ekoloska-ekonomija-2012.pdf

8/20/2019 ekoloska-ekonomija-2012.pdf

1/422

Prof. dr Danilo Ž. Marković Prof. dr Bogdan B. Ilić Prof. dr Žarko L. Ristić

EKOLOŠKA EKONOMIJA

Beograd, 2012.


2/422

Prof. dr Danilo Ž. Marković Prof. dr Bogdan B. Ilić Prof. dr Žarko L. Ristić

EKOLOŠKA EKONOMIJA

Izdavač: EtnoStil, Beograd

Za izdavača: Milena Milenković

Recenzenti:Prof. dr Ljubiša Adamović, redovan profesorUniversity Thalahassi , USA

Prof. dr Slobodan Komazec, redovan profesorEkonomski fakultet u Beogradu

Prof. dr Veselin Đur đevac, redovan profesorUniversité Sorbonne Panthenon I, Paris

Slog i prelom:

EtnoStil, BeogradTiraž: 100 Štampa: EtnoStil, Beograd


3/422

3

PREDGOVOR

Sa snažnim razvojem proizvodnih snaga od sredine prošlog veka povećava sečovekova moć prema prirodi, ali se množe i negativne posledice čovekovog prisva-

jačkog odnosa prema njoj, kao prema nečem „izvan čega se on nalazi”. Štetne posledice su naročito narasle, i njih su ljudi počeli bivati svesniji, od pedesetih godina prošlog veka. Postepeno sazreva svest da ljudi nisu neograničeni gospodari prirode, ida narušavanjem ekološke ravnoteže u prirodi, koja nastaje čovekovom delatnošćuusmerenom na prisvajanje prirode, može dovesti i do ugrožavanja uslova čovekovog

života na Zemlji. Afirmiše se saznanje ne samo jedinstva sveta i čoveka kao organ-skog dela biosfere i kosmosa, već i saznanje da bez adekvatne životne sredine(celovitosti ekosistema) nije moguće očuvati ništa od živog sveta, pa ni čoveka. Uovom smislu afirmiše se sve više saznanje da život predstavlja apsolutnu vrednost, ičovek treba brižljivo da se odnosi prema prirodi sa povećanom odgovornošću predsredinom i univerzumom. Čovek zato treba da se suprotstavlja entropiji i svesnoučestvuje u stvaranju života. U ovakvom odnosu čoveka prema sredini, pojam „eko-loški” postepeno se oslobađa biološkog smisla, i puni se sadržajima sveukupnostiodnosa čoveka prema prirodnim, kulturnim i socijalnim uslovima sredine. Zaštita iunapređivanje čovekove sredine postaju predmet socioloških istraživanja i nastaje

socijalna ekologija, nauka (posebna sociologija), najopštije rečeno o uzajamnomdelovanju prirodnih i socijalnih sistema.

Od sedamdesetih godina (kada je 1970. godine u Varni, Bugarska, na Sed-mom svetskom kongresu Međunarodne asocijacije socinologa formiran, pored osta-lih, i Istraživački komitet za socijalnu ekologiju), socijalna ekologija se razvija kaonaučna i akademska disciplina. Ona se razvija sa globalizacijom ekoloških problema isa saznanjem o potrebi novog teorijskog promišljanja civilizacijskih problema i

promena u savremenom društvu. U kontekstu takvog pristupa došlo je do kritičkog preispitivanja društvenog razvoja, i njegovog shvatanja kao progresa. Novo poimanje

razvoja i progresa uključivalo je u pojam progresa ne samo kvantitativan porastmaterijalnih dobara i potrošnje, već i zaštitu i unapređivanje kvaliteta životne sredinečoveka, tj. došlo je do povezivanja potreba za razvojem sa potrebom (i nužnošću) zaočuvanjem prirodnih resursa, tj. za očuvanjem potrebne i neophodne ekološke rav-noteže na planeti Zemlji. U jednom takvom razmatranju odnosa društva i prirode,razvoja i očuvanja ekološke ravnoteže, tj. zaštite životne sredine, mnoga pitanja druš-tvenog života i kategorijalni sistem vrednosti, dobila su novu konotaciju i postali

predmet proučavanja i sa sociološkog stanovišta, čime je data osnova i podstrek zarazvoj socijalne ekologije.

Čovek je prevashodno prirodno biće zbog čega mora naći ravnotežu s priro-

dom, da bi uopšte mogao da opstane, a tek onda je društveno biće koje mora naćisvoje mesto u društvu. Otuda je čovek kao prirodno biće od svog postanka prvo


4/422

4

koristio gotove plodove koje je u prirodi nalazio: divlje plodove, divljač, ribe i sl.,zatim koristio pećine kao svoje prirodno stanište i slično. Kao društveno biće, čovek

je išao u zajednici sa drugima u lov i učio od drugih veštine za sigurniji opstanak u prirodi (izrada oruđa i oružja, zajednička obrada zemljišta, pripitomljavanje divljihživotinja i uzgoj domaćin). Čovek je sticao sve novija i novija saznanja i sposobnostišto mu je omogućilo da sve više koristi, ali i eksploatiše prirodnu sredinu u kojoj bo-ravi (seča šuma, menjanje tokova reka, pravljenje veštačkih jezera i sl.). U srednjemveku dolazi do naglog razvoja ljudskog saznanja, inovacije, novih proboja u sve većojeksploataciji prirode. Pronalaskom vode i vodene pare kao pogonske energije i

pronalaskom mašine radilice nastaje prva naučno tehnološka revolucija koja je dalaveliki zamah razvoju poljoprivrede. Pronalazak električne energije, motora sa unu-trašnjim sagorevanjem, visokih peći za topljenje železa, čelika, bakra i sl., pronalazakkompasa, razvoja hemijske industrije i sl. dala je snažan zamah razvoju industrije,saobraćaja, trgovine i sl. što predstavlja drugu naučno tehnološku revoluciju. To je

dalo snažan podstrek razvoju industrije. U XX veku pronalazi se atomska ihidrogenska energija kao pogonska, pronalaze se veštački materijali, biotehnologija,informatika, internet i sl. što čini treću naučno tehnološku revoluciju. To uslovljavanastanak i razvoj informatičkog društva. Ovo je razvilo proizvodne snage društva doneslućenih razmera, ali dovodi i do zagađenja prirodne sredine, eksploatisanja

prirodnog bogatstva, koje nije neiscrpno, te se opravdano postavlja pitanje budućnostičovečanstva na Zemlji. Zbog zagađenosti i slično nestale su mnoge biljne i životinj-ske vrste, zagađeno je zemljište, voda, vazduh, haraju mnoge bolesti i sl.

Danas se s pravom ističe da je čovek jedina vrsta koja svoj društveni poredakgradi na permanentnom sukobu sa prirodom. Ovo je naročito intenzivno krajem

prošlog i početkom ovog XXI veka. Pozitivna okolnost jedina je u tome što ljudskodruštvo postaje sve više svesno problema životne sredine, sa kojima se susreću

pojedinci, ljudske zajednice, nacije i ceo svet.Čovek, s obzirom na dostignute tehničke mogućnosti i nivo razvijenosti nau-

ke i znanja, može se opredeliti da razori prirodu ili da „stvara” prirodu, odnosno darazvija dinamičku ravnotežu s prirodom. Tako će današnje čovekovo delovanje uticatina njegovu buduću egzistenciju kao vrste, ali će uticati i na druge biljne i životinjskevrste i njihovu budućnost. Na zemaljskoj kugli žive različiti narodi i različite kulture,ali u svojim zajednicama žive po nekim zajedničkim vrednostima. Zato se i danas

postavlja pitanje kako iznaći zajedničke kriterijume vrednovanja u odnosu na različitekulture i na odnosu čoveka kao vrste naspram prirode (drugih vrsta). Otud neop-hodnost Ekologije, Ekološke ekonomije, Socijalne ekologije i sl. koje će se bavitinavedenim i sličnim pitanjima.

Beograd, 2009. Autori


5/422

5

SADRŽAJ

PREDGOVOR ................................................................................................. 3

PRVI DEO: EKOLOGIJA

GLAVA PRVAEKOLOGIJA I SAVREMENI EKOLOŠKI PROBLEMI ................. 11

1. PREDMET I PODELA EKOLOGIJE ............................................................ 112. NASTANAK I RAZVOJ EKOLOGIJE .......................................................... 163. OSNOVNE KATEGORIJE EKOLOGIJE ...................................................... 214. EKOLOGIJA I EKONOMSKE NAUKE ....................................................... 31

GLAVA DRUGAČOVEKOVA SREDINA ........................................................................ 37

I POJAM I ELEMENTI ČOVEKOVE SREDINE ............................................ 371. ČOVEKOVA SREDINA ILI OKOLINA ....................................................... 372. POJAM I ELEMENTI ČOVEKOVE SREDINE ............................................ 41

3. ODNOS ELEMENATA ČOVEKOVE SREDINE ......................................... 554. ODNOS ŽIVOTNE I RADNE SREDINE ...................................................... 60

II. KVALITET ČOVEKOVE ŽIVOTNE SREDINE ................................... 661. KVALITET ŽIVOTA I KVALITET ČOVEKOVE SREDINE..................... 662. KVALITET ČOVEKOVE ŽIVOTNE SREDINE .......................................... 71

GLAVA TREĆAEKOLOŠKA KRIZA I MOGUĆNOSTI NJENOG REŠAVANJA ... 77

I POJAM I UZROCI EKOLOŠKE KRIZE ................................................. 77

1. POJMOVNO ODREĐENJE EKOLOŠKE KRIZE ........................................ 772. UZROCI EKOLOŠKE KRIZE ....................................................................... 83

II SHVATANЈA O ODNOSU DRUŠTVA I PRIRODE I REŠAVANЈUEKOLOŠKIH PROBLEMA ..................................................................... 971. ANTIČKA I SREDNJEVEKOVNA SHVATANJA O ODNOSU

DRUŠTVA I PRIRODE ................................................................................ 972. SHVATANJA O ODNOSU DRUŠTVA I PRIRODE U NOVOM VEKU 1013. OPŠTI POGLED NA SHVATANJA O ODNOSU DRUŠTVA

I PRIRODE U SAVREMENOM DRUŠTVU ............................................. 106

4. „RIMSKI KLUB” I EKOLOŠKI PROBLEMI ........................................... 1165. EKOLOŠKA KRIZA I SAVREMENA MARKSISTIČKA MISAO ......... 132


6/422

6

III. MOGUĆ NOSTI REŠAVANJA EKOLOŠKIH PROBLEMA -TEORIJSKI STAVOVI I PRAKTIČ NA REŠENJA .............................. 1371. OSNOVNI ZAHTEVI ZA REŠAVANJE EKOLOŠKIH PROBLEMA ... 137

GLAVA ČETVRTAZAŠTITA ČOVEKOVE ŽIVOTNE SREDINE ................................ 145

I. SOCIOLOŠKI ASPEKT ZAŠTITE ČOVEKOVE SREDINE ............. 1451. ZAŠTITA ČOVEKOVE ŽIVOTNE SREDINE I TEORIJE ZAŠTITE .... 1452. SOCIOLOŠKI ASPEKT ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE ........................ 148

II. MEĐUNARODNA ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE .......................... 1521. GLOBALNI KARAKTER EKOLOŠKIH PROBLEMA - OSNOVA

MEĐUNARODNE ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE ................................. 1522. MEĐUNARODNO-PRAVNA SARADNЈA U ZAŠTITI ŽIVOTNE

SREDINE .................................................................................................... 155GLAVA PETA

EKOLOŠKA KULTURA I EKOLOŠKO OBRAZOVANЈE .......... 166I. EKOLOŠKA KRIZA I EKOLOŠKA SVEST ........................................ 166

1. EKOLOŠKA GLEDIŠTA I EKOLOŠKA SVEST ..................................... 1662. EKOLOŠKA SVEST I EKOLOŠKA KULTURA ...................................... 170

