PSIHOLOGIJA, 2006, Vol. 39 (1), str. 91-115 UDC 159.0.07:81’23

EFEKAT VREMENA EKSPOZICIJE STIMULUSA U

ZADATKU SEMANTIČKE VERIFIKACIJE

Božana Injac i Aleksandar Kostić1 Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju, Filozofski fakultet u Beogradu

U devet eksperimenata ispitan je efekat vremena ekspozicije stimulusa pri verifikaciji predikativnih iskaza u okviru dva nivoa kompleksnosti eksperimentalnog konteksta. Vreme ekspozicije definisano je kao vreme izlaganja stimulusa izraženo u milisekundama, dok je kompleksnost eksperi-mentalnog konteksta određenja brojem konstituenata iskaza (subjekat, predikat, kopula) koji variraju u ogledu. U okviru minimalne kompleksnosti (varira jedan elemenat iskaza) izvedena su četiri ogleda sa razlicitim vremenom ekspozicije, dok je u okviru srednjeg nivoa kompleksnosti (variraju dva elementa iskaza) izvedeno pet ogleda sa različitim vremenom ekspozicije stimulusa. Manipulisanje ovim dvema varijablama omogućava variranje kognitivnog opterećenja u zadatku semantičke verifikacije, što utiče na efikasnost radne memorije pri izvršenju zadatka verifikacije.

Nalazi istraživanja ukazuju na to da kognitivno opterećenje, definisano kao vreme ekspozicije, utice na proces usaglašavanja subjekta i predikata iskaza, što predstavlja obavezan korak u procesu verifikacije. Sa skraćenjem vremena ekspozicije povećava se razlika u vremenu verifikacije iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću. Skraćenje vremena ekspozicije manifestuje se i u odnosu na vreme verifikacije i proporciju grešaka s obzirom na faktor kvaliteta.

Ključne reči: semantička verifikacija, dužina ekspozicije, kognitivno opterećenje

Predmet istraživanja koje prikazujemo u ovom radu je uloga vremenske komponente u procesu suđenja. Postavlja se pitanje da li je variranje vremena koje 1 Adresa autora: akostic@f.bg.ac.yu

Božana Injac i Aleksandar Kostić

92

ispitaniku stoji na raspolaganju da donese sud o tome da li je iskaz istinit ekvivalentno variranju kompleksnosti eksperimentalnog zadatka, pri čemu je kompleksnost određena brojem elemenata na koje ispitanik mora da obrati pažnju da bi dao tačan odgovor. Ukoliko bi se pokazalo da variranje vremena koje ispitanik ima na raspolaganju ima iste efekte kao povećanje kompleksnosti zadatka, vremenska komponenta i kompleksnost zadatka mogle bi da se shvate kao koimplikativni i međusobno kompenzujući činioci koji utiču na proces suđenja. To bi, dalje, značilo da se produženjem vremena potrebnog za obavljanje zadatka smanjuje njegova kognitivna kompleksnost, i obratno, da se skraćivanjem vremena potrebnog za njegovo obavljanje kognitivna kompleksnost povećava. Istraživanje je obavljeno u okviru zadatka semantičke verifikacije u kojem se od ispitanika traži da odgovori da li je prikazani iskaz istinit. Pre nego što pređemo na detaljnije razmatranje problema koji ispitujemo u ovom radu, daćemo kraći prikaz zadatka semantičke verifikacije, kao i standardnih nalaza dobijenih u istraživanjima procesa verifikacije iskaza.

Proces suđenja ima više različitih vidova i manifestuje se u različitim oblastima - od suđenja o odnosima fizičkih veličina do utvrđivanja istinosne vrednosti iskaza. Kada je u pitanju suđenje o istinosnoj vrednosti iskaza, najčešće korišćen eksperimentalni postupak je zadatak semantičke verifikacije. Ispitanicima se prikazuje iskaz kojim se tvrdi ili poriče postojanje nekog odnosa među pojmovima, a od njih se traži da odgovore (pritiskom na taster "da/ne") da li je iskaz istinit. Zavisna varijabla je vreme proteklo od trenutka kada je iskaz prikazan do trenutka davanja odgovora. Proces utvrđivanja istinosne vrednosti iskaza najviše je ispitivan u okviru predikativnih iskaza koji se sastoje od subjekta, kopule i imenskog dela predikata kojim se označava neka karakteristika subjekta ili kategorije kojoj pripada subjekat. Opšta forma ovih iskaza je: subjekat => kopula => predikat (npr. "Dunav je reka.").

Osnovne karakteristike predikativnih iskaza su kvalitet (afirmativni/negativni oblik iskaza) i istinosna vrednost (istiniti/neistiniti). Istinosna vrednost iskaza je određena kopulom i odnosom predikata i subjekta iskaza koji nazivamo pripadnost predikata subjektu iskaza (u daljem tekstu – pripadnost). Ukoliko subjekat iskaza pripada klasi koja je označena predikatom (npr. "Pas je sisar.") iskaz se odlikuje pripadnošću predikata subjektu iskaza, i obratno, ukoliko ne pripada, iskaz se ne odlikuje pripadnošću (npr. "Pas je ptica.") /Tabela 1/.

Tabela 1: Odnos kvaliteta i pripadnosti predikata subjektu i veridikalnost iskaza

Efekat vremena ekspozicije stimulusa u zadatku semantičke verifikacije

93

Variranje vremena reakcije u zadatku semantičke verifikacije ukazuje na

složenost procesa verifikacije iskaza, odnosno na broj i kompleksnost kognitivnih operacija koje stoje u osnovi ovog procesa.

EMPIRIJSKA ISTRAŽIVANJA PROCESA VERIFIKACIJE I MODEL RADNE MEMORIJE ALANA BEDLIJA

Proces verifikacije iskaza počinje sistematski da se istražuje šezdesetih godina

dvadesetog veka. Prvi empirijski nalazi dobijeni upotrebom zadatka semantičke verifikacije pokazali su da vreme verifikacije zavisi od kvaliteta i istinosne vrednosti iskaza (Wason, 1961). Ovakvi nalazi replicirani su i u naknadnim istraživanjima i pokazali su se izuzetno stabilnim (cf. Eifermann, 1961; Wason i Jones, 1963; Gough, 1965,1966; Slobin, 1966; Jones, 1966, 1968; Greene, 1970; Just i Carpenter, 1971). Idealizovan grafički prikaz nalaza ovih istraživanja dat je na Slici 1. Efekat dobijen upotrebom zadatka verifikacije iskaza potvrđen je i u istraživanjima u kojima je korišćen modifikovan zadatak verifikacije poznat kao "verifikacija odnosa slike i iskaza" (sentence-picture verification task) u kojem se ispitanicima prikazuje slika sa jednostavnim elementima (npr. kvadrat i krug i iskaz kojim se opisuje odnos elemenata (npr. krug je iznad kvadrata). Zadatak ispitanika je da odgovore da li odnos na slici odgovara odnosu koji se tvrdi u iskazu (cf. Clark i Chase, 1972).

Slika1: Idealizovan prikaz standardnih nalaza u istraživanjima sa zadatkom semantičke

verifikacije.

