ove dve hladne, plave duše koje uvek sve razumeju.

Evo zašto postoje rituali. Kao ljudska bića obavljamo duhovne ceremonije da bismo stvorili bezbedno

mesto za svoja najkomplikovanija osećanja, od ra¬dosti do trauma, kako ne bismo morali zauvek da ih

vučemo za sobom jer nas sputavaju. Svima su nam potrebna takva mesta ritualnog čuvanja. I iskreno

verujem da, ukoliko vaša kultura ili tradicija nema specifičan ritual za kojim žudite, onda vam je

dozvoljeno da ga sami ustanovite, isceljujući tako svoj oštećeni emotivni sistem uz pomoć domišljatih

uputstava za samopomoć koje vam daje vodonistalater-pesnik. Ukoliko u svoj domaći ritual unesete

pravu količinu iskrenosti, bog će se smilovati na vas. Eto zašto nam je bog potreban.

Ustala sam i na krovu svog gurua napravila stoj na rukama iz zahvalnosti za ovo oslobođenje. Osetila sam

prljavštinu pod dlanovima. Osetila sam i sopstve- nu snagu i ravnotežu. Osetila sam lak noćni povetarac

na svojim bosim nogama.

spontani stoj na rukama je nešto što bestelesne, hladne, plave duše ne mogu da izvedu, ali ljudi mogu.

Mi imamo ruke; ako želimo, na njima možemo da ^jimo. To je naša privilegija. To je radost smrtnog tela. I

to je razlog zašto smo potrebni bogu. Zato što bog voli da oseća stvari kroz naše ruke.

Ričard iz Teksasa je danas otišao. Vratio se u Ostin. Ispratila sam ga na aero¬drom i oboje smo bili tužni.

Dugo smo stajali na pločniku pre nego što smo ušli u aerodromsku zgradu.

„Šta ču da radim kada više ne budem imao Liz Gilbert daje zadirkujem?" Uz¬dahnuo je, a potom rekao:

„Prija ti boravak u ašramu, zar ne? Izgledaš drugačije nego pre par meseci, kao da si otkačila nešto od te

tuge koju vučeš sa sobom."

„Ovih dana se zaista osećam srećno, Ričarde."

„Dobro, ah zapamti - sav tvoj jad će te sačekati na izlazu odade, zato pazi da ga opet ne pokupiš sa

sobom."

„Neću ga pokupiti."

„Takvu te volim."

„Puno si mi pomogao", priznala sam mu. „Smatram te anđelom dlakavih ruku i prljavih noktiju na

nogama."

„Da, nokti na nogama mi se nikada nisu oporavili od Vijetnama, siročići"

„Grozni su. Ne mogu biti gori."

„Nekim momcima je bilo mnogo gore. Ja sam bar sačuvao obe noge. Mi¬slim da mi je karma u ovom

životu prilično laka, znaš mala. I tvoja je - ne zaboravi to. U sledećem životu bi mogla da se vratiš kao

jedna od ovih sirotih Indijki koje tucaju kamen pored druma, i saznaš da život nije bajka. Zato ceni to što

sada imaš, okej? Neguj zahvalnost. Živećeš duže. I Njupalice? Učini mi uslugu i nastavi sa svojim životom,

hoćeš li?"

„Već jesam."

„Mislio sam - nađi nekog ko će te voleti. Sačekaj da vreme izleći rane ali ne zaboravi da ćeš pre ili kasnije

nekom dati svoje srce. Nemoj da ti život bude spomenik u čast Dejvida ili tvog bivšeg muža."

„Neće", odgovorila sam. I najednom sam znala koliko je to tačno - neće. Mogla sam da osetim kako mi

sav taj stari bol od izgubljene ljubavi i starih grešaka iščezava pred očima, konačno nestajući pomoću

slavnih vračarskih moći vremena, strpljenja i božje milosti.

A onda se Ričard opet oglasio, prekidajući me u mislima i vraćajući me u stvarnost: „Uostalom, zapamti

onu staru - najbolji način da pređeš preko nekoga je da se podvučeš pod nekog drugog."

Nasmejala sam se. „U redu, Ričarde, učiniću tako. Sada se vrati u Teksas.' „Nego šta ću, lutko", odgovorio

je i bacio pogled na prazan parking indij skog aerodroma. „Jer od stajanja ovde nemam nikakve vajde."

62

Na putu za ašram, nakon što sam ispratila Ričarda na avion, zaključujem da previše pričam. Da budem

iskrena, oduvek sam bila brbljivica ali sam se to¬kom boravka u ašramu baš razbrbljala. Ovde ostajem još

dva meseca i neću da protraćim ovu veliku životnu duhovnu priliku u ispraznom trućanju. Za-panjilo me

je otkriće da sam čak i ovde, u ovom svetom okruženju duhovnog skloništa na drugom kraju sveta, uspela

oko sebe da stvorim koktelsku atmos-feru. Ričard nije bio jedini u ašramu s kojim sam neprekidno

ćaskala - mada sam najčešće torokala s njim - nego sam uporno zakazivala sastanke ne bih li upoznala i

ostale učenike, često se izgovarajući: „Izvini, danas ne mogu s tobom da ručam jer sam obećala Saši da ću

jesti s njom... možda bismo mogli da zakažemo sastanak za sledeći utorak."

Ovo je priča mog života. Takva sam. Međutim, u poslednje vreme sam došla do zaključka da je to možda

samo duhovna odgovornost. Tišina i sa¬moća su univerzalno prepoznatljive prakse i postoje dobri razlozi

za njihovo upražnjavanje. Disciplinovanje verbalnih sposobnosti je način prevencije rasi-panja energije

kroz usta. Pričanjem se iscrpljujemo, puneći svet rečima, reči¬ma, rečima, umesto iskrenošću, mirom i

blaženstvom. Svamidži, učitelj mog gurua, insistirao je na ćutanju u ašramu, nametnuvši ga kao božansku

praksu. Ćutanje je zvao jedinom istinitom religijom. Prosto je dekadentno koliko sam brbljala ovde u

ašramu, jedinom mestu na svetu gde bi trebalo da se od toga uzdržavam.

Odlučujem da ašram više ne doživljavam kao društvenu igračku. Više nema lepršanja, ogovaranja,

zavitiavanja. Više nema skretanja pažnje na sebe ih insistiranja na razgovoru. Više nema verbalnog

stepovanja za beznačajnu afirmaciju. Vreme je za promenu. Sada kada više nema Ričarda, planiram da se

do kraja svog boravka oprobam u ćutanju. Ovo će biti teško ali ne i nemoguće, budući daje tišina opšte

cenjena u ašramu. Cela zajednica će podržati ovu ide¬- ju, prepoznavši moju odluku kao disciplinovani

akt posvećenosti. U knjižari se čak prodaju mali bedževi na kojima piše „Ja ćutim."

Kupiću četiri bedža.

Za vreme vožnje nazad u ašram dopuštam sebi da maštam o tome kako ću da ćutim. Toliko ću da ćutim

da će me to proslaviti. Zamišljam kako postajem poznata kao najveća Ćutljivica. Naravno, pridržavaću se

ašramskog rasporeda, ješću svoje obroke u samoći, meditiraću beskrajno i svakodnevno, i ribaću

po¬dove hrama bez ijedne reči. Moja jedina interakcija sa drugima biće radostan osmeh iz dubine mog

zadovoljnog sveta tišine i revnosti. Ljudi koji će pričati o meni, govoriće: „Ko je ona ćutljivica u zadnjem

delu hrama, koja uvek kleči i pere podove? Nikad ništa ne govori. Tako je dosledna. Tako je tajanstvena.

Ne mogu ni da zamislim kako joj zvuči glas. Nikada je ne čujete kada vas sustigne na stazi dok šeta

vrtom... kreće se tiho poput povetarca. Mora da je u stanju potpunog meditativnog jedinstva s bogom.

Ona je najtiša devojka koju sam ikada video."

63

Sledećeg jutra, već u zoru, bila sam na kolenima, ribajući opet mermerne po¬dove hrama, proizvodeći

(bar mi se tako činilo) svetu blistavost tišine, kada mi je prišao indijski dečak sa porukom da se odmah

javim u kancelariju Seva. Seva je sanskrtski termin za duhovno služenje zarad odricanja svoje volje (kao

što je, na primer, ribanje podova hrama). Svi zaposleni u kancelariji Seva rade u službi ašrama. Radoznalo

sam otišla tamo da saznam zbog čega sam pozva¬na. Fina gospoda za pultom me je upitala: „Jeste li vi

Elizabet Gilbert?"

Uputila sam joj najtopliji osmeh i klimnula glavom. Bez reči.

Onda mi je rekla da sam premeštena na drugi posao. Prema posebnom zahtevu uprave više nisam bila

član tima ribača podova već mi je dodeljen novi zadatak u ašramu.

Naziv mog novog posla bio je - ako biste bili ljubazni da obratite posebnu

pažnju i domaćica.

Očigledno je to bila još jedna Svamidžijeva šala.

Htela si da budeš ćutljivica u zadnjem delu hrama? Epa...

Ali ovo je uobičajena praksa u ašramu. Donesete neku grandioznu odluku u vezi s tim šta bi trebalo da

radite ili šta biste želeli da budete, a onda se stvore okolnosti koje vam momentalno razotkriju koliko

zapravo ne poznajete sebe. Ne znam koliko puta je Svamidži za života to izgovorio i ne znam koliko je još

puta moj guru to ponovila posle njegove smrti, ali izgleda da još uvek nisam sasvim apsorbovala suštinu

njegove omiljene izjave:

„Bog obitava u tebi takvom kakav jesi."

Kakav JESI.

Da postoji jedna sveta istina u vezi sa jogom, bila bi sažeta u toj rečenici. Bog obitava u tebi takvom kakav

jesi, upravo takvom kakav jesi. Njega ne zanima da li ćemo usvojiti ličnu praksu u cilju povinovanja nekim

ekscentričnim pogledi¬ma o tome kako bi religiozna osoba trebalo da izgleda ili se ponaša. Čini se da smo

svi stekli predstavu o tome kako, radi dostizanja svesnosti, moramo drama¬tično da menjamo svoj

karakter, odnosno, da se odreknemo svoje ličnosti. Ovo je klasičan primer onoga što istočnjaci nazivaju

pogrešnim shvatanjem. Svamid¬ži je često ponavljao da oni koji se svakodnevno odriču sebe, stalno

pronalaze nešto novo čega će se odreći, međutim, ono što obično uspevaju da steknu je samo depresija a

ne smirenje. Svamidži je neumorno propovedao da askeza i odricanje - sami po sebi - nisu ono što nam je

potrebno. Da bismo spoznali boga, moramo da se odreknemo samo jedne stvari - svog osećaja

odvojenosti °dboga. Stoga ostanimo onakvi kakvi jesmo, unutar svoje prirodne ličnosti.

Ali šta je moja prirodna ličnost? Volim da učim u ovom ašramu ali moj san 0 pronalaženju boga putem

zaveta ćutanja a uz pomoć zanosnog osmeha navodi me da se zapitam - ko je ta osoba? Verovatno neko

koga sam videla na televi- ^ U stvarnosti mi je pomalo tužno da priznam kako nikada neću biti taj lik , ^su

me opčinjavale te ispijene, nežne duše. Oduvek sam želela da budem devojka. Verovatno zato što nikada

nisam bila takva. Iz istog razloga sam da je tamna, gusta kosa najlepša stvar na svetu - takođe verovatno

zato

F-nikada nisam imala, niti sam mogla da je imam. Ali u jednom trenutku morate da se pomirite s onim

što vam je dato, jer da je bog želeo da budem stid-

Ijiva devojka tamne guste kose onda bi me takvu i stvorio, zar ne? Ali nije. U t. slučaju bi bilo korisno da

prihvatim sebe takvu kakva jesam. 01»

Ili, kao što je Sekstije, drevni pitagorejski filozof, rekao: „Mudar čovek je

uvek sličan samom sebi."

To ne znači da ja ne mogu da budem religiozna. I ne znači da božja ljubav ne može duboko da me ispuni i

preobrazi. To ne znači da ne mogu da služim humanosti. To ne znači da ne mogu da se popravim kao

ljudsko biće, razvijajući svoje vrline i trudeći se svakodnevno da uklonim svoje mane. Na primer, nikada

neću biti cvećka ali to ne znači da ne mogu ozbiljno da sagledam svoje brbljive navike i donekle ih

zauzdam - radeći na sopstvenoj ličnosti. Da, volim da pri¬čam, ali možda ne moram toliko da psujem, i ne

moram baš toliko da se sme- jem u prazno, i ne moram stalno da pričam o sebi. Ili, evo radikalnog

koncepta

- možda bih konačno mogla da prestanem da prekidam druge kada govore. Jer, bez obzira na to

koliko kreativno pokušavam da izgledam u svojoj navici preki¬danja, ne uspevam da pronađem neki drugi

način sagledavanja ovog problema osim ovog: „Verujem da je ono što govorim važnije od onoga što ti

govoriš." I ne mogu da pronađem neki drugi način sagledavanja tog problema osim ovog: „Verujem da

sam važnija od tebe." Dakle, to mora da prestane.

Sve ove promene će biti korisne. Ali čak i tada, čak i sa razumnim prome- nama mojih brbljivih navika,

verovatno nikada neću biti poznata kao ćutljivica. Ma koliko izgledala slatko i ma koliko se trudila.

Budimo iskreni u vezi sa ovom temom. Kada mi je žena u ašramskom centru Seva dala moje novo

zaduženje domaćice, rekla je: „Za ovo radno mesto imamo i poseban nadimak - šarmerka

- jer svako ko ga dobije mora da bude društven, priđjiv i nasmejan. Sve vreme."

Šta sam mogla da kažem?

Pružila sam joj ruku, oprostivši se u sebi od svih svojih starih obmana i svečano izustila: „Madam, ja sam

ta."

65

Da budem precizna, mesto u kojem ću biti domaćica zapravo je deo ašrama koji će ovog proleća biti

iznajmljen novim sledbenicima. Njih stotinak će stići ovde iz svih krajeva sveta i boraviće od sedam do

deset dana ne bi li produbili svoju meditativnu praksu. Moja uloga je da se brinem o njima tokom

njihovog boravka u ašramu. Većina tih hodočasnika će vreme provoditi u ćutanju. Za neke od njih će to

biti po prvi put, što može da bude prilično naporno. Ipak, ja ću biti jedina osoba s kojom će im biti

dozvoljeno da razgovaraju ukoliko to bude neophodno.

Tako - moj posao zvanično zahteva od mene da budem govorni magnet.

Slušaču probleme posetilaca i pokušavaću da im ponudim neka rešenja. Možda će želeti da promene

cimera u slučaju da ovi hrču, ili će morati da popričaju sa lekarom zbog stomačnih problema koji su u

Indiji česta pojava

- tada ću se potruditi da im pomognem. Moraću da znam svačije ime i zemlju porekla. Hodaču

naokolo sa notesom, hvatajući beleške i ispunjavajući njihove želje. Ja sam Džuli Mekoj, vaša jogistička

hostesa.

I da, moj posao zahteva nošenje pejdžera.

Kada posetioci stignu, brzo postaje jasno koliko sam stvorena za ovaj posao. Sedim za pultom, noseći

bedž Zdravo, zovem se... i ti ljudi pristižu iz trideset različitih zemalja sveta. Neki od njih su veterani ali

većina prvi put boravi u Indiji. U deset ujutro već je trideset stepeni u hladu i većina došljaka je

prethodnu noć provela u avionu ili vozu. Neki su čak i dopešačili u ašram, izgledajući kao da su se upravo

probudili u prtljažniku putničkog automobila

- kao da nemaju predstavu o tome gde se nalaze. Kakav god nagon za ono- stranim ih je naveo da

se prijave u ovo duhovno sklonište, očigledno je da su ga odavno zaboravili, verovatno negde usput, kada

im se u Kuala Lumpuru zagubio prtljag. Žedni su, ali još uvek ne znaju da li smeju da piju vodu. Gladni su,

ali ne znaju u koliko sati je ručak, niti gde se nalazi menza. Pogrešno su obučeni, noseći sintetiku i duboke

cipele po tropskoj vrućini. Ne znaju da li postoji neko ko priča ruski.

Evo ja malo znam ruski...

Mogu da im pomognem. Obučena sam da pomažem. Sve antene koje sam tokom života okretala u

raznim pravcima, naučile su me kako da čitam ljudska osećanja, sva intuicija koju sam razvila još kao

preosetljiva klinka, sve slušalač- ke veštine koje sam stekla kao simpatična šankerka i radoznala

novinarka, sva Ješnost u brizi za drugoga koju sam usavršila kao. nečija devojka ili supruga * sve mi je na

raspolaganju kako bih pomogla ovim dobrim ljudima u teškom podvigu u koji su se upustih. Vidim da

dolaze iz Meksika, Filipina, Afrike, Danske, Detroita i sve me neodoljivo podseća na scenu iz filma Bliski

susreti treće vrste sa Ričardom Drajfusom, gde su svi tragači okupljeni usred Vajo- minga jer im ništa nije

jasno, ali su privučeni neobičnom pojavom svemirskog broda. Zapanjena sam njihovom smelošću. Ovi

ljudi su svoje porodice i živote ostavili za sobom kako bi nedelju dana proveli sa potpunim strancima u

Indiji, i to u ćutanju. Ne može to svako da izvede u svom životu.

Volim sve te ljude, automatski i bezuslovno. Volim čak i one naporne. Mogu da prozrem njihove neuroze

i da prepoznam kako se zapravo užasno plaše onoga s čim će se suočiti kada se upuste u sedmodnevno

ćutanje i me¬ditaciju. Volim Indijca koji mi izbezumljeno pritrčava, prijavljujući kako kipu indijskog boga

Ganeša u njegovoj sobi nedostaje jedan prst. Ljut je, misleći da je to loš predznak i želi da se kip iznese iz

sobe - i da to učini bramanski sveštenik tokom tradicionalne ceremonije čišćenja. Slušam kako iz njega

kulja gnev, zatim ga tešim i šaljem svoju muškobanjastu drugaricu Tulsi u njegovu sobu da se reši kipa

dok posetilac bude ručao. Sledećeg dana dodajem mu poruku u kojoj izražavam svoju nadu da se oseća

bolje sada kada okrnjenog kipa više nema, podsećajući ga da sam tu ukoliko mu bilo šta bude potrebno;

nagrađuje me velikim osmehom olakšanja. Samo je bio uplašen. Francuskinja koja je bila na ivici

paničnog napada zbog svoje alergije na pšenicu - takođe se samo plašila. Argentinac koji želi poseban

susret sa kompletnim osobljem odeljenja Hata joga kako bi dobio instrukcije o pravilnom sedenju za

vreme meditacije jer ga bole članci na nogama, takođe je samo bio uplašen. Svi su bili uplašeni. Živeće u

ćutanju, duboko u svojim mislima i dušama. Čak i za isku¬snog medijatora, ništa nije toliko nepoznato

kao ta oblast. Svašta tu može da se dogodi. Kroz celu seansu će ih voditi ljupka, blaga monahinja od

pedesetak godina, čiji svaki pokret i reč odišu beskrajnom saosećajnošću. Međutim, oni su i dalje

uplašeni jer, ma koliko da je monahinja ljubazna, ona ne može da ih prati tamo gde su krenuli. Niko ne

može.

Kada je seansa otpočela, dobila sam pismo od svog prijatelja iz Amerike koji radi kao snimatelj za

Nacionalnu geografiju. Obavestio me je kako je u Njujorku nedavno večerao u Voldorf Astoriji, u čast

članova kluba istraživača. Oduševilo ga je prisustvo tih neverovatno hrabrih ljudi koji su toliko puta n-

zikovali svoje živote ne bi li otkrili najopasnije planinske vence, kanjone, reke, okeanske dubine, ledena

prostranstva i vulkane. Većini posle tih avantura ne¬dostaju delovi tela - prsti na nogama i rukama, pa

čak i nosevi, koje su izgubili od promrzlina, ujeda ajkule i ostalih opasnosti.

Na kraju je dodao: „Da si samo videla toliku koncentraciju hrabrih ljudi u isto vreme na istom mestu." U

sebi sam pomislila: Nisi ti ništa video, Majk.

66

Tema i cilj seanse je stanje turaja - nedostižni četvrti nivo ljudske svesti. To¬kom tipičnog ljudskog

doživljaja, tvrde jogisti, većina nas se uvek kreće iz¬među tri različita nivoa svesti - buđenja, sanjanja ili

dubokog besanog sna. Međutim, postoji i četvrti nivo. Taj četvrti nivo je jedinstvo svih ostalih stanja,

integralna svest koja prožima ostala tri nivoa. Ovo je čista svest, inteligentna svest da možemo - na

primer - da se setimo šta smo sanjali kada se ujutro pro¬budimo. Zamislite da spavate ali vas neko

posmatra u snu - ko je to? I ko je to izuzet iz svih aktivnosti vašeg uma iako pomno prati vaše misli?

Jednostavno, to je bog, kažu jogisti. I ukoliko možete da se prebacite u to stanje spoznajne svesti, onda

ćete sve vreme biti s bogom. Ta neprekidna svest i doživljaj božjeg prisustva može da se dogodi samo na

četvrtom nivou ljudske svesti, poznati¬jem kao turaja.

Evo kako ćete znati da li ste dostigh turaju - stanje stalnog blaženstva. Onog koji je u turaji ne dotiču

promene raspoloženja uma, niti strah od vre¬mena ili bilo kakav gubitak. „Čist, ispunjavajući, smiren,

bezdašan, nesebičan, beskrajan, neraspadljiv, postojan, večan, nerođen, nezavisan, on obitava u svoj

svojoj veličini", tvrde Upanišade, drevni jogistički tekstovi, opisujući svakog ko dostiže turaju. Veliki

svetitelji, veliki gurui, veliki proroci - kroz istoriju su ziveli u stanju turaja, i to sve vreme. Što se nas ostalih

tiče, većina je takođe bila tamo, ali samo u kratkim delićima vremena. Mnogi ljudi su u jednom trenutku

svog života, makar na samo za minut ih dva, iskusili taj neopisivi 1 nasumični osećaj potpunog blaženstva,

neuporediv sa bilo čim drugim što I d°gađa u spoljnom svetu. Jednog trenutka ste obična osoba koja se

vuče 01 sv°j zemaljski život a sledećeg trenutka - šta je ovo? - ništa se ne menja, 0s^ate samo blagodet,

ispunjeni ste čudom, preplavljeni blaženstvom. I sve je 162 kakvog razloga - savršeno.

Naravno, kod većine ovo stanje prođe brzo kao što je i došlo. Skoro kao da vam je otkriveno unutrašnje

savršenstvo a onda se survavate nazad u stvar-nost, uranjajući opet u gomilu svih svojih starih briga i

želja. Vekovima su ljudi pokušavali da zadrže ovo stanje savršenog blaženstva, na razne načine i različitim

sredstvima - uz pomoć narkotika, seksa, moći, adrenalina i sa-kupljanjem lepih stvarčica - ali u tome nisu

uspeli. Svi tragamo za srećom ali poput Tolstojevog prosjaka, koji život provodi sedeći na ćupu od zlata,

moleći prolaznike da mu udele koju kovanicu, nesvestan bogatstva koje sve vreme leži pod njim, naše

blago - naša savršenstvo - već je u nama. Ali da bismo do njega došli moramo da obuzdamo užurbanost

svog uma, odreknemo se želja svog ega i uđemo u tišinu svog srca. Kundalini šakti - uzvišena energija

božanskog - odvodi nas tamo.

Ovo je razlog zbog kojeg su svi došli ovde.

Kada sam prvi put napisala ovu rečenicu, zapravo sam želela da kažem: „Ovo je razlog što je stotinu

učesnika seanse iz celog sveta došlo u ovaj indij¬ski ašram." Međutim, jogisti i filozofi bi se zasigurno

složili sa širinom moje originalne izjave: „Ovo je razlog zbog kojeg su svi došli ovde." Prema mistici¬ma,

ovo traganje za božanskim blaženstvom je celokupan cilj ljudskog života. Zbog toga biramo da se rodimo i

zbog toga su bol i patnja na zemlji vredni trpljenja - samo zbog mogućnosti da jednog dana iskusimo tu

beskonačnu ljubav. I kada jednom dostignemo to stanje, možemo h da ga zadržimo? Jer ako možemo...

blaženi smo.

Celu seansu provodim u zadnjem delu hrama, posmatrajući posetioce kako meditiraju u polumraku i

potpunoj tišini. Posao mi je da se brinem za njihovu udobnost, obraćajući posebnu pažnju na njihove

potrebe. Zavetovali su se na ćutanje tokom seanse i svakodnevno osećam kako sve dublje padaju u

tišinu, dok se ubrzo ceo ašram ne stopi s njihovim ćutanjem. Iz poštovanja prema učesnicima seanse, svi

već danima hodamo na prstima, čak i obroke jedemo u tišini. Svi tragovi meteža su nestali. I ja sam

ćutljiva. U ašramu vlada grobna tišina, bezvremeni spokoj koji možete da doživite samo negde oko tn

ujutro kada ste potpuno sami - samo što se on nastavlja i preko dana, šireći se po ćelom okolišu.

Dok ovih stotinu duša meditira, nemam ideju o čemu razmišljaju niti šta osećaju, ah znam šta žele da

dožive i zatičem sebe u stanju neprestane moli za njih, cenjkajući se s bogom u stilu: Molim te daj ovim

divnim ljudima sa blagoslov koji si možda sačuvao za mene. Nije mi namera da idem na meditaci¬ju u

vreme kada to čine polaznici seanse; od mene se očekuje da pazim na njih a ne da brinem o svom

duhovnom uzrastanju. Ipak, otkrivam kako me sva-kodnevno nose talasi njihovog kolektivnog božanskog

putovanja, skoro na isti način kao sto ptice selice lete na toplim vazdušnim strujama koje ih nose više

nego što bi svojim krilima ikada uspele da se vinu. Stoga verovatno ne iznena¬đuje ono što mi se dogada.

Jednog četvrtka po podne, u zadnjem delu hrama, usred mog domaćinskog zadatka, sa sve bedžom i

notesom - najednom sam transportovana kroz portal univerzuma i spuštena nasred božjeg dlana.

67

Kao čitalac ih tragač, uvek se razočaram u trenutku nečijih duhovnih sećanja - to je trenutak u kojem se

duša izuzima iz vremena i prostora, i stapa s večno- šću. Od Bude, preko majke Tereze i sufističkih

mistika, do mog gurua - toliko velikih duša je vekovima pokušavalo tako detaljno da prikaže ono što su

ose- ćali u trenutku sjedinjenja s božanskim, međutim, nijedan od tih opisa me nije sasvim zadovoljio. U

njima ćete često naići na iritirajući pridev neopisivo. Ali čak i najrečitiji izveštaji o duhovnim iskustvima -

poput onog u kojem je Rumi opisao kako je napustio sve napore i vezao se za božji rukav, ih onog u

kojem je Hafiz ispričao kako su on i bog postali dva debeljka koja žive u malom čamcu

- gde se stalno sudaramo i smejemo - čak i ti pesnici me nisu oduševili Neću o tome da čitam;

hoću to da osetim. Šri Ramana Mahariši, omiljeni indijski guru, običavao je dugo da besedi svojim

učenicima o onostranim iskustvima, završavajući ih ovim savetom: „Sada idite i uverite se sami."

Tako sam se i ja uverila. I neću da kažem kako je ono što sam doživela tog četvrtka po podne u Indiji bilo

neopisivo, čak i da jeste. Pokušaću ipak to da objasnim. Jednostavno rečeno, provučena sam kroz

crvotočinu opšteg i u toj jurnjavi mi je najednom postalo savršeno jasno kako deluje univerzum*

Na¬pustila sam svoje telo, napustila sam sobu, napustila sam planetu, zakoračila sam kroz vreme i

prazninu. Bila sam u toj praznini ali sam pri tom bila deo n)e> gledajući istovremeno u nju. Praznina je

bila mesto beskonačnog smirenja i mudrosti. Praznina je bila svest i intelekt. Praznina je bila bog, što

znači da

sam bila u bogu. Ali ne na onaj kolosalan, fizički način - ne kao Liz Gilbert zatočena u deliću božjeg butnog

mišića. Prosto sam bila deo boga. A samim tim i sam bog. Bila sam sićušni deo univerzuma i istovremeno

ceo univerzum. („Svi znaju da se kapljica stapa sa okeanom, ali nekolicina zna da se okean stapa sa

kapljicom", napisao je mudrac Kabir - i lično mogu da posvedočim da je bio u pravu.)

Nije to bio halucinogeni osećaj već suština svih događaja. Bio je to raj, da; najdublja ljubav koju sam ikada

doživela, iznad svega što sam mogla da zamislim. Međutim, moje iskustvo nije bilo euforično. I nije bilo

uzbudljivo. U meni nije bilo ostalo dovoljno ega ili strasti da bi se stvorili euforija i uz¬buđenje. Bilo je

samo očigledno. Kao kada dugo posmatrate optičku iluziju, naprežući oči kako biste razotkrili trik, i

najednom vam se svest pomeri i eto ga - uspevate jasno da vidite! - dve vaze su zapravo dva lica. I kada

uspete da raskrinkate optičku iluziju, više ne možete a da je ne uočite.

»Dakle, ovo je bog", pomislila sam. „Drago mi je što sam ga upoznala."

Mesto u kojem sam stajala ne može se opisati kao zemaljska lokacija. Nije bilo ni mračno ni svetio, ni

veliko ni malo. Zapravo to nije bilo mesto i prosto nisam stajala na njemu, niti sam to više bila ja.

Razabirala sam svoje misli iako su bile tako skromne, tihe i posmatračke. Nisam čak osećala ni navalu

saose- ćajnosti, niti jedinstvo sa svim i svačim. Sve je bilo pomalo nejasno i neobično da bih se pitala kako

bi neko uopšte mogao da oseti bilo šta drugo osim toga. Takođe sam bila blago zadivljena svim mojim

starim predstavama o tome ko sam i šta sam. Ja sam žena, dolazim iz Amerike, spisateljica sam, brbljiva

sam

- kompletna ta spoznaja bila mi je slatka i zatucana. Zamislite kako ste zbijeni u tako slabašnu

kutijicu identiteta kada možete bukvalno da osetite sopstvenu beskonačnost.

Zapitala sam se: „Zašto čitavog života jurim za srećom kada je blaženstvo sve vreme bilo ovde?"

Ne znam koliko dugo sam lebdela u tom veličanstvenom etru jedinstva ptf nego mi je na pamet pala

opominjuća misao: „Želim zauvek da zadržim ovaj osećaj!" Utom sam počela da se survavam u stvarnost.

Samo ta jedna mala tf

- želim! - i vratila sam se na zemlju. Onda se moj um istinski pobunio - j Ne želim da prestane! - ali

sam i dalje nastavila da padam.

Želim!

Ne želim!

Zeliml

Ne želim!

Sa svakim ponavljanjem ovih očajničkih mish mogla sam da osetim kako propadam kroz slojeve iluzije,

poput heroja akcione komedije koji propada jtfoz desetine nadstrešnica prilikom pada sa vrha zgrade.

Ovaj povratak be¬skorisnim željama vratio me je nazad u moj mali ograničeni svet, u moj smrtni kavez, u

moj ograničeni komični strip. Gledala sam kako mi se ego pojavljuje poput razvijanja polaroidne

fotografije, bivajući postepeno sve jasniji - evo ga lice, evo ih usne, evo ih obrve - da, sada je gotovo: ovo

je slika stare, obične mene. Osetila sam ubod panike i blagu krivicu što sam izgubila taj božanski osećaj.

Ali zajedno s tom panikom mogla sam da osetim i prisustvo, mudrije i starije od mene, koje je

odmahivalo glavom i smeškalo mi se. Shvatila sam ovo: ukoliko verujem da je ovo stanje blaženstva bilo

nešto što bi moglo da mi bude oduzeto, onda ga očigledno još uvek nisam sasvim razumela. I stoga,

nisam bila spremna da ga u potpunosti usvojim. Moraću još da vežbam. U tom trenutku spoznaje bog me

je oslobodio, pustio me je da kliznem kroz njegove prste s ovom poslednjom, saosećajnom, prećutnom

porukom: Vrati se kada u potpunosti budeš shvatila da si oduvek bila ovde.

68

Seansa je završena pre dva dana i njeni polaznici su okončali svoj zavet ćuta- nja. Mnogi su me na

rastanku zagrlili, zahvaljujući mi se na pomoći.

»0 ne! Hvala vama", ponavljala sam iznervirana neiskrenošću tih reči, ne uspevajući bolje da izrazim

zahvalnost što su me podigli u tako velike visine.

Sledeće nedelje je stigla nova grupa od sto polaznika na još jednu seansu; neke nove duše su ponovile

učenja, hrabar podvig i svrsishodno ćutanje. Bri¬nula sam o njima, trudeći se da im pomognem na svaki

mogući način, uplo¬vi i s njima nekoliko puta u turaju. Kasnije sam mogla samo da se smejem tada je

većina posle meditacije prišla da mi se zahvali što im je moje prisu¬stvo tokom seanse bilo „tiho, lako,

božansko prisustvo". Je li to bila poslednja dramska šala na moj račun? I to tek kada sam konačno naučila

da prihvatim svoju napadnu, brbljivu, društvenu prirodu i u potpunosti prigrlim svoju unu¬trašnju

domaćicu - samo da bih se pretvorila u ćutljivicu koja čami u zadnje delu hrama?

Tokom poslednje nedelje boravka ovde, ašramom je zavladala neobična me lanhohja poput one dobro

poznate sete kada se bliži kraj letnjeg kanpovanja. Činilo se da svakog jutra sve više ljudi i sve više

prtljaga ulazi u autobus i odlazi u nepoznatom pravcu. Nije bilo novih posetilaca. Bližio se mesec maj,

početak najtoplije sezone u Indiji kada će ašram na neko vreme biti neupotrebljiv. Pošto više nije bilo

organizovanih seansi, premeštena sam na novi posao i to u kance¬lariju za registraciju gde mi je dodeljen

gorko-slatki zadatak zvaničnog brisanja svih mojih prijatelja iz kompjutera, odmah po njihovom odlasku iz

ašrama.

Kancelariju sam delila sa zabavnim frizerom iz avenije Medison. Svakog ju- tra bismo obavili jutarnje

molitve, samo nas dvoje, pevajući našu himnu bogu.

„Šta misliš, da danas malo ubrzamo tempo himne?" predložila sam frizeru jednog jutra, „Ili da je možda

dignemo za oktavu, a? Onda neće zvučati kao crkvena verzija eci-peci-pec?"

Sada imam puno vremena za sebe. U meditativnoj ćeliji provodim četiri do pet sati dnevno. Satima mogu

da sedim sama, opuštena u svom društvu, neuzrujana sopstvenim bitisanjem na planeti. Ponekad su

moje meditacije nadrealne i fizička iskustva šakti - sa sve uvrtanjem kičme i ključanjem krvi Pokušavam

da im se predam uz što manje otpora. A ponekad su moji doživ¬ljaji slatki i zadovoljavajući, i to je u redu.

Rečenice mi se još uvek oblikuju u umu i mish još uvek izvode svoju malu predstavu ali sada odlično

poznajem taj obrazac razmišljanja tako da mi više ne smetaju. Moje mish podsećaju na stare komšije,

pomalo su dosadne ali ipak drage - gospodin i gospođa Bljaki njihovo troje tupave dece, Bla, Bla i Bla. Ali

ne ometaju me u mom domu. U našem dvorištu ima dovoljno mesta za sve.

Ukoliko su se tokom poslednjih meseci mog boravka ovde i dogodile neke promene u meni, verovatno ih

još uvek ne osećam. Moji prijatelji koji su dugo učili jogu kažu da se uticaj ašrama može uočiti tek kada se

iz njega izađe i nastavi sa normalnim životom. „Tek tada", tvrdila je bivša časna sestra iz Juzne Afrike,

„počećeš da primećuješ koliko su tvoji unutrašnji ormani Ml presloženi." Naravno, trenutno sam potpuno

sigurna kako treba da izgtf ^ moj normalan život. Mislim, možda ću početi da živim sa starim Indoneziji -

je li to normalan život? Možda i jeste, ko zna? U svakom s uj^ moji prijatelji kažu da se promena uočava

tek kasnije. Možete da otkrije kako više nemate stare životne opsesije, ili kako su se neprijatne i nerešive

slagalice konačno sklopile. Sitne iritacije koje su vas ranije mučile više nisu problem, dok besprizorne

stare patnje koje ste nekada trpeli iz navike više ne tolerišete ni pet minuta. Licemerni odnosi s ljudima

su iskristalisani ili prekinuti i u vaš svet počinju da ulaze vedriji, korisniji ljudi.

Prošle noći nisam mogla da spavam. Ne od straha nego od uzbuđenja. Obukla sam se i izašla u šetnju

kroz vrtove. Mesec je bio zanosno pun i lebdeo jetačno iznad mene, bespoštedno rasipajući svoje

srebrnkaste zrake. Vazduh je bio mirisan od jasmina i opojnog žbunja koje cveta samo noću. Dan je bio

topao i vlažan ali je zato noć bila prijatna s tek primetnom omorinom. Ispu¬njena neobičnim spokojem,

podsetila sam sebe; „U Indiji sam!"

U sandalama sam i to u Indiji!

Počela sam da trčim, galopirajući stazama uzduž i popreko, trčkarajući po travi obasjanoj mesečinom.

Telo mi je najednom bilo tako živo i zdravo od svih tih meseci joge i vegetarijanske hrane i ranog odlaska

na spavanje. Moje sandale su na mekoj, vlažnoj travi proizvodile zvuk: šljap-šljap-šljap-šljap i to je bio

jedini odjek u dolini. Ushićeno sam otrčala do drvoreda eukaliptusa nasred parka (gde kažu da je nekada

stajao drevni hram u čast boginje Ganeš - one koja uklanja prepreke) i obgrlila jedno od stabala, još uvek

toplo od dnevne vreline, i sočno ga poljubila. Da, poljubila sam drvo svim svojim sr¬cem, ne razmišljajući

u tom trenutku da je to najgora noćna mora koju može da ima svaki američki roditelj čije dete je ikada

pobeglo u Indiju - da će zavr¬šiti orgijajući sa drvećem na mesečini.

Ali ljubav koju sam osećala bila je čista. I bila je božja. Osvrnula sam se oko sebe i nisam mogla da vidim

ništa drugo osim boga. Osetila sam duboku, potresnu sreću. Pomislila sam: „Kakav god da je ovaj osećaj -

on je upravo ono za šta si se toliko molila. I ovo je takode ono za šta sam se molila."

69

Uzgred, otkrila sam svoju reč.

Otkrila sam je u biblioteci, naravno, knjiški moljac kakva sam. Pitala sam se koja je moja reč još od onog

dana u Rimu kada mi je moj italijanski prijatelj

Đulio rekao da je rimska reč SEKS i kada me je upitao za moju. Tada ^ znala odgovor ali mi se reč s

vremenom nekako sama nametnula. Prep02nala

sam je čim sam je ugledala.

I to tokom poslednje nedelje boravka u ašramu. Čitala sam stari tekst 0 jogi kada sam naišla na opis

drevnih duhovnih tragača. U pasusu sam ugleda¬la sanskrtsku reč ANTEVAZIN koja znači „onaj koji živi na

granici". U stara vremena to je bio književni opis i ukazivao je na osobu koja je napustila užur- bani centar

svetskog života kako bi živela na rubu šume gde obitavaju duhovni učitelji. Antevazin više nije bio jedan

od seljana - niti domaćin koji živi po tradicionalnim principima. Međutim, još uvek nije bio postao

transcendent - niti jedan od onih mudraca koji žive duboko u neistraženim šumama, u pot¬punosti

ostvaren. Antevazin je bio nešto između. Obitavao je na granici. Živeo je s pogledom na oba sveta ali je

gledao u nepoznato. I bio je istraživač.

Kada sam pročitala ovaj opis, bila sam toliko uzbuđena da mi se oteo gla¬san uzvik To je moja reč, dušo!

U moderno doba, naravno, ta slika neistražene šume bi mogla da bude figurativna, pa čak i granica bi

takođe mogla da bude figurativna. Ah je na njoj i dalje moguće živeti. I dalje je moguće živeti na toj

svetlucavoj granici između starog, uvreženog mišljenja i novih shvatanja, u stanju večnog učenja. U

figurativnom smislu, ovo je granica koja se stalno po- mera - dok napredujete u svojim učenjima i

shvatanjima, ta misteriozna šuma nepoznatog uvek ostaje nekoliko koraka ispred vas, tako da ste

prinuđeni da putujete svetlosnom brzinom kako biste je pratili. Morate da ostanete pokret¬ni i gipki. Pa

čak i klizavi. Što je zabavno, jer samo dan ranije, moj prijatelj vodoinstalater-pesnik sa Novog Zelanda je

napustio ašram i na rastanku mi poklonio prijateljsku pesmicu. Sećam se ovog stiha:

Elizabet, ni tamo ni ovamo, Italijanske fraze i indonežanski snovi, Elizabet, ni tamo ni ovamo, Katkad

klizava poput ribe...

Toliko proteklih godina sam provela pitajući se šta bi trebalo da budem. Žena? Majka? Ljubavnica?

Monahinja? Italijanka? Alavica? Putnica? UmeJ- nica? Jogistkinja? Ali ja nisam ništa od toga, bar ne

sasvim. A nisam nito tetka Liz. Ja sam samo klizavi atevazin - ni tamo ni ovamo - učenica vecn pomerajuće

granice nadomak čudesne, strašne šume nepoznatog.

Verujem da sve svetske religije u suštini žele da otkriju metaforu. Kada želite da zadržite vezu sa bogom,

zapravo pokušavate da se premestite sa zemaljskog u večno (iz sela u šumu ako govorimo u vezi s

antevazinom) i stoga vam po-trebna neka veličanstvena ideja kako biste tamo dospeli. Mora da bude

velika, ta metafora - zaista velika i magična i moćna, jer bi trebalo da vas prenese na udaljeno mesto. To

mora da bude najveći brod koji možete da zamislite.

Religiozni rituali se često razvijaju iz mističnih eksperimenata. Neki hrabri tragač krene u potragu za

novom stazom ka božanskom, doživi transcenden¬talno iskustvo, i vrati se kući kao prorok. On ih ona sa

sobom donose priče o raju i mape kako se do njega stiže. Zatim drugi ponove te reči, dela, molitve ovog

proroka ne bi li i sami dospeli tamo. Ponekad je taj poduhvat uspešan - a ponekad je, poput kombinacije

slogova i primene religije koja se prenosi s generacije na generaciju, moguće odvesti mnoštvo ljudi na

drugu stranu. Naravno, ne uspeva to uvek. Neminovno je da čak i najoriginalnije ideje s vremenom

očvrsnu u dogmu ili prestanu da deluju na svakoga.

Indijci iz ovog kraja propovedaju upozoravajuću priču o velikom svetitelju koji je u svom ašramu uvek bio

okružen odanim sledbenicima. Zajedno s nji¬ma bi satima meditirao. Jedini problem im je pravilo omanja

mačka, dosadni stvor koji bi se ušunjao u hram i mjaukao, ometajući ostale u meditaciji. Tako je svetac, u

svoj svojoj mudrosti, zapovedio da se mačka veže za stub ispred hrama, bar za vreme meditacije, kako im

ne bi smetala. Ovo je postala svakod¬nevna navika - vezivanje mačke za stub i odlazak na meditaciju - ah

godine su prošle i navika se učvrstila do te mere da je vremenom postala religijski ritual. Niko nije mogao

da meditira ako prethodno ne veže mačku za stub. A onda je mačka jednog dana crkla. Sledbenike

velikog svetitelja uhvatila je panika. Zavladala je nesvakidašnja religiozna kriza - kako će sada da

meditiraju bez raačke vezane za stub? Kako će da dopru do boga? U njihovim glavama, mačka Je postala

sredstvo ka putu oboženja.

