Edicija UliksDaily Press - Podgorica

OSTACINa kraju vremena

Milan Popović

Edicija Uliksurednik

Balša Brković

IzdavačDaily Press - Podgorica

Za izdavačaŽeljko Ivanović

Oblikovanje koricaIrena Vuković

Priprema za štampuBlažo Milić

ŠtampaGolbi - Podgorica

Tiraž1000 kom.

CIP - Каталогизација у публикацијиЦентрална народна бибилиотека Црне Горе, Цетиње

ISBN 978-86-7706-384-9COBISS.CG-ID 29423632

Milan Popović

OSTACINa kraju vremena

Podgorica2016

Ireni

7

Sadržaj

Glava prva / PROLOGGlava druga / OLIGARHPrilog prvi / ČETIRI TEKSTASlika prva / ZEBNJAGlava treća / BIVŠIGlava četvrta / PRVI IMPULSPrilog drugi / PSIHOSOMATIKASlika druga / LJUDI SA BILBORDAGlava peta / OTKRIĆEGlava šesta / UNIVERZITET U NESVESTIPrilog treći / EPISTEMOLOGIJASlika treća / OPSESIJAGlava sedma / PROBLEMSlika četvrta / SIMPTOMGlava osma / ČUDOSlika peta / PROMENAGlava deveta / MNOŠTVOSlika šesta / TAMAGlava deseta / TREĆI ZAVETSlika sedma / SJAJGlava jedanaesta / EPILOG

Balša Brković / UZ NOVI ROMAN MILANA POPOVIĆABio-bibliografija

9

GLAVA PRVA

PROLOGOstaci ili klice? Na kraju ili na početku? Apokalipsa koja samo što nije ili apokalipsa sa hepiendom?

Ostaci ili klice? Na kraju ili na početku? Apokalipsa koja samo što nije ili apokalipsa sa hepiendom? Odgovore na ova pitanja ne zna niko. Osim možda sam kosmos ili bog. I mož-da još samo mali broj jurodivih, „božjih ljudi“, za koje čak i njihovi najbliži, kada im najbolje misle, i kada žele da ih zaštite, kažu da su „izvan sebe“. Posle svega što su prežive-li, ostali ljudi, o ovim pitanjima, najčešće uopšte ne govore. Dok, istovremeno, u njihovoj (pod)svesti, i dalje vlada, neko zamućeno, ali snažno osećanje velike opasnosti, nesigurno-sti i straha.

Razmere i posledice razaranja kroz koja su ljudi prošli u poslednjih nekoliko decenija toliko su velike da su se pojavili, za malo i prihvatili, predlozi za neko novo, potpuno novo računanje vremena. Do toga ipak nije došlo. Prevagnulo je osećanje velike iscrpljenosti i zamora. Zbog toga, umesto u nekoj 1. ili 17. godini, neke nove, obećavajuće ere, ljudi su još uvek u svojoj staroj, umornoj i depresivnoj zoni. U 2075. godini posle Hrista.

Posle serije velikih katastrofa, na zemlji je ostalo, to jest

10

preživelo, samo još nekoliko miliona ljudi. U relativno krat-kom vremenskom periodu, ljudska vrsta je prešla smrtonos-ni, skoro samoubilački put, od oko devet i po milijardi, ko-liko je brojala na svom vrhuncu, neposredno pre pustošećih tragedija, negde tamo početkom 2050-ih, do samo nekoliko miliona jedinki, koliko ih je ostalo nakon njih.

Čak i nezavisno od pitanja sa samog početka, da li je, naime, ovih nekoliko miliona jedinki, samo ostatak one stare, humane, ili, možda, već, začetak neke nove, posthumane vrste, gubitak je bio dovoljno velik. U svakom slučaju, toliko velik, da preostali ljudi o ovim pitanjima danas, uglavnom, post-traumatski ćute. Osim, naravno, onih malobrojnih, za koje čak i njihovi najbliži kažu da su „izvan sebe“.

Bilo kako bilo, danas se ipak zna, kako se sve ovo dogodilo. A nije baš da ni ljudi prethodno nisu znali ništa o onome što se sprema. Samo što se sve dogodilo nekako drugačije nego što se očekivalo. Tako, još od sredine XX veka, to jest od samog otkrića novog oružja, postojala je dosta jasna, rašire-na i jaka svest o opasnosti od sveuništavajućeg nuklearnog kraja. A ono što se dogodilo u stvarnosti, bila je serija takoz-vanih, kako to danas cinično i morbidno zvuči, „ograničenih“ nuklearnih ratova.

Ili, još od kraja XX veka, postojala je ne samo apstraktna ideja, nego i sasvim konkretna, „napredna“ tehnologija, za proizvodnju, pa i za strahovitu zloupotrebu ljudskih klonova. Ali se pola veka nakon toga u samoj stvarnosti pokazalo da je strahota ljudskih klonova višestruko nadmašena strahotom jedne druge, neočekivane vrste stvorova, zapravo polu-ljudi, polu-stvorova. Strahotom spontanih mutanata ili sponova. Koji će, sredinom XXI veka, na jedan još neočekivaniji, zapra-vo najneočekivaniji i najneverovatniji način, postati glavni faktor, medijator i akter svih ostalih velikih ljudskih nesreća.

11

Ili, tokom čitavog XX, a još više u prvih par decenija XXI veka, ljudi su grozničavo pokušavali da pronađu i da sav-ladaju, Veliku kugu, Crnu smrt našeg vremena. Masovnu, strašnu, neizlečivu bolest, koja preti da desetkuje celok-upni ljudski rod. Među bolestima-kandidatima, kancer je dugo bio najpoznatiji. Ali je stvarnost sredinom XXI veka još jednom sve iznenadila. Uz kancer, pojavile su se i mnoge nove, do tada potpuno nepoznate bolesti, koje su bile još strašnije, neizlečivije i smrtonosnije od njega. Još gore, na način koji će dugo ostati nerasvetljen, masovne, neizlečive i smrtonosne, postale su i mnoge, do tada sasvim izlečive, ili makar zalečive, pa i banalne bolesti. Depresija, pozni au-tizam, Alchajmer. Upala pluća, prehlada, alergija. I nebro-jene druge. Jedan od prvih, ako ne i prvi ozbiljan pokušaj, da se sva njihova ubilačka raznolikost, objasni na relativno celovit, inteligentan i dubok način, pomoću AIDS, sindro-ma stečenog nedostatka imuniteta, bio je korak u dobrom smeru. Ali nedovoljan. Pravovremena upozorenja, koja su ukazivala na njihov još dublji, odnosno najdublji zajednički uzrok, nije imao ko da čuje.

Ili, ovako bi moglo da se ređa bez konca i kraja. Još kra-jem XX, početkom XXI veka, ljudi su znali i za skoro sve ostale smrtne opasnosti, koje njihovu vrstu vrebaju sa svake strane. I za klimatske promene. I za razaranje biodiverziteta. I za ubijanje ekosistema. I za globalizovanje kriminala. I za mnoge druge. Ali je i ovde izostajala šira saglasnost o naj-dubljim izvorima i uzrocima svih ovih problema. Vladajući naučnici, intelektualci i eksperti, bili su zarobljeni od strane aparata moći koje su servisirali, pa su i njihova objašnjenja bila zarobljena, fragmentirana i komercijalizovana. Naravno, bilo je i onih drugih, alternativnih, autonomnih i slobodnih glasova, ali je njihov stalni poziv, na holizam, širinu i dubi-

12

nu stvari, te na profesionalnu ozbiljnost, kompetentnost i odgovornost, ostajao bez šireg odjeka.

Od ovih drugih, neka ovde budu pomenuta samo dva tak-va, s početka druge decenije XXI veka. Tek da se vidi da je i tada bilo onih koji su videli dalje i dublje od ostalih. Prvi je bio glas upozorenja tada još mladog, ali već poznatog, pa i slavnog francuskog ekonomiste, Tome Piketija, u knjizi Kap-ital u XXI veku, objavljenoj 2013. Utemeljena u najrigorozni-jim statističkim istraživanjima, nalazima i ekstrapolacijama, francuske, zapadne i svetske ekonomije, posebno njene ćudljive i polarizujuće raspodele, u njenom dugom trajanju od 1700. do 2100., ova knjiga je do bola jasno i eksplicitno upozorila, kako, u slučaju izostanka odgovarajuće ljudske protiv-akcije, postoji velika opasnost, da XXI vek ponovi, samo na još razorniji, nuklearan, sveuništavajući način, dva velika šoka I i II svetskog rata XX veka.

Drugi glas pripadao je grupi u to vreme najpoznatijih američkih i svetskih sociologa, Imanuelu Volerstinu, Ren-dalu Kolinsu, Majklu Manu, Georgiju Derlugijanu i Kregu Kalhunu. Iste godine kada i Toma Piketi, dakle 2013., ova petorica su objavili knjigu pod naslovom, koji već i sam dovoljno govori, Da li kapitalizam ima budućnost? Kos-mosu, bogu i „božjim ljudima“, možda će biti zanimljivo, što su naša oba izabrana glasa, i knjiga petorice, i knjiga Tome Piketija, svetlost dana ugledale u istoj, uz to još, pazite sada, 13. godini novog milenijuma, ostalima će verovatno zanim-ljivija biti činjenica, da su obe ove knjige, i pored određenih metodoloških razlika, na kraju, ipak, dovele njihove autore, do veoma bliskih, pa i identičnih zaključaka.

Tako, dok je metod Tome Piketija bio više empirijski i kvantitativan, metod petorice bio je više teorijski i kvalita-tivan. Uprkos tome, Imanuel Volerstin i ostali, na jednoj, i

13

Toma Piketi, na drugoj strani, došli su do najmanje dva iden-tična zaključka. Prvo, i Imanuel Volerstin i ostali, baš kao i Toma Piketi, najdublje uzroke krize, te moguće eskalacije, sloma i kataklizme, pronašli su u kapitalizmu kao istorijs-kom sistemu, posebno u njegovoj umornoj, poznoj fazi, u XXI veku. I drugo, kao neophodan istorijski medikament, način i sredstvo da ovu krizu, slom i kataklizmu spreče, pe-torica, baš kao i Toma Piketi, predložili su jednu vrstu nove, velike i demokratske regulacije, koja bi jednako uspešno izbegla samoubilačke demagogije, jednostranosti i apsol-utizacije tržišta i države, dva stara i istorijski već temeljito iskompromitovana idola našeg vremena.

Nakon svega, neko bi se mogao zapitati, kako je to uopšte bilo moguće, da je čovečanstvo završilo u jednoj vrsti delim-ične ako već ne i totalne apokalipse, uprkos tome što je, od strane dva gore navedena glasa, ali i od strane drugih sličnih glasova našeg vremena, na ovu opasnost bilo argumentova-no i pravovremeno upozoravano. Ovakvo pitanje, međutim, samo odaje prohujali duh vremena. Dogmu progresa koja je suvereno vladala sve do svog i ukupnog sloma pre par de-cenija. Ova dogma ostaje najodgovornija i za apokalipsu koja se za malo dogodila. Paradoksalno, dogma progresa, uteme-ljena u nekritičkoj veri u čovekovu racionalnost, poslužila je kao najjači opijum, u najrazornijem delirijumu čovekove iracionalnosti.

Koliko je dogma progresa, sve do svog i ukupnog sloma, bila neverovatno jaka, najbolje govori činjenica, da je argu-mentovanih i pravovremenih upozorenja, na one iste rizike, pretnje i ishode, bilo čak i mnogo pre našeg vremena. U tom smislu, glasovima francuskog ekonomiste i petorice amer-ičkih i svetskih sociologa iz 2013., prethodili su, i po mnogo čemu bili slični, glasovi Karla Marksa i Sigmunda Frojda u

14

XIX i XX veku, neka i ovde budu navedena samo dva tak-va glasa iz tog vremena, mada je takvih glasova i tada bilo još. I, kao što glasovi Tome Piketija i Imanuela Volerstina i ostalih nisu zaustavili našu kataklizmu sredinom XXI veka, tako ni glasovi Karla Marksa i Sigmunda Frojda i ostalih, up-rkos svoj njihovoj zasnovanosti, ozbiljnosti i kompetentnos-ti, nisu zaustavili kataklizmu I i II svetskog rata, koja je ovoj prethodila, u prvoj polovini XX veka.