1000

1200

1400

1600

A N

primer status pripadnost kvalitet istinosna vrednost

Pas je sisar. AP + + + Slavuj je sisar. ANP - + - Pas nije sisar. NP + - - Slavuj nije sisar. NNP - - + ____________________________________________________________

Božana Injac i Aleksandar Kostić

94

U eksperimentalnim istraživanjima procesa verifikacije, bilo da se radi o verifikaciji iskaza ili verifikaciji odnosa slike i iskaza, standardno se javljaju dve nezavisne varijable: kvalitet i istinosna vrednost iskaza. Videli smo da nalazi dobijeni u ovim istraživanjima ukazuju na postojanje efekta kvaliteta (kraće vreme verifikacije za afirmativne iskaze u odnosu na negativne) i interakciju kvaliteta i istinosne vrednosti iskaza (afirmativni tačni iskazi verifikuju se brže od afirmativnih netačnih, dok se negativni tačni verifikuju sporije od negativnih netačnih). Ovakvi nalazi replicirani su i u istraživanjima Rota i Kostića (Rot i Kostić, 1993a; 1993b). Međutim, ovi autori nalaze svojih istraživanja interpretiraju na nešto drugačiji način i predlažu da se kao nezavisna varijabla uvede pripadnost predikata subjektu iskaza, pošto istinosna vrednost predstavlja finalni produkt suđenja i ne može da utiče na proces verifikovanja. Ukoliko se standardni nalazi preformulišu na ovaj način, tj. ukoliko se kao nezavisne varijable variraju kvalitet i pripadnost, dobija se efekat kvaliteta i efekat pripadnosti, bez interakcije ova dva faktora (Rot i Kostić, 1995) /Slika 2/.

Slika 2: Alternativni prikaz standardnih nalaza dobijenih u zadatku semantičke verifikacije. X –

osa: kvalitet iskaza, Y-osa: prosečno vreme verifikacije u milisekundama

1000

1200

1400

1600

A N

Činjenica da nije dobijena interakcija kvaliteta i pripadnosti, upućuje na to da su u pitanju ortogonalni procesi koji se mogu smatrati aditivnim. Na ortogonalnost ovih karakteristika iskaza u procesu verifikacije upućuju i naknadni nalazi Rota i Kostića koji pokazuju da variranje kompleksnosti eksperimentalnog konteksta utiče na efekat pripadnosti ali ne i na efekat kvaliteta iskaza (Rot i Kostić, 1995). Kompleksnost eksperimentalnog konteksta određena je brojem osnovnih konstituenata iskaza koji variraju u eksperimentu. U situaciji minimalne komplek-snosti varira samo jedan konstituent iskaza (subjekat, predikat ili kopula), u situaciji srednje kompleksnosti variraju dva konstituenta (npr. subjekat i predikat; subjekat i kopula ili kopula i predikat), dok se maksimalna kompleksnost dobija variranjem sva tri konstituenta iskaza. Nalazi ovih ogleda ukazuju na to da sa povećanjem kompleksnosti eksperimentalnog konteksta dolazi do produženja vremena

Efekat vremena ekspozicije stimulusa u zadatku semantičke verifikacije

95

verifikacije usled povećanja kognitivnog opterećenja. I dok se efekat kvaliteta nije menjao usled variranja kompleksnosti, došlo je do povećanja razlike u vremenu verifikacije između iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću predikata subjektu iskaza. Linearan priraštaj kognitivnog opterećenja izražen kroz broj konstituenata koji variraju u eksperimentu praćen je nelinearnim povećanjem efekta pripadnosti. Na osnovu ovih nalaza autori zaključuju da se proces verifikacije iskaza može raščlaniti na dva dela: a) deo koji se odnosi na razumevanje iskaza i koji varira u zavisnosti od njegovog kvaliteta, i b) deo koji se odnosi na utvrđivanje pripadnosti (Rot i Kostić, 1995).

Dobijene nalaze moguće je interpretirati u okviru Bedlijevog modela radne memorije. Prema ovom modelu radnu memoriju čine tri komponente: centralni izvršilac, fonološka petlja i vizuelno-spacijalna matrica. Od interesa za ovo istraživanje su dve komponente: centralni izvršilac i fonološka petlja. Centralni izvršilac je zadužen za kontrolu i usmeravanje pažnje, distribuciju kognitivnih resursa i donošenje odluka, dok je fonološka petlja zadužena za zadržavanje i obnavljanje verbalnog materijala (cf. Baddeley i Hitch, 1974; Baddeley, 1988, 2002; Morris i Jones, 1990; Gathercole i Baddeley, 1990; Gathercole, Willis i sar., 1992; Vallar i Papagno, 2002; Shalilice, 2002). U okviru fonološke petlje moguće je razlikovati dve komponente: fonološko skladište koje je zaduženo za zadržavanje informacija datih u fonološkom kodu i artikulatorne kontrolne procese koji su bazirani na unutrašnjem govoru. Radna memorija raspolaže fiksnom količinom kognitivnih resursa, pri čemu je njen ukupan kapacitet jednak sumi resursa kojima raspolaže svaka komponenta pojedinačno. Dinamika sistema bazirana je na pretpostavci o distribuciji kognitivnih resursa u zavisnosti od težine zadatka. Ukoliko je zadatak lak, resursi fonološke petlje i vizuelno-spacijalne matrice su dovoljni za njegovo izvršenje. Međutim, usložnjavanjem zadatka resursi kojima raspolažu ove komponente postaju nedovoljni i one preuzimaju resurse centralnog izvršioca. Ova redistribucija resursa se odražava na rad centralnog izvršioca, što dovodi do sporijeg obavljanja složenijih kognitivnih zadataka i povećanja broja grešaka.

INTERPRETACIJA NALAZA DOBIJENIH U ZADATKU SEMANTIČKE VERIFIKACIJE U SVETLU MODELA RADNE

MEMORIJE

U okviru Bedlijevog modela radne memorije način na koji će resursi biti distribuirani zavisi od težine kognitivnog zadatka. Kao što smo pomenuli, ukoliko je zadatak jednostavan, resursi fonološke petlje su dovoljni za obnavljanje i zadržavanje verbalnog materijala, dok su resursi centralnog izvršioca usmereni na proces verifikacije i kontakt sa dugotrajnom (semantičkom) memorijom. Međutim, povećanjem kognitivnog opterećenja fonološka petlja preuzima deo resursa

Božana Injac i Aleksandar Kostić

96

centralnog izvršioca, što se odražava na uspešnost obavljanja zadatka (Baddeley i Hitch, 1974).

U ogledima Rota i Kostića kognitivno opterećenje u zadatku verifikacije određeno je brojem konstituenata iskaza (subjekat, predikat i kopula) na koje ispitanik mora da usmeri pažnju u zadatku verifikacije (Rot i Kostić, 1995). Pri minimalnoj kompleksnosti ispitanik usmerava pažnju na samo jedan konstituent iskaza, pri srednjoj kompleksnosti na dva, dok pri maksimalnoj kompleksnosti mora da uzme u obzir sva tri konstituenta. Broj konstituenata na koje treba usmeriti pažnju povećava težinu zadatka, a time i vreme verifikovanja svake od četiri osnovne forme iskaza. Variranje kompleksnosti u ogledima Rota i Kostića nije dovelo do promene u efektu kvaliteta, ali je dovelo do promene u efektu pripadnosti jer je povećanjem kompleksnosti ekperimentalnog zadatka došlo do povećanja razlike u vremenu verifikovanja iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću. Nalazi ogleda Rota i Kostića mogu se interpretira i u okviru Bedlijevog modela koji polazi od pretpostavke da radna memorija raspolaže fiksnom količinom resursa i da pri povećanju kognitivnog opterećenja dolazi do redistribucije resursa. U ogledima Rota i Kostića variranje kompleksnosti eksperimentalnog konteksta određeno je brojem konstituenata iskaza na koje ispitanik mora da usmeri pažnju da bi došao do tačnog odgovora u zadatku semantičke verifikacije. Povećanjem kompleksnosti produženo je vreme verifikovanja, povećan je procenat grešaka, ali je došlo i do povećanja efekta pripadnosti. U svetlu modela radne memorije ovi nalazi ukazuju na to da je došlo do redistribucije resursa radne memorije, odnosno da je fonološka petlja preuzela deo resursa centralnog izvršioca. Ova redistribucija se ogleda u smanjenju resursa raspoloživih po konstituentu iskaza.