II. EKOLOŠKO OBRAZOVANJE ............................................................. 1771. POJAM I CILJEVI OBRAZOVANJA ZA ZAŠTITU

I UNAPREĐIVANJE ČOVEKOVE SREDINE ......................................... 1772. VRSTE OBRAZOVANЈA ZA ZAŠTITU I UNAPREĐIVANЈEČOVEKOVE SREDINE ............................................................................. 190

GLAVA ŠESTAEKOLOŠKA POLITIKA..................................................................... 197

I. POLITIKA I EKOLOŠKA POLITIKA .................................................. 1971. POLITIKA KAO DRUŠTVENA DELATNOST ......................................... 1972. POJMOVNO ODREĐIVANjE EKOLOŠKE POLITIKE ............................ 201

II. PRINCIPI I SUBJEKTI EKOLOŠKE POLITIKE ................................ 2051. PRINCIPI I CILjEVI EKOLOŠKE POLITIKE ............................................ 2052. SUBJEKTI EKOLOŠKE POLITIKE ........................................................... 215

GLAVA SEDMASOCIJALNA EKOLOGIJA I DRUŠTVENI RAZVOJ .................... 227

I. NOVO PROMIŠLЈANЈE DRUŠTVENOG RAZVOJA ........................ 2271. DRUŠTVENI RAZVOJ I PROGRES ........................................................... 2272. ODRŽIV RAZVOJ ....................................................................................... 231


7/422

7

II. SOCIJALNA EKOLOGIJA I DRUŠTVENI RAZVOJ ........................ 2361. NAUKA I EKOLOŠKI PROBLEMI ............................................................ 2362. SOCIJALNA EKOLOGIJA I ODRŽIV RAZVOJ ....................................... 240

DRUGI DEO: EKOLOŠKA EKONOMIJA

1. EKONOMIJA, MIKROEKONOMIJA, MAKROEKONOMIJA,EKOLOGIJA I EKOLOŠKA EKONOMIJA .............................................. 249

2. EKOLOGIJA I EKOLOŠKA EKONOMIJA .............................................. 2593. EKONOMIJA & EKOLOGIJA ................................................................... 2674. ZAŠTITA PRIRODNE SREDINE .............................................................. 2765. ZABRINUTOST ZA PRIRODNU SREDINU, DA ILI NE? ...................... 2906. UPRAVLJANJE PRIRODNOM SREDINOM ........................................... 298

7. PRIVREDNI RAZVOJ I OČUVANjE PRIRODE ...................................... 3088. UPRAVLJANJE PRIRODNOM SREDINOM I ODRŽIVI RAZVOJ ...... 326

TREĆI DEO: EKOLOŠKI MENADŽMENT

I EKOLOŠKI MENADŽMENT .............................................................. 3331. EKONOMIJA PRIRODE ............................................................................ 3332. UPRAVLJANJE „ZELENOM“ EKONOMIJOM ....................................... 3343. EKOLOGIJA I EKONOMIJA .................................................................... 3354. EKOLOŠKI POREZI .................................................................................. 3405. EKOLOŠKI MENADŽMENT .................................................................... 3436. EKOLOŠKA STRATEGIJA SVETSKIH KOMPANIJA ........................... 3467. REFORMA EKOLOŠKE POLITIKE ......................................................... 347

II. FISKALNA POLITIKA EKOLOŠKE EKONOMIJE .......................... 3521. EKOLOŠKO OPOREZIVANJE ................................................................. 352 2. EKONOMSKE MERE ZA SUZBIJANJE

I KONTROLU ZAGAĐENJA .................................................................... 3563. EKOLOŠKI POREZI U POJEDINIM EVROPSKIM ZEMLJAMA ......... 361

4. PREPORUKE ZA PRIMENU EKONOMSKIH ISTRUMENATA UPOLITICI ODRŽIVOG RAZVOJA REPUBLIKE SRBIJE ....................... 373

DODATAK ZAKON O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE .............................................. 379

ODABRANA LITERATURA ................................................................... 415


8/422

8


9/422

9

EKOLOGIJA

1.

deo


10/422

10


11/422

11

GLAVA PRVAEKOLOGIJA I SAVREMENI EKOLOŠKI PROBLEMI

1. PREDMET I PODELA EKOLOGIJE

1. Ekologija je relativno mlada nauka. Nastala je, po nekima, pre neštoviše od sto dvadeset godina, a po drugima tridesetak godina kasnije. Reč ekologija

prvi je upotrebio nemački biolog Ernest Hekel (1866) u svojoj knjizi Prirodnaistorija stvaranja (Natural History of Creation). Naime, Ernest Hekel je predložioda se naziv ekologija da jednoj poddisciplini zoologije, koja bi istraživalasveobuhvatnost odnosa između životinjskih vrsta i njihove neorganske i organske

okoline.1 Reč ekologija uzeta je iz gr čkog jezika, odnosno potiče od gr čke reči(oikos) koja označava dom, habitat.2 A posle sto godina njenog postojanja i raz-voja, naš poznati biolog-ekolog Siniša Stanković (1892-1974) (šezdesetih godina)ukazuje da se ekologija razvija u samostalni sistem ideja sa multidisciplinarnim

pristupom pojavama i objektima prirode, premošćujući tradicionalne barijereizmeđu klasičnih prirodnih nauka.

Kao posebna naučna disciplina ekologija nastaje u okviru biologije. Njennaziv potiče od nemačkog biologa Hekela. Ali ima shvatanja po kojima je stvarnitvorac nove ekologije Č arls Darvin (1809-1882), osnivač učenja o organskoj evo-

luciji. Jer, pojam borbe za opstanak „kako ga je Darvin postavio, u stvari pokrivačitav splet međusobnih odnosa živih bića, jednih prema drugima i prema uslovimanežive prirode. Kako upravo ti odnosi predstavljaju osnovni problem ekologije,ona je, u krajnjoj liniji, nauka o manifestacijama borbe za opstanak shvaćene uširokom darvinističkom smislu. Organizam i njegova spoljašnja, živa i neživa sredina predstavljaju dva istorijski nastala sistema koji su u stalnom razvitku.Odnosi između njih nužno moraju biti uzajamni i promenljivi, prožeti uvek novimsuprotnostima koje se kroz borbu za opstanak i prirodno odabiranje neprekidno

1 Hans Magnus Enzensberger, Kritika politič ke ekologije, „Marksizam u svetu”, Beograd,9/1974, str.157.2 „Poseban termin za oblast interesovanja za biologiju okoline je ekologija reč izvedena izgr čkog korena „oikos“ u značenju „kuća”. Tako, doslovno, ekologija je proučavanje „kuća”ili, šire, „okolina”. Pošto je ekologija posebno povezana sa biologijom grupa organizama i safunkcionalnim procesima na zemljištima, u okeanima i u slatkim vodama, mnogo više je uskladu sa modernim težnjama definisati ekologiju kao prouč avanje strukture i delovanja

prirode. Trebalo bi shvatiti da je ljudska vrsta deo prirode, jer koristimo reč priroda tako štouključujemo živi svet” (Eugene P. Odum, Ecology, The University of Georgia, 1963, str. 3)


12/422

12

uklanjaju i ponovo nastaju, uslovljavajući proces stalnog prilagođavanja organi-zama na promenljive uslove spoljašnje sredine.3

Ekologija je danas priznata nauka sa jasnim i često naglašavanim znača- jem. Ali, kao što često biva i sa drugim relativno novim naukama, ne postoji jedna

opšteprihvaćena definicija predmeta njenog proučavanja. Naime, iako su svi kojisu nastojali da odrede predmet ekologije polazili od Hekelove definicije ekologije, po kojoj je ekologija nauka o odnosima živih bića i njihove sredine, oni njen pred-met određuju šire i uže. Tako se ekologija određije kao „nauka o uslovima po-stojanja i međuodnosima između živih bića i sredine” u okviru ogromne mreže

bačene na svet, „mreže života”. Ali se, isto tako, ističe da je predmet proučavanjaekologije” zajednica čiji se oblik i razvoj proučavaju sa posebnim osvrtima nafaktore ograničenja i održavanja sredine. Ekologija, u drugom smislu, jeste naukao morfologiji zajedničkog života... ona teži da generalno odredi prirodu, strukturu

zajednice koja se pojavljuje u različitim habitatima i posebne sekvence promena uokviru zajednica”.4 U ovom smislu francuski teoretičar Dažo ekologiju definišekao „nauku koja izučava uslove stanovanja bića i sredine u kojoj žive”.5 Na sličannačin ekologiju predmetno određuje i Siniša Stanković, smatrajući da ekologija

proučava „splet međusobnih odnosa između živih bića, jednih prema drugima i prema uslovima nežive prirode”.6

2. Analiza raznih definicija ekologije pokazuje da postoji evolucija pojma„ekologija”. U toj evoluciji prvobitno čisto biološko značenje ekologije, po kome

je ona shvaćena kao grana biologije, postepeno je ustupilo mesto njenom širemznačenju. Istovremeno, analiza ovih definicija pokazuje da su osnovni elementisvake definicije ekologije: živa bića, sredina (okolina), međusobni uticaj živih

bića u sredini (okolini) i odnos živih bića i sredine. Prema tome, ekologija semože odrediti kao nauka č iji je predmet prouč avanja odnos živih bića prema nji-hovoj sredini, njihov međ usobni odnos u sredini i uticaj sredine na živa bića. Jer,kako su pokazala istraživanja prirodnih nauka, posebno biologije, postoji čitavsplet međusobnih odnosa između živih bića, jednih prema drugima i prema

3

...”Koren izraza „ekologija” potiče od gr čke reči „oikos”, što znači dom, stanište. Isti korensusreće se i u izrazu „ekonomija” koja predstavlja nauku o proizvodnji i raspodeli dobara, omaterijalnom održavanju ljudskog društva, o ljudskim materijalnim potrebama i njihovom za-dovoljavanju. Kako održavanje žive prirode počiva na uzajamnim odnosima koji vezuju živa

bića jedna za druge, kao i za neživu prirodu, ekologija je u isti mah i ekonomija žive prirode,nauka o proizvodnji i raspodeli organske materije u prirodi, o gustini naselja organskih vrsta iodržavanju živog sveta uopšte” (Siniša Stanković, Ekologija životinja, Zavod za izdavanjeudžbenika Narodne Republike Srbije, Beograd 1962, str. 17-18).4 Šire o ovome videti: dr Ljubinka Pjanić, Prostorna ekonomija, „Službeni list SFRJ”, Beo-grad 1972, str. 210-215.5 R. Dažo, Osnovi ekologije, Moskva, 1975, str. 9. Opširnije o defincijama ekologije videti: AndyCrump, Dictionary of environment and Development, „Earthscan Publication Ltd“, London 1991.6 Siniša Stanković, Okvir života, „Naučna knjiga”, Beograd, 1954, str.13.


13/422

13

uslovima žive prirode.7 „Pokazalo se da sve vrste živih bića u prirodi, blagodarećispletu uzajamnih odnosa, stvarno vode zajednič ki život, žive u određenim zajed-nicama, izvan kojih im je opstanak nemoguć. Krajnji cilj ekologije jeste i utvr-đivanje načela na kojima počiva zajednički život organizama u svakoj životnoj

oblasti”.8

Međutim, ovako predmetno određena ekologija, da bi utvrdila načela nakojima se zasniva čovekov zajednički život sa ostalim organizmima u (njegovojživotnoj oblasti), mora polaziti od dva osnovna saznanja. Prvo, mora polaziti odsaznanja da je čovek, stvarajući od svog prvobitnog okvira života specifičankulturni okvir, „ostao ipak deo prirode: štaviše, svojim vekovnim naporima on jeneizmerno doprineo pojačavanju jedinstva između ljudskih zajednica i ostale žive

prirode. Kroz izrazito dinamički odnos ispoljen u uzajamnim odnosima oba si-stema, ljudske zajednice i njihov okvir života istovremeno su se menjali i menjaju

se neprekidno, uzajamno se uslovljavaju”.

