Pravni fakultetUniverzitet u Kragujevcu

Seminarski rad iz predmeta Ekonomska diplomatija

Pojam i nastanak ekonomske diplomatije i njen odnos prema drugim disciplinama

Profesor: Student:Sveto Purić Kristina Pejić

273/2012

Kragujevac, 2013.

Sadržaj:

1. Uvod..........................................................................................................2 1.1 Pojam i nastanak ekonomske diplomatije...................................2

2. Pojmovno odredjenje ekonomske diplomatije......................................3

3. Geneza ekonomske diplomatije kao celine...........................................4

3.1 Ekonomska diplomatija.........................................................6

3.2 Komercijalna diplomatija.......................................................7

3.3 Korporativna diplomatija.......................................................8

3.4 Poslovna diplomatija..............................................................9

3.5 Diplomatija nacionalnih nevladinih organizacija.....................9

3.6 Diplomatija transnacionacionalnih nevladinih organizacija....10

4. Ciljevi, načela i funkcije ekonomske diplomatije................................11

5. Odnos prema drugim naučnim disciplinama......................................12

6. Zaključak............................................................................................14

7. Literatura............................................................................................16

1

1. UVOD

1.1 NASTANAK I PREDMET EKONOMSKE DIPLOMATIJE

Ministarstva spoljnih poslova su odgovorna za spoljnu politiku svojih zemalja i

opunomoćena su za potpisivanje međunarodnih sporazuma, ali ne sprovode čitavu proceduru

zaključivanja takvih sporazuma.1 Pregovori i potpisivanje dokumenata mogu biti predmet

rasprave i čak da izazovu konflikt sa drugim ministarstvima. Takvi konflikti se rešavaju

pozitivno u zavisnosti od svakog slučaja ponaosob. Međutim, u skladu sa starom tradicijom,

odgovornost za sve finansijske poslove, u širem smislu reči, pada na Ministarstvo privrede i

finansija, bilo da je reč o multilateralnim pregovorima, trgovinskim rundama, o učešću u radu

multilateralnih pregovora ekonomskih organizacija (MMF, MBRR, STO, UNCTAD itd.) ili

bilateralnih pitanja pomoći, carina, zaštite direktnih investicija itd. Ministarstva spoljnih

poslova unose svoju »dar« u rad te opširne oblasti i time ulivaju poverenje u tome, da njihov

rastući značaj može povući za sobom još aktivnije njihovo učešće, kao uzrok nekog napora.

Međutim, glavnu ulogu igraju ministarstva finansija (u pojedinim slučajevima ministarstva

privrede ili ministarstva trgovine), i često oni stavljaju i potpis na dokumenta. Tako, položaj

ekonomskog diplomate javlja se na dva nivoa: oni deluju samo kao diplomate, s jedne, a

ministarstva spoljnih poslova ne poseduju pravo na njih.

Nepoveravaju se u jednoj državi svi poslovi ekonomske diplomatije samo diplomatama.2 Ti

poslovi se raspoređuju među službama, koje nalaze najbolji način za rešavanje problema koji

se postavljaju pred njih u oblasti spoljnoekonomske politike. Diplomatija predstavlja monopol

i de facto garant nacionalnog suvereniteta. Ipak, uprkos tom monopolu, na međunarodnoj

areni niču i igraju sve zapaženiju ulogu nova lica koja deluju, kao i mesne organizacije vlasti,

nevladine organizacije i preduzeća. Mada oni i nisu opunomoćeni za angažovanje u sferi

ekonomske diplomatije, njihova delatnost se odražava, na ovaj ili onaj način, na međudržavne

odnose.

Na prostorima prethodne Jugoslavije, Ekonomska diplomatija kao naučna disciplina je

novijeg datuma. Nastala je de facto početkom ovog veka i predaje se samo na nekoliko

univerziteta i to privatnih (Univerzitet Megatrend i Univerzitet »Braća Karić« oba iz

1 Г.К. де ла Каррьер, Економическая дипломатия, дипломат и рынок, МГИМО, Москва, 2003, стр. 245.2

2

Beograda, Diplomatskoj akademiji Ministarstva spoljnih poslova Srbije, zatim na Fakultetu

spoljnu trgovinu u Bijeljini, kao i na Institutu za ekonomsku diplomatiju u Beogradu. Na

državnim univerzitetima u Beogradu, koliko je poznato, ova naučna disciplina se još ne

predaje kao poseban predmet. Zanimljivo je da ni na matičnom fakultetu za izučavanje

diplomatije – Fakultetu političkih nauka u Beogradu, ekonomska diplomatija ne postoji kao

poseban predmet. Samo se po sebi razume, i literatura iz ove oblasti je vrlo oskudna.