ISTRAŽIVANJE

U ovom istraživanju postavljamo pitanje da li je variranje vremena izlaganja stimulusa alternativan način na koji može da se postigne variranje kognitivnog opterećenja u zadatku semantičke verifikacije. Dužina ekspozicije stimulusa i kompleksnost zadatka sa kojim se suočava ispitanik mogu se u određenim situacijama smatrati obrnuto proporcionalnim: skraćenje vremena ekspozicije otežava obavljanje zadatka jer ispitaniku ostavlja manje vremena za njegovu obradu, što je ekvivalentno povećanju kompleksnosti zadatka. Drugim rečima, može se pretpostaviti da je ispitanik, ukoliko se isti stimulus prikaže u kratkoj i dugoj ekspoziciji, suočen sa zadacima različite kompleksnosti.

Za razliku od kontekstualne kompleksnosti definisane brojem konstituenata iskaza koji variraju u eksperimentu, vremenom ekspozicije moguće je manipulisati kao kontinualnom varijablom koja omogućava uvid u dinamiku redistribucije kognitivnih resursa. Skraćenje vremena ekspozicije zahteva povećanje resursa koji

Efekat vremena ekspozicije stimulusa u zadatku semantičke verifikacije

97

se angažuju po konstituentu iskaza u jedinici vremena. Može se pretpostaviti da bi izvori povećanja opterećenja pri kratkim ekspozicijama stimulusa mogli biti otežana komunikacija između centralnog izvršioca i fonološke petlje, ali i manja aktivacija predstava u semantičkoj memoriji, što bi moglo da dovede do otežanog usaglašavanja odnosa subjekta i predikata od strane centralnog izvršioca.

Cilj ovog istraživanja je da se ispita efekat dva izvora opterećenja: jednog koji je izveden iz kompleksnosti eksperimentalnog konteksta, i drugog, koji je posledica skraćenja vremena ekspozicije stimulusa. Kombinovanjem ova dva faktora i njihovim sistematskim variranjem u okviru zadatka semantičke verifikacije moguće je pratiti njihov efekat na vreme verifikacije i proporciju grešaka, kao i na razliku u prosečnom vremenu verifikacije iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću.

Opšta metodologija

U istraživanju je korišćen zadatak semantičke verifikacije u kojem je od ispitanika zahtevana verifikacija jednostavnih predikativnih iskaza (npr. „Pas je sisar.“). Varirana su dva nivoa kompleksnosti eksperimentalnog konteksta: minimalni i srednji. Eksperimenti sa maksimalnom kompleksnošću nisu izvedeni jer bi ovaj zadatak pri kratkim vremenima ekspozicije postao praktično neizvodljiv za ispitanike.2 Minimalna kompleksnost eksperimentalnog konteksta dobijena je variranjem subjekta iskaza koji je pripadnik klase sisara ili klase ptica, dok predikat i kopula iskaza ostaju nepromenjeni (npr. „Slon je sisar.“; „Detlić je sisar.“. Na ovaj način ispitanici verifikuju afirmativne iskaze koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću. Kako bi se pratio efekat kvaliteta, identični stimulusi prikazani su i u negativnom obliku (npr. „Slon nije sisar.“ ili „Detlić nije sisar.“). Ove dve situacije su u okviru minimalne kompleksnosti neponovljene po subjektima. Srednja kompleksnost eksperimentalnog konteksta dobijena je variranjem dva konstitutivna elementa iskaza: subjekta i kopule, pri čemu je klasa kojoj pripada predikat iskaza držan konstantnim. U okviru istog ogleda ispitanici imaju zadatak da verifikuju četiri forme iskaza: afirmativne pripadajuće (npr. „Slon je sisar.“), afirmativne nepripadajuće (npr. „Detlić je sisar.“), negativne pripadajuće (npr. „Konj nije sisar.“) i negativne nepripadajuće (npr. „Labud nije sisar.“). Stimulusi prikazani u ogledima sa minimalnom i srednjom kompleksnošću dati su u dodatku 1.

Pored navedena dva nivoa kompleksnosti eksperimentalnog konteksta varirano je i vreme ekspozicije stimulusa. Iskazi u okviru minimalne kompleksnosti konteksta izlagani su u četiri ekspozicije: 400 ms, 500 ms, 600 ms i u neograničenoj ekspoziciji, tj. ekspoziciji koja je trajala do davanja odgovora. Iskazi u okviru srednjeg nivoa kompleksnosti prikazani su u ekspozicijama od 500 ms, 600 ms, 750 ms, 900 ms i u neograničenoj ekspoziciji. Ekspozicije u minimalnoj i srednjoj 2 Ispitanici imaju izuzetne teškoće pri rešavanju ovih zadataka čak i u situacijama sa neograničenom ekspozicijom stimulusa.

Božana Injac i Aleksandar Kostić

98

kompleksnosti konteksta su različite iz sledećih razloga. U situaciji minimalne kom-pleksnosti ekspozicije preko 700 ms nemaju diferencijalni efekat, tj. efekti su jedna-ki efektima koji se dobijaju pri beskonačnoj ekspoziciji a prosečno vreme verifi-kacije za afirmativne iskaze koji se odlikuju pripadnošću je kraće od 750 ms. Isto-vremeno, u situaciji srednje kompleksnosti ekspozicije kraće od 500 ms dovode do izuzetnog povećanja grešaka, što ukazuje na to da je zadatak za ispitanike suviše težak.

EKSPERIMENTI

Izvedeno je devet eksperimenata sa zadatkom semantičke verifikacije u kojima su varirani kompleksnost eksperimentalnog konteksta i vreme ekspozicije iskaza. U okviru srednjeg nivoa kompleksnosti izvedeno je pet eksperimenata (eksperimenti 1 - 5), a u okviru minimalne kompleksnosti četiri eksperimenta (eksperimenti 6 - 9). U pet eksperimenata koji su se odlikovali srednjim nivoom kompleksnosti učestvovalo je 65 studenata druge godine psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu i treće godine psihologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (po 13 ispitanika u eksperimentu). Zbog velikog broja grešaka i/ili predugog vremena reakcije iz analize je izostavljeno 15 ispitanika (po tri iz svakog ogleda). U eksperimentima koji su se odlikovali minimalnom kompleksnošću konteksta (eksperimenti 6 - 9) učestvovala su 82 studenta druge godine psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu i treće godine psihologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U ogledima 6, 7 i 9 učestvovalo je 60 ispitanika, odnosno po 20 u svakom eksperimentu. Šest ispitanika (po dva iz svakog ogleda) izostavljeno je iz analize zbog velikog broja grešaka i/ili predugog vremena reakcije. U ogledu 8 učestvovala su 22 ispitanika. Iz analize su izostavljena 4 ispitanika.

Stimulusi prikazani u ogledima sa minimalnom i srednjom kompleksnošću eksperimentalnog konteksta dati su u dodatku 1, a prosečna vremena verifikovanja i procenat grešaka za svih devet eksperimenata u dodatku 2. U prikazu rezultata pratićemo efekat variranja vremena ekspozicije za sve oglede u okviru datog nivoa kompleksnosti.