9

Drugo, mora se polaziti i od saznanjada je Engelsova teorija antropogeneze i razvitka čoveka radom svestranije i dublje potvr đena argumentima biologije, političke ekonomije i društvenih nauka uopšte.Č ovek kao prirodno biće, koje je u isto vreme i društveno biće, ne može se svesti samo na „živo biće”, jer se odnos č oveka prema životnoj sredini (okolini) bitnorazlikuje od odnosa drugih živih bića prema životnoj sredini. Zato se zakonitostiotkrivene izuč avanjem životinja i biljaka ne mogu jednostavno i mehanič ki preno- siti na č oveka i njegov odnos prema životnoj sredini (okolini).10 Jer, između čove-ka i životinje postoji duboka suštinska razlika, njih razdvaja čovekovo društveno

biće sa svom složenošću razvoja ljudskog društva. Međutim, određena saznanjado kojih je ekologija došla mogu se iskoristiti i pri izučavanju životne delatnostičoveka, ali na poseban i specifičan način koji se bitno razlikuje sadržajno imetodološki od izučavanja biljaka i životinja.11

Ako se pođe od određenja ekologije kao nauke koja proučava odnos živih bića i njihove sredine, kao i njihov međusobni odnos (uz sva ograničenja, kada jeu pitanju odnos čoveka i njegove sredine, na što je ukazano) i izvrši podela živih

7 E. Supek, Ova jedina zemlja, S. N. L, Zagreb, 1978, str. 209.8

Ibid.9 “Specifičan karakter tog odnosa ogleda se pre svega u svesnom čovekovom delovanju.Svesna delatnost čoveka u odnosu na njegov prirodni okvir, stvarni oblik njegove borbe sa

prirodom, gorostasna je po svome domašaju, ona leži u osnovi njegovog kolektivnog života”(Siniša Stanković, Okvir života, cit. izd. str. 270-271). O ovome videti: I. P. Gerasimov, Методологистические проблемы екологизации савременой науки , „Общество и при- родная среда“, Moskva 1980, str. 69-78.10 „Postalo je, dakle, sasvim jasno da se odnos čoveka prema životnoj sredini, pa i premaekološkim problemima, razlikuje od odnosa ostalih živih bića i biljaka. U ovom slučaju nijereč samo o degradiranju životne sredine kroz aktivnost čoveka, već o njenom unapređivanju ili“usavršavanju” (mr Ivan Božić i dr, Šta je humana ekologija, „Rad”, Beograd, .1977, str. 10)11 Dr Jakov Danon, Marksizam i savremeni razvoj bioloških nauka, „Naučna knjiga”, Beograd,1979, str. 88-89.


14/422

14

bića na biljke, životinje i ljudsku vrstu, moguće je i ekologiju podeliti na višeoblasti s obzirom na to koje međ usobne odnose živih bića prouč ava u njihovoj životnoj sredini. Naime, u zavisnosti od toga koje vrste i odnose živih bića premanjihovoj okolini proučava, ekologija se (kao nauka) deli na: ekologiju biljaka,

ekologiju životinja i humanu ekologiju. Ekologija životinja proučava odnose živo-tinjskog sveta prema živoj i neživoj okolini.12 Humana ekologija, najopštijerečeno, proučava odnose čoveka prema živoj i neživoj okolini.

3. Humana ekologija je relativno nova naučna disciplina. Sam termin hu-mana ekologiija počinje da se koristi od 1921. godine. Prvi ga pominju američkinaučnici Bardžes i Park. Humana ekologija je u početku shvatana kao medicinskadisciplina koja izučava uticaj sredine na čoveka.13 Međutim, uticaj sredine načoveka nije izučavan samo u okviru medicinskih istraživanja. Ovaj uticaj frag-mentarno je izučavan i u sociologiji, tehnici, arhitekturi, ekonomiji i pravu. Na-

stanak humane ekologije u neposrednoj je vezi sa saznanjem da ekologija kaonauka treba da istraži prirodu strukture zajednica koje se javljaju u različ itimhabitatima (prostorima u kojima postoje uslovi za č ovekovu kontinualnu egzisten-ciju - hrana, klima i drugi uslovi)14 i posebne promene u okviru njih, i da sečovekov ekosistem (kao samodovoljna živa zajednica i njena neživa fizička oko-lina koja ima svoju ravnotežu i svoje međuzavisnosti uslovljene izmenom energijei materije) razlikuje od ekosistema drugih živih bića. Naime, humana ekologijatrebalo je da prouči oblike razvoja zajednice „humane populacije”, jer postoji

bitna razlika između ponašanja čoveka i ostalih živih organizama u sredini koja ihokružuje. Tako je razvoj ekologije doveo do porasta naučnog interesovanja zaistraživanje fenomena sredine i fenomena habitata.15

12 Ekologija biljaka u središtu pažnje ima odnose biljaka prema drugim biljkama i njihovojokolini. Pristup je: opisivanje vegetacione i biljne kompozicije jednog područ ja i taj pristupuvek odbacuje uticaj životilja na biljke. Ekologija životinja se bavi proučavanjem rasta popu-lacije rasporedom, ponašanjem i odnosima između životinja i njihove okoline. Kako životinjezavise od biljaka koje im služe kao hrana ili sklonište, ekologija životinja se ne može do krajarazumeti bez odgovarajućeg osvrta na ekologiju biljaka (The New Encyclopedia Britannica,

Encyclopedia Britannica, Inc.,1974, Vo1. 6. p. 197).13

Mr Ivan Božić i dr., Šta je humana ekologija, str. 10.14 Habitat je ljudsko prirodno okruženje, tj. „svaki prirodni i veštački prostor koji obezbeđuječoveka odgovarajućim spoljašnjim uslovima za njegovu kontinualnu egzistenciju, tj. hranom,zaklonom, zdravljem, klimom, različitim pogodnostima, itd...”(A. Glikson, Regionalno plani-ranje i razvoj, Beograd, 1971, str. 6-7).15 „Ekologija je prouzrokovala određena naučna opredeljenja, među kojima je najznačajnijiinteres za istraživanje fenomena sredine “environment” i fenomena habitabilnosti (habitat,habitability). Ovakva orijentacija naučnog interesa višestruko je bila uslovljena: 1. sadržajemekologije koji obuhvata osnovnu vezu čovek - sredina i vezu sredina - čovek; 2. specifičnošćusredine koja okružuje čoveka; 3. razvojem interesovanja za regionalnu problematiku, jer seregion vrlo brzo ispoljio kao optimalni prostorni okvir planiranja zajednice i njenog okvira”(dr Ljubinka Pjanić, Politič ka ekonomija prostora, „Savremena administracija”, Beograd,1982, str. 129).


15/422

15

Humana ekologija poslednjih godina postaje predmet sve šireg intere-sovanja. Ali, za njen puni i naučni razvoj potrebno je da se njen predmet tačnodefiniše i ona razgraniči od opšte ekologije. Jer, ekologija proučava biosferu(ljudski rod) ne sa stanovišta čovekove osobenosti kao prirodno-društvenog bića,

već sa stanovišta prirode. Međ utim, još uvek ne postoji saglasnost u određ ivanju predmeta humane ekologije. Tako je, po jednom shvatanju, predmet njenog proučavanja uzajamni odnos između prirode uopšte i čoveka posebno, sa najširegmogućeg stanovišta i sa svim njihovim implikacijama. Po drugim shvatanjima,

predmet njenog proučavanja je uređenje prostora nastalog aktivnostima društva,otkrivanje i objašnjenje pravilnosti koje su značajne za čovekovu adaptaciju u

prostoru. U stvari, može se reći da različiti pristupi u određivanju predmeta huma-ne ekologije i različita određenja njenog predmeta koja iz takvih pristupa nastaju,

proizlaze iz različitih ciljeva naučnika koji proučavaju čoveka sa ekološkog

stanovišta.

16

Međutim, istraživanja su pokazala da humana ekologija, istražujući odnosčoveka i njegove prirodne sredine, mora uvažavati i č ovekovu delatnost, tj.uzajamno delovanje čoveka i prirodnih faktora. Zato se počelo ukazivati na to dasu četiri osnovne teme humane ekologije: stanivništvo, okolina, tehnologija i organizacija.17 U takvom pristupu osnovnim područ jima prouč avanja humaneekologije ona se sve č eš će određ uje kao nauka o strukturi i razvoju ljudskih zajednica i društva sa stanovišta procesa kojima se ljudska populacija prilago-đ ava svojoj sredini, uzimajući pri tom u obzir i tehnološke sisteme i obrascedruštvene organizacije kojima je ovo prilagođ avanje postignuto. Ovako određenahumana ekologija proučava kako uticaj sredine na čoveka tako i uticaj čoveka nasredinu.18 Polazeći od postojećih definicija humane ekologije i njihovog kritičkog

procenjivanja u zavisnosti u kojoj meri vode računa o specifičnostima čoveka idruštva, smatramo da se može prihvatiti određenje humane ekologije (ekologiječ oveka) kao grane ekologije koja izuč ava mesto č oveka u ekosistemu, međ usobniuticaj č oveka i ekosistema i promene koje iz tog uticaja proizlaze.19 Ona kaonauka, znači, istražuje ne samo uticaj ekosistema na čoveka već i uticaj čoveka naekosistem i posledice koje nastaju iz tih uticaja. Ovakva definicija humane eko-logije je otvorena i omogućava da humana ekologija svoj istraživački opus kaonaučna disciplina usmeri na proučavanje promena koje nastaju u ekosistemu čo-veka pod uticajem njegovog delovanja na taj sistem, ili ekosistema drugih

16 The Study of Population (Edited by: Philip M. Hauser and Otis Dunean). Chicago and Lon-don 1959, str. 278.17 Nikitin-Novikov, Окружаюшчая среда и человек , Moskva 1980, str. 20-21.18 Voronov, Некаторнии проблеми екологии человека u knjizi: Теория и методика географических иследования екологии человека , Moskva, 1974, str. 44-45.19 Mr Snežana Pantelić, Sociološki aspekt ekologije urbanih sredina sa posebnim osvrtom na

Beograd, doktorska disertacija, rukopis, Fakultet političkih nauka, Beograd, 1980, str.28.


16/422

16

organizama povezanih sa ekosistemom čoveka, kao i značaj tih promena za oču-vanje čovekovog okvira života.

Ekologija i humana ekologija postale su priznate naučne discipline, ali su i pored toga predmet rasprava koje osporavaju saznanja koja one pružaju. Tako se

ekologiji prigovara da postaje sve primetnije prognozerskog karaktera. Međutim, pri tome se ističe da je „ova futurološka deformacija” bila potpuno strana eko-logiji sve dok se ekologija smatrala posebnom oblašću biologije. Ali sada je „ovanauka došla do tog stupnja da polaže pravo na to da ima opštu vrednost - pravokoje ne može da opravda. Što su neki zaključci dalekosežniji, manje je pouz-dana”.20 U stvari, razmatranje ekoloških problema nije, i ne može biti, izvankonteksta društvenih odnosa u kojima se oni razmatraju i teorijskog pristupa na-uč nika koji ih istražuju i teorijski promišljaju. U određivanju naučne zasnovanostii društveno-istorijskog dometa pojedinih saznanja i predviđanja ekologija treba da

polazi i od ovog saznanja.Humana ekologija je često predmet rasprava i osporavanja. U raspravamase sve češće ukazuje na nedopustivost prenošenja bioloških zakona u objaš-njavanju odnosa čoveka i njegove sredine, posebno u objašnjavanju četiri osnovneoblasti izučavanja: stanovništva, okruženja, tehnologije i organizacije u njihovoj

povezanosti. A upravo se, kako se često ističe, u humanoj ekologiji upotrebljavajukategorije i metode preuzete iz prirodnih nauka, iako nisu prethodno teorijskirazrešene komplikacije koje iz njihove primene proizilaze. Međ utim, znač ajan ko-rak u oslobađ anju od uticaja bioekologije u istraživanju odnosa č oveka i njegove prirodne sredine predstavlja pojava socijalne ekologije, koja nastaje poslehumane ekologije. Jer, socijalna ekologija nastoji da istraži odnos čoveka i nje-gove životne sredine dajući kontekstualnu analizu društvenih procesa (i odnosa),uvažavajući osobine čoveka kao prirodno-društvenog bića, što utiče i na elementenjegove životne sredine i na njegov odnos prema njima. Socijalna ekologija, me-đutim, iako društvena (sociološka) nauka polazi i od saznanja ekologije, posebnood saznanja humane ekologije.