Međutim, ova naučna disciplina u svetu se tako brzo razvija da i u nas će bez sumnje iz dana u

dan sve više dobijati na značaju.

2. POJMOVNO ODREDJENJE EKONOMSKE DIPLOMATIJE

Sam termin je, kako navodi prof. dr Vladimir Prvulović u svojoj knjizi Ekonomska

diplomatija, Treće izdanje, francuskog porekla La diplomatie economique.3 Ovaj autor,

pozivajući se na tradicionalne veze francuske i ruske škole klasične diplomatije, ističe da se

termin ustalio i u ruskoj literaturi kao Ekonomičeskaja diplomatija. Za razliku od njih, u

anglosaksonskoj terminologiji, tj. u engleskoj i američkoj literaturi, koristi se izraz

međunarodni biznis ili trgovinska diplomatija (international business or trade diplomacy).

Prof. Prvulović objašnjava da terminološka razlika podrazumeva i izvesne nijanse u

definisanju samog pojma. Po francusko-ruskoj školi (Hauser, Coper, Ornatski), ekonomska

diplomatija je korišćenje državnih diplomatskih instrumentana i metoda, kao i ekonomskih

mera i instrumenata (trgovinska politika, kreditno-monetarna, tehnološka i dr.), na bilateralnoj

i multilateralnoj osnovi radi obezbeđenja razvoja nacionalne privrede i zaštite

spoljnoekonomskih interesa zemlje.

Međunarodni biznis ili trgovinska diplomatija, po američkim shvatanjima,

podrazumeva aktivnost države na promociji i zaštiti interesa nacionalnih firmi na

međunarodnom planu, pregovore sa vladama (kako države, tako i firmi) u čijim zemljama

američke kompanije posluju, sprečavanje i izbegavanje ekonomskih konflikata na domaćem i

međunarodnom planu, prikupljanje informacija i globalne promocije američke izvozne

ekspanzije preko državnog diplomatskog aparata, a uz sadejstvo američkih kompanija u

pregovorima.

3 Vladimir Prvulović, Ekonomska diplomatija, Treće izdanje, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2006, str. 9.

3

Prof. dr Vladimir Prvulović ističe da ekonomska diplomatija predstavlja specifičan i

istančan spoj diplomatije u klasičnom smislu, ekonomskih nauka i nauka menadžmenta,

metoda i tehnika pregovaranja sa stranim partnerima, odnosa s javnošću i prikupljanja

ekonomskih informacija od interesa za privredu svoje zemlje ili kompanije, u cilju

prodora na svetsko tržište.4

3. GENEZA EKONOMSKE DIPLOMATIJE KAO CELINE

Diplomatija je evoluirala tokom vremena. Tako, njena definicija i profesionalni

identitet diplomate su takođe evoluirali. Podaci o istoriji diplomatije pokazuju da ona datira

još od stare Grčke i da je evoluirala tokom vremena. Značajan doprinos diplomatskim

metodama učinjen je u istorijskim etapama, počev od perioda procvata italijanskih gradova-

država, potom u Francuskoj pre i nakon Francuske revolucije, u Engleskoj počev od

industrijalizacije i ekspanzije njene imperije. Sistematski doprinosi su uglavnom počeli u

SAD, naročito posle Drugog svetskog rata, u sferi istraživanja u oblasti društvenih nauka sa

ciljem da se analizira i razume ponašanje međunarodnih pregovarača.5

Moderna diplomatija, prema mnogim izvorima, nastaje nakon potpisivanja Vestfalskog

mira 24. oktobra 1648. godine između cara Ferdinanda III, nemačkih kneževa, predstavnika

Holandije, Francuske i Švedske. Tačnije rečeno, Vestfalski mir predstavlja seriju sporazuma

kojima je završen Tridesetogodišnji rat. Španski sporazum, kojim je završen

Osamdesetogodišnji rat potpisan je 30. januara 1648. godine. Ugovorom su priznate

nezavisnost Holandije i Švajcarske konfederacije. Ugovor o Pirinejima iz 1659. godine smatra

se delom Vestfalskog sporazuma, a potpisale su ga Francuska i Španija. Tako, mnogi istoričari

Vestfalski mir smatraju početkom moderne ere. Tim sporazumom storena je baza

međunarodnog sistema suverenih dežava.