Zajednička analiza rezultata ekperimenata 1-5 i eksperimenata 6-9

Analiza varijanse za pet ogleda u okviru srednje kompleksnosti eksperimen-talnog konteksta pokazala je da postoji osnovni efekat ekspozicije F(4,180)=3.97, p<0.001, osnovni efekat kvaliteta (1,180)=80.09, p<0.001, osnovni efekat pripadnosti F(1, 180)=13.7, p<0.001 i interakcija ekspozicije i kvaliteta F(4, 180)=2.89, p<0.05. Interakcija ekspozicije i pripadnosti nije dostigla statističku značajnost a nije značajna ni trostruka interakcija (kvalitet x pripadnost x

Efekat vremena ekspozicije stimulusa u zadatku semantičke verifikacije

99

ekspozicija). Analiza varijanse na greškama pokazala je značajan osnovni efekat ekspozicije F(4,180)=4.84, p<0.001, osnovni efekat kvaliteta: F(1,180)=39.42, p<0.001 i osnovni efekat pripadnosti F(1,180)=14.69, p<0.001. Nijedna od mogućih interakcija nije dostigla nivo statističke značajnosti.

U analizi varijanse rađene za četiri vremena ekspozicije u okviru minimalne kompleksnosti dobijeni su osnovni efekti ekspozicije, F(3,128)=3.56, p<0.01, kvaliteta: F(1,128)=62.9, p<0.001 i pripadnosti: F(1,128)=4.66, p<0.03. Nijedna od mogućih interakcija nije dostigla nivo statističke značajnosti. Analiza varijanse za greške pokazala je da postoji osnovni efekat ekspozicije: F(3,128)=2.77, p<0.04, osnovni efekat kvaliteta: F(1,128)=53, 27, p<0.001 i osnovni efekat pripadnosti F(1,128)=8.52, p<0.004. Nijedna od mogućih interakcija nije dostigla nivo statističke značajnosti.

Parcijalna analiza I: Efekti vremena ekspozicije

1. Srednja kompleksnost (ogledi 1-5). Na slici 3 prikazani su prosečno vreme

verifikacije i procenat grešaka u funkciji vremena ekspozicije za pet eksperimenata izvedenih u okviru srednje kompleksnosti eksperimentalnog konteksta. Slika 3: Prosečna vremena verifikacije (ms) /levi grafikon/ i prosečan procenat grešaka (desni

grafikon) za oglede 1-5. Na X-osi je dato vreme ekspozicije.

900

1100

1300

1500

1700

500 600 750 900 neogr.

0

2

4

6

8

10

500 600 750 900 neogr.

Pregledom slike 3 (levi grafikon) uočavamo da do izraženijeg skraćenja vremena verifikacije dolazi tek na ekspozicijama koje su duže od 750 ms. Parcijalna analiza vremena verifikacije za ekspozicije od 750 ms, 900 ms i neograničenu ekspoziciju pokazuje značajan efekat ekspozicije: F(2, 108)=9.03, p<0.001, što nije dobijeno u slučaju parcijalne analize za ekspozicije od 500 ms, 600 ms i 750 ms. Iz ovakvih nalaza zaključujemo da efekat ekspozicije dolazi do izražaja tek pri ekspozicijama koje su duže od 750 ms. Drugim rečima, skraćenjem vremena ekspozicije do 750 ms dolazi do priraštaja vremena verifikacije, a daljim skraćenjem ovo vreme se stabilizuje.

Božana Injac i Aleksandar Kostić

100

Za razliku od vremena verifikacije, parcijalna analiza rađena na greškama pokazuje da skraćenje vremena ekspozicije do 750 ms ne dovodi do povećanja procenta grešaka. Efekat se primećuje tek na ekspozicijama kraćim od 750 ms na kojima dolazi do linearnog povećanja procenta grešaka. Parcijalna analiza za oglede sa ekspozicijom od 750 ms, 600 ms i 500 ms pokazuje da je osnovni efekat ekspozicije značajan: F(2, 108)=5.46, p<0.005.

2. Minimalna kompleksnost (ogledi 6 - 9). Na slici 4 prikazani su prosečno vreme verifikacije i procenat grešaka u funkciji vremena ekspozicije za četiri eksperimenta izvedenih u okviru minimalne kompleksnosti eksperimentalnog konteksta.

Slika 4: Prosečna vremena verifikacije (ms) /levi grafikon/ i prosečan procenat grešaka (desni

grafikon) za oglede 6-9. Na X-osi je dato vreme ekspozicije.

900

1100

1300

1500

1700

400 500 600 neogr.

0

2

4

6

8

10

400 500 600 neogr.

Parcijalna analiza ogleda sa ekspozicijom od 500 ms, 600 ms i neograničenom ekspozicijom pokazuje da efekat ekspozicije nije dostigao statističku značajnost. Efekat se javlja tek u kontrastu ekspozicija od 500 ms i 400 ms: F(1,64)=13.99, p<0.001, ali je smer efekta neočekivan. Pri kraćoj ekspoziciji (400 ms) prosečno vreme verifikacije je kraće nego pri ekspoziciji od 500 ms i 600 ms.

Parcijalna analiza rađena na greškama pokazuje isti trend kao i u okviru srednje kompleksnosti konteksta. Efekat vremena ekspozicije značajan je za oglede sa ekspozicijom od 400 ms, 500 ms i 600 ms: F(2, 96)=6.58, p<0.002, dok između ogleda sa ekspozicijom od 600 ms i ogleda sa neograničenom ekspozicijom nema značajne razlike u procentu grešaka. Iz dobijenih nalaza zaključujemo da sa skraćenjem vremena ekspozicije ispod 600 ms dolazi do značajnog porasta procenta grešaka.

Parcijalna analiza II: Efekti faktora pripadnosti

Efekat vremena ekspozicije stimulusa u zadatku semantičke verifikacije

101

Na slikama 5 i 6 prikazani su variranje prosečnog vremena verifikacije i procenta grešaka za iskaze koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću u funkciji variranja ekspozicije. Prikazana su vremena verifikacije i procenat grešaka za oglede sa srednjom i minimalnom kompleksnošću eksperimentalnog konteksta. (Levi grafikon prikazuje srednju kompleksnost, a desni grafikon minimalna kompleksnost. Crnim krugom su označeni afirmativni, a belim negativni iskazi. Na Y-osi je prosečno vreme verifikacije (ms), a na X osi vreme ekspozicije.)

Slika 5: Prosečna vremena verifikacije iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću

u funkciji vremena ekspozicije.

900

1100

1300

1500

1700

500 600 750 900 neogr.

900

1100

1300

1500

1700

400 500 600 neogr.

Slika 6: Procenat grešaka za iskaze koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću u funkciji

vremena ekspozicije.

0

1

2

3

4

5

6

500 600 750 900 neogr.

0

1

2

3

4

5

6

7

400 500 600 neogr.

U prethodno prikazanim analizama konstatovali smo da nije dobijena značajna

interakcija pripadnosti i ekspozicije ni u analizi vremena verifikacije ni u analizi procenta grešaka. Ove interakcije nisu dobijene ni u parcijalnim analizama. Međutim, postoji indirektan nagoveštaj interakcije ekspozicije i pripadnosti. Naime, samo pri ekspoziciji od 500 ms dobijen je značajan efekat ekspozicije: F(1,36)=13.08, p<0.001, dok pri ostalim ekspozicijama ovaj efekat nije značajan, što je, u načelu, ekvivalentno interakciji. U prilog nagoveštaju interakcije govori i odnos prikazan na slici 5 u kojem je, u situaciji srednje kompleksnosti, smanjenje

Božana Injac i Aleksandar Kostić

102

ekspozicije jasno praćeno povećanjem razlike između iskaza koji se odlikuju i koje se ne odlikuju pripadnošću. Međutim, odsustvo značajne interakcije ograničava nas na to da možemo da govorimo samo o tendencijama koje ćemo u daljem tekstu detaljnije razmotriti. Efekat ekspozicije i tendencije povećanja razlike u vremenu verifikovanja iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću jasnije je prikazan na slici 7 na kojoj su ove razlike date u milisekundama za svaki nivo ekspozicije.