2. NASTANAK I RAZVOJ EKOLOGIJE

1. Međusobne odnose između živih bića i ostale prirode razmatrali su, naodređen način, još antički mislioci i filozofi, npr. Aristotel, Teofrast, Hipokrat idrugi. U starom Rimu na odnose između živih bića i prirode ukazivali su pesnikVirgilije i filozof Lukrecije. Ova ukazivanja na odnose između živih bića i prirode

pokazuju težnju koja je, na jedan ili drugi način, oduvek postojala za očuvanježivoga sveta i životnog prostora.21 Ova se razmatranja, u izvesnom smislu, moguoznač iti kao zač eci ekologije još u starom veku. Međutim, ekologija u pravom

20 Hans Magnus Enzenberger, Kritika politič ke ekologije, cit. rad, str. 158.21 Opširnije o razvoju ekoloških znanja videti: Н. Ф. Реймерс, Начела екологических знания,MNEPU, Moskva, 1993, str.14-29.


17/422

17

značenju reči nastaje relativno kasno, tek u drugoj polovini devetnaestog veka, asnažnije se razvija tek pedesetih godina dvadesetog veka, od kada je sve šire prihvatano saznanje da č ovek svojom aktivnoš ću ne može prisvajati prirodu nevodeći rač una o zakonitostima koje vladaju u njoj, a da time ne ugrozi i prirodne

uslove svog postojanja. Ustvari, ekologija nastaje onda kada ekonomska aktivnostč oveka poč inje trajno da degradira prirodnu okolinu i usled toga č ovek dovodi u pitanje sam svoj opstanak, ili bitno menja uslove za svoj razvitak.22 Ekologija zato poč inje da se „bavi uslovima koje ekonomska aktivnost treba da ispuni ieksternim granicama koje mora poštovati da ne bi izazvale efekte suprotne svojimciljevima, ili koji su č ak nespojivi s njenim nastavljanjem”. Ali, isto tako, ekološki problemi postaju predmet istraživanja i rešavanja onda kada narušavanje eko-loške ravnoteže nije pogađ alo samo, i pre svega, radnič ku već i buržoasku klasu.„Ekološki pokret je nastao tek kad su područ ja u kojima je stanovala buržoazija i

njihovi uslovi života bili ugroženi ekološkim nevoljama koje industrijalizacijasobom nosi. Ono što proroke ekološkog pokreta ispunjava užasom nije toliko eko-loško propadanje, koje je prisutno od davnina, koliko to da ono dobija univerzalnikarakter”.23

Razvoj ekologije bio je uslovljen i saznanjem (naročito posle Drugogsvetskog rata) da je ekonomski razvitak, koji je omogućen usavršavanjem oruđaza rad i stalnom mutacijom tehnologija, došao u sukob sa društvenim napretkom,koji je postao ograničen i sputan nizom ekoloških pojava, a „naročito neravno-težom između stalno rastućeg stanovništva i opadajućih sredstva za njihovu ishra-nu i život, i pre svega, stalnim zagađivanjem i trovanjem vitalnog prostora čove-kovog”.24 Uporedo sa ovim saznanjem došlo se i do drugog saznanja, do saznanjada se, iako se pojedini ekološki problemi mogu rešavati i tehnič kim sredstvima,time se ekološka kriza eventualno spreč ava, ali ne rešava. Ekološki problemi semogu rešavati, ali ekološka kriza se može sprečiti samo ako se shvati kao pitanježivota uopšte, pa i života čoveka na Zemlji a to znači kao pitanje ljudske civi-lizacije.25

Ekologija je relativno nova naučna disciplina, ali i pored toga u njenomrazvoju mogu se razlikovati, i razlikuju se, nekoliko posebnih faza. Kao osnovnefaze u njenom razvoju najčešće se navode: prouč avanje životne sredine pojedinih

22 To saznanje Engels je izrazio sledećim rečima: „I tako nas činjenice na svakom koraku podsećaju na to da mi nipošto ne vladamo prirodom kao što osvajač vlada tuđim narodom, kaoneko ko stoji izvan prirode, nego svojim mesom, krvlju i mozgom njoj pripadamo i usred njestojimo...” (F. Engels, Uloga rada u procesu pretvaranja majmuna u č oveka, Dela, tom 31,„Prosveta”, Beograd, 1974, str. 372). O ovome videti i Andre Gorz, Ekologija i politika, „Pro-sveta”, Beograd, 1982, str. 45.23 N. M. Enzensbergerg, cit. rad, str. 274.24 Dr Jovan Đor đević, Ideje i institucije, „Radnička štampa”, Beograd, 1972,str.118.25 „Čovečanstvo je u takvom periodu svog razvitka u kome je važnije ostvarivanje njegove

bezopasnosti od daljeg progresa” ( Введение в социальную экологи я , „Луч“, Москва, 1993,str. 108)


18/422

18

vrsta; prouč avanje ekosistema; prouč avanje međ usobnih uticaja međ u ekosi- stemima; prouč avanje biosfere i prouč avanje č oveka u biosferi.26 Znači, razvojekologije počeo je proučavanjem životne sredine pojedinih vrsta, a svoj punirazvoj dostiže proučavanjem čoveka u biosferi. Ali se isto tako može zapaziti da

se polje proučavanja ekologije širi sa naglašenijom degradacijom prirodne sre-dine.2. Razvoj ekologije otpočeo je proučavanjem i opisivanjem prirode, i to je

prva faza u njenom razvoju. To je vreme kada je Francuz Žan-Anri Faber napisaočuveno delo Entomološke uspomene (1870-1879). Međutim, stvarni razvoj ekolo-gije otpočeo je proučavanjem sredine u kojoj žive pojedine vrste, kao i prouča-vanjem njihovih odnosa i njihove simbioze ili suparništva s drugim vrstama. Ova

proučavanja sredinom dvadesetih godina dovode do proučavanja zajednica vrsta,tj. do razvitka sinekologije, tj. ekologije zajednica vrsta. Tim proučavanjem nasto-

jalo se da se otkriju zakoni dinamike populacije međusobno povezanih grupacijavrsta. U takvom nastojanju stvorena su dva osnovna pojma sinekologije: lanacishrane i piramida brojeva. Lanac ishrane počinje od nižih ka višim vrstama, a

broj jedinki se smanjuje od osnove prema vrhu.27 Ali, proučavanja su pokazala daekologiji nedostaje osnovna jedinica proučavanja (poput atoma u fizici ili ćelije uhistologiji). Zato je kasnije stvoren i pojam - ekosistem, kao jedinica za proučava-nja u ekologiji.

U drugoj fazi svoga razvoja ekologija proučava ekosistem. Ekosistem kaotermin prvi je upotrebio Artur Džordž Tensli 1935. Kasnije, 1942. godine, Rej-mond Lindemon postavlja konceptualne i metodološke osnove za proučavanjeekosistema kao složenog sistema kroz koji se protežu tok energije i ciklus ishranekroz sve žive i nežive njegove komponente. U stvari, ekosistem je shvatan „kao sistem jasno označ en u prostoru i vremenu, u koji su uključ eni ne samo organizmikoji su u njemu nastanjeni, već i fizič ki uslovi klime i tla, kao i sva međ usobnadejstva izmeđ u raznih organizama i izmeđ u tih organizama i fizič kih uslova.28 To

je bio početak u definisanju ekosistema kao osnovne jedinice proučavanja u eko-logiji. Ustvari, u drugoj fazi svog razvoja ekologija je usredsređ ena na prouč ava-nje ekosistema kao funkcionalne zajednice koja se sastoji od interakcije organiz-ma i svih aspekata okoline u bilo kojoj specifič noj oblasti.29 Takva njenausredsređ enost omogućila je potpuniju definiciju ekosistema, po kojoj ekosistem predstavlja samodovoljnu živu zajednicu i njenu mrtvu fizič ku okolinu koja ima svoju ravnotežu i svoje međ uzavisnosti uslovljene izmenom energije i materije. U

26 O ovome videti: The New Encyclopedia Britanicca, p. 197.27 Lanci ishrane obezbeđuju opstanak živih organizama i zato da bi postojali stabilni odnosiizmeđu raznih oblika života i životne sredine nužno je postojanje lanaca ishrane koji obez-

beđuju energiju neophodnu za opstanak živih organizama.28 Frančesko di Kastri, Ekologija - Geneza jedne nauke o č oveku i prirodi, glasnik UNESKA,Beograd, april, 1981, str. 6.29 The New Encyclopedia Britanicca, p. 197.


19/422

19

ekosistem su uključeni, pored živih organizama i fizičkih uslova (klime i tla), isva međusobna dejstva između raznih organizama i između tih organizama ifizičkih uslova.30 Naime, svi ekosistemi se sastoje iz neživih (abiotičnih) eleme-nata, životnog prostora (prostorno ograničenog područ ja) i živih bića (biotičkih

elemenata) koja se nalaze u tom prostoru. U stvari, ekosistem predstavlja entitet jasno označen u prostoru i vremenu, sa svim organima koji ga čine, fizičkimuslovima klime i tla, kao i međusobnim odnosima u njemu samom. U svakomekosistemu vlada određena ravnoteža, homeostazija. Ta ravnoteža postoji sve dokse ne naruši spoljnim uticajem ili jakom unutrašnjom aktivnošću.31 Najvažnijiekosistemi su: ekosistemi mora, ekosistemi vode na kopnu i ekosistemi kopna.

U trećoj fazi razvoja ekologija se usredsređuje na prouč avanje međ uuti-caja ekosistema. Naime, pošto su naučnici već bili razvili ekosistem (do 1950.godine) nastaje proučavanje međ usobnih odnosa ekosistema. Ta proučavanja su

usredsređena na ispitivanje preklopnih zona, tj. zona gde se sastaju razni eko-sistemi. Prouč avanja su pokazala da je teško odrediti granice izmeđ u pojedinihekosistema jer su oni međ usobno zavisni. Između ekosistema postoje brojni pri-rodni međuuticaji: razmena energije, lanac ishrane, cirkulacija kiseonika i ugljen-dioksida. Ekosistemi su prirodno sposobni za samoregulaciju, tj. otklanjanje ne-ravnoteže u njima, koja može nastupiti kao posledica raznih spoljnih i unutrašnjihuticaja.32 Ali oni čine i jednu celinu i potrebno je globalno proučavanje te celineekosistema, koja je nazvana Biosfera.