Slepo ponavljanje kataklizmi, uprkos ovako brojnim i au-toritativnim upozorenjima, definitivno je opovrglo, ne samo opštu dogmu progresa, nego i jednu njenu pomoćnu teoriju. Onu koja je čovečanstvo postulirala kao „mašinu za uče nje“. Kada se pogleda i analizira pažljivije, naime, iskustvo dva poslednja veka, sposobnost učenja, potvrdilo je, u najboljem slučaju, samo u jednom prilično ograničenom opsegu. Za jednu, najviše dve generacije, dakle za najviše trideset do šez-deset godina, za čovečanstvo i celokupnu ljudsku istoriju u svakom slučaju ne. Prava, najdublja priroda ove ograničeno-sti, toliko značajna za njeno eventualno ispravljanje i savla-davanje u budućnosti, naravno, sasvim je druga stvar. Koliko god zavodljiva, popularna teorija gluposti je loša, zato što je nedopustivo površna. Ono što spolja izgleda kao obična ljudska glupost, ispod površine je zapravo ljudska pohlepa, samoživost, sebičnost. I to ne tek kao individualna mana i aberacija, nego kao najdublja sistemska slabost. Slabost kapitalizma kao ekonomskog, socijalnog i istorijskog siste-ma, koja će u poslednjih nekoliko decenija čitav ljudski rod dovesti na samu ivicu opstanka.

Sa ove ivice, danas je svaka rasprava o kapitalizmu, posta-la skoro bespredmetna. Ne samo da više nema kapitalizma, nego više nema nikakvog sistema. Ljudi danas žive u pocepa-nim ostacima nekada velike civilizacije i veliko je pitanje da li

15

će se iz njih ikada ponovo uzdići nešto veće i organizovanije. Još do pre samo dve-tri decenije o kapitalizmu su se vodile žučne debate. Da li je ovaj najbolji ili najlošiji sistem? Da li je egoizam njegova hvalevredna priroda ili njegov štetočinski artefakt? Da li se ova priroda ili artefakt uopšte može odnos-no sme staviti pod bilo kakav nadzor? Ili njime zaista uprav-lja ona „nevidljiva ruka“ koja je toliko slavljena i osporavana? Danas se čini kao da su se ove debate vodile pre dva-tri veka a ne pre samo dve-tri decenije. Toliko su one u međuvre-menu izgubile na važnosti. Za stanje u kojem je čovečanstvo danas one možda mogu imati još samo istorijski značaj. Da se rasvetli i razume kako se u naše današnje stanje uopšte došlo. Mada ni za to najveći broj ljudi danas nema dovoljno snage. Fizičke prate mentalni ostaci. Sveopšte osećanje apa-tije, skepse i rezignacije.

Apatiji, skepsi i rezignaciji uprkos, treba učiniti napor. Ovo možda ipak nisu ostaci nego začeci, pa rasvetljavanje i razumevanje genezisa ovog ništavila, možda može biti od koristi za rasvetljavanje i razumevanje, i, još važnije, razvi-janje nekog novog života. Ovo je svakako glavni ako ne i je-dini motiv da se priča koja sledi ipak ispriča. U pričanju ove priče, apatija, skepsa i rezignacija, uostalom, mogu biti čak i od pomoći. Pod uslovom da vas ne začaraju, parališu i imo-bilišu, ove tri melanholične dame, mogu vašoj naraciji, per-cepciji i interpretaciji, obezbediti neophodnu objektivnost i ravnotežu.

Najveći deo priče odvija se u danas već četrdeset godina udaljenoj 2035-oj. U Crnoj Gori, jednoj maloj, zaista maloj planinsko-mediteranskoj zemlji, sa ne više od oko šeststo hiljada stanovnika. I u jednom sasvim običnom krugu, sas-vim standardnih likova toga vremena, u čijem centru su bili jedan oligarh, zapravo vrhovni oligarh ove zemlje, i jedan

16

profesor filozofije, njegov ogorčeni kritičar i protivnik, kako to već obično u takvim zemljama i situacijama biva. Jedino što u svemu ovome nije bilo obično, i što je malu Crnu Goru, njenog vrhovnog oligarha i njegovog ogorčenog protivni-ka, dovelo u ovu priču, to je bila jurodivost ovog potonjeg, kritički orijentisanog profesora filozofije. Sve ostalo, ne samo u maloj Crnoj Gori, nego i u velikom svetu, te 2035. bilo je još uvek prilično normalno. Ili tek u začetku. Do eskalacije pustošećih razaranja doći će tek za oko dvadeset godina, to-kom, a posebno sredinom 2050-ih. Sposobnost našeg profe-sora da ovakav potencijal i razvoj predvidi čak i u njihovim najranijim začecima, čitavih dvadesetak godina pre nego su ovi došli do svoje pune eskalacije, od strane bliskih i prijatelja dočekivana je sa blagonaklonim osmehom, od strane onih drugih, spektar dočeka kretao se od zluradih poruga, do bru-talnih progona, već zavisno od situacije i konteksta. Pa ipak, u odnosu na ono što će tek doći, ništa od svega toga, nije bilo vredno ni pomena.

17

GLAVA DRUGA

OLIGARHCrna Gora 2035. I njen vrhovni oligarh, Ivo Banda. I njegov ogorčeni protivnik, profesor filozofije, Ljubo Pejović. I jedan grohotni smeh koji je promenio tok istorije.

„Neostvareni ljudi“. Od svih teških reči, kojima je Ivo Ban-da, u nastupu nekontrolisanog gneva, zasuo svoje kritičare toga dana, sredinom maja 2035., profesoru Ljubu Pejoviću, jednom od njih, najviše pažnje privukla je upravo ova, naiz-gled mirna, normalna i benigna diskvalifikacija. Ni „nepri-jatelji“, ni „izdajnici“, ni „sramotni ljudi“, ni „ne vole svoju državu“, ni druge slične, koje su nezaustavljivo kuljale iz uznemirene zveri, nego baš ova, koja je bila čak i po malo filozofska.

Oligarhijski kapitalizam i klijentelizam sa demokrats-kom fasadom. Ovako bi najkraće mogao da se opiše režim Iva Bande. Do pre samo dvadeset godina, ova vrsta režima bila je karakteristična samo za zemlje periferije, danas je ona postala dominantna u čitavom svetu. I na periferiji i u cen-tru. I na Balkanu i u Evropi. I na Istoku i na Zapadu. Jedna osobina ipak je ostala uniktanost režima Iva Bande. Njegova izuzetna dugovečnost.

Sa dugovečnošću, međutim, nije išla i stabilnost, kako bi to

18

inače moglo da se očekuje. Naprotiv, režim i njegovi oligar-si, vrhovni i ostali, živeli su u stalnom i nesmanjenom strahu. Ovaj strah bio je izraz unutrašnjih, ali i vanjskih, međunarod-nih uslova i okolnosti, jednog sveta koji je sve više (pr)o pa-dao. Ali o tome kasnije. Ovde tek onoliko koliko je bilo neo-phodno za razumevanje provale nekontrolisanog gneva našeg vrhovnika.

Tih dana naš vrhovnik dobio je Nagradu za mir i human-izam jedne međunarodne nevladine organizacije. Svi znaci govorili su da je on ovu nagradu zapravo kupio. To je tada bilo sasvim uobičajeno. Zbog toga je većina na to samo sleg-nula ramenima. Ne i profesor univerziteta Ljubo Pejović, i još oko dvadeset intelektualaca, profesora, novinara i aktiv-ista. Tim povodom, oni su izrazili oštar protest, podsećajući na sva nepočinstva, koja su se stavljala na teret našeg oligar-ha, a koja su se zaista teško mogla dovesti u bilo kakvu vezu sa mirom i humanizmom. Da je režim bio stabilan, vrhovni bi ovaj protest rutinski prećutao. I samo pustio kerbere s lanca. Ovako, nije izdržao da se i sam ne aktivira. I to ga je odalo. Lavina diskvalifikacija prikrivala je ali i otkrivala strah i nesigurnost.

Više je razloga zbog kojih su „neostvareni ljudi“ Ljubu Pejoviću privukli najviše pažnje. Najpre, i najapstraktnije, to je bilo zbog toga što je ova diskvalifikacija prilično jasno upućivala na svu nepreglednu dubinu provalije koja je razd-vajala njegov svet od sveta Iva Bande. Za razliku od većine drugih, Ljubo Pejović je smatrao da Ivo Banda i njegovi u najvećoj meri veruju u ono što misle i govore. Da je u naj-većoj meri na delu jedna vrsta njihove nužne samoobmane, a ne svesne laži, cinizma ili hipokrizije. Svi, ali baš svi pot-pisnici protesta, a ne samo Ljubo Pejović, bili su ostvareni, čak veoma ostvareni ljudi svoje profesije i zajednice. Tako

19

da su „neostvareni ljudi“ istovremeno svedočili o dve strane. O snazi samobmane. I o dubini provalije. Kada je tih dana pokušavao da umiri svoje prijatelje, supotpisnike protesta, govorio im je kako oni i oligarsi, nisu samo dve klase, pa ni samo dva sveta, nego čak dva paralena kosmosa. Većina njegovih prijatelja mislila je da njihov drug pri tome sves-no i namerno preteruje, ali je on to mislio najozbiljnije. Onu provaliju on samom sebi pa ni ostalima prosto nije mogao drugačije da objasni.

Zatim, nešto konkretnije, „neostvareni ljudi“ bili su jedan od najreprezentativnijih i najčistijih oblika novog socijal-ra-sizma. Koji je predstavljao novi oblik vladajuće ideologije kapitalizma. U prvoj polovini XX veka, ovom obliku pre-thodio je stari nacional-socijalizam, sa svojim ozloglašenim biološkim rasizmom. Pola veka nakon sloma u II svetskom ratu, krajem XX, početkom XXI veka, stari, biološki rasi-zam, zamenjen je, najpre, jednim novim, kulturnim, a zatim i jednim još novijim, najnovijim, socijalnim rasizmom. U stvari, krajem XX, početkom XXI veka, ova zamena je tek bila započela, u nekoliko decenija koje su sledile nastavlje-na, početkom 2030-ih okončana. U celom svetu pa i u maloj Crnoj Gori. Sve ovo Ivo Banda naravno nije znao. Uprkos kupljenim diplomama, od kojih su neke bile i sa najprestižni-jih američkih i svetskih univerziteta, njegova neobrazovanost bila je legendarna, „permanentna prvobitna akumulacija ka-pitala“ jedina crkva i svetinja, čitanje, filozofija, strani jezi-ci, potpuno nepotrebna stvar i luksuz. Zbog toga su njegovi „neostvareni ljudi“ bili najiskreniji. A zbog one njegove jedi-ne crkve i svetinje, i najreprezentativniji i najčistiji.

Najzad, i najkonkretnije, „neostvareni ljudi“ su profesoru Pejoviću privukli najviše pažnje, i zbog toga što su izražavali jedan, doduše veoma živopisan, ali, istovremeno, i isto tako

20

reprezentativan oblik delikventske psihopatologije. U ma-loj, super-kontrolisanoj latifundiji Iva Bande, ova živopisna i reprezentativna psihopatologija bila je najrazvijenija i najkol-oritnija, ali je ona već najmanje deceniju-dve, gospodstvo us-postavila, čak i u do tada najuzoritijim demokratijama Zapa-da. Na prve naznake u ovom pravcu, Ljubo Pejović naišao je u tekstu „Mafijaške države“ Naima Moizesa, objavljenom još maja-juna 2012., u časopisu Foreign Affairs. U ovom tekstu, ključna kategorija bio je „integralni igrač“, dakle ne više samo uticaj, kao do tada, nego sada već potpuna fuzija odnosno „integracija“ vrha vlasti i vrha organizovanog kriminala. Vreme koje će doći, pokazaće da je ovo bila revolucionarna, mada negativna inovacija. U najmanju ruku, oblik negativ-nog ukidanja ili odumiranja države, kako su to formulisali još stari marksisti.

U ranoj mladosti profesor Pejović bio je neomarksist pa mu ovo istorijsko-političko otkriće nije bilo toliko neočekiva-no i šokantno. Jedna druga dimenzija delikventske psihopa-tologije našeg „integralnog igrača“ njega je uplašila mnogo više. „Neostvareni ljudi“ Iva Bande upućivali su na nešto mnogo dublje i strašnije od negativnog odumiranja države. To je bio pad ispod Starog zaveta. Gubitak sposobnosti raz-likovanja između dobra i zla. Samorazaranje karlgustavjun-govskog arhetipa čoveka kao vrste. I ovde je Ljubo Pejović stao. Tek nešto kasnije otići će dalje. Do samog kraja. Ali je takvu vrstu tihe, ledene jeze, po prvi put u životu, osetio up-ravo tada, tog burnog dana, ispunjenog teškom sparinom i jarom našeg vrhovnog oligarha, sredinom maja 2035.