Vestfalski sporazum sadrži četiri osnovna principa:

Princip suvereniteta nacija-država i fundamentalno pravo na samoopredeljenje;

Princip pravne jednakosti među nacijama-državama;

4 Vladimir Prvulović, Ekonomska diplomatija, Treće izdanje, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2006, str. 19.5 Lucien Bely, L invention de la diplomatie: Moyen Age – Temps modernes, Presses Universitaires de France, 1998.

4

Princip obavezujućih međunarodnih ugovora među državama, dakle vezujućih

ugovora,

Princip neintervencije jedne države u unutarnja pitanja druge države.

Zbog tih principa Vestfalski ugovor iz 1648. je izuzetno značajan za međunarodne odnose.

Tim ugovorom stvorena je baza modernog međunarodnog sistema nezavisnih nacija-država.

Međutim, novija istorija svedoči da u konflikte mogu da uvlače i nedržavni akteri. Udar na

Svetski trgovinski centar u Njujorku, 11. septembra 2001. godine, suočio je jednu državu

(SAD) i njen savez (uglavnom zmlje članice OECD) sa jednim nedržavnim akterom (Al-

Qaeda) koji teroriše širom sveta preko raznih mreža i saveza. Pol Mirc (Paul Meerts, 2002)

kaže: »...evrocentrički karakter Vestfalskog sistema« ne bi mogao više odgovarati

globalizovanom svetu danas i sutra«. Uz nacionalnu državu postoje danas takođe sub-

nacionalni akteri (na primer, regioni u pojedinim zemaljama, Nemačke na primer),

supranacionalni akteri (na primer, EU, NAFTA) i nedržaavni akteri (na primer nevladine

organizacije i preduzeća), koje sve učestvuju u oblikovanju međunarodnih odnosa. U svetlosti

ovog razmnožavanja aktera uključenih u međunarodne odnose i diplomatske aktivnosti,

Melisen nudi najjezgrovitiju definiciju savremene spoljne politike i diplomatije, koja glasi:

„Diplomatija se definiše kao mehanizam zastupanja, komunikacije i pregovaranja preko kojih

države i drugi međunarodni akteri vode svoje poslove“.6

Melisenova definicija najbolje odražava i obuhvata post-modernu prirodu diplomatije koju

karakteriše simultano učešće mnoštvo državnih i nedržavnih aktera. Tako, veće zastupanje i

učešće različiiitih interesnih grupa vodi, de facto, demokratizaciji političkih procesa na

nacionalnim i globalnom nivou, što čini diplomatiju i međunarodne odnose podložnim raznim

uticajima fragmentacije i mogućem izbijanju konflikata zbog potencijalne paralize koju mogu

da prouzrokuju isuviše mnogo državnih i nedržavnih aktera sa često uzajamnim ekskluzivnim

političkim ciljevima.

Novi inputi na diplomatsku arenu čine različite grupacije i organizacije od lokalnog,

nacionalnog i međunarodnog interesa. Ove različite snage kojegzistiraju jedne s drugima i

primenjuju različite forme diplomatskog uticaja za ostvarenje svojih ciljeva.

Ekonomska diplomatija je suočena sa veoma kompleksnim standardima koje regulišu

organizacije odgovorne za ekonomsku politiku kao što su, na primer, Svetska trgovinska

organizacija (STO), Mođunarodni monetarni fornd (MMF) ili Organizacija za ekonomsku 6 Jan Melissen (1999) ed. Innovation in Diplomatic Practice, Macmillan, London, pp. xvi-xvii.