Slika 7: Razlika u vremenu verifikacije (izražena u milisekundama) između iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću. Crni krug: minimalna kompleksnost, beli krug.

srednja kompleksnost. Na X-osi je dato vreme ekspozicije.

0

100

200

300

400

0 500 1000 1500

Parcijalna analiza III: Efekti faktora kvaliteta Prosečno vreme verifikacije i procenat grešaka za afirmativne i negativne iskaze u okviru dva nivoa kompleksnosti dati su na slikama 8 i 9. (Levi grafikon prikazuje srednju kompleksnost, a desni grafikon minimalna kompleksnost. Crnim krugom su označeni afirmativni, a belim negativni iskazi. Na Y-osi je prosečno vreme verifikacije (ms), a na X osi vreme ekspozicije.)

Efekat vremena ekspozicije stimulusa u zadatku semantičke verifikacije

103

Slika 8: Prosečna vremena verifikacije afirmativnih i negativnih iskaza u funkciji vremena ekspozicije.

900

1100

1300

1500

1700

1900

500 600 750 900 neogr.

900

1100

1300

1500

1700

1900

400 500 600 neogr.

Slika 9: Procenat grešaka za afirmativne i negativne iskaze u funkciji vremena ekspozicije

0

2

4

6

8

10

12

14

500 600 750 900 neogr.

0

2

4

6

8

10

12

14

16

400 500 600 neogr.

Pregledom slike 8 vidimo da je za srednji nivo kompleksnosti skraćenje vremena ekspozicije praćeno povećanjem razlike u vremenu verifikacije afirmativnih i negativnih iskaza. U okviru minimalnog nivoa kompleksnosti razlika između afirmativnih i negativnih iskaza ostaje nepromenjena, bez obzira na variranje vremena ekspozicije. Skraćenjem vremena ekspozicije dolazi do povećanja proporcije grešaka pri verifikaciji negativnih iskaza, dok proporcija greške za afirmativne iskaze o okviru oba nivoa kompleksnosti ostaje konstantna (slika 9).

Za razliku od minimalne kompleksnosti, na srednjem nivou kompleksnosti uočavamo značajan porast razlike u vremenu verifikacije afirmativnih i negativnih iskaza sa skraćenjem vremena ekspozicije (slika 8). O povezanosti efekta vremena ekspozicije i kvaliteta govori i interakcija vremena ekspozicije i kvaliteta: F(4, 180)=2.89, p<0.05. Pregledom slike 8 (levi grafikon) vidimo izrazito odstupanje za negativne iskaze pri ekspoziciji od 750 ms. Kako bismo isključili mogućnost da interakcija potiče iz ovog odstupanja, uradili smo parcijalnu analizu bez tog nivoa faktora ekspozicije. Rezultati pokazuju da je interakcija kvaliteta i ekspozicije i

Božana Injac i Aleksandar Kostić

104

dalje značajna: F(3, 144)=2.76, p<0.04. Ova interakcija ne dobija se u okviru minimalnog nivoa kompleksnosti eksperimentalnog konteksta, te je možemo interpretirati kao pokazatelj variranja efekta kvaliteta u zavisnosti od vremena ekspozicije, ali i u odnosu na kompleksnost eksperimentalnog konteksta.

DODATNE ANALIZE

Iako analiza varijanse na vremenima verifikacije nije pokazala značajnu interakciju ekspozicije i pripadnosti, odnosno interakciju ekspozicije i kvaliteta iskaza u analizi grešaka, odlučili smo se da dobijenim razlikama posvetimo više pažnje imajući u vidu jasan trend u zavisnosti od vremena ekspozicije. U daljem tekstu sledi opis funkcije dobijene na osnovu empirijskih razlika, uz osvrt na ograničenja koja proizlaze iz malog broja tačaka na osnovu kojih je funkcija izvedena.

Ograničenja perceptivnog i kognitivnog sistema određuju donju granicu vremena ekspozicije pri kojoj je verifikacija iskaza moguća. Izvođenje velikog broja eksperimenata sa malim razlikama u ekspoziciji je iz tehničkih razloga teško sprovesti. Moguće rešenje navedenih problema je matematička ekstrapolacija funkcije na osnovu postojećih nalaza, što nam omogućava aproksimaciju vrednosti koje bi se dobile ukoliko bismo imali veći broj tačaka, tj. veći broj eksperimenata sa različitim ekspozicijama stimulusa. Analiza na malom broju tačaka, kao što je to ovde slučaj, povezana je sa značajnim ograničenjima kada je u pitanju generalizacija i interpretacija dobijenih nalaza, ali pruža informaciju o opštim trendovima i daje osnovu za bolje razumevanje problema koje je predmet ovog istraživanja. Razlike u vremenu verifikacije iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću, dobijene u eksperimentima sa različitom ekspozicijom, prikazane su na slici 7. I u situaciji srednje i u situaciji minimalne kompleksnosti uočava se sistematsko povećanje razlike u vremenu verifikacije između iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću. Postavlja se pitanje da li uočenu pravilnost možemo da aproksimiramo nekom od poznatih funkcija. Od ograničenog broja funkcija najstabilniji statistički parametri dobijeni su hiperbolom, koja je detaljno opisana u Dodatku 3. Zbog nemogućnosti pouzdane aproksimacije vrednosti za neograničenu ekspoziciju ova situacija je isključena iz analize. Dobijena funkcija omogućava izvođenje teorijske krive na osnovu očekivanih razlika u verifikaciji pripadajućih i nepripadajućih iskaza za različita vremena ekspozicije. Prikaz teorijskih funkcija dat je na slici 10, dok je jednačina za ekstrapolaciju teorijskih vrednosti data u Dodatku 3. (Krugom su predstavljene vrednosti u okviru minimalnog, a kvadratom u okviru srednjeg nivoa kompleksnosti eksperimentalnog konteksta. Na X-osi dato je vreme ekspozicije, a na Y-osi razlika između iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću.)

Efekat vremena ekspozicije stimulusa u zadatku semantičke verifikacije

105

Slika 10: Ekstrapolacija razlika u vremenu verifikacije iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću

Pregledom slike 10 vidimo da je u situaciji minimalne kompleksnosti priraštaj razlike u vremenu verifikovanja iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću linearan. Stoga ekstrapolaciju koja bi bila zasnovana na hiperboli treba primiti s oprezom, tačnije, treba je tretirati kao teorijsku funkciju koja je u načelu analogna funkciji dobijenoj u situaciji srednje kompleksnosti. Naime, možemo zauzeti načelan stav da nema razloga da pretpostavimo da je priroda funkcije kada je reč o minimalnoj kompleksnosti drugačija od funkcije koja se dobija u situaciji srednje kompleksnosti, ali su moguće razlike u vrednostima parametara. Imajući to u vidu, dve prikazane funkcije treba smatrati uslovnom aproksimacijom koja nagoveštava mogući trend priraštaja.