Proučavanje biosfere predstavlja č etvrtu fazu u razvoju ekologije. Biosfera predstavlja životnu sredinu svih živih bića, pa i čoveka. Ona predstavlja jedinstvosvih ekosistema na Zemlji u kojoj su svi ekosistemi povezani i uslovljeni (tako dase i planeta Zemlja može shvatiti kao jedan ogroman ekosistem). U biosferi sevrši kruženje materije kroz lanac ishrane, tako da se može reći da u biosferi svako svakoga jede i svako biva pojeden. U stvari, biosfera predstavlja otvoren sistemžive prirode u kome se nalazi sve ono što postoji i dejstvuje u svakom pojedinač-nom ekosistemu.33

30

O ovome videti u O. Popenal, Sociology, New Jersey, 1980, str.488.31 Opširnije videti: dr Mara Đukanović, Ekološki izazov, Elit, Beograd, 1991, str. 13 i 20.32 Priroda je stvorila svoje vlastite sisteme-ekosisteme. Međutim, ona nije unapred planiralastrukturu i odnose u sistemu kao sistemu, već su struktura i odnosi u njima, i njihova uzajam-nost, optimalno oblikovani prirodnim zakonitostima: biološkim, hemijskim i termodinamičim.Prirodni sistemi nemaju zajedničku genetsku osnovu (kao društveni). Opširnije o ovome vi-deti: Sergio Manghi, O prirodnoj kompleksnosti društvenoga, „Marksizam u svetu”, Beograd,5-6/1987, str. 107-110.33 „Najpotpuniju ekološku stvarnost na Zemlji predstavlja biosfera, koja obuhvata celokupniživi svet naše planete i njime naseljeni prostor. Biosfera, sastavljena od nepreglednog mozaikarazličitih ekosistema, predstavlja džinovsku celinu u kojoj se u punoj meri ostvaruje jedinstvožive i nežive prirode” (S. Stanković, Organizacija i poredak u živim sistemima, „Dijalektika”,Beograd, 1/1966.


20/422

20

Istraživanja su pokazala da biosfera predstavlja složeni organizacioni si-stem višeg reda. U predelima svake njene strukturne jedinice procesi preobražajamaterije i energije protiču zasebno. „Dakle, sva živa materija je objedinjenaspecifičnim oblikom organizacije i opštim mehanizmom regulisanja permanen-

tnog cirkulisanja energije i materije. One su opredeljene strukturom geohemijskihciklusa i protokom vazduha i vode u atmosferi i hidrosferi. Promene ili veštačkonarušavanje tih ciklusa, a koje izaziva čovek, mogu da se odraze na gobalnecikluse u biosferi, odnosno na njene osnovne karakteristike”.34

U petoj fazi razvoja, ekologija se usredsređuje na proučavanje č ovekovog položaja u biosferi. Ta faza predstavlja na određen način zaokružen evolucioniciklus, „reprodukujući u naučnom smislu položaj čoveka od samog početka, tj.integralni deo biosfere koji je evoluirao zajedno sa svim ostalim njenim kompo-nentama”.35 Proučavajući položaj čoveka u biosferi, ekologija polazi od saznanja

da beskrajna raznovrsnost ekosistema i života sveta na Zemlji, nije odraz nejedin-stvenosti biosfere, već isključivo nemogućnosti živih bića i njihovih biocenoza darešavaju probleme života na jedan isti način u beskrajno raznovrsnim geografskimi ekološkim uslovima (zonalni, regionalni i lokalni).36 Ali, isto tako, ekologija, prouč avajući položaj č oveka u biosferi, mora polaziti i od specifič nog odnosa kojič ovek ima prema biosferi koji proizilazi iz njegovih osobenosti kao prirodno-društenog bića. Naime, svojom radnom delatnošću čovek menja prirodu i prouz-rokuje preobražaj životnih zajednica čiji je član, i taj se preobražaj ponajčešćeodigrava nezavisno od njegove volje. S druge strane, brzina promena u životnimzajednicama pod dejstvom čoveka sve više raste sa napretkom civilizacije. Čovekne samo da menja prirodu nego je menja zaprepašćujućom brzinom. Ali on, i

pored svoje neobuzdane težnje za prevlašću nad prirodom, ostaje zavisan od tih promena koje sam stvara.37

3. Proučavajući položaj čoveka u biosferi, ekologija mora polaziti od či-njenica da je čovek prema prirodi uvek stajao kao prema nečem ne samo spoljaš-njem, već i unutrašnjem. On je nju menjao i koristio kao prirodno biće na osnovuonih uslova koje priroda sama postavlja. Jer, materija ima svoje sopstvene zako-nitosti i zbog toga se ljudski ciljevi mogu realizovati samo ukoliko se poštuju i ove zakonitosti. Zato ekologija formuliše kao osnovna pitanja: pitanje da li transferikoje ljudska aktivnost nameće prirodi štede neobnovljive prirodne resurse i pita-nje da li razarajući efekti proizvodnje prevazilaze produktivne efekte (zbog širezasnovanosti proizvodnje na prirodnim izvorima koji se ne mogu obnavljati).38

34 Dr Mara Đukanović, Ekološki izazov, cit. izd., strana 14.35 Frančesko Di Kastri, cit. rad., str. 11.36 Milorad M. Jovanovnć, Ekosistemska i globalna ekologija kao savremene multidisciplinar-ne nauč ne oblasti, zbornik radova Multidisciplinarne nauke i njihova uloga u nauč no-tehno-loškom progresu, Beograd, 1982, str. 62.37 Dr Siniša Stanković, Okvir života, cit. izd., str. 213.38 Andre Gorzg, Ekologija i politika, cit. izd., str. 51.


21/422

21

U stvari, pošto su prirodni resursi limitirani, polazeći od saznanja koja pruža ekologija, neophodno je da se ekološka politika pojedinih zemalja u savre-menom društvu sve više razvija. Ona treba da obuhvati planove koriš ćenja pri-rodnih resursa, finansijske planove za oč uvanje, regeneraciju i zaštitu prirode,

zakonsko regulisanje koriš ćenja i parcelisanja obradivog zemljišta, mrežu institu-cija koje se bave zaštitom prirode i onih koje se bave formiranjem odgovarajućih struč nih kadrova, kao i masovnim vaspitanjem stanovništva za oč uvanje priro-de.39 Pripremajući, na osnovu stečenih saznanja, osnovu za ovakvu ekološku poli-tiku, ekologija se hvata u koštac sa značajnim problemima savremenog sveta isvoju osobenost može potvrditi „uzimajući za zvezdu vodilju specifičnosti poje-dinih ekosistema i kulturni identitet raznih naroda”,40 kao i značaj prostora uekonomskom i socijalnom razvoju društva.41

Ekologija se razvijala i kao prirodna i kao društvena nauka. Danas postoji

saglasnost da je ona prirodna i humanistička nauka. Kao prirodna nauka ona nesme isključiti čoveka, a kao humanistička nauka ne sme biti odvojena od prirode.U stvari, kako se često ukazuje, ekologija svojim saznanjima treba da doprinese stvaranju humanih uslova života prevazilaženjem prisvajač kog odnosa društva prema prirodi, koji ne vodi rač una o osnovnom ekološkom principu da u prirodi postoji ekološka uslovljenost,, povezanost,. Zato sve ono što čovek proizvodi (a ne postoji u prirodi) može biti štetno za druga živa bića. Nepoštovanje ovog principa,kako je pokazalo ljudsko iskustvo, naročito poslednjih tridesetak godina, ima za

posledicu narušavanje ekološke ravnoteže, dovodeći u opasnost opastanak nesamo biljaka i životinja već i čoveka i ljudski rod. Suština ovog principa postaje

jasna ako se pođe od pojmova kao što su sredina, ekološka sredina (uravnoteženai neuravnotežena) i ukazivanja na uzroke narušavanja ekološke ravnoteže.

3. OSNOVNE KATEGORIJE EKOLOGIJE

1. O pojmu sredine u nauci ne postoji saglasnost. Posebno saglasnosti ne-ma kada taj pojam treba da označi ekološku i, pre svega, čovekovu sredinu. U timneslaganjima najčešće se postavlja pitanje da li postoji razlika između pojmasredine i prostora. Ali, isto tako, ne postoji saglasnost ni u definisanju prostora.Tako se, termini „prostor”, „prostorno planiranje”, „prostorni plan” (pa i „nauka o

39 Dr Radmila Stojanović, Na putu ka visoko industrijalizovanom socijalizmu, „Savremenaadministracija”, Beograd, 1984, str.114-115.40 Frančesko di Kastri, cit. rad, str. 11.41 „Savremeno shvatanje, zasnovano na metodu nauke, o značaju prostora u ekonomskom isocijalnom razvoju društva, proisteklo je kao posledica razumevanja nužnosti da se klasičnimikroekonomski pristup u društvenoj organizaciji ekonomskog života zameni opštijim kriteri-

jumima i merilima... Shodno tome, nastala je nasušna potreba da se metodološki zasnuju irazviju politika i planiranje kao metod prakse organizovanog društvenog razvoja ekonomsko-teritorijalnih celina i delova nacionalnog prostora”. (Ekonomska enciklopedija, „Savremenaadministracija”, Beograd, 1984, str. 918).


22/422

22

prostoru”) često upotrebljavaju ali nisu potpuno definisani, i pod tim pojmovimase mogu podrazumevati (i podrazumevaju se) različiti sadržaji. Pored toga, izosnovnog termina „prostor” izveden je čitav niz drugih termina („geoprostor”,„geografski prostor”). To ukazuje da se pri upotrebi reči „prostor” prevashodno

misli na prostor na površini zemlje koji je naseljen, ili može biti naseljen živim bićima i ljudima. Međutim, ovakvo određenje i upotreba pojma „prostor” traži dase on shvati u geografsko-ekološkom smislu. A ako i kada se pojam „ prostor” shvati u ovom smislu, onda se podrazumeva životna sredina organizma, koja uk-ljuč uje i pojam č ovekove (životne) sredine. Najčešće geografska sredina pojmov-no označava sredinu u okviru koje se odvija društveni život kao neophodni činilacuslova života ljudi.42 U stvari, prostor se ekološki prvenstveno shvata kao životnasredina i pri tome se misli na životnu sredinu (ili spoljašnju sredinu živih bića)koja uključuje i čovekovu okolinu.43

Sredina se različito definiše. Tako se sredina određuje kao ukupnost uticaja koji modifikuju i određuju razvoj života ili kao agregat postojećih stvari, uslovai uticaja. Međutim, pojmovno određivanje sredine često se shvata tradicionalno i

pasivno, pa se zato traži savremeniji pristup određivanju pojma sredine koji bi iz-razio kako ukupnost uslova i uticaja u jednom okruženju, tako i njihovu razvije-nost.44 U nastojanju da se formuliše jedno prihvatljivo određenje sredine smatra-mo da se sredina može definisati kao sveukupnost međ usobno povezanih uslova iuticaja prisutnih u nekom okruženju. Iz ove definicije sredine proizlazi da su njeniosnovni elementi: okruženje, uslovi i uticaji; međusobna povezanost uslova iuticaja; promenljivost uslova i uticaja i promene u datom okruženju koje nastajukao posledica povezanosti uslova i uticaja. U stvari, sredina nije prostorno statična

42 Ekonomska enciklopedija, cit. izd., str. 1002.43 „Treba reći da se, u stvari, radi o životnoj sredini organizma (ili spoljašnjoj sredini živihbića) koja uključuje, naravno, i pojam čovekove (životne) sredine. Okolina živih bića, kaočovekova okolina, sinonimi su za prethodni pojam (Environment, u anglosaksonskoj literaturiznači i okolinu i sredinu); jedino se može raspravljati o većoj ili manjoj pogodnosti jednog ilidrugog termina. Ja lično, više sam sklon upotrebi termina životne sredine organizama (odnos-

no „čovekova životna sredina”, jer jasnije ukazuje pa vrlo intimnu vezu između živog bića i prostora u kome se nalazi) mada, uzgred budi rečeno, termini „spoljašnja sredina” i „životnasredina” nisu sasvim identični po svojim pojmovnim sadržajima” (M. M. Janković, Ekološki

pristup problemu geografsko-ekološkog planiranja i uređ ivanja u SR Srbiji, Glasnik Institutaza botaniku i botaničke bašte u Beogradu, Tom VIII, Beograd, 1973, str. 1-4).44 „Ovaj revolucionarni pristup da sve mora da bude in situ smešteno, da tako kažemo, u jedantransakcioni kontekst povlači za sobom najmanje tri veoma značajna obeležja: 1) da sve morada bude shvaćeno u smislu date strukture i odnosa; 2) da je “environment,, stvarno jedan

pluralistički koncept a stvarnost je plenum formorum, kontinuum do umnoženih jedinki, jednaunitas multiplex; 3) da je to pre svega jedan razvojni koncept - promena je od “okružje” na„okruživanje”, od stvari na akciju” (P. Meadows, The Contemporary Rediscovery of the

Environment, Man and his Environment, Proceding of the Fourth International Coference andSociety, Beograd, 1971, str. 23-24).