5

saradnju i razvoj (OECD), mnoge vlade poseduju učešće brojnih ministarstava

specijalizovanih za ekonomska i finansijska pitanja čime smanjuju ili, čak, neutrališu uticaj i

ulogu ministarstva spoljnih poslova. Na primer, državna administracija SAD je centralizovala

moć odlučivanja u vezi sa trgovinskim pregovorima u okviru STO u novo stvorenoj izvršnoj

službi Predsednika, Služba trgovinskog predstavništava SAD (the Office of the United States

Trade Representative – USTR). Uz to, Američka administracija je osnovala Agenciju koja je

locirana u Vašingtonu za unapređenje politike koordinacije za vreme Kenedi runde GATT-a,

čime je ograničila kompleksnost među ministarskog sukoba nadležnosti, kao i spoljnog uticaja

članova Kongresa i raznih lobističkih grupa (kao što su, recimo i to, lobi farmera i

prehrambene industrije).

Napori specijalizovanih ministarstava da vode politiku koja se odnosi na problematiku

međunarodnog pregovaranja i da utiču na strukturu i mehanizme globalnog upravljanja bacili

su u zasenak prethodnu prominentnost ministarstva spoljnih poslova (MSP) na ekonomskom i

trgovinskom polju.

Rast ovih netradicionalnih žanrova multi-ministarstava, međunarodna diplomatija je,

na primer, vidljiva u Ženevi gde ambasade mnogih industrijskih zemalja u STO poseduju veći

broj službenika nego što je to slučaj sa njihovim bilateralnim ambasadama u Bernu, u

Švajcarskoj. Veći broj službenika je rezultat rasta broja diplomata nav MSP i vladinih

zvaničnika. Ekonomska diplomatija koju vodi MSP ili službenici drugog vladinog tela se

definiše na sledeći način:

3.1. Ekonomska diplomatija

Ona se bavi pitanjima ekonomske politike, tj. radom delegacija u standardnim stalnim

organizacijama kao što je STO i BMP (Banka za međunarodna poravnanja – Bank of

International Settlement). Ekonomski diplomate takođe prate i izveštavaju svoje vlade o

ekonomskoj politici u drugim zemljama, kao i savetuju ih kako najbolje da odgovore tim

izazovima. Ekonomska diplomatija koristi ekonomske resurse, bilo kao koristi ili sankcije,

radi ostvarivanja posebnih ciljeva spoljne politike.

Vlade su takođe spremne da podržavaju nacionalni ekonomski razvoj pružanjem podrške

svojim sopstvenim preduzećima, na primer, u formi saveta šta treba da izvoze, pravne pomoći,

6

izvoznih dozvola i podsticaja/podrške kada im je potrebno. Takva podrška uključuje pomoć

nacionalnim preduzećima da osnuju svoje filijale na drugim tržištima. U isto vreme, njena

funkcija može takođe da uključi pripremu podrške stranim preduzećima zainteresovanim za

investiranje u zemlji.

3.2. Komercijalna diplomatija

Ona predstavlja, s druge strane, rad diplomatskih misija radi podrške poslovanju i

finansijskom sektoru njene zemlje porekla sa težnjom da se postiže ekonomski uspeh i ostvare

opšti ciljevi nacionalnog razvoja.7 Ona uključuje povećanje investicija prema unutra i prema

spolja, kao i unapređenje trgovinskih odnosa. Značajan aspekt rada komercijalnih diplomata je

pribavljanje informacija o izvoznim i investicionim mogućnostima, organizovanje i pomoć

igrajući ulogu domaćina za trgovinske misije iz zemlje porekla. U nekim slučajevima,

komercijalni diplomate bi takođe mogli da unaprede ekonomske veze savetovanjem i

podrškom kako domaćih tako i inostranih kompanija da donose odgovarajuće investicione

odluke.

Diplomatska funkcija i uloga u okviru multinacionalnih preduzeća je, nema sumnje, od

značajne koristi naročito u uslovima globalizacije svetske privrede. Da bi ostvarile uspeh u

poslovanju i obezbedile održivu ekonomsku sposobnost za svoja ulaganja, transnacionalna

preduzeća moraju da pokažu sposobnost koja će im omogućiti da upravljaju multilateralnim

zainteresovanim stranama (stakeholders) u zemlji i inostrasntvu. Suočene s ovim izazovima,

globalne kompanije zahtevaju veće diplomatske kapacitete i kompetencije u postupku sa

zainteresovanim stranama (stakeholders).