Budite oprezni/upozorava ova priča, ne upuštajte se u opsesivno ponav¬ljanje religijskih rituala iz čiste

navike. Naročito ne u ovom podeljenom svetu §de talibani i hrišćani nastavljaju svoj rat oko toga ko ima

veća prava nad ter¬enom bog i ko ima bolje rituale za njegovo dosezanje. Možda će biti korisno setiti se

da vezivanje mačke za stub nikoga nije dovelo do onostranog, već samo neugasiva želja pojedinca da

doživi večnu saosećajnost s božanskim. Fleksibilnost je podjednako neophodna za religioznost, baš kao i

disciplina.

Odlučite h da ga prihvatite, vaš posao je da tragate za metaforama, rituali¬ma i učiteljima koji će vam

pomoći da se pribhžite božanskom. Jogistički tek¬stovi kažu da bog odgovara na svete molitve i trud

ljudskih bića na svaki način koji smrtnici odaberu za obožavanje - dok god su te molitve iskrene. Kao što

jedna rečenica iz Upanišada kaže: „Ljudi idu različitim putevima, direktno ili izokola, u zavisnosti od svog

temperamenta, birajući onaj koji smatraju najbo¬ljim ih najprikladnijim - i svi stižu do Tebe, kao što se

reka uliva u more."

Drugi cilj religije je pokušaj da napravimo smisao od našeg haotičnog života i objasnimo neobjašnjivo koje

svakodnevno gledamo oko sebe: patnju nevinih, nagrađivanje zlih - šta tu možemo da preduzmemo?

Zapadna tradicija tvrdi: „Sve će se to srediti posle smrti, u raju ih paklu." (Neka svu pravdu podeli,

na¬ravno onaj što ga je Džejms Džojs zvao bog-dželat, autoritet koji sedi na tronu pravde, kažnjavajući

zlo i nagrađujući dobro.) Na istoku, međutim, Upanišade odbacuju svaki pokušaj pravljenja smisla od

svetskog haosa. Oni čak nisu sigur¬ni ni da li je svet uopšte haotičan, već smatraju da nama samo izgleda

takav jer smo ograničenog čula vida. Ovi tekstovi nikome ne obećavaju pravdu ili osve¬tu, mada tvrde da

postoje posledice za svako delo - stoga pažljivo birajte svoje ponašanje. Možda te posledice nećete videti

u dogledno vreme. Joga uvek šire gleda na stvar. Štaviše, Upanšade navode da takozvani haos može da

ima božan¬sku ulogu, čak i ako to trenutno ne možete sami da prepoznate: „Bogovi vole tajnovitost i ne

vole očiglednost." Dakle, najbolje što možemo da učinimo, rea- gujući na sopstveno nerazumevanje i

opasnosti ovog sveta, jeste da održavamo unutrašnju ravnotežu - uprkos svem ludilu koje se dešava oko

nas.

Šon, moj jogistički prijatelj i irski farmer, objasnio mi je to ovako. „Zami¬sli da je univerzum veliki motor",

rekao je. „Želećeš da ostaneš blizu osovine - tačno u sredini turbine - a ne na ivici gde se sve kovitla i gde

možeš da se uplašiš i poludiš. Centar smirenosti - to je tvoje srce. U njemu obitava bog. Stoga prestani da

tražiš odgovore u svetu. Samo se vraćaj u centar i uvek ces pronalaziti mir."

Ništa mi nije imalo više smisla, duhovno govoreći, od ove ideje. Kod mene je upalila. I ako ikada

pronađem nešto što mi više prija, budite sigurni da c to iskoristiti.

U Njujorku imam puno prijatelja koji nisu religiozni. Zapravo većina, rekla bih. Ih su otpali od duhovnih

učenja još u ranoj mladosti ih nikada nisu ni rasli ni uz kakvog boga. Naravno, neki od njih su pomalo

prestravljeni mojim novootkrivenim naporima da dostignem prosvedjenje. Zbijaju šale, što je nor¬malno.

Kao što je moj prijatelj Bobi rekao jednom prilikom dok mi je poprav¬ljao kompjuter: „Ne bih da uvredim

tvoju auru ali ti još uvek nemaš pojma o softverima." Prihvatam te šale. Mislim da su čak i zabavne.

Naravno da jesu.

Međutim, ono što vidim kod nekih prijatelja je da sa starenjem sve više čeznu da veruju u nešto. Ali ta

čežnja nailazi na brojne prepreke, uključujući i njihov intelekt i zdrav razum. Uprkos svoj njihovoj

inteligenciji, ti ljudi i dalje žive u svetu koji se ljulja na velikim, opasnim talasima krajnje bezosećajnosti.

Naravno svi oni proživljavaju velika i užasna iskustva bilo patnje ih radosti, ah ta velika iskustva bi trebalo

da imaju duhovnu vezu kojom izražavamo bilo tugu ili zahvalnost, ili tragamo za razumevanjem. Postavlja

se pitanje - šta obožavati, kome se moliti?

Imam dragog prijatelja čije prvo dete je rođeno odmah nakon smrti njegove voljene majke. Posle tog

spleta okolnosti, moj prijatelj je osetio potrebu da poseti neko sveto mesto, da izvede neki ritual, kako bi

sabrao svoje emocije. Po vero- ispovesti je bio katolik ah nije mogao da podnese povratak u crkvu. („Ne

mogu to više da gledam", priznao je, „posle svega što znam.") Naravno, bio je previše sujetan da bi

postao hindu, budista ili nešto tako uvrnuto. I šta mu je preostalo? Kao što mi je kasnije rekao: „U religiju

se ne ide kao u berbu voća."

Što je rečenica koju apsolutno poštujem osim jedne činjenice da se s njom uopšte ne slažem. Mislim da

imate puno pravo na berbu kada je u pitanju podizanje vašeg duha i pronalaženje boga. Mislim da ste

slobodni da tražite svaku metaforu koja će vas pomeriti sa ovog podeljenog sveta, svaki put kad osetite

potrebu da budete uzvišeni ili utešeni. Zbog toga se ne treba stideti. Radi se o istoriji traganja za

svetošću. Da ljudski rod nije evoluirao u svom istraživanju božanskog, mnogi od nas bi još uvek obožavah

zlatne egipatske kipove mačaka. I ova evolucija rehgijskog mišljenja svakako uključuje veliki deo branja

voća. Uzimate svako delo, svugde gde ga možete naći, i nastavljate da se krećete ka svedosti.

Hopi Indijanci su smatrah da svaka svetska religija sadrži jednu duhovnu nit i da sve te niti večito tragaju

jedna za drugom, želeći da se spoje. Kada se SVe niti konačno budu isprepletale, od njih će nastati uže

koje će nas izvući iz ovog mračnog istorijskog kruga u sledeće carstvo. U savremenoj istoriji dalaj-lama

ponavlja istu ideju, uveravajuči svoje zapadnjačke učenike da potrebno da postanu tibetanski budisti da

bi bili njegovi sledbenici. Omogu. ćava im da uzmu sve ideje tibetanskog budizma koje im se dopadaju i

da ih primene u svojoj religiji. Čak i na najkonzervativnijim mestima ponekad mo¬žete naići na blistavu

ideju da je bog verovatno veći od onog što propovedaju naše ograničene religijske doktrine. Godine

1954, papa Pije XI je poslao va¬tikansku delegaciju na put u Libiju sa ovim pisanim uputstvima: „NE

mislite da idete medu bezbožnike. I muslimani teže ka spasenju. Putevi proviđenja su beskonačni."

Ali zar to nije suština? Da bi beskonačnost mogla zaista da bude... konač¬na? Da bi čak i najsvetiji među

nama mogli da vide raštrkane komadiće večne slike u svakom datom trenutku? I kada bismo mogli da

skupimo te komadiće i uporedimo ih, da li bi sklopljena priča o bogu mogla da liči na svakog od nas? I zar

naša pojedinačna želja za onostranim nije samo deo ove velike ljudske potrage za božanskim? Zar

nemamo svi pravo da prestanemo da tražimo dok god še dovoljno ne približimo izvoru čuda? Čak i ako to

znači putovanje u Indiju i ljubljenje drveta po mesečini?

Drugim rečima, ovo u uglu sam ja. Obasjana snopom svetlosti. Biram svo¬ju religiju.

71

Moj let iz Indije je u četiri ujutro, što je tipično za indijske uslove. Odlučujem da te noći ne spavam nego

da je provedem u jednoj od meditativnih ćelija, u molitvi. Obično ne volim da bdim do kasno u noć ali

nešto u meni želi da da ostane budno tokom tih poslednjih sati boravka u ašramu. Zbog mnogih stvari u

životu sam probdela noći - da bih vodila ljubav, svađala se s nekim, vozila na dugim putovanjima, plesala,

plakala, brinula (i ponekad sve te stvari zajedno u samo jednoj noći) - ah nikada nisam žrtvovala san zbog

celonoćne molitve. Što ne bih sada?

Pakujem se i ostavljam ih pored ašramske kapije kako bi mi bile pri rua kada u zoru stigne taksi. Zatim

ulazim u hram, odlazim u meditativnu ćeliju i

sedam. Sama sam, ali se smeštam tamo odakle mogu da vidim veliku fotogra¬fiju Svamidžija, učitelja

mog gurua, osnivača ovog ašrama, davno preminulog lava koji na neki način još uvek tu živi. Sklapam oči i

puštam mantru da mi dode. Penjem se uz lestvice sopstvenog smirenja. Kada se popnem na vrh, mogu

da osetim kako se svet zaustavlja, onako kako sam oduvek želela da se zaustavi kada sam imala devet

godina i paničila zbog prolaznosti vremena. Časovnik u mom srcu se zaustavlja i stranice kalendara

padaju sa zida. Sedim u tihom čudu pred ovom sveobuhvatnom spoznajom. Ne molim se nego po¬stajem

molitva.

Ovako mogu da sedim celu noć.

Zapravo to i činim.

Ne znam šta me budi kada stiže taksi ali posle nekoliko sati tišine, nešto me podstiče na to i kada

pogledam na sat vidim da je kucnuo čas. Vreme je da odletim u Indoneziju. Kako je to čudno. Ustajem i

poklanjam se pred Sva- midžijevim likom - strogim, čudesnim, pretećim. Zatim ubacujem komadić papira

pod tepih, tik ispod slike. Na papiru su dve pesme koje sam napisala tokom četvoromesečne posete

Indiji. Ovo su prve prave pesme koje sam ikada napisala. Vodoinstalater sa Novog Zelanda me je ohrabrio

da se okušam u po¬eziji - zato sam to učinila. Jednu sam napisala već posle mesec dana boravka u

ašramu. Drugu sam ispevala jutros.

U periodu između dve pesme otkrila sam beskrajnu blagodet.

72

Dve pesme iz ašrama u Indiji: Prva

Sva ta priča o nektaru i blaženstvu me izluđuje.

Ne znam kako ti, prijatelju moj,

ali moj put ka bogu nije sladak miris tamjana.

Pre je to mačka puštena u kavez s golubovima,

i ja sam ta mačka - ali sam i ptica koja krešti kada je zver pričvrlji.

Moj put ka bogu je protestni miting,

nema mira dok se radnici ne ujedine.

Njihove demonstracije su tako preteče,

Nacionalna garda im ne može prići.

Moj put su preda mnom pretukli do besvesti,

mali crni čovek koga nisam uspela da vidim,

koji boga juri po Indiji, zaglibljen u blato,

bosonog i feminiziran, malarične krvi,

spavajući na dovracima, pod mostovima - beskućnik.

(Što je sinonim za večitog tragača za kućom znate)

I on sada juri mene, govoreći: „Moja si, Liz?"

Šta znači TRAGAČ? Gde je KUĆA?

Druga

Međutim.

Kad bi me pustili da nosim pantalone

sašivene od tek pokošene trave sa ovog mesta,

pristala bih.

Kada bi me pustili da se ljubim

sa svakim eukaliptusom u Ganešinom gaju,

Kunem se, pristala bih.

Ovih dana se znojim, iznurena poslom,

trljam bradu o deblo drveta,

zamenivši ga za nogu svog gospodara.

Ne mogu dovoljno da uđem.

Kad bi me pustili da jedem zemlju sa ovog mesta

posluženu na ptičjem gnezdu,

pojela bih samo pola tanjira,

a onda bih celu noć prespavala.

Treći deo

Indonezija

ili

„Osećam se drugačije čak i u gaćicama"

ili

36 priča o potrazi za ravnotežom

Nikada u životu nisam manje planirala nego pred dolazak na Bali. U celokupnoj istoriji mojih bezbrižnih

putovanja, ovo je najbezbrižnije na koje sam krenula. Ne znam gde ću živeti, ne znam šta ću raditi, ne

znam koliki je kurs dolara, ne znam kako ću na aerodromu naći taksi - niti gde će me taj taksi odvesti.

Niko ne očekuje moj dolazak. U Indoneziji nemam prijatelja, pa čak ni prijatelje pri¬jatelja. Eto u čemu je

problem kod putovanja sa zastarehm vodičem koji nisam čak ni pročitala: nisam znala da u Indoneziji ne

smem da ostanem četiri meseca, ma koliko to želela. Ispostavlja se da imam pravo samo na

jednomesečnu vizu. Nije mi palo na pamet da indonežanska vlada neće biti ništa manje srećna da me

ugosti u svojoj zemlji onoliko dugo koliko to meni odgovara.

I dok mi pasoški službenik udara pečat sa dozvolom da na Baliju ostanem samo i isključivo trideset dana,

pitam ga najljubaznije što mogu da mi odobri nešto duži boravak.

„Ne", odgovara on, najljubaznije što može. Indonežani su poznati po dru- željubivosti.

„Vidite, trebalo bi da ostanem tri do četiri meseca", kažem mu.

Ne spominjem da je to proročanstvo - da je moj boravak ovde na tri ih če¬tiri meseca pre dve godine

predvideo stari i verovatno ćaknuti vrač, tokom de- setominutnog čitanja mog dlana. Nisam sigurna ni

kako bih mu to objasnila.

Ah kada malo bolje razmislim, pitam se šta mi je taj vrač zapravo rekao? Je li zaista rekao da ću se vratiti

na Bali i provesti tri do četiri meseca i da ću živeti s njim? Je li bukvalno mislio da ću živeti s njim? Ih je

samo želeo da ga opet posetim kada se nađem u komšiluku i dam mu još deset dolara za ponovno čitanje

dlana? Je li rekao da ću se vratiti ili da bi trebalo da se vratim? Je h rekao »»Vidimo se kasnije, aligatore?"

ih je to bilo u stilu „Uskoro, krokodile?"

Od te večeri nisam bila ni u kakvoj vezi sa starim vračem. Ne bih ni znala tako da ga pozovem. Koja bi

mogla da mu bude adresa? Vrač, na verandi, Bali, Indonezija? Ne znam ni da li je još uvek živ. Sećam se

da je prilikom susreta Pre dve godine delovao prilično oronulo; od tada je svašta moglo da mu se desi-

Sve što znam je njegovo ime - Ketut Lajer - i sećanje da živi u selu nado- mak grada Ubud. Ah ne sećam se

naziva sela.

Možda je trebalo o svemu ovome unapred da razmislim.

Bali je prilično jednostavno mesto za navigaciju. Naravno, nije kao da sam se obrela u Sudanu bez ideje

šta da radim. Ipak je ovo ostrvo nije veće od Dela- vera i važi za popularno turističko odredište. Ovde je

sve uređeno tako da go¬stima bude na usluzi, naročito ako imaju kreditne kartice. Na Baliju skoro svi

govore engleski (što mi uliva osećaj krivice i olakšanja. Mozak mi je proteklih meseci bio toliko napregnut

od učenja italijanskog i sanskrta da ne bih imala snage da se upustim u učenje indonežanskog ih još gore,

balijskog - koji je ve¬rovatno teži od marsovskog.) Zaista, boravak ovde i nije neki problem. Na

ae¬rodromu možete da promenite novac, nađete taksi sa uljudnim vozačem koji će vam predložiti

solidan hotel - sve se to može lako srediti. I budući da je pre dve godine turizam u ovim krajevima

posrnuo pred iznenadnim terorističkim bombaškim napadima (što se dogodilo samo nekoliko nedelja

nakon moje prve posete Baliju), sve je postalo lakše; svi su ovde toliko očajni za poslom da jedva čekaju

vam se nađu na usluzi.

Tako uzimam taksi do Ubuda, grada koji deluje kao dobro mesto za po¬četak mog putovanja. Prijavljujem

se u ljupkom hotelu nesvakidašnjeg nazi¬va - Ulica majmunove šume. Hotel ima sladak bazen i vrt

prepun krupnog, tropskog cveća (koje redovno održava vrlo organizovan tim ptičica i leptira). Osoblje

hotela je lokalno, što znači da kao po komandi počinju da vam se dive, udeljujući vam komplimente svaki

put kada vas ugledaju. Moja soba je s po¬gledom na krošnje tropskog drveća i doručak obavezno sadrži

gomile svežeg tropskog voća. Ukratko, ovo je jedan od najlepših hotela u kojem sam ikada odsela i košta

manje od deset dolara na dan. Lepo je vratiti se ovde.

Ubud je u centru Balija, smešten u planinama i okružen terasastim pirin- čanim poljima i brojnim

hinduističkim hramovima, zatim rekama koje seku duboke kanjone džungli i vulkanima koji se ocrtavaju

na horizontu. Ubud je dugo smatran kulturnom prestonicom Balija jer u njemu cvetaju tradicionalno

indonežansko slikarstvo, ples, duborez i religijski rituali. Nalazi se u unutraš¬njosti ostrva tako da su

njegovi turisti uglavnom probirljivi ljubitelji umetnosti i pripadnici viših klasa; zanimljivije su im

ceremonije u drevnim hramovima nego ispijanje pinakolade na plaži. Bez obzira na proročanstvo mog

vrača, ovo može da bude predivno mesto za život na neko vreme. Gradić pomalo podseca

na pacifičku verziju Santa Fea, samo što svud naokolo šetaju majmuni i indo¬nežanske porodice u

narodnim nošnjama. Ima dobrih restorana i zanimljivih knjižara. Verovatno bih mogla sve vreme da

provedem u Ubudu, radeći ono što bi radila svaka razvedena Amerikanka - prijavljujući se na brojne

kurse- ve: bojenje tekstila, sviranje udaraljki, izrada nakita, grnčarstvo, tradicionalni indonežanski ples i

kuvanje... Odmah preko puta mog hotela nalazi se škola za meditaciju - omanja radnjica sa reklamom za

meditativne seanse koje se održavaju svake noći od 18 do 19 časova. Neka mir vlada zemljom - piše na

tabli. Potpuno se slažem.

U vreme kada se raspakujem još uvek je rano posle podne i odlučujem da malo prozujim po.gradu koji

nisam videla dve godine. U međuvremenu ću osmisliti način kako da pronađem svog vrača.

Pretpostavljam da to neće biti nimalo lak zadatak, možda će potrajati danima ili čak nedeljama. Nisam

sigur¬na gde da počnem svoju potragu, stoga zastajem na recepciji i pitam Marija da mi pomogne.

Mario je jedan od momaka koji radi u hotelu. Sprijateljili smo se čim sam se prijavila, uglavnom zbog

njegovog imena. Ne tako davno, živela sam u ze¬mlji u kojoj se većina muškaraca zove Mario, međutim,

nijedan od njih nije nizak, mišićav i energičan Indonežanin u svilenom sarongu, sa cvetom zade- nutim za

uho. Nisam mogla da izdržim a da ga ne upitam: „Stvarno se zoveš Mario? Ne zvuči kao indonežansko

ime."

„To mi nije pravo ime", odgovorio je. ,,U stvari se zovem Najoman."

Ah, trebalo je da znam. Šanse da mu je pravo ime Mario nisu mogle da budu veće od 25 odsto. Na Baliju,

ako smem da pojasnim, postoje samo četiri imena koja većina stanovništva daje svojoj deci, bez obzira

na to da li je dete muško ili žensko. To su Vajan, Made, Najoman i Ketut. Prevedeno, ta imena

jednostavno znače Prvi, Drugi, Treći i Četvrti, i označavaju redosled rađanja dece. Ukoliko dobijete peto

dete, počinjete ciklus ispočetka, tako da će ono biti poznato kao Vajan druge moći. I tako dalje. Ukoliko

dobijete blizance, imenu¬jete ih prema redosledu rađanja. Budući da na Baliju postoje samo četiri imena

(pripadnici više klase imaju poseban izbor imena) sasvim je moguće (zapravo sasvim uobičajeno) da se

venčaju dva Vajana. Naravno, njihovo prvorođenče <* se se po tradiciji takođe zvati Vajan.

. Ovo donekle ukazuje na to koliko se na Baliju drži do porodice i koliko ]e Važno svačije mesto u njoj.

Pomislićete da ovaj sistem može da se zakom-

plikuje ali Indonežani to nekako uvek uspevaju da reše. Stoga je razumije zašto su nadimci toliko

neophodni a shodno tome i popularni. Na primer jedna od najuspešnijih poslovnih žena u Ubudu po

imenu Vajan, vlasnica je restorana „Kafe Vajan", što znači „Vajan koja poseduje kafe Vajan". Neko drugi

bi mogao da bude poznat po „Pečenjari Made" ili „Najomanov rent-a-karu" ili ,,Glupom-Ketutu-Koji-Je-

Svom-Ujaku-Spalio-Kuću". Moj novi indonežanski prijatelj je sve te probleme rešio tako što je sebe

nazvao Mario.

„Zašto Mario?"

„Zato što volim sve što je italijansko", odgovorio mi je.

Kada sam mu rekla da sam nedavno provela četiri meseca u Italiji, bio je toliko oduševljen da je odmah

zaobišao recepcijski pult i uzviknuo: „Dodi, sedi, pričaj." Došla sam, sela i pričah smo. Tako smo postali

najbolji prijatelji.

Danas po podne odlučujem da otpočnem svoju potragu za svojim vračem, pitajući svog novog prijatelja

Marija da li nekim slučajem poznaje čoveka po imenu Ketut Lajer.

Mario zamišljeno nabire čelo. " , Čekam da saopšti nešto u stilu: „Ah da! Ketut Lajer! Stari vrač koji je

prošle nedelje umro - uvek sam tužan kada umre uvaženi, stari vrač..."

Mario me pita da ponovim ime i ovoga puta ga zapisuje na papir, pretpo¬stavljajući da sam ga pogrešno

izgovorila. Ubrzo mu se lice vedri i uzvikujem: „Ketut Lajer!"

Sada čekam da mi saopšti nešto u stilu: „Ah da! Ketut Lajer! Čaknuti sta¬rac! Prošle nedelje je uhapšen

zbog širenja neistina..."

Umesto toga Mario pita: „Ketut Lajer, poznati vrač?"

„Da! Taj!"

„Znam ga. Posetio sam ga. Prošle nedelje sam mu vodio svoju rođaku, tre¬bao joj je lek za bebu koja

noćima nije prestajala da plače. Ketut Lajer ju je izlečio. A jednom sam mu vodio i Amerikanku kao što si

ti. Devojka je htela magiju da bi bila lepša muškarcima. Ketut Lajer joj je nacrtao magičnu sliku, da

postane lepša. Posle toga sam je zadirkivao. Svakoga dana sam joj govono: »Slika deluje! Vidi kako si

lepa! Slika deluje!"

Sećam se crteža koji mi je Ketut Lajer uradio pre dve godine i obaveštavam Marija da sam i sama od

vrača dobila magičnu sliku.

Mario se smeje. „Slika deluje i na tebe!"

»Moja slika je trebalo da mi pomogne da nađem boga", pojašnjavam.

„Ne želiš da budeš lepša muškarcima?" pita on, pomalo zbunjen. „Hej, Mario! Hoćeš li da me povedeš u

posetu Ketutu Lajeru? Ako nisi previše zauzet?"

„Hoću. Ali ne odmah", odgovara on.

I bas kada počinjem razočarano da se srozavam, on dodaje: „Može za pet minuta?

75

Tako dolazimo i do toga - istog dana kada stignem na Bali - najednom sedim na zadnjem sedištu

motocikla, držeći se za svog novog prijatelja Marija, ita- lijanskog Indonežanina, dok zajedno jurcamo

kroz pirinčana polja ka domu Ketuta Lajera. Uprkos svim mojim dvogodišnjim predviđanjima ponovnog

susreta sa vračem, i dalje nemam ideju šta ću da mu kažem kada se ponovo budemo videli. Uostalom,

nisam unapred zakazala sastanak. Dakle, u posetu dolazimo nenajavljeni. Prepoznajem znak ispred

njegovih vrata na kojem piše: „Ketut Lajer - slikar". Tipičan indonežanski porodični stambeni blok; visoki

kameni bedemi koji okružuju celo imanje, dvorište u sredini i hram u pozadi¬ni. Tu živi nekoliko

generacija, raspoređenih po kućercima unutar istog ima¬nja. Ulazimo bez kucanja (ionako nema vrata),

prolazeći kroz čopor tipičnih indonežanskih pasa čuvara (mršavih i besnih). U dvorištu susrećemo Ketuta

Lajera u sarongu i košulji za golf. Stari vrač izgleda isto kao i pre dve godine kada sam ga prvi put srela.

Mario mu kaže nešto ali moj indonežanski nije toliko dobar. Ipak, to zvuči kao opšte upoznavanje,

praćeno rečenicom koja bi mogla da se prevede kao: „Ovo je devojka iz Amerike - izvoljevajte

Ketut mi se okreće, sa osmehom stisnutih usana, nameštajući masku saose- ćajnosti na lice, i obara me s

nogu: sada ga se odlično sećam, čovek je izuzetan. Lice mu je prepoznadjiva enciklopedija dobrote. Pruža

mi ruku, prihvatajući moju s neskrivenim uzbuđenjem.

»Drago mi je", jednostavno kaže.

Očigledno nema pojma ko sam.

»Ajde, ajde", uzvikuje starac, vodeći me na verandu svoje kućice, gde otirači od pletenog bambusa služe

kao nameštaj. Sve je isto kao pre dve godine. Oboje

sedamo. Bez oklevanja, starac mi uzima ruku i okreće dlan nagore - pretpo¬stavljajući da sam, kao i

većina zapadnjaka, došla zbog čitanja dlana. Brzo to obavlja, ponavljajući manje-više isto što mi je rekao i

poslednji put. (Možda se ne seća mog lika ali moja sudbina je nepromenjena u njegovim iskusnim

oči¬ma.) Primećujem da mu je engleski bolji nego što pamtim, i pri tom bolji od Mariovog. Ketut se

izražava poput mudrog kineskog starca iz klasičnih kung fu filmova, onom vrstom koju biste nazvali

grashoper engleski budući da reč grashoper možete da umetnete u svaku rečenicu kako bi zvučala

mudrije. ,,Ah - imaš puno sreće u životu, grashoper3..."

Čekam da Ketut napravi pauzu u svom proricanju i podsećam ga da sam već bila kod njega. Pre dve

godine.

Starac deluje zbunjeno. „Nisi prvi put na Baliju?"

»Ne, gospodine."

Za trenutak je duboko zamišljen. „Ti devojka iz Kalifornije?"

„Ne", odgovaram dok mi se raspoloženje srozava. „Ja sam devojka iz Nju- jorka."

Ketut mi kaže (i više nisam sigurna kakve to ima veze s bilo čim): „Nisam više tako zgodan, izgubio sam

skoro sve zube. Možda ću jednog dana otići kod zubara, po nove zube. Ah se previše plašim zubara."

Otvara usta i pokazuje mi svoje krnjotke. Zaista je izgubio skoro sve zube s leve strane, dok je većina s

desne polomljena, delujući prilično bolno. Pao je, objašnjava mi. Tako je izbio zube.

Izražavam svoje žaljenje i pokušavam ponovo, govoreći sporije: „Ne znam da li me se sećate, Ketute. Bila

sam ovde pre dve godine sa američkom učitelji¬com joge, ženom koja je godinama živela na Baliju."

Radosno se osmehuje. „Poznajem En Baroš!"

„Tako je. En Baroš je njeno ime. Ah ja sam Liz. Jednom sam došla da vas molim za pomoć jer sam želela

da se približim bogu. Nacrtah ste mi magičnu sliku."

Ketut dobronamerno sleže ramenima, kao da ga se to više ne tiče. »Ne sećam se", priznaje mi.

Ova vest je toliko loša da je skoro komična. Šta ću sada da radim na Baliju. Ne znam šta sam tačno

očekivala od ponovnog razgovora Ketutom, ah se sva

kako nisam nadala da će to biti superkarmični, srceparajući susret. I mada je tačno da sam strepela kako

svog vrača neću zateći među živima, nije mi bilo ni na kraj pameti da će se dogoditi upravo ovo - da je još

uvek živ - ali da me se uopšte ne seća. Iako se moja uobrazilja da će se starac jednako kao ja sećati

na¬šeg susreta graniči sa glupošću, možda je sve ovo trebalo bolje da isplaniram.

Opisujem sliku koju mi je nacrtao, čovečju figuru sa četiri noge (prizemlje- nost), bez glave (ne gledati na

svet kroz intelekt) i licem u obliku srca (na svet gledati kroz srce). Ketut me sluša učtivo i sa skromnim

interesovanjem, kao da ćaskamo o nekoj sasvim drugoj osobi.

Ne želim da zvučim nametljivo ali moram sve da mu kažem i stoga to i či¬nim: „Rekli ste mi da bi trebalo

da se vratim ovde na Bali. Da ću ovde boraviti tri ili četiri meseca. Rekli ste da ću vam pomoći da naučite

engleski a vi ćete mene naučiti svemu što znate." Ne sviđa mi se ton mog glasa - zvuči pomalo očajnički.

Ne spominjem njegov poziv da dođem i živim s njegovom porodi¬com. Deluje mi pomalo neumesno, s

obzirom na okolnosti.

Ketut me i dalje učtivo sluša, smeška se i odmahuje glavom, kao da želi da kaže: Nije li smesno šta sve

ljudi pričaju?

Na ivici sam da odustanem. Ali prevalila sam toliki put, moram da poku¬šam još jednom. Kažem mu: Ja

sam spisateljica, Ketute. Ja sam spisateljica iz Njujorka."

I iz nekog razloga konačno uspevam. Lice mu se najednom razvedrava, postajući tako radosno i čisto.

Rimska sveća prepoznavanja oživljava u njego¬vom umu. „TI!" uzvikuje. „TI! Sećam se TEBE!" Naginje se

napred, grabi me za ramena i počinje veselo da me drmusa, poput deteta koje drmusa božični poklon ne

bi li dokučilo šta je unutra. „Vratila si se! Vratila si se!"

„Vratila sam se! Vratila sam se!", kažem, podjednako ushićeno. »Ti, ti, ti!"

Ja, ja, ja!"

Sada sam na ivici suza, ali se trudim da to ne pokažem. Dubina mog olak¬šanja teško se može objasniti. I

sama sam njom iznenađena. Izgleda kao... kao da sam doživela saobraćajnu nesreću i moj automobil je

sleteo s puta, survao se niz padinu i upao u reku, i dok on tone na dno ja nekako uspevam da se

oslobodim i izvučem se kroz otvoreni prozor i nadljudskim naporima trudim jk izronim iz hladne, zelene

vode, i obrazi su mi naduvani a žile na vratu samo sto ne puknu i onda - udah! - izbijam na površinu i

punim pluća dragocenim

vazduhom. I preživljavam. Taj udah, taj osećaj da sam spasena - identičan t kao kada čujem reći

indonežanskog vrača: „Vratila si se!" Eto koliko veliko je moje olakšanje.

Ne mogu da verujem svojoj sreći.

„Da, vratila sam se", odgovaram. „Naravno da sam se vratila."

Jako sam srećan!" uzvikuje Ketut. Hvatamo se za ruke i starac je sada van sebe od radosti. „Isprva te se

nisam setio! Dugo se nismo videli! Sada izgledaš drugačije! Mnogo si se promenila za dve godine! Prošli

put žena tužnog lica Sada - tako srećna! Kao druga osoba!"

Ova ideja - da osoba izgleda toliko drugačije posle samo dve godine - Ke¬tuta neizmerno zabavlja,

izazivajući njegov veseli, starački kikot.

Prestajem da skrivam svoju ganutost i puštam suze da poteku. „Da, Ketute. Tada sam bila veoma tužna.

Ali život je sada bolji."

„Prošli put se razvodila. Nije se završilo dobro?"

„Nije", potvrđujem.

„Prošli put previše brinula, previše žalila. Prošli put izgledala kao tužna starica. Sada izgledaš kao

devojčica. Prošli put ružna! Sada lepa!"

Mario počinje da aplaudira, uzvikujući trijumfalno: „Vidiš! Slika delujel"

Pitam starca: „Da li još uvek želite da vam pomognem u učenju engleskog, Ketute?"

Kaže mi da mogu odmah da počnem i skače na noge, pomalo ukočeno, poput patuljka. Utrčava u svoju

kućicu i vraća se sa hrpom pisama koje je u proteklih par godina primio iz inostranstva (dakle ipak ima

adresu!). Traži da mu ih naglas pročitam; engleski bolje razume nego što ga čita. Već sam mu

se¬kretarica. Vračeva sekretarica. Fantastično! Pisma su od skupljača umetničkih predmeta iz svih

krajeva sveta, ljudi koji su nekako došli u dodir sa njegovim poznatim magičnim crtežima i magičnim

slikama. Jedno pismo je od dilera umetničkim slikama iz Australije koji hvali Ketutovo slikarsko umeće i

pita: „Kako uspevate tako vešto da prikažete detalje?" Ketut mi odgovara, kao da mi diktira: „Zahvaljujući

godinama i godinama vežbe."

Kada završimo sa pismima, Ketut me informiše o svom životu u proteklih par godina. Dogodile su se i

neke promene. Na primer, opet se oženio. Poka¬zuje rukom na zdepastu ženu koja stoji u senci

kuhinjskih vrata na drugom kraju dvorišta, zureći u mene kao da nije sasvim sigurna da li da me upuca ili

da me prvo otruje pa tek onda upuca. Poslednji put kada sam bila ovde KETUT

mi je tužno pokazao fotografiju svoje tek preminule žene - prelepe Indone- žanke čiji lik je sijao poput

dečjeg, uprkos poznim godinama. Mašem njegovoj novoj ženi ali ona bez otpozdrava utrčava u svoju

kuhinju.

„Dobra žena", kaže Ketut, gledajući u senku u kojoj je do maločas stajala. „Mnogo dobra žena."

Nastavlja da mi priča kako ima pune ruke posla oko svojih lokalnih pacije¬nata: magijanje nad

novorođenim bebama, rituali za ukop umrlih, isceljivanje bolesnih, obredi venčanja i tako dalje. Za

nekoliko dana ga čeka još jedno ven- čanje. „Možemo zajedno! Povešću te!" Jedini problem je što više

nema toliko zapadnjačkih posetilaca. Posle bombaških napada više ne posećuju Bali kao pre. To ga vrlo

brine. Zbog toga oseća „prazninu u džepu". Kaže mi: „Sada dodeš u moju kuću svaki dan da vežbamo

engleski?" Srećno klimam glavom i on nastavlja: „Ja tebe naučim indonežansku meditaciju, okej?"

„Okej", odgovaram.

„Mislim da su tri meseca dovoljna da naučiš indonežansku meditaciju, da nadeš boga", pojašnjava on.

„Možda četiri meseca. Sviđa ti se Bali?"

„Sviđa mi se Bali."

„Udaćeš se na Baliju?"

„Ne još."

„Mislim da hoćeš, uskoro. Dođeš sutra?"

Obećavam mu da ću doći. Još uvek ne spominje moje useljenje kod njega i stoga preskačem tu temu,

bacajući krišom još jedan pogled na uplašenu ženu u kuhinji. Možda ću ipak sve vreme ostati u ljupkom

hotelu. Ionako mi je tamo udobnije. Kupatilo i sve to. Međutim, moraću da nabavim bicikl ako mislim

svakodnevno da ga posećujem...

Vreme je da krenem.

»Srećan sam što sam te sreo", kaže Ketut, drmusajući mi ruku.

Dajem mu prvu lekciju iz engleskog. Predočavam mu razliku između fraze »drago mi je što sam te sreo" i

„drago mi je što sam te video" Pojašnjavam da se prva koristi samo kada nekog upoznamo. Posle toga

svaki put ponavljamo ovu ^ugu. Jer, nekog možete samo jednom da upoznate ah kasnije možete stalno

da ga viđate, iz dana u dan.

Sviđa mu se prva lekcija. Odmah koristi priliku da je uvežba: „Drago mi je st0 sam te video! Srećan sam

što sam te video! Mogu da te vidim! Nisam gluv!"

Oboje se smejemo, čak i Mario. Rukujemo se i ugovaramo novo viđe • već sutra posle podne. Na

rastanku mi kaže: »Vidimo se kasnije, aligatore«

»Uskoro, krokodile", odgovaram.

»Neka ti savest bude vodič. Ukoliko imaš neke zapadnjačke prijatelje koji do laze na Bali, pošalji ih da im

čitam dlan - trenutno sam veoma prazan u dže od bombardovanja. Samouk sam. I vrlo sam srećan što

sam te video, Us!"

»I ja sam srećna što sam te videla, Ketute."

Bali je hinduističko ostrvo u sredini indonežanskog arhipelaga dugog dve hi¬ljade milja, naseljeno

najvećim procentom muslimanske populacije na svetu Bali je stoga najčudnije mesto na planeti; ne bi

trebalo čak ni da postoji ali ipak postoji. Hinduizam je na ostrvo preko Jave uvezen iz Indije. Indijski

trgovci su doneli religiju na istok tokom četvrtog veka nove ere. Javanski kraljevi su osnovali moćnu

hinduističku dinastiju čiji ostaci postoje i danas, osim rui- ne impresivnog hrama na Borobuduru. U

šesnaestom veku, agresivno širenje islama je preplavilo region, zbog čega su monarhisti, hinduistički

poštovaoci Šive, pobegli na Bah; ovaj događaj je poznat pod nazivom egzodus Madjapa- hita. Javanska

visoka klasa je na Bali sa sobom dovela samo svoju monarhiju, zanatiije i sveštenike - i stoga nije

preterivanje kada se kaže da je svaki stanov¬nik Balija naslednik kralja ih sveštenika ili umetnika. Zbog

toga su Balijci po svojoj prirodi tako ponosni i genijalni.

Javanski kolonisti su sa sobom na Bah doneli svoj sistem hinduističkih ka¬sti iako podeljenost među

njima nikada nije bila toliko oštra kao što je to bio slučaj u Indiji. Ipak, Balijci imaju složenu društvenu

hijerarhiju (postoji pet podela samo među Bramanima) i mislim da bih uspešnije dešifrovala ljudski

genom nego što bih razumela kompleksan sistem klanova koji ovde još uvek postoji. (Briljantni eseji

Freda B. Ajzmana o balijskoj kulturi detaljno opisu¬ju ovaj fenomen i zahvaljujući njegovom istraživanju

ova knjiga sadrži to ^ istorijskih informacija.) Suvišno je reći da su svi na Baliju u nekom klanu, ^ i da svi sa

sigurnošću znaju ko kojem pripada. I ukoliko neko doživi da ga iz

nekog razloga izbace iz klana slobodno može da skoči u vulkan jer, iskreno to jeisto kao da je već mrtav.

Balijska kultura je jedan od najmetodičnijih društvenih sistema i religijskih organizacija na zemlji,

veličanstveni zbir zadataka, uloga i rituala. Balijci su posvećeni ritualima i krajnje zaokupljeni njihovim

obavljanjem. Ovaj sistem je stvorila mešavina nekoliko uzroka ali uopšteno možemo reći da je Bali mesto

gde se bogati rituali tradicionalnog hinduizma smatraju daleko značajnijim od široko rasprostranjenog

uzgajanja pirinča, smatrajući se nužnim jer u njemu učestvuje čitava zajednica. Pirinčana polja zahtevaju

neverovatnu količinu za¬jedničkog rada, održavanja i upravljanja u cilju napretka, zbog toga u svakom

selu postoji bandar - organizacija građana koja, putem konsenzusa, donosi političke, ekonomske,

religijske i poljoprivredne odluke. Na Baliju je zajednica nadređena pojedincu, u protivnom niko neće

imati šta da jede.

Religijski rituali su ovde od suštinske važnosti (pored sedam nepredvidivih vulkana - i vi biste se molili).

Procenjuje se da prosečna žena na Baliju provodi jednu trećinu života u pripremanju rituala,

učestvovanju u njemu i čišćenju posle njega. Život je ovde neprekidan ciklus prinošenja žrtava i

ceremonija. U svima njima morate da učestvujete i to pravilnim redosledom i sa ispravnom namerom, u

protivnom će univerzum ispasti iz ravnoteže. Margaret Mid je pisala o „neverovatnoj marljivosti" ovog

naroda i bila je u pravu - na Baliju ćete retko videti dokonu osobu. Ceremonije moraju da se obavljaju pet

puta dnevno, svakoga dana, meseca, godine, veka i milenijuma. Sve te skupove i obrede uredno

organizuju sveštenici i sveti ljudi koji se pridržavaju crkvenog sistema tri različita kalendara.

Postoji trinaest glavnih obreda kroz koji prođe svako ljudsko biće na Bali¬ju; svaki je oličen u

visokoorganizovanom ritualu. Obredi zadobijanja duhov¬nog smirenja obavljaju se čitavog života u cilju

zaštite duše od 108 grehova (108 - opet taj broji), koji uključuju prekršaje kao što su nasilje, krađa, lenjost

i laganje. Svako dete se podvrgava važnom ritualu zrelosti tokom kojeg mu se očnjaci ravnaju sa ostalim

zubima radi estetskog efekta. Na Baliju je nedopu¬stivo imati neumesna ili animalna obeležja, a očnjaci

se smatraju podsetnikom na našu okrutnu prirodu, zbog čega se njihov oblik na vreme ispravlja. U ova- S

kulturi usko povezanih ljudi, opasno je biti okrutan. Jedinstvo jednog sela * da naruši ubilačka namera

jedne osobe. Dakle, najviše što ljudsko biće m Baliju može da dostigne je alus odnosno „pročišćenje" ili

pak „ulepšavanje"

Lepota se visoko ceni, i kod muškaraca i kod žena. Lepota se obožava. Lepota je garancija sigurnosti.

Deca se od malena uče da svakom teškom radu i nepri¬jatnoj situaciji pristupaju „ozarenog lika",

odnosno s osmehom.

Cela ideja Balija je zapravo usklađen obrazac, ogromna i nevidljiva rešetka duhova, vodiča, puteva i

običaja. Svaki stanovnik Balija zna gde pripada jer je orijentisan ovom velikom, unutrašnjom, zamršenom

mapom. Osvrnite se samo na četiri imena koja nosi skoro svaki građanin Balija - Prvi, Drugi, Treći, Četvrti

- podsećajući ih sve kojim redosledom su pristigli u porodicu i gde im je mesto. Jasniju društvenu sliku ne

biste dobili ni kada biste svoju decu na¬zvali po stranama sveta: Sever, Zapad, Istok, Jug. Mario, moj novi

italijanski- indonežanski prijatelj, kaže daje najsrećniji kada može da se zadrži - psihički i duhovno - u

preseku uspravne i vodoravne linije, u stanju savršene ravnoteže. Da bi to postigao potrebno je da zna

gde se u svakom datom trenutku tačno nalazi, bilo u odnosu sa božanskim, bilo u odnosu sa svojom

porodicom. Uko¬liko izgubi tu ravnotežu gubi i svoju moć.