Ivo Banda i njegovi bili su već druga generacija crnogor-skih oligarha. Naravno, ni njihov biopolitički kontinuitet nije bio stopostotan, ovaj to nikada ni ne može biti, među crnogorskim silnicima druge generacija bilo je i „izvanja-

21

ca“, ali broj ovih nikada nije bio veći od desetak procenata. Prema istraživanjima i nalazima jednog uglednog istoričara, kontinuitet neformalne, ali pre svega vlasničke i ekonomske moći, uspelo je da sačuva čak i oko devedeset procenata naj-moćnijih feudalnih porodica Francuske nakon velike revo-lucije 1789. A to je ipak bila revolucija. Šta onda da se kaže o Ivu Bandi i njegovima. Njihovi i naši „očevi osnivači“ na vlast u Crnoj Gori došli su pre četrdesetpet godina, u takoz-vanoj „antibirokratskoj revoluciji“, 11. januara 1989. Razvoj događaja potvrdiće ono što su neki govorili još tada. Da je takozvana „antibirokratska revolucija“ bila, zapravo, samo preventivna birokratsko-fašistička kontrarevolucija. Ili, još kraće, najkraće, beskrvni ali nasilni puč. Nakon kojeg će uslediti krvavi raspad Jugoslavije. Pa pljačkaška akumulacija kapitala i uspon divljeg kapitalizma. I njegova konsolidaci-ja. I druga generacija. Da od marta 2020. do juna 2021. nije došlo do kratkog, petnaestomesečnog prekida vlasti, najpre teške ali čiste izborne pobede opozicije, zatim zakulisane unutrašnje i vanjske opstrukcije, na kraju i violentne restau-racije oligarhije, Crna Gora bi ostala jedina zemlja u Evropi bez ikakve (pa makar i samo petnaestomesečne) smene vlas-ti ikada.

Maskiranje oligarhijske vlasti demokratskom fasadom, bilo je stara, dobro poznata prevarna tehnika. Istini za volju, u Crnoj Gori je bilo mnogo više političkih resursa, iskustava i tradicija, takođe i ličnih psihologija, sklonosti i profila, koji su favorizovali klasičnu autokratiju, pa i ličnu samovladu, nalik na onu grozomornu severnokorejsku dinastiju, koja je uz sve to sebe celo vreme predstavljala kao „socijalističku“ (kao što su to dugo činili i naši crnogorski „demokratski socijalisti“ uostalom). Da se na kraju, ipak, razvije i konsoliduje oligar-hijski kapitalizam odnosno klijentelizam sa demokratskom

22

fasadom, nalik na onaj tip režima koji je već decenijama pre toga bio razvijen i konsolidovan u Južnoj Americi, ne-posrednom susedstvu SAD, u najvećoj meri se dogodilo zbog geopolitičkog približavanja Zapada posle kraja hladnog rata. Ono, međutim, što nisu bili u stanju da predvide čak ni najinteligentniji mejnstrimeri ovog sveta, to je bilo istovre-meno opadanje Zapada. Tako se mala Crna Gora, i njena egzotična oligarhija, nekako našla u vrtlogu, jednog krajnje kontradiktornog, istovremeno približavajućeg i opadajućeg, mada još uvek moćnog i prestižnog mega-entiteta.

Izuzetnost opisane situacije, manifestovaće se dosta brzo. Iluzija unipolarne moći SAD i Zapada rasprsnuće se već početkom XXI veka. Znaci velikog i dugotrajnog opadanja umnožiće se u prvih deceniju-dve, a postati očigledni svima, osim poludelim militaristima, u par sledećih decenija ovog veka. O tome uverljivo svedoči i jedna za mnoge neočekiva-na ali za kritičke duhove kakav je bio i Ljubo Pejović sasvim očekivana teorijska evolucija. Sve one brojne negativne te-orijske dijagnoze, za koje se dugo verovalo da su ekskluziv-nost malih, nerazvijenih i zabitih zemalja svetske periferije, već od prvih godina i decenija XXI veka, počeće naglo da se proširuju, i da zadobijaju važnost čak i u ranije najrazvijeni-jim i najdemokratskijim zemljama centra. Tako, kada je reč o ekonomskim i socijalnim sistemima, retro-simptomi „pat-rimonijalnog kapitalizma“ i „neofeudalizma“ počeli su da se jasno raspoznaju, ne samo u azijskim i arapskim polumonar-hijama, nego i u sve slabijim, ranije prosperitetnim zapadno-evropskim i severnoameričkim društvima i ekonomijama. Ili, kada je reč o političkim sistemima, slično će početi da se događa i sa dijagnozama kao što su „neliberalne demokrati-je“, „neizborne demokratije“, i razne vrste „postdemokratija“. Inicijalno, ove dijagnoze napravljene su da opišu svet defor-

23

misanih, perifernih modernizacija, kako su ove standardno kvalifikovali vladajući sociolozi i politikolozi. Već od 2020-ih, međutim, bilo je jasno da one počinju da važe za čitav svet, pa i za ranije najdemokratskije zemlje EU i SAD.

Ovo malo istorije i teorije bilo je neophodno da bi se bo-lje razumeo i pratio nastavak naše priče. Koji se dogodio u Cetinju, staroj, istorijskoj prestonici Crne Gore, u utorak, 17. jula 2035., dakle samo par meseci nakon onog burnog sukoba između Iva Bande i „neostvarenih ljudi“. Samo što su ovoga puta u centru pažnje bili Ivo Banda i jedna obič-na cetinjska baba. Već sutradan, na naslovnoj stranici naj-tiražnijeg štampanog medija, objavljena je jedna neobična fotografija, sa ovog događaja, koja je privukla veliku pažnju javnosti. Na fotografiji se vide Ivo Banda, vrhovni oligarh i višestruki predsednik vlade Crne Gore, njegova uštogljena svita, nekoliko prepodobljenih građana i građanki Cetinja, među ovima i jedna mala, zaista mala, smežurana starica. Koja govori. Ali je u fokusu fotografije naš vrhovni. I to u pozi koja je za njega bila krajnje atipična. Mnogi su kasnije tvrdili da se ne sećaju kada je ukoliko ikada Ivo Banda izgled-ao kao na ovoj fotografiji. Fotograf je majstorski uhvatio tre-nutak. Dok cetinjska baba još uvek nešto govori, fotografija zumira lice našeg oligarha, kako se neobuzdanim grohotom, široko, toplo, ljudski smeje.

Fotografija postaje razumljiva tek kada se pročita tekst o događaju objavljen na trećoj strani novina. Iz teksta saz-najemo razlog za onaj grohot. Koji je krajnje jednostavan, čak banalan, ali, u kontekstu vrhovnog, svite, i svega osta-log, nekako postaje kardinalan. Prema novinskom izvešta-ju, naime, starica se požalila premijeru, kako joj je nedavno stigao astronomski visok telefonski račun, od oko sedamsto eura. Koji ona, sa svojom skromnom penzijom, ne može da

24

plati, ali, još važnije, koji ona nikako nije mogla da napravi. Naravno, ovo još nije bio razlog za onaj grohot. Razlog je bio odgovor Telekoma, na staričino traženje da joj se kaže, kako je do onako visokog računa uopšte došlo, pri čemu je ona više puta naglasila još i to, kako u maloj garsonjeri sa tele-fonom, već nekoliko godina živi potpuno sama. „Zamislite, gospodine predsjedniče, odgovorili su mi, da je tako visok račun nastao zbog velikog broja poziva prema, tek kasnije su mi komšije objasnile šta to uopšte znači, nekom posebnom broju, takozvanom hotlajnu.“

Svi koji su tog jutra ugledali grohotnu fotografiju na naslov-noj strani novina, osetili su nešto pozitivno. Toliko neobično za našeg vrhovnog oligarha. Dugogodišnja vlast, oligarhija i manipulacija, unakazili su lice Iva Bande. Stisnute vilice, namrgođeno čelo, podignuta obrva. Kao prava, punokrvna doga. I rečnik pun agresije. I brojni nadimci koji su sve ovo izražavali. „Šef“. „Gazda“. „Britva“. „Surovi“. „Zver“. „Beštija“. A onda, odjednom, onako širok, topli, ljudski smeh. Ipak, neobični kontrast na licu vrhovnog oligarha, najveći broj ljudi je toga jutra, registrovao više onako uzgred, polusves-no, bez udubljivanja. Da li je to bio slučaj i sa samim Ivom Bandom, ne zna se pouzdano. Retki bliski prijatelji, doduše, svedoče, kako je događaj iz Cetinja, i kod njega ostavio nek-og traga, kažu kako je neko vreme posle toga bio produženo osmehnut i zamišljen, što za njega baš i nije bilo karakteris-tično, ali se ipak ne zna, kakav je bio konkretan sadržaj, ove njegove produžene i za njega nekarakteristične reakcije. Za profesora Ljuba Pejovića, međutim, znamo. Grohotni smeh sa naslovnice, na njega je delovao prevratno, i po tome se on razlikovao od svih ostalih. Ali ovde moramo malo zastati. Da bi se prevrat o kojem je reč, i koji je za našu priču toliko značajan, mogao dobro razumeti, neophodno je prethodno

25

reći, makar još nešto malo, o našem profesoru Ljubu Pejo-viću.

Kao najoštriji kritičar Iva Bande i njegovih, profesor Pe-jović bio je, najblaže rečeno, veoma prisutan u crnogorskoj javnosti, posebno u njenom političkom delu. Uprkos tome, u toj istoj javnosti, ili makar u njenom najvećem delu, o njemu su postojale najmanje dve, malo je reći – netačne predstave. Prva se ticala njegove profesije. Najveći broj ljudi u Podgorici i Crnoj Gori, pa i ne mali broj njegovih poznanika, komšija i sugrađana, upravo zbog one njegove neprestane kritično-sti, mislio je da je Ljubo Pejović, po profesiji – političar. U tom smislu, posebno aktivni, bili su taksisti, za koje se inače mislilo da znaju najviše. Koliko je samo puta, Ljubo Pejović morao ovima da odgovori, kako nije političar, nego profe-sor univerziteta. U maloj i još uvek siromašnoj zemlji, bilo je skoro nezamislivo, da bi neko mogao da kritikuje Iva Ban-du i njegove, potpuno besplatno, na sopstvenu štetu, samo zbog profesionalnih i građanskih razloga i uverenja. Ali ova-ko nije bilo samo u najširoj laičkoj javnosti. Zbog relativne nerazvijenosti društva i univerziteta, čak i unutar one uže, akademske i naučne zajednice, nije bilo više od nekoliko oso-ba, koje su uopšte znale za epistemologiju znanja, filozofi-ju politike i analizu svetskog sistema, najuže profesionalne domene i (sub)specijalizacije Ljuba Pejovića. A sve što je u životu radio, Ljubo Pejović je radio iz strasti profesije. Pa se onda može samo zamisliti, koliko se, zbog ove suštinske ne-shvaćenosti, on kosmički usamljeno osećao.

Druga netačna predstava o Ljubu Pejoviću, direktno se na-dovezivala na prvu, ali je u odnosu na nju bila mnogo konk-retnija. Reč je o dosta raširenom mnjenju kako je profesor Pejović navodno imao nešto subjektivno ili čak lično pro-tiv Iva Bande i njegovih. Tako se među sledbenicima vlasti

26

moglo čuti, to, mora se priznati, i nije teško razumeti, kako „profesor Ljubo Pejović patološki mrzi vladajuću partiju“. Ali se nešto blaže mada slično moglo čuti i među onima koji su sistem Iva Bande takođe kritikovali iako na svoj drugačiji način. Ovo posebno važi za jedan, čak veći deo takozvanog nevladinog sveta, posebno onaj koji je bio pod patronatom Brisela. Po njima, kritike profesora Pejovića bile su „neadek-vatne“, „nesistemske“ i „personalne“. Do ovih i ovakvih kri-tika dolazilo je zbog različitih shvatanja samog sistema. Za nevladine i Briselce, to je bio sistem moderne, u njenom navodno punom i neproblematičnom razvoju, prosperitetu i progresu. („Izveštaj o progresu“ je, uostalom, bio i službeni naslov redovnih izveštaja Brisela, čak i kada su ovi izveštaji bili krajnje negativni.) Za Ljuba Pejovića, to je bio neofeudal-ni sistem, u fazi krize, opadanja i regresije. Različita shvata nja bila su toliko velika i jaka, da su svi pokušaji Ljuba Pejovića da premosti razlike, ostajali bez rezultata. Uzalud je on ob-jašnjavao, kako ovaj neofeudalni sistem više nije onaj sistem moderne, kako je repersonalizacija vlasti u novim vremeni-ma samo deo ukupne istorijske regresije sistema, kako u tome ništa nije neadekvatno, kako je, naprotiv, zadržavanje koncepata stare moderne u novim uslovima neadekvatno, te kako je upravo kritika ove nove kvazifeudalne personal-izacije neophodna, za razumevanje, ali i za borbu protiv ove nove, nazadnjačke sinteze. Uzalud, dogma progresa, koja je još uvek vladala u glavama nevladinih i Briselaca, bila je jača od svih argumenata.