Diplomatska funkcija multi-nacionalnih kompanija je da obezbedi kontinuiranu i

strukturalnu koheziju unutar svog sedišta i filijalama u inostranstvu (subsidiaries). Ova

funkcija se obično deli na dve srodne diplomatije: korporativnu i poslovnu diplomatiju.

3.3. Korporativna diplomatija

7 Ibid.

7

Ona sadrži dve organizacione uloge koje se smatraju kritičnim za uspešnu koordinaciju

jedne multinacionalne kompanije. Naime, da menadžer «treba da bude sposoban da vrši

dužnost u dve kulture: kultura poslovne jedinice i kultura zemlje porekla korporacije koja je

obično snažno podržana nacionalnošću globalne korporacije»; i da jedan korporativni

diplomata, zemlje porekla korporacije ili druge zemlje, bude napajan korporativnom kulturom,

multilingvistikom, radnim, profesionalnim pedigreom i iskustvom u radu i življenju u raznim

stranim kulturama. Ove dve uloge su bitne za multinacionalne strukture rada, kao i za

alociranje lica u različitim kancelarijama ili kao privremene menadžere za nove poduhvate.8

Nasuprot korporativne diplomatije, poslovna diplomatija ima za cilj stvaranje spoljnog

ambijenta (okruženja) za svoje filijale (subsidiaries), pogodan za poslovne aktivnosti. Zahtevi

lokalnih zajednica za korporativno vođenje poslova (u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti)

ograničavaju u izvesnom smislu slobodu korporativnog ponašanja. Nekompetentno vođenje

spoljnih jedinica/filijala i pritisak grupa mogla bi brzo da imaju za rezultat milione dolara

troškova i gubitak poslovnih mogućnosti.

Tradicionalno, velika preduzeća u SAD iznajmljuju bivše ambasadore ili državne sekretare da

promovišu poslovne kontakte i da postignu unosne ugovore. Međutim, poslovna diplomatija

nastavlja dalje na polju odnosa s javnošću i poslovnih kontakata. Ona sa zajednicama i

grupama potrošača na nivou provincija, s jedne, i sa međunarodnom zajednicom, s druge

strane. Akteri civilnog društva su znatno više fragmentirani nego državna ili druga

transnacionalna preduzeća. Ipak, organizacije civilnog društva mogu biti uzrok mnoštva

izazova transnacionalnim preduzećima, poslovna diplomatija bi mogla, dakle, da se definiše

na sledeći način:

3.4. Poslovna diplomatija

Tiče se (međusklopa) upravljanja između globalne kompanije i njenih višestrukih

neposlovnih odgovarajućih predmeta i spoljnih jedinica/filijala. Na primer, globalne

8 Raymond Saner and Lichia Yiu, International Economic Diplomacy: Mutations in Post-modern Times, Discussion Papers in Diplomacy, Netherlands Institute of International Relations ’Clingendael’, 2003, p. 13.

8

kompanije očekuju da se povinuju/trpe brojnim (setu) nacionalnim zakonima i multilateralnim

sporazumima usvojenih od međunarodnih organizacija kao što su STO i Međunarodna

organizacija rada (MOR). U slučaju jedne globalne kompanije, poslovni diplomate

pregovaraju sa zvaničnicima zemlje domaćina, međusklop sa lokalnim i međunarodnim

nevladinim organizacijama koje imaju uticaja na lokalni i globalni program rada (agendu). Na

nivou firme, oni će pomoći da se definiše poslovna strategija i politika u odnosu na očekivanja

zainteresovanih strana, da se vode bilateralni i multilateralni pregovori, koodinira kampanja

odnosa s međunarodnom javnošću, sakupe i analiziraju relevantne informacije koje potiču iz

zemlje domaćina i međunarodne zajednice.

Ekonomski orijentisane nevladine organizacije svoju aktivnost fokusiraju na ekonomsku

politiku, međunarodni ekonomski razvoj i globalnu poslovnu praksu. Postoje, isto tako, mnoga

druga područja u kojima su aktivne nevladine organizacije. Treba praviti razliku između

nevladinih organizacija koje deluju unutar nacionalnih granica i onih koje deluju na

međunarodnom nivou, preko njihovih granica, kao i onih koje deluju u okviru saveza, kao što

su transnacionalne nevladine organizacije. Ekonomski, nevladine organizacije se definišu kao:

3.5. Diplomatija nacionalnih nevladinih organizacija

Nacionalne ekonomske nevladine organizacije (NGO) predstavljaju interes civilnog

društva u ekonomskoj sferi i sadrže različite jedinice protežući se od zaštite potrošača, anti-

korupcije do grupa zainteresovanih strana i onih koji se staraju o zaštiti čovekove okoline.