Stoga nije vickasta pretpostavka da su stanovnici Balija globalni učitelji ravnoteže, ljudi kojima održavanje

savršene harmonije predstavlja umetnost, nauku i religiju. Tragajući za ličnom ravnotežom, nadala sam

se da ću od njih naučiti pre svega kako da zadržim smirenost u ovom haotičnom svetu. Ali što sam više

čitala o njihovoj kulturi, više sam shvatala koliko sam daleko od tog stanja, bar iz njihove perspektive.

Moja navika lutanja po svetu bez naro¬čite fizičke orijentacije, kao posledica moje odluke da iskoračim iz

zamornog kruga braka i porodice, čini me - po balijskim principima - nečim sličnom duhu. Uživam da tako

živim ali to je po standardima ovog samosvesnog na¬roda košmaran život. Ako ne znate ko ste i kojem

klanu pripadate, kako ćete onda ikada uspostaviti ravnotežu?

S obzirom na sve to nisam sigurna koliko ću od ove indonežanske filozo¬fije uspeti da usvojim, budući da

trenutno prihvatam modernu, zapadnjačku definiciju reči harmonija. (Trenutno je koristim kada mislim

na slobodu ili mogući pad u bilo kom pravcu u određenom trenutku, u zavisnosti od... zna¬te... toga kako

se stvari budu odvijale.) Ovde ljudi ne čekaju da vide kako će se stvari odvijati. To bi bilo ravno užasu. Oni

organizuju stvari koje će se odvijati, radi predupređivanja njihovog rasula.

Kada na Baliju koračate drumom i prođete pored stranca, prvo pitanje koje će vam postaviti je: „Kuda

ideš?" Drugo pitanje je: „Odakle si?" Zapadnjacima ovo može da deluje kao invazija pitanja potpunog

stranca ali oni samo po¬kušavaju da se orijentišu prema vama, da vas ubace u svoju sliku za potrebe

sigurnosti i udobnosti. Ukoliko im kažete da ne znate kuda idete ili da samo nasumično lutate, mogli biste

u srcu svog novog indonežanskog prijatelja da izazovete neku vrstu sažaljenja. Daleko je bolje odabrati

neko odredište - bilo koje - čisto da svima bude bolje.

Treće pitanje koje bi vam skoro sigurno postavili glasi: „Jesi li udata?" Opet pitanje orijentacije i

određivanja mesta. Neophodno je da to znaju kako bi bili sigurni da ste sasvim usklađeni sa svojim

životom. Oni zaista žele da im odgovorite potvrdno. Pravo im je olakšanje kada kažete da ste udati.

Ukoliko niste, bolje je to ne saopštiti im direktno. Toplo vam savetujem da nikako ne spominjete razvod,

ukoliko ste ga doživeli. Tako nešto ih prilično onespoko- java. Jedino što im vaša samoća dokazuje jeste

to što ste pogubno izdvojeni iz sistema. Ukoliko ste samica koja putuje Balijem i neko vas pita: „Jesi li

udata?" najbolji odgovor je: „Ne još." Ovo je ljubazan način da kažete „Ne", dok isto¬vremeno

pokazujete svoje optimističke namere da to planirate da obavite čim vam se ukaže dobra prilika.

Čak i da imate osamdeset godina ili ste lezbijka, okorela feministkinja, ka¬luđerica ili osamdesetogodišnja

kaluđerica feminističkih pogleda i lezbijske orijentacije koja se nikada nije udavala, niti ikada namerava

da se uda, najlju- bazniji odgovor bi i dalje bio: „Ne još."

77

Sledećeg jutra mi Mario pomaže u kupovini bicikla. Poput svakog Italijana kaže mi: „Znam čoveka", i vodi

me u radnju svog rođaka gde kupujem lep ma- untin bajk, kacigu, bravu i korpu, sve to za nešto manje od

pedeset dolara. Sada sam pokretna u svom novom gradu, Ubudu, ili bar onoliko mobilna koliko je m°guće

biti bezbedan na njegovim drumovima koji su previše uski, krivudavi, toše održavani i prepuni

motociklista, kamiona i turističkih autobusa.

po podne biciklom odlazim u Ketutovo selo na prvi dan druženja sa svo- J«n vračem. Iskreno, nisam

sigurna šta će to biti. Časovi engleskog? Časovi

meditacije? Dobro staro sedenje na verandi? Ne znam šta mi je Ketut pripremio ali sam srećna što me je

pozvao u svoj život.

Kada stižem on već ima goste. U pitanju je mala seoska porodica iz sused- nog sela koja je donela

jednogodišnju kćer da joj Ketut ublaži bolove. Sirotoi bebi rastu prvi zubi i već noćima ne prestaje da

plače. Otac je zgodan mladić u sarongu; ima mišićave listove poput onih na kipovima sovjetskih ratnih

heroja. Majka je lepa i stidljiva dok me krišom gleda kroz poluspuštene trepavice. Ketutu su doneli

skromne poklone za njegove usluge - 2.000 rupija, što je oko 25 centi, smeštenih u korpu, ručno

pravljenu od palminog pruća, nešto veću od barske pepeljare mog hotela. Unutra je jedan cvet, zajedno s

novcem i nekoliko zrna pirinča. (Zbog nemaštine su u pomalo nezavidnom položaju u poredenju sa

bogatijom porodicom iz glavnog grada Denpezara, koja je Ke¬tuta posetila kasnije tog popodneva; majka

je na glavi nosila ogromnu korpu punu cveća i voća sa pečenom patkom u sredini - šešir toliko

veličanstven i impresivan da bi joj na njemu pozavidela i Karmen Miranda).

Ketut je opušten i saosećajan u njihovom društvu. Strpljivo sluša kako mu roditelji opisuju muke svog

čeda. Zatim počinje da prevrće po malom kovčegu na svojoj verandi i ubrzo iz njega vadi staru knjigu

pisanu na indonežanskom sanskrtu. Proučava je poput naučnika, tragajući za kombinacijom reči koja će

mu odgovarati. Sve vreme ne prestaje da se smeje i ćaska sa mladim roditelji¬ma. Potom čepa praznu

stranu iz sveske sa slikom žapca Kermita na korici i na njoj piše recept za bebu. Po njegovoj dijagnozi,

osim fizičkih tegoba zbog izbijanja prvih zuba, devojčicu muči omanji demon. Za zube roditeljima save-

tuje da bebine desni jednostavno masiraju sokom od crnog luka. Za isterivanje demona moraju da

prinesu žrtvu mlade kokoške i praseta, zajedno sa nešto kolača pomešanog sa posebnim biljem koje

njihova baka zasigurno uzgaja u svojoj bašti. (Ova hrana se neće baciti; posle rituala žrtvovanja,

indonežan¬skim porodicama je obično dozvoljeno da pojedu svoje darove namenjene bogovima, budući

da su oni više metafizički nego bukvalni. Na Bahju se ovako gleda na to: Bog uzima ono što pripada bogu -

gest; dok čovek uzima ono sto pripada čoveku - hranu.)

Kada završi sa izdavanjem recepta,- Ketut puni činiju vodom i nad njom počinje da peva tihu mantru.

Zatim bebu blagosilja vodom u koju je upravo udahnuo svete moći. Iako tek godinu dana staro, dete već

zna kako da primi blagoslov na tradicionalan indonežanski način. Njegova majka ga podiže uvis

i beba pruža svoje male dlanove da primi vodu, jednom je srkne, zatim još jednom i ostatak sipa sebi na

glavu - savršeno izvodeći ritual. Nimalo je ne plaši bezubi starac koji joj sve vreme vrača nad glavom.

Ketut ostatak vode sipa u malu plastičnu kesu, vezuje je na vrhu i daje je porodici uz uputstvo za dalje

korišćenje. Majka odnosi plastičnu kesu napunjenu vodom, izgledajući kao da je na vašaru upravo

osvojila zlatnu ribicu ali je zaboravila da je ponese sa sobom.

Ketut Lajer je ovoj porodici posvetio oko četrdeset minuta, i to za naknadu od dvadeset pet centi. Isto bi

učinio i da nisu imali novac; to je njegova dužnost kao vrača. Kaže da nikoga ne odbija inače će mu bogovi

oduzeti dar vraćanja. Ketut dnevno ima oko desetak ovakvih poseta, uglavnom Balijaca kojima je

potrebna pomoć ih savet duhovne ih medicinske prirode. Povoljnim danima, kada svi žele poseban

blagoslov, opsluži i do stotinak posetilaca.

»Zar se ne umorite?", pitam ga.

„Ah to mi je poziv", objašnjava mi. „To mi je hobi - vračanje."

Istog popodneva prima još nekoliko pacijenata ah ipak nalazi vremena da posedi sa mnom na verandi.

Tako mi je prijatno u društvu ovog vrača, opu¬štena sam kao da mi je rođeni deda. Drži mi prvu lekciju iz

indonežanske meditacije. Priča mi o načinima pronalaženja boga koji su zapadnjacima, na¬žalost, previše

komplikovani. Zbog toga će me naučiti lakoj meditaciji koja se, otprilike, svodi na ovo: sedi u tišini i

smeškaj se. Dopada mi se. On se smeje čak i dok me njoj uči. Sedi i smeškaj se. Savršeno.

„Učila si jogu u Indiji, Lis?", pita me.

„Jesam, Ketute."

»Znači poznaješ jogu", nastavlja on, „ali joga je previše teška." Gipko seda u stav lotosa i grči lice u

komično napregnutu masku. Zatim se opušta i ki- kotavo smeje, pitajući me: „Zašto u jogi svi izgledaju

tako ozbiljno? Napraviš ozbiljno lice i oteraš dobru energiju. Za meditaciju moraš samo da se smeješ.

Smej se licem, smej se umom, i dobra energija dođe i očisti prljavu energiju. Smej se čak i svojom jetrom.

Vežbaj večeras u hotelu. Ne žuri i ne trudi se previše. Od prevelike ozbiljnosti možeš da se razboliš. Dobru

energiju prizivaš samo osmehom. Za danas smo završili. Vidimo se sutra, aligatore. Dođi opet sutra.

Veoma sam srećan što sam te video, Lis. Neka ti tvoja savest bude vodič. Ako imaš neke zapadnjačke

prijatelje koji su došli na Bah pošalji ih meni da im čitam dlan. Veoma sam prazan u džepu od

bombardovanja."

Sledi životna priča Ketuta Lajera, koju mi je sam ispričao i koja zvuči doslovno ovako:

„Devet generacija u mojoj porodici su vračevi. Moj otac, moj deda i moj pradeda. Svi su bili vračevi. Hteli

su da i ja budem vrač jer su videli da imam svetlost. Videli su da imam lepotu i inteligenciju. Ali ja nisam

hteo da budem vrač. Previše učenja! Previše podataka! I nisam verovao u vračanje! Hteo sam da budem

slikar! Hteo sam da budem umetnik! Imao sam dara za to.

Kada sam bio mlad, upoznao sam jednog Amerikanca, bogatog, možda čak iz Njujorka, kao ti. Voleo moje

slike. Hteo da kupi sliku od mene, možda metar dugu i široku, za puno novca. Dovoljno da i ja postanem

bogat. Tako sam počeo da slikam sliku za njega. Svakoga dana sam slikao, slikao, slikao. I noću sam slikao.

U to vreme, pre mnogo godina, nije bilo električnih sijalica kao danas, pa sam koristio lampu. Uljanu

lampu, razumeš? Koja mora da se pumpa da bi došlo ulje. I tako sam svake noći slikao uz uljanu lampu.

Jedne noći se uljana lampa ugasila. Ja uzeo da pumpam, pumpam, pum¬pam i lampa eksplodirala! Ruka

mi se zapalila! Završio sam u bolnici jer se ruka inficirala. Tamo sam ležao deset dana. Lekari su rekli

moram u Singapur da mi odseku ruku, daje amputiraju. Ovo mi se nije svidelo. Ali lekari su zah- tevali da

odem u Singapur na operaciju. Rekao sam da prvo moram da odem u svoje selo.

Te noći u selu sanjao sam san. Otac, deda i pradeda - svi su mi došli u snu. Okupili su se oko mene i rekli

mi kako da iscelim ispečenu ruku. Rekli su da uzmem sok iz šafrana i sandalovine. Taj sok da privijem na

opekotinu. Onda da napravim prah od šafrana i sandalovine i natrljam ga na opekotinu. Ako tako ne

učinim, rekli su mi izgubiću ruku. San je bio tako stvaran, kao da su me posetih u kući, sva trojica

odjednom.

Probudio sam se. Nisam znao šta da radim jer, ponekad su snovi samo šala, razumeš? Ah učinio sam kako

su mi rekli. Privio sam sok od šafrana i sandalovine na ruku. Onda sam sipao prah od šafrana i

sandalovine na ruku. Rana je bila veoma zagnojena, sa otokom i bolna. Ali posle soka i se ohladila.

Postala veoma hladna. Rana počela da prolazi. Za deset dana ruka mi bila dobra. Potpuno zdrava.

Zbog toga,sam počeo da verujem. Ubrzo sam opet sanjao san, opet sa ocem, dedom i pradedom. Rekli su

moram da budem vrač. Moja duša mora da služi bogu. Zbog toga sam morao da postim šest dana,

razumeš? Bez hrane i vode. Bez ičega. Nije bilo lako. Bio sam toliko žedan od posta da sam svakog jutra

pre zore odlazio na pirinčana polja. Sedeo sam na poljima otvorenih usta i uzimao vodu iz vazduha. Kako

vi to zovete, tu vlagu u vazduhu iznad pirin- čanih polja u ranu zoru? Rosa? Tako je. Rosa. Šest dana sam

jeo samo rosu. Ništa drugo, samo rosu. Petog dana sam osetio nesvesticu. Sve mi je bilo žuto. Ne, ne žuto

- zlatno. Ta zlatna boja bio je bog, oko mene i u meni. Isto što je bog, isto je bilo u meni. Isto-isto.

Tako sam morao da postanem vrač. Morao sam da učim iz medicinskih knjiga mog pradede. Te knjige

nisu bile pisane na papiru nego na palminom lišću, zvanom lontari. To su medicinske enciklopedije Balija.

Morao sam da naučim sve različite biljke koje rastu na Baliju. Nije bilo lako. Ali jednu po jednu, naučio

sam sve. Naučio sam kako da lečim ljude s raznim problemima. Jedan problem kada neko ima fizičku

bolest. Njima pomažem sa lekovitim biljem. A drugi problem kada je porodica bolesna, kada se ljudi

između sebe svađaju. Njima pomažem sa harmonijom, sa specijalnim magičnim crtežima, takođe

pomažem i sa razgovorom. Čim stave magični crtež u kuću, više nema svađe. Ponekad su ljudi bolesni u

ljubavi, ne nađu sebi pravu priliku. I kod In- donežana i kod zapadnjaka isto, uvek puno nevolja zbog

ljubavi, teško je naći odgovarajući par. Rešavam ljubavne probleme mantrom i magičnim crtežima, oni

donose ljubav. Osim toga, naučio sam i crnu magiju, da pomažem ljudima na koje su bačene crne čini.

Moj magični crtež, kada se unese u kuću, donosi dobru energiju.

I dalje volim da budem umetnik, volim da slikam kada nađem vremena, da prodajem slike u galeriji. Moje

slike, uvek iste slike - kada je Bali bio raj, možda pre hiljadu godina. Slike džungle, životinja, žena sa - kako

se kaže? Grudima. Da, žena s grudima. Teško nađem vremena za slikanje zbog vračar- skih obaveza ali

moram da budem vrač. To mi je poziv. To mi je hobi. Moram da pomažem ljudima inače se bog naljuti na

mene. Nekad moram da poradjam žene, da vršim obrede nad mrtvima ili obrede ravnanja zuba ili obrede

Venčanja. Nekad se probudim u tri ujutro i slikam pod električnom sijalicom -jedino vreme kada mogu da

slikam za sebe. Volim kada sam sam, dobro je za slikanje.

Izvodim pravu magiju, nije sala. Uvek govorim istinu, čak i kada su vesti loše. U životu moram da budem

dobar inače završiću u paklu. Govorim indo¬nežanski, malo japanski, malo engleski, malo holandski. Za

vreme rata ovde bilo puno Japanaca. Meni nisu ništa loše radili - čitao sam im iz dlana, sprija¬teljio se s

njima. Pre rata ovde bilo puno Holanđana. Sada dolaze zapadnjaci i svi govore engleski. Moj holandski je

- kako se kaže? Koja je ono reč što si me juče naučila? Zarđao? Da - zarđao. Moj holandski je zarđao. Ha!

Ja sam u četvrtoj kasti na Baliju, vrlo niskoj kasti, poput farmera. Ali vidim da mnogi ljudi u prvoj kasti

nisu ni blizu inteligentni kao ja. Zovem se Ketut Lajer. Lajer je ime koje mi je dao deda kada sam bio mah.

Ono znači jarka svetlost'. To sam ja."

79

Toliko sam slobodna ovde na Bahju da je to skoro komično. Jedina obaveza koju imam su svakodnevne

posete Ketutu Lajeru, gde provodim po nekoliko popodnevnih sati, i to mi predstavlja neizmerno

zadovoljstvo. Ostatak dana mi protiče u raznim nonšalantnim zanimacijama. Svakog jutra meditiram sat

vremena koristeći jogističke metode koje sam naučila od svog gurua i svake večeri meditiram sat

vremena onako kako me je naučio Ketut („sedi i smeškaj se"). U međuvremenu se šetkam po gradu,

vozim bicikl, ćaskam s meštanima i posećujem lokalne restorane. U gradu sam otkrila mirnu biblioteku,

učlanila se i sada veliki deo svog života provodim čitajući u njenom vrtu. Posle inten¬zivnog života u

ašramu i skoro dekadentnog lutanja i gastronomskih užitaka po Italiji, ovo je nova i radikalno smirujuća

epizoda u mom životu. Imam toli¬ko slobodnog vremena da bi se moglo izvagati metričkim tonama.

Kad god napustim hotel, Mario i ostalo osoblje recepcije me obavezno pita kuda idem, i svaki put kada se

vratim dočekuje me pitanjem gde sam bila. Skoro da mogu da zamislim kako u nekoj od fioka drže male

mape svih svojih voljenih, vodeći evidenciju gde se svako nalazi u datom trenutku, čisto da cela zajednica

uvek bude pod kontrolom.

Uveče vozim bicikl kroz pirinčana polja severno od Ubuda i visoko u brda odakle se pruža predivan

pogled na zelenu ravnicu. Odade mogu da vi

kako se ružičasti oblaci ogledaju u stajaćoj vodi pirinčanih polja, kao da po¬stoje dva neba - jedno rajsko,

za bogove, i jedno blatnjavo, za nas smrtnike, jednog dana nailazim na stanište čaplji sa nevoljnim

znakom dobrodošlice („Okej, odavde možeš da posmatraš čaplje"), samo što tog dana ne vidim ni¬jednu

čaplju, samo jato patki. Neko vreme ih posmatram a onda odlučujem da se odvezem u sledeće selo.

Usput prolazim pored muškarca, žene i deteta koji vredno rade u pratnji pasa i kokošaka ah ne toliko

vredno da ne mogu da prekinu svoj posao kako bi mi mahnuli.

Pre nekoliko večeri, na vrhu jedne od predivnih pirinčanih polja ugledam znak Umetnička kuća - na

izdavanje. Pošto je univerzum tako velikodušan, tri dana kasnije se useljavam u nju. U tome mi pomaže

Mario. Ostatak hotel¬skog osoblja se u suzama rastaje od mene.

Moja nova kuća je na mirnom drumu, okružena pirinčanim poljima u svim pravcima. Liči na seosku kohbu

sa unutrašnjim zidovima pokrivenim lampe¬rijom. Njena vlasnica je Engleskinja koja leto provodi u

Londonu tako da se privremeno useljavam u njen dom, zamenjujući je u tom čudesnom prostoru. Kuhinja

je jarkocrvene boje, u dvorištu se nalazi jezerce puno zlatnih ribica, te¬rasa je mermerna a pločice u

kupatilu su u obliku mozaika; dok perem kosu mogu da posmatram kako se u palminim krošnjama

gnezde čaplje. Male tajne staze vijugaju kroz očaravajući vrt. Kuća ide u paketu sa baštovanom tako da

cveće moram samo da gledam. Ne znam kako se ovo predivno ekvatorijalno cveće zove i zato im

izmišljam imena. A što da ne? Ovo je moj raj, zar ne? Ubrzo svim biljkama dajem nadimke - narcis-drvo,

kupus-palma, čipkasti korov, raz¬metljiva penjačica, cvetići-prstići, melanholična loza i spektakularna

ružičasta orhideja koju krstim u bebin prvi rukohvat. Tolika količina iskonske lepote svud oko mene skoro

je nepojmljiva. Papaje i banane mogu da berem s drveća pred prozorom svoje spavaće sobe. Tu je i

mačka koja se za mene lepi već pola sata nakon što je nahranim a potom nastavlja neartikulisano da

mjauče kao da pro¬sijava ratne flešbekove. Neobično je da mi sve to uopšte ne smeta. Ovih dana mi

ništa ne smeta. Ne mogu da zamislim ili osetim nikakvo nezadovoljstvo.

Zvuk univerzuma je ovde takođe neponovljiv. Uveče se čuje žablji orkestar toj1 zvuči kao bas sekcija. U

gluvo doba noći zavijaju psi koji kao da izražavaju ^ nezadovoljstvo što su neshvaćeni. Pred zoru se

oglašavaju pevci koji kao ^objavljuju koliko je kul biti pevac („Mi smo PEVCI!" kukuriču. „Mi smo jedini

koji imaju tu čast da budu PEVCI!") Svakog jutra pred svitanje otpočinje

takmičenje u cvrkutu tropskih ptica i uvek je tesna trka za titulu najbolje. Kad- izađe sunce sve se stisava i

leptiri kreću na posao. Gela kuća je pokrivena vi novom lozom; imam utisak da će me jednog dana,

uskoro, celu progutati lišće i da ću se pretvoriti u cvet. Kirija je manja nego što sam u Njujorku mesečno

trošila na taksi.

Uzgred, reč raj vodi poreklo iz Persije i bukvalno znači „omeđeni vrt"

80

Iskreno, trebala su mi samo tri popodneva istraživanja u lokalnoj biblioteci da shvatim kako je moja

prvobitna predstava o raju na Bahju bila prilično proma¬šena. Pre dve godine, nakon posete Baliju,

govorila sam ljudima da je to malo ostrvo jedina prava utopija na celoj planeti, mesto mira i harmonije,

savršeni raj bez istorije nasilja ih krvoprolića. Nisam sigurna odakle mi ta ideja ali sam je samouvereno

prenosila dalje.

„Cak i policajci nose cveće u kosi", govorila sam, potkrepljujući svoju tvrdnju, i Međutim, stvarnost je

drugačija. Ispostavlja se da Bah ima krvavu i nasil¬nu istoriju baš kao i svako drugo mesto na Zemlji

naseljeno ljudskim rodom. Kada su javanski kraljevi prvi put došli ovde, još u šesnaestom veku, odmah su

osnovali feudalnu koloniju sa oštrim sistemom kasti - poput svih vero- dostojnih sistema kasti - ne baveći

se previše onima ispod sebe. Ekonomija ranog Balija zasnivala se na profitabilnoj trgovini robljem (koja

ne samo što je za nekoliko vekova preduhitrila ulazak Evrope u međunarodnu trgovinu ro¬bljem, nego je

umnogome nadživela evropsko učešće u trgovini ljudima). Što se unutrašnje politike tiče, ostrvo je

neprestano bilo u ratu dok su suparnički kraljevi nizali napade na svoje susede (sa masovnim ubijanjem i

silovanjem). Sve do pred kraj devetnaestog veka, stanovnici Balija su među trgovcima i po-morcima imah

reputaciju krvoločnih ubica. (Reč amok, na primer u frazi »tr¬čati amok" potiče sa ovih prostora i

predstavlja borbenu tehniku iznenadnog, silovitog napada na neprijatelja, nešto poput samoubilačkog

divljanja do > Evropljani su se iskreno užasavali ove tehnike ratovanja.) Sa disciplinov vojskom od 30.000

ljudi, Bah je 1848. godine porazio svoje holandske^vj^ če, zatim opet 1849. godine i treći put, za sreću,

1850. godine. Pod holan vlast su pali tek kada su kraljevi Balija raskinuli savez i izdali jedan drugog zarad

prevlasti nad ostrvom, prodavši se neprijatelju za slatka obećanja o br¬zom usponu njihove moći. Zbog

toga je istorija ovog ostrva koje važi za raj na zem^ pomalo uvredljiva, jer nije tačno da su Balijci poslednji

milenijum proveli sedeći, smeškajući se i pevajući vesele pesmice.

Međutim, 1920-ih i 1930-ih godina, kada su elitne klase zapadnjačkih put¬nika otkrile Bali, sva krvava

prošlost je zaboravljena jer su se došljaci složili da je to uistinu „ostrvo bogova" gde je „svako umetnik" i

gde humanost vlada u svom najčistijem obliku. Bilo je to ostvarenje sna; većina posetilaca Balija

(uključujući i mene prilikom prve posete) duboko veruje u to. „Ljut sam na boga što se nisam rodio na

Baliju", izjavio je nemački fotograf Georg Krauzer nakon posete ostrvu, 1930. godine. Privučeni

izveštajima o svetskim lepotama i iskrenosti, turisti počinju da opsedaju Bali - umetnici poput Voltera

Spajsa, pisci poput Noela Kauarda, plesačice poput Kler Holt, glumci poput Čarlija Čaplina, naučnici poput

Margaret Mid (koja je, uprkos njihovim obnaženim grudima, stanovnike Balija mudro proglasila

civilizacijom koja je u svojoj su¬štini društvo uštogljeno poput viktorijanske Engleske: ,,U čitavoj kulturi

nema ni grama slobodnog libida")

Zabava je završena 1940-ih godina kada se na ostrvo proširio Drugi svetski rat. Japanci u pokorili

Indoneziju i blaženi izgnanici u svojim vrtovima sa lepim kućnim pomoćnicama bih su prinuđeni na beg. U

borbi za indonežansku ne¬zavisnost po završetku rata, Bali je postao podjednako podeljen i nasilan kao i

ostatak arhipelaga. Do kraja pedesetih godina (zaključak je studije pod nazivom Bali: izmišljeni raj),

ukoliko bi se neki zapadnjak usudio da poseti Bali, morao bi da bude toliko oprezan da spava sa pištoljem

pod jastukom. Tokom šezde¬setih godina, borba za prevlast pretvorila je Indoneziju u bojno polje između

nacionalista i komunista. Posle pokušaja puča u Džakarti, 1965. godine, naci¬onalistički vojnici su poslati

na Bah sa spiskom svih osumnjičenih za saradnju 83 komunistima. U roku od samo nekoliko nedelja, uz

pomoć lokalne policije i seoskih vlasti, nacionalistička vojska je izvršila najveću čistku u istoriji Balija. Po

Svršetku operacije, negde oko 100.000 leševa plutalo je ostrvskim rekama. San o bajkovitom raju

ostvaren je krajem šezdesetih godina kada je indonežanska odlučila da vrati Bali na međunarodnu

turističku mapu kao „ostrvo gotpočevši uspešnu markentinšku kampanju. Turisti privučeni na Bali avnom

su bih uzvišeni umovi (uostalom, ovo nije Fort Londer) jer je njihovu

pažnju pretežno privlačila umetnička i religijska lepota nasleđena iz prošlosti Balija. Mračni elementi

istorije su prenebregavani i tako je ostalo do danas.

Nakon sto sam sve ovo pročitala u lokalnoj biblioteci, ostala sam pomalo zbunjena. Čekaj malo - zašto

sam se ja vratila na Bali? U potrazi za ravnotežom između svetskih zadovoljstava i duhovne posvećenosti,

zar ne? Je li ovo zaista pravo mesto za takvu potragu? Da li su Balijci zaista nasledili tu smirenost i

ravnotežu, više nego ostatak sveta? Mislim, oni izgledaju uravnoteženo, naro¬čito sa svim tim obredima,

ceremonijama, smeškanjem i slavljenjem lepote, ali ne znam šta se ispod svega toga krije. Policajci zaista

nose cveće iza uha, ali na svakom koraku cveta korupcija, baš kao i u celoj Indoneziji (što sam ot¬krila iz

ličnog primera kada sam pre neki dan uniformisanom licu ispod tezge doturila nekoliko stotina dolara

kako bi mi ilegalno produžio vizu na četiri meseca). Stanovnici Balija su se saživeli sa imidžom najmirnije,

najreligioznije i najumetničkije nacije na svetu, ah koliko je sve to zaista iskreno ili je samo ekonomski

proračunato? I koliko neki stranac kao ja ikada može da nauči o skrivenom stresu koji se možda krije iza

tih „ozarenih lica"? Ovde je isto kao i svugde u svetu - pobliže pogledajte sliku i sve čvrste linije će početi

da se tope u zamućenu masu nejasnih pokreta četkice i stopljenih tačkica.

Zasad znam da sam prezadovoljna kućom koju sam iznajmila i da su svi ljudi na Bahju prema meni

ljubazni, bez izuzetka. Njihova umetnost i rituali su prelepi i inspirativni; čini se da i oni misle isto tako.

Moj empirijski doživljaj ovog mesta verovatno je mnogo složeniji nego što ću ikada uspeti da razumem.

Ipak, šta god da Balijci moraju da učine kako bi sačuvali svoju ravnotežu (i pri tom zarade za život) samo

je njihova stvar. Ono zbog čega sam došla ovde je rad na uspostavljanju unutrašnje ravnoteže, a ovaj

ambijent mi još uvek deluje, bar zasad, kao plodno do za ostvarivanje tog zadatka.

81

Ne znam koliko moj vrač ima godina. Pitam ga, ali ni on nije siguran. Sećam se da je prevodiocu pre dve

godine rekao da ima osamdeset. Međutim, Mario ga je pre neki dan pitao koliko je star i Ketut je

odgovorio: „Možda šezdeset pet, nisam siguran." Kada sam ga pitala koje godine je rođen, rekao je da se

ne

seća da je rodjen. Znam da je tokom Drugog svetskog rata, za vreme japanske okupacije, već bi odrastao,

što znači da bi sada mogao da ima osamdeset. Ali kadamije ispričao da je ruku opekao kao mladić, upitala

sam ga koje godine se to dogodilo i odgovorio je: „Ne znam. Možda 1920?" Dakle, ako je 1920. godine

imao dvadesetak godina, koliko bi mogao da ima sada? Sto pet? Ne ostaje mi ništa drugo nego da

zaključim kako ima negde između šezdeset pet i sto pet godina.

Takođe sam primetila da se procena njegove starosti menja iz dana u dan, u zavisnosti od toga kako je

raspoložen. Kada je istinski umoran, obično uz¬dahne i kaže: „Možda danas imam osamdeset pet", ali

kada je odmoran i vita¬lan, voli da kaže: „Mislim da danas imam šezdeset pet." Verovatno je to dobar

način procene starosti - star si onoliko kako se osećaš? Zaista, šta je drugo važno? Ipak, uvek se trudim da

to dokučim. Jednog popodneva sam nastupila krajnje direktno: „Ketute, kada vam je rođendan?"

»U četvrtak", odgovorio je kao iz topa. »Sad u četvrtak?"

»Ne. Ne sad u četvrtak. U četvrtak."

Ovo je dobar početak... ali zar nema više informacija o tome? Četvrtak Kog meseca? Koje godine? Ne

pojašnjava mi. Ipak, dan u nedelji kada je neko rođen, na Baliju je važniji od godine, što je razlog zbog

kojeg Ketut ne zna ko¬liko ima godina. U stanju je samo da mi kaže da je Siva zaštitnik dece rođene u

četvrtak i da taj dan ima vodstvo duha dve životinje - lava i tigra. Zvanično drvo dece rođene u četvrtak je

smokva. Zvanična ptica je paun. Osoba rođena u četvrtak uvek se prva oglašava, prekidajući sve druge,

ume da bude pomalo nametljiva ali lepe spoljašnjosti („zavodnik ili zavodnica", po Ketutovim reči- ma) ali

generalno ima dobar karakter sa izuzetnom memorijom i željom da pomaže drugima.

Kada Ketuta posete indonežanski pacijenti sa ozbiljnim zdravstvenim, fi- nansijskim ili emotivnim

problemima, on ih uvek pita kog dana u nedelji su rođeni kako bi izabrao odgovarajuće molitve i efikasan

lek. Ketut često govo¬ri da su ljudi bolesni u svoj rođendan", i da im je potrebna mala astroJoška ispravka

kako bi se vratili u ravnotežu. Nedavno je lokalna porodica dovela svog najmlađeg sina. Dete je imalo oko

četiri godine. Pitala sam u čemu je problem i Ketut mi je objasnio da je porodica zabrinuta zbog

„agresivnosti

svog sina. Dečak ne sluša. Nestašan je. Ne obraća pažnju. Svi u kući su umorni od njega. Takođe, ponekad

pati od vrtoglavice."

Ketut je zatražio da za trenutak uzme dečaka. Roditelji su dete spustili Ketutovo krilo i ono je naslonilo

glavu na vračeve grudi, delujući mirno i opu šteno. Držeći ga nežno, Ketut je spustio dlan na dečakovo

čelo i sklopio oči Zatim je spustio dlan na dečakov stomak i opet sklopio oči. Smeškao se i sve vreme mu

nešto tiho govorio. Ispitivanje je brzo bilo gotovo. Ketut je vratio dečaka njegovim roditeljima a onda je

porodica otišla sa receptom i nešto sve¬te vodice. Ketut mi je ispričao da je dečak rođen pod nesrećnom

zvezdom i to u subotu - dan koji sadrži elemente mogućeg lošeg duha, poput duha vrane duha lešinara,

duha peda (zbog čeka je dete buntovno) i marionetskog duha (zbog čega pati od vrtoglavice). Ali to nije

sve. Budući da je rođen u subotu, dečakovo telo takođe sadrži duh duge i duh leptira, što dodatno

ojačava već pomenute duhove. Roditelji će morati da prinesu niz žrtava i da dovedu dete na još jednu

seansu.

„Zašto ste držali ruku na dečakovom čelu i stomaku?", pitala sam. „Prove- ravali ste ima li groznicu?"

„Proveravao sam mu mozak", odgovorio je Ketut. „Da vidim ima li u nje¬govom umu zlih duhova."

»Kakvih zlih duhova?"

„Lis", pojasnio je. „Ja sam Balijac. Verujem u crnu magiju. Verujem da zli duhovi izlaze iz reka i povređuju

ljude." „Je li dečak imao zle duhove?"

„Nije. Samo je bolestan u svoj rođendan. Njegova porodica će prineti žrtve. Biće okej. A ti, Lis? Vežbaš li

indonežansku meditaciju svake noći? Čistiš li svoj um i srce?" „Svake noći", odgovaram. „Učiš li da se

smeškaš čak i svojom jetrom?" „Čak i svojom jetrom, Ketute. Velikim osmehom svoje jetre. »Dobro. Taj

osmeh učiniće te lepom ženom. Daće ti moć da budeš veoma lepa. Možeš da iskoristiš tu moć - moć

lepote! - da u životu dobiješ ono što želiš.

»Moć lepote!" ponavljam frazu, polaskana. Poput Barbike koja ^ »Hoću moć lepote!" »I dalje vežbaš

indijsku meditaciju?" „Svakog jutra."

„Dobro. Ne zapostavljaj jogu. Blagotvorna je. Dobro je što radiš obe me¬ditacije - indijsku i

indonežansku. Obe su različite, ali su jednako dobre. Isto- isto. Religija? Sve je to isto-isto."

„Ne misle svi tako, Ketute. Neki ljudi se svađaju oko boga."

„Nije neophodno", smatra on. „Imam dobar predlog kada sretneš nekog ko je druge vere i hoće da se

svađa oko boga. Moja ideja je ova, slušaš sve što ima da ti kaže o bogu. Nikada se ne svađaš oko boga.

Najbolje da kažeš 'Slažem se'. A onda odeš kući i moliš se kako voliš. To je moja ideja za ljude koji žele da

budu mirni u veri."

Ketut sve vreme drži podignutu bradu, primetila sam. Glava mu je pomalo zavaljena unazad, kao u

nekom upitnom i istovremeno otmenom stilu. Podseća na radoznalog, vremešnog kralja koji ceo svet

posmatra s visine. Koža mu je sjajne, zlatnobraon boje. Skoro potpuno je ćelav ali to nadoknađuju bujne

obr¬ve koje izgledaju kao da će svakog trenutka da polete. Osim nedostatka zuba i ožiljka od opekotine

na ruci, deluje savršeno zdravo. Kaže mi da je u mladosti plesao u ritualima u hramu i da je tada bio

veoma zgodan. Verujem mu. Dnevno jede samo jedan obrok - tipično indonežansko jelo od pirinča i

komada ribe ili živine. Svakoga dana voli da popije solju kafe sa šećerom, uglavnom zato što to može sebi

da priušti. Čini mi se da bi sa ovakvim režimom ishrane svako mogao da doživi stotu. Tejo mu je čvrsto,

tvrdi on, jer svake noći pre spavanja meditira i tako usisava zdravu energiju iz univerzuma. Tvrdi daje

ljudsko telo sastavljeno iz pet elemenata, ni manje ni više - vode (apa), vatre (tedo), vetra (baju), neba

(akaza) i zemlje (pritivi) - i da tokom meditacije moramo da se koncentrišemo kako bismo primili energiju

iz svih pet izvora i tako ostali snažni. Pokazujući svoj vrlo precizan sluh za engleske idiome, kaže mi:

„Mikrokosmos postaje mikroko- smos. Ti - mikrokosmos - postaćeš isto što i univerzum - mikrokosmos."

Danas je bio prezauzet, pretrpan balijskim pacijentima koji su se nagurali u njegovo dvorište poput

putnika pred ukrcavanje na brod, noseći bebe i daro¬ve u rukama. Bilo je tu farmera, poslovnih ljudi,

očeva i baka. Bilo je roditelja sa decom koja imaju problema sa varenjem i staraca na koje je bačena crna

magjja. Bilo je mladića rastrzanih agresijom i pohotom, devojaka koje traže ^vršeni ljubavni par i dece sa

osipima. Svi oni su izgubili ravnotežu; svima je kebalo obnoviti ravnotežu.

Međutim, raspoloženje na dvorištu ispred Ketutove kuće uvek odiše neve- r°vatnim strpljenjem. Pacijenti

su ponekad prinuđeni da čekaju i po tri sata

da ih Ketut primi ah nikada ne kolutaju očima niti pokazuju bilo kakve znake nestrpljenja. Zapanjuje i

način na koji deca čekaju, naslonjena na svoje prelepe majke, igrajući se svojim prstima da im prođe

vreme. Kasnije sam uvek izne¬nađena kada mi Ketut ispriča da su to „nevaljala deca" koju su roditelji

doveli radi isceljenja. Ta devojčica? Ta trogodišnja devojčica koja mirno sedi na vreT lom suncu puna

četiri sata, ne žaleći se da je gladna ili da joj je dosadno? Ona nestašna? Volela bih da mogu da kažem:

»Ljudi, dođite u Ameriku da vidite šta su nestašna deca i poverovaćete u tablete za smirenje." Ah ovde su

standardni ponašanja dece skroz drugačiji.

Ketut svoje pacijente gleda s punim uvažavanjem, jednog po jednog, kao da je nesvestan protoka

vremena, posvećujući im svu pažnju bez obzira na to ko je sledeći po redu. Danas je bio toliko zauzet da

je preskočio svoj jedini obrok, ne silazeći sa svoje verande gde je iz poštovanja prema bogu i svojim

precima presedeo sate i sate, lečeći sve one kojima je to potrebno. Uveče su mu oči bile toliko umorne

da je podsećao na hirurga poljske vojne ambulante. Poslednji pacijent je bio srednjovečni muškarac koji

se žalio na loš san; ispričao je da već nedeljama sanja košmar u kojem se davi u dvema rekama

istovremeno.

Sve do večeras nisam bila sigurna koja je moja uloga u životu Ketuta La¬jera. Svakodnevno ga pitam da li

želi da ostanem i on uporno zahteva da pro¬vodim vreme s njim. Osećam se krivom što mu oduzimam

toliko vremena ali na rastanku uvek primećujem njegovo razočaranje što odlazim. Ne učim ga engleski,

ne zaista. Ono što je već usvojio pre mnogo decenija, toliko je zacementirano u njegovom umu da više

nema prostora za ispravke ili nove reči. Sve što sam uspela da ispravim je „Drago mi je što sam te video",

umesto „Drago mi je što sam te upoznao".

Večeras, kada je poslednji pacijent otišao, Ketut je bio iscrpljen, izgledajući starije nego ikada. Na moje

pitanje da li da ga ostavim samog, odgovorio je: „Za tebe uvek imam vremena." Zatim me je zamolio da

mu pričam o Indiji, Americi, Italiji, o svojoj porodici. Tada sam konačno shvatila da nisam Ketutova

učiteljica engleskog, niti njegova učenica teologije, već da starom vraču pričinjava zado¬voljstvo - samo

to što mu pravim društvo. Ja sam neko s kim može da razgovara jer voli da sluša osvetu koji nikada neće

imati priliku da vidi. . ;

Kada smo ostali sami na verandi, Ketut me je pitao o svemu što ga zanima: od toga koliko koštaju

automobili u Meksiku do toga šta izaziva sidu. Dajem sve od sebe da mu to pojasnim, mada verujem da

postoje stručnjaci koji bi to

mnogo bolje učinili od mene.) Ketut nikada u životu nije putovao van Balija. Zapravo je vrlo malo

vremena proveo van svoje verande. Jednom je krenuo u hodočašće na planinu Agung, najveći i duhovno

najvažniji vulkan na Baliju, ah je rekao kako je energija tamo bila previše moćna da bi se prepustio

meditaciji iz straha da ga ne proguta lava. Odlazi u hramove na važne ceremonije i u posetu svojim

bližnjima kako bi izveo rituale venčanja ih sazrevanja, ali većinu vremena provodi ovde, sedeći skrštenih

nogu na svom podmetaču od bambusa, okružen svojim velikim medicinskim enciklopedijama od

palminog hšća, isceljujući lju¬de, isterujući demone i povremeno časteći sebe šoljom kafe sa šećerom.

„Noćas sam te sanjao", rekao mi je danas. „Sanjao sam kako voziš bicikl bilo kuda."

Pošto pravi dužu pauzu, koristim je da predložim gramatičku ispravku. „Mislite, sanjah ste me kako vozim

svoj bicikl svuda?

„Da! Noćas sam sanjao kako voziš svoj bicikl bilo kuda i svuda. Bila si sreć¬na u mom snu! Po ćelom svetu

si vozila svoj bicikl. I ja sam te pratio!"

Možda bi želeo da...

„Možda biste želeli da pođete sa mnom u Ameriku, Ketute", nagađam.

„Ne mogu, Lis." Odmahuje glavom, srećno pomiren sa svojom sudbinom. „Nemam dovoljno zuba da bih

putovao avionom."