23/422

23

struktura, kako se s pravom ukazuje, već prostor interaktivno dinamičan nastaointegracijom žive i nežive materije i prirode.45

Međutim, bez obzira na različite sredine, može se reći da je opšteprihva-ćeno razlikovanje prirodne i veštač ke sredine. Prirodnu sredinu čini skup prirod-

nih činilaca: voda, sunce, vetar, vazduh, zemljište, biljni i životinjski svet. Zemlja predstavlja središte životne sredine, tj. Središte životnog procesa i „stanište ži-votinja i biljaka, u kome živi neizmerno mnoštvo mikrofaune i mikroflore usimbiozi i daje zemljištu važnost kao osnovi svega živoga na Zemlji”.46 Veštač ka sredina je ona koju je stvorio čovek. U njoj su prisutni prirodni faktori i imajuuticaja, ali nisu dominantni. Nju čine prevashodno proizvodi ljudskog rada, nastalikao posledica čovekove sposobnosti da prirodu prilagođava svojim potrebama.Čovek je nastao i razvijao se kroz rad. Čovek će još dugo u odnosu na okolnu

prirodu i ostale svetove biti u ofanzivi. Pred njim stoje neslućene mogućnosti

razvoja.

47

Ali kako je do sada isticano ljudi ne treba sebi suviše da laskaju zbog pobede nad prirodom. „Za svaku takvu „pobedu” ona nam se sveti. Istina, svakaod njih ima u prvom redu one posledice na koje smo računali, ali u drugom i tre-ćem redu ona ima sasvim druge, nepredviđene posledice, koje veoma često

poništavaju one prve”.48 Između prirode i veštačke sredine ne postoji apsolutnagranica.49 Između njih postoji međuzavisnost o kojoj čovek mora da vodi računa

prilikom stvaranja veštačke sredine.50 Tu međuzavisnost prirode i veštačkesredine na svoj način izražava pojam ekološka sredina.

2. U pojmovnom određivanju ekološke sredine polazi se od pojma ekosfera. Ekosfera je životna sredina, prirodni okvir u kome žive sva bića povezanauzajamnim uticajem.51 Ekosfera je sastavljena od biosfere i tehnosfere. Biosferu

45 Sredina je organizovan kompleksni sistem, a ne samo goli prostor naseljen .živim orga-nizmima. Ona je istovremeno energetski i kibernetski samoregulisana. U njoj svaki deo utičena celinu, i obrnuto: celina deluje na svaki deo” (dr Mara Đukanović, Ekološki izazov, cit. izd.,str. 16).46 A. Glickson, Regionalno planiranje i razvoj, cit. izd, str. 38.47 Opširnije o ovome videti: Andrija B. Stojković, Engelsovo shvatanje materijalnog jedinstva

sveta i neka shvatanja u savremenoj nauci, „Dijalektika”, Beograd, 1-4/1984, i Pavle Rado-

man, Č ovek u sistemu žive prirode, „Dijalektika”, Beograd, 2/1967.48 Fridrih Engels, Uloga rada u procesu pretvaranja majmuna u č oveka, Dela, Tom 31,Beograd, 1974, str. 372.49 „Pogrešno je mešati život i prirodu. Život je sve, a priroda je samo ono što okružuje čovekanajvećim delom dato, samo malim delom stvoreno. Upravo u rasponu između prirode i civili-zacije nalaze se sve promene koje je izvršio čovek, kako na stvarima tako i na životinjama iljudima. Kad govorimo o jedinstvu sa prirodom, o udaljavanju od prirode i vraćanju njoj, mi-slimo samo na svoj subjektivni odnos prema svemu što zatičemo u prvobitnom ili u nešto

promenjenom stanju.” (Dr Dragoljub Jovanović, Vedrina, Beograd, 1970, str. 147.)50 „Svet nije haos, već kosmos, uređeno mnoštvo, a čovek može da otkrije princip koji gaujedinjuje” (Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd, str. 259.)51 Svako živo biće neraskidivo je vezano za živu i neživu prirodu koja ga okružuje. Tok života

jednog organizma dešava se u složenom i izukrštanom spletu uslova koji deluju na njega u


24/422

24

čine: atmofera, litosfera i pedosfera. Tehnosferu čine: ljudska naselja, prateća in-frastruktura i razni predmeti za zadovoljenje ljudskih potreba. Pri definisanjuekološke sredine polazi se od biosfere. Biosfera predstavlja površinski omotač Zemlje u kome egzistira živi svet zajedno sa č ovekom. Ona, kao celina živih orga-

nizama i Zemlje, predstavlja jedan sistem koji zahvata sunčevu energiju, preobražava je u hemijsku energiju pomoću fotosinteze i distribuira je na načinkoji obezbeđuje funkcionalnu strukturu biosfere.52 U stvari, biosfera je planetarnimehanizam koji transformiše kosmičku energiju i pretvara je u slobodnu energiju,što neprekidno struji kroz živu prirodu, zajedno sa materijom. Hemijski elementi,

podrazumevajući ovde u prvom redu one što ulaze u sastav žive materije, kružekroz biosferu, od neorganske sredine od živih bića i obratno. Ti kružni procesi,čiji mehanizmi nose regulatorni karakter, predstavljaju džinovske biohemijskecikluse, i oni upravo karakterišu biosferu kao organizovani sistem.53 Prema tome,

životna sredina za pojedina bića predstavlja prostorno funkcionalni sistem,određeni prostor, u kome na dati organizam deluju mnogobrojni faktori i u komese za svako živo biće u tom prostoru kao element spoljašnje sredine (životnesredine) javlja svako drugo živo biće. Pri tome, živa bića u datom prostoru nikakonisu sluč ajan skup jedinki, populacija i vrsta. Naprotiv, živa bića u datom pro-storu sredine čine zakonomerno nastao sasvim određ en skup - kompleks živih bićarazlič itih kategorija (jedinke, populacije, vrste, sinuzije), uzajamno uslovljenih iuzajamno delujućih jednih na druge, dakle, kompleks nastao dugotrajnom evolu-cijom putem uzajamnog prilagođ avanja na zajednič ki život u istom prostoru, i putem konkurencije određ enih životnih uslova koje data sredina pruža. To je, ustvari, sasvim određena, čvrsto organizovana zajednica živih bića na određenom

prostoru, koju karakteriše određeni kompleks ekoloških faktora, dakle životnazajednica ili biocenoza.54 Zato se ekološka sredina može definisati kao prirodnoili veštač ko okruženje u kome živa bića imaju status subjekta i objekta uticaja ikvantitet tih uticaja je uslov održanja ili ugrožavanja okruženja.

njegovoj životnoj sredini. Opširnije videti: Siniša Stanković, Okvir života, „Glas”, Beograd,

1977.52 „... preživljavanje živih organizama podrazumevajući tu i Čoveka, zavisi ne samo od procesa fotosinteze, već isto tako i od procesa energije koji održavaju funkcionalnu strukturu biosfere. Poznato je da biosfera sadrži mnogobrojne delove koji vrše dejstvo jedni na druge.To je mozaik individualnosti ekosistema, celine koje su dovoljne same sebi, od kojih svaka

podrazumeva živu zajednicu i njenu mrtvu fizičku okolinu. Ekosistemi mogu da postoje na brojnim nivoima i da imaju vrlo različite dimenzije - može se raditi o maloj bari, velikomrečnom bazenu koji je zajednički za više zemalja ili o samoj biosferi. Svaki ekosistem imasvoju ravnotežu i svoje međuzavisnosti, uslovljene izmene energije i materija.” (dr SlavoljubPopović, Zaštita vode i vazduha od zagađ enja, „Stručna knjiga”, Beograd, 1975, str., 8)53 S. Stanković, Organizacija i poredak u živim sistemima, „Dijalektika”, Beograd, 1/1966.54 Dr Milorad M. Janković, Savremeni nauč no-teorijski aspekti odnosa č oveka i biosfera, uknjizi Č ovek i životna sredina u SR Srbiji, „Glas”, Beograd, 1977, str. 72.


25/422

25

Ako se ovakvo definisanje ekološke sredine prihvati, onda se može reći dase ona ispoljava kao određeni ekološki sitem: prirodni i socioekonomski. Prirodniekološki sistem - ekosfera je proizvod povezanosti, integralne evolucije živih bićai fizičkih i hemijskih sastojaka Zemljine površine. U vremenskoj skali ljudskog

života evolutivni razvoj ekosfere je spor i ireverzibilan. Otuda je ekosfera nena-doknadiva; ako bi mogla da se uništi, nikad ne bi mogla ponovo da se stvori ili zameni niti prirodnim procesima, niti ljudskim naporima (podvukao D. Ž. Mar-ković).55 Socio-ekonomski ekološki sistem obuhvata odnos čoveka (ili društvenihgrupa) prema ukupnoj živoj okolini (uključujući i druge ljudske grupe) i neživoj(uključujući materijalnu i nematerijalnu sferu života).56 Od pedesetih godina urazmatranjima o ekološkoj sredini koristi se i pojam ekološki kompleks. Ekološkikompleks ima četiri elementa: stanovništvo, tehnologiju, organizaciju i okruženje.Ovi elementi su funkcionalno međuzavisni i u analitičkom pristupu su odvojeni u

cilju njihovog proučavanja u ekologiji. Ekološki kompleks predstavlja dinamič ki sistem koji ima ravnotežu ekvilibrijum koja je omogućena odnosima njegovih ele-menata57 Neki predstavnici shvatanja o ekološkom kompleksu ističu da su ljudskezajednice najmanji ekološki kompleksi samo kada su zatvorene i izolovane kaosistemi. U ovom smislu se uvodi i pojam ekološki sistem, za koji se može upotre-

biti i termin „globalni ekosistemi” a razlikuje se od ekosistema. Ekološki sistem predstavlja ukupnost zajednice živih bića i okoline s prirodom i ostvarenim struk-turama, ali ukupnost odnosa č oveka i društvenih grupa naspram ukupne okoline.Ovako shvaćen, i određen, ekološki sistem sadrži u sebi dva ekološka podsistema:ekosferu i socioekonomski ekološki podsistem. U prvom podsistemu je osnovnifunkcionalni element ekološki ciklus a u drugom proizvodni ciklus. U prvomdominira pojam evolucije a u drugom pojam rada.58

Od sedamdesetih godina u ekološkoj literaturi, posebno sovjetskoj, sve je prisutniji i pojam noosfere. Noosferom se označ ava jedinstvo, uzajamno dejstvo prirode i društva, u č ijoj osnovi leži društvo, odnosno svesna ljudska delatnostkao dominirajući faktor. Ovako shvaćena noosfera, kako se ukazuje, nije prosto„sfera razuma”, svojevrsna „misleća obloga” koja okružuje planetu kao atmosfera.