Broj nacionalnih nevladinih organizacija brzo raste delom zbog dinamike koju javnost sada

ima u oblasti informisanja i time utiče na kororativno upravljanje. Politički i ekonomski

moćnici ne mogu više ignorisati glas i stavove nevladinih organizacija. Oni su, hteli to ili ne,

upućeni na saradnju sa nevladinim organizacijama.

3.6. Diplomatija transnacuinalnih nevladinih organizacija

Diplomatija transnacionalnih nevladinih organizacija je u mogućnosti da organizuje

važna događanja i lobističke aktivnosti na novou prekograničnih relacija. Diplomate

transnacionalnih nevladinih organizacija (TNGO) deluju na međunarodnom nivou. Oni rade

9

da za takve organizacije koa što su Zeleni koji, na primer, na međunarodnom nivou, stvaraju

koalicikje koje su anti-STO, Svetski ekonomski forum, MFF ili transnacionalna preduzeća.

TNGO predlažu svoja sopstvena politička rešenja na međunarodnoj sceni, kao što se, na

primer, bilo u toku multilateralnih pregovora o Kjoto protokolu (Kyoto Protocol agreement;

climate change) ili o reprogramiranju dugova najmanje razvijenim zemljama od strane MMF.

Oni su, isto tako, uključeni u projekte tehničke saradnje u zemljama u razvoju i zemljama u

tranziciji. Oni takođe nude i istraživačke usluge u značajnim područjima za međunarodnu

saradnju i upravljanje krizama.

Postoji, dakle, vrlo raznoobrazne sheme organizacije mikroekonomske diplomatije, tj. podrške

preduzećama u inostranstvu. Da li su za ekonomsku diplomatiju potrebni diplomate? U

svetlu više opisanih zapažanja ne može se ne činiti nekoliko primedbi i ne postaviti nekoliko

pitanja. Podrška preduzećima – nije zanimanje za diplomate. Ona se odnosi na marketing,

tehniku trgovinskih i finansijskih operacija, poznavanju tržištva, tj. posebnom poznavanju

tržišta koje obično profesionalne diplomate ne poseduju.

Znači li da mikro- i makroekonomska diplomatija treba staviti pod isti krov? Iako nije

tako svuda, Velika Britanija, Francuska i Holandija postupaju tako da ekonomsmski ili

trgovinski savetnik (poslanik) vrši ove obe dužnosti.

Da li su opravdana u svetu brojnija dvostrana poslanstva? Uzajamno delovanje

makroekonomske diplomatije i ministarstva spoljnih poslova nameće pitanje od

neobične važnosti, koje izaziva žestoke sporove? S jedne strane, može li poveriti taj rad,

sačuvajući važnu ulogu posla, diplomatama u sastavu poslanstava u inostranstvu, bilo

srukturama neposredno koje se podčinjavaju oниma iz ministarstva privrede, kao što je to

slučaj u Francuskoj i Španiji? S druge strane, dužno li je Ministarstvo spoljnih poslova da

istupi u svojstvu međuministarske instance?

4. CILJEVI, NACELA I FUNKCIJE EKONOMSKE DIPLOMATIJE

Osnovni ciljevi ekonomske diplomatije jesu u ekonomskom opštenju sa

inostrasnstvom, utvrđivanju konzistentne politike ekonomskog nastupa, obezbeđivanju

materijalnih resursa za takav nastup, kao i obučavanju kadrova koji će sprovoditi

utvrđenu politiku. Uz to, Ekonomska diplomatija ima za cilj i prikupljanje poverljivih

10

ekonomskih informacija o konkurentima, o situaciji na stranim tržištima,rivalima,

ekonomskim partnerima i kompanijama.