82

Sto se Ketutove žene tiče, potrebno mi je neko vreme da se usaglasim s njom. Najomo je krupna,

zaobljena žena sa ukočenim kukom i zubima tamnim od žvakanja duvana od betel palme. Nožni prsti su

joj bolno skvrčeni od artritisa a jedno oko vrljavo. Uplašila sam se kada sam je prvi put videla. Poseduje

snažnu energiju koja se viđa kod italijanskih udovica i starih, pobožnih crnki- nja. Izgleda kao da bi vam

isprašila tur za najmanji nestašluk. Isprva je prema meni bila nepopravljivo sumnjičava: Koje sad ova

zaludna lujka što mi svaki dan dolazi u kuću? Zurila je u mene iz zaparene senke svoje kuhinje,

sumnji¬čava prema mom pravu postojanja. Smeškala sam joj se, ali je ona nastavljala a zuri u mene,

razmišljajući da li da me najuri metlom ili ne.

A onda se sve promenilo. I to posle događaja sa fotokopiranjem.

Ketut Lajer ima sve te hrpe starih knjiga i beležnica u kojima su sitiv rukopisom na drevnom balijskom

sanskrtu ispisane tajne vraćanja. Lično ^ je pisao još četrdesetih ili pedesetih godina, ubrzo nakon smrti

svog dede, ne bi li sačuvao dragocene recepte. Taj materijal je od neprocenjive vrednosti jer sadrži

podatke o lekovitim karakteristikama retkog drveća, lišća i bilja. Tu je oko šezdesetak strana sa

dijagramima o čitanju dlana kao i nekoliko beležnica punih astroloških datuma, mantri, melema i magija.

Jedini problem je u tome što su te sveske preživele decenije vlage i mišjih ujeda. Tako žute, zgužvane i

masne, podsećaju na gomilu jesenjeg lišća u fazi raspadanja. Svaki put kada Ketut okrene stranu, ona se

iscepa.

„Ketute" rekla sam mu prošle nedelje, držeći jednu od njegovih pohabanih beležnica, „nisam doktor kao

ti ali mislim da ova knjiga umire."

Nasmejao se. „Stvarno misliš da umire?"

„Gospodine", nastavila sam, smrtno ozbiljnim glasom, „to je moje profe¬sionalno mišljenje - ako se ovoj

knjizi uskoro ne pomogne, neće poživeti ni šestmeseci."

Zatim sam ga upitala mogu li da je odnesem u grad i fotokopiram je pre nego što izdahne. Objasnila sam

mu šta je fotokopiranje, uz obećanje da ću beležnicu zadržati samo dvadeset četiri sata i da joj neću

nauditi. Naposletku je pristao, dopustivši mi da na kratko odnesem deo njegovog dragocenog po- seda,

uz savet da budem neizmerno nežna i pažljiva prema mudrosti njegovih predaka. Odvezla sam se u grad,

u Internet kafe, gde sam brižljivo fotokopirala svaku stranicu i sve fotokopije uredno uvezala u finu

plastičnu fasciklu. Starcu sam sutradan donela novu verziju medicinskog priručnika. Bio je zapanjen i

ushićen novim izgledom knjige koju, kako je rekao, ima punih pedeset godina. Što je moglo da znači

doslovno pedeset godina a možda i mnogo više.

Ponudila sam mu da fotokopiram ostatak njegove literature kako bi svi podaci bili sačuvani. Šaljivo je

podigao jednu od islarzanih, raskupusanih, ras¬padnutih beležnica, prepunu sitnog pisanog sanskrta i

složenih crteža.

„Još jedan pacijent!" uzviknuo je.

»Dozvoli da ga izlečim!" uzvratila sam.

Bio je to veliki uspeh. Do kraja nedelje sam fotokopirala nekoliko stann rukopisa. Ketut je svakoga dana

po mom dolasku pozivao svoju ženu da na® priđe, radosno joj pokazujući nove kopije njegovih

medicinskih priručnika, Izraz njenog lica se nije nimalo menjao ali ih je dugo i temeljno prouca

Sledećeg ponedeljka, kada sam došla u posetu, Najomo mi je donela sveže savanu kafu u vatrostalnoj

šolji od tamnog stakla. Gledala sam je kako sporo hramlje preko dvorišta, noseći u ruci poslužavnik na

tom duhom putovanju od svoje kuhinje do Ketutove verande. Pretpostavljala sam da je kafa bila na-

menjena njemu, ali ne - on je već bio popio svoju dnevnu dozu. Ova je bila za mene. Skuvala je kafu

specijalno za mene. Pokušala sam da joj se zahvalim ali ju je to samo dodatno razgnevilo. Odmahnula je

rukom na način na koji obično tera petla koji se stalno vrzma oko vrata njene kuhinje kad oseti da se kuva

ručak. Sutradan sam na poslužavniku dobila šolju kafe i činiju sa šeće¬rom. Sledećeg dana sam dobila

šoljicu kafe, Činiju sa šećerom i hladan kuvani krompir. Svakoga dana, do kraja te nedelje, dodavala je po

nešto. Sve to me je neodoljivo podsetilo na dečju igru memorije: „Idem kod bake i nosim joj jabuku...

idem kod bake i nosim joj jabuku i balon... idem kod bake i nosim joj jabuku, balon, šolju kafe, činiju

šećera i hladan krompir..."

I juče, dok sam stajala na dvorištu i rastajala se sa Ketutom, Najomo nam se prišunjala sa metlom u ruci,

tobože čisteći i praveći se da ne obraća pažnju na sve što se događa u njenom carstvu. Ruke su mi bile

skupljene na leđima dok sam ćaskala sa starcem i ona mi je neprimetno prišla s leđa i uzela me za jednu

ruku. Ispipala mi je prste kao da pokušava da provali kombinaciju na bravi sve dok nije napipala moj

kažiprst. Obujmila ga je svojim ogrubelim prstima i za trenutak ga srdačno stegnula. Mogla sam da

osetim kako ljubav pulsira iz nje¬nog snažnog stiska, direktno u moju ruku, šireći mi se po ćelom telu. A

onda mije pustila ruku i artritično odhramala dalje, ne rekavši ni reč, nastavljajući da mete dvorište kao

da se ništa nije dogodilo. Ostala sam da stojim, osećaju- jući kako tonem u dvema rekama sreće

istovremeno.

83

Stekla sam novog prijatelja. Zove se Judi. Indonežanin je, poreklom sa Jave. Penala sam ga zahvaljujući

kući u kojoj živim; engleska vlasnica ga je unaj- ^ ^ine o posedu tokom njenog boravka u Londonu. Judi

ima dvadeset ^ godina, snažne je građe i govori engleski poput južnjačkog surfera iz

Kalifornije. Najčešće uzrečice su mu „čoveče" i „sine" Osmeh mu je razoružavajući a životna priča previše

duga i zamršena za nekog njegovih godina.

Rođen je u Džakarti; majka mu je bila domaćica a otac Elvisov obožavaiac koji je imao malu prodavnicu

frižidera i klima-uređaja. Porodica mu je bila hrišćanska, što je retkost u ovom delu sveta. Judi je pun

zanimljivih priča o tome kako su ga muslimanski klinci ismevali zbog druge vere: „Ti jedeš svi¬njetinu!" i

„Ti vohš Isusa!" Ah Judija njihovo začikavanje nije mnogo doticalo; Judi je prirodi takav da ga ništa mnogo

ne dotiče. Međutim, njegovoj majci se nije mnogo sviđalo što se druži s muslimanskom decom, uglavnom

zbog toga što su stalno bih bosonogi, iako se to Judiju najviše dopadalo. Ipak, ona je to smatrala

nehigijenskim i stoga mu je dala da bira - ili će da nosi cipele dok se igra napolju ih će da bude bosonog i

ostane kod kuće. Judi nije voleo da nosi cipele, zbog čega je veći deo detinjstva i puberteta proveo u

svojoj sobi, gde je naučio da svira gitaru. Bosonog.

Dečko je vanserijski muzički talenat kakvog u životu nisam srela. Sjajno svi¬ra gitaru iako nikada nije

pohađao muzičku školu niti se razume u harmoniju, za razliku od njegovih sestara sa kojima je odrastao.

Njegova muzika je mešavina istoka i zapada, kombinacija klasičnih indonežanskih uspavanki, rege zvuka i

fanka iz ranog perioda Stivija Vondera - teško je to objasniti ali dečko zaista ima ogroman potencijal. Ne

znam nikog ko bi mogao da čuje Judijevu muziku i od njega napravio zvezdu ah sam sigurna da mu je to

suđeno.

Ono što je on oduvek želeo u životu je da živi u Americi i radi u šou-bi- znisu. Nešto o čemu mašta ceo

svet. Tako je Judi još kao javanski tinejdžer (ne znajući tada ni reč engleskog) uspeo da se ukrca na

američki turistički brod i odmetne se iz male Džakarte u veliki, plavi svet. Posao koji je Judi dobio na

brodu bio je jedan od onih ponižavajućih, emigrantskih poslova - dvanaesto- časovno radno vreme pranja

i čišćenja, sa spavanjem u potpalublju i jednini slobodnim danom mesečno. Njegove kolege, brodski

radnici, bili su Filipin¬ci i Indonežani. Spavali su u odvojenim brodskim sobama, zazirući jedni od drugih

(muslimani i hrišćani, razumljivo), međutim, Judi je na neki svoj na¬čin uspeo sve da ih ujedini, postavši

neka vrsta pomiritelja između dve g^P azijskih radnika. Među spremačima, čuvarima i peračima sudova i

je vi~j\ više sličnosti nego razlika. Svi su mukotrpno radili ne bi li svojim porodica«1 poslali mesečno po

stotinak dolara.

Prvi put kada je brod pristao u njujoršku luku, judi cele noći nije spavao, ostavši na palubi odakle je

gledao grad na horizontu dok mu je srce uzbuđeno kucalo. Nekoliko sati kasnije se iskrcao s broda i

zaustavio žuti taksi, baš kao u filmovima. Kada ga je taksista, tek pridošli afrički imigrant, upitao kuda da

ga vozi, Judi mu je odgovorio: „Bilo kuda, čoveče - samo vozi. Hoću sve da vidim." Nekoliko meseci

kasnije, brod je opet pristao u Njujorku i Judi se tada zauvek iskrcao. Njegov ugovor sa brodskom

kompanijom je istekao i on je odlučio da ostane u Americi.

Završio je u predgrađu Nju Džersija, živeći u početku s Indonežaninom ko¬jeg je upoznao na brodu.

Našao je posao u sendvičari - opet dvanaestočasovno radno vreme u izrabljivačkom imigrantskom stilu

samo što je ovoga puta radio sa Meksikancima. Za nekoliko meseci je španski govorio bolje od engleskog.

U retkim trenucima slobodnog vremena, Judi se vozio autobusom do Menhetna i tamo besciljno tumarao

ulicama, još uvek beskrajno zaljubljen u grad - koji i dan danas opisuje kao mesto sa najviše ljubavi na

ćelom svetu. Nekako (opet taj osmeh) i negde je uspeo da upozna grupu mladih muzičara iz svih krajeva

sveta i s njima počeo da svira gitaru, provodeći duge, zadimljene noći u klubovima, družeći se sa

talentovanim klincima iz Afrike, Francuske, Japana, Jamajke... Na jednoj od tih svirki je upoznao En - lepu

plavušu iz Konektikata koja je svirala bas. Zaljubili su se. Venčali su se. Iznajmili su stan u Bruklinu, živeći u

muzič¬kom svetu slobodnih umetnika, odlazeći zajedno na turneje po Floridi. Život mu je bio ispunjen

beskrajnom radošću i srećom. Brzo je usavršio engleski, sko¬ro do savršenstva. Nosio se mišlju čak i da

upiše koledž.

A onda, 11. septembra, Judi je sa svoje mansarde u Bruklinu posmatrao kako se ruše kule bliznakinje. Kao

i svi drugi, bio je skrhan bolom zbog tra¬gedije koja je zadesila Njujork - kako je neko mogao da usmeri

toliku mržnju prema gradu sa najviše ljubavi na svetu? Ne znam koliko je Judi bio obavešten ^a je

američki kongres izglasao patriotski akt kao reakciju na teroristički napad - zakon čije mere su postale

rigorozne po imigrante, uglavnom one islamske veroispovesti, kao što je slučaj s većinom Indonežana.

Jedan od tih zakona je nalagao da se svi Indonežani s boravkom u Americi jave ministarstvu Sutrašnjih

poslova. Telefoni su se usijali dok su Judi i njegovi indonežanski Prijatelji pokušavah da dokuče šta im je

činiti - većini su bile istekle boraviš-

Trize, zbog čega su se plašili da ih ne deportuju odmah po prijavljivanju. S strane, mnogi su se plašili da će

ih, ukoliko se ne registruju, smatrati

kriminalcima. Pretpostavljajući da islamski fundamentalisti slobodno vrSlja;u Amerikom, ingorišući zakon

o prijavljivanju, Judi je odlučio da se prijavi,^ štalom, bio je oženjen Amerikankom i želeo je da unapredi

svoj imigrantski status i postane legalan građanin. Nije imao razloga da se skriva.

On i En su konsultovali brojne advokate ali nijedan od njih nije znao kako daihposavetuje. Pre 11.

septembra ne bi bilo nikakvih problema - Judi je kao čovek oženjen Amerikankom mogao bez problema

da ode u imigrantsko ode- ljenje i preda zahtev za američko državljanstvo. Ali posle terorističkog napada?

Ko je mogao da zna? „Zakoni još uvek nisu isprobani", saopštio im je advokat za doseljenike. „Zakoni će

biti isprobani na vama." Tako su Judi injegova žena otišli u odeljenje za doseljenike i ispričali svoju priču.

Rečeno im je da se Judi posle podne vrati sam na „drugi razgovor". Trebalo je da budu oprezniji; Ju- diju

je strogo naloženo da se vrati bez žene, bez advokata i praznih džepova. Nadajući se najboljem, došao je

na drugi razgovor - i tada su ga uhapsE

Odveli su ga u kazneni centar Elizabet u Nju Džerziju, gde je proveo ne¬koliko nedelja sa strancima koje

su vlasti uhapsile na sličan način. Većina je već godinama živela i radila u Americi a da pri tom nije dobro

znala engleski, zbog čega neki dugo nisu uspeli da budu u vezi sa svojim porodicama. Bili sa nevidljivi u

tom kaznenom centru; niko nije znao da postoje. En je bila na ivici histerije kada je, tek posle nekoliko

dana, uspela da sazna gde joj je muž. Judi se iz perioda zatočeništva najviše seća nekolicine mršavih,

prestravljenih Nigerijaca, crnih kao ugalj, koji su pronađeni na teretnom brodu u luci; pre nego što su

otkriveni, skoro mesec dana su se krili na dnu broda, u potpunom mraku, pokušavajući da uđu u Ameriku

- ili bilo gde. Nisu imali predstavu o tome gde se nalaze. Oči su im bile toliko razgrogačene, priča Judi, kao

da su se još uvek oporavljali od baterijskih lampi uperenih u njihova izmučena lica.

Posle zatočeništva, američka vlada je mog hrišćanskog prijatelja Judija - očigledno ga smatrajući

potencijalnim islamskim teroristom - deportovala u Indoneziju. Od tada je prošlo godinu dana. Ne znam

da li će mu ikada vise dozvoliti da se opet približi Americi. On i njegova žena još uvek pokušavaj11 da

iznađu neki način da se ponovo spoje; njihovi snovi se ne poklapaju # životom $ Indoneziji.

Ne mogavši, posle Njujorka, da se uklopi u sirotinjski život DžakarteJ se doselio na Bali, pokušavajući

nekako da preživi iako je već u startu problema da bude prihvaćen jer je Javanac. Nažalost, na Baliju ne

podnose

javance, smatrajući ih lopovima i prosjacima. Tako Judi ovde nailazi na još veće predrasude - svog

indonežanskog naroda - nego u vreme kada je živeo u Njujorku. Ne zna šta da učini sa svojim životom.

Možda će njegova žena En poželeti mu se ovde pridruži. Mada opet - možda i neće. Kakav život je ovde

čeka? Njihov brak je na klimavim nogama jer se sveo na elektronsku prepisku, judi je toliko pomeren,

toliko dezorijentisan. Više je Amerikanac nego što je bilo šta drugo; Judi i ja pričamo istim slengom,

ćaskamo o omiljenim nju- jorškim restoranima i volimo iste filmove. Često uveče svrati na pivo i svira mi

gitaru. Dečko fantastično svira. Volela bih da jednog dana bude slavan. Da ima pravde, dosad bi već bio

slavan.

Kaže mi: „Ortak, zašto je život ovako lud?"

84

»Ketute, zašto je život ovako lud?", sledećeg dana pitam svog vrača.

Odgovara mi: „Buta ia, deva ia." , „Šta to znači?" „Covek je demon i čovek je bog. Oboje tačno." Zvučalo

mi je poznato. I vrlo indijski, vrlo jogistički. Činjenica je da se ljud¬ska bića rađaju, kao što mi je moj guru

mnogo bupa objasnila, sa podjednakim potencijalom za širenje i skupljanje. Delovi mraka i svedosti su

jednako pri¬sutni u svima nama i stoga je na nama, pojedincima (ih porodici, ih društvu) da odlučimo šta

ćemo da podstičemo - dobro ili zlo. Haotičnost ove planete je umnogome rezultat poteškoća s kojima se

susreću ljudska bića u pokušaju da usklade ovo dvoje. Rezultat toga je (kolektivno ih pojedinačno) ludilo.

»Možemo h nešto da učinimo povodom toga?" »Ništa." Ketut se nasmejao ali s dozom dobrote. „To je

priroda sveta. Njegova sudbina. Brini samo o svom ludilu - smiruj se." »Ah kako je moguće ostati smiren

u tako ludom svetu?" pitam Ketuta. Uz pomoć meditacije", odgovorio je. „Cilj meditacije je samo sreća i

mir vrlo prosto. Danas ću te naučiti novoj meditaciji koja će ti pomoa da budeš Ja °soba. Zovem je

Meditacija četiri brata."

Ketut je krenuo da mi pojašnjava lokalno verovanje da svako rođenjem dobija četiri nevidljiva brata koja

dolaze s nama na svet i čuvaju nas do kraja života. Još dok je dete u utrobi majke, njegova četiri brata su

s njim - u vidu placente, amniotske tečnosti, pupčane vrpce i žutog, voskastog sloja koji štiti bebinu kožu.

Kada se beba rodi, roditelji skupe što je moguće više te porođajne, materije, stave ga u kokosovu ljusku i

zakopaju pred vratima porodične kuće. Prema balijskom verovanju, taj zakopani kokos je sveti grob četiri

nerođena brata i to mesto se zauvek poštuje, poput svetilišta.

Dete se odmalena uči da ga ova četiri brata svuda prate i da ga štite u svakoj prilici. Braća nasleđuju četiri

osobine koje svaka osoba mora da poseduje kako bi u životu bila bezbedna i srećna: inteligenciju,

prijateljstvo, snagu i (ovo mi se najviše sviđa) poetičnost. Braću je u svakoj kritičnoj situaciji moguće zvati

upo¬moć. Na samrti, duh braće preuzima dušu preminulog i odnosi ga na nebo.

Danas mi je Ketut ispričao da nijednog zapadnjaka dosad nije naučio Me¬ditaciji četiri brata ali smatra da

sam ja za nju spremna. Prvo me je naučio imenima moja četiri nevidljiva brata - Ango Patih, Maragio

Patih, Banus Pa- tih i Banus Patih Ragio. Savetovao me je da upamtim njihova imena i da im se uvek

obraćam za pomoć, kad god mi ustrebaju u životu. Naravno, ne moram formalno da im se obraćam kao

što to činim kada se molim bogu. Sa svojom braćom mogu da razgovaram opušteno, jer „Oni su

porodica!" Njihova imena bi trebalo da spominjem svakog jutra kada se umivam i oni će mi se pridružiti,

zatim da ih nabrojim pre svakog jela i tako uključim svoju braću u gastronom¬ski užitak. Naposletku bi

trebalo da im se obratim pred spavanje, otprilike ovako: „Sada idem u krevet a vi ostanite budni i čuvajte

me", i moja braća će da me štite cele noći, terajući demone i košmare.

„To mi se sviđa", rekla sam Ketutu, „jer ponekad imam problema sa koš- marima."

„Kakvim košmarima?"

Objasnila sam mu da još od detinjstva sanjam uvek isti košmar u kojem pored mog kreveta stoji čovek sa

nožem. Ovaj užasan san je toliko stvaran da se ponekad budim uz vrisak, oblivena hladnim znojem. Svaki

put mi srce luđački udara (a ništa prijatnije nije ni onima koji sa mnom dele postelju). Otkad znam za

sebe, ovaj košmar se ponavlja na svakih nekoliko nedelja.

Kada sam to ispričala Ketutu, rekao mi je da sam tu viziju godinama pogreš¬no tumačila. Čovek s nožem

u mojoj spavaćoj sobi nije neprijatelj; on je jedan od

moja četiri brata. Duh onog brata koji predstavlja snagu. I nije tu da me napadne nego da me čuva dok

spavam. Verovatno se budim zato što osećam komešanje njegovog duha dok odagnava demone koji

nasrću da me povrede. I ono što moj brat drži u ruci nije noć nego kris - mali, opasni bodež. Ne moram

više da se plašim. Mogu mirno da spavam jer sada znam da sam bezbedna.

„Imaš sreće", rekao mi je Ketut. „Što možeš da ga vidiš. I ja ponekad vi¬dim svoju braću tokom meditacije

ali to je prava retkost kod običnih osoba. Mislim da ti imaš veliku duhovnu moć. Nadam se da ćeš jednog

dana postati vračara."

„Kako da ne", odgovorila sam, smejući se, „ali samo ako budem glumila u TV seriji."

Ketut se smejao sa mnom iako nije razumeo šalu. Uvek ga oduševljava ide¬ja da ljudi zbijaju šale. Potom

me je podučio kako da se obraćam svojoj braći; uvek moram da im kažem ko sam kako bi me prepoznali.

Trebalo bi da kori¬stim tajne nadimke koje su mi dali. Moram da kažem: „Ja sam Lago Prano."

Lago Prano znači „srećno telo".

Kasnije tog popodneva posadila sam svoje srećno telo na bicikl i odvezla se uzbrdo ka svojoj kući. Na putu

kroz šumu ispred mene je iskočio veliki mužjak majmuna i iskezio očnjake. Nisam se ni trgnula. Doviknula

sam mu: „Briši odavde - imam četiri brata koja mi čuvaju leda", i prozujala pored njega.

85

Međutim, sledećeg dana me je (uprkos bratskoj zaštiti) udario autobus. Bio je to omanji autobus ali me je

ipak oborio s bicikla tako da sam se svom težinom prosula po drumu. Tridesetak motociklista se

zaustavilo da mi pomogne, vi- devši incident izbliza (autobus je odmah zbrisao), i svi su me pozvali u svoj

dom na čaj ili se ponudili da me odvezu u bolnicu. Saosećali su s mojom nesre¬ćom. Srećom, nisam bila

ozbiljnije povređena s obzirom na to kako sam mogla da prođem. Bicikl je ostao neoštećen mada se

korpa malo ulubila i kaciga na m°joj glavi napukla. (Bolje kaciga nego glava.) Najveću povredu je podnelo

koleno s kojeg se prilikom pada odrala koža, napunivši ranu prašinom i kamenčićima. Usled vlažne,

tropske klime, rana se ubrzo inficirala.

Nisam htela time da opterećujem Ketuta, međutim, nekoliko dana kasnije, zavrnula sam nogavicu,

odlepila žućkasti zavoj i pokazala mu zagnojenu ranu. Zabrinuto se zaškiljio u nju.

„Zagnojilo se", dijagnostikovao je. „Boli?"

,,I te kako", odgovorila sam.

„Moraš kod doktora."

Ovo me je malo iznenadilo. Zar on nije doktor? Ah iz nekog razloga nije htelo da mi ponudi svoju pomoć

pa nisam htela da navaljujem. Možda nema običaj da leči zapadnjake. A možda je Ketut samo sprovodio

svoj genijalni plan jer sam, zahvaljujući zagnojenom kolenu, na kraju upoznala Vajan. I posle tog susreta,

sve što je trebalo da se desi.... desilo se.

86

Vajan Nurajazi je, poput Ketuta Lajera, balijska isceliteljka. Ipak, među njima postoji izvesna razlika. On je

muškarac i starac; ona je žena u kasnim tridese¬tim. On je više sveštenička figura, s primesom

misticizma, dok je Vajan lekarka koja kombinuje lekovito bilje s klasičnom medicinom. Ona u svojoj

ordinaciji brine o pacijentima na licu mesta.

Vajan drži mali lokal u centru Ubuda, po imenu Tradicionalni iscehteljski centar. Nebrojeno puta sam

prošla biciklom pored njega na putu do Ketuta, primetivši ga isključivo zbog predivnog cveća ispred ulaza

i table na kojoj ne¬običnim rukopisom uvek piše „Današnji specijalitet: multivitaminski obrok". Međutim,

nikada nisam ušla unutra sve dok mi se nije zagnojilo koleno. Kada me je Ketut uputio na lekara, setila

sam se ove radnje i odmah sutradan se do¬vezla biciklom do nje, nadajući se da će mi neko pomoći da

zalečim infekciju.

Vajanin lokal je zapravo njen dom, klinika i restoran, sve zajedno. U prize¬mlju je sićušna kuhinja i

skromna trpezarija sa tri stola i nekoliko stolica. Na spratu je privatni deo gde Vajan pruža usluge masaže

i lečenja. Pozadi je samo jedna mračna spavaća soba.

Uhramala sam u lokal sa bolnim kolenom i predstavila se Vajan - prelepoj ženi širokog osmeha i sjajne

crne kose do pojasa. U kuhinji iza nje, stidljivo su me gledale dve devojčice koje su šmugnule čim sam im

mahnula. Pokazala

sam Vajan zagnojenu ranu i zamolila je za pomoć. Ubrzo je pristavila vodu i skuvala mi jamu -

tradicionalni indonežanski lekoviti napitak od bilja. Vruće zeleno lišće mi je privila na koleno i odmah sam

osetila olakšanje.

Započele smo razgovor. Njen engleski bio je odličan. Kao rođena Balijka, odmah mi je postavila tri

standardna pitanja za upoznavanje - Kuda si krenu¬la? Odakle dolaziš? Jesi li udata?

Kada sam joj rekla da nisam udata („Ne još!"), sumnjičavo me je pogledala.

„Nikada se nisi udavala?" pitala je.

„Nisam", slagala sam. Ne volim da lažem ali mi je bilo lakše da ljubopitlji- vim Bahjcima ne spominjem

razvod jer ih to neobično uzrujava.

„Stvarno se nikada nisi udavala?", ponovila je, gledajući me sada s neskri- venom nevericom.

„Stvarno", opet sam slagala. „Nikada se nisam udavala."

„Sigurna si?" Ovo je postalo vrlo čudno.

„Sto posto!"

„Nijednom?", insistirala je.

Okej, prozrela me je.

„Dobro", priznala sam, „samo jednom..."

I hce joj se razvedrilo kao da kaže: Tako sam i mislila. Onda me je upitala, »Razvedena si?"

„Da", postideno sam odgovorila. „Razvedena sam."

»Vidi se da si razvedena."

»Ovde to nije uobičajeno, zar ne?"

»I ja sam", rekla je Vajan, zaprepastivši me. „Razvedena."

m

»Učinila sam sve što sam mogla", tužno je rekla. „Pokušala sam sve da ne dođe do razvoda. Svaki dan

sam se molila ah sam na kraju morala da odem od njega."

Oči su joj se napunile suzama i sledećeg trenutka sam je utešno držala za upoznavši prvu razvedenu ženu

na Baliju, tešeći je: „Sigurna sam da si

a sve °d sebe, draga. Sigurna sam da si pokušala sve."

»Razvod je tako tužan", procvilela je.

Stožila sam se.

Vajaninoj radnji sam se zadržala pet sati, razgovarajući sa svojom novom

najboljom drugaricom o njenim problemima. Očistila mi je ranu na ko- lenu dok sam slušala njenu priču.

Vajanin muž, rekla mi je, bio je čovek koji je mnogo pio, kockao se i trošio sav njen novac a onda je tukao

kada mu ne bi dala još novca za kocku i piće. Priznala je: „Nekoliko puta sam zbog batina za- vršila u

bolnici." Razdvojila je kosu i pokazala mi ožiljak na glavi. „Ovde me je udario kacigom za motocikl. Uvek

me je gađao tom kacigom za motocikl kada bi se napio i kada ne bih imala novca da mu dam. Toliko me

je tukao da sam gubila svest. Imala sam sreće što sam lekarka, u mojoj porodici su svi lekari, pa sam znala

kako da viđam rane od batina. Da nisam, verovatno bih izgubila uši, znaš, ne bih više mogla da čujem. Ili

oči, ne bih mogla više da vidim." Ostavila ga je nakon što ju je toliko prebio da je „izgubila bebu, drugo

dete, ono u sto¬maku." Posle tog ispada njihova kćer, oštroumna devojčica s nadimkom Tuti, rekla je:

„Mama, mislim da bi trebalo da se razvedeš. Svaki put kada odeš u bolnicu ostaviš previše posla po kući

za Tuti."

Tuti je tada imala samo četiri godine.

Kada supružnik na Bahju izađe iz braka, ostaje sam i nezaštićen u meri koju zapadni svet ne može ni da

zamisli. Porodična zajednica, zatvorena među zidinama porodičnog imanja, na Bahju predstavlja sve -

četiri generacije bra¬će, sestara, roditelja, njihovih roditelja, rođaka i dece, svi žive zajedno u ma¬lim

bungalovima koji okružuju porodični hram, brinući jedni o drugima, od rođenja do smrti. Porodična

zajednica je izvor snage, finansijske sigurnosti, zdravstvene nege, obrazovanja i - što je najvažnije na

Baliju - duhovne veze.

Porodična zajednica je toliko značajna da se na Bahju smatra živom je¬dinkom. Po tradiciji, u selima se ne

broje pojedinci nego porodice. Zajednica je sama po sebi univerzum. Stoga se ne napušta. (Osim,

naravno, ukoliko ste žena koja se samo jednom seli - iz porodične zajednice svog oca u porodičnu

zajednicu svog supruga.) Kada ovaj sistem deluje - što je u zdravom društvu skoro uvek slučaj - iz njega

proizilaze razumna, smirena, srećna i uravnoteže¬na ljudska bića. Međutim, kada ne deluje, kao u slučaju

moje prijateljice Vajan, njeni izdanci su izgubljeni u bezvazdušnoj orbiti. Vajanin izbor je bio ih da ostane

u porodičnoj zajednici sa svojim mužom koji ju je redovno smeštao u bolnicu ili da iz nje ode i sačuva goh

život, ostajući bez igde ičega.

Dobro, ne baš bez ičega. Sa sobom je odnela enciklopedijsko znanje o le¬tenju, svoju dobrotu, radnu

etiku i svoju kćer Tuti - za čije starateljstvo se izborila. Bali je beskrajno patrijarhalna sredina. U retkim

slučajevima razvoda deca odmah pripadnu ocu. Da bi dobila Tuti, Vajan jeunajmUa advokata kojeg je

platila poslednjom parom koju je imala. Ali bukvalno - poslednjom. Prodala sav svoj nameštaj, nakit,

escajg, odeću, pa čak i poluizgorele svece - samo da »latila advokata. Ali zato je dobila svoju kćer, i to

posle dvogodišnje sudske borbe je srećna što je Tuti žensko; da je muško, verovatno je nikada više ne bi

videla. Dečaci su previše dragoceni.

Poslednjih nekoliko godina Vajan i Tuti žive samostalno - prepuštene jed¬na drugoj u košnici zvanoj Bali!

- seljakajući se svakih nekoliko meseci u zavi¬snosti od zarade, večito neispavan i od brige i neizvesnosti

šta ih sledeće čeka. Dodatno im otežava situaciju to što svaki put kada se presele, Vajanini paci¬jenti

(uglavnom Balijci koji su i sami u nezavidnom položaju) imaju problema da je ponovo nadu. Osim toga,

mala Tuti je svaki put prinuđena da izostane iz škole. Tuti je oduvek bila prva u svom razredu ah je zbog

tog nomadskog života pala na osrednji nivo.

Usred Vajanine ispovesti Tuti je utrčala u radnju, vrativši se iz škole. Ima osam godina i odiše

neverovatnom životnošću i harizmom. Ova mala slatka bomba od devojčice (žustra i mršava sa konjskim

repom) odmah me je upitala dali ću da ručam sa njima, na šta je Vajan uzviknula: „Jao, skroz sam

zabo¬ravila! Moraš da ručaš sa nama!" Majka i kćerka su odjurile u kuhinju i, uz svesrdnu pomoć dve

stidljive devojčice, pripremile najukusniji obrok koji sam probala na Baliju.

Mala Tuti je iznosila jelo za jelom, objašnjavajući na odličnom engleskom sta svaki tanjir sadrži, ne

skidajući s lica široki osmeh, toliko zanosan da bi slobodno mogla da bude vođa mažoretkinja.

»Sok od kurkume za čiste bubrege!" najavila je.

»Morske alge za kalcijum!"

»Paradajz salata za vitamin D!"

»Mešano bilje protiv malarije!"

Naposletku sam upitala: „Tuti, gde si tako dobro naučila engleski?"

»Iz knjiga!" uzviknula je.

„Mislim da si veoma pametna devojčica", obavestila sam je.

„Hvala!", odgovorila je i spontano napravila piruetu. ,,I ti si vrlo pametna devojčica!"

Koliko sam dotad mogla da primetim, deca na Baliju nisu ovakva. Obično su ćutljiva i povučena, krijući se

iza majčinih sukanja. Ali ne i Tuti. Ona je tako prirodna i ljupka. I sva je poslovna i uslužna.

„Pokazaću ti moje knjige!" procvrkutala je i otrčala uz stepenice da ih do¬nese.

„Hoće da bude lekarka za životinje", pojasnila mi je Vajan. „Kako se to kaže na engleskom?"

„Veterinarka?"

„Da. Veterinarka. Stalno mi postavlja neka pitanja o životinjama a ja ne znam šta da joj odgovorim. Kaže

mi: 'Mama, ako mi neko dovede bolesnog tigra, da li prvo da mu previjem zube kako me ne bi ujeo? Ako

mi dovedu bolesnu zmiju i treba da joj dam lek, gde da joj ubrizgam injekciju?' Ne znam odakle joj sve te

ideje. Nadam se da će dogurati do fakulteta."

Tuti juri niz stepenice s gomilom knjiga u naručju i seda majci u krilo. Vajan se smeje i ljubi svoju kćer u

glavu. Sva tuga zbog razvoda najednom ne¬staje s njenog lica. Posmatram ih, razmišljajući kako male

devojčice koje toliko usrećuju svoje majke, jednog dana izrastu u snažne žene. Tog popodneva sam se

zaljubila u to dete. Bogu sam prinela prećutnu molitvu: Neka Tuti Nurajazi jednog danaprevija zube

hiljadama belih tigrova!

Oduševila me je i Tutina majka. Ali u njihovom restoranu sam već satima sedela i osećala sam da je

trenutak da krenem. Neki turisti su već bili zauzeli svoje mesto za susednim stolom u nadi da će dobiti

ukusan ručak. Jedna od njih, gojazna Australijanka u poznim godinama, glasno je upitala Vajan da joj

pomogne oko njenog »groznog zatvora". Pomislila sam: Glasnije, dušo, i svi ćemo ti pomoći...

„Svratiću opet sutra", obećala sam Vajan, ,,i naručiću multivitaminski ručak."

„Koleno ti je već bolje", primetila je Vajan. „Brzo prolazi. Više nema in¬fekcije."

Skinula mi je i poslednji zeleni listić s noge, a potom mi prodrmusala čašicu, kao da nešto napipava. Zatim

je sklopila šake oko mog kolena i zažmurila. Otvo¬rila je oči i nasmejala se: „Rekla bih da u poslednje

vreme nisi vodila ljubav.

Našalila sam se: „Zato što su mi kolena previše skupljena?"

Vajan se nasmejala. „Ne - hrskavica ti je veoma suva. Hormoni seksa pod¬mazuju zglobove. Koliko dugo

nisi vodila ljubav?"

»Oko godinu i po dana." .

„Moraš da nadeš dobrog muškarca. Ja ću ti ga naći. Moliću se u hramu nadeš dobrog muškarca jer sada si

mi sestra. Takođe, ako dođeš sutra očistiću ti bubrege."

„Dobar muškarac i čišćenje bubrega? Zvuči kao dobra ponuda." "posle razvoda nikome nisam govorila

ove stvari", priznala mi je. „Ali moj život je previše tužan, previše težak. Ne shvatam zašto je život tako

težak."

A onda sam učinila neobičnu stvar. Uzela sam njene ruke u svoje i dalo joj najlogičnije objašnjenje:

„Najteži deo tvog života je sada iza tebe, Vajan."

Napustila sam lokal s neobičnim treptajem u grudima. Bila sam usplahi¬rena usled nekog jakog

predosećaja koji tada još uvek nisam mogla da prepoznam ili iznedrim.

Sada su mi dani podeljeni na tri savršene celine. Jutra provodim sa Vajan u nje¬nom lokalu, smejući se i

jedući. Popodneva provodim sa Ketutom, ćaskajući i pijuckajući kafu. Večeri provodim u svom predivnom

vrtu, uživajući u ambijen¬tu, čitajući knjigu ih ćaskajući sa Judijem koji dolazi da svira gitaru. Svakog jutra

meditiram dok sunce izlazi iznad pirinčanih polja i pred spavanje razgovaram sa svoja četiri duhovna

brata, tražeći od njih da me čuvaju dok spavam.

Ovde sam tek nekoliko nedelja i već imam utisak da je moja misija završe¬na. Zadatak u Indoneziji je bio

da uspostavim ravnotežu i više nemam osećaj da postoji još nešto što bi trebalo da uravnotežim budući

da je sve nekako prirodno došlo na svoje mesto. Naravno, ne postajem Indonežanka (kao što nisam

postala ni Italijanka ni Indijka) nego samo osećam sopstveni mir i sviđa mi se što su mi dani ispunjeni

neusiljenom produhovljenošću i zadovoljstvima divnih pejzaža, dragim prijateljima i dobrom hranom. U

poslednje vreme se puno molim i često osećam potrebu da to činim dok vozim bicikl, obično u povratku

iz posete Ketutu, zujeći kroz šume i pirinčana polja u zlatni suton. Molim se da me opet ne udari autobus,

zatim da mi se na putu ne ispreči maj¬mun ili pas lutalica, iako je to sasvim nepotrebno; većina mojih

molitava su lzrazi iskrene zahvalnosti za ispunjenost i zadovoljstvo koje osećam. Nikada nisam bila manje

opterećena, bilo sobom ili svetom oko sebe.

Povremeno se sećam jedne pouke mog gurua o sreći Ona tvrdi da ljudi generalno misle da je sreća samo

dodir, nešto što će pre ili kasnije proći, poput tog vremena, ukoliko nas ne posluži dobra sreća. Međutim,

sreća ne deluje

tako Sreća je posledica ličnih zalaganja. Borite se za nju, težite ka joj, insistirate na njoj, ponekad čak i

prevalite pola sveta da biste je našli. Morate bezrezervno da učestvujete u ispoljavanju sopstvenih

blagoslova. I kada jednom dostignete stanje sreće, nikada ne smete da se opustite u njenom negovanju.

Morate svoj¬ski da se trudite da plivate uzvodno tom rekom sreće, ostajući uvek na njenoj površini. Ako

to ne učinite, potonućete na dno sopstvenog zadovoljstva. Lako je moliti se kada ste u nevolji, zato je

neophodno nastaviti s molitvom i kada prođu krize, pomažući svojoj duši da ne posustane u procesu

uzdizanja.

Dok se prisećam ovih pouka, jašući svoj bicikl kroz indonežansko predve¬čerje, kreiram molitve koje su

zapravo zaveti, predočavajući bogu svoje har¬monično stanje, rečima: „Volela bih da uvek bude ovako.

Molim te, pomozi mi da ovaj osećaj ispunjenosti potraje i pomozi mi da ga uvek zadržim." Smeštam ovu

sreću u neku vrstu banke. Doduše, tamo je neće čuvati obezbeđenje nego moja četiri duhovna brata,

brinući se da mi uvek bude dostupna u nekim bu-dućim životnim nevoljama. Ovaj proces sam nazvala

„priležna radost". Dok se usredsređujem na priležnu radost, istovremeno se sećam zanimljive misli koju

mi je jednom ispričao moj prijatelj Darsi - da svu tugu i jad ovog sve¬ta izazivaju nesrećni ljudi. Ne samo u

onoj globalnoj Hitler/Staljin slici, već i na najnižem ličnom nivou. Cak i u svom životu mogu jasno da vidim

kako su moje epizode nesreće donele patnju ili jad ih (bar) neprijatnost onima u mom okruženju. Stoga

traganje za zadovoljstvom nije samo čin samoočuvanja isamodobročinstva, već i velikodušan poklon

svetu. Čisteći se od sopstvenog očaja zapravo drugima olakšavamo život. Više nismo prepreka, ne samo

sebi već i svima oko sebe. Tek tada smo slobodni da služimo drugima i uživamo u njihovom društvu.

Osoba u čijem društvu trenutno uživam je Ketut. Starac - istinski najsreć- nije ljudsko biće koje sam ikada

srela -daje mi punu slobodu koju koristim postavljajući mu svakojaka pitanja o božanstvu i o ljudskoj

prirodi. Volim meditacije kojima me je naučio, onu vickastu sa „osmehom jetre" i utešno prisustvo četiri

duhovna brata. Vrač mi je pre neki dan rekao da poznaje še¬snaest različitih tehnika meditiranja, kao i

mnoge mantre za različite svrhe. Neke od njih donose smirenje i sreću, neke su za zdravlje a neke čisto

mistične - prenoseći ga u druge nivoe svesti. Na primer, rekao je da poznaje meditaciju ^ koja ga nosi

nagore.

»Nagore?" pitala sam. „Šta je to nagore?"

„Sedam nivoa više", odgovorio je. »U raj."

Začuvši poznatu ideju o sedam nivoa, pitala sam ga da li je to meditacija koja ga vodi kroz sedam čakri u

telu o kojima propoveda joga.

„Nisu to čakre", pojasnio je. »Nego mesta. Ova meditacija me vodi na se¬dam mesta u univerzumu. Gore

i gore. Poslednje mesto je raj."

„Jeste li ikada bili u raju, Ketute?"

Osmehnuo se. Naravno da je bio gore, priznao mi je. Lako je stići u raj.

„Kako je tamo?"

„Predivno. Sve je predivno tamo. Svaka osoba je predivna tamo. Sve što se jede je predivno tamo. I sve je

ljubav tamo. Raj je ljubav."

Potom mi je Ketut objasnio da poznaje još jednu meditaciju. „Nadole." Ovo je meditacija koja ga vodi

sedam nivoa ispod sveta. Nešto je opasnija od prethodne i nije za početnike, samo za učitelje.

„Dakle, ako odete prvo u raj a onda možete da siđete i dole u...?"

„Pakao", završio je rečenicu.

Zanimljivo. Raj i pakao nisu ideje o kojima sam puno čula u hinduizmu. Oni svet posmatraju kao karmu,

neprekidno kruženje u kojem ne znate gde ćete na kraju života skončati - u raju ili u paklu - već samo da

ćete biti reci- klovani nazad na Zemlju u nekom drugom obliku i u cilju iskupljenja za sve greške koje ste

napravili u prethodnom životu. Kada konačno dostignete savr¬šenstvo, završavate ciklus i stapate se sa

beskonačnim. Karma ukazuje na to da se raj i pakao mogu naći samo na Zemlji gde imamo jedinu

mogućnost njiho¬vog stvaranja, čineći dobro ili zlo u zavisnosti od svoje sudbine ih karaktera.