Kosmička usamljenost zbog neshvaćenosti profesije, Lju-bu Pejoviću nikada nije padala lako. U tom pogledu, on je bio kao i svi ostali. Ali je kompenzacija koju je od te iste pro-fesije dobijao, za njega bila više nego dovoljna, da nadjača čak i ovu usamljenost. Naravno, nije bila reč o privilegijama,

27

apanažama i sinekurama, koje su dobijali samo servilni ak-ademici-podložnici sistema, nego o jednoj vrsti velike un-utrašnje, mentalne i psihološke satisfakcije. Duboko u sebi, Ljubo Pejović je znao, čak i nešto što nikome nije poveravao. Možda samo najbližima. Da je čak i njegova profesionalna posvećenost, koja je graničila sa fanatizmom, naime, i sama bila sekundarna. Instrument u funkciji jednog još dubljeg, zapravo najdubljeg faktora. Kojeg je on zvao psihoterapija. To je bio najkraći opis i naziv za ono što je osećao i dobijao godinama i decenijama baveći se svojom profesijom. A poš-to je do najznačajnijih rezultata u profesiji, posebno u oblas-ti antropo, socio i psihopatologije vlasti, u najvećoj meri dolazio upravo zahvaljujući analizama materijala koje su mu u tom pogledu neštedimice pružali Ivo Banda i njegovi, čak i u situacijama najvećih ličnih izolacija, šikana i progona kojima je bio izložen od strane oligarha, on je znao da kaže „Hvala Vladi Crne Gore“. I pri tome bio iskren makar ono-liko koliko ironičan i dvosmislen.

Kako god, u simbiozi profesionalizma i psihoterapije, koja je gore opisana, Ljubo Pejović je bio pronašao, svoj neiscrpni životni majdan. I iz iskustva već znao da je očuvanje vrhunsk-og profesionalizma uslov psihoterapije. Sticajem nikada sig-urnih okolnosti, samo jedanput u skoro četiri decenije pro-fesije, bio je na putu da nesvesno ili polusvesno izgubi ovaj uslov, i to je odmah osetio. U obliku oslabljene psihoterapije. A kako mu je ova već bila postala najvažnija, ni sekunda se nije kolebao, vratio se na put vrhunskog profesionalizma. I ne samo to. Od tada je u očuvanju ovoga, kao obaveznog sastojka najvećeg unutrašnjeg zadovoljstva, postao još posvećeniji. Zbog toga je bio spreman i onog kritičnog dana kada je na onoj naslovnici ugledao grohotni smeh vrhovnog oligarha. Da nije, verovatno bi i on, kao i ostali, toga dana,

28

ovaj neobični grohot, registrovao samo uzgred, polusvesno, bez udubljivanja. Ili, još konkretnije, da, suprotno tvrdnjama vladinih i nevladinih kritičara, prema Ivu Bandi nije bio pro-fesionalno potpuno nepristrasan, neostrašćen i objektivan, verovatno nikada ne bi došao ni do jednog od svojih najvećih profesionalnih rezultata. Za koji će se kasnije ispostaviti da je bio istorijski presudan čak i za opstanak čovečanstva.

A da bi se i ovo poslednje do kraja razumelo, dovoljna će biti samo još jedna kratka profesionalna odnosno naučna informacija. Evo o čemu je reč. Sve do rečene naslovnice, profesor Ljubo Pejović prihvatao je jedno radikalno, ali teh-nokratsko objašnjenje. Da je vrhovni oligarh Ivo Banda, kao i najveći broj drugih vrhovnih oligarha na planeti Zemlji, u stvari, klon, dakle neljudski stvor, proizveden kloniranjem, u laboratorijama beskrupuloznih poznokapitalističkih kor-poracija. Pri tome, on se pozivao kako na tehnološke mo-gućnosti, koje su u tom smislu bile već potpuno razvijene i nesporne, tako i na sve ekstremnije ponašanje oligarha, koje je, po hladnoj i ubilačkoj neljudskosti, višestruko nadmašiva-lo, čak i najneljudskije vladare-monstrume prošlosti. Ljubo Pejović je bio među prvima koji je u naučnu i širu javnost uopšte izašao sa ovim objašnjenjem ali već najmanje deceni-ju-dve on u tome uopšte nije bio usamljen. Ne baš da je ovo objašnjenje postalo preovlađujuće, ali je bilo prilično rašire-no i prihvaćeno.

Grohotni smeh sa naslovnice na izvestan način doveo je u pitanje upravo ovo objašnjenje a Ljubo Pejović bio je toliko profesionalan da ovo prosto nije mogao da previdi. Kasnije će i sam zaboraviti kada je tačno došao do novog objašnje-nja, u stvari, kada je jednom razmišljao o tome, setio se da se to zbilo u nekoliko ključnih momenata, u narednih četiri-pet meseci, a ne u jednom jedinom danu, ali će zauvek zapam-

29

titi da je jedan od prvih podsticaja u tom pravcu bila upra-vo rečena naslovnica. Taj momenat nikada neće zaboraviti. Ugledavši Iva Bandu kako se sa naslovnice grohotom smeje, najpre je, kao i svi ostali, samo osetio nešto krajnje neobič-no, i pomislio kako je grohotni smeh vrhovnog oligarha tako običan i normalan. I ljudski, sasvim ljudski. Tek nešto kasnije doći će i do onog objašnjenja. Jednog od najznačajnijih u is-toriji moderne nauke. Ni ovo, naravno, nikada neće zabora-viti. Uvek će se sećati prve pomisli. „Kada Ivo Banda može da se smeje ovako ljudski, sasvim ljudski, kao na ovoj naslovnoj stranici, onda u njemu, možda, ima i nekih ostataka ljudsko-sti, onda on, možda, i nije stopostotni klon.“

Od prve pomisli do konačne dijagnoze, od kloniranja do sponiranja, od laboratorijskog genetičkog inžinjeringa do negativne ali spontane mutacije gena, od starog klona do novog spona, od potpuno neljudskog stvora do polu-čove-ka-polu-stvora, proteći će još neko vreme, ali se jedan od prvih, najznačajnijih i najkreativnijih momenata u ovom procesu, dogodio upravo ovako, kako je ovde opisano. Zah-valjujući Ivu Bandi i jednoj običnoj cetinjskoj babi. I, nara-vno, zahvaljujući vrhunskom profesionalizmu profesora Lju-ba Pejovića.

30

PRILOG PRVI

ČETIRI TEKSTAJedan vizionarski rad Arnolda Tojnbija iz 1966., dve kratke kolumne Vukića Petrovića, prva iz 1993., druga iz 2009., i jedna kratka naučna vest iz 2014.

Profesor Ljubo Pejović znao je da ljudi, njegovu neobičnu zanetost profesijom, pogrešno, ili makar preterano, drže za neku vrstu njegove otkačenosti, stereotip koji je i inače važio za profesore, ali se on od ovog stereotipa nije previše branio, jer je znao koliko je to zaludno. Uz to, skoro će i decenija, od kako je bio prošao vrh životne parabole. U njegovom iskust-vu, to je bila pedeseta. Sve do pedesete, imao je osećaj lin-earnog beskraja. „Ima vremena“. Od pedesete, potpuno novi, uznemirujući, ponekad čak i panični osećaj zbog neumitnog približavanja kraja. „Nema vremena“. Pogotovo ne za ono što je za njega bilo manje značajno.

Rođen 9. januara 1977., Ljubo Pejović je 2035. već str-moglavo jurio u svoju pedesetdevetu. Strah od nezaustav-ljivog prolaženja vremena i približavanja kraja, koji je po prvi put osetio pre nekoliko godina, u njemu je samo po-jačao potrebu za onom simbiotskom profesijom i psihoter-apijom, koja ga je čitavog života držala i nosila. To je ono što spolja nije moglo da se vidi, ali je u njemu oduvek bilo

31

najdublje i najjače, samo što je sada, ovim novim strahom, bilo još i dodatno pojačano. U ovakvom stanju posebne i po-jačane potrebe bio je i onog vrelog julskog dana kada su se na naslovnici novina pojavili ona cetinjska baba i Ivo Banda. Zbog toga nije moglo biti greške. Grohotni smeh vrhovnog oligarha bio je samo okidač mehanizma i procesa koji je u njemu celo vreme bio napet i spreman.

„Čovek nikad ne zna,“ pomislio je Ljubo Pejović i tog dana. Još kao početnik, on je znao da su nauka i istina kao plani-na i grumen zlata. Da naučnik mora da pročita i prostudira ogromnu, nepreglednu masu knjiga i članaka, da bi na kraju došao makar i do samo jednog jedinog zrna novog i dragoce-nog znanja. Ali, Ljubo Pejović je znao i to, da pri tome nikada ne može unapred da zna, šta će sve od one ogromne, ne-pregledne mase, na kraju da se pokaže kao najvrednije i naj-značajnije. Tek beskonačni kosmos, neizvesna budućnost, sticaj okolnosti, sled događaja, često i sasvim nepredvidivih, pa i bizarnih, postaju konačni okidač, filter i arbitar. Zbog toga su onoliko važni vrhunska posvećenost, profesionali-zam i spremnost. I permanentna otvorenost uma, naravno. Tako je bilo i ovog puta. Iz celoživotne mase pročitanog, up-ravo je grohotni smeh oligarha, u uvek jasnoj, čistoj i sprem-noj svesti Ljuba Pejovića, iznenada oživeo, aktuelizovao i obasjao, skoro zaboravljeno mnoštvo. A u ovom mnoštvu, posebno sledeća četiri teksta.

Prvi tekst. Arnold Toynbee: An Alternative View: Man may create a new species out of himself, in E. W. F. Tomlin, Editor, Arnold Toynbee: A selection from his works, Oxford University Press, Oxford, 1978., From: Change and Habit, 1966., pp 9-10 (Arnold Tojnbi: Jedan alternativni pogled: Čovek može stvoriti novu vrstu iz samog sebe, u E. V. F.

32

Tomlin, Urednik, Arnold Tojnbi: Izbor iz dela, 1978., Iz: Promena i navika, 1966., str. 9-10.)

Uz ovaj tekst, dovoljna su samo dva kratka, mada za našu priču više nego značajna komentara. Prvi, koji govo-ri o njegovom specifičnom predmetu, drugi koji govori o njegovom specifičnom, čak izuzetnom metodu.

Najpre, kada je reč o predmetu, Ljubo Pejović ovaj tekst pamti kao prvi, ili, makar, kao jedan od prvih, u kojem se ozbiljno, koncentrisano i kompetentno govori o zastrašu-jućim mogućnostima novih tehnologija, nuklearne energije i genetskog inženjeringa posebno. Prva atomska bomba, to je danas već daleka ali poznata istorija, bačena je na Hirošimu, u suton Drugog svetskog rata, 6. avgusta 1945., a ovaj tekst objavljen 1966., dakle (samo) dvadesetjednu godinu posle.

A zatim, određeno prvenstvo ovaj tekst ima i kada je reč o metodu. Njegov autor, Arnold Tojnbi, bio je jedan od naj-značajnijih, ne samo engleskih i britanskih, nego i svetskih istoričara XX veka, ali, primetite ono što je nepogrešivo primetio i Ljubo Pejović, u metodu ovog istoričara, moć-na, prodorna i otkrivalačka, bila je ne monodisciplinarnost istoriografije, toliko draga vladajućim, posebno dvorskim i režimskim istoričarima, nego multi ili, još bolje, transdisci-plinarnost istorije i drugih nauka, u ovom slučaju biologi-je, evolucije i genetike, multi ili transdisciplinarnost koja je oduvek bila bliska samo velikim, hrabrim i alternativnim duhovima.

Obe ovde istaknute vrline ovog teksta, dakle i njegova predmetna i njegova metodološka superiornost, najbolje se vide u kratkom citatu koji sledi: „Ukoliko je ljudska vrs-ta mogla evoluirati iz neke predhumane vrste, u vremenu koje i nije toliko daleko (imaju li se u vidu rasponi duži od same ljudske vrste), tada se može zamisliti da bi, na kraju

33

krajeva, iz (same) ljudske vrste mogla evoluirati i neka (nova) post-humana vrsta. [...] Mutacije bi se u ljudskim genima mogle izazvati nenamerno (nuklearnim akcidentom), ili čak i namerno, direktnom ljudskom manipulacijom (genetskim inženjeringom).“

Drugi tekst. Vukić Petrović: Istorija, nasilje, mutacija: O tome da li je već počela geneza nove posthumane vrste, Ned-eljna Borba, Beograd, 24-25. april 1993. (Redakcijski naslov: Begunci iz horor filma)

Profesora Ljuba Pejovića pratila je još jedna neobičnost, slobodno se može reći i bizarnost. Teorijski, naime, on je bio izuzetno alternativan, i to su svi znali, pa i uvažavali, čak i kada se sa njim nisu slagali, tehnološki, međutim, on je u isto vreme bio prilično konzervativan. Za razliku od najvećeg broja mlađih, koji su svi skoro u potpunosti već bili prešli sa starih gutembergovskih na nove virtuelne tehnologije, Ljubo Pejović je samo u izvesnoj, manjoj i, kako je on govorio, kon-trolisanoj meri, koristio nove, internetske i elektronske, dok se istovremeno, u najvećoj meri, još uvek oslanjao, na stare, štampane izvore i medije.