Načela koja se primenjuju u ekonomskoj diplomatiji su:

Rešavanje pitanja od nacionalnog značaja;

Predupređivanje konflikata;

Rešavanje pitanja koja su u vezi sa nacionalnom privrednom;

Podrška privrednim asocijacijama, preduzećima i drugim institucijama relevantnih za

razvoj privrede i unapređenja ekonomskih odnosa s inostranstvom.

Da bi ispunila zahtete koje se pred ovom disciplinom postavljaju, u diplomatski sistem države

treba da su ugrađeni i sledeći elementi:

Postojanje odgovarajuće infrastrukture i mehanizama delovanja;

Visok stepen centralizacije;

Efikasna koodrinacija;

Odgovarajuća intelektualna osnova, zavisno od filozofije ekonomskih i političkih

sistema date zemlje.

Funkcije ekonomske diplomatije su u literaturi nabrojane na sledeći način:

1. Aktivnosti za obezbeđenje najpovoljnijih uslova u trgovini i drugim formama

ekonomskog povezivanja i saradnje sa stranim državama i njihovim privrednim

subjektima;

2. Uticaj na uspostavljanje mera stimulisanja izvoza domaćih roba i kontrola prometa

kapitala u sklopu ukupnih razvojnih ciljeva i strategije ekonomskog nastupa zemlje u

inostranstvu;

3. Svakodnevna i sistematska analiza prilika na međunarodnom tržištu i ekonomskim

odnosima, analiza ekonomskog položaja i karakteristika stranih zemalja, njihovih

komparativnih prednosti i mogućnosti, kao i konjunkturnih tendencija na

međunarodnoj ekonomskoj sceni;

4. Uspostavljanje i negovanje (održavanje) ekonomskih i poslovnih kontakata sa

poslovnim i preduzetničkim krugovima i nadležnim resorima zemlje prijema;

11

5. Vođenje bilateralnih i multilateralnih ekonomskih(trgovinskih, poslovnih, tehnoloških

i dr.) pregovora;

6. Priprema, učešće u izradi i koncipiranje ekonomskih konvencija i sporazuma o

moeđunarodnoj (bilateralnoj i multilateralnoj) ekonomskoj saradnji;

7. Učešće u statusu eksperata u radu međunarodnih ekonomskih i drugih institucija i

organizacija;

8. Stvaranje povoljnih poslovnih prilika za nastup prefuzeća sopstvene zemlje u

inostranstvu.

Pored navedenih funkcija ekonomske diplomatije, prof. Prvulović ukazuje i na druge, kao što

su, na primer, priukupljanje relevantnih ekonomskih informacija, organizovanje efikasne

mreže komuniciranja, pružanje ekonomskih informacija o ekonomskim potencijalima svoje

zemlje kroz različite vidove informisanja.

5. ODNOS PREMA DRUGIM NAUCNIM DISCIPLINAMA

U tradicionalnom smislu, diplomatija uopšte je de facto politička diplomatija. To znači

da su diplomate prevashodno angažovane u političkim odnosima zato što su politički odnosi

vode drugim područjima, uključujući ekonomsko područje. To isto tako znači da se predmet

ekonomska diplomatija prepliće s drugim disciplinama, spoljna politika, međunarodni

politički i ekonomski odnosi. Govoreći o međuzavisnosti internacionalnog biznisa i

ekonomske diplomatije, prof. Raičević iznosi i sledeće.

»..snačan uticaj teorije internacionalnog biznisa na poimanje savremene ekonomske

diplomatije dopire iz međunarodne poslovne prakse, koja izrazito prednjači pred teorijskim i

normativnim rešenjima u ovoj sferi. Britanska škola ekonomske diplomatije lansira poznati

Odelov spektar kao listu problema kojima se ona danas bavi. To su:

proizvodnja,

transport, razmena robe i usluga,

investicije,

razvojna pomoć,

kreditiranje,

međunarodne finansije,

12

informacije, i

zakonodavni okviri koji sve ovo regulišu«.9

Prema tome, ekonomsko diplomatske aktivnosti veoma su bliske delovanju u sferi

međunarodnog poslovanja.