Ideja karme mi se oduvek sviđala. Ali ne bukvalno. I ne zato što verujem da sam u nekom prošlom životu

bila Kleopatrina šankerka - nego više meta- forički. Karmička filozofija me je privukla na metaforičkom

nivou jer je čak i u °vom jednom životu koji imamo, očigledno koliko puta moramo da ponav¬ljamo iste

greške, boreći se sa istim zavisnostima i nasladama, trpeći iste stare patetične i često katastrofalne

posledice, sve dok konačno ne prestanemo i ne j*simo ih jednom za svagda. Ovo je sjajna lekcija o karmi

(i ujedno zapadnjač-

psihologija) - probleme reši sada inače ćeš samo još više patiti kada sledeći Put uprskaš stvar. A ta patnja

koja se ponavlja - to je pakao. Tek kada sa nivoa bezkrajnog ponavljanja pređemo na nivo razumevanja -

tu ćemo pronaći raj.

I Međutim, Ketut mi je o raju i paklu govorio na drugačiji način kao da su to stvarna mesta u univerzumu

koja je istinski posetio. Bar sam tada tako mislila.

Trudeći se da ovo izbistrim, upitala sam ga: „Bili ste u paklu, Ketute? Osmehnuo se. Naravno da je bio u

paklu. „Kakav je pakao?" „Isti kao raj", odgovorio je. : Primetivši moju zbunjenost, pokušao je da mi

objasni. „Univerzum je krug, Lis."

Ipak, i dalje mi nije bilo najjasnije. Nastavio je, „Nagore ili nadole - na kraju je sve isto." Setila sam se

stare hrišćanske ideje: Gore, kao i dole. Upitala sam ga: „Kako ćemo onda poznati razliku između raja i

pakla?" J* „Zavisno od načina kako ideš tamo. Na nebo ideš gore, kroz sedam srećnih mesta. U pakao

ideš dole, kroz sedam tužnih mesta. Zato je bolje da ideš gore, Lis." Nasmejao se.

„Mislite, ceo život možemo da provedemo idući nagore, kroz srećna mesta, budući da su raj i pakao -

krajnja odredišta - potpuno iste?"

„Isto-isto", odgovorio je. „Na kraju je sve isto, zato je bolje da budeš srećna na tom putovanju."

; „Znači, nebo je ljubav a pakao je..." „Takođe ljubav", završio je rečenicu.

Neko vreme sam ćutala, pokušavajući da shvatim šta je želeo da mi kaže. Ketut se opet nasmejao,

pljesnuvši me rukom po kolenu. „Mladima je uvek teško da to shvate!"

88

Jednog jutra sedela sam u Vajaninoj radnji i ona je pokušavala da iznađe način kako da moja kosa brže i

gušće raste. Imajući veličanstveno jaku sjajnu kosu koja joj seže do struka, sažalila se nad mojom

isceliteljka, naravno, imala je lek za moj problem ali procedura nije bila ni malo laka. Prvo je trebalo da

nađem drvo banane i lično ga posečem, zatim ga bacim

vrh drveta i u panju (koji je i dalje pričvršćen za zemlju) izrezbarim duboko udubljenje, nešto poput

jezerceta, i poklopim ga komadom drveta kako unutra ne bi upadali kiša i rosa. Onda bih se vratila posle

nekoliko dana i otkrila da je jezerce puno hranljive tečnosti koju je ispustilo samo drvo banane. Skupila

bih je u flašice i donela Vajan. Ona bi blagoslovila sok od drveta banane u hramu i posle toga mi ga

svakodnevno utrljavala u koren kose. Za nekoliko meseci bih, po njenim rečima, imala sjajnu i gustu kosu

poput njene. „Čak i da si skroz ćelava", rekla mi je, „od ovoga bi ti narasla nova kosa." Utom je u kuću

utrčala Tuti, tek pristigla iz škole, zauzela svoje mesto na podu i počela da crta kuće. Tuti u poslednje

vreme uglavnom crta kuće. De¬vojčica čezne za sopstvenom kućom. Na njenim crtežima su, osim kuća,

nei¬zostavne duge i članovi njene nasmejane porodice - mama, tata i ona.

Eto kako provodim vreme u Vajaninom restoranu. Dok Tuti crta, nas dve ćaskamo i jedna drugu

začikavamo. Vajan ima odhčan smisao za humor, ne propuštajući priliku da uvek umetne temu seksa,

kritikujući me što sam sama i komentarišući genitalije muških prolaznika. Stalno mi priča da svake večeri

odlazi u hram, moleći se da u moj život ude neki dobar muškarac koji će mi biti ljubavnik.

Jutros sam joj rekla: „Ne, Vajan - ne treba mi. Srce mi je previše puta bilo slomljeno."

Odgovorila je: „Znam lek za slomljeno srce." Samouvereno, u klasičnom lekarskom maniru, Vajan je

nabrojala šest osnovnih preduslova za uspešno le- cenje slomljenog srca: „Vitamin E, dobar san, puno

vode, udaljavanje od osobe koja je slomila srce, meditiranje i ubeđivanje svog srca da je to sudbina."

»Sve sam probala, osim vitamina E", odgovorila sam. »Zato si sada izlečena. Sada ti treba novi muškarac.

Nabaviću ti ga, uz po¬moć molitve."

»Ali ja se ne molim za novog muškarca, Vajan. Jedina stvar za koju se ovih a m°hm je mir sa samom

sobom."

Vajan je zakolutala očima, u stilu Da, kako da ne, ti velika bela čudakinjo, i toa >>T° Zat0 št0 problem sa

zlopamćenjem. Više se ni ne sećaš šta je Put V^SCKS'1 SAM IMALA Pr°hlem zlopamćenja, kada sam bila

udata. Svaki abih ugledala zgodnog muškarca na ulici, zaboravila bih da kod kuće imam muža."

Onda je prasnula u smeh i malo je nedostajalo da padne sa stolice. Kada se sabrala, zaključila je: »Svima

je potreban seks, Liz."

U tom trenutku je unutra ušla zanosna crnka sa osmehom blistavim kao svetionik. Tuti je skočila na noge

i otrčala joj u naručje, uzvikujući: „ Armeni ja! Armenija! Armenija!" Što se ispostavilo da je njeno ime - a

ne neka vrsta patriotskog, borbenog pokliča. Upoznala sam se sa Armenijom i rekla mi je da je iz Brazila.

Bila je to dinamična žena, tipična Brazilka, i bila je prelepa, elegantno obučena, harizmatična,

neposredna. Jednom rečju seksi.

Armenija je takođe bila Vajanina prijateljica koja je često svraćala u rad¬nju na ručak i ostale razne

tradicionalne tretmane za zdravlje i lepotu. Sela je sa nama i u narednih sat vremena zdušno učestvovala

u našem ženskom ćaskanju. Na Bah je ostajala još samo nedelju dana jer je morala da odleti u Afriku, ih

možda nazad u Tajland, zbog posla. Armenija je zapravo vodila vrlo neglamurozan život. Nekada je radila

u visokom komesarijatu za izbeglice pri Ujedinjenim nacijama i 1980-ih godina bila angažovana u

pregovorima izme¬đu Salvadora i Nikaragve, koristeći svoju lepotu, šarm i inteligenciju da ubedi

zaraćene vojskovođe da sednu za pregovarački sto i saslušaju drugu stranu. (Alo, moć lepote!) Sada vodi

multinacionalnu trgovinsku firmu koja pomaže talentovanim umetnicima širom sveta da prodaju svoje

proizvode preko In¬terneta. Govori sedam-osam jezika i nosi najotmenije cipele koje sam videla otkad

sam napustila Rim.

Gledajući u svoje gošće Vajan je rekla: „Liz, zašto se nikada ne potrudiš da izgledaš kao Armenija? Lepa si,

imaš pravilne crte lica, zgodno telo, lep osmeh. Ah ti si stalno u tim iznošenim majicama i izbledelim

farmerkama. Zar ne želiš da budeš seksi, kao ona?"

„Vajan", počela sam, „Armenija je Brazilka. To je potpuno drugačija situ¬acija."

„Kako drugačija?"

„Armenija", rekla sam, gledajući u svoju novu prijateljicu. „Možeš li, mo¬lim te, da objasniš Vajan šta

znači biti Brazilka?"

Armenija se nasmejala ah se činilo da ozbiljno razmatra ovo pitanje, i ubr¬zo odgovorila, „Pa, uvek se

trudim da izgledam lepo i da budem ženstvena, čak i u ratnoj zoni ih u izbegličkim kampovima centralne

Afrike. Jer, i u najgo¬rim tragedijama i krizama nema razloga da pogoršavam tuđu nesreću svojun

zapuštenim izgledom. To je moja filozofija. Zato uvek imam šminku i nešto

nakita - ništa ekstravagantno, možda samo nekoliko zlatnih narukvica i par neupadljivih minđuša, malo

karmina, dobar parfem. Dovoljno da pokažem da nisam izgubila samopouzdanje."

Ova lepotica me na neki način podseća na one velike britanske dame iz viktorijanskog doba, koje su

tvrdile da ne postoji razlog zašto se u Africi ne bi nosila odeća koja je prikladna i za engleske salone.

Armenija je prava leptirića. Danas nije mogja dugo da ostane kod Vajan jer je morala da radi ah je to nije

sprečilo da me pozove na večerašnju zabavu. U Ubudu poznaje još jednog svog zemljaka, Brazilca koji,

kako mi je rekla, priređuje zabavu u restoranu. Svojim gostima će pripremiti feihoadu - tradicionalno

brazilsko jelo od svi¬njetine i crnog pasulja. Biće tu i brazilskih koktela, puno zanimljivih ljudi iz celog

sveta koji trenutno žive na Baliju. Posle večere je u planu odlazak na ples. Armenija nije znala da li volim

zabave, ali...

Kokteli? Ples? Svinjetina?

Naravno da ću doći.

89

Ne sećam se kada sam se poslednji put udešavala za večernji izlazak, ali veče¬ras iz ruksaka vadim

špageti-haljinu i oblačim je. Stavljam čak i karmin. Ne sećam se ni kada sam se poslednji put našminkala,

ah znam da to nije bilo u Indiji. Na putu do restorana svratila sam kod Armenije gde me je okitila svo¬jim

fensi nakitom i nafajtala skupim parfemom. Bicikl sam ostavila u njenom dvorištu kako bih se na zabavu

dovezla u njenim otmenim kolima, kao što dolikuje ženi mojih godina.

Večera sa prijateljima i zemljacima bila je neponovljiv doživljaj. Osećala sam se kao da oživljavam stare,

davno uspavane, aspekte svoje ličnosti. Malo sam se čak i napila, što nije ništa iznenađujuće posle

višemesečne askeze u ašramu i pijuckanja čaja u svom indonežanskom cvetnom vrtu. Štaviše, fler- tovala

sam! Odavno to nisam radila. A i kako bih kada sam se u poslednje vreme družila samo s monasima i

starim vračem. Ipak, najednom je iz mene iskuljala sva dugo potiskivana seksualnost. Mada, priznaću da

nisam sigurna s kim sam tačno flertovala. Nekako sam to rasipala svuda oko sebe. je li me privukao

dovitljivi, australijski novinar koji je sedeo pored mene? („Ovde smo svi pijanci", šapnuo mi je. „Mi

pišemo preporuke drugim pijancima.") Ili je to bio ćutljivi, nemački intelektualac u dnu stola? (Obećao je

da će mi pozajmiti knjige iz svoje lične biblioteke.) Ili je to bio zgodni Brazilac zrelih godina koji je i

pripremio svu tu gozbu? (Svidele su mi se njegove dobroćudne tamne oči i egzotičan naglasak. I njegovo

kulinarsko umeće. Rekla sam mu nešto vrlo provokativno, iznebuha. U stvari, sve je počelo tako što se on

našalio na svoj račun, rekavši: „Katastrofalan sam za jednog Brazilca - ne plešem, ne igram fudbal i ne

sviram nijedan instrument", na šta sam mu ja odgovorila: „Možda, ah imam osećaj da bi bio mnogo

dobar kazanova." Za trenutak je vreme stalo dok smo se nas dvoje dugo gledah u oči. Smelost moje izjave

je dugo lebdela u vazduhu, poput opojnog mirisa. Međutim, nije pokušao da je porekne. Prva sam

skrenula pogled, osećajući kako crvenim.)

U svakom slučaju, njegova feihoada je bila fantastična. Raskošna, pikantna i dekadentna - sve ono što

obično karakteriše brazilsku kuhinju. Pojela sam nekoliko tanjira svinjetine i došla do sledećeg zaključka:

nikada ne bih mogla da budem vegetarijanka, ne pored ovako ukusne hrane. Posle večere smo otišli na

ples u lokalni noćni klub, ako se to uopšte može nazvati noćnim klubom. Pre je to bila otkačena

primorska kohba, samo što nije bila na plaži. Bend od nekoliko mlađanih muzičara svirao je rege i ceo

klub je vrveo od turista i lokalnih mladića i devojaka koji su tako slobodno i samouvereno đuskali.

Armenija nije pošla sa nama, izgovorivši se ranim ustajanjem zbog posla, ah je zato moj pratilac bio

zgodni Brazilac. Nije bio tako loš igrač, kao što je pričao. Verovatno ume da igra i fudbal. Sviđalo mi se

njegovo društvo, način na koji mi je otvarao vrata, davao komplimente i zvao me „dušo". Zapravo se

svima obraćao sa „dušo", čak i maljavom barmenu. Ipak, prijala mi je njegova pa¬žnja...

... Predugo nisam bila u noćnom baru. U Italiji nijednom nisam otišla u noć¬ni provod, baš kao ni

godinama pre toga, tokom zabavljanja sa Dejvidom. Mi¬slim da sam poslednji put plesala kada sam bila

udata... kada sam bila srećno udata. Blagi bože, bilo je to tako davno. Na plesnom podijumu sam naletela

na svoju prijateljicu Stefaniju, živahnu Italijanku koju sam nedavno upoznala na času meditacije u Ubudu.

Plesale smo zajedno, vitlajući kosama, njenom crnom i mojom plavom, veselo đipajući naokolo. U

jednom trenutku, negde posle ponoći, bend je prestao da svira i ljudi su počeli da se razilaze.

Tada sam upoznala tipa po imenu Ijan. 0, taj mi se baš svideo. Odmah sam se zagrejala za njega. Bio je

naočit, na onaj polubuntovničko-polupozerski način. Kao rođeni Velšanin, imao je specifičan, melodičan

glas. Izražavao se jasno, govorio mudro, postavljao pitanja, ćaskao s mojom prijateljicom Stefa- nijom na

istom dečjem italijanskom kao i ja. Ispostavilo se da je bubnjar u tom rege bendu i da svira bongo. U šali

sam ga nazvala bongolijerom po uzoru na gondolijere u Veneciji, samo sa udaraljkama umesto vesala, i

tako probila led. Prasnuli smo u smeh i započeli razgovor.

Tada nam je prišao Felipe - tipično brazilsko ime. Sve nas je pozvao u taj fanki restoran čiji vlasnik je

njegov prijatelj, Evropljanin. Vrlo posećeno mesto koje, kako nam je obećao, radi celu noć i gde se pivo i

žestoka pića nemilice toče. Uhvatila sam sebe kako zurim u Ijana (želi li on da ide?) a kada je pristao,

naravno i ja sam pristala. I tako smo svi otišli u restoran, sela sam pored njega. Nastavili smo da ćaskamo

i šalimo se do kasno u noć i, ah, mnogo mi se svideo. Prvi muškarac kojeg sam upoznala posle duge

apstinencije a koji mi se svideo na onaj način. Bio je nekoliko godina stariji od mene i vodio je

neverovatno zanimljiv život sa svim onim sjajnim aspektima slobodnjaka (putovao je po ćelom svetu,

poput Simpsonova, neko vreme živeo u ašramu, čitao je Tolstoja i delovao krajnje poslovno). Karijeru je

počeo kao stručnjak za eksplozive u britanskoj vojsci sa zadatkom u Severnoj Irskoj, zatim je postao

međunarodni miner. Gradio je izbegličke logore u Bosni da bi se sada odmarao na Baliju, radeći na

muzici... sve sami biseri.

Nisam mogla da verujem da sam ostala budna do 3:30 a da te večeri uopšte nisam meditirala! Bila sam

skockana za izlazak i dobro sam se provodila sa zgodnim muškarcem, do kasno u noć. Kakva krajnost! Na

kraju večeri, Ijan i ja smo konstatovali kako bi bilo lepo da se opet vidimo. Zatražio mi je broj telefona ali

sam mu rekla da ga nemam, ponudivši mu imejl, na šta je rekao: »Da, ah imejl je tako... uh..." Na kraju

nismo razmenili ništa osim zagrljaja. »Videćemo se opet kada", pokazao je na bogove na nebu, „oni

odluče."

Negde pred zoru, zgodni stariji Brazilac Felipe se ponudio da me poveze kući. Dok smo vijugah drumom

kroz noć, rekao je: „Dušo, celu noć si razgo¬varala s najvećim seratorom u Ubudu."

Srce mi se srozalo.

»Ijan je serator?" upitala sam. „Odmah mi kaži istinu i poštedi me kasnijih muka."

„Ijan?" uzviknuo je Felipe i nasmejao se. „Ne, dušo! Ijan je ozbiljan lik. Dobar je čovek. Mislio sam na

sebe. Ja sam najveći serator u Ubudu." Neko vreme smo se vozili u tišini. „Ma, daj. Ložim te", dodao je,

opuštenije. A onda je, posle duge pauze, upitao: „Sviđa ti se Ijan?" „Ne znam", odgovorila sam. U glavi mi

je bilo mutno. Popila sam previše brazilskih koktela. „Zgodan je, inteligentan. Dugo mi se niko nije

sviđao." „Onda ćeš se sjajno provesti na Baliju. Videćeš." „Ali ne znam koliko ću druženja još podneti,

Felipe. Imam samo jednu haljinu. Ljudi će primetiti da stalno nosim isto." „Mlada si i lepa, dušo. Jedna

haljina ti je dovoljna."

90

Mlada sam i lepa?

Mislila sam da sam stara i razvedena.

Do kraja noći ne mogu da zaspim; nisam navikla da budem budna u ove sitne sate, plesna muzika mi

bubnji u ušima, kosa mi vonja na cigarete, stomak mi protestuje protiv alkohola. Uspevam da odremam a

onda se, po navici, bu¬dim sa prvim zracima sunca. Samo što jutros nisam odmorna i smirena, niti u

stanju za bilo kakvu meditaciju. Zašto sam toliko uzrujana? Noćas sam se dobro provela, zar ne?

Upoznala sam neke zanimljive ljude, plesala sam, fler- tovala s muškarcima...

Ah, MUŠKARCI.

Uzrujanost se automatski pojačava pri pomenu te reči, prerastajući u neku vrstu paničnog napada. Više

ne znam kako se to radi. Nekada sam, u svojim dvadesetim, tako smelo i besramno koketirala. Sećam se

koliko me je zabavljalo da upoznam dečka, namamim ga, šaljući mu zamaskirane pozive: i provokacije,

zanemarujući sav oprez i učtivost, puštajući da se posledice nase privlačnosti prospu kako im je volja.

Međutim, sada osećam samo paniku i nesigurnost. Od prethodne noa po¬činjem da pravim nešto mnogo

veće nego što to jeste, zamišljajući kako se upu¬štam u vezu sa zgodnim Velšaninom koji me nije

udostojio čak ni svoje imejl adrese. Već nas vidim u budućnosti, uključujući naše svađe zbog njegove

pu¬šačke navike. Pitam se da li bi ponovno podavanje muškarcu pokvarilo moje putovanje/pisanje/život,

itd. S druge strane - malo romantike mi ne bi škodilo. Suša predugo traje. (Sećam se kako me je Ričard iz

Teksasa jednom prilikom savetovao po pitanju mog ljubavnog života: „Treba ti razvaljivah šećeru. Mo¬raš

sebi da nađeš postava.") Potom zamišljam Ijanov prelepi torzo na njegovom motoru dok mi dolazi u

posetu i kako bi bilo dobro da vodimo ljubav u mom vrtu. Ova ne tako neprijatna misao me naprasno

užasava, opominjući me da više ne želim da prolazim kroz emotivne krahove. A onda Dejvid počinje još

više da mi nedostaje. Razmišljam: Možda bih mogla da ga pozovem i izvidim da Ujoš uvek želi da se

pomirimo... (Utom primam vrlo preciznu opasku odstrane mog starog prijatelja Ričarda: „Pa to je

genijalno, Njupalice -jesi li ti to noćas osim malog pijanstva dobila i lobotomiju?) Sećanje na Dejvida

nikada nije daleko od opsesivnih razmišljanja o mom braku i uskoro počinjem da mozgam (kao u stara

vremena) o mom bivšem mužu, o mučnom razvodu...

Mislio sam da smo završili s tom temom, Njupalice.

A onda iz nekog razloga počinjem da razmišljam o Felipeu - tom zgod¬nom starijem Brazilcu. Fin je.

Felipe. Smatra da sam mlada i lepa i da ću se divno provesti na Baliju. U pravu je, zar ne? Trebalo bi da se

opustim i malo zabavim, zar ne? Ali jutros mi nije do zabave.

Više ne znam kako se to radi.

91

»Šta je ovaj život? Razumeš li ga? Ja ne." Ovo je rekla Vajan.

Svratila sam u njen restoran, pojela ukusan i hranljiv multivitaminski ručak, nadajući se da će mi odagnati

mamurluk i uzrujanost. Armenija, prelepa Brazil¬ka« takođe je bila tamo, izgledajući kao da se upravo

vratila sa vikenda provede- no8 u salonu lepote. Mala Tuti je kao i obično sedela na podu i crtala kuće.

Vajan je upravo bila saznala da će joj kirija krajem avgusta porasti. Za tri meseca će verovatno opet

morati da se seli jer neće moći sebi da priušti iznajmljivanje lokala. Jedini problem je bio što u banci ima

samo pedeset dolara i nema ideju kuda da ide. Selidba će malu Tuti opet odvući od škole. Potreban im je

dom - pravi dom. To zaista nije život za nekog ko je rođen na Baliju.

„Zašto patnja nikada ne prestaje?" pitala je Vajan. Nije kukala, samo je postavila jednostavno pitanje na

koje niko nema odgovor. „Zašto sve mora da se ponavlja i nikada da se završi? Jedan dan vredno radiš ali

sledećeg dana opet morao da radiš. Danas jedeš ali si sutradan opet gladan. Nađeš ljubav, onda ta ljubav

prođe. Rodiš se bez ičega - bez sata, bez majice. Celog života se mučiš a onda umreš bez ičega - bez sata i

bez majice. Mlada si, a onda ostariš. I ma koliko da se trudiš, ne možeš da zaustaviš starenje."

„Ali ne i Armenija", našalila sam se. „Ona očigledno ne stari."

Vajan se osmehnula: „Zato što je Armenija Brazilka", shvatajući konačno kako svet deluje. Sve tri smo se

nasmejale ali ne duboko i iskreno, jer nije bilo ničeg smešnog u situaciji u kojoj se nalazila Vajan. Ovo su

činjenice: Samo¬hrana majka i njena napredna kćer, posao od kojeg se jedva preživljava, siro¬maštvo

koje im dahće za vratom, nedostatak doma. Kuda da ide? Muževljevoj porodici očigledno ne može da se

vrati. Vajanina porodica živi na selu gde jedva sastavlja kraj s krajem uzgajajući pirinač. Ukoliko ode kod

njih to će biti kraj njenoj isceliteljskoj praksi u gradu jer njeni pacijenti više neće moći da je posećuju a i

Tuti više ne bi mogla da se školuje kako bi jednog dana otišla na fakultet za lečenje životinja.

Ostali faktori su iskrsli vremenom. U pitanju su dve stidljive devojčice koje sam primetila prvog dana. One

što su se krile u kuhinji? Ispostavilo se da su to sirotice koje je Vajan usvojila. Obe se zovu Ketut (što

dodatno komplikuje ovu knjigu) zbog čega smo ih prozvale Velika Ketut i Mala Ketut. Vajan je dve Ketute

pre nekoliko meseci videla kako umorne i izgladnele prose po pijaci. Tamo ih je ostavila neka bezobzirna

žena - verovatno rođaka - koja je bila kao neka vrsta prosjačkog makroa jer raspoređuje decu bez

roditelja po raznim pi¬jacama širom Balija da prose, kupeći ih svake noći kombijem, zaplenjujući im sve

što su isprosili i smeštajući ih u neku neuglednu kolibu da spavaju. Kada je Vajan prvi put otkrila Veliku i

Malu Ketut, devojčice s već tri dana gladovale i imale su vaške i parazite. Pretpostavlja da mlađa ima oko

deset, a starija oko trinaest godina, iako one ne znaju koliku su stare niti kako se prezivaju. (Mala Ketut

zna samo da je rođena iste godine kada i „veliko prase" u njenom selu ah to nije pomoglo da se ustanovi

godina njenog rođenja.) Vajan ih je uzela sebi i brine se o njima s podjednakom ljubavlju i pažnjom kao i

o svojoj Tuti. Ona i njene tri kćeri spavaju na istom madracu u jedinoj spavaćoj sobi smeštenoj u zadnjem

delu lokala.

Kako je samohrana majka na Baliju našla ljubavi u svom srcu da prihvati dve beskućne devojčice je nešto

što premašuje moje poimanje saosećajnosti.

Zato hoću da im pomognem.

Tako je. To je taj uznemirujući osećaj koji sam tako duboko doživela kada sam prvi put upoznala Vajan.

Htela sam da pomognem samohranoj majci sa jednom kćerkom i dve sirotice. Htela sam da im omogućim

bolji život. Samo što nikako nisam mogla da otkrijem kako to da izvedem. Ali danas, dok smo Vajan,

Armenija i ja sedele za ručkom i vodile naš uobičajeni razgovor o empatiji i preživljavanju, pogledala sam

malu Tuti i primetila da devojčica izvodi nešto ne¬obično. Hodala je po lokalu, noseći u rukama malu,

četvrtastu keramičku pločicu kobaltnoplave boje, pevušeći nešto ispod glasa. Posmatrala sam je neko

vreme ne bih li videla šta će dalje da čini. Tuti se dugo igrala sa tom pločicom, bacajući je u vazduh,

šapućući joj, tepajući joj, zatim je gurajući po podu kao da je automobil- igračka. Na kraju je sela u jedan

ugao, sklopila oči i nastavila da pevuši za sebe. Utonula je u neki tajni, nevidljivi svet koji je držala

zaključan duboko u sebi.

Pitala sam Vajan o čemu se radi i objasnila mi je da je Tuti pločicu našla na drumu ispred gradilišta

otmenog hotela i stavila je u džep. Otkad ju je donela kući, ne prestaje da priča svojoj majci: „Možda

ćemo jednog dana živeti u kući koja će na podu imati lepe, plave pločice kao što je ova." Sada, prema

Vajani¬noj priči, Tuti često voli da sedi na toj jednoj, plavoj pločici, sklopljenih očiju, zamišljajući da je već

u svojoj kući.

Šta sam mogla da kažem? Kada sam čula tu priču i pogledala dete koje meditira na jednoj pločici i

konačno prelomila u sebi: Okej, gotovo je.

Ustala sam, izvinila se i izašla iz lokala da konačno rešim to nesnošljivo stanje jednom za svagda.

92

Vajan mi je jednom rekla da u procesu lečenja svojih pacijenata ponekad po¬kaje otvoreni provodnik

božje ljubavi i da u tim trenucima zaboravlja čak i šta treba sledeće da uradi. Intelekt se blokira, intuicija

raste i sve što treba da učini je da dopusti božanskoj sili da prostruji kroz nju. „Osećaj je sličan kao kada

mi nalet vetra podigne ruke", pojasnila je.

Možda je isti taj vetar tog dana mene oduvao iz Vajaninog lokala. Nadah¬nuo me je da preduzmem nešto

po pitanju stalne uznemirenosti zbog ponov¬nog druženja s njom i odveo me u ubudski Internet kafe gde

sam - u jednom dahu - sela i napisala imejl svim svojim prijateljima i rođacima širom sveta.

Sve sam ih podsetila da se bliži moj rođendan krajem jula meseca, kada ću napuniti trideset pet.

Objasnila sam im da na ovom svetu ne postoji nešto po¬sebno što bih želela jer već imam sve što mi je

potrebno i da je ovo najsrećniji period mog života. Da sam u Njujorku, verovatno bih sada planirala veliku

glupu rođendansku žurku na kojoj bi se svi oni pojavili sa poklonima i cela zabava bi na kraju ispala

nebulozno skupa. Stoga će biti jeftinije i korisnije ako moji prijatelji i porodica učine nešto što će me

najviše usrećiti: dati prilog za pomoć ženi po imenu Vajan Nurijazi, od kojeg će ona sebi i svojoj deci

kupiti kuću u Indoneziji.

Zatim sam im ispričala celu priču o Vajan i Tuti i siroticama i situaciji u kojoj se nalaze. Obećala sam da ću

prema skupljenom novcu dati i srazmeran prilog iz svoje ušteđevine. Naravno, objasnila sam im da sam

svesna koliko na svetu ima patnje i ratova i nesreća, neuporedivih sa ovom, ali šta sam drugo mogla da

učinim? Ova mala grupa ljudi na Bahju je postala moja druga po¬rodica a svi smo dužni da se brinemo o

svojoj porodici, ma gde bila. Dok sam uobličavala ovo opširno pismo, setila sam se nečeg što mi je moja

prijateljica Suzan rekla pre nego što sam krenula na ovo putovanje, tačnije, pre devet me¬seci. Izrazila je

zebnju da ću se ikada više vratiti kući, rekavši: „Znam te, Liz. Upoznaćeš nekog, zaljubićeš se i kupićeš

kuću na Bahju."

Vidovita Suzan.

Sledećeg jutra, kada sam proverila elektronsku poštu, već je bilo skupljeno 700 dolara. Dan kasnije

donacije su premašile sva moja očekivanja.

Neću da opisujem celonedeljnu ushićenost koju sam proživela, niti ću po¬kušati da objasnim kako sam se

osećala dok sam čitala imejlove svojih prija¬telja i rođaka iz raznih krajeva sveta. Svi su reagovali isto:

„Računaj na mene! Nisu oklevali čak ni ljudi za koje sam znala da su u finansijskim problemima. Jedan od

prvih odgovora koji sam dobila bio je od prijatelja moje frizerke koji je dao prilog od 15 dolara i prosledio

imejl dalje. Naravno, moj mudri prija¬telj Džon je morao da doda sarkastičan komentar na moje dugo,

srceparajuce

pismo („Slušaj - sledeći put kada ti se bude plakalo zbog prosutog mleka, po- brini se da skratiš priču,

hoćeš li?") ali je ipak udelio novac. Novi dečko moje drugarice En (bankar iz Vol Strita kojeg još uvek

nisam upoznala), ponudio je da udvostruči konačnu sumu skupljenog novca. A onda su imejlovi počeli da

kruže svetom tako da sam uskoro dobijala donacije od potpunih stranaca. Bio je to globalni izliv

saosećajnosti i darežljivosti. Žavršiću priču ovim podatkom - za samo sedam dana od kada je moj poziv

poslat u mrežu - moji prijatelji, moja porodica i gomila stranaca iz celog sveta, pomogli su mi da skupim

osa¬mnaest hiljada dolara za kupovinu kuće Vajan Nurijazi.

Znala sam da je Tuti bila ta koja je podstakla ovo čudo svojim moćnim molitvama i neugasivom

fantazijom da njena mala, plava pločica narasti i okruži je - poput magičnog pasulja - pretvarajući se u

pravi dom koji će zau- vek zbrinuti nju, njenu majku i par sirotica.

I još nešto. Sramota me je da priznam ono što mi je moj prijatelj Bob na¬pisao, primetivši očiglednu

činjenicu da reč tuti na italijanskom znači „svi" Kako je moguće da to ranije nisam shvatila? I posle toliko

meseci provedenih u Rimu? Tek tada sam uvidela vezu. Bob mi je čak iz Jute otvorio oči. Učinio je to u

prošlonedeljnom imejlu, zajedno sa svojim prilogom za kupovinu kuće: „Znači to je poslednja lekcija, zar

ne? A onda kada pokreneš ceo svet da ti pomogne, neminovno završiš pomažući... Tuti."

Ne želim da Vajan sazna za ovu moju akciju, bar ne dok se ne skupi sav potre¬ban novac. Teško je

sačuvati tako veliku tajnu, naročito kada sam konstantan svedok njene strepnje za budućnost, ali neću da

joj ulivam nadu dok stvar ne bude sigurna. Tako cele nedelje ćutim o tome, okupirajući se izlascima na

ve¬čere sa Felipeom, zgodnim Brazilcem kojem nimalo ne smeta što imam samo jednu haljinu.

Pretpostavljam da sam zaljubljena u njega. Posle nekoliko večera sam si¬gurna da sam zaljubljena u

njega. Felipe je mnogo više od seratora kakvim se predstavlja; poznaje svakoga u Ubudu i uvek je u

centru dešavanja. Raspitivala sam se o njemu kod Armenije, budući da su njih dvoje već godinama

prijatelji: „Taj Felipe - mnogo je dublji od ostalih, zar ne? Ima nešto u vezi s njim, je I da?" Odgovorila je,

„0, da. Mnogo dobar lik. Ali je prošao kroz gadan razvod. Mishm da je na Bah došao da se od njega

oporavi."

Ah - nije li to tema o kojoj ništa ne znam?

Međutim, on ima pedeset dve godine. Zanimljivo. Zar sam zaista došla u godine kada mi odgovara

muškarac od pedeset dve godine? Mada, ovaj mi se veoma sviđa. Ima srebrnu kosu i ćelavi na tako

privlačan, pikasovski način. Oči su mu tople. Lice mu je nežno i telo mu predivno miriše. A odrastao je

čovek. Zreli primerak muškarca - što je pravo otkrovenje u mom dosadašnjem iskustvu sa dotičnom

vrstom.

Na Baliju živi već šet godina, radeći sa lokalnim juvelirima koji izrađuju nakit od brazilskog dragog

kamenja za američko tržište. Sviđa mi se činjenica da je bio srećno oženjen punih dvadeset godina pre

nego što mu se brak ras¬pao iz obilja zamršenih razloga. Sviđa mi se činjenica da već ima odraslu decu,

koju je dobro vaspitao i koja ga vole. Sviđa mi se što je bio roditelj koji je osta¬jao kod kuće da brine o

svojoj nejakoj deci dok je njegova žena, Australijanka, jurila karijeru. (Dobar feministički suprug, kako on

voli da kaže: „Hteo sam da budem na pravoj strani društvene istorije.") Sviđa mi se njegova brazilska

otvorenost u ispoljavanju naklonosti. (Kada je njegov sin napunio četrnaest godina, rekao je svom ocu:

„Tata, sada imam četrnaest godina i možda više ne bi trebalo da me ljubiš u usta kada me dovezeš ispred

škole.") Sviđa mi se činjenica da Fehpe tečno govori četiri, možda i više, jezika. (Uporno tvrdi da ne zna

indonežanski ali ga čujem kako po ceo dan ćaska sa Indonežanima.) Sviđa mi se što je proputovao svet,

posetivši preko pedeset zemalja, i što svet posmatra kao malo mesto kojim je lako upravljati. Sviđa mi se

način na koji me sluša, nagnut ka meni, prekidajući me samo kada sama prestanem da go¬vorim da ga

pitam jesam li mu dosadna, na šta redovno odgovara: „Imam sve vreme ovog sveta, dušice moja draga."

Sviđa mi se što me zove „dušice moja draga". (Iako tako oslovljava i konobaricu.)

Pre neko veče mi je rekao: „Zašto ne nađeš nekog ljubavnika dok si na Bahju, Liz?"

Na njegovu sreću, nije sebe preporučio iako ne sumnjam da bi bio voljan da se prihvati tog zadatka.

Uveravao me je da bi Ijan, zgodni Velšanin, bio dobra prilika za mene ah da postoje i drugi kandidati. Na

primer, tu je kuvar iz Njujorka, „krupan, razbacan, samouveren frajer", za kojeg veruje da bi mi se

svideo. Zaista, ovde se mogu naći svakojaki muškarci, pojasnio je, i sve ih je iz raznih krajeva sveta posao

doveo u Ubud, gde su se savršeno uklopili u šaroli- jai zajednicu „siromaha i beskućnika" kakvih nema na

svetu. Mnogi od njih bi bili presrećni da „ti, dušice moja draga, ovde provedeš nezaboravno leto".

„Mislim da nisam spremna za to", odgovorila sam mu. „Nekako nisam spremna da se opet upuštam u

ljubavnu vezu, razumeš? Da svakodnevno bri¬jem noge ili pokazujem svoje telo novom ljubavniku. I neću

da ispočetka pri¬čam tužnu priču svog života, niti da brinem o kontracepciji. Uostalom, nisam čak ni

sigurna da li znam kako se to radi. Čini mi se da sam bila sigurnija u seks i ljubav kada sam imala šesnaest

nego sada."

„Naravno da jesi", ubeđivao me je Felipe. „Onda si bila mlada i glupa. Samo mladi i glupi su sigurni u

seksu i ljubavi. Zar misliš da ostali ne znaju šta rade? Da ostali pripadnici ljudske rase mogu da se vole bez

komplikacija? Dušo, tre¬balo bi da vidiš šta se dešava ovde na Baliju. Svi muškarci sa zapada završe ovde

posle burnih raskida kod kuće. Nakon što raskrste sa zapadnjačkim ženama za sva vremena, odluče da se

ožene mladim, slatkim, krotkim tinejdžerkama sa Balija. Znam šta im je u glavi. Misle da će ih te lepe,

pitome ženice usrećiti, da će im olakšati život. Ali kad god čujem za takav slučaj, uvek poželim da im

kažem istu stvar: Srećno! Jer i dalje imaš posla sa ženom, prijatelju. A ti si još uvek muškarac. Ma koliko

dvoje ljudi pokušavaju da se slože, stvari se pre ili kasnije zakomplikuju. I ljubav je uvek komplikovana. Ali

ljudi i dalje moraju da se trude da vole jedno drugo, dušo. Ponekad moramo da propatimo zbog

slomljenog srca. To je dobar znak, to slomljeno srce. Znači da smo bar nešto pokušali."

»Moje srce je poslednji put bilo toliko slomljeno da još uvek boli. Nevero- vatno, zar ne? Živeti sa

slomljenim srcem skoro dve godine nakon raskida?"

»Dušo, ja sam Brazilac. Mogu da živim sa slomljenim srcem i deset godina zbog žene koju nikada nisam ni

poljubio."

I tako ćaskamo o svojim brakovima, o svojim razvodima. Ne na onaj sit- njčav način, već iskusno i

saosećajno. Upoređujemo detalje o bezdanim du¬binama poslerazvodne depresije. Pijemo vino i jedemo

zajedno, ispovedajući najlepše priče kojih se sećamo u vezi sa svojim bivšim supružnicima, čisto da Priču

lakše prebolimo gubitak.

»Hoćeš li da se vidimo za vikend?", pita Felipe i hvatam sebe kako spremno Ostajem na to jer verujem da

će mi biti lepo. Jer će nam biti lepo.

Dvaput me već vozi kući i dok sedimo u kolima, rastajući se, Felipe pruža ruku i privlači me sebi. I dvaput

činim istu stvar - dopuštam da me uzme u naručje ali u trenutku kada kreće da me poljubi zarivam glavu

u njegove grudi. Neko vreme puštam da me drži u zagrljaju. Duže nego što to obično čine pri¬jatelji.

Osećam njegovo lice u svojoj kosi i priljubljujem obraz uz njegov vrat. Osećam prijatan miris njegove

pamučne košulje. Zaista mi se dopada kako miriše. Ruke su mu mišićave, grudi široke i čvrste. Nekada je

bio brazilski šampion u gimnastici. Naravno, bilo je to davne 1969. godine kada sam se ja rodila, ali ipak.

Telo mu je vitalno.

Moje povijanje glave svaki put kada me privuče sebi je neka vrsta skrivanja - izbegavanja običnog

poljupca za laku noć. Ali to je ujedno i neka vrsta razot¬krivanja. Puštanjem da me grli u tim dugim, tihim

trenucima na kraju večeri, zapravo dopuštam da budem zagrljena.

Što se odavno nije dogodilo.

94

Pitala sam Ketuta, svog vrača: „Šta znate o romansi?"

„Šta je to romansa?", začudio se.

»Nema veze." ,,Ne, šta je to? Šta znači ta reč?"

| »Romansa je", objasnila sam mu, „kada se muškarac i žena vole. Ih pone¬kad muškarac i muškarac, ili

ponekad žena i žena. Kada se Jjube i vode ljubav i venčaju se - te stvari."

„Nisam vodio ljubav s mnogo žena u svom životu, Lis. Samo sa svojom ženom."

„U pravu ste - to nije mnogo ljudi. Mislite li na prvu ili na drugu ženu?"

„Imao sam samo jednu ženu, Lis. Ona je sada pokojna."

„A Najomo?"

„Najomo mi nije prava žena, Lis. Ona je žena mog brata." Primetivši moju

(

zbunjenost, dodao je: „Tipično za Bali", i objasnio. Ketutov stariji brat, uzgaji¬vač pirinča, živi u susednoj

kući i oženjen je Najomo. Imaju troje dece. Ketut i njegova žena, s druge strane, nisu mogli da imaju decu

pa su usvojili jednog sina od Ketutovog brata kao svog naslednika. Kada je Ketutova žena umrla, Najomo

je počela da živi sa obe porodice, raspodeljujući svoje vreme na oba domaćinstva, brinući se i o svom

mužu i o njegovom bratu, pripomažući pri tom i porodicama svoja dva sina. Po balijskim zakonima ona je

u svakom po¬gledu Ketutova žena (kuva, pere, učestvuje u religijskim obredima) osim što s njim ne

spava.

„Zašto?", pitala sam.

„Previše je MATORA!" uzviknuo je. Onda je pozvao Najomo i rekao joj da Amerikanka želi da zna zašto

njih dvoje ne spavaju zajedno. Najomo je umrla od smeha na samu pomisao o tome. Prišla mi je i udarila

me po mišici. Jako.

„Imao sam samo jednu ženu", nastavio je Ketut. ,,I ona je sada pokojna."

„Da h vam nedostaje?"

Setan osmeh. „Došlo je njeno vreme da umre. Sada ću da ti ispričam kako sam našao svoju ženu. Kada

sam imao dvadeset sedam, upoznao sam devojku i zaljubio se."

„Koje godine je to bilo?", upitala sam, večito pokušavajući da dokučim ko¬liko je vrač star.

„Ne znam", rekao je. „Možda 1920?"

(Što znači da sada ima sto dvanaest godina. Mislim da smo sve bliže tom rešenju...)

„Voleo sam tu devojku, Lis. Bila je veoma lepa. Ali nikakav karakter. Htela je samo novac. Jurila je druge

momke. Nikada nije govorila istinu. Mislim da je imala neku tajnu skrivenu u svom umu, niko nije mogao

da dopre do nje. Prestala je da me voli i otišla s drugim. Bio sam veoma tužan. Slomila mi je srce. Molio

sam se četvorici svoje duhovne braće, zahtevajući da znam zašto me više ne voli. A onda mi je jedan

duhovni brat rekao istinu. Rekao je: 'Ona nije tvoj par. Budi strpljiv.' Bio sam strpljiv i našao sam sebi

drugu ženu. Div¬nu, dobru ženu. Uvek je bila blaga prema meni. Nikada se nismo posvađali, naše

domaćinstvo je bilo harmonično, stalno mi se smeškala. Čak i kada ni¬smo imali novca, stalno se

smeškala i govorila da je srećna što me vidi. Kada je UmrK veoma sam se rastužio." »Jeste li plakali?"