Naravno da mu je ovo asimetrično i anahrono dvojstvo donosilo brojne probleme. Pa ipak, on je u njemu tvrdogla-vo istrajavao. Zbog onog svog tehnološkog konzervativizma. Ali i zbog nekih njegovih kolateralnih prednosti. Jedna od takvih prednosti, bila je i bogata, upućeni kažu jedna od naj-bogatijih, arhiva starih, prašnjavih knjiga, časopisa i novina. Od kojih, to treba posebno naglasiti, najveći broj ipak nije bio digitalizovan, pa je zbog toga najvećem broju mlađih, bio i potpuno nedostupan. Tako je, samo zahvaljući ovom arhivu, naravno i onom grohotnom smehu, Ljubo Pejović mogao, ekskluzivno da oživi, i dva za našu priču značajna

34

teksta Vukića Petrovića, objavljena u starim, nedigitalizo-vanim i zaboravljenim novinama.

I samo zahvaljujući tome, danas smo u prilici, da se, u pr-vom od ova dva teksta, objavljenom u tada vodećoj opozi-cionoj novini zemlje koja je već bila počela da se nasilno (samo)raspada, upoznamo sa kritičkim nadovezivanjem Vukića Petrovića, na tekst Arnolda Tojnbija, koji smo citi-rali gore. Tako, već na početku svoga teksta, Vukić Petrović ističe glavnu vrlinu, ali i glavnu zamerku velikom Arnoldu Tojnbiju: „Ono što u gornjem citatu i tekstu posebno pada u oči nije njegova nesporna širina i dalekovidost, nego jedan njegov neobičan i neočekivan nedostatak. Čudno je, naime, da upravo jedan istoričar, uz takozvani nuklearni akcident, te takozvani genetski inženjering, kao mogući faktor evolu-cije i nastanka neke nove posthumane vrste, nije predvideo i jedan sasvim konkretan istorijski proces koji je već otpočeo – proces dugog i nasilnog raspadanja savremenog svetskog sistema.“ Pa ovo malo dalje još i dodatno argumentuje, preci-zira i poentira: „Ukoliko je zaista tako, a, videli smo, sve, pa i najnovije empirijske analize govore da je tako, tada se istorija kao takva i nasilje kao njena konstanta javljaju kao mnogo verovatniji faktori neželjene mutacije gena i evolucije čoveka u neku novu posthumanu vrstu nego što su to nuklearni ak-cident ili genetski inženjering. I, valja naglasiti još i sledeće: ovo uopšte nije SF, science fiction, naučna fantastika, nego istorijski proces koji je još od sredine 1970-ih – u toku.“

Kada je zemlja Vukića Petrovića, SFRJ, ili, kako se u to vreme govorilo, velika ili prava Jugoslavija, jer bilo je pokuša-ja i sa jednom drugom, prevarnom, takozvanom SRJ, poče-la da se nasilno (samo)raspada, 1991., Ljubo Pejović imao je samo četrnaest godina. Danas, više od četrdeset godina posle, pandemonijuma postjugoslovenskih ratova, on se tek

35

kao kroz maglu seća. Kasniji život, iskustvo i profesija, među-tim, ova sećanja će diferencirano oživljavati i vraćati. Tako je i tekst Vukića Petrovića iz 1993., u svesti Ljuba Pejovića, oži-veo sliku velike antiratne akcije, koja se u to vreme vodila u svim postjugoslovenskim zemljama pa i u Crnoj Gori. Vukić Petrović bio je jedan mali deo te velike akcije. Zbog toga je Ljubo Pejović dobro razumeo njegov glavni vannaučni mo-tiv. Užasnutost nad nepojmljivim razmerama nasilja koje je u njegovoj zemlji upravo tada eskaliralo.

Iz ovog istog motiva dolazilo je i jedno predviđanje koje će Ljubu Pejoviću privući još veću pažnju. Upozorenje da je spontana i negativna mutacija gena na Balkanu 1990-ih naj-izraženija ali da je po svojim najdubljim izvorima i najdaljim konsekvencama ona zapravo globalna: „Proces o kojem je reč je globalan, svetski, mada se, zbog izrazito neravnomer-nog razvoja, ponekad čini kao da je samo regionalan i loka-lan. Balkan je upravo jedan od onih regiona u kojima je ovaj proces haotične i nasilne dezintegracije danas najočigledniji. Zato je i dehumanizacija mutacijom u neku novu posthuma-nu vrstu (ona) ovde i danas (samo) najizraženija.“

Treći tekst. Vukić Petrović: A izgledaju kao ljudi: Nova posthumana vrsta dvadeset godina posle, Vijesti, Podgorica, 14. avgust 2009.

U vreme ovog teksta Ljubo Pejović ima već tridesetdve godina i svega se dobro seća. Postjugoslovenski ratovi su okončani. Ali i produženi „drugim sredstvima“. Pljačkaškim privatizacijama, korupcijama i kriminalizacijama. Crna Gora je samostalna, nezavisna i međunarodno priznata. Stara vlast i dalje nedemokratska, oligarhijska i nesmenjena. Vukić Petrović jedan od retkih starih indipendista koji nije prihvatio da ovu i ovakvu vlast servisira. Uz sve ovo, Ljubo

36

Pejović je Vukića Petrovića i neposredno upoznao. Postao je njegov kolega ali i prijatelj i saborac na univerzitetu.

Neposredan povod za tekst je jedan za to vreme karak-terističan incident. Fizički napad gradonačelnika Podgorice, gradonačelnikovog sina, mladog diplomate, jednog iz plejade druge generacije koja je upravo bila počela da se uspinje, i gradonačelnikovog vozača, po svemu sudeći i telohranite lja, na glavnog urednika i fotoreportera Vijesti, i to samo zbog toga što su ova dvojica radili svoj teški novinarski posao, fotografisali i beležili nepropisno parkirani automobil one trojice. Gradonačelnik je već bio poznat kao patološki nasil-nik, ali je potpuno izostajanje svake pravne akcije policije, tužilaštva i suda, protiv ovakvog ponašanja delikvenata iz vrha vlasti, čitavom slučaju obezbedilo, i nešto veći medijski odjek. Tako je rođen slučaj gradonačelnika Podgorice, koji je, kao afera među aferama, bez ikakvog pravnog, demokratsk-og i civilizovanog epiloga, bez ikakve sankcije dakle, trajao nekoliko meseci.

I dok se najveći broj kritičkih reakcija odgovarajućih međunarodnih i domaćih nevladinih organizacija koncen-trisao na legalističke propuste nadležnih državnih organa, Vukić Petrović je u svom tekstu otišao mnogo dublje i da lje. Najpre, podsetio je javnost na onaj svoj tekst iz 1993., u kojem je po prvi put izneo hipotezu o mogućoj spontanoj i negativ-noj mutacija čoveka u neku novu posthumanu vrstu spona. Zatim, u tom smislu, zumirao je nasilje gradonačelnika Pod-gorice, koje se upravo bilo dogodilo. Konačno, i najznačajni-je, ukazao je na ratno nasilje 1990-ih, kao na naj dublji izvor i početak, i na jedan sasvim egzaktan i neporeciv, profajlerski dokaz ove mutacije: „Da za ovo poslednje uputim, samo na jednu egzotičnu epizodu, iz danas već bogatog žitija, našeg najpoznatijeg spona, naime našeg vrhovnog oligarha. Sećate

37

se, sasvim nedavno, ovaj je bio zatražio milion eura od jednog novinara, zbog navodno pretrpljene ’duševne boli’. U čemu je stvar? ’Duševna bol’ jeste tipično ljudski simptom, ali niko ne može da se seti, da je ovaj simptom, na licu našeg spona, mogao da se primeti, i u vreme Dubrovnika, Vukovara, Sre-brenice, našeg beskonačnog i nesrećnog pandemonijuma. A eksperti, psiholozi, profajleri kažu, da jedan takav simptom, ni jedan čovek, ne može da sakrije. Otuda i hipoteza da je i u našem konkretnom slučaju reč o sponu a ne čoveku.“

Četvrti tekst. Mutacije gena vode ka zločinačkom ponašanju, http://www.srbijadanas.com/clanak/mutaci-je-gena-vode-ka-zlocinackom-ponasanju-03-11-2014; Uz-rok nasilja: Neki kriminalci rođeni su s ’ubojitim genima’?, http://dalje.com/hr-zivot/uzrok-nasilja-neki-kriminal-ci-rodjeni-su-s-ubojitim-genima/526485.

Krajem oktobra, početkom novembra 2014., naučne ru-brike većine domaćih i svetskih medija, posebno novina i in-ternetskih portala, bile su preplavljene jednom kratkom, ali čak i za laike zanimljivom, pa i spektakularnom vešću. Sle-de samo dve prezentacije ove vesti, sa dva portala iz našeg dela sveta, jednog iz Srbije, drugog iz Hrvatske. Vest i njene obadve prezentacije direktno se nadovezuju na tri gore pri-kazana teksta, pa nije čudo, da ih se i Ljubo Pejović setio, te „iskopao“ i izdvojio iz svoje arhive, istih onih prekretnih dana, obeleženih onom veselom pričom o onoj običnoj cet-injskoj babi i Ivu Bandi, kada je to učinio i sa prethodna tri teksta.

Tako, u tekstu iz Srbije čitamo: „Naučnici odeljenja neuro-nauke Instituta Karolina u Stokholmu proučavali su poreklo agresivnog ponašanja, uzimajući u obzir sve faktore životne sredine – zavisnost od droge i alkohola, asocijalno pona-

38

šanje i zlostavljanje u detinjstvu. Međutim, ništa od toga nije promenilo stanje gena. Ispitivali su genetski materijal 800 [u tekstu iz Hrvatske navodi se precizniji podatak: 895] os-uđenih nasilnika i zločinaca iz Finske i došli do zaključka da postoje geni čija mutacija izaziva agresivno ponašanje. Reč je o dvema verzijama mutiranih gena (MAOA i CDH13) koji su otkriveni kod jedne petine stanovništva, u kojima čuči potencijalni ubica i teški zločinac. Gen MAOA kon-troliše proizvodnju enzima dopamina, a njegov mutirani ob-lik može usloviti delikvenciju, dok je gen CDH13 povezan sa poremećajem kontrole impulsivnog ponašanja. Iako os-obe sa tom mutacijom imaju pet puta veći rizik da postanu izuzetno nasilni, naučnici tvrde da je potrebno još istraživa-nja kako bi se zasigurno definisala veza između mutacije gena i agresije.“

U tekstu iz Hrvatske čitamo uglavnom isto, uz još neko-liko dodatnih informacija, među kojima i onu, kako su re-zultati istraživanja objavljeni u naučnom časopisu Molecu-lar Psychiatry, i onu koja je ovogodišnje nalaze dovodila u vezu sa jednim otkrićem od prošle godine: „Prošle je godine njemački neurolog tvrdio da je otkrio područje u mozgu u kojem ’vreba zlo’ kod ubojica, silovatelja i pljačkaša. Gerhard Roth otkrio je kako ’zlo’ leži u centralnom režnju mozga i može se vidjeti na rendgenu. Njegovo istraživanje dovelo je do vjerovanja kako neki kriminalci imaju genetsku predis-poziciju za nasilje.“

Uz sve drugo, posebnu pažnju Ljuba Pejovića privuklo je i ono mesto u ovoj vesti, u njenoj verziji iz Srbije, na kojem se insistira na potrebi daljih istraživanja, i na otvorenosti i opreznosti prilikom interpretacija dobijenih nalaza. Ljubo Pejović je u principu bio probabilist a ne determinist pa ni biološki ili genetski determinist. Zbog toga mu je ovo mesto

39

bilo toliko značajno. Pa će se na to mesto i kasnije često po-lemički vraćati.

40

SLIKA PRVA

ZEBNJADva stara školska druga. I jedan njihov neočekivani i neverovatni dežavi.