6. ZAKLJUCAK

Ekonomska diplomatija pokazuje veoma dinamičan razvoj. Naime, ekonomska

diplomatija je novijeg datuma. Ona je ranije bila poznata kao trgovačka diplomatija. Prema

9 Raičević, op. cit. 2006, str. 425.

13

jednim autorima, «vreme razvoja trgovinske diplomatije zadire daleko u prošlost...».10 Drugi,

pak, smatraju da trgovačka diplomatija dolazi sa nacionalizacijom industrije u mnogim

zemljama od pedesetih do sedamdesetih godina XX veka. Ovaj proces je imao za posledicu u

postepenom uvlačenju diplomata u trgovinsku problematiku, da bi pomogli da se prodaju

proizvodi nacionalizovane industrije. U literaturi se, isto tako razlikuju klasična ekonomska

diplomatija i nova ekonomska diplomatija koja dolazi s globalizacijom svetske privrede. Novu

ekonomsku diplomatiju karakterišu: (1) izvori tenzija između vlada i ostalih centara moći koji

neposredno ili posredno utiču na odluke u sveri ekonomske diplomatije; (2) novi učesnici; (3)

višestepena priroda; (4) specifični aspekti interakcije između različitih nivoa ekonomske

diplomatije; (5) sve naglašenija multilateralnost; (6) koordinacija, strateška orijentacija i

delovanje koji su karakteristični za internacionalni biznis; (7) ustanovljavanje dva osnovna

organizaciona podsistema: makroekonomske i mikroekonomske diplomatije. Najrazvijenije

zemlje, koje svoju moć temelje na ekonomskoj superiornosti, vojnoj nadmoći i nadmoći u

domenu proizvodnje, svoje spoljnopolitičke prioritete sve više prebacuju i vezuju za

ekonomsku sferu, nastojeći da svoje interese realizuju, pored ostalog, i snažnim diplomatskim

ekonomskim angažmanom. Danas je ekonomska diplomatija postala «zujalica» u svim

zemljama. Tako, ovaj izraz često predstavlja konfuziju o tome šta zapravo ekonomske

diplomatija znači? Otuda, ne postoji sasvim precizne definicije ekonomske diplomatije već se

često daje opisna kao, na primer, formiranje i unapređenje politike koja se odnosi na

proizvodnju, kretanje i razmenu roba, usluga, radne snage i investicija sa drugim zemljama. I

ambasador Rashid ukazuje na tenzije između politike i ekonomije, između međunarodnog i

domaćeg pritiska, između vladinom i privatnog sektora.11

Glavna funkcija ekonomske diplomatije jeste zaštita nacionalnih ekonomskih interesa

u međunarodnim ekonomskim odnosima.12 U sferi legalnog delovanja spada svakodnevno

praćenje ekonomskih aktivnosti i rezultata, kao i kvaliteta proizvoda i proizvodnje zemalja

prijema, baromerata privrednih kretanja, mogućnosti plasmana proizvoda i kapitala sopstvene

zemlje i prodora na tržište zemlje prijema, kao i razmena informacija sa matičnom zemljom i

njenim nadležnim institucijama.13 Zatim, organizovanje privrednih izložbi svojih zemalja u

10 Ibid.11 Ibid. 12 Vladimir Prvulović, Ekonomska diplomatija, Treće izdanje, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2006, str. 13.13 Ibid., str. 14.

14

inostranstvu, učešće zemlje ili odgovarajućih firmi na sajmovima i manifestacijama koje

organizuje zemlja domaćin, učešće na stučnim simpozijumima i tribinama koje govore o

proizvodnim kapacitetima i izvoznim potencijalima svoje zemlje, učešće na pregovorima

zvaničnih delegacija državnih organa i ministarstava.

LITERATURA

1. Г.К. де ла Каррьер, Економическая дипломатия, дипломат и рынок, МГИМО, Москва, 2003.

15

2. Vladimir Prvulović, Ekonomska diplomatija, Treće izdanje, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2006.

3. Lucien Bely, L invention de la diplomatie: Moyen Age – Temps modernes, Presses Universitaires de France, 1998.

4. Jan Melisse. Innovation in Diplomatic Practice, Macmillan, London, 1999.

5. Ibid.

6. Raymond Saner and Lichia Yiu, International Economic Diplomacy: Mutations in Post-modern Times, Discussion Papers in Diplomacy, Netherlands Institute of International Relations ’Clingendael’, 2003.

7. Raičević, op. cit. 2006.

16