»Samo malo, u očima. Ah sam meditirao da očistim telo od bola. Medi- sam za njenu dušu. Bio sam tužan

ali i srećan. Svaki dan je viđam u

meditaciji. Ljubim je čak. Ona je jedina žena s kojom sam ikada spavao. Zato ne poznajem današnju...

kako beše ona reč?" „Romansu?"

„Da, romansu. Ne poznajem današnju romansu, Lis." „Znači, to nije u domenu vaše stručnosti?" „Šta je to

stručnost? Šta znači ta reč?"

95

Konačno sam sela sa Vajan i ispričala joj o novcu koji sam skupila za njenu kuću. Objasnila sam joj da je to

moja rođendanska želja, pokazala joj spisak svih donatora i saopštila joj da konačna suma iznosi:

osamnaest hiljada ame¬ričkih dolara. Isprva je bila šokirana tolikom količinom novca, do te mere da joj

se hce iskrivilo u tužnu grimasu. Čudno je, i istinito, kako nas snažna osećanja ponekad nateraju da na

kataklizmičnu vest reagujemo skoro sasvim suprotno od načina koji to diktira logika. Ovo je apsolutna

vrednost ljudske emocije - radostan događaj ponekad može da se registruje na Rihterovoj skali kao čista

trauma; s druge strane, užasan bol nas ponekad tera da prasnemo u neobuzdan smeh. Dakle, vest koju

sam saopštila Vajan bila je jača nego što je mogla da ponese tako da ju je primila kao tešku tragediju.

Sedela sam s njom nekoliko sati, pričajući joj sve iznova i pokazujući joj brojke, sve dok se nije sabrala i

prihvatila je.

Njena prva artikulisana reakcija (mislim na onu pre nego što je briznula u plač kada je konačno shvatila

da će uskoro imati sopstveni vrt) bila je molba: „Liz, mohm te objasni svima koji su dah novac da to neće

biti Vajanina kuća. Biće to kuća svih onih koji su pomogli Vajan. Ako neko od njih ikada dođe na Bah, ne

sme da odsedne u hotelu, važi? Kaži im da obavezno odsednu kod mene, okej? Obećaj mi da ćeš im to

reći. Biće to zajednička kuća... Kuća svih koji su..."

A onda je shvatila da će imati sopstveni vrt i počela da plače.

Naravno, postepeno ju je preplavila srećna spoznaja. Sve je izgledalo je kao kada džepnu knjigu okrenute

naopačke tako da se sve emocije iz nje izliju i rasprše na sve strane. Kada bude imala svoj dom u njemu

će napraviti svoju malu medicinsku biblioteku! I apoteku njenih tradicionalnih melema! I pravi

restoran sa pravim stolicama i stolovima (jer ih je prodala kako bi mogla da plati advokata za razvod).

Kada bude imala svoj dom, konačno će biti uvrštena u Usamljenu planetu, koja će oglašavati njene

usluge; dosad to nije mogla jer nije imala stalnu adresu koju bi evidentirali. Kada bude imala svoj dom,

Tuti će u njoj moći da slavi rodendane!

Zatim se Vajan uozbiljila i rekla: „Kako da ti zahvalim, Liz? Daću ti sve što želiš. Da imam muža koga volim,

a tebi je potreban muškarac, dala bih ti ga."

„Zadrži svog muža, Vajan. Samo se pobrini da Tuti ode na fakultet."

„Šta bih radila da ti nisi došla ovde?"

Ali ja sam oduvek ovde. Utom sam se setila svoje omiljene Sufijeve pesme koja kaže da je bog odavno u

pesku nacrtao krug oko tačke gde sada stojimo. Ni¬kada nisam ni prestala da dolazim ovde. Nikada nije

bilo da se ovo nije desilo.

„Gde ćeš da podigneš svoj novi dom, Vajan?", pitala sam je.

Poput dečaka niželigaša koji iz dana u dan kibicuje bejzbol rukavicu u izlo¬gu sportske radnje, ili

romantične devojčice koja kreira svoju venčanicu već u trinaestoj godini, ispostavlja se da Vajan već zna

koji će plac da kupi za svoju kuću. Nalazi se u centru obližnjeg sela, ima struju i vodu, i nije bio daleko od

Tutine nove škole. Lokacija je savršena za prijem njenih pacijenata i mušterija koji su mogli da je obiđu i

pešice. Vajan je već sve unapred isplanirala, osim boje kojom će okrečiti svoju spavaću sobu.

Zajedno smo posetile dobrog finansijskog savetnika i agenta za nekretnine, inače Francuza, koji ju je

posavetovao kako da najbezbednije i najbrže prebaci novac na sebe. Otprilike, trebalo je samo otvoriti

bankovni račun na Vajanino ime, s kojeg će platiti zemlju, materijal i sve potrebno za gradnju kuće.

Savetovao mije da se ne petljam sa posedovanjem nekretnina u Indoneziji; isto tako, dok god ne

prebacujem sumu veću od deset hiljada dolara, odjednom, pore- ska uprava i CIA neće posumnjati da se

bavim pranjem novca zarađenim od Prodaje narkotika. Odmah smo otišle u Vajaninu malu banku i

porazgovarale ^ menadžerom koji je na kraju rekao: „Dakle, Vajan. Za par dana, kad ovaj novac legne, na

svom računu ćeš imati 180 miliona rupija."

Vajan i ja smo se pogledale i prasnule u smeh. Kakva enormna suma! Po¬davale smo da se uozbiljimo,

ipak je to bila renomirana indonežanska banka ali jednostavno nismo mogle. Izašle smo napolje poput

dve pijane žene, držeći jedna drugu da ne padnemo od smeha.

„Nikadanisam videla da se čudo događa ovako brzo!" rekla mije. „Sve vreme sam molila boga da

pomogne Vajan, a bog je molio Liz da pomogne Vajan."

Dodala sam: ,,A Liz je molila svoje prijatelje da pomognu Vajan!"

Vratile smo se u njen lokal i tamo zatekle Tuti koja se upravo bila vratila iz škole. Vajan je pala na kolena,

zgrabila devojčicu za ramena i rekla joj: „Kuća! Kuća! Imamo je!" Tuti je fantastično odglumila padanje u

nesvest, komično se valjajući po podu.

Dok smo se nas tri smejale, primetila sam dve sirotice kako nas krišom gle¬daju iz kuhinje, i nisam mogla

a da u njihovim pogledima ne primetim nešto što je podsećalo na... strah. Vajan i Tuti su skakutale od

sreće a ja sam se pitala šta li sirotice misle. Čega se toliko plaše? Da će opet biti ostavljene, možda? Ili

sam ja bila predmet njihove strepnje budući da sam niotkuda uspela da stvorim toliku sumu novca?

(Tako nezamislivu sumu novca da se to graniči s crnom magijom?) Ih je možda pomisao na svaku

promenu u životima te skrhane dece bila ravna užasu?

Kada su se strasti stišale, pitala sam Vajan, čisto da budem sigurna: „Šta će biti sa Velikom Ketut i Malom

Ketut? Je li ovo i za njih dobro?"

Vajan je pogledala u devojčice u kuhinji i verovatno videla istu strepnju kao i ja. Jer, odmah je otrčala ka

njima i brižno ih zagrlila, šapućući im rado¬snu vest. Vidno su se opustile, klimajući poslušno glavom. A

onda je zazvonio telefon. Vajan je pokušala da se odvoji od devojčica kako bi se javila ah su mr¬šave

ručice dve Ketut grčevito stezale njenu haljinu dok su im lica bila zarivena u njen stomak i grudi. Dugo su

odbijale, s čežnjom kakvu nikada pre nisam primetila, da je puste.

Tako sam ja podigla slušalicu. H „Tradicionalno balijsko lečenje", rekla sam. „Svratite danas kod nas na

ve¬liku rasprodaju pred selidbu!"

96

Opet sam izašla sa Brazilcem Fehpeom, dvaput za jedan vikend. U subotu sam ga dovela da upozna Vajan

i klinke. Tuti mu je nacrtala kuće dok mi je Vajan sugestivno namignula iza njegovih leđa i nečujno

upitala: „Novi dečko?' 'Od- mahnula sam glavom: „Ne, ne, ne." (Mada, moram da priznam da mi slatki

Velšanin više ne pada na pamet.) Felipea sam odvela i kod Ketuta, mog vrača, i Ketut mu je čitao dlan i

najmanje sedam puta (streljajući me svojim proniclji¬vim pogledom) rekao: „Dobar čovek, vrlo dobar

čovek, vrlo, vrlo dobar čovek. Nimalo zao čovek, Lis - dobar čovek."

U nedelju me je Felipe pitao da li bih volela da s njim provedem dan na plaži. Tada sam shvatila da posle

dva meseca života na Bahju još uvek nisam videla plažu, što mi je delovalo krajnje idiotski pa sam

pristala. Pokupio me je svojim džipom i odvezli smo se na skrivenu plažu Pedangbej, udaljenu sat

vre¬mena vožnje od grada, gde turisti retko zalaze. Ambijent me je odmah oborio s nogu. Bila je to

imitacija raja kakvu koš nisam videla, s plavom vodom, belim peskom i senkama palmi. Šetali smo ceo

dan, prekidajući razgovor samo da bi¬smo plivali, dremali i čitali. Povremeno smo jedno drugom čitali

naglas. Žena u kolibi iza plaže ispekla nam je sveže ulovljenu ribu a sa sobom smo doneli ohlađeno pivo i

voće. Plutajući na talasima, otkrivali smo jedno drugom deta¬lje iz svojih životnih priča koje nismo stigli

da razmenimo tokom prethodnih nedelja u tihim ubudskim restoranima, ćaskajući uz flaše i flaše vina.

Felipeu se svidelo moje telo, priznao mi je, već posle prvog odmeravanja na plaži. Rekao mi je da Brazilci

imaju termin za takvu vrstu tela (naravno da imaju), koja glasi magra-falsa ih u prevodu „lažna vitkost" i

obično opisuje ženu koja iz daljine izgleda mršavo ah se tek izbliza može uočiti da je obla i mesnata, što

Brazilci smatraju privlačnim, bog ih blagoslovio. Dok smo ležali na peškirima i čavrljah, on bi stalno

pružao ruku da mi obriše pesak s hca ih da mi skloni kosu sa čela. Kada se sve sabere, razgovarah smo

dobrih deset sati. Po zalasku sunca smo pokupili svoje stvari i otišh u šetnju po glavnom drumu tog starog

ribarskog seoceta, s rukom pod ruku ispod noćnih zvezda. Tada me je Felipe iz Brazila na najležerniji

mogući način (skoro kao da mi predlaže da odemo negde na klopu), upitao: „Mogli bismo ti i ja da se

smuvamo, Liz? Šta misliš o tome?"

Svideo mi se način na koji se sve do tada odvijalo. Neusiljeno - bez naglih pokreta i poljubaca - i bez

neumesnih pitanja. Pravih pitanja, hoću reći. Setila sam se nečeg što mi je moj psihijatar rekao pred

polazak na ovaj put Rekla sam mu da planiram godinu dana da živim u celibatu ah sam se dvoumila: „Šta

ako upoznam nekog ko mi se svidi? Šta tada da radim? Da h da se upustim u r°mansu ih ne? Da h da

ostanem verna svom zavetu ili da sebe počastim

ljubavlju?" Moj psihijatar se samo osmehnuo: „Znaš, Liz - o svemu ovome ćeš moći da razgovaraš tek

kada se sve to dogodi, i to sa osobom o kojoj se radi."

Tako se sve poklopilo - vreme, mesto i razgovor sa osobom o kojoj se radi. Nastavili smo diskusiju na tu

temu, što je proteklo lako, na prijateljski način, u šetnji pored okeana, s rukom pod ruku. Rekla sam:

„Verovatno bih pristala Felipe, pod normalnim okolnostima. Šta god da su normalne okolnosti..."

Oboje smo se nasmejali. Ipak, pojasnila sam mu razloge za svoju neod¬lučnost. To je zvučalo otprilike

ovako - ma koliko da bih uživala u tome da mi telo i srce padnu u šake iskusnog ljubavnika, nešto u meni

me sprečava da narušim celishodnost ideje da je ovo jednogodišnje putovanje posvećeno samo meni; da

se u mom životu dešavaju neke važne promene i da su potrebni vreme i prostor kako bi se ceo proces

neometano okončao; da sam, u suštini, kolač koji je upravo izvađen iz rerne i treba mu malo vremena da

se ohladi pre nego što se filuje. Ne žehm da kradem sebi ovo dragoceno vreme. Ne želim opet da izgubim

kontrolu nad svojim životom.

Naravno, Felipe je rekao da razume i da bi trebalo da učinim ono što je najbolje za mene, i da se nada da

ću mu oprostiti što je uopšte potegao to pita¬nje. („Moralo je da dođe do njega, dušice moja draga, pre

ili kasnije.") Šta god da odlučim, uveravao me je da ćemo i dalje ostati prijatelji, budući da oboma toliko

prija vreme koje provodimo zajedno.

„Mada", nastavio je, „moraš da me obavestiš kada budeš spremna." »- „Pošteno", uzvratila sam.

i „Prvo i osnovno, ako samo dobro razumeo, cela ova godina je potraga za ravnotežom između

duhovnosti i zadovoljstva. Mogu da primetim koliko se posvećuješ religioznosti, ali dosad još nisam

primetio znake zadovoljstva." HpP Italiji sam preterano uživala jedući testenine, Felipe." * - „Testinine,

Liz? Testenine?" P „Duhovito."

„Pre svega, mislim da znam zbog čega brineš. Da će neki muškarac da uđe u tvoj život i sve ti ponovo

uzme. Ja ti to neću uraditi, dušo. I sam sam predugo bio sam i dosta sam izgubio u ljubavi, baš kao i ti.

Neću da jedno drugom bilo šta uzimamo. Znaš, nikada nisam uživao u nečijem društvu kao što uživam u

tvom, i voleo bih da budem s tobom. Ne brini - neću te juriti nazad u Njujork kada se vratiš u septembru.

A što se tiče svih onih razloga koje si mi pobrojala proteklih nedelja da nećeš da imaš ljubavnika... Pa,

gledaj to iz ovog ugla. Ne

marim što ne briješ noge svakoga dana, ja već volim tvoje telo takvo kakvo jeste. Ispričala si mi ceo svoj

život i ne moraš da brineš o kontracepciji - ste- rilisan sam."

„Felipe", rekla sam, „to je najprivlačnija i najromantičnija ponuda koju mi je muškarac ikada dao."

I bila je. Ali i dalje nisam pristajala.

Odvezao me je kući. Parkirao je kola i razmenili smo nekoliko slatkih, sla¬nih, morskih poljubaca. Bilo je

predivno. Naravno, da je bilo predivno. Ali opet nisam pristajala.

„U redu, dušo", pomirio se. „Ali obećaj da ćeš sutra doći kod mene na večeru. Spremiću ti odrezak."

Kada je otišao, zaputila sam se u krevet. Sama.

Imam bogatu istoriju prebrzo donesenih odluka u vezi sa muškarcima. Već sam se zaljubljivala

nepromišljeno i bez prethodne procene rizika. Imam ten¬denciju ne samo da previdim ono najbolje u

nekoj osobi, već i da pretpostavim da su svi muškarci emotivno sposobni da dostignu punoću svog

potencijala. Zaljubljivala sam se više puta nego što mogu da izbrojim, uglavnom u velike mogućnosti

muškaraca, umesto u same muškarce, da bih onda dugo ostajala u vezi (ponekad predugo), čekajući da ti

muškarci dostignu svoju veličinu. Mnogo puta sam u ljubavi bila žrtva sopstvenog optimizma.

Udala sam se mlada i nepromišljena, iz ljubavi i nade, ali bez dovoljno razgovora o tome šta zapravo znači

bračna stvarnost. Niko me nije savetovao o braku. Roditelji su me vaspitali da budem samostalna po

svakom pitanju. U vreme kada sam napunila dvadeset četiri, svi su smatrali da sama mogu da donosim

odluke, samostalno. Naravno, svet nije uvek bio ovakav. Da sam se rodila u nekom drugom veku

zapadnjačkog patrijarhata, verovatno bi me smatrali vlasništvom mog oca, sve dok ne pređem u ruke

svog supruga i tako postanem njegovo bračno vlasništvo. Malo uticaja bih imala na važne odluke u svom

životu. Da je u to vreme neki muškarac došao da me prosi, moj otac bi seo s njim i pokazao mu spisak

pitanja kako bi ustanovio je li on prilika za mene. Želeo bi da zna: „Kako ćeš obezbediti moju kćer? Kakav

ti je ugled u ovoj zajednici? Jesi li zdrav? Gde ćete živeti? Koliko ti je bogatstvo i imaš li dugova? Jesi li

čovek od reči?" Moj otac me ne bi udao samo na osnovu činje¬nice da sam zaljubljena u tog mladića. Ali

u savremeno doba, kada sam sama odlučivala za koga ću da se udam, moj savremeni otac se uopšte nije

mešao.

Nije pokušao da utiče na tu odluku baš kao što me nikada nije savetovao ka¬kvu frizuru da nosim.

Ne patim za patrijarhatom, verujte mi. Shvatila sam da je patrijarhalni si¬stem (s pravom) svrgnut i da ga

nije uzalud zamenio drugi oblik zaštite. Hoću da kažem - nikada mi nije palo na pamet da svojim proscima

postavljam pita¬nja koja bi im postavio moj otac, u bilo kom veku. Mnogo puta sam se davala u ljubavi, i

uvek samo iz ljubavi. U tom procesu sam se odrekla i svog imetka. Ukoliko želim da budem principijelna

žena onda moram da preuzmem ulogu sopstvenog zaštitnika. Poznata Glorija Stajnem je jednom

savetovala ženama da streme ka tome da postanu kao muškarci za koje su oduvek želele da se udaju.

Nedavno sam shvatila da, ne samo što želim da postanem syoj suprug, već moram da budem i svoj otac. I

upravo zato sam večeras sebe poslala samu u krevet. Jer sam osetila da je prerano za prosca.

Elem, probudila sam se u dva posle ponoći i sa uzdahom osetila glad, tako duboku da nisam imala

nikakvu ideju kako da je utolim. Razmažena mačka koja živi u mojoj kući iz nekog razloga je tužno

mjaukala, zbog čega sam joj saosećajno rekla: „Znam kako ti je." Morala sam nešto da učinim po pitanju

svoje čežnje pa sam ustala i onako u spavaćici sišla u kuhinju da spremim sebi nešto za jelo. Oljuštila sam

pola kilograma krompira, skuvala ih, iseckala, ispržila na puteru, posolila i pojela - pitajući svoje telo sve

vreme da li će biti tako ljubazno da prihvati zadovoljstvo pola kilograma prženih krompirića u zamenu za

zadovoljstvo vođenja ljubavi.

Moje telo je, posle svakog ukusnog zalogaja, odgovaralo: „Nema šanse, mala."

• Vratila sam se u krevet, uzdahnula iz dosade i započela...

Ovako. Nekoliko reči o masturbaciji, ako dozvolite. Ponekad može da bude vrlo praktično sredstvo

(praštajte na ovome), ali ponekad može da bude toliko nezadovoljavajuće da se na kraju osećate još

gore. Posle godinu i po dana uz¬državanja, posle godinu i po dana dozivanja sopstvenog imena u krevetu,

ovaj sport mi se malo ogadio. Ipak, večeras, u ovom uzdrmanom stanju - šta sam drugo mogla da učinim?

Krompirići nisu pomogli. Tako sam se opet okrenula sebi. Kao obično, u glavi sam listala erotsku

kartoteku u potrazi za pravom fantazijom ih sećanjem koje bi mi pomoglo da što pre obavim posao. Ah

veče¬ras ništa nije upalilo - ni vatrogasac, ni gusari, ni perverzni stari Bil Klinton u sceni koja me je obično

najviše palila, ni viktorijanska gospoda koja navaljuju fla mlade, ljupke služavke od kojih sam jedna ja.

Naposletku, jedina stvar koja je mogla da me zadovolji bila je fantazija o mom dobrom prijatelju Brazilcu,

koji se uvlači u krevet pored mene... penje se na mene...

Onda sam konačno zaspala. Probudila sam se pod tihim plavim nebom i u još tišoj spavaćoj sobi. I dalje

sam bila nesmirena, zbog čega sam se dugo protezala i otpevala sva 182 sanskrtska stiha Gurugite -

velike, pročišćujuće ode iz mog indijskog ašrama. Potom sam meditirala čitavih sat vremena u

nepomičnom stanju, sve dok opet nisam osetila - to posebno, postojano, ra- zvedravajuće, neuslovljeno,

nepromenljivo, bezimeno savršenstvo sopstvene sreće. Ta sreća je uistinu bolja od svega što sam ikada

doživela na Zemlji, a to uključuje i slane, masne poljupce i još slanije i još masnije krompiriće.

Bilo mi je tako drago što sam odlučila da ostanem sama.

97

Naredne večeri sam bila pomalo iznenađena - nakon što mi je Felipe u svojoj kuhinji pripremio večeru i

nakon što smo se nekoliko sati ležali izvaljeni na njegovom kauču, ćaskajući o svemu i svačemu, i nakon

što se za trenutak ne¬očekivano nagnuo ka meni i zario lice u moj pazuh i priznao mi da obožava

fantastičan miris mog znoja - kada je konačno spustio dlan na moj obraz i procvileo: „Dušo, ne mogu više

da izdržim. Pođi sa mnom u spavaću sobu", što sam i učinila.

Da, otišla sam za njim u spavaću sobu sa velikim, otvorenim prozorima koji gledaju u noć i nepregledna

pirinčana polja. Razdvojio je tanku, belu za- vesuprotiv komaraca koja okružuje prostrani krevet i uveo

me u svoje carstvo. Zatim mi je pomogao da skinem haljinu, s nežnošću čoveka koji je očigledno

godinama kupao svoju decu pred spavanje, i objasnio mi svoje uslove - da ne

ništa od mene osim dozvole da me obožava onoliko dugo koliko mi to bude odgovaralo. Prihvatam li

njegove uslove?

Ostavši bez glasa negde između kauča i kreveta, nemo sam klimnula gla¬vom. Svaka reč bila je suvišna.

Predugo sam živela u samoći koja mi je neiz- merno Prijala. Ali Felipe je bio u pravu - to je bilo dovoljno.

„Okej", odgovorio je sa smeškom, sklanjajući jastučiće sa kreveta i spušta¬jući me i ležući kraj mene.

„Hajde da se malo organizujemo."

Što je zazvućalo neočekivano jer je taj trenutak označio kraj svih mojih pokušaja da se organizujem.

Kasnije mi je Felipe rekao kakvu me je video te noći. Rekao je da sam delovala neobično mlado, ni nalik

samouverenoj ženi koju je poznavao po dnevnom svetlu. Rekao je da sam delovala užasno stidljivo ali

istovremeno i otvoreno, uzbuđeno, opušteno pri spoznaji da sam željena i tako umorna od dokazivanja

sopstvene hrabrosti. Rekao je da je bilo očigledno da dugo nisam bila s muškarcem. Otkrio je da drhtim

od želje ali i da sam istovremeno za¬hvalna što mi je omogućeno da tu želju pokažem. I mada ne mogu

da kažem da se svega toga sećam, prihvatam njegov sud jer me je moj novi ljubavnik očigledno

izanalizirao do tančina.

Ono čega se najviše sećam iz te noći je lepršava bela zavesa koja nas je okruživala. U jednom trenutku me

je podsetila na padobran; imala sam osećaj da se taj padobran širi u avionu koji leti i leti, noseći me

daleko od tih svih teš¬ko proživljenih godina. A onda u jednom trenutku moja snažna leteća mašina

zastaje, usred vazduha, i prinuđena sam da iskoračim iz nje i pustim da me beli padobran spusti kroz

neobičnu prazninu između moje prošlosti i moje budućnosti, da bih se bezbedno dočekala na tom

ostrvcetu u obliku kreve¬ta, naseljenom samo ovim jednim zgodnim, brodolomnikom, tim brazilskim

mornarom, koji je (budući da je i sam predugo usamljen) bio toliko srećan i toliko iznenađen što me vidi

da je najednom zaboravio sav svoj engleski i sve što je uspeo da promrmlja bilo je tih pet reči,

ponavljajući ih svaki put kada bi me pogledao u lice: prelepo, prelepo, prelepo, prelepo i prelepo.

98

Naravno, celu noć nismo spavali. A onda u osvit zore skačem s kreveta i poči¬njem da se spremam.

Moram rano da se vratim kući jer imam ugovoren sasta¬nak sa svojim prijateljem Judijem. Odavno smo

isplanirali da ćemo tu nedelju provesti putujući po Baliju. Bila je to ideja do koje smo zajednički došli

jedne većeri u mojoj kući kada je Judi rekao da mu, osim njegove žene i Menhetna, najviše nedostaje

američka navika vožnje - kada bi s par prijatelja seo u kola i odmetnuo se u avanturu besciljnog lutanja

kroz nepregledne daljine, jednim 0d onih fantastičnih američkih autoputeva. Rekla sam mu, „Okej, onda

ćemo ovde na Bahju da se odmetnemo na put. U američkom stilu."

Oboje smo neodoljivo smešni - ne postoji način da se odmetnete na put po Bahju u američkom stilu. Pre

svega, na ostrvu veličine Delavera nema tako velikih prostranstava. Uostalom, „autoputevi" su užasni i

prepuni opasnih, su¬ludo sklepanih, indonežanskih verzija američkog kombija - malih motocikala s kojih

visi pet ljudi, otac koji jednom rukom upravlja dok u drugoj drži no¬vorođenče (kao da je fudbalska lopta)

dok majka sedi pozadi, pridržavajući na glavi korpu s namirnicama i ohrabrujući još dvoje dece da ne

spadnu s moto¬cikla koji jurca, idući verovatno pogrešnom stranom druma i to bez upaljenog svetla.

Kacige retko nose na glavi ah ih često - mada nikada nisam uspela da dokučim zašto - nose pored sebe.

Zamislite kolonu tih natovarenih motocika¬la, koji suludo jurišaju, ljuljajući se i posrćući jedan za drugim

poput čete mo- torizovanih pijanaca koji igraju kolo, i znaćete kakvi su autoputevi na Baliju. Ne znam

kojim čudom svaki od njih uspeva da izbegne saobraćajni udes.

Ah Judi i ja ipak odlučujemo da krenemo na jednonedeljnu turneju iznaj¬mljenim kolima po ćelom

ostrvu, praveći se da smo u Americi i da smo oboje slobodni. Ideja me je oduševila čim sam je čula

prošlog meseca, ali je trenutak - budući da ležim u krevetu pored Felipea dok mi on ljubi prste,

nadlakti¬ce, ramena, nagovarajući me da ostanem - pomalo nezgodan. Ah moram da idem. Na neki način

i želim da idem. Ne samo da bih provela nedelju dana sa svojim prijateljem Judijem, već i da se malo

odmorim od burne noći provede¬ne sa Felipeom, da se polako priviknem na novu stvarnost koju sam,

kao što piše u knjigama: oduzela svom ljubavniku.

Felipe me vozi kući i na rastanku me strasno grli tako da imam dovoljno vremena samo da se istuširam i

saberem pre nego što Judi stigne s našim iznaj¬mljenim kolima. Odmerava me od glave do pete i kaže:

„Sine, kada si noćas zaspala?"

»Sine, noćas nisam oka sklopila", odgovaram.

»Sineee", i počinje da se smeje, verovatno se setivši našeg razgovora od pre dve nedelje kada sam

ozbiljno izjavila da možda više nikada u životu neću "nati seks. Naposletku dodaje: „Znači popustila si, a?"

„Judi*, uzvraćam, „dozvoli da ti nešto pojasnim. Prošlog leta, nešto pre polaska na ovaj put, otišla sam u

posetu baki i dedi koji žive u predgradu Nju- jorka. Žena mog dede - njegova druga žena - zaista je ljupka

bakica po imenu Gejl i ima osamdeset godina. Izvadila je svoj stari foto-album i pokazala mi slike iz 1930-

ih godina kada je imala osamnaest i krenula na jednogodišnje putovanje po Evropi sa svoja dva najbolja

prijatelja i pratioca. Listala je stra¬nice albuma, pokazujući mi fantastične fotke iz Italije. Na jednoj od

slika iz Venecije, primetila sam lepuškastog Italijana. Pitala sam je: 'Gejl - ko je ovaj slatkiš?' Odgovorila

je: 'To je sin vlasnika hotela u kojem smo odseli u Vene¬ciji. Bio mi je dečko.' Pitala sam: 'Tvoj dečkoV I

oči slatke žene mog dede su zaiskrile i poprimile čežnjivi izraz, poput onog koji može da iznedri samo Bet

Dejvis. Rekla je: 'Dosadilo mi da obilazim crkve, Liz.'"

Judi me pljeska po ramenu i oduševljeno kaže: „Samo napred, sine."

Sedamo u kola i krećemo na lažni američki put kroz Bah, ja i taj opušteni mladi indonežanski muzički

genije u egzilu. Prtljažnik smo napunili gitarama, pivom i balijskim ekvivalentom američke hrane za put -

prženim krekerima od pirinča i bombonama odvratno jake arome. Detalji našeg puta su mi sada mutni,

zasenjeni mislima o Felipeu kao i čudnim magnovenjem koje uvek pra¬ti putovanja u bilo kojoj zemlji na

svetu. Ono čega se dobro sećam je da smo Judi i ja sve vreme razgovarali na američkom engleskom -

jeziku koji dugo nisam govorila. Naime, tokom cele godine sam se koristila svojim maternjim jezikom,

naravno, ah ne američkim, i definitivno ne hip-hop američkim koji upražnjava Judi. Tako se prepuštamo

čistoj zabavi, pretvarajući se u adoles- centne obožavaoce MTV-ja, vozikajući se po ostrvu, začikavajući

jedno drugo poput tinejdžera u Hobokenu, oslovljavajući jedno drugo sa sine i čoveče, a ponekad - s

neizmernom nežnošću - brate. Većina naših dijaloga svodi se na bezazlene uvrede na račun majke onog

drugog. „Sine, šta si uradio s mapom?" „Što ne pitaš svoju mamu šta sam uradio s mapom?" „Bih čoveče,

ah žena je debela k'o slonica." I tako dalje.

Ne zalazimo u unutrašnjost Balija; vozimo se samo duž obale, nepregled¬nim plažama, ceo vikend.

Ponekad iznajmimo ribarski brodić da oplovimo oko jezera i vidimo šta se tamo dogada. Na Baliju ima

svakojakih plaža. Ceo jedan dan provodimo na peskovitoj plaži u kalifornijskom stilu, zvanoj Kuta, zatim

nastavljamo razuđenom obalom ka zapadu, prelazeći nevidljivu granicu yu obični turisti nikada ne

zapaze, sve do divljih plaža na severnoj obali koje se usuđuju da posete samo surferi (i to samo oni

najsmeliji). Sedimo na plaži i gledamo ogromne, opasne talase na kojima jašu vitki, tamnoputi

indonežan¬ski i beli zapadnjački surferi, sekući vodu poput peroreza, praveći penušave tragove u

modrom okeanu. Posmatramo kako se survavaju u korale i stene da bi sledećeg trenutka opet izronili,

nošeni novim talasom. Uzdišemo i uzviku¬jemo: „Sine, ovo je totalno LUDILO!"

Kao što smo i priželjkivali, gubimo pojam o vremenu i prostoru (isključi¬vo u Judijevu korist), zamišljajući

da uopšte nismo u Indoneziji dok zujimo u iznajmljenim kolima, jedući brzu hranu i pevajući američke

pesme. Kada postanemo bolno svesni balijskog okruženja, trudimo se da to zanemarimo, praveći se da

smo u Americi. Pitam Judija: „Kako najbolje da zaobiđemo onaj vulkan?", na šta on odgovara: „Mislim da

je najbolje da krenemo autoputem I- 95", na šta se nadovezujem: „Ali zakopaćemo se u bostonskom

saobraćajnom špicu..." To je samo igra, ali nekako uspeva da nas razgali.

Ponekad otkrivamo mirna prostranstva plavog okeana i plivamo po ceo dan, dopuštajući jedno drugom

da otvori prvo pivo već u deset ujutro („Sine - lekovito je!"). Stičemo prijatelje na svakom koraku. Judi

pripada onoj vrsti koja - kada na plaži ugleda čoveka koji popravlja čamac - zastane i kaže: „Vau! Ti si

brodograditelj?" I ta njegova neposrednost tako dobro prolazi da nas čo¬vek uskoro poziva u svoj dom

da tamo provedemo narednih godinu dana. 4 Uveče se događaju neobične stvari. Nabasavamo na

tajanstvene religiozne rituale usred nedođije, puštajući da nas hipnotiše kakofonija vriske i udaralj¬ki.

Otkrivamo mah primorski gradić gde su svi meštani okupljeni u jednoj mračnoj ulici radi rođendanske

zabave; Judija i mene odvlači masa (cenje- nih stranaca) i poziva nas na ples sa najlepšom devojkom u

selu. (Okićena je zlatom i draguljima, i našminkana u egipatskom stilu; nema više od trinaest godina ah

kukovima njiše na tako zanosan, senzualan način, svesna da može da zavede koga god požeh.) Sledećeg

dana u istom selu pronalazimo čudan porodični restoran čiji vlasnik objavljuje da mu je u posetu došao

veliki tajlanski kuvar - što on naravno nije, ah ipak ceo dan provodimo tamo, pijuckajući ledenu »koka-

kolu" i jedući masnu tajlandsku hranu i igrajući domine sa feminiziranim gazdinim sinom. (Tek kasnije

nam pada na pamet da bi taj prelepi

tinejdžer mogao lako da bude igračica iz prethodne noći; Balijci su majstori ritualnog transvestizma.)

Svakoga dana zovem Felipea sa telefonskih govornica koje uspem da na¬đem i on me neumorno pita:

„Koliko ću još noći spavati sam dok mi se ne vratiš?" Priznaje mi: „Uživam u ovoj zaljubljenosti, dušo.

Tako je prirodna, kao nešto što doživljavam svake druge nedelje iako to zapravo nisam doživeo skoro

trideset godina."

Još uvek nespremna i bez slobodnog prostora za zaljubljivanje, ispuštam zvuke oklevanja, male

podsetnike da za par meseci odlazim. Felipe je nepo¬ljuljan: „Možda je ovo samo glupa romantična

južnoamerička ideja ali hoću da shvatiš - dušo, zbog tebe sam spreman da patim. Što god da nam donese

budućnost, već sam je prihvatio, iz čistog zadovoljstva što sam sada sa tobom. Uživajmo dok možemo.

Čudesno je."

Odgovaram: „Znaš, zvučaće smešno ali pre nego što sam te upoznala, oz¬biljno sam razmišljala da zauvek

ostanem sama i u celibatu. Razmišljala sam da život posvetim promišljanju."

„Promisli ovo, dušo...", i počinje detaljno da mi opisuje prvu, drugu, treću, četvrtu i petu stvar koju će

učiniti s mojim telom čim ga se opet bude dočepao. Izlazim iz telefonske govornice zajapurena i klecajući,

zabavljena i ushićena ovom novom strašću.

Poslednjeg dana našeg putovanja, Judi i ja satima dreždimo na plaži i - kao što to često biva - počinjemo

razgovor o Njujorku. Koliko je veličanstven i koliko ga volimo. Judiju nedostaje grad, priznaje mi, skoro

istim žarom kao i njegova žena - kao da je Njujork osoba, rođak, prijatelj kojeg je izgubio onog dana kada

je deportovan kući. Dok ćaskamo, Judi ravna površinu peska izme¬đu naših peškira i na njemu crta mapu

Menhetna, govoreći: „Hajde da dopu¬nimo sve čega se sećamo." Prstima crtamo sve avenije, glavne

poprečne ulice, haos koji Brodvej pravi naslanjajući se na ostrvo, zatim reke, Vilidž, Central park. Biramo

lepe, uske školjke i postavljamo ih umesto zgrada Empajer stejt i Krajsler. Iz poštovanja, zabadamo i dva

štapića koja označavaju Bliznakinje, tik u dnu ostrva, tamo gde su nekada stajale.

Koristimo tu peskovitu mapu da jedno drugom pokažemo svoja omiljena mesta u Njujorku. Ovde je Judi

kupio naočari koje sada nosi; ovde sam ja kupila sandale koje sada nosim. Ovde sam prvi put večerala sa

svojim bivšim suprugom; ovde je Judi upoznao svoju ženu. Ovde se prodaje najbolja vijet-

namska hrana u gradu, ovde najbolje krofne, ovde najbolja testenina („Nema šanse, brate - ovde se

prodaje najbolja testenina"). Docrtavam Helovu kuhinju u svom starom kraju i Judi kaže: „Znam gde je tu

najbolja klopa!"

„Tik-Tak, Čajen ili Starlajt?" pitam.

„Tik-Tak, sine."

„Jesi li ikad probao Tik-Takov žuti krem?"

Judi uzdiše: „0, bože, znaaam..."

Njegovu čežnju za Njujorkom za trenutak osećam tako duboko da je me- šam sa svojom. Njegova

nostalgija me toliko dobija da nakratko zaboravljam da sam ja ta koja će se jednog dana vratiti na

Menhetn, a ne on. Judi name- šta štapiće Bliznakinja, gurajući ih dublje u pesak, zatim mu pogled luta ka

plavom okeanu i kaže: „Znam da je tamo do jaja... Šta misliš, hoću h ikada ponovo videti Ameriku?"

Šta da mu kažem?

Najednom vlada muk. A onda Judi iz usta vadi ogavnu indonežansku bombonu koju sisa već punih sat

vremena i kaže: „Sine, ova bombona je uža¬sna. Odakle ti?"

»Od tvoje mame, sine", odgovaram. „Od tvoje mame."

99

Kada stižemo u Ubud odlazim direktno kod Filepa i ne napuštam njegovu spavaću sobu u narednih mesec

dana, otprilike. Ovo je samo neznatno preteri- vanje. Nikada me niko nije tako voleo i obožavao, nikada s

tolikim uživanjem i posvećenošću. Nikada se nisam toliko otvarala, odvijala, odmotavala i obmo- tovala

tokom vođenja ljubavi.

Ono što pouzdano znam u vezi s intimnošću je da postoje određeni pri¬rodni zakoni koji vladaju u

seksualnom činu dvoje ljudi, i da te zakone ne Jtože da zaseni nikakva gravitacija baš kao što ih je

nemoguće promeniti. Da oismo osetili punu fizičku slobodu s nečijim telom nije potrebno da donosimo gr

takve odluke. Tajanstveni magnet ili postoji, zakopan negde duboko u nama> ili ne postoji. Kada ga nema

(kao što sam u prošlosti sa žalošću mnogo Puta spoznala) ne možemo da silimo njegovo ispoljavanje, kao

što ni hirurg ne može da natera telo svog pacijenta da prihvati bubreg od nepoznatog donato¬ra. Moja

prijateljica Eni tvrdi da se sve svodi na jednostavno pitanje: „Želiš li da se tvoj stomak zauvek tare o nečiji

stomak - ili ne želiš?"

Felipe i ja otkrivamo, na obostrano zadovoljstvo, da smo savršeni par, to¬talni uspeh genetičkog

inženjeringa u procesu trenja stomaka o stomak. Nema delova na našim telima koja su na bilo koji način

alergična na onog drugog. Ništa nije rizično, ništa nije teško, ništa se ne odbija. Sve u našem čulnom

univerzumu je - jednostavno i temeljno - komplementarno. I, pri tom... kom- plimentarno.

' „Pogledaj seM, kaže mi Fehpe, postavivši me pred veliko sobno ogledalo nakon što smo po ko zna koji

put vodili ljubav, pokazujući mi moje nago telo i kosu koja izgleda kao da je upravo izašla iz centrifuge za

obuku astronau¬ta. „Pogledaj kako si lepa... svaki delić tvog tela je oblina... ličiš na peskovitu dinu..."

(Zaista, ne verujem da mi je telo ikada izgledalo ili se osećalo opuštenije, svakako ne od vremena kada

me je majka kao radosnu šestomesečnu bebu fotografisala na peškiru pored kuhinjske sudopere u kojoj

me je prethodno okupala.)

Onda me vodi nazad u krevet, govoreći na portugalskom: „ Vem, gostosa"

Dodi, slatkišu.

; Fehpe je u ljubavi vrhunski majstor. U krevetu mi tepa na portugalskom, pa tako od drage dušice

postajem njegova queridinha. (U bukvalnom prevodu - draga dušica.) Na Bahju sam bila previše lenja da

bih naučila indonežanski ili balijski, ah mi portugalski najednom ide od ruke. Naravno, usvajam samo ono

što šapućemo na jastuku ali i to je sasvim dovoljna upotreba portugalskog. Felipe mi kaže: „Dušo,

smučiću ti se. Dosadiće ti moji dodiri i reči obožavanja koje ti po ceo dan ponavljam."

Probaj me, gospodine.

Dani mi uludo prolaze u njegovoj postelji, u njegovom zagrljaju. Sviđa mi se osećaj izgubljenosti u

vremenu i prostoru. Moj lepo organizovani život se raspršuje. Konačno pronalazim vremena da obiđem

svog vrača, jednog po- podneva posle višednevne pauze. Ketut mi na licu čita sreću i pre nego što bilo šta

izustim.

„Našla si dečka na Baliju", kaže mi. i »Jesam, Ketute."

„Dobro. Pazi da nezatrudniš."

»Hoću."

Je li dobar čovek?"

„To mi ti kaži, Ketute", odgovaram. „Čitali ste mu dlan i zaključili da je dobar čovek. Rekli ste to sedam

puta."

„Jesam? Kada?"

Još u junu. Dovela sam ga ovde. Sećate se? Brazilac, stariji od mene. Do¬pao vam se."

„Nikada", insistira on i više ne postoji način da ga ubedim u suprotno. Ponekad Ketut neke stvari

jednostavno zaboravlja, što bi se desilo svakom da ima između šezdeset pet i sto dvanaest godina.

Uglavnom je oštrouman ali ponekad imam utisak da ga budim iz nekog drugog nivoa svesti, nekog

dru¬gog univerzuma. (Pre nekoliko nedelja mi je iznebuha rekao: „Ti si mi dobra prijateljica, Liz. Odana

prijateljica. Brižna prijateljica." Kada sam uzdahnula zagledao se nekud u daljinu i tužno dodao: „A ne kao

Šeron." Ko je sad Še¬ron? Šta li mu je uradila? Kada sam ga pitala nije mi odgovorio. Najednom se

ponašao kao da ne zna o kome pričam. Kao da sam mu ja dovela tu bezdušnu Šeron.)

„Zašto mi nikad ne dovodiš svog dečka da ga upoznam?" pita me.

„Več jesam, Ketute. Stvarno jesam. I rekli ste da vam se dopada."

»Ne sećam se. Je li bogat taj tvoj dečko?"

»Nije, Ketute. Nije bogat. Ali ima dovoljno novca." j „Srednje bogat?" Vrač želi detalje, sume.

„Ima dovoljno novca."

Moj odgovor kao da nervira Ketuta. „Kada bi mu tražila novac, da li bi ti ga dao ili ne?"

»Ketute, ne želim njegov novac. Nikada nisam uzimala novac od muškar¬ca."

»Svaku noć provodiš s njim?"

»Da."

»Dobro. Razmazio te je?" »Veoma."

»Dobro. Još uvek meditiraš?"