Nastanak noosfere, kako ističe Vernadski, predstavlja zakonomernu fazu evolu-cije same biosfere i zato ona treba da predstavlja „dom” u kome čovečanstvo trebada živi sa svojom „mlađom braćom”. Taj dom, noosferu, čovečanstvo mora samoizgraditi i oslanjajući se na stihijne prirodne sile. Jer, priroda je ispunila svojuistorijsku misiju izgradivši „dom” za žive organizme - biosferu. Sada ona može da

55 B. Commoner: The Social Signification of the Environment Crisis, Sciense, Man and his En-vironments, Proceding of the Fourth International Conference and Society, Beograd, 1971, str.225.56 A. Marić: Promene u ekološkim sistemima pod uticajem urbanizaiije i industrijalizacije, IVmeđunarodna konferencija Nauka i društvo, Nauka, č ovek i njegova sredina, Herceg Novi,1971, str. 1.57 Study od Population (Edited by Philip Hauser and Otis Dudley Duncan), cit. izd.58 Iva Cifrić, Socijalna ekologija, „Globus”, Zagreb, 1989, str. 54.


26/422

26

pomogne č oveku samo u meri u kojoj č ovek poznaje, poštuje i koristi njene zako-ne. Smatra se da uvođenje pojma noosfere za označavanje prelaska biosfere u no-vo evoluciono stanje treba da posluži, kako se ističe, za razumevanje rasprava ishvatanja u mnogim naukama koje nastaju pod uticajem povećane aktuelnosti

problema životne sredine.59

U stvari, proces evolucije biosfere u noosferu ne treba posmatrati, kako se ponekad navodi, kao nastanak i razvoj sistema društvo – pri-roda pod uticajem narastanja moći socijalnih snaga. Pri tome se ukazuje da jecelokupnost noosfere određena osmišljenom delatnošću čovečanstva na osnovuuspostavljanja optimalnih odnosa, harmonije između društva i prirode, tj. noosferanastaje kao proizvod svesne ljudske delatnosti.60

3. U kontekstu ovakvog definisanja sredine uopšte i ekološke sredine, a polazeći od shvatanja čoveka kao prirodno-društvenog i delatnog bića koje svojimradom menja prirodu, može se definisati i čovekova životna sredina. U najopšti-

jem smislu ona predstavlja ukupnost prirodnih elemenata i društvenih tvorevina ukojima č ovek živi kao prirodno i društveno biće.61 Ovakvo shvatanje čovekovesredine ne suprotstavlja čoveka i njegovo okruženje, shvatajući čoveka kao deonjegovog „okruženja”. Jer, kako je ukazivano, prirodno postojanje čoveka postaječovekovim ljudskim postojanjem tek u povezivanju čoveka sa čovekom, tj. udruštvu koje predstavlja dovršeno suštinsko jedinstvo čoveka s prirodom, istinskouskrsnuće prirode, provedeni naturalizam čoveka i provedeni humanizam prirode(Marks).

Ekološka sredina može biti uravnotežena i neuravnotežena. Ekološkasredina je uravnotežena kada u njoj postoji uravnoteženost uslova i uticaja kojideluju u okruženju (sredini) na način kojim nije onemogućen život živih bića.Ekološka ravnoteža je narušena kada ne postoji uravnoteženost uslova i uticaja usredini. Narušena ekološka ravnoteža izražava se u osnovi u č etiri oblika: u oteža-nom delovanju uslova i uticaja; u nemogućnosti njihovog delovanja; pojavomnovih uslova i uticaja koji ne ugrožavaju delovanje prethodnih i pojavom novihuticaja koji eliminišu delovanja prethodnih.62 Svaki od ovih oblika nastaje, u os-novi, kao posledica čovekovog aktivnog (prisvajačkog) odnosa prema prirodi. Jer,do nastanka čoveka i njegovog delatnog odnosa prema prirodi vladala je u živom

59 Opširnije o ovome videti: В. И. Вернадский, Размишления натуралиста , Научная мисла как иланешное явление , книга вторая , Москва, 1987. i И. Ф. Туренор, Экологя , Цивлзация , Ноосфера , Moskva, 1987.60 Ovako shvaćena noosfera javlja se, no nekim mišljenjima, kao predmet proučavanja soci-

jalne ekologije. Opštirnije videti: Ю. Марков, Социальная экология , „Nauka”, Novosibirsk,1986, str. 37-38.61 Ovakva definicija čovekove životne sredine ima svoje uporište i u shvatalju da se čovekovaživotna sredina sastoji od četiri uzajamno i neraskidivo povezanih komponenti: prirodnesredine u užem smislu; sredine koju je stvorila agrotehnika – „druga priroda”; veštačke sredine- „treće sredine” i „socijalne sredine”. (N.F. Reimers, Экологя , „Росија молодая”, Moskva,1994, str. 285).62 Mr Snežana Pantelić, cit. rad., str. 25.


27/422

27

svetu uzajamno harmonična povezanost i zavisnost, tako da se može reći da je postojala ekološka harmonija. Međutim, pojavom čoveka otpočinje procesnarušavanja ove ekološke harmonije. Taj proces otpočinje pre nekih četrdesethiljada godina, onda kada je čovekov predak stekao sposobnost da misli i počeo

da proizvodi oruća za rad i svojom delatnošću proizvodi sredstva za život. Tako ječovek počeo da prisvaja prirodu, dajući predmetima iz prirode one oblike kojimamože zadovoljavati svoje potrebe i tako svojom radnom delatnošću stvarati svojuistoriju.

Naime, što su se ljudi više udaljavali od životinje „u užem smislu, to susvoju istoriju stvarali svesno i sa manjim uticajem nepredviđenih učinaka inekontrolisanih sila na istoriju”.63 Ali, i kod najrazvijenih naroda, kako jeukazivano, postojala je i postoji ogromna nesrazmera između postavljenih ciljevai postignutih rezultata, a često su bili ne samo prisutni već i preovlađujući učinci

koji nisu željeni a nekontrolisane sile delovale su mnogo snažnije od sila pokre-nutih po planu. Tako je čovek, prisvajajući prirodu svojom radnom delatnošćudoveo do promena u prirodi64 koje nije predviđao i koje su predstavljale uzrokenarušavanja ekološke ravnoteže i onemogućavale životne uslove ne samo za pojedine životinjske vrste, već i za njega samog.65 „Ljudi koji su u Mesopotamiji,Gr čkoj, Maloj Aziji i drugde iskr čili šume da bi dobili ziratnu zemlju nisu nisanjali da su time položili temelje sadašnjoj pustoši tih zemalja, lišivši ih zajednosa šumama i centara za sakupljanje i zadržavanje vlage. Kada su alpski Italijani na

južnim padinama planina iskr čili jelove šume, tako brižljivo čuvane na severnim padinama, nisu ni slutili da su time podsekli koren planinskom stočarstvu na svom područ ju; još manje su slutili da su time svojim planinskim izvorima oduzeli voduza najveći deo godine, da bi ti izvori za vreme kiša mogli izazvati za ravnicu još

bešnje buice”.66 4. Čovekovo „prisvajanje” prirode na način kojim se narušavaju osnovne

zakonitosti koje vladaju u njoj, vodilo je, i vodi, ne samo ugrožavanju zdravljaljudi već i njihovog opstanka na Zemlji. U ovom smislu je naglašavano da ljudi ne

63 Fridrih Engels, Dijalektika prirode, Dela, Tom 33, Beograd, 1974, str. 264-265.64

„Životinje... takođe menjaju svojom delatnošću spoljnu prirodu i ne u onolikoj meri kaočovek, i to njihovo menjanje okoline vrši opet... povratni uticaj na svoje uzročnike, izazivajućikod njih promene. Jer se u prirodi ništa ne zbiva izolovano. Svaka pojava utiče na drugu, iobrnuto...” (F. Engels, Uloga rada u procesu pretvaranja majmuna u č oveka, str. 307).65 Biosfsra zapravo obuhvata sav živi svst i naseljeni prostor u kome se unutrašnjim ekološkimekvilibrijem u pojedinom ekosistemu i među njima u čitavoj biosferi uspostavlja, održava irazvija život. To znači da su neprestano prisutna stanja ravnoteže i neravnoteže. To trajno„balansiranje” izvodi kako priroda tako i čovek (društvo). Priroda prema vlastitim zakonito-stima i instiktivnim ponašanjima (uključujući i neke izražene društvene primate) a društvo

prema vlastitim racionalitetima i ciljevima. Budući da je danas teško govoriti o „čistoj prirod-noj okolini” (sredini - prirodnoj intaktnosti, prirodi po sebi), to neki smatraju da je i ekološkiekvilibrij istorijski prevaziđeno stanje (Ivan Cifrić, Socijalna ekologija, cit. izd. str. 55).66 F. Engels, Uloga rada u procesu pretvaranja majmuna u č oveka, cit. izd., str. 372.


28/422

28

vladaju prirodom kao što osvajač vlada tuđim narodom, kao da stoje izvan priro-de. Naprotiv, oni svojim mesom, krvlju i mozgom pripadaju i stoje usred nje i svase njihova vlast nad prirodom sastoji u tome što imaju to preimućstvo da mogusaznavati i pravilno primenjivati njene zakone.67 Isticanje mogućnosti č oveka da

sazna zakonitosti u prirodi i naglašavanje potrebe da vodi rač una o njima u svomodnosu prema prirodi dobija sve više na znač aju u savremenom društvu. Jer,„neusklađenost između prirodne sredine i čovekovih aktivnosti izaziva već veomauočljivu ekološku krizu koja, ukoliko se ne uklone postojeće neusklađenosti,može izazvati nezamislive, katastrofalne posledice po budući opstanak savremenecivilizacije na Zemlji”.68

U savremenom društvu, usled naglog i snažnog razvoja proizvodnih snagai njihovog nekontrolisanog korišćenja u prisvajanju prirode, došlo je do naruša-vanja ekološke ravnoteže koja dobija karakter ekološke krize, tj. zagađenosti

životne sredine tako da se ugrožava opstanak živih bića, pa i čoveka. Jer, biljke iživotinje (mada se razlikuju) tesno su povezane u životnoj sredini i narušavanjeekološke ravnoteže negativno utiče na uslove opstanka svake od njih. Naruša-vanje ekološke ravnoteže (ili zagađ enost životne sredine - okoline) ispoljava se u zagađ ivanju atmosfere, kopnenih voda i mora; nagomilavanju č vrstih otpadaka iotrovnih materija u hrani; stvaranju buke, pojač anom uticaju radioaktivnihmaterija i dr. U stvari, čovek umesto da bolje upozna prirodu i zakone koji u njojvladaju i da je unapređuje zahvaljujući tim saznanjima, „počeo je vrlo intenzivnoda degradira i zagađuje životnu sredinu. Savremeno čovečanstvo je čak ubeđenoda zahvaljujući kompjuterima i tehnologiji može da proizvede prirodu i da proiz-vodi i ono što priroda nije bila u stanju, na primer novo sredstvo za komunikaciju,deterdžente, pesticide, psihodroge, itd. Međutim, takvom delatnošću čoveka naru-šen je osnovni ekološki princip, što smo rekli, po kome sve ono što čovek proiz-vodi, a ne postoji u prirodi mora biti štetno za druga živa bića, jer u prirodi postojiekološka uslovljenost i povezanost”.69 Svest o opasnosti za opstanak ljudske vrstekoja nastaje zbog brzog industrijskog razvoja i dovodi do narušavanja ekološkeravnoteže počela se rađati tokom razvoja industrijalizacije i urbanizacije, a naro-čito od pedesetih godina veka u kome živimo kada se ubrzava i proširuje proces ukome ljudi menjaju materijalne, ekološke, vegetacijske, biotičke i klimatske uslo-ve svoje sredine, ali uporedo s tim „raste i užas pred svetom koji je stvorio čo-vek”.70 Razvijene proizvodne snage postaju ne samo pokazatelj č ovekove moći uodnosu na prirodu, već postaju i razorne za č ovekovu životnu sredinu. Čovečan-stvo se zato suočava sa sve bržim nestajanjem ravnoteže između prirodnih sistemaza održavanje života i industrijskih, tehnoloških i demokratskih potreba čovečan-

67 Isto, str. 272.68 Nikola Pantić, Priroda i č ovek, Zbornik radova Č ovek i priroda, SANU, Beograd, 1984.69 Dr Dušan Kanazir, Ekološka kriza je proizašla iz narušvanja odnosa č oveka i prirode,„Čovek i sredina”, Beograd, 1/1975. str. 8.70 Radovan Rihta i sar., Civilizaiija na raskrš ću, „Komunist”, Beograd, 1972, str. 183.