Na osnovu slike 10 i podataka u Dodatku 3 (vrednost parametra „a“) vidimo da teorijska funkcija za minimalni nivo kompleksnosti ima veći nagib u odnosu na nagib funkcije u okviru srednje kompleksnosti. Ovaj podatak ukazuje na to da u okviru minimalne kompleksnosti eksperimentalnog konteksta produženje vremena ekspozicije brže dovodi do stabilizacije razlika vremena verifikacije iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću. Teorijske funkcije omogućavaju nam i aproksimaciju vrednosti vremena ekspozicije pri kojoj ispitanici nisu više u stanju da obave zadatak verifikacije, odnosno u kojoj vreme verifikacije teži beskonačnosti. Za srednju kompleksnost vrednost parametra „b“ iznosi 425 ms (Dodatak 3 - srednja kompleksnost), dok za minimalnu kompleksnost iznosi 324 ms (Dodatak 3 – minimalna kompleksnost). Vidimo da se kritična vrednost ekspozicije pri kojoj verifikacija iskaza postaje nemoguća razlikuje za dva nivoa kompleksnosti konteksta.

ZAKLJUČCI

0

100

200

300

400

500

600

0 200 400 600 800 1000 1200

Božana Injac i Aleksandar Kostić

106

Rezultate prikazane na prethodnim stranama treba shvatiti kao tendencije koje za sada nemaju zadovoljavajuću statističku potporu, ali i kao nalaze koje zbog toga ne bi trebalo odbaciti. Stoga ćemo njihovom razmatranju i pristupiti sa neophodnim oprezom. Razlozi zbog kojih smo ograničeni u izvođenju pouzdanijih zaključaka su ne samo statističke već i načelne prirode. Najznačajnije ograničenje je svakako činjenica da je o interakciji pripadnosti i ekspozicije u situaciji srednje kompleksnosti moguće zaključivati indirektno na osnovu efekta pripadnosti pri ekspoziciji od 500 ms ali ne i pri ostalim ekspozicijama. Imajući u vidu ovu tendenciju, jedna od mogućnosti da se dostigne značajna interakcija je da se dodatno smanji ekspozicija čime bi se, moglo bi se očekivati, dodatno povećala razlika u vremenu verifikovanja iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću. Ovde smo, međutim, suočeni sa tehničkim ograničenjem. Naime, u okviru srednje kompleksnosti nije moguće smanjiti ekspoziciju ispod 500 ms jer bi u tom slučaju zadatak za ispitanike bio suviše težak, što bi dovelo do izrazito velikog procenta grešaka. Isto tako, ni uvođenjem dodatnih nivoa ekspozicije ne bismo dobili jasniju sliku, niti bismo test učinili liberalnijim.

Imajući u vidu navedena ograničenja, ekstrapolacija podataka je jedini način da utvrdimo da li je uočena tendencija slučajna ili je u pitanju sistematski činilac koji je determiniše. Naime, ukoliko je uočenu tendenciju moguće aproksimirati nekom od funkcija, i ukoliko se pokaže da je ovakva aproksimacija statistički značajna, bio bi to nagoveštaj da je, uprkos malom broju tačaka (nivoa ekspozicije), efekat pripadnosti pod sistematskim uticajem ekspozicije stimulusa. Od ograničenog broja mogućih funkcija, hiperbola je dala najbolju aproksimaciju koja se, videli smo, pokazala statistički značajnom. Iako ovaj nalaz sugeriše sistematičnost odnosa dužine ekspozicije i efekta pripadnosti, on još uvek ne predstavlja i njegovu definitivnu potvrdu. Imajući u vidu ranije navedena ograničenja, za sada ostaje nejasno na koji način bi se dobili nalazi koji bi nedvosmisleno pokazali da je zaista u pitanju sistematski odnos ova dva parametra. Uz navedene ograde, u daljem tekstu pristupamo razmatranju implikacija dobijenih nalaza.

Kognitivno opterećenje u zadatku verifikacije iskaza može da se varira manipulisanjem brojem elemenata u sekundarnom zadatku (Baddeley & Hitch, 1974) ili variranjem kompleksnosti eksperimentalnog konteksta (Rot i Kostić, 1995), pri čemu je kompleksnost konteksta definisana brojem konstituenata iskaza koji variraju u eksperimentu (subjekat, predikat, kopula). Opterećenje koje proizlazi iz kompleksnosti konteksta u zadatku verifikacije analogno je opterećenju definisanom preko broja jedinica koje variraju u sekundarnom zadatku. Veći broj konstituenata iskaza na koje ispitanik mora da usmeri pažnju da bi uspešno verifikovao iskaz dovodi do smanjenja količine resursa raspoloživih po konstituentu iskaza. U svetlu Bedlijevog modela, resursi fonološke petlje nisu dovoljni za uspešno obavljanje zadatka (zadržavanje i obnavljanje iskaza) što ima za posledicu preuzimanje dela resursa od centralnog izvršioca. Posledica ovakve redistribucije je duže vreme verifikacije i povećanje procenta grešaka.

Efekat vremena ekspozicije stimulusa u zadatku semantičke verifikacije

107

U ovom istraživanju kao dodatna nezavisna varijabla uvedeno je vreme ekspozicije stimulusa. Polazna pretpostavka je da je skraćenje vremena ekspozicije analogno povećanju kompleksnosti eksperimentalnog konteksta. Postavljeno je pitanje da li su efekti variranja kompleksnosti i ekspozicije međusobno kompenzujući, odnosno da li potiču iz istih ili različitih izvora. Na ovo pitanje moguće je odgovoriti kombinovanjem različitih nivoa kompleksnosti eksperimentalnog konteksta i vremena ekspozicije. Ovako definisano kognitivno opterećenje manifestuje se kroz variranje vremena verifikacije i proporcije grešaka. Variranje ovih indikatora praćeno je kako kroz njihove uprosečene vrednosti, bez obzira na kvalitet i pripadnost, tako i u okviru razlika između iskaza koji se odlikuju, odnosno ne odlikuju pipadnošću i kroz razlike između afirmativnih i negativnih iskaza.

Osnovni efekat ekspozicije prisutan je na oba nivoa kompleksnosti eksperimentalnog konteksta. Skraćenjem ekspozicije stimulusa, proces verifikacije biva otežan, što se manifestuje u porastu prosečnog vremena verifikacije i prosečne proporcije grešaka. Efekat ekspozicije manifestuje se na različit način u okviru dva nivoa kompleksnosti eksperimentalnog konteksta. U okviru srednje kompleksnosti skraćenje vremena ekspozicije dovodi do dužeg vremena verifikacije i veće proporcije grešaka. Skraćenje vremena ekspozicije do 750 ms dovodi do priraštaja vremena verifikacije, a daljim skraćenjem ovo vreme se ne menja. U odnosu na proporciju grešaka, ovaj efekat se primećuje tek na ekspozicijama kraćim od 750 ms na kojima dolazi do linearnog povećanja broja grešaka. U okviru minimalne kompleksnosti efekat ekspozicije potiče iz ekspozicije od 400 ms. Kada je u pitanju procenat grešaka, u okviru minimalne kompleksnosti skraćenje ekspozicije dovodi do povećanja procenta grešaka. Pri tom, vidimo da se efekat u okviru srednje kompleksnosti javlja već pri ekspoziciji od 750 ms, dok se u okviru minimalne kompleksnosti isti efekat dobija pri ekspoziciji od 600 ms.