Da, još uvek svakodnevno meditiram, iskradajući se iz Felipeovog kreveta 1 odlazeći na kauč gde sedim u

tišini, zahvaljujući se za sreću koja me je snašla.

Na njegovoj verandi patke gaču kroz pirinčana polja, krešteći i šepureći se. (Felipe kaže da su ga oduvek

podsećale na Brazilke koje se šepure po plaža¬ma Rio de Žaneira; ćaskajući glasno, upadajući jedna

drugoj u reč i ponosno mešajući svojim zadnjicama.) Tako sam opuštena kada skliznem u meditaciju, kao

da uranjam u toplu, mirisnu kupku koju mi je pripremio ljubavnik. Naga, na jutarnjem suncu, ogrnuta

samo lakim ćebetom, nestajem u blaženstvu, leb- deći u nirvani poput školjke koja balansira na kašičici.

Zašto je život ikada tyio težak?

Jednog dana zovem svoju prijateljicu Suzan u Njujork i slušam je kako, nadjačavajući zavijanje policijskih

sirena u pozadini, ispoveda svoj poslednji ljubavni krah. Smirenim glasom, dok u mojoj pozadini svira

džez sa radija, pričam joj da nastavi sa svojim životom i da shvati kako je sve već savršeno, onako kako to

nalaže univerzum, daje sve mir i harmonija...

Skoro čujem kako koluta očima i, nadglašavajući pohcijske sirene, cvili: i „To mi kaže žena koja je danas

doživela već četiri orgazma."

100

Međutim, par nedelja kasnije, sva zabava prestaje. Posle svih noći nespavanja i svih dana preteranog

vođenja ljubavi, moje telo posustaje i dobijam gadnu in¬fekciju bešike. Tipična boljka od preteranog

seksa koja obično napada one koji ga prethodno dugo nisu upražnjavali. Upala je stigla brzo i iznenada,

poput svake tragedije. Jednog jutra sam hodala gradom, obavljajući neke poslove, kada me je presekao

jak bol u predelu stomaka, praćen groznicom. Već sam imala iskustva s tim infekcijama, u ranoj mladosti,

tako da sam odmah znala šta me je snašlo. Za trenutak sam se uspaničila - te stvari umeju da budu vrlo

neprijatne - a onda sam pomislila: „Hvala bogu što mi je najbolja prijateljica na Baliju isceliteljka", i

otrčala u Vajaninu radnju.

„Bolesna sami", uzviknula sam s vrata.

Vajan me je odmerila od glave do pete i rekla: „Bolesna si od preteranog seksa, Liz."

Zaječala sam i postiđeno zarila lice u šake. Zakikotala se i dodala: „Od Vajan ne možeš da sakriješ tajnu..."

Imala sam užasne bolove. Svi koji su ikada preboleli ovu infekciju znaju jakav je to osećaj; oni koji nisu

prošli kroz taj pakao - neka zamisle prizor mučenja, po mogućnosti uz upotrebu reči „žarač" u nekom

delu rečenice.

Vajan, poput svake isceliteljske veteranke ili poput lekarke u urgentnom centru, nikada ne reaguje

prebrzo. Metodično je počela da secka bije, kuva korenje, izlazeći iz kuhinje samo da bi mi donela tople,

braonkaste napitke, uz reči: „Pij, mila..."

Kod svake nove kure bi sela preko puta mene, streljajući me svojim pronic¬ljivim očima i koristeći priliku

da pročeprka po mojoj intimi.

„Čuvaj se da ne zatrudniš, Liz."

„Nema šanse, Vajan. Felipe je sterilisan."

„Felipe sterilisan?" ponovila je sa istom dozom čuđenja kao da je rekla „Fehpe ima vilu u Toskani?"

(Uostalom, i sama sam stekla sličan utisak.) „Na Bahju je veoma teško naterati muškarca na to.

Kontracepcija je uvek ženska briga."

(Istina, natalitet u Indoneziji je drastično opao nakon genijalnog progra¬ma vlade koja je obećala novi

motocikl svakom muškarcu koji se dobrovoljno podvrgne sterilizaciji... mada sumnjam da su se ti

muškarci posle dotičnog hirurškog zahvata vratih kućama na svojim novim motorima, istog dana.)

„Seks je smešan", promrmljala je Vajan, posmatrajući moju gadljivu grima¬su dok gutam njen narodni

lek.

„Da, Vajan. Baš ti hvala. Smešan je do ludila."

»Ne, seks je stvarno smešan", nastavila je. „Tera ljude da rade smešne stvari. Svi se na to navuku na

početku veze. Prepuštaju se prevelikoj sreći, prevelikim uživanjima, sve dok se ne razbole. Čak i Vajan se

to dogodilo na početku lju¬bavne priče. Gubitak ravnoteže."

»Stidim se", procedila sam.

»Nemoj", odgovorila je i na besprekornom engleskom (sa savršenom ba¬njskom logikom) dodala,

„izgubiti ponekad ravnotežu zarad ljubavi je deo uravnoteženog života."

Odlučila sam da pozovem Felipea. Kod kuće sam imala neke antibiotike, u zalihama za ne daj bože, koje

putuju svuda sa mnom. Budući da sam ovu infekciju već odbolovala, znala sam koliko može da budu

gadna, do te mere da zahvati čak i bubrege. Naravno, nisam želela da to ponovo proživljavam, ne u

Indoneziji. Tako sam ga pozvala, ispričala mu šta se dogodilo (bio je užasnut) i zamolila ga da ode do moje

kuće i donese mi pilule. Nije da nisam verovala Vajaninim isceliteljskim moćima, samo je bol postajao

neizdrživ...

Vajan mi je pomalo uvređeno rekla: „Ne trebaju ti zapadnjačke pilule."

„Ali možda će biti bolje, za svaki slučaj..."

„Sačekaj dva sata", rekla je. „Ako ti ne bude, bolje pređi na pilule."

Pristala sam, nevoljno. Iz iskustva sa ovakvim upalama sam znala da je potrebno najmanje nekoliko dana

da se zaleče, i to uz pomoć jakih antibiotika. Ah nisam htela da je uvredim.

Tuti se igrala u radnji i uporno mi donosila svoje male crteže da me razveseli, tapšući me po ruci na način

svojstven osmogodišnjoj devojčici i govoreći: „Mama Elizabet je bolesna?" Srećom, nije znala šta sam

radila da bih se razbolela.

„Jesi li kupila kuću, Vajan?"

„Nisam još, mila. Nema žurbe."

„Šta je sa placem koji ti se sviđa? Mislila sam da si ga već kupila."

„Saznala sam da nije na prodaju. Previše je skup."

„Imaš li neki drugi plac na umu?"

„Ne brini sada o tome, Liz. Pusti da te prvo izlečim."

Felipe je stigao s mojim lekovima i tugom na licu, izvinjavajući se obema što mi je priredio toliki bol, ih je

bar on tako gledao na stvar.

„Ništa ozbiljno", odgovorila je Vajan. „Bez brige. Brzo ću je izlečiti."

Onda je otišla u kuhinju i donela mi ogromnu staklenu činiju punu lišća, korenja, bobica i nečeg što mi je

ličilo na kurkumu, kao i očiju nečega što bi moglo da bude iguana... koje su plivale u braonkastoj tečnosti.

U činiji je bilo najmanje tri litra tečnosti, šta god ona bila. Smrdela je na lešinu.

„Pij, mila", ponovila je Vajan po ko za koji put. „Popij sve."

Nekako sam uspela da iskapim ogavan sadržaj činije. I za manje od dva sata... pa, svi znamo kako se priča

završava. Za manje od dva sata bila sam pot¬puno izlečena. Infekcija koju bih danima lečila zapadnjačkim

antibioticima, sasvim je nestala. Pokušala sam da platim Vajan ah se samo nasmejala: »Moja sestra ne

treba da plaća." Zatim je pogledala Felipea i strogo rekla: „ A ti odsad budi pažljiv. Večeras spavajte bez

pipanja."

„Nije ti neprijatno da lečiš ljude od seksualnih boljki?", pitala sam je.

„Liz, ja sam isceliteljka. Lečim sve probleme. I ženske vagine i muške bana¬ne. Ženama ponekad pravim i

veštačke penise. Za usamljeni seks."

„Faluse?" preneraženo sam pitala.

Nemaju svi na Baliju dečka, Liz", pojasnila je, mrtva hladna. Onda je od- merila Felipea i veselo dodala:

„Ako ti treba lek za ukrućivanje banane, mogu

da ti ga spravim."

Počela sam žurno da je uveravam kako Felipeu nije potrebna nikakva po¬moć za ukrućivanje banane ah

me je on - večiti biznismen - prekinuo, pitajući Vajan da li bi ta terapija ukrućivanja banane mogla nekako

da se smesti u bo¬čice i proda na tržištu. „ Ala bismo se obogatili", rekao je. Vajan mu je objasnila daje to

neizvodljivo jer svi njeni eliksiri moraju da budu sveže napravljeni na dan uzimanja, kako bi imah efekta.

Osim toga, ne bi delovali bez njenih mo¬litava. Uostalom, unutrašnja medicina nije jedini način za

ukrućivanje muške banane, pojasnila je; ponekad je potrebna i masaža. Zatim je, na naše zaprepa-

šćenje, opisala različite masaže kojima podvrgava muškarce sa impotentnim bananama, trljajući mu

koren one stvari i drmusajući je dobrih sat vremena kako bi pojačala dotok krvi, pevušeći istovremeno

specijalne bajalice.

Upitala sam je: „Ah Vajan - šta biva kada se muškarac vrati i kaže: 'Još uvek nisam izlečen! Treba mi još

jedna masaža banane!'" Nasmejala se ovoj šašavoj ideji i priznala da mora da pazi da ne provodi previše

vremena lečeći nečiju ba¬nanu jer to može da izazove određenju količinu... jakih osećanja... u njoj, a koji

nimalo ne idu u prilog iscehteljskoj energiji. I da, muškarac ponekad može da se otrgne kontroli. (Kao što

bi se dogodilo svakom muškarcu koji je godinama impotentan a onda mu ova lepa, tamnoputa žena

duge, svilenkaste kose, opet pokrene mašinu.) Ispričala nam je slučaj muškarca koji je tokom tretmana

sko¬čio i počeo da je juri po sobi, uzvikujući: „Želim te, Vajan! Želim te, Vajan!"

Naravno, to nije sve što Vajan ume. Rekla nam je da takođe podučava seksu mlade i neiskusne parove

koji imaju problema sa impotencijom ili frigidnošću ili ne mogu da začnu. Na posteljini im nacrta magični

crtež i objasni koje poze da zauzimaju i kojeg dana u mesecu. Ukoliko muškarac želi da napravi bebu

onda mora „puno, puno da se trudi oko svoje žene, sipajući bananinu vodicu u njenu vaginu vrlo, vrlo

brzo". Ponekad je prinuđena da bude prisutna dok dvoje vode ljubav, objašnjavajući im kako se to radi.

"I muškarac je u stanju da sipa vodicu iz svoje banane iako mu doktorka Vajan stoji nad glavom?", pitala

sam je.

Felipe je utom počeo da oponaša Vajan koja stoji nad krevetom u kojem

ljudi vodi ljubav, uzvikujući: „Brže! Jače! Hoćete li da napravite tu bebu

Vajan mi je odgovorila da zna koliko to možda deluje suludo ali njen posao je da leči ljude, iako to

prethodno zahteva ritual njenog kompletnog proči- šćenja kako bi joj duh ostao netaknut. Priznala je da

ne voli previše često da leči seksualne probleme parova jer se posle toga oseča čudno. Ali ukoliko je

potrebno začeti bebu, ona je spremna da pomogne. ,,I da li su svi ti parovi dobili bebe?" pitala sam je.

„Svi!" ponosno je uzvratila. Pa naravno da jesu. A onda nam je Vajan priznala nešto vrlo zanimljivo. Rekla

je da, ukoliko pa¬rovi nemaju sreće sa začećem, ona ispita i muškarca i ženu kako bi utvrdila ko je krivac.

Ukoliko je to žena, nema problema - Vajan je izleći drevnim tehnikama lečenja. Međutim, ukoliko je to

muškarac - tada se u pitanje dovodi osetljiva tema patrijarhalnog sistema vrednostj na Baliju. Vajanine

isceliteljske moći su ovde ograničene jer je van svake pameti saopštiti Balijcu da je jalov; to prosto ne

može biti istina. Muškarci su ipak muškarci. Kada parovi ne mogu da začnu, uvek je žena kriva. I ukoliko

žena uskoro svom suprugu ne rodi dete, mogla bi da se nađe u velikoj nevolji - da bude prebijena,

ponižena ih napuštena.

„Šta radiš u toj situaciji?", pitala sam, zadivljena što žena koja spermu na¬ziva bananinom vodicom

zapravo može da dijagnostikuje mušku neplodnost.

Vajan nam je sve ispričala. U slučaju muške neplodnosti preduzima ovo: saopšti muškarcu da je njegova

žena neplodna i da je potrebno svakog po- podneva nasamo da je viđa radi „tretmana isceljenja". Kada

žena dođe sama u radnju, Vajan pozove nekog mladog pastuva iz sela koji je uspešno oplodi. Fehpe je bio

zatečen: „Vajan! Ne!"

Ali je ona samo uverljivo klimnula glavom. Da. „To je jedini način. Ako je žena zdrava, začeće i rodiće

bebu. I svi će biti srećni."

Fehpe odmah želi da zna, budući da je stanovnik ovog grada: „Koga unaj¬mljuješ za taj posao?"

„Vozače", odgovorila je Vajan.

Što nas je sve nasmejalo jer je Ubud pun mladih vozača koji sede na sva¬kom ćošku i nude turistima

svoje usluge, uzvikujući: „Prevoz? Prevoz?" poku¬šavajući da zarade koju paru vozeći ih u obilazak

vulkana, plaža ih hramova. Generalno, sve su to zgodni momci preplanulog tena, zategnutog tela i duge

kose. U Americi bi zasigurno zgrnuli lepe svote u nekoj „ženskoj klinici". Naj¬bolje u vezi s njenim

lečenjem neplodnosti, tvrdi Vajan, jeste to što vozači obično ne traže novčanu nadoknadu za svoje

seksualne usluge, naročito kada su Žene s kojima opšte lepe. Felipe i ja smo se složili da je to prilično

veliko¬dušno i saosečajno s njihove strane. Devet meseci kasnije rađa se prelepa beba. I svi su srećni.

Najbolje od svega: „Niko ne mora da se razvodi." A svi znamo koliko je mučno razvesti se, naročito na

Baliju.

„Blagi bože, kakvi smo mi muškarci skotovi", utvrdio je Fehpe.

Ah Vajan je ostala nepoljuljana. Ovakav tretman je neophodan samo zato stoje Balijcu nemoguće

saopštiti da je neplodan a da ovaj pri tom svojoj ženi ne učini nešto nažao. Da muškarci na Baliju nisu

ovakvi, Vajan bi njihovu neplodnost lečila na neke druge načine. Međutim, ovo je stvarnost njihove

kulture, a samim tim i neminovnost. Vajan zbog toga nimalo ne peče savest jer smatra daje to samo još

jedan način njene isceliteljske kreativnosti. U svakom slučaju, pojasnila nam je, ponekad je dobro za ženu

da vodi ljubav s jednim od tih slatkih vozača jer većina muževa na Bahju ne zna kako se to radi.

»Uglavnom se ponašaju kao petlovi ili jarci", dodala je.

»Možda bi trebalo da držiš časove iz seksualnog obrazovanja, Vajan", pred¬ložila sam joj. »Muškarce bi

naučila kako da dodiruju žene na pravi način i one bi možda više uživale u seksu. Jer, kada je muškarac

vičan, kada te miluje na pravim mestima, šapuće ti nežnosti, ljubi te svud po telu, nikud ne žuri... seks

može da bude lep."

Najednom je pocrvenela. Vajan Nurajazi, ta maserka banane, isceliteljka upaljene bešike, kreatorka

veštačkog falusa, posrednica u seksu, doslovno je pocrvenela.

»Teraš me da se osećam čudno kada pričam o tome", postiđeno je rekla, hladeći se rukom. „Od ovog

razgovora se osećam... drugačije. Čak i u gaćicama se osećam drugačije! Odlazite kući, oboje. Više nema

priče o seksu. Tutanj kući! Ali bez pipanja u krevetu, okej? Samo SPAVANJE!"

101

kući, Felipe me pita: „Je li kupila plac za kuću?" još. Ah kaže da ga traži." »Prošlo je više od mesec dana

otkad si joj dala novac, zar ne?" »Jeste, ah mesto koje je želela nije na prodaju..."

„Pripazi se dušo", upozorio me je Felipe. „Nemoj da se to previše oduži. Ne dozvoli da situacija poprimi

balijske razmere."

„Kako to misliš?"

„Neću da se mešam u tvoje poslove ali već šest godina živim u ovoj zemlji i znam kako to ide. Stvari se

ovde često iskomplikuju. Ponekad je teško otkriti istinu o onome što se zaista događa."

„Šta pokušavaš da mi kažeš, Felipe?" brecnula sam se. Kada mi nije odgo¬vorio, citirala sam mu jednu od

njegovih omiljenih rečenica: „Ako mi kažeš sporo, razumeću brzo."

„Pokušavam da ti kažem, Liz, da je tvoja prijateljica dobila užasno veliku sumu novca za jednu ženu. I

sada taj novac čami na njenom bankovnom raču¬nu. Pobrini se da od njega stvarno kupi plac za kuću."

102

Stigao je i kraj jula, a sa njim i moj rođendan. Vajan mi je u svom restoranu priredila rođendansku

zabavu, drugačiju od svih koje sam ikada imala. Obu¬kla me je u tradicionalnu balijsku rođendansku

odoru - jarkoljubičasti sarong, korset i dugo zlatno platno koje je omotala oko mog torza, toliko jako da

sam jedva mogla da dišem ili jedem svoju rođendansku tortu. Mumificirala me je u svojoj skučenoj,

mračnoj, spavaćoj sobi (prepunoj stvarčica koje su pripadale njenim kćerima). Pitala me je, ne gledajući

me u oči nego nameštajući nabore kostima oko mog struka: „Planiraš da se udaš za Felipea?"

„Ne", odgovorila sam. „Ništa ne planiram. Ne žehm više nijednog supruga, Vajan. A mislim da ni Felipe ne

želi više nijednu suprugu. Ipak, volim s njim da provodim vreme."

„Lako je naći muškarca koji je zgodan spolja ali je teško naći muškarca koji je zgodan i spolja i iznutra.

Felipe je takav."

Složila sam se.

Osmehnula se. „Ako ti je doveo tog dobrog muškarca, Liz? Ko se svaki dan moho za da on uđe u tvoj

život?"

Poljubila sam je. „Hvala ti, Vajan. Sjajno si obavila posao."

Rođendanska žurka je počela. Vajan i deca su ceo lokal ukrasile balonima palminim grančicama i

transparentima sa dugim porukama, poput »Srećan rođendan dobrom i slatkom srcu, najdražoj sestri,

našoj voljenoj ledi Elizabet" i „Srećan ti rođendan, mir s tobom". Vajan je dovela decu svog brata,

nadare¬ne plesače u hramovnim ritualima; ljupka deca su izvela fantastičan ples koji obično igraju samo

za sveštenike. Sva ta deca u kitnjastoj odeći sa velikim, zlatnim turbanima na glavama i šminkom

svojstvenom njujorškim transve¬stitima, skakutala su po restoranu, uvijajući svoja mršava tela i

pucketajući svojim ženstvenim prstima.

Balijske zabave se generalno svode na oblačenje najlepše odeće i sedenje ukrug posle čega svi zure jedni

u druge. Zapravo me neodoljivo podsećaju na poslovne zabave u Njujorku. („Bože, dušo", uzdahnuo je

Felipe kada sam mu saopštila da će mi Vajan prirediti rođendansku zabavu, „biće tako dosadno...") Ipak,

nije bilo dosadno - samo je bilo mirno. I drugačije. Prvi deo se sasto¬jao iz oblačenja i udešavanja, zatim

je usledila plesna predstava a onda su svi posedali ukrug i počeli da zure jedni udruge, što i nije bilo tako

loše. Jer, svi su izgledali predivno. Došla je cela Vajanina porodica, koja mi je nasmeŠena mahala s par

metara udaljenosti. Uzvraćala sam im osmehom i mahanjem. Ž Svećice na torti sam đuvala zajedno sa

Malom Ketut, mlađom siroticom čiji je rođendan, zaključila sam nekoliko nedelja ranije, morao da se

poklopi sa 18. julom, kada je i moj, budući da ga pre toga nikada nije slavila. Posle duvanja švećica, Fehpe

je Maloj Ketut poklonio Barbiku, koju je ona ushićeno otpakovala i privila na grudi kao da je karta za put

na Jupiter - nešto što ni¬kada, ni I narednih sedam milijardi svetlosnih godina, nije mogla da zamisli da će

dobiti.

Sve u vezi sa žurkom bilo je pomalo smešno. Bio je to ekscentrični, internacionalni i intergeneracijski miks

nekolicine mojih prijatelja, članova Vajanine porodice i par zapadnjačkih klijenata i pacijenata koji su

slučajno naišli. Judi ^poklonio pakovanje od šest limenki piva i srdačno poželeo srećan rođen- ,an-Tu se

zadesio i mladi scenarista iz Los Anđelesa po imenu Adam. Fehpe i )af*o Adama upoznali nekoliko večeri

ranije u noćnom baru i pozvali ga na i ludi su vreme provodili ćaskajući sa dečakom po imenu Džon, čija je

majka bila Vajanina pacijentkinja, nemačka modna kreatorka, udata za amerikanca koji živi na Baliju.

Mah Džon - sedmogodišnjak i na neki način ^m c, p0 ocu kako nam je objasnio (iako nikada nije kročio na

ame¬- rički kontinent), ali koji je sa svojom majkom razgovarao na nemačkom a sa Vajaninom decom na

indonežanskom - oduševio se Adamom kada je saznao da je ovaj iz Kalifornije i da surfuje.

»Koja ti je omiljena životinja?", pitao ga je Džon i Adam mu je odgovorio: „Pelikan."

„Šta je to pelikan?" raspitivao se dečak, na šta je Judi uskočio sa svojim objašnjenjem, „Sine, ne znaš šta

je pelikan? Sine, moraš da odeš kući i pitaš ćaleta. Pelikan je zakon, sine."

Onda se Džon, na neki način Amerikanac, okrenuo i nešto rekao Tuti na indonežanskom (verovatno je

upitao šta je to pelikan). Tuti je sela Felipeu u krilo, pokušavajući da pročita moje rodendanske čestitke,

dok je Felipe na sjajnom francuskom ćaskao sa penzionerom iz Pariza kojem je Vajan lečila bubrege. U

međuvremenu, Vajan je uključila radio i Keni Rodžers je zape- vao „Kukavicu u okrugu" dok su tri Japanke

ušetale u lokal da se raspitaju o medicinskoj masaži. Pokušala sam da nagovorim Japanke da probaju

moju rođendansku tortu, ne pomerajući pri tom glavu jer su mi dve sirotice, Velika Ketut i Mala Ketut,

ukrašavale kosu raznobojnim šnalicama koje su mi kupile od svoje ušteđevine kao rođendanski poklon.

Vajanini bratanci i bratanice, plesači u hramu, deca uzgajivača pirinča, sedeli su savršeno mirno, pokorno

zagledani u pod, ličeći u svojim zlatnim odeždama na minijaturne bogove; njihovo prisustvo je u

prostoriju unosilo neobičnu božanstvenost. Napolju su počeli da kukuriču pevci iako je još uvek bilo veče

a ne zora. Moja tradicio¬nalna balijska odeća me je čvrsto grlila i zaključila sam da je to najčudnija - i

verovatno najsrećnija - rođendanska zabava koju sam imala ikada u životu.

103

Ipak, Vajan mora da kupi plac za svoju kuću i počinjem da brinem što ne radi ništa po planu. Ne razumem

zašto se to ne dešava iako prosto mora da se desi. Felipe i ja uzimamo stvar u svoje ruke. Pronalazimo

agenta za nekretnine koji nam pokazuje razne lokacije ah se Vajan nijedna od njih ne sviđa. Uporno JOJ

govorim: „Vajan, važno je da kupiš nešto. U septembru odlazim i pre nego

odem moram svoje prijatelje da obavestim da je njihov novac pametno uložen u tvoju kuću. A i tebi treba

krov nad glavom pre nego sto te izbace odavde."

„Nije tako jednostavno kupiti zemlju na Baliju", uporno mi odgovara. „Nije to pivo koje se kupuje u baru.

Potrebno je vreme."

„Ali nemamo puno vremena, Vajan."

Ona sleže ramenima i ja se opet sećam balijskog koncepta „gumenog vre¬mena" koje ukazuje na to da je

vreme vrlo relativan i rastegljiv pojam. „Četiri nedelje" za Vajan nemaju isto značenje kao za mene. Jedan

dan za nju ne mora da se sastoji iz dvadeset četiri sata; ponekad je duži a ponekad kraći, u zavi¬snosti od

duhovne i emotivne prirode tog dana. Kao i u slučaju misteriozne starosti mog vrača, dani se ponekad

broje a ponekad vagaju.

U međuvremenu se takođe ispostavlja da sam potpuno potcenila vrednost imovine na Baliju. Budući da

je sve ovde tako jeftino, čovek bi pretpostavio da je i zemlja ispod realne vrednosti ali ta pretpostavka je

pogrešna. Plac na Baliju - naročito u Ubudu - može da bude čak i skuplji nego u Vestčester Kauntiju, u

Tokiju ili na Rodeo Drajvu. Što je krajnje nelogično jer kada jednom kupite zemlju posle toga ne možete

da povratite novac na bilo koji zakonski način. Na primer, ako jedan ar (što je po engleskim standardima

otprilike nešto veći pro¬stor od klasičnog parking mesta za džip), platite 25.000 dolara i na njemu

po¬dignete omanji lokal gde ćete do kraja svog života prodavati turistima saronge, vaša dnevna zarada

će biti oko sedamdeset pet centi. Što je besmisleno.

Međutim, Balijci svoju zemlju cene sa strašću koja premašuje sve ekonom¬ske pojmove. Pošto je

posedovanje zemlje tradicionalno jedina vrednost koju oni smatraju legitimnom, zemlja se procenjuje

isto kao što Afrikanci vrednuju stoku ili kao što moja sestričina vrednuje sjaj za usne: nikada im je nije

dosta, kada im jednom dođe u posed više nikada je ne ispuštaju i po nekom pravu bi sva zemlja na svetu

trebalo da pripadne njima.

Štaviše, u nebrojenim vratolomnim obilascima indonežanskih placeva to¬kom avgusta otkrivam da je

skoro nemoguće saznati koja zemlja je zasta na prodaju a koja ne. Balijci koji prodaju zemlju obično ne

vole da to ostali znaju. Dakle, zaključili biste da je prilično rizično oglasiti prodaju zemlje ali na Baliju se

t(Jne gleda tako. Ukoliko ste zemljoradnik koji prodaje deo svoje zemlje, to Znači da ste očajni za novcem

a to je prilično ponižavajuće. Takođe, ukoliko vaš komšija ili član porodice sazna da ste prodali komad

zemlje, pretpostaviće

a 8te došli do neke svote novca i svi će od vas tražiti pozajmicu, Tako je ze-

miju moguće prodati samo uz pomoć... širenja glasina. I sve te kupoprodajne transakcije se odvijaju pod

neobičnim velom misterije i prevare.

Zapadnjaci koji žive na Baliju - saznavši da pokušavam da kupim plac za Vajan - počinju da se okupljaju

oko mene, obasipajući me pričama o svojim kupoprodajnim košmarnim iskustvima. Upozoravaju me da

nikada niste si¬gurni šta je prava istina kada su u pitanju nekretnine na Baliju. Zemlja koju kupujete

možda uopšte ne pripada onome ko vam je prodaje. Osoba koja vam pokazuje zemlju možda nije ni

vlasnik, već samo ozlojeđeni rođak vlasnika koji pokušava da mu se osveti zbog neke porodične

nepravde. I ne očekujte da će granice placa ikada biti jasne. Kupovina zemlje koju za svoju kuću iz snova

može kasnije da se proglasi neosnovanom jer se nalazi „previše blizu hrama", zbog čega nikada nećete

dobiti građevinsku dozvolu (a budući da ova mala zemljica poseduje čak dvadeset hiljada hramova, nije

nimalo lako pronaći ze¬mlju koja nije previše blizu njih).

Takođe morate da uzmete u obzir da ćete verovatno živeti u podnožju vulka¬na koji nikad ne znate kada

će da proradi. Naravno, problem nije samo geološke prirode. Ma koliko Bah izgledao idilično, mudro je

imati na umu i činjenicu da je Indonezija zemlja sa najvećim procentom muslimana na planeti i da u njoj

vlada korupcija od najviših ministara pravde do momka koji vam toči gorivo na pumpi (praveći se da vam

je natočio do vrha). Politički je nestabilna tako da se u njoj svakog časa mogu dogoditi neka previranja,

što znači da bi vaš posed lako mogao da zapleni potpuni stranac. Verovatno uz pretnju vatrenim oružjem.

Pregovaranje u ovim sumnjivim poslovima je nešto čemu uopšte nisam do¬rasla, ni u kom pogledu.

Mislim - prošla sam kroz razvod u Njujorku ah to je sasvim drugo poglavlje Kafkinog romana. U

međuvremenu, suma od 18.000 dolara, koju su skupih moji prijatelji i rođaci, leži na Vajaninom

bankovnom računu, pretvorena u indonežanske rupije - valutu koja je već poznata po ne- primetnom

sunovratu u bescenje. Vajan će u septembru dobiti nogu iz sadašnje kuće, baš u vreme kada ja budem

napustila Bah. Što je otprilike za tri nedelje.

Tako se ispostavlja da je skoro nemoguće pronaći komad zemlje o kojem je Vajan oduvek sanjala. Ako se

na stranu stave sve praktične prepreke, ona i dalje mora da ispita taksu - duh - zemlje pre nego što ga

kupi. Kao isceliteljki, Vajanin osećaj za taksu, čak i po balijskim standardima, veoma je precizan- Nedavno

sam pronašla plac koji mi se učinio savršenim ah ga je Vajan odb jer na toj zemlji žive ljuti demoni.

Sledeći komad zemlje je odbila zato sto nalazi blizu reke koja je, po lokalnom verovanju, mesto gde žive

duhovi. (Te noći, nakon obilaska placa, Vajan je sanjala prelepu ženu u iscepanoj odeći koja plače, i to je

bio znak da ne treba da kupuje tu zemlju). Potom smo sa¬znali za kućicu sa vrtom na periferiji grada, ali

joj je jedina mana bila ta što se nalazi na uglu. Na Bahju se veruje da, ukoliko neko želi da umre mlad ili

brzo bankrotira, onda bi trebalo da živi u kući na uglu.

„Ne pokušavaj da je od toga odvratiš", savetovao mi je Felipe. „Veruj mi, dušo. Ne želiš da staješ između

Balijaca i njihovog tabua"

Felipe je prošle nedelje pronašao zemlju koja ispunjava sve kriterijume - lep, mali plac blizu centra

Ubuda, na mirnom drumu, nedaleko od pirinčanog polja, s dovoljnim prostorom za vrt - koji se uklopio u

naš budžet. Kada sam upitala Vajan da li da ga kupimo, odgovorila je: „Ne znam još, Liz. Ne smem da

prenagljujem s takvom odlukom. Prvo moram da popričam sa sveštenikom."

Objasnila je da uz njegovu pomoć mora da odredi srećan dan za kupovinu zemlje, ako uopšte odluči da je

kupi. Na Baliju ništa nije važnije od srećnog dana za sklapanje nekog važnog posla. Međutim, Vajan ne

može da pita sve- štenika koji bi to bio dan sve dok ne odluči da li zaista želi tu da živi. Što je obaveza koju

će odbijati da ispuni sve dok ne bude sanjala srećan san. Svesna da mi dani uludo prolaze, postavila sam

Vajan tipično njujorško pitanje: „Ko¬liko ti treba da sanjaš taj srećan san?"

Vajan mi je dala tipičan balijski odgovor: ,,S tim se ne žuri." Mada bi, do¬dala je, mogla da ubrza proces

kada bi u jedan od velikih hramova na Bahju odnela darove i pomolila se bogovima za srećan san...

»Okej", složila sam se. „Felipe će sutra da te odveze u veliki hram gde ćeš odneti darove i pitati bogove

da ti pošalju taj srećni san." ■.. Vajan se složila da je to sjajna ideja. Jedini problem je što joj do kraja

nede¬lje neće biti dozvoljen ulazak u hram..

Zato što ima... menstruaciju.

104

Možda nisam svesna koliko je sve ovo zapravo smešno. Zaista, toliko je zapetljano da mora da bude

smešno. Ili možda samo uživam u ovom bajkovitom

životu na Baliju zato što počinjem da se zaljubljujem a u tom stanju je ceo svet bajka, bez obzira na

surovu realnost koja nas okružuje.

Felipe mi se sve više sviđa. Međutim, način na koji prihvata sagu o Vajani¬noj kući nas zapravo zbližava

tog poslednjeg meseca mog boravka na Baliju, do te mere da počinjemo da delujemo kao pravi par.

Naravno, njega se nimalo ne tiču problemi umišljene isceliteljke. On je biznismen. Uspeo je da preživi na

Baliju šest godina bez preteranog mešanja u lične živote i složene rituale Bali- jaca. Ali, najednom je uz

mene dok se vozimo blatnjavim drumovima između pirinčanih polja, pokušavajući da nađemo sveštenika

koji će Vajan odrediti srećan datum...

„Bio sam savršeno srećan u svom dosadnom životu pre nego što si naišla", stalno ponavlja.

Pre mene bilo mu je dosadno na Baliju. Životario je, ubijajući vreme, poput lika iz romana Grejama Grina.

Letargija je prekinuta onog trenutka kada me je upoznao. Sada kada smo zajedno, dobijam Felipeovu

verziju našeg susre¬ta, pikantnu priču koje mi nikad nije dosta - o trenutku kada me je ugledao na zabavi,

stajala sam mu okrenuta leđima i nije mu bilo potrebno ni da mi pogleda lice pre nego što je shvatio

negde duboko u sebi: „Ovo je moja žena. Učiniću sve da je imam."

„I bilo je lako osvojiti te", priznao je. „Trebalo je samo nedeljama da te kumim i molim." ! „Nisi kumio i

molio."

„Šta? Nisi primetila da kumim i molim?" ^ Pričao je o prvoj noći kada smo svi otišli na ples i s koliko

gorčine u srcu je posmatrao kako se nabacujem slatkom Velšaninu. Razmišljao je: „Iz petnih žila se trudim

da zavedem ovu ženu a maznuće je onaj zgodni mladić koji će joj iskomplikovati život - kada bi samo

znala koliko ljubavi imam da joj dam."

Tačno. Felipe je brižan po prirodi i imam utisak da oko mene kruži kao po ucrtanoj orbiti, praveći me

iglom svog kompasa, prerastajući u ulogu mog pravednog viteza. Fehpe je tip muškarca kojem je

očajnički potrebna žena - ah ne da bi se ona brinula o njemu, nego da bi se on brinuo o njoj; neko kome

bi se posvetio svim svojim bićem. Nakon dugogodišnjeg samačkog života od kada mu se raspao brak,

živeo je prilično besciljno da bi se sada u potpunosti angažovao oko mene. Ponekad ga čujem kako u

kuhinji sprema večeru dok se

ja na spratu izležavam, čitajući knjigu. Zvižduće neku veselu brazilsku sambu, dovikujući: „Dušo, jesi li za

još jednu čašu vina?" i pitam se da li sam u stanju da budem nečije sunce, nečije sve. Naučena sam da ne

budem centar ničijeg života. Međutim, kada konačno jedne noći započnemo tu temu, on me pita: jesam

li te pitao da budeš ta osoba, dušo? Jesam li te pitao da budeš centar

mog života?"

Odmah sam se postidela zbog sopstvene sujete, zbog uobrazilje da bih mo¬gla večno da ostanem s njim i

da će on zauvek ispunjavati sve moje hirove.

„Izvini", rekla sam. „Malo arogantno s moje strane, zar ne?"

„Malo", priznao je i poljubio mi usnu školjku. „Ali ne previše, zaista. Dušo, naravno da je to nešto o čemu

moramo da pričamo, jer evo istine - ludo sam zaljubljen u tebe." Za trenutak je prebledeo a onda se

našalio, trudeći se da zvuči ubedljivo: „Mislim na krajnje hipotetički način, naravno." Potom se na-

glouozbiljio i nastavio: „Vidi, ja imam pedeset dve godine. Veruj mi, već znam kako svet deluje. Svestan

sam da me ne voliš onoliko koliko ja volim tebe ali to mi zaista nije važno. Iz nekog razloga prema tebi

osećam isto što sam osećao prema svojoj deci kada su bili mali - da njihov zadatak nije da me vole, samo

je moj zadatak da volim njih. Sama odluči koliko želiš da me voliš ah ja ću tebe uvek voleti. Čak i kada te

više ne budem imao. Zato što si me vratila u život, a to je više nego dovoljno. I naravno, voleo bih da s

tobom provedem ostatak života. Jedini problem je što nisam siguran kakav život mogu da ti ponudim

ovde, na Bahju."

I sama sam brinula o tome. Posmatrala sam društvo došljaka u Ubudu i pouzdano znam da to nije život za

mene. Svi koje sam dosad srela imaju iste osobine - zapadnjaci koji su živeli loše živote ili toliko se istrošili

da su odustali od svake borbe te odlučili da se zauvek skrase ovde na Baliju gde mogu da žive u

veličanstvenim kućama za samo dvesta dolara mesečno; mogu da unajme lokalne mladiće i devojke za

druženje, da piju od ranog jutra, ne mareći zbog posledica otupljenosti, mogu da zarađuju nešto novca

baveći se sitnim spolj- notrgovinskim poslovima ali generalno, sve što oni rade zapravo je bežanje

životnih obaveza. Nisu oni propalice, taman posla. U pitanju su ljudi ^visokih krugova, talentovani i

inteligentni. Međutim, imam utisak da su svi koje sam ovde upoznala nekada bili nešto (ili

„oženjeni/udati" ih „zaposleni");

nedostaje ista osobina koju su odavno i zauvek izgubili: ambicija. Suvišno je reći da preterano uživaju u

alkoholu.

Naravno, Ubud nije tako loše mesto za odbacivanje odgovornosti i života¬renje od danas do sutra.

Pretpostavljam da je to mesto poput Ki Vesta, Floride ili Meksika. Većina došljaka nije sigurna koliko dugo

živi u Ubudu, jer tako nešto im više nije ni važno. Oni zapravo nisu sigurni ni kako su potrošili vre¬me

otkad su se preselili na Bali. S druge strane, ponašaju se kao da zapravo nisu sigurni da uopšte žive u

Ubudu. Oni ne pripadaju nigde. Neki od njih vole da maštaju kako će se tu zadržati samo neko vreme,

poput motora koji radi dok automobil stoji na semaforu, čekajući zeleno svetio. Ali posle sedamnaest

godina počnu da se pitaju... da li iko ikada odlazi?

Obilato se uživa u njihovom lenjom društvu, u tim dugim nedeljnim po- podnevima za trpezom kada se

pijucka šampanjac i ćaska ni o čemu. Ipak, u takvim scenama se pomalo osećam kao Doroti u ozovskim

poljima makova. Pazi! Nemoj da zaspiš u toj opojnoj travi, inače ćeš ostati ovde uspavana do kraja života!

Dakle, šta će ispasti od Felipea i mene? Eto, već smo par „Felipe i ja". Ne¬davno mi je rekao: »Ponekad

poželim da si izgubljena devojčica koju mogu da podignem u naručje i kažem joj: 'Dođi da živiš sa mnom,

dozvoli mi da se zauvek brinem o tebi' Ah ti nisi izgubljena devojčica. Ti si žena sa karijerom, sa

ambicijom. Ti si savršeni puž: svoju kuću nosiš na leđima. Trebalo bi tu slobodu da neguješ koliko god

možeš. Ali sve što kažem je ovo - ako želiš ovog Brazilca, možeš da ga imaš. Već je tvoj."

Nisam sigurna šta želim. Ali znam da je deo mog bića oduvek želeo da čuje muškarca koji kaže: „Dozvoli

mi da se zauvek brinem o tebi", jer to nikada pre nisam čula. Tokom proteklih godina sam digla ruke od

traganja za takvom osobom, naučivši da tu romantičnu rečenicu govorim sama sebi, posebno u

trenucima straha. Ah da je čujem iz usta nekog drugog, nekog ko je izgovara tako iskreno...

Prošle noći sam razmišljala o svemu ovome nakon što je Fehpe zaspao. Ležala sam priljubljena uz njega,

pitajući se šta će biti s nama. Kakva nam je budućnost? Šta ćemo sa geografskim pitanjem koje se

isprečilo između nas

- gde ćemo živeti? Zatim, tu je i razlika u godinama. Ipak, kada sam sledećeg dana pozvala svoju

majku i saopštila joj da sam upoznala finog muškarca koji

- pripremi se, mama! - „ima pedeset dve godine", ostala je krajnje pribrana. Sve što je rekla bilo je:

„Samo da te podsetim, Liz. Ti imaš trideset pet" (Svaka čast, mama. Treba da budem srećna što sam našla

bilo koga u tako poznim

godinama.) Iskreno, ne smeta mi razlika u godinama. Zapravo mi se sviđa što felipe toliko stariji. To je baš

seksi. Osećam se nekako... francuski.

Šta će biti s nama?

Zašto uopšte brinem o tome?

Zar još uvek nisam naučila da su brige bezvredne?

Posle nekog vremena sam prestala da razmišljam o svemu tome i odlučila da zaspim, konstatujući ono

najvažnije: zaljubljujem se u ovog čoveka. Kada sam zaspala, sanjala sam dva nezaboravna sna.

Oba su bila o guruima. U prvom snu, guru me je obavestila da zatvara svoje ašrame i da više neće držati

predavanja niti pisati knjige. Svojim učeni¬cima je održala poslednje predavanje u kojem je naglasila:

„Stekli ste dovoljno znanja. Dato vam je sve što je potrebno da budete slobodni. Vreme je da odete u

svet i živite srećno."

Drugi san je bio samo potvrda prvog. Sedela sam u otmenom restoranu u Njujorku, zajedno sa Felipeom.

Jeli smo u fantastične jagnjeće odreske sa artičokama i pili vino, pričali i smejali se. Skrenula sam pogled

ka drugom kraju prostorije i tamo ugledala Svamidžija, gurua mog gurua, koji je umro još 1982. godine.

Ali te noći je bio živ i sedeo je u njujorškom restoranu. Večerao je sa grupom prijatelja i takođe se dobro

provodio. Pogledi su nam se sreli, Svamidži se nasmešio i podigao čašu s vinom, nazdravljajući mi.

A onda - jedva primetno - taj mali indijski guru koji nije znao ni reč en¬gleskog mimikom usana mi je

poručio:

Uživaj.

105

Ketuta Lajera dugo nisam videla. Između moje obuzetosti Felipeom i pokušaja da Vajan obezbedim

siguran dom, za duge popodnevne razgovore o duhovno¬sti na vračevoj verandi više nisam nalazila

vremena. Nekoliko puta sam svra¬tila samo da se javim i da predam; poklon od voća njegovoj ženi ali se

nisam zadržavala kao što mi je to bio običaj u junu mesecu. Kad god bih pokušala da mu se izvinim zbog

odsustva, nasmejao bi se poput čoveka koji već zna odgo- Vore na sva pitanja i govorio: „Sve je onako

kako treba da bude, Lis."