29/422

29

stva. U isto vreme dolazi se do saznanja da degradacija „prirodne sredine nije pro-izvod privremenih i sluč ajnih poremećaja, niti nuzprodukt tehnološkog razvoja.

Naprotiv, ona je simptom najdubljih kontradikcija jednog vida industrijskecivilizacije, jednog načina proizvodnje”.71 Zato dalji razvoj ljudske civilizacije

zahteva novu i dublju racionalnost u prisvajanju prirode koja bi se zasnivala nanovoj skali vrednosti. Jer, kako je Hegel ukazivao, „samo ona svest koja je tek prekoračila životinjski nivo ima za svoj osnovni sadržaj takvu žudnju za predme-tima i takvu potrebu za dominacijom nad drugom osobom, koji se ne ustručava odrazaranja. Takav destruktivni gospodar nema budućnosti. Takve civilizacije suuvek propadale. Istinski put razvoja - i ta Marksova misao je trajni putokaz celenaše istorijske epohe - vodi od razuma koji ume samo da analizira odnose poseb-nih sila - ka umu koji sagledava smisao celine sveta, od ropskog rada - ka istin-skom stvaralaštvu, od slepe trke za sebičnim pojedinačnim interesom - ka univer-

zalnoj uzajamnosti i solidarnosti, od odnosa dominacije, koji degradira i gospo-dara i slugu, ka slobodi u kojoj svako može ostvariti puni potencijal svog bića...”72 5. Uporedo sa saznanjima da čovek svojom delatnošću, narušavajući

ekološku ravnotežu u prirodi, stvara opasnost za opstanak biljaka i životinja, sveviše se širi i saznanje da čovek time ugrožava i uslove svog opstanka. U sve većojmeri saznaju se i istič u opasnosti koje nastaju narušavanjem ekološke ravnoteže za sam ljudski rod. Posebno se ukazuje na negativne posledice koje nastaju raz-vojem industrijalizacije „po svaku cenu” (bez vođenja računa i o ekološkim as-

pektima) i koje utiču na društvene, ekonomske, psihičke i moralne uslove ljudskeegzistencije.73 Ali, uporedo sa uočavanjem ovih opasnosti sve su raširenija shva-tanja da za narušavanje ekološke ravnoteže ne treba optuživati sam privredni raz-voj, već raditi na otkrivanju koji društveno-ekonomski odnosi dozvoljavaju da

privredni razvoj dovodi i do narušavanja ekološke ravnoteže, tj. zagađenosti ži-votne sredine.74 Jer, ekološki problemi su u svojoj osnovi „društveno-ekonomskog

71 Miroslav Pečujlić, Svetska ekološka kriza i naše društvo, Zbornik radova Č ovek, društvo i životna sredina, SANU, Beograd 1981., str. 22-23.72 „Ekološka kriza je u suštini kriza čovečanstva. Zagađenost životne sredine je više od svega

zagađenost atmosfere otpacima ideja, od kojih se nikakvim “recikliranjem” više ništasmisaono ne može dobiti. Ni jedna nestašica energije nije toliko opasna koliko nestašica ener-gije da se društvene ustanove prilagode pravim ljudskim potrebama” (Mihailo Marković,

Pogled u svetu na odnos č oveka i životne sredine, Zbornik radova Č ovek, društvo i životna sredina, SANU, Beograd, 1981. str. 42).73 Ekološka kriza može predstavljati kako destrukciju prirodnih, tako i socijalnih sistema.Ovakvo shvatanje ekološke krize je neophodno, pošto je priroda „dograđena”, „prerađena”čovekovom delatnošću.74 „Podvrgavanje ekosistema zakonima eksploatatorskog socijalno-ekonomskog sistema odu-zima čoveku osećanje slobode, guši njegove instinkte za samopotvr đivanjem i smanjuje borbuza slobodu. Ovako, ograničen i zatvoren u sebe, čovek više nema ni energije ni uslova da vodi

borbu, da se konfrontira sa drugim i sa centrima otuđenja koji su sve manje vidljivi. On višenije isto biće koje je bio, i tako, postaje otuđeno biće (iako se integrira u totalitarne procese) i


30/422

30

karaktera, vezani sa shvatanjem suštine društvenog života, sa ciljevima proizvod-nje i perspektivama ljudskog progresa,75 to su civilizacijski problemi. A svakacivilizacija je rezultat određenog odnosa među ljudima koji određuju i njihov

pojedinačni i kolektivni stav prema okolini u kojoj žive: materijalnoj koja ih

okružuje, društvenoj koju sami stvaraju...”76

Narušavanje ekološke ravnoteže (praćeno degradacijom životne sredine) uširim razmerama nastalo je kao posledica dubokih društvenih protivrečnosti koje suse zaoštravale tokom razvoja industrijalizacije.77 Uoč avanje opasnosti do kojihdovodi narušavanje ekološke ravnoteže doprinelo je da se poveća interesovanjenauč nika za ekološke probleme. Pored ekologije, koja se bavi proučavanjem odnosaizmeđu živih organizama i okoline, tj. univerzalnih odnosa čoveka i prirode,ekološki problemi postali su predmet izučavanja većeg broja nauka: sociologije,ekonomije, prava, psihologije i dr.78 Često se pri tome iskazuju i nastojanja da se

konstituišu nove naučne discipline sa stanovišta sa kojih proučavaju problemenarušavanja ekološke ravnoteže. Tako se govori o ekološkoj psihologiji, ekologijičovekove sredine, pravu o čovekovoj sredini, itd. Međutim, ono što je od posebnogznačaja za sagledavanje ekoloških problema sa jednog šireg civilizacijskog pristupato su nastojanja da se ovi problemi razmatraju i razmotre i sa etičkog stanovišta. Jer,kako se ukazuje „razmišljati i delovati ekološki, stvar je etike, kao i poštovati pravaostalih bića”.79 U ovom kontekstu se ukazuje i na etičku stranu društvenog razvoja,u smislu da „osnovni moralni zahtevi nisu samo sadržani u zadovoljstvima ilimaterijalnom blagostanju, već pre svega u sopstvenom razvoju i samosaznanju”.80

više nije u stanju da stvara svoje institucije preko kojih je navikao da vodi borbu, a naročito političku” (dr Jovan Đor đević, Ideje i institucije, cit. izd., str. 137).75 Videti opširnije: Andre Gorz, Ekologija i politika, cit. izd, str. 31-3776 Nikola Čobeljić, Privredni razvoj i problemi č ovekove sredine, Zbornik radova Č ovek,društvo i životna sredina, SANU, Beograd, 1981, str. 105.77 „... ekološka kriza je proizvod profiterskog industrijalizma, ekspanzija proizvodnih snagamoći čija svrha nije zadovoljavanje autentičnih ljudskih potreba već sticanje profita ili državneakumulacije” (Miroslav Pečujlić, Drama socijalizma, „Jugoart”, Zagreb, „Prosveta”, Beograd,1989, str.372).78 Danas se samo potvr đujemo u uverenju da je degradacija okoline posledica dubokih protiv-

rečnosti proizvodnih snaga i društvenih odnosa koje su se posebno zaoštravale razvojemindustrijske epohe. Kapitalizam nije započeo uništavanje prirode i neodgovorno iskorišćavanjeneobnovljivih izvora, ali je promovisao industrijski način eksploatacije prirodnih izvora iljudske radne snage u takvim oblicima nečovečnosti i otuđenosti kakve ljudska istorija do tadanije poznavala. Degradacija radnika na puki privesak mašine u fabričkom sistemu uporediva je

jedino s brutalnim postupkom prema prirodi” (Nenad Prelog, Kriza okoline kao kriza kapita-listič kog sistema, „Marksizam u svetu”, Beograd, 7/1977, str. VIII-IX).79 Rayni Kothary, Environment Technology and Ethics od Environment and Development,London, 1990, str. 27-28.80 Zato se ukazuje na potrebu kritičkog razmatranja kvantitativnog razvoja. „Kvantitativan na-

predak je nerazborit i destruktivan, jer neminovno konfrontira ljude sa prirodnom sredinom.On pretpostavlja neograničene izvore materijalnih dobara, a mi, s druge strane, veoma dobroznamo da su ti izvori ograničeni, mali i u velikom broju se ne mogu obnoviti. Kvantitativan


31/422

31

Sa stanovišta sociologije, ekološki problemi su predmet proučavanja so-cijalne ekologije. Ali zagovara se i konstituisanje nove sociologije - sociologije planete Zemlje, koja bi kao nauka trebalo da bude šira i kvalitativno drugojačijaod sadašnje sociologije. Po jednom od tih shvatanja „sociologija planete Zemlje”

treba da utvr đuje „odnose i stanja u društvu i uticaj tih odnosa i stanja na prirodnusredinu, ali da istražuje i tu sredinu kao uzročni činilac društvenog razvoja ...”81 Da li su i u kojoj meri sve ove nove nauke potrebne (i posebno da li ima potrebeza konstituisanjem nove opšte sociologije, kao sociologije planete Zemlje!) možei mora se prosuđivati sa stanovišta kriterijuma za nastanak i oformljenje pojedinihnauka (a to nije predmet naših razmatranja ovom prilikom). Što se tič e socijalneekologije, polazimo od toga da je ona stekla pravo građ anstva kao posebna(sociološka) nauka, da ima svoj predmet prouč avanja i rezultatima svojihistraživanja treba da doprinese rešavanju konflikta izmeđ u društva i prirode, koji

je karakteristič an za naš vek

82

i koji ne samo da može ugroziti opstanak života na Zemlji već ga i ugrožava.83 U takvom svom predmetnom određenju ona će morati posebno da se pozabavi i odnosom radne i životne sredine. Jer, ne postoji samomeđuzavisnost u narušavanju, već i u zaštiti ovih sredina od degradacije injihovog pretvaranja u dehumanizovane sredine čovekovog rada i života.84

4. EKOLOGIJA I EKONOMSKE NAUKE

1. Ekonomske nauke, koje proučavaju opšte oblike privrednog života usvim vidovima proizvodnje, tj. ono što im je zajedničko i što pokazuje da jeekonomski razvoj društva jedinstven proces, kao i opšte karakteristike privrednog

način življenja je u manjoj meri povezan sa postojanjem ograničenih izvora materijalnih dobara” (Mihailo Marković, The Development Vision of Socialist Humanism y Ethics of Environ-ment and Development, London, 1981, str. 131,133).81 „...Ukupno, ova nova koncepcija opšte sociologije planete Zemlje obuhvata odnose žive inežive prirode i njihov uticaj na društveni razvitak, kao i uticaj razvitka društva na prirodnusredinu, jer su oni povezani i međusobno uslovljeni” (Ratko D. Milisavljević, Društvo na pla-

neti Zemlji, „Zapis”, Beograd, 1982, str. 11).82 Naime, socijalna ekologija treba da doprinese, kako se ističe, razrešavanju svetskog konflik-ta u našem, dvadesetom veku, koji se karakteriše i nejednakim rasporedom svetskih resursakoji su prouzrokovali napetost između onih koji ih „imaju” i onih koji ih „nemaju” (MartinLarge , Social Ecology, London, 1981, str. 8)83 „Mi imamo moć da postanemo nova pretnja životu na Zemlji, nadmašujući pri tom sve

prirodne katastrofe do kojih je dolazilo pre pojave čoveka. To je mogućno, ali ne nužno iverovatno. Mi bismo mogli, ako iskoristimo naš um i delujemo zajednički kao vrsta, na krajuda budemo

ekoloska-ekonomija-2012.pdf

Documents

Transcript of ekoloska-ekonomija-2012.pdf