Tačno u podne, u sredu, poslednjeg dana marta 2049., na levoj obali Morače, u Podgorici, ispred jedne stare, oronule i napuštene zgrade, za koju kažu da je sve do pre par deceni-ja služila kao zdanje parlamenta Crne Gore, nalaze se dva muškarca, jedan srednjeg, drugi nešto višeg rasta, obojica blago pognutih ramena, starosti od oko sedamdeset godi-na. Posle kratkog pozdrava, bez mnogo reči, laganim, nesig-urnim i opreznim korakom, upućuju se prema jednom od obližnjih kontrolnih punktova, koji se nalazi samo par stoti-na metara dalje, na mostu iznad druge, manje podgoričke reke, Ribnice, onom ispod kojeg je nekada bila poznata knji-žara „Karver“.

U poslednjih par decenija, mreža naoružanih kontrolnih punktova, ta nova, globalna i mračna pošast čoveka XXI veka, prekrila je čitav svet, ne samo malu i po mnogo čemu oduvek egzotičnu Crnu Goru. Haos mafijaških, terorističkih i sličnih kvazi-država, potisnuo je, i gotovo u potpunosti zamenio, svet starih nacija-država. Imena starih država, in-stitucija i adresa, ostala su sačuvana, ali samo u inercijama,

41

sećanjima i iskazima starijih generacija. Kao što su imena Austrougarske i Otomanske imperije, u prošlom veku, ostala sačuvana, čak i nekoliko decenija nakon raspada, u inerci-jama, sećanjima i iskazima, njihovih ostarelih, nostalgičnih generacija.

Dvojica muškaraca, koji su se lagano kretali ka onom obližnjem i naoružanom kontrolnom punktu, bili su dva stara školska druga. Za njima je bio zamor celoživotnog ljudskog materijala. I užas poslednjih pola veka najstrašni-jeg od svih strašnih ljudskih vekova. Pa ipak, i njih dvojicu, toga dana, preplavila je nostalgija. Ali i nešto više od nostal-gije. Šok i neverica. Koji su nastupili, kada su, sa onom tako retkom i neobičnom mešavinom ushićenja i straha, kon-statovali, kako je taj, poslednji dan marta 2049., bio, zapra-vo, kao neka vrsta njihovog neočekivanog i neverovatnog dežavija, jednog njihovog isto tako zajedničkog i poslednjeg dana marta 1999.

Danas su mnogi zaboravili. Ne i dva stara školska druga. Od 24. marta do 1. juna 1999., Crna Gora, Srbija i Kosovo, bili su pod bombama NATO pakta. Crna Gora na samoj ivici građanskog rata. Sukob između unionista, većine crnogor-skih Srba, koji su bili za ostanak Crne Gore u zajedničkoj državi sa Srbijom, i indipendista, većine Crnogoraca, te Bošnjaka, Albanaca i ostalih i manjinskih naroda, koji su bili za nezavisnost i odvajanje Crne Gore od Srbije, tinjao je još od početka 1990-ih, ali je od 1997., kada je crnogorska vlast okrenula leđa srbijanskoj vlasti na čelu sa Slobodanom Mi-loševićem, ovaj sukob eskalirao. Sa bombama NATO pakta, on samo što nije i eksplodirao.

Dva školska druga bila su na sukobljenim stranama, prvi, onaj srednjeg rasta, bio je Crnogorac i indipendist, drugi, onaj nešto višeg rasta, Srbin i unionist. Za ovu svoju razliku

42

njih dvojica su veoma dobro znali. Ali njihovo prijateljstvo, iskovano u najlepšim danima četiri razreda gimnazije, možda i zbog toga što je bilo još uvek sasvim sveže (maturirali su tek nepunu godinu pre bombardovanja), tog, poslednjeg dana marta 1999., pokazalo se kao jače, čak i od ovog strašnog i teškog unutrašnjeg političkog raskola. A to ni posle punih pola veka neće izbledeti iz njihovog sećanja. Uz iskušavanje (a na kraju i trijumf) prijateljstva, i ponavljanje poslednjeg dana marta, tome su sigurno doprineli, i oni naoružani kon-trolni punktovi, koji su bili treći glavni element ponavljanja, ovog njihovog neverovatnog dežavija.

Pedeset godina posle, naoružani kontrolni punktovi su univerzalizovani, i zbog toga u izvesnoj meri i različiti od onih pre pola veka, ali je onaj teški, potmuli i sveprožimajući osećaj nesigurnosti, zebnje i straha, koji je uz ove punktove išao, bio i ostao isti. Slučaj je hteo, da su dvojica starih škol-skih drugova, onog poslednjeg dana marta 1999., na tadaš-njim kontrolnim punktovima, jednako dobro, oštro i bolno, osetili i strah od bombi koje su svakodnevno padale sa neba, i strah od potencijalnog građanskog rata na zemlji, kao što su i ovog poslednjeg dana marta, pedeset godina posle, jed-nako dobro, oštro i bolno, osetili sve nove strahove našeg vremena.

Zbog toga su im i slike iz 1999. još uvek tako jake i sveže. Dok se približavaju i pripremaju za kontrolu na naoružanom kontrolnom punktu, na mostu iznad Ribnice i nekadašnje knjižare „Karver“, sećaju se, kako su se, pre tačno pedeset go-dina, nedaleko odatle, približavali i pripremali za kontrolu, na dva slična naoružana kontrolna punkta. Prvi je bio indip-endistički punkt Policije Crne Gore, drugi unionistički punkt Vojske Jugoslavije. I pred onim prvim, i pred onim drugim, toga se dobro sećaju čak i pedeset godina posle, u njima je

43

rastao, bolje je reći eskalirao, strah. I to dvostruki strah. Strah od gubitka prijateljstva. I strah od maskirnih uniformi. Ali je život pobedio. Spontano, uz pomoć humora. Tih replika se i danas sećaju. Kada su bili na samo nekoliko metara od indip-endističkog punkta Policije Crne Gore, i već se pripremali da maskirnim uniformama pokažu dokumente, onaj od dvo-jice prijatelja koji je bio nešto višeg rasta, Srbin i unionist, diskretno pokazujući prema uniformama, karakterističnim podgoričkim slengom, nečujno je izbacio „Viđi ih kako su grdni kao lopovi“, na što je njegov prijatelj, opet, isto tako diskretno i nečujno, samo kratko replicirao „Ne no su slat-ki kao lutkice.“ Ove dve iste rečenice, sada već kao uigran dramski duo, ponovili su i desetak minuta kasnije, dok su se približavali unionističkom punktu Vojske Jugoslavije, koji je bio udaljen samo nekoliko stotina metara dalje. Samo što je ono „Viđi ih kako su grdni kao lopovi“ ovoga puta izgovorio ovaj drugi, a ono „Ne no su slatki kao lutkice“ onaj prvi. Pe-deset godina posle, iz njihovog sećanja nije iščilelo, ni onih nekoliko nikšićkih piva, koje su, ožedneli od umora, tenzije i straha, odmah nakon ove dvodelne epizode, naiskap ispili, u jednom lokalu, na, ako se tako može reći, neutralnoj teri-toriji.

Te danas već daleke 1999., dvojica prijatelja, kao i većina ljudi toga vremena, naivno su mislili, da je haotizacija ček-pointa, koja se tada zarazno širila na ratovima zahvaćenim teritorijam bivše Jugoslavije, neka vrsta povratka zaostalog Balkana u XIX vek. Danas svi, pa i njih dvojica, znaju da je ta haotizacija, bila samo jedna od ranih najava, one sveopšte haotizacije, koja će, posebno tokom četvrte decenije XXI veka, preplaviti čitav svet. Kao i to, da ni sama ova sveopšta haotizacija, nije ono što je najdublje i najopasnije, nego da je i ona sama, samo spoljašnja manifestacija, ili, preciznije

44

rečeno, samo jedna od spoljašnjih manifestacija, jednog nji-hovog novog, zajedničkog, najdubljeg i najopasnijeg izvora. Propadanja ljudskog genetskog materijala pod sve većim i neizdrživijim pritiskom velikog straha. Kojem su genetičari dali ime genecid.

Konsenzus među genetičarima oko genecida, postignut je početkom, a sveopšte pa i laičko prihvatanje novog otkrića, pojma i imena, sredinom 2040-ih, kada otprilike dolazi i do spontanog prestanka masovnije upotrebe onog starog termina, koji se od ovog novog razlikovao samo u jednom jedinom (četvrtom) slovu. Eksperti su ovu spontanu so-cio-lingvističku promenu, od samo jednog slova, spremno objašnjavali i opravdavali, ističući, pored ostalog, i to, kako je stari genocid, uprkos tome što je, sve do pojave novog ge-necida, bio najveći i najstrašniji zločin u celokupnoj dotadaš-njoj istoriji ljudskog roda, ipak, u poređenju sa ovim novim, bio zločin mnogo manjih razmera, jer je za cilj uvek imao ubijanje ovog ili onog, ali u svakom slučaju samo jednog ili nekoliko konkretnih naroda, dok novi genecid ugrožava sve narode sveta odnosno čitavo čovečanstvo. Još značajnije, krajem 2040-ih, čak i najveći laici, a među njima i naša dva stara školska druga, koji se, evo, u sredu, poslednjeg dana marta 2049., lagano približavaju onom naoružanom kon-trolnom punktu, na onom mostu iznad Ribnice i nekadašnje knjižare „Karver“, o ovoj novoj velikoj pošasti genecida, bili su prilično dobro, potpuno i precizno informisani.

Pa zbog toga, dok pripremaju dokumenta za proveru, u njima, uz sve one stare, raste, bolje je reći, eskalira, i jedan novi strah. Strah da onaj drugi, stari školski drug, u među-vremenu, nije postao genetski oboleli spon, polu-čovek, po-lu-stvor. Koji onda može da ugrozi i ono što im je oduvek bilo najdragocenije. Njihovo staro, gimnazijsko prijateljstvo.

45

GLAVA TREĆA

BIVŠIDr Mijo Perišić, lekar, insajder, pokajnik. I veliki konvertit. Jedan od utemeljivača Trećeg zaveta.

Još od Maksa Vebera se zna, a sam Maks Veber tvrdi da se to zna još od antičkih vremena, da je demon vlasti jedan od najjačih u celokupnom čovekovom svetu. U malim i siro-mašnim zemljama kao što je Crna Gora posebno. O neodo-ljivoj privlačnosti vlasti i svega što uz nju u ovakvim zem-ljama ide najbolje govori jedan samoironični iskaz koji se u Crnoj Gori ponavlja već nekoliko decenija ako ne i vekova. “Najbolje je biti bivši,“ ovako počinje taj iskaz, jednog od dvo-jice Crnogoraca, a kada ga onaj drugi, sagovornik, nestrplji-vo upita „Kako to?,“ dobija neobičan mada logičan odgovor „Pa, znaš, kada si na vlasti, uvek možeš pasti, ali kada si bivši, ministar ili štagod, bivši, ministar ili štagod, ostaješ – zau-vek.“

Dr Mijo Perišić bio je takođe jedan bivši, ali njegov značaj za našu priču, pa i za spašavanje i opstanak čovečanstva, o čemu je ovde celo vreme reč, mnogo je veći od ovog uobiča-jenog montenegrinskog smisla. U stvari, iako jeste pripadao vladajućim, doktor Perišić i nije bio baš neka vlast, više je bio neka vrsta njenog nevidljivog ali sveprisutnog oslonca, aktiv-

46

iste, kakvih je u Crnoj Gori uvek bilo kao u gori lista. I tako sve do 2013., kada je doktorovo ime odjednom svima posta-lo poznato. Te godine, kao bomba je eksplodirala takozvana Afera snimak, a odmah potom, kao njena konkretna potvrda i dopuna sa terena, neposredno svedočenje dr Mija Perišića.