Ipak, starac mi je nedostajao pa sam jednog jutra odlučila da ga posetim. Dočekao me je širokog osmeha,

kao i uvek, govoreći: „Srećan sam sto te upo¬znajem!" (Nikada nisam uspela da ga odvratim od te

navike.)

„I ja sam srećna što te vidim, Ketute." I „Uskoro odlaziš, Lis?"

„Da, Ketute. Za manje od dve nedelje. Zato sam danas i došla. Hoću da ti se zahvalim za sve što si mi

darovao. Da nije bilo tebe, nikada se ne bih vratila na Bah."

„Uvek ćeš se vraćati na Bah", odgovorio je, bez tračka sumnje. „Još uvek meditiraš sa svoja četiri brata

kao što sam te učio?"

„Da."

„Još uvek meditiraš kao što te je učila guru u Indiji?" I »Da."

„Više ne sanjaš ružne snove?"

„Ne."

„Srećna si s bogom?"

„Vrlo."

„Voliš svog novog dečka?"

„Da, valjda"

„Onda moraš da ga razmaziš. I on mora da razmazi tebe."

„Okej", obećala sam.

„Ti si mi dobra prijateljica. Više od prijateljice. Ti si mi kao kćer", priznao je (Ne kao Šeron...). „Kada

umrem, hoćeš li doći na moju kremaciju. Balijske kremacije su veoma smešne - svideće ti se."

„Okej", promrmljala sam, gušeći se u suzama.

„Neka ti tvoja savest bude vodič. Ako imaš zapadne prijatelje koji dolaze na Bah, pošalji ih kod mene da

im čitam dlan. Veoma sam prazan u džepu, od bombardovanja. Hoćeš danas sa mnom na ritual bebe?"

Tako sam završila učestvujući u blagoslovu bebe koja je napunila šest me¬seci i bila spremna da po prvi

put dodirne zemlju. Balijci ne dopuštaju deci da dotaknu zemlju u prvih šest meseci života jer

novorodenčad smatraju bogovi¬ma poslatim s neba, a bogovima nije dozvoljeno da pužu po podu

prepunom odsečenih noktiju i pikavaca. Stoga se bebe na Baliju prvih šest meseci života isključivo nose

na rukama, uživajući poštovanje manjih božanstava. Ukoliko novorođenče umre pre nego što napuni šest

meseci, priređuje mu se poseban

ritual kremiranja i pepeo se ne smešta u obično groblje budući da se ne smatra ljudskim: on zauvek

ostaje božanski. Međutim, ukoliko novorođenče doživi šest meseci, onda se priređuje velika ceremonija i

dečjim stopalima se dopušta da dodirnu zemlju i tek tada ono postaje pripadnik ljudske rase.

Današnji ritual je održan u kući jednog od Ketutovih komšija. Beba je bila devojčica i zvala se Putu. Njeni

roditelji su bili prelepi mladi par, a otac je bio unuk nekog Ketutovog rođaka, ili tako nekako. Ketut je za

tu priliku obukao najlepše odelo - beli satenski sarong (protkan zlatom) i beli sako sa zlatnim dugmićima i

nehruovskim okovratnikom, zbog kojeg me je neodoljivo pod- sećao na železničkog stjuarda ili portira

nekog otmenog hotela. Na glavi je nosio beli turban dok je ruke okitio zlatnim prstenjem i magičnim

kamenjem. Ukupno sedam dragulja. Svaki sa svetim moćima. Ponosno mi ih je pokazao. Sa sobom je

poneo dedino sjajno mesingano zvonce za prizivanje duhova i od mene zatražio da ga nemilice

fotografišem.

Zajedno smo krenuli u posetu njegovim rođacima. Bili su poprilično uda¬ljeni tako da smo jedan deo puta

pešačili glavnim drumom. Na Baliju sam već četiri meseca ali nikada nisam videla Ketuta van ambijenta

njegovog doma. Pomalo uzrujano sam ga posmatrala kako hoda duž ivice prometnog druma. Izgledao je

tako sićušno i ranjivo. Uopšte se nije uklapao u savremenu sredinu gustog saobraćaja i nervoznih sirena.

Iz nekog razloga mi je došlo da zapla¬čem, verovatno zato što sam tog dana bila emotivnija nego obično.

Kada smo stigli, ispred kuće je već bilo četrdesetak gostiju. Porodični oltar bio je pretrpan darovima -

korpama od palminog pruća prepunih pirinča, cveća, tamjana, pečenih prasića i peradi, kokosa i nešto

malo novčanica koje su lepršale na povetarcu. Svi su bili obučeni u najotmeniju svilu i čipku. Ose- ćala

sam se kao uljez u izbledelim farmerkama i pohabanoj majici, znojava od vožnje bicikla usred sve te

lepote. Međutim, svi su me dočekali kao najdražeg gosta koji je slučajno zalutao na porodičnu svečanost.

Toplo su mi se osmeh- nuli a onda me potpuno ignorisali kada je nastupio neizostavni deo zabave u

kojem svi sede i dive se odeći onih oko sebe.

Ceremonija je trajala satima. Ketut je vodio glavnu reč. Samo antropo- °ški tim prevodilaca mogao je da

protumači šta se sve tu desilo iako sam j^ke delove rituala razumela, zahvaljujući Ketutovim ranijim

objašnjenjima ili kt%ma koje sam pročitala. Tokom prvog dela primanja blagoslova, bebu je ^o otac dok

je majka u rukama držala simbol svog deteta - kokos umotan

tako da izgleda kao novorođenče u pelenama. Kokos je blagosiljan i poprskan svetom vodicom baš kao i

prava beba, zatim je spušten na zemlju tik ispod bebinih nožica, na mesto gde će dete po prvi put

dodirnuti zemlju; cilj ovog gesta je obmanjivanje demona koji će napasti imitaciju bebe i ostaviti pravu

bebu na miru.

Usledili su sati pevanja i bajanja. Ketut je zvonio svojim zvoncetom i ne¬prekidno pevušio mantre dok su

mladi roditelji blistali od ponosa. Gosti su dolazili i odlazili, meškoljeći se, ogovarajući, posmatrajući ritual

neko vreme, prinoseći darove i odlazeći svojim poslom. Bio je to neobično opušten skup svih drevnih

ritualnih formalnosti, kombinacija piknika i crkvenog obreda. Mantre koje je Ketut pevao bebi bile su

tako umilne, zvučeći kao mešavina himni bogu i izraza naklonosti. Kada je majka preuzela novorođenče,

Ketut je ispred njih počeo da maše hranom, voćem, cvećem, vodom, zvonom... i kod svakog bi otpevao

nešto specifično za taj predmet. Beba bi se nasmejala i pljesnula ručicama, Ketut bi se takođe nasmejao i

nastavio da baja.

Pretpostavljam da bi prevod njegovih reči glasio otprilike ovako:

„Ooo... bebice, ovo je pečeno pile da ga jedeš! Jednog dana ćeš voleti pe¬čene piliće i nadam se da ćeš ih

imati na pretek! Ooo... bebice, ovo je pirinač, neka ga uvek imaš u izobilju. Ooo... bebice, ovo je kokos,

izgleda smešno ah jednog dana ćeš ga jesti koliko voliš! Ooo.... bebice, ovo je tvoja porodica, vidiš li

koliko te svi vole? Ooo... bebice, ti si dragocena ćelom univerzumu! Ti si najbolja učenica! Ti si najslađa

lutkica! Ti si vrednica i kraljica! Ooo... bebice, ti si domaćica i pevačica, ti si sve..."

Nakon toga su svi posuti laticama cveća umočenim u svetu vodicu. Bebu su redom uzimah svi prisutni,

koji su joj tepah dok je Ketut neumorno pe¬vao drevne mantre. Čak su je i meni nakratko gurnuli u šake,

uprkos mojim izbledelim farmerkama i znojavoj majici. Prošaputala sam joj blagoslov kao i svi ostali.

„Srećno malena", poručila sam joj. „Budi hrabra!" Napolju je bilo pretopio, čak i u hladu. Mlada majka se

znojila u svom seksi korsetu pod čip¬kastim šalom. Mladi otac, koji s lica nije skidao ogroman osmeh,

takođe se obilato znojio. Okupljena rodbina se hladila lepezama, sedajući kad god bi im dosadilo da stoje,

zatim opet ustajući da oteraju pse namamljene peče¬nim mesom. Generalno su svi bili zainteresovani i

nezainteresovani, umorni i odmorni, nasmejani i iskreni. Međutim, Ketut i beba kao da su bih u njima

svojstvenom transu, obuzeti jedno drugim. Beba ceo dan nije skinula pogled sa starog vrača. Ko je još čuo

da šestomesečna beba nijednom ne zaplače niti se uspava tokom četvoročasovnog rituala na jakom

suncu, nego da netremice

gleda u biće pred sobom?

Ketut je dobro obavio posao i beba takođe. Predano je učestvovala u ce¬remoniji prelaska iz božjeg u

ljudsko biće. Sjajno je podnela tu odgovornost, poput svake dobre balijske devojčice - privučena

ritualom, dosledna svojim uverenjima, krotka prema zahtevima svoje kulture.

Na kraju sveg tog čaranja i bajanja, beba je umotana u veliki, beli čaršav koji joj je visio, tako da je

izgledala vitko i dostojanstveno - prava debitantki- nja. Ketut je na dnu glinene činije nešto nacrtao na

četiri strane sveta, potom je ciniju napunio svetom vodicom i spustio je na zemlju. Bio je to rukom

nacrta¬ni kompas koji je označio sveto mesto na zemlji gde će beba prvi put kročiti.

Kada se cela porodica okupila oko bebe, svi su izgledali kao da je pridr¬žavaju i - hopa! evo je! - s lakoćom

su joj umočili stopala u činiju napunjenu svetom vodicom a zatim ih spustili na zemlju. Kada su je opet

podigli, u pra¬šini su ostala dva sićušna traga obeležavajući devojčicu kao pripadnicu njenog balijskog

plemena, ukazujući joj na to ko je na osnovu toga gde je. Svi su odu¬ševljeno zapljeskah. Devojčica je

postala jedna od nas. Ljudsko biće - sa svim rizicima i radostima koje ta složena inkarnacija sa sobom

nosi.

Devojčica je podigla glavu, osvrnula se oko sebe i osmehnula. Više nije bila boginja. Ali kao da zbog toga

nije mnogo marila. Uopšte se nije uplašila. Delovala je krajnje zadovoljno svakom odlukom koju je

donela.

106

Dogovor s Vajan je propao. Kupovina imanja koje joj je Fehpe našao po ko zna koji put se izjalovila. Pitam

Vajan u čemu je problem i dobijam neki neodređe¬ni odgovor; bojim se da nikada neću saznati pravu

istinu. Najvažnije od svega )e da je dogovor propao. Počinjem da paničim u vezi sa ćelom Vajaninom

Nacijom. Pokušavam da joj objasnim zbog čega je požurujem, govoreći joj: »Vajan - za manje od dve

nedelje odlazim sa Balija i vraćam se u Ameriku. Ne mogu da izađem pred svoje prijatelje koji su skupih

toliki novac i kažem im da uvek nisi sebi obezbedila dom."

»Ali, Liz, ako zemlja nema dobar taksu..." Izgleda da svako ima drugačiji smisao za žurbu. Međutim, posle

par dana Vajan mi telefonira, sva ushićena. Našla je drugo parče zemlje koje joj savršeno odgovara.

Smaragdno prostranstvo pirinčanog polja na mirnom drumu, nadomak grada. Ima dobar taksu koji vrca

na svakom koraku. Vajan objašnjava da imanje pripada zemljoradniku/prijatelju njenog oca, kojem

očajnički treba novac. Na prodaju je ukupno sedam ari i voljan je (budući da mu hitno treba novac) da

proda dva ara, taman onoliko koliko ona sebi može da priušti. Vajan je oduševljena placem. Ja sam

oduševljena placem. Fehpe je oduševljen placem. Tuti - praveći piruete u travi, raširenih ruku po¬put

male balijske Džuh Endrus - takođe je oduševljena placem.

„Kupuj", kažem joj.

Ah nekoliko dana kasnije Vajan još uvek odugovlači. „Hoćeš li da živiš tamo ih ne?", uporno je pitam.

Ona opet odugovlači a onda naprasno menja priču. Jutros kaže da ju je zemljoradnik obavestio kako više

nije siguran da li bi prodao samo dva ara; umesto toga joj predlaže svih sedam ari... problem je njegova

žena... mora da iskamči njenu dozvolu o podeh zemlje, što bi moglo da bude neisplativo...

Vajan cvili: „Možda će mi trebati još novca..."

Mili bože, ona od mene traži da skupim novac za ceo plac. I dok poku¬šavam da dokučim kojim čudom

bih mogla da joj stvorim dodatnih 22.000 dolara, kažem joj: „Vajan, to je nemoguće. Nemam taj novac.

Zar ne možeš nekako da se nagodiš sa čovekom?"

A onda mi Vajan, čiji pogled više ne susreće moj, prodaje neverovatnu pri¬ču. Kaže mi da je nedavno

posetila proročicu koja je pala u trans i rekla joj da apsolutno mora da kupi svih sedam ari te zemlje

ukoliko želi na njoj da napra¬vi valjan iscehteljski centar... da je to njena sudbina... i, naravno, proročica

joj je takođe rekla da bi kupovinom celog placa Vajan možda jednog dana mogla tu da podigne lep,

moderan hotel...

Lep, moderan hotel?

Ah.

U tom trenutku naprasno gubim čulo sluha i ptice prestaju da pevaju; mogu samo da vidim kako se

Vajanine usne pomeraju ali više ne čujem šta mi govori jer me, poput groma, pogađa misao: NJUPALICE,

OVA TE ZAJEBAVA!

Ustajem, uspevam da izustim „do viđenja" i odlazim kući. Tamo pitam pelipea za njegovo iskreno

mišljenje: „Da li me Vajan zajebava?"

Felipe se još nijednom nije umešao u moje poslove sa Vajan.

Dušo", blago mi kaže, „naravno da te zajebava."

Srce mi se čepa, utroba prevrće.

„Ali ne namerno", dodaje on brzo. „Moraš da shvatiš način razmišljanja na Baliju. Ovde je sasvim

normalno da ljudi pokušaju da izvuku Što više novca odposetilaca. Oni tako preživljavaju. Zbog toga Vajan

izmišlja priče u vezi sa zemljoradnikom. Dušo, otkad još Balijac mora da pita svoju ženu za dozvolu da bi

sklopio poslovni dogovor? Slušaj - čovek je očajan za novcem i spreman je da joj proda deo imanja. Ali

ona sada želi sve. I želi da joj ti to kupiš."

Grčim se iz dva razloga. Prvi, mrska mi je sama pomisao da bi ovo mogla da bude istina. Drugo, mrska su

mi posredna značenja između Felipeovih re¬dova, uvreženo mišljenje kolonijalnih belaca da su svi ovi

ljudi takvi i da tu nema pomoći.

Ali Felipe nije kolonijalni belac; on je Brazilac. Objašnjava mi: „Slušaj, odrastao sam u siromašnoj

južnoameričkoj zemlji. Misliš da mi je ova beda strana? Dala si Vajan više novca nego što je ikada videla u

svom životu i sada je povilenela. Umislila je da si ti njena čudotvorna dobrotvorka i to joj je možda

poslednja prilika koja će joj se ikada ukazati. Zato želi da izvuče najviše što može. Zaboga - pre samo četiri

meseca ta sirota žena nije imala dovoljno nov¬ca ni da kupi ručak svom detetu a sada hoće hotel7"

»Sta da radim?"

»Ne ljuti se na nju, šta god da se desi. Ako pobesniš, izgubićeš je i to će biti velika šteta, jer ona je divna

osoba i mnogo te voli. Shvati da je ovo samo njena taktika preživljavanja. Jednostavno je prihvati takvu

kakva jeste. Ne smeš da je smatraš lošom osobom, niti da tripuješ kako njoj i deci nije ni potrebna tvoja

Pomoć. S druge strane, ne smeš joj dozvoliti da te iskoristi. Dušo, viđao sam to milion puta. Zapadnjaci

koji dugo žive ovde na kraju obično završe u nekom kampu. Polovina i dalje igra na kartu turiste,

govoreći: 'Kako su divni ovi ljudi I* tako su ljubazni i uslužni..; dok im ovi deru kožu s leđa. Druga polovina

se toliko nasekira što ih ovi stalno gule, da ih zamrze iz dna duše. A to je prava šteta jer na taj način

izgube prijatelje u njima."

»Ali šta da radim?"

„Moraš ponovo da ovladaš situacijom. Igraj s njom neku vrstu igre, poput one koju ona igra sa tobom.

Zapreti joj nečim što će je motivisati da kupi ze¬mlju. Učinićeš joj uslugu; potreban joj je dom."

„Neću da igram igre, Felipe."

Nežno me ljubi u čelo i kaže: „Onda ne možeš da živiš na Baliju, dušo."

Sledećeg jutra kujem plan. Ne mogu da verujem - posle godinu dana rada na svojim vrlinama i pokušaja

da izgradim iskren odnos prema sebi, spremam se da izreknem veliku, masnu laž. Slagaću najdražu osobu

na Baliju, nekog ko mi je kao sestra, nekog ko mi je očistio bubrege. Za ime boga, slagaću Tutinu mamu!

Ulazim u Vajanin lokal. Ona pritrčava i grli me. Zatim se brzo odmiče od mene, glumeći uzrujanost.

„Vajan", počinjem. „Moramo da razgovaramo. Imam ozbiljan problem."

„Sa Felipeom?"

„Ne. Sa tobom." ;v Deluje kao da će se svakog časa onesvestiti.

„Vajan", nastavljam. „Moji prijatelji u Americi su veoma ljuti na tebe."

„Na mene? Zašto, mila?"

„Zato što sam ti pre četiri meseca dala puno novca da sebi obezbediš dom a ti to još uvek nisi uradila.

Svakodnevno mi šalju imejlove, pitajući me: 'Gde je Vajanina kuća? Gde su moje pare?' Sada misle da si

im ukrala novac i upo- trebila ga za nešto drugo." ; „Nisam ga ukrala!"

„Vajan", smireno kažem. „Moji prijatelji u Americi misle da si... preva¬rant."

*r Ispušta vrisak kao da ju je neko uštinuo za dušnik. Deluje tako ranjeno da za trenutak želim da je

zagrlim i vrisnem: „Ne, nije tačno! Izmislila sam!" Ali ne. Moram ovo da isteram do kraja. Vajan počinje

da se tetura. Prevarant je reč koja se previše emotivno tumači na Baliju i pogrdnija je od svake druge reči

na engleskom jeziku. To je najgora stvar koju nekome ovde možete da kažete - prevarant. U ovoj kulturi,

gde ljudi jedni druge varaju od ranog jutra, gde je varanje sport, umetnost, navika, očajnička taktika za

preživljavanje, kada nekom u lice kažete da je prevarant onda ga duboko vređate. To je nešto što bi vam

u staroj Evropi garantovalo dvoboj.

„Mila", kaže mi, očiju punih suza. „Nisam prevarant!"

Znam da nisi, Vajan. Zato se i ovoliko nerviram. Pokušavam da uverim svoje prijatelje u Americi da Vajan

nije prevarant ali mi oni ne veruju."

Hvata me za ruke i molećivo gleda: „Izvini što sam te stavila u nezgodan

položaj, mila."

„Vajan, ovo je vrlo nezgodan položaj. Moji prijatelji su mnogo ljuti. Kažu da moraš da kupiš neki plac pre

nego što se vratim u Ameriku. Ako to ne uči¬niš u narednih nedelju dana, rekli su da... moraš da im vratiš

novac"

Vajan više ne deluje kao da će se onesvestiti; deluje kao da će umreti. Ose¬ćam se kao najveće đubre na

svetu dok serviram laž ovoj sirotoj ženi, koja - uprkos svemu - očigledno ne shvata da ja više nemam moć

da joj oduzmem novac sa njenog bankovnog računa, baš kao nemam moć da joj oduzmem njeno

indonežansko državljanstvo. Ah kako ona to može da zna? Nekom ma¬gijom sam stvorila to bogatstvo na

njenom računu, zar ne? Kako onda ne bih mogla isto tako lako da ga i zbrišem?

„Mila", uverava me Vajan, „obećavam da ću nači zemlju, ne brini, brzo ću je naći i kupiti. Mohm te nemoj

da brineš... možda već za tri dana sve bude gotovo. Veruj mi."

,,U redu. Idem sada kod Felipea. Pozovi me čim nešto učiniš."

Okrećem se i odlazim svesna njenog pogleda, ah odbijam da se okrenem i pogledam je. Celim putem do

kuće prinosim bogu neobičnu molitvu: „Molim te neka bude istina da me je obmanjivala." jer ukoliko me

nije obmanjivala onda je zaista nesposobna da nade sebi mesto za život, i pored 18.000 dolara na

raspolaganju. U tom slučaju je u velikoj nevolji i ne znam kako će se ta žena ikada iskoprcati iz bede. Ali

ukoliko me je obmanjivala, onda još uvek postoji tračak nade. Pokazaće da je snalažljiva i da će možda

ipak preživeti u ovom surovom svetu.

Ulazim u Felipeovu kuću sa užasnim osećajem praznine. Kažem mu: »Kada bi Vajan samo znala da sam je

slagala..."

»...a radi njene sreće i uspeha", završava rečenicu umesto mene.

Četiri sata - samo četiri sata! - kasnije, zvoni telefon u Fehpeovoj kući. Va¬jan. Bez daha je. Želi da me

obavesti daje posao završen. Upravo je kupila dva ara od zemljoradnika (čija „žena" najednom više nema

ništa protiv cepkanja imanja). Ispostavlja se da nije bilo potrebe za bilo kakvim magijskim snovima ili

svešteničkim intervencijama ili ispitivanja nivoa taksu zračenja. Vajan već drži vlasnički hst u rukama! I to

overen! Takođe me uverava da je već naručila građevinski materijal za kuću i radnici će početi sa

zidanjem početkom slede¬će nedelje - dakle, pre mog odlaska. Tako ću moći da se uverim da je projekat

započet. Nada se da nisam ljuta na nju. Poručuje mi da me voli više nego što voli samu sebe, više nego

što voli svoj život, više nego što voli ceo svet.

Kažem joj da i ja nju volim. I da jedva čekam da jednog dana budem gost u njenom predivnom domu. I da

bih volela da imam fotokopiju tog vlasničkog hsta.

Kada spustim slušalicu, Fehpe komentariše: „Dobra devojčica."

Ne znam da li misli na mene ili na nju. Ah Fehpe otvara flašu vina i na¬zdravljamo svojoj dragoj prijateljici

Vajan, vlasnici poseda na Bahju.

„Možemo li sada negde na odmor, molim te?", naposletku me pita.

107

Odlazimo na ostrvce po imenu Džili Meno, nedaleko od Lomboka, prvog ostrva istočno od Balija u

velikom, indonežanskom arhipelagu. Na Džili Menu sam već jednom bila i htela sam da ga pokažem

Fehpeu koji tamo nikada nije bio.

Ostrvo Džili Meno je za mene jedno od najvažnijih mesta na svetu. Po¬setila sam ga pre dve godine kada

sam po prvi put došla na Bah. Bilo je to u okviru reportaže o škoji joge za časopis. U to vreme sam upravo

bila završila dvonedeljni kurs joge. Međutim, po završenom poslu sam odlučila da produ¬žim svoj

boravak u Indoneziji, želeći maksimalno da iskoristim svoj boravak u Aziji. Zapravo sam htela da nađem

neko udaljeno mesto gde ću deset dana imati apsolutni mir u apsolutnoj samoći.

Kada se osvrnem četiri godine unazad, koliko je prošlo otkad se moj brak raspao i otkad sam se konačno

razvela i izvojevala slobodu, vidim detaljan Kied svojevrsne patnje. U trenutku kada sam kročila na to

ostrvce, potpuno sama, bio je to najmračniji period mog života. Samo središte bola i patnje. Moj nesrećni

um bio je raskomadan kada sam donela odluku da provedem deset dana u samoći i tišini usred nedođije.

Ostalim delovima svog raspolućenog uma sam rekla istu stvar: „Ovde smo svi zajedno, potpuno sami.

Ima da se nekako sredimo i pronađemo neko rešenje kako ćemo nastaviti dalje, inaće ćemo svi zajedno

da skončamo, na ovaj ih onaj način."

Što zvuči možda previše strogo i samouvereno ali moram da priznam i ovo taj samostalni odlazak na

mirno ostrvo bio je najužasnije putovanje u mom #votu. Nisam ponela knjige za čitanje, ništa što bi mi

skretalo pažnju. Bila sam sama sa svojim rasejanim umom, odlučna da se suočim sa samom sobom 0a

praznom bojnom polju. Sećam se da su mi noge vidno klecale od straha. A onda sam navela omiljenu

rečenicu mog gurua: „Strah - koga je briga?" i sama se iskrcala s broda.

Iznajmila sam kolibicu na obali za samo nekoliko dolara na dan i začepila usta, zavetujući da ih neću

otvoriti sve dok se u meni nešto ne promenL Ostr¬vo Džili Meno je bilo moj jedini ispit istine i pokajanja.

Izabrala sam pravo mesto za to - to je bar bilo jasno. Samo ostrvce je malo, neiskvareno, pesko- vito,

okruženo bistroplavim morem i prepuno palmi - savršeni krug sa samo jednom stazom koja ga okružuje i

koju možete da prepešačite za sat vremena. Smešteno je skoro na samom ekvatoru tako da je obdanica

preko cele godine nepromenjena. Sunce izlazi na jednoj strani ostrva, otprilike u 6:30, a zalazi na drugoj

strani, otprilike u 18:30, i tako svakog dana. Naseljeno je šačicom mu¬slimanskih ribara i njihovih

porodica. Na ostrvu ne postoji mesto s kojeg ne može da se čuje okean. Nema motorizovanih vozila.

Struja se dobija iz genera¬tora i to samo u večernjim satima. Najmirnije mesto koje sam ikada videla.

Svakog jutra u zoru i svake večeri u suton, pešačila sam ceo krug. Ostatak vremena sam samo sedela i

posmatrala. Posmatrala sam svoje misli, posma- trala sam svoje emocije, posmatrala sam ribare. Jogisti

kažu da su reči uzrok sve patnje u ljudskom životu, baš kao i radosti. Stvaramo reči da bismo opi¬sali

svoje doživljaje i te reči izazivaju osećanja koje nas dalje vuku poput pasa na povocu. Zavode nas

sopstvene mantre {gubitnica sam... usamljena sam... gubitnica sam... usamljena sam...) i za njih

postajemo spomenici. Prestanak takvog izražavanja, bar na kratko, zapravo je pokušaj negiranja moći

govora, prestanak umaranja rečima, pokušaj oslobađanja od mučnih mantri.

Trebalo mi je puno vremena da se priviknem na istinsku tišinu. Nakon što sam prestala da govorim,

otkrila sam da mi reči još uvek odjekuju u glavi. Moji organi za govor - mozak, jezik, grudi, potiljak -

vibrirali su su dugo posle pre¬stanka proizvođenja bilo kakvog zvuka. U glavi mi je ječalo od

neizgovorenih reči, poput žamora u zatvorenom bazenu kada nad njim odjekuju vriska i povici, čak i kada

deca iz vrtića nisu tu. Trebalo je iznenađujuće mnogo vremena

da sve to pulsiranje reči umine, da se svi ti uskomešani zvuči stišaju. Tri dana, otprilike.

A onda je sve počelo da navire. U tom stanju ćutanja, bilo je dovoljno prostora za svu mržnju i strah koji

su opsedali moj um. Osećala sam se kao narkomanka na detoksikaciji, boreći se sa otrovom koji mi je još

uvek strujao žilama. Puno sam plakala. I puno se molila. Bilo je to teško, skoro zastrašujuće iskustvo, ah

znala sam ovo - da nikada više ne želim da budem tu, niti da neko bude pored mene. Znala sam da

moram to da učinim i to potpuno sama.

Jedini turisti koji su osim mene boravili na ostrvu bih su zaljubljeni parovi na romantičnom odmoru. (Džili

Meno je previše lep i previše udaljen za nekog ko je toliko lud da ga poseti sasvim sam.) Posmatrala sam

te parove i zavidela im na njihovoj ljubavi. Ali sam znala: „Ovo nije tvoje vreme za ljubavisanje, Liz. Došla

si sa drugim zadatkom." Držala sam se podalje od svih. Ljudi na ostrvu su me ostavljah na miru. Mislim da

su pomalo i zazirali od mene. Cele prethodne godine bila sam u krizi. Bila sam toliko ispijena od

nespavanja i toliko usukana od plakanja i neredovne ishrane da sam počela da ličim na psihijatrijski

slučaj. Na ostrvu mi se niko nije obraćao.

U stvari, to nije istina. Jedna osoba mi se svakodnevno obraćala. Bio je to dečak, jedan od klinaca koji su

po ceo dan trčkarali po plaži, nudeći turistima sveže voće. Taj dečak je imao devet godina i izgledao je

kao da im je vođa. Bio je snažan, prodoran i prevejan na onaj ulični način, iako celog života nije napustio

tu zabit. Pretpostavljam da je bio ostrvski prevejan. Nekako je uspeo da nauči engleski, verovatno družeći

se sa zapadnjacima. I zakačio se za mene. Niko drugi me nije pitao ko sam, niko me nije smarao, samo bi

mi to radozna¬lo derište u neko doba dana prišlo, selo pored mene i otpočelo paljbu: „Zašto ti nikad ne

pričaš? Zašto si tako čudna? Ne pravi se da me ne čuješ - znam da me čuješ. Zašto si uvek sama? Zašto

nikad ne plivaš? Gde ti je dečko? Zašto nemaš muža? Šta je s tobom?"

I svaki put bih pomislila: Pali, mali! Šta si ti - beleška mojih najcrnjih misli?

Svakoga dana bih mu se ljubazno osmehnula i učtivim odmahivanjem ruke ga oterala od sebe ah klinac

nije odustajao sve dok mi ne bi digao priti¬sak. A redovno mi je dizao pritisak. Na kraju sam pukla i

izdrala se na njega: „Ne pričam zato što sam na prokletom duhovnom putovanju, dosadni stvore -sad

PALI!"

Otrčao je smejući se. Svakoga dana posle tog ispada bi mi prišao, zakikotao se i pobegao. Naposletku sam

i sama počela da se smejem, svaki put kada mi se

izgubio iz vida. plašila sam se tog napadnog klinca, i istovremeno mu se radovala. Bio mi je jedina smešna

pauza u toj zaista mučnoj vožnji. Sveti Antonije • jednom napisao da je otišao u pustinju gde se

zavetovao na ćutanje ali su ga svakodnevno napadale svakojake vizije - anđeoske i demonske. Rekao je

da u samoći ponekad srećemo demone koji izgledaju kao anđeli, a ponekad anđele loji izgledaju kao

demoni. Kada su ga pitali kako da ih razlikujemo, svetac je rekao da se to može dokučiti tek kada vas

stvor napusti. Ukoliko ostanete smrknuti, tvrdio je, onda je to bio đavo. Ukoliko ostanete raspoloženi,

onda vas je posetio anđeo.

Mislim da znam šta je bio onaj mali napasnik koji me je redovno zasme- javao.

Devetog dana mog ćutanja, uveče sam se prepustila meditaciji na plaži. Kada sam počela sunce je bilo na

zalasku, a kada sam završila bila je prošla ponoć. Sećam se da sam rekla svom umu: „Evo ovako ćemo, Liz.

Ovo ti je jedinstvena prilika da mi pokažeš sve što te rastužuje. Hoću sve da vidim. Ne pokušavaj ništa da

sakriješ." Jedna po jedna, moje tugaljive misli i sećanja po¬čeli su da se javljaju, ustajući i predstavljajući

se. Pogledala sam svaku misao, svaki tužan događaj, i priznala njihovo postojanje, osećajući užasan bol

(ne trudeći se da sebe zaštitim od njega). Zatim sam rekla toj tuzi: ,,U redu je. Vo¬lim te. Prihvatam te.

Dođi u moje srce. Prošlo je." Zapravo sam osećala kako tuga (poput život stvora) ulazi u moje srce (kao da

je prava prostorija). Onda sam rekla: „Dalje?" I sledeći komadić tuge bi isplivao na površinu. Pozdravila

bih ga, iznova proživela, blagoslovila i pozvala u svoje srce. Učinila sam to sa svakom tužnom misli koja mi

se ikada javila - dokle god me je poslužilo seća- nje-sve dok nisu nestale.

Onda sam rekla svom umu: „Sada mi pokaži sav bes." Jedan po jedan, iskrsnuli su svi moji ispadi besa.

Videla sam ih sve i priznala njihovo postoja¬nje. Osećala sam svaki delić iskonskog gneva, kao da se po

prvi put događaju, lrekla im: „Dođite u moje srce. Tu možete da se odmorite. Tu ste bezbed- ni Prošlo je.

Volim vas." Ovo je trajalo satima. Lelujala sam između moćnih štabova suprotstavljenih osećanja -

proživljavajući svaki čin besa kao da se JjPravo tada događao, posmatrajući ga kako ulazi u moje srce i

leže pored svoje kraće, odustajući od borbe.

Onda je došao najteži deo. „Pokaži mi svoj stid", tražila sam od svog uma. Blagi bože, kakve sam tada

videla užase. Patetična kolona svih mojih neuspe- ha, laži, sebičnosti, ljubomora, gordosti. Nisam

trepnula ni pred jednim od njih. „Pokaži mi ono najgore", zahtevala sam. Kada sam pokušala da pozovem

tu sramnu četu u svoje srce, svaki je oklevao na vratima, govoreći: „Ne, ne želiš me unutra... zar ne znaš

šta sam učinio?" i svakom bih odgovorila: „Da, želim te. Čak i tebe. I ti si ovde dobrodošao. U redu je.

Oprošteno ti je. Ti si deo mene. Sada možeš da se odmoriš. Prošlo je."

Kada se sve završilo, bila sam prazna. U mom umu više nije bilo borbe. Pogledala sam u svoje srce, u

svoju dobrotu, i sagledala njegovu veličinu. Vi¬dela sam da moje srce nije puno, čak ni nakon što sam ga

napunila svim tim nesuvislim protuvama tuge, besa i srama; moje srce je moglo da primi i oprosti još

više. Njegova ljubav bila je bezgranična.

Tada sam znala da nas bog sve voh i da nas sve prima. Znala sam da u uni¬verzumu ne postoji nešto što

se zove pakao, osim možda u našim prestravljenim umovima. Jer, kada bi samo jedno slomljeno i

ograničeno ljudsko biće moglo da iskusi bar jedan dehć potpunog oprosta i prihvati samog sebe, zamislite

- samo zamislite! - šta sve bog u svojoj večnoj samilosti, može da oprosti i prihvati.

Takođe sam nekako znala da je taj trenutak smirenja bio privremen. Znala sam da još uvek nije bio kraj,

da će moja tuga, bes i stid opet jednog dana da se išunjaju iz mog srca i zauzmu mi um. Znala sam da ću s

tim mislima opet morati da se borim, sve dok polako i odlučno ne promenim svoj život. Čekao me je

težak i naporan posao. Ipak, u mračnoj tišini na plaži, moje srce je mom umu tada reklo: „Volim te,

nikada te neću napustiti i uvek ću se brinuti o tebi." To obećanje je isplovilo iz mog srca i popelo se do

usta. Tu je zastalo i mogla sam da osetim njegov ukus, dok sam se s plaže vraćala u iznajmljenu kolibu.

Pronašla sam praznu svesku, otvorila prvu stranicu - i tek tada otvorila usta i izgovorila te reči u vazduh,

puštajući ih na slobodu. Tek kada su te reči razbile $®inu, dopustila sam olovki da ovekoveči tu

veličanstvenu izjavu: „Volim te, nikada te neću napustiti i uvek ću se brinuti o tebi." Bile su to prve reči

koje sam napisala u svojoj intimnoj svesci, reči koje će me nositi dalje i kojima ću se mnogo puta vraćati u

naredne dve godine, uvek tražeći pomoć - i uvek je dobijajući, čak i u trenucima najveće tuge ili straha. I

ta sveska, natopljena ljubavnim obećanjem, bila je jedini pravi razlog zbog kojeg sam preživela naredne

godine svog života.

108

Sada se vraćam na Džili Meno pod potpuno drugačijim okolnostima. Od po- slednje posete sam se

razvela, preživela konačan raskid s Dejvidom, proputo vala svet, iz svog sistema izbrisala sve meditacije

promenljivih raspoloženja, naučila novi jezik, nekoliko nezaboravnih trenutaka sedela na božjem dlanu u

Indiji, upila mudrosti od indonežanskog vrača i kupila dom porodici kojoj je bio neophodan. Srećna sam,

zdrava i uravnotežena. I da, ne primećujem više ništa osim da jedrim po prelepom tropskom ostrvcetu sa

svojim brazilskim ljubavnikom. Sve to - priznajem! - neodoljivo podseca na bajkoviti kraj ove priče, poput

delića sna neke domaćice. (Možda čak i delića mog ličnog sna, od pre nekoliko godina.) Ipak, ono što me

sprečava da se u potpunosti prepustim ovoj bajci je surova istina, istina koja me je istinski ojačala u

proteklim godina¬ma - da me nije izbavio lepi princ nego da sam sama izvela samoizbavljenje.

Moje mish se vraćaju na nešto što sam jednom pročitala, nešto u šta veruju zen budisti. Oni tvrde da je

drvo hrasta nastalo radom dve istovremene sile. Očigledno, tu je žir od kojeg je sve počelo, seme koje

sadrži sve obećanje i po¬tencijal, i koje izrasta u drvo. Svima je to jasno. Ali samo nekolicina može da

prepozna da postoji još jedna sila koja sve to vodi - budućnost samog drveta, koje očajnički žeh da

opstane, izrastajući iz žira, šireći svoje mladice ni iz čega, nastavljajući evoluciju i sazrevajući. U tom

smislu, kažu zen budisti, drvo hra¬sta stvara isti taj žir iz kojeg je iznikao.

Razmišljam o ženi u kakvu sam izrasla, o životu koji sada vodim i o tome koliko želim da budem ta osoba i

da živim ovaj život, slobodna od lažnog pretvaranja da sam neko drugi. Mislim o svemu što sam preživela

da bih došla dovde i pitam se da li sam to zaista bila ja - mislim, ta srećna i uravnotežena Ja> koja sada

drema na palubi indonežanskog ribarskog brodića - koja je vukla onu drugu, mladu, zbunjenu i nesigurnu

mene svih ovih teških godina. Ona folađa ja bila je žir pun potencijala, ali starija ja, već postojeći hrast,

sve vreme je ponavljala: „Hajde - rasti! Menjaj se! Evoluiraj! Dodi i sretni me ovde, gde već postojim u

punoći i zrelosti! Potrebna si mi da rasteš u meni!" I možda sam upravo ta sadašnja i potpuno ostvarena

ja bila ta koja je četiri godine leb-

a nad tom mladom, udatom, uplakanom ženom na podu kupatila, i možda Sam to bila ja koja je toj

očajnici šapnula na uho: „Vrati se u krevet, Liz..."

Znajući unapred da će sve biti dobro, da će nas sve to na kraju dovesti ovde. Upravo ovde, u ovaj

trenutak. Gde oduvek smireno i zadovoljno čekam da mi se ona pridruži.

Utom se Felipe budi. Celo poslepodne se budimo i opet padamo u sladak san, sklupčani jedno drugom u

naručju na palubi indonežanskog ribarskog brodića. Okean nas ljulja, sunce nas greje. Dok ležim, s glavom

na njegovim grudima, Felipe mi kaže da je u snu došao na sjajnu ideju: „Znaš, očigledno moram da živim

na Baliju zbog posla i zbog toga što je blizu Australija gde su mi deca. Pri tom, moram često da boravim u

Brazilu zato što su tamo dragulji i moja porodica. Ti očigledno moraš da budeš u Americi zbog svog posla i

zato što su ti tamo prijatelji i porodica. Pa sam mislio... možda bismo mogli da izgradimo zajednički život

koji će biti podeljen između Amerike, Australije, Brazila i Balija."

Mogu samo da se nasmejem jer, hej - što da ne? Zvuči dovoljno ludo da bi uspelo. Takav život bi nekim

ljudima izgledao krajnje sumanuto, možda čak i besmisleno, ah meni odgovara. Naravno, tako ćemo i

učiniti. Već mi prija. A sviđa mi se i poetika njegove ideje, moram da priznam. Bukvalno to mislim. Posle

cele godine istraživanja tri pojedinačna i neustrašiva I, Felipe mije upra¬vo predložio sasvim novu teoriju

putovanja: „ Australija, Amerika, Bali, Brazil = A, A, B, B.

Poput klasične pesme, poput para ritmičnih stihova.

Ribarski brodić je ukotvljen nedaleko od obale Džili Mena. Na ostrvu ne postoji pristanište. Morate da

zavrnete nogavice, skočite sa broda i na snagu ga privučete uz obalu. Apsolutno ne postoji način da to

učinite a da se pri tom ne skvasite ili ne ogrebete o koralni greben, ipak vredno je truda jer su plaže

pre¬krasne. Tako moj ljubavnik i ja izuvamo sandale, najosnovnije stvari stavljamo na vrh glave i

spremamo se da zajedno skočimo sa ivice broda u more.

Ima nečeg smešnog u celoj ovoj priči. Jedini romanski jezik koji Felipe ne govori je italijanski. Ali mu

prilikom skoka sa broda ipak kažem.

Attraversiamo.

Pređimo.

Konačno priznanje i uverenje

Nekoliko meseci po odlasku iz Indonezije, vratila sam se da posetim svoje voljene i sa njima proslavim

Božić i njujorski praznik. Moj avion je sleteo na Bali samo dva sata nakon što je cunami pogodio

jugoistočnu Aziju. Odmah su me oozvali poznaniciiz celog sveta, zabrinuti za bezbednost mojih

indonežanskih prijatelja. Naročito ih je zanimalo: „Jesu li Vajan i Tuti okej?" Činjenica je da cunami nije

pogodio Bali (osim emotivno, naravno) tako da sam sve svoje prijatelje zatekla žive i zdrave. Felipe me je

sačekao na aerodromu (bio je to prvi od mnogih naših brojnih susreta na raznim aerodromima). Ketut

Lajer jesedeo na svojoj verandi, isti kao i uvek, praveći domaće meleme i mediti¬rajući. Judi je u

međuvremenu počeo da svira gitaru u nekom fensi klubu i krenulo mu je nabolje. Vajanina porodica je

živela srećno i bezbrižno u svojoj novoj, lepoj kući, daleko od opasne obale, opasanoj visokim pirinčanim

po¬ljima Ubuda.

Uz svu zahvalnost koju mogu da skupim (i u Vajaninio ime), želela bih da se zahvalim svima koji su dali

novac za izgradnju njenog doma.

Takođe bih volela da se zahvalim teča Teriju i tetka Debori za svu pomoć koju su mi dali tokom ovog

jednogodišnjeg putovanja. Kada bih to nazvala tehničkom podrškom samo bih umanjila značaj njihovog

doprinosa. Zajedno su ispleh mrežu ispod žice po kojoj sam hodala, a bez koje - to sigurno - ne bih mogla

da napišem ovu knjigu. Ne znam hoću li ikada moći da im se odu¬žim.

Ipak, možda bi svi trebalo da prestanemo da se odužujemo ljudima koji su sastavni deo našeg života. Na

kraju je možda mudrije posustati pred čudesnim delom ljudske darežljivosti i samo se zahvaljivati,

beskrajno i iskreno, dok god nas služi glas.