Nalazi istraživanja Rota i Kostića su pokazali da povećanje kompleksnosti eksperimentalnog konteksta dovodi do povećanja razlike u vremenu verifikacije iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću predikata subjektu iskaza. Osnovni efekat pripadnosti je u njihovom istraživanju dostigao nivo statističke značajnosti u okviru srednjeg nivoa kompleksnosti konteksta, ali ne i minimalnog (Rot i Kostić, 1995). U ovom istraživanju osnovni efekat pripadnosti se, međutim, javlja u okviru srednje kompleksnosti konteksta samo pri ekspoziciji od 500 ms, kao i u okviru minimalne kompleksnosti pri ekspoziciji od 400 ms. Uzrok izostanka efekta pripadnosti u okviru srednjeg nivoa kompleksnosti konteksta pri dužim ekspozicijama nije dovoljno jasan i zahteva naknadna razmatranja.3

Imajući u vidu rezultate istraživanja Rota i Kostića, interesuje nas da li, kada je u pitanju efekat pripadnosti, i skraćenje ekspozicije dovodi do povećanja razlike u 3 Mogući odgovor na ovo pitanje može biti čisto tehničke prirode. Naime, u ovom istraživanju rezolucija ekrana na kojoj su prikazani stimulusi daleko je bolja nego što je to bio slučaj u istraživanju Rota i Kostića. Stimulusi prikazani u ranijim istraživanjima su donekle degradirani, što je zadatak činilo težim.

Božana Injac i Aleksandar Kostić

108

vremenu verifikacije i proporciji grešaka između iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću. Iako efekat pripadnosti u većini ogleda ne dostiže nivo značajnosti, dobijeni nalazi pokazuju da skraćenje ekspozicije u okviru minimalnog i srednjeg nivoa kompleksnosti ima za posledicu povećanje apsolutne razlike u vremenu verifikacije iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću, kao i povećanje razlike u prosečnoj proporciji grešaka. Priraštaj razlika dobijenih kako u ogledima sa srednjom, tako i ogledima sa minimalnom kompleksnošću moguće je opisati hiperbolom (slika 10). S obzirom na to da su funkcije izvedene iz malog broja tačaka, njihovu ekstrapolaciju i interpretaciju treba primiti s oprezom. Funkcije sugerišu postojanje razlike u efektu ekspozicije u zavisnosti od složenosti eksperimentalnog konteksta. U zavisnosti od kompleksnosti eksperimentalnog konteksta različit je priraštaj razlika u vremenu verifikacije iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću pri istom vremenu ekspozicije. Skraćenje vremena ekspozicije u okviru minimalne kompleksnosti dovodi do bržeg povećanja razlike u vremenu verifikacije pripadajućih i nepripadajućih iskaza nego što je to slučaj u okviru srednje kompleksnosti konteksta.

Efekat ekspozicije na faktor kvaliteta manifestuje se kroz razlike u vremenu verifikacije i procentu grešaka pri verifikaciji afirmativnih i negativnih iskaza. U istraživanju Rota i Kostića, variranje kompleksnosti eksperimentalnog konteksta nije uticalo na razlike u vremenu verifikacije afirmativnih i negativnih iskaza (Rot i Kostić, 1995). U ovom istraživanju, efekat kvaliteta ostaje konstantan u okviru minimalne kompleksnosti. U okviru srednje kompleksnosti kvalitet i ekspozicija su u interakciji: skraćenjem vremena ekspozicije dolazi do povećanja razlike u vremenu verifikacije afirmativnih i negativnih iskaza. Činjenica da u ogledima Rota i Kostića nije došlo do variranja efekta kvaliteta u funkciji variranja kompleksnosti konteksta, dok je u ogledima prikazanim u ovom radu ovo variranje uočeno, ukazuje na diferencijalnu osetljivost ovog faktora na tip kompleksnosti. Skraćenje vremena ekspozicije se u slučaju kvaliteta pokazuje kao činilac sa jačim uticajem od variranja kompleksnosti izvedenog iz povećanja broja konstituenata na koje treba usmeriti pažnju. Ovaj nalaz ukazuje na to da kompleksnost konteksta i vreme ekspozicije nisu u potpunosti ekvivalentni kada je u pitanju variranje kompleksnosti.

Kada je reč o procentu grešaka pri verifikaciji afirmativnih i negativnih iskaza efekat ekspozicije analogan je efektu ekspozicije pri verifikaciji iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću. Dobijeni nalazi sugerišu da razlika u procentu grešaka pri verifikaciji afirmativnih i negativnih iskaza raste sa skraćenjem ekspozicije, pri čemu priraštaj razlike ima isti trend u okviru oba nivoa kompleksnosti.

Iako ne uvek konzistentni, nalazi ovog istraživanja sugerišu da se kompleksnost eksperimentalnog konteksta i vreme ekspozicije stimulusa mogu shvatiti kao alternativni načini variranja kognitivnog opterećenja. Njihovim sistematskim manipulisanjem varira se kognitivno opterećenje u zadatku semantičke verifikacije koje se manifestuje kroz razlike u nivoima faktora kvaliteta i pripadnosti. Kada je u pitanju pripadnost, postoji tendencija da sa skraćenjem ekspozicije dolazi do konstantnog povećanja razlike u vremenu verifikacije iskaza

Efekat vremena ekspozicije stimulusa u zadatku semantičke verifikacije

109

koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću, što sugeriše da je proces utvrđivanja odnosa subjekta i predikata iskaza osetljiv na variranje ovako definisanog kognitivnog opterećenja. Kada je reč o kvalitetu iskaza, skraćenje ekspozicije utiče na vreme verifikacije afirmativnih i negativnih i pokazuje zavisnost od kompleksnosti konteksta. U okviru minimalne kompleksnosti variranje ekspozicije ne dovodi do razlike u verifikovanju afirmativnih i negativnih iskaza, dok se u okviru srednje kompleksnosti javlja značajna interakcija kvaliteta i ekspozicije. Ovaj nalaz ukazuje na relativnu robusnost efekta kvaliteta, odnosno na manji uticaj kognitivnog opterećenja definisanog skraćenjem ekspozicije, nego što je to slučaj sa utvrđivanjem pripadnosti.

Na kraju, potrebno je naglasiti da ovo istraživanje predstavlja tek prvi korak u pravcu boljeg razumevanja uticaja vremenske komponente na distribuciju kognitivnih resursa pri obavljanju složenih zadataka. Da bismo dobili potpuniji uvid u ove procese neophodna su dodatna istraživanja.

LITERATURA

Baddeley, A. D. (1988). Cognitive psychology and human memory. Trends in Neurosciences, 11, 176-181.

Baddeley, A. D. (2002). Human Memory: Theory and Practice. Boston, Allyn & Bacon.

Baddeley, A.D., & Hitch, G. (1977). Recency re-examined. In: S.Dornic (Ed.). Attention and performance VI (pp.647-667). Hillsdale (NJ), Lawrence Erlbaum Associates Inc.

Baddeley, A.D. & Lieberman, K. (1980). Spatial working memory. Attention and performance VIII (pp.521-539). Hillsdale (NJ), Lawrence Erlbaum Associates Inc.

Clark, H.H. & Chase, W.G. (1972). On the process of comparing sentences against pictures. Cognitive psychology, 3, 772-817.

Eiferman, R. R. (1961). Negation: A linguistic variable. Acta Psychologica, 18, 258-273.

Gathercole, S.E. & Baddeley, A.D. (1990). Phonological memory deficits in language-disordered childern: Is there a causal connection? Journal of Memory and Language, 29, 336-360.

Gathercole, S. E., Willis, C. S. Emslie & Baddeley, A. D. (1992). differentiating phonological memory and awareness of rhyme: Reading and vocabulary development in children. British Journal of Psychology, 82, 387-406.

Gough, P. B. (1966). The verification of sentences: The effects of delay of evidence and sentence length. Journal of Verbal Learning and Verbal Behavior, 5, 492-496.

Božana Injac i Aleksandar Kostić

110

Greene, J. M. (1970). The semantic function of negatives and passives. British Journal of Psychology, 22, 14-27.

Jones, S. (1966). The effect of a negative qualifier in an instruction. Journal of Verbal Learning and Verbal Behavior, 5, 495-501.