I do Afere snimak opozicija je znala da vlast u Crnoj Gori krade izbore ali za to nije imala čvrstih dokaza. Dokazi koje je ova afera za to ponudila bili su najčvršći mogući. Ne-posredni dokazi najveće dokazne snage. Samooptužujuća i nikada demantovana priznanja. Sve ovo na audio snimku sa sednice vrha vladajuće partije posvećene pripremama za parlamentarne izbore zakazane za sredinu oktobra 2012. U zapisu se jasno čuje kako oligarsi planiraju, pripremaju i organizuju masovnu krađu izbora, zloupotrebom državnih resursa, budžetskih sredstava i državnih institucija, posebno zavoda za zapošljavanje i centara za socijalni rad, za izborne potrebe vladajuće partije. Od crnih bisera koji su mesecima pa i godinama zasipali i šokirali javnost, izdvajaju se poseb-no dva. Prvi, u kojem jedan od oligarha, onako lako i zaneto računa „Zaposlićemo jednog našeg a to će na izborima biti,“ sada na scenu stupa sirotinjska porodična matematika „četiri glasa za nas,“ i drugi, u kojem jedan drugi oligarh, uz to još i inženjer i ministar, govori o, obratite pažnju na prevarnu mešavinu tehnokratskog žargona i lupeškog sadržaja, „upra-vljanju nevažećim glasačkim listićima.“

Sve je dakle bilo tu. Uz to, i kritički orijentisani pravnici, advokati i profesori prava, potrudili su se da notorne doka-ze koje je Afera snimak iznela, proprate i odgovarajućim pravnim tumačenjima, što, s obzirom na brutalnu očigled-nost stvari, naravno, i nije bilo posebno teško. Pa ipak, i to treba posebno naglasiti, u crnogorskim medijima, tih meseci i godina, moglo se bezbroj puta čuti i pročitati, kako je reč o

47

grubom kršenju člana 2 Ustava Crne Gore, koji je slobodnu volju građana postulirao kao jedini temelj vlasti, zatim o seri-ji najtežih krivičnih dela protiv „ustavnog uređenja zemlje“, pa o vladajućoj partiji kao „najopasnijoj zločinačkoj organi-zaciji“ iz člana 401 Krivičnog zakonika Crne Gore, najzad, zaključno, kako sve to predstavlja atipični državni udar i ve-leizdaju vrha vlasti.

U normalnoj državi, ovaj i ovakav vrh vlasti, promptno bi bio lišen slobode, i krivično procesiran. Ne i u Crnoj Gori, jer ona, na žalost, nije bila normalna država. Uprkos svoj očiglednosti i notornosti stvari, Vrhovno državno tužilaštvo najpre je samo ponavljalo kako je predmet o kojem je reč još uvek „u izviđaju“, čak je u nekoliko navrata namrgođeno pro-testovalo protiv opozicije i medija zbog navodnog ometanja istrage, da bi na kraju, posle nekoliko meseci, kao da je za to uopšte bilo potrebno više od par sati preslušavanja snim-ka, sa smrtnom ozbiljnošću, saopštilo kako „Nema dokaza“. Slično je bilo i sa Evropskom komisijom, od koje je opozicija imala veća očekivanja. Nekoliko retoričkih osuda i zahteva, ostalo je bez ikakvog konačnog efekta, ali to je već bila st-var dubinske dekadencije samog evropskog sistema, o ko-jem crnogorska opozicija nije mnogo znala, ili, u očaju, nije htela da zna. Logična posledica svega, bila je besprimerna arogancija, agresivnost, pa i sprdanje vlasti. Ovo poslednje najbolje ilustruje jedan odgovor onog oligarha koji je govorio o onoj sirotinjskoj porodičnoj matematici, dat pred parlam-entarnim anketnim odborom zaduženim za rasvetljavanje političkog aspekta afere. Upitan da odgovori ko su na audio snimku „naši“, ovaj je odgovorio baš onako sprdački, silnič-ki i delikventski „Naši, to su naši građani,“ i još obešenjački dodao „Za razliku od njihovih, stranaca.“

Na samom vrhuncu afere, pred kraj 2013., pojavilo se i ne-

48

posredno, insajdersko i pokajničko svedočenje lekara, dok-tora Mija Perišića. Dr Mijo Perišić bio je dugogodišnji direk-tor Doma zdravlja u Podgorici. Biti direktor bilo koje javne ustanove pa i doma zdravlja bilo je nemoguće bez članstva ili saglasnosti vladajuće partije, i to je svima bilo poznato, ali je bila prava retkost, da neko iz klijentelističke mreže, o tome i javno progovori, kao što je to, sredinom decembra 2013., učinio dr Perišić. A njegov iskaz, dat najpre medijima, zatim i tužilaštvu, baš kao i onaj snimak, bio je krajnje ek-splicitan, nedvosmislen i konkretan. Iz prve ruke, svedočio je o tome, kako, eto, čak i direktori javnih zdravstvenih usta-nova, šta tek da mislimo o drugim oblastima i institucijama sistema, putem brojnih mehanizama, prilikom zapošljavanja i napredovanja na poslu, ali i putem privilegovanja prilikom pružanja zdravstvenih usluga, posebno uoči izbora, rade više za vladajuću partiju, nego za javno zdravstvo i dobro građa-na. I opet ništa. Muk, tišina.

Jedini izuzetak bile su iznenada i sa svih strana nadošle puzajuće glasine režima koje su po ustaljenom obrascu tre-bale da dezavuišu pokajnika. Tako je jedna, radikalnija, tvrdi-la da ovaj u stvari uopšte nije bio pokajnik, nego provokator režima, ubačen u opoziciju kao krtica, radi špijuniranja, dok je druga, nešto mekša, ali jednako podmukla, tvrdila kako je ovaj sve izmislio, zbog toga što nije dobio nešto što je očekivao. Problem je bio u tome što je ovakvih, od strane režima ubačenih ili odbačenih aktivista, na sve strane zaista i bilo, pa je za demokratsku opoziciju i javnost bilo i objek-tivno teško, da pronađu uski, preuski prolaz, između Scile naivnosti i Haribde paranoje.

Profesor Ljubo Pejović po prirodi je bio skeptik, ali je ovo-ga puta, od prvog momenta, ni sam ne zna tačno zbog čega, po svoj prilici radilo se više o nekoj vrsti spontanog osećaja,

49

imao poverenja u doktora Perišića. Ovo poverenje ovaj će na kraju u potpunosti i da opravda. I to, toliko Ljubo Pejović pamti, najpre, sredinom maja 2035., kada će se, posle više od dvadeset godina od Afere snimak, doktor Mijo Perišić naći među onih dvadesetak „neostvarenih ljudi“, duboko i oštro suprotstavljenih svemoćnom Ivu Bandi, ali, još važnije, zapravo najvažnije, i deset-petnaest godina posle, kada će se, već u dubokoj starosti, zajedno sa Ibrahimom Čikićem i os-talim, naći na čelu Trećeg zaveta, duhovnog pokreta, koji će u vremenu koje je dolazilo, odigrati presudnu ulogu u spas-avanju čovečanstva.

Ipak, Ljubo Pejović je Mija Perišića prvi put sreo, samo nekoliko meseci nakon njegovog insajderskog svedočenja. Bilo je to sredinom, preciznije 16. februara 2014. Tog dana, oko osam sati uveče, pedesetak građana Podgorice, među njima i profesor Pejović i doktor Perišić, okupilo se ispred stare i ogromne zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova Crne Gore na Bulevaru Svetog Petra Cetinjskog, da javno osudi jedno neobično, nezakonito i skandalozno hapšenje, koje se dogodilo prethodnog dana. Radilo se o hapšenju sina i oca, Marka i Dragoslava Duće Milačića, zatim porodice, supruga, supruge i maloletnog sina, Mira, Milke i Mladena Radevića, kao i Bata Božovića, Bobana Batrićevića, Irene Delje, Ninoslava Nina Kaluđerovića, Danila Mrvaljevića i Aljoše Turovića, koji su tog dana, ispred zgrade Vlade Crne Gore, demonstrirali protiv Afere snimak i drugih nepočin-stava režima. Skandaloznost ovog hapšenja bila je u tome što su svi uhapšeni bili apsolutno nenasilni demonstranti, svoj protest protiv režima izražavali su isključivo mirnim sed-enjem na ulici, zbog toga kasnije pred sudom nisu ni mog-li biti optuženi ni za šta drugo do za navodno „sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje“ i „nepostupanje po

50

naredbi za udaljavanje“, sve same lažne optužbe za koje se ovaj režim bio već veoma specijalizovao. Još skandaloznije je bilo to što policija toga dana nije uhapsila ni jednog ali baš ni jednog jedinog od nekoliko zaista nasilnih demonstrana-ta pod crnim kapuljačama koji su specijalce sa štitovima i šlemovima ispred zgrade Vlade Crne Gore celo vreme za-sipali teškim kamenicama. Iz svega ovoga bilo je jasno da su momci ispod crnih kapuljača bili zapravo zamaskirani policijski agenti sa specijalnim zadatkom kompromitova-nja nenasilnih demonstranata. Hapšenje mirnih protesta-nata, uz istovremeno angažovanje, i, naravno, tolerisanje i pušta nje režimskih nasilnika, bilo je zaista previše. Ali, u isto vreme, ovo je bilo i najadekvatnije predstavljanje, jednog po mnogo čemu zaista unikatnog, dvostruko izvrnutog i naop-akog režima.

Profesor Ljubo Pejović i doktor Mijo Perišić upoznali su se neposredno pred početak skupa podrške uhapšenima. U stvari, jedan za drugog njih dvojica već su znali iz medija, tako da su se ovom prilikom samo prepoznali, osmehnuli i rukovali. Uz njih dvojicu, na skupu su govorili još i Milka Tadić Mijović, novinarka Monitora, Vuk Vujisić, predstavnik Pokreta Udar koji je skup organizovao, i Savo Rašović, jedan obični, ali hrabri građanin.

Mija Perišića Ljubo Pejović je posmatrao dok se obraćao prisutnima. I verovatno je upravo ovo posmatranje najviše doprinelo da se kod njega formira ono spontano poverenje. Mijo Perišić je bio čovek u svojim poznim pedesetim. Dok je govorio glas mu je blago podrhtavao. Držanje mu je bilo us-pravno. Obraćanje tiho ali čvrsto i jasno. Ipak, pažnju Ljuba Pejovića najviše je privukao pogled doktora Perišića, koji je bio malo zamagljen, ali ispod magline oštar i čist, makar se Ljubu tako činilo. Pri tome, Mijo Perišić govorio je o krađi

51

glasova koju je Afera snimak razotkrila, o svojim iskustvima u vezi sa tim o kojima je u javnosti već nekoliko puta sve-dočio, i posebno oštro o dijaboličnoj izopačenosti režima, koji ne kažnjava krađu glasova, a kažnjava one koji protiv krađe glasova protestuju. Završio je sa insistiranjem na ap-solutnoj neprihvatljivosti i neodrživosti takvog stanja stvari. Uz sve rizike da pogrešno proceni, Ljubo Pejović je te večeri prvi put pomislio „Ovom čoveku treba verovati“.

Sve ovo profesor Ljubo Pejović skoro je bio zaboravio. I to do sredine maja 2035., to jest do onog protesta „neost-varenih ljudi“, među njima i doktora Mija Perišića, protiv strašnog Iva Bande. Ali ni tada se Ljubo Pejović Mija Perišića nije setio toliko zbog njihovog zajedničkog protesta iz 2014. koji je gore ukratko opisan, koliko zbog jedne druge stvari koja se pojavila skoro. Zbog jedne svoje relativno nove profe-sionalne opsesije, koja je te 2035., pod uticajem niza, za njega značajnih, čak prelomnih profesionalnih, javnih i privatnih događaja, najpre postepeno, fragmentirano i polusvesno, a zatim sve brže, povezanije i svesnije – sazrevala, rasla i kul-minirala. Na kraju i urodila, malo je reći – velikim rezulta-tom.

Događaji su se smenjivali i nadovezivali kao kamenčići u mozaiku. Sa svakim sledećim kamenčićem, Ljubo Pejović je osećao kako je sve bliži celini, zbog toga je osećao sve veće uzbuđenje, pa i radovanje, ali, sa produženim izostajanjem i nedostajanjem celine, koja je bila tako nadohvat a ipak još uvek daleko, osećao je i sve veće nestrpljenje, nelagodu i ne-zadovoljstvo. Zato je eureka koja je došla na kraju bila pravo olakšanje. I najveće zadovoljstvo. Najbliži su Ljubu kasnije pričali kako je tih nekoliko meseci, od maja do decembra 2035., bio kao izvan sebe. A kako su sve ovu njegovu opse-siju opisivali njegovi politički neprijatelji, posebno oni sa

52

dvora, Ivo Banda i ostali, može samo da se zamisli. Nešto od toga, uostalom, ostalo je i zabeleženo. „Treba ga staviti pod porodični nadzor,“ pokušavao je da bude duhovit sam Ivo Banda. Uz sve servise i aparate, vrhovni oligarh uživao je i u nekoj vrsti ličnog rada. „Avetinja,“ kliktao je jedan, nekada i sam kritički orijentisan prema vlasti, i u tom pogledu čak ve-oma poznat, ali već neko vreme iznajmljeni dvorski pesnik, zadužen upravo za blaćenje nepoželjnih. Ali se Ljubo Pejov-ić na sve ovo nije obazirao. Tih dana prijateljima je govorio „Zabrinuo bih se samo kada bi sa tih strana na moju adresu došlo – nešto pohvalno.“

Jedini problem koji ga je mučio tih meseci i dana, bio je onaj dvostruki unutrašnji pritisak profesije. Kojeg će se oslo-boditi tek u poznu jesen 2035., samo par sedmica uoči jedne, vreme će pokazati, za spas čovečanstva, spasonosne nauč-no-stručne konferencije, ali je svaki korak u tom pravcu, u nekoliko meseci koji su ovom događaju prethodili, bio od ve-likog značaja. Po sećanju koje će doći kasnije, Ljubo Pejović će među prve takve, uvrstiti one dve epizode sa vrhovnim oligarhom, onu sa „neostvarenim ljudima“ iz sredine maja, kada je prvi put pomislio kako patologija poznokapitalističke oligarhije može da napadne, ugrozi i razori sam karlgustav-jungovski arhetip čoveka kao vrste, i onu sa onom običnom cetinjskom babom i onim grohotnim smehom Iva Bande, iz sredine jula te godine, kada je prvi put pomislio da u vrhov-nom oligarhu, možda, ipak, ima i – nekih ostataka ljudsko-sti. U ovom sećanju, značajno mesto dobiće i jedno njegovo sopstveno, lično, životno iskustvo, od početka avgusta do kraja novembra 2035., iz kojeg će naš junak sa užasom zak-ljučiti, da do spontane mutacije, degradacije i propadanja genetskog materijala, može da dođe – i usled iscrpljenosti proizvedene stalnom borbom protiv oligarhije.