Jones, S. (1968). Instructions, self-instructions and performance. Quarterly Journal of Experimental Psychology, 20, 74-78.

Just, M. & Carpenter, P. (1971). Comprehension of negatives with quantification. Journal of Verbal Learning and Verbal Behavior, 10, 244-253.

Logie, R.H. (1986). Visuo-spatial processes in working memory. Quarterly Journal of Experimental Psychology, 38A, 229-247.

Morris, N. (1987). Exploring the visuo-spatial sketchpad. The Quarterly Journal of Experimental Psychology, 39A, 409-430

Morris, N. & Jones, D. M. (1990). Memory updating in working memory: The role of the central executive. British Journal of Psychology, 81, 111-121.

Rot, N., i Kostić, A. (1993a). Uticaj kvaliteta i veridikalnosti iskaza na proces suđenja. Psihologija, 26 (1-2), 51-64.

Rot, N., i Kostić, A. (1993b). Uticaj kvaliteta i veridikalnosti na vreme verifikacije predikativnih i perceptivnih sudova. Psihologija,26 (3-4), 275-291.

Rot, N., i Kostić, A. (1995). Uticaj konteksta na verifikovanje predikativnih iskaza. Psihologija, 28 (3-4), 225-256.

Shallice, T., & Warrington, E.K. (1970). Independent functioning of verbal memory stores: A neuropsychological study. Quarterly Journal of Experimental Psychology, 22, 261-273.

Slobin, D. I. (1966). Grammatical transformations and sentence comprehension in childhood and adulthood. Journal of Verbal Learning and Verbal Behavior, 5, 219-227.

Vallar, G. & Papagno, C. (2002). Neuropsychological impairments of verbal short-term memory. In: A. D. Baddeley, M. D. Kopelman & B. A. Wilson (Eds.). Handbook of memory disorders (2nd ed. pp. 249-270). Chichester, Wiley.

Wason, P. C. & Jones, S. (1963). Negatives: Denotation and connotation. British Journal of Psychology, 54, 299-307.

ABSTRACT

TIME EFFECT OF STIMULUS EXPOSURE IN SEMANTIC VERIFICATION TASK

Božana Injac and Aleksandar Kostić

Laboratory for experimental Psychology, University of Belgrade

Efekat vremena ekspozicije stimulusa u zadatku semantičke verifikacije

111

The effect of stimulus exposure in semantic verification task within the

framework of two levels of complexity of experimental context was examined in nine experiments. The complexity of experimental context was defined in terms of number of constitutive elements of a statement (subject, predicate and copula) which vary in the course of an experiment. Four experiments with different exposure duration have been performed within the framework of minimal complexity (where only one element of statement varies), while five experiments with different exposure duration have been conducted within the framework of medium complexity (where two elements of statement vary). Systematic manipulation of the two variables (i.e. complexity and exposure duration) provides variation of processing load in verification process, thus influencing the efficiency of working memory during the verification task.

The obtained results indicate that the cognitive load variation (defined in terms of variation of exposure duration) affects processing of subject-predicate congruency, which is an obligatory step in statement verification. The shorter the exposure duration, the bigger the difference in processing latencies between “congruent” and “incongruent” statements. The effects are more pronounced for statements presented in the framework of medium complexity. Also, the reduction of exposure duration affects the error rate as well as processing of statement’s quality (i.e. affirmative vs. negative form of a statement).

Key words: Semantic verification, exposure duration, processing load

Božana Injac i Aleksandar Kostić

112

DODATAK 1

Stimulusi korišćeni u okviru minimalnog nivoa kompleksnosti eksperimentalnog konteksta - afirmativni/negativni iskazi

Vuk je/nije sisar. Čaplja je/nije sisar. Veverica je/nije sisar.

Čvorak je/nije sisar.

Zebra je/nije sisar.

Sova je/nije sisar.

Lav je/nije sisar.

Jarebica je/nije sisar.

Tigar je/nije sisar.

Patka je/nije sisar.

Kojot je/nije sisar.

Zeba je/nije sisar.

Panter je/nije sisar.

Pelikan je/nije sisar.

Pas je/ nije sisar.

Kolibri je/nije sisar.

Ovca je/nije sisar.

Senica je/nije sisar.

Leopard je/nije sisar.

Kos je/nije sisar.

Jelen je/nije sisar.

Prepelica je/nije sisar.

Pacov je/nije sisar. Slavuj je/nije sisar.

Stimulusi korišćeni u okviru srednjeg nivoa kompleksnosti eksperimentalnog konteksta Ovca je sisar. Kolibri nije sisar. Galeb je sisar. Zebra nije sisar. Medved je sisar Čvorak nije sisar. Sova je sisar. Srna nije sisar. Kunić je sisar Jarebica nije sisar. Slavuj je sisar. Tigar nije sisar. Vuk je sisar. Senica nije sisar. Detlić je sisar. Slon nije sisar. Jelen je sisar. Patka nije sisar. Fazan je sisar. Žirafa nije sisar. Miš je sisar. Kos nije sisar. Labud je sisar. Kojot nije sisar. Veverica je sisar. Čavka nije sisar. Guska je sisar. Panter nije sisar. Leopard je sisar. Prepelica nije sisar Čaplja je sisar. Dabar nije sisar. Lav je sisar. Pelikan nije sisar. Paun je sisar. Pacov nije sisar. Konj je sisar. Ždral nije sisar. Zeba je sisar. Ris nije sisar.

Efekat vremena ekspozicije stimulusa u zadatku semantičke verifikacije

113

DODATAK 2 Prosečna vremena verifikacije (RT) i procenat grešaka pri različitim ekspozicijama stimulusa u

okviru srednje i minimalne kompleksnosti eksperimentalnog konteksta

srednja RT % grešaka pripad. afir. negat. afir. negat.

do odgovora + 1122 1404 1 3.25 - 1280 1483 2 3.5

900 ms + 1293 1452 1 2.75 - 1348 1594 3 4

750ms + 1197 1808 1.25 2.5 - 1368 1896 1.75 4.25

600 ms + 1206 1670 1.07 2.85 - 1371 1829 2.14 7.5

500 ms + 1007 1621 0.75 5.25 - 1398 1909 2.75 7.25

minimalna do odgovora + 1012 1321 0.7 3.5

- 1072 1483 2.2 4.07 600 ms + 1074 1474 0.7 3.3

- 1150 1495 1.8 4.6 500 ms + 1019 1480 1.6 5

- 1169 1515 2.7 6.2 400 ms + 893 1185 0.6 4.4

- 1004 1368 2.4 9.4

Božana Injac i Aleksandar Kostić

114

DODATAK 3

Oblik jednačine: xbxay

+⋅

=

a i (– b) – asimptote x – vreme ekspozicije y – razlika u vremenu verifikacije iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću

x

y

Srednja kompleksnost konteksta:

- razlike u vremenu verifikacije iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću

xxy+−⋅

=14.425

53.50 a=50.53, b= -425.14

X Data

400 500 600 700 800 900 1000

Y D

ata

50

100

150

200

250

300

350

400

F(1,2) = 246,0471; p = 0,0040

-b

x

y

a i

Efekat vremena ekspozicije stimulusa u zadatku semantičke verifikacije

115

Minimalna kompleksnost konteksta:

- razlike u vremenu verifikacije iskaza koji se odlikuju i koji se ne odlikuju pripadnošću

xxy+−⋅

=08.324

17.28 a=28.17, b= -324.08

X Data

350 400 450 500 550 600 650

Y D

ata

0

50

100

150

200

250

300

350

400

F(1,1) = 15,3763; p = 0,1590