53

Ovo isto sećanje, koje će doći kasnije, post festum, od novembra do decembra 2035. i dalje, značajno mesto daće i doktoru Miju Perišiću, lekaru, insajderu i pokajniku. U re-konstrukciji, povezivanju i interpretaciji koje će doći, slučaj Mija Perišića, za Ljuba Pejovića, postaće posebno značajan, pre svega, zbog jedne relativno nove, neočekivane i optimis-tičke dimenzije, koja će se na kraju pokazati i kao presudna u najužem smislu ove reči. Sve do slučaja doktora Perišića, naime, ne samo Ljubo Pejović, nego i svi drugi, biolozi, evolucionisti, genetičari, antroplozi, sociolozi, psiholozi, psihoanalitičari, filozofi i ostali, koji su se bavili superkom-pleksnim problemima mutacije ljudskih gena, ove mutacije registrovali su isključivo kao negativne. A upravo na iskustvu i slučaju Mija Perišića, Ljubo Pejović će izgraditi, argumen-tovati i dokazati, onu drugu, korektivnu mogućnost mutaci-je. Kontra-smer, alter-akciju, pozitivnu psiho-somatiku. Mogućnost da čovek sam, sopstvenim životom i akcijom, u skladu sa arhetipom svoje vrste, ne samo zaustavi, nego i preokrene, i tako popravi, ranije, negativnom psihosoma-tikom degradirani, sopstveni genetski materijal. Da iz zone negativne pređe u zonu pozitivne samomutacije.

Zahvaljujući tome što je sa Mijom Perišićem bio već dovoljno blizak, Ljubo Pejović je imao i slobodu, da ga za evoluciju ličnog genetskog materijal – otvoreno pita. Kada je tog dana, početkom novembra 2035., od samog doktora Perišića, dobio potvrdu kojoj se nadao, najpre onu o nega-tivnoj, a zatim i onu o pozitivnoj mutaciji gena, koje su se, opet, očekivano, poklopile sa doktorovom ranijom, oligar-hijskom, a zatim i onom njegovom kasnijom, pokajničkom fazom, profesor Ljubo Pejović leteo je do neba na krilima profesionalnog oduševljenja. I to kako zbog ove egzaktne potvrde onih njegovih starih, anti-determinističkih i an-

54

ti-rasističkih uverenja, do kojih je najviše držao, tako i zbog naj zad pronađenog i velikog potencijala spasa, kojeg je on iz ovih potvrda sagledavao. Sve do 2050-ih, međutim, problemi o kojima je reč, bili su još uvek u ranoj, čak veoma ranoj i začetnoj fazi, tako da su u isto takvoj, ranoj, čak veoma ranoj i začetnoj fazi, bile i odgovarajuće naučne i društvene ko-munikacije i uopšte interesovanje javnosti, a profesor Ljubo Pejović, sa svojim smelim, otkrivalačkim i spasilačkim hipo-tezama, još uvek, najblaže rečeno, prilično izolovan, margin-alizovan i usamljen. Ali će zato pustošeće godine poslednje decenije prve polovine XXI veka, doneti, najpre, konačnu, pa makar i velikom cenom plaćenu, potvrdu Pejovićevih hi-poteza, a zatim, kolikogod dugo osporavanu i neshvaćenu, i toliko potrebnu naučnu, empirijsku i materijalnu osnovu spasenja. Krajem 2050-ih postaće jasno. Bez doprinosa pro-fesora Ljuba Pejovića i doktora Mija Perišića, Treći zavet os-tao bi samo jedna mala, izolovana i nemoćna sekta.

55

GLAVA ČETVRTA

PRVI IMPULS„Čovek nikad ne zna,“ ni u životu, kao ni u nauci. Ljubičica, kosmos, svetlost. Posle sto godina mraka. I prvi impuls.

„Čovek nikad ne zna,“ Ljubo Pejović se uverio, da ovo važi i u životu, a ne samo u nauci. I uopšte, život i nauku, tesno je povezivalo – mnogo stvari. Makar u njegovom slučaju, mada je on mislio da je to i inače tako. Ali o tome kasnije. Da čovek baš nikada ne može znati – šta, kada, kako, ot-kud, zašto, a posebno ono najvažnije, tajnu početka i kraja, u životu, kao i u nauci – Ljubo Pejović otkrio je čak dva puta u poslednjih nekoliko godina, najpre na početku, zatim na kraju svojih pedesetih.

Najpre, na početku. Bilo je to 2029. Krajem te godine, Ana mu je rekla da ga više ne voli. Posle skoro dvadeset godina, mislio je, beskonačnosti. A tako su mislili i svi njihovi pri-jatelji. Ljubo Pejović i Ana Vukčević toliko su bili (za)jedno, da je vest o njihovom kraju, za sve bila veliko iznenađenje. Za Ljuba, naravno, i više od toga. Šok.

Da li je i sama bila u dilemi, ili je samo htela da mu olakša, tek Ana je na samom početku kraja, Ljubu rekla kako ni u sve to, to jest ni u taj kraj o kojem ga je obavestila, nije sasvim sigurna. Suprotno onome što je ona možda mislila i želela,

56

ovo je onaj šok kod Ljuba samo pojačalo i produžilo. Skoro godinu dana, prolazio je kroz pakao samoposmatranja. Kroz slom, dezorijentaciju, depresiju, i nirvanu. Kroz četiri kruga toga pakla.

Slom je trajao nekoliko prvih meseci, koliko je Ljubu tre-balo da shvati da je kraj definitivan, neopoziv i konačan. Čak i ovaj izraz „da shvati“ je pogrešan. Pre se radilo o nekoj vrsti podivljalog unutrašnjeg haosa. Koji je bio bez svesti. Ap-solutna praznina, ništavilo, mrak. I život po pukoj inerciji. Posle svega, najbliži su mu govorili, kako se ne sećaju, da je ikada bio takav. Ljubo Pejović ni danas ne voli da se seća tih dana.

Dezorijentacija je došla kao prvi konkretniji rezultat sam-oposmatranja. Sticajem okolnosti, ili možda to i nije bio samo sticaj okolnosti, možda je to bila zakonita padajuća kaskada pedesetih, nekako u isto vreme sa krajem veze sa Anom, u životu Ljuba Pejovića došlo je do još nekoliko pre-kida za koje nije bio spreman (zapravo, pitanje je da li čovek za takve prekide ikada može biti spreman). Najpre, došlo je do neočekivane izdaje Zorana Radmanović, mlađeg kolege i prijatelja sa fakulteta. A onda, posledično, jer je Zoran Rad-manović već bio postao pravi prorežimski karijerista, mladi arivista, dekan i ministar, i do definitivnog kraja mogućnosti bilo kakvog normalnog rada na univerzitetu.

Od kada zna za sebe, Ljubo je bio skeptik. I u nauci, i u životu. Pa ipak, najmanje tri neočekivana i velika kraja, i to sva tri otprilike u isto vreme, bilo je previše, čak i za njega. Na bolnu samospoznaju ovih krajeva, odmah se nadovezala još bolnija samospoznaja velike i opasne dezorijentacije, koja je iz ovih krajeva proizilazila. Kako je to uopšte bilo moguće? Da ga je sve potpuno zateklo? Posebno u zrelim i poznim godinama kada je valjda trebalo da gospodari makar sobom

57

ako već ne i kosmosom? Pri tome, Ljubo je pokušavao da se seti, makar i najmanjeg znaka, to jest predznaka u prošlosti, koji je ove krajeve nagoveštavao. Ništa. Ali baš ništa. I onda, šta mu je drugo preostalo, nego da zaključi da je ceo njegov život bio jedna velika dezorijentacija. A ovo, najblaže reče-no, nije bilo ni malo prijatno (to dobro znaju svi koji su kroz ovo iskustvo prošli). I to ne samo zbog mučnine od prošlosti, nego, još više, zbog straha od budućnosti.

Sledeći krug bila je depresija. I to suicidna, jer je svaka pra-va, solidna depresija, a takva je bila i ona Ljuba Pejovića, bila suicidna. Uprkos, ili, upravo, zahvaljući tome, ova depresija bila je, međutim, i jedna vrsta prelaznog rešenja. Prelaznog, jer je u sebi i dalje nosila ništavilo pustošećeg mraka i haosa, rešenja, jer je, paradoksalno, svojim suicidnim fantazijama, psihološki i ukupno, donosila kakvo-takvo, ali Ljubu Pejov-iću tada toliko neophodno olakšanje i oslobođenje.

Suicidna depresija, bila je prelaz i prema nirvani, četvr-tom i poslednjem krugu pakla samoposmatranja. Koji je već bio i izlaz iz ovog pakla u neku vrstu ponovo postignute normalnosti. U stvari, to i nije bila baš neka nirvana, ni baš neka normalnost. Svakako ne dugotrajna i stabilna nirvana i normalnost. Pa ipak, u odnosu na onaj potpuni haos, koji je životom Ljuba Pejovića pustošio već par godina, čak i samo nekoliko sekundi potpunog mira, ili, preciznije, odsustva ha-osa, koliko je Ljubo maksimalno uspevao da postigne nakon dugih unutrašnjih treninga, predstavljale su veliki napredak. Za ovaj napredak, on se na kraju očajnički uhvatio, i do kraja ga više nije ispuštao.

U narednih par godina Ljubo Pejović je ovaj ograničeni napredak još i dodatno unapredio. Najpre, on je to učin-io prevođenjem misterije početka i kraja, rađanja i smrti, genezisa i apokalipse, ljubavi i depresije, iz ličnog iskustva,

58

traume i bola, u samorefleksiju, filozofiju i metafiziku. Koje su ga makar dodatno smirivale, ako već, toga je bio svestan, i nisu stopostotno rešavale veliku misteriju. A zatim, zah-valjujći upravo ovom novom napredovanju, on je dodatno ojačao, i onaj svoj stari metodološki, gnoseološki i episte-mološki skepticizam u društvenoj teoriji i nauci. Konačno, i najznačajnije, zahvaljujući ovom istom, Ljubo Pejović na kraju je i duhovno evoluirao. Od klasičnog ateiste, u jednu vrstu kosmičkog panteiste. Od jedne vrste, ipak, stare, uo-bražene i arogantne dogme, u jednu vrstu nove širine, toler-ancije i skromnosti.

I taman kada je i sam pomislio da je pronašao svoj potonji mir, te da će iz tog mira i ovog kosmosa otići sam, jer su se kockice kosmosa složile, eto, baš tako, pa šta se tu može, ne zavisi sve samo od čoveka, po drugi put u poslednjih neko-liko godina, ovog puta na kraju svojih pedesetih, Ljubo Pejo-vić, još jednom je otkrio, kako „čovek,“ zaista, „nikad ne zna“. Ovoga puta, međutim, stara skepsa, potvrdila se u sasvim suprotnom smislu i smeru, iznenadnim bljeskom, sjajem i svetlošću, a ne, kao prethodni put, šokom, mrakom i hao-som.

Prvi bljesak bio je već u imejlu, koji je dobio tog vrelog letnjeg dana, 3. avgusta 2035. U „dragi moj profesore“, „moje ime je“, „rođena sam“, “imam“, „živim“, i još nekoliko sličnih, manje ili više uobičajenih informacija, koje su, međutim, na Ljuba, od prvog momenta, delovale neuobičajeno jako, toplo i blisko. A zatim i u „mehanizmu gušenja“, opisu preovlađu-jućeg osećanja sveta, koji je Ljubu bio još bliži, gotovo kao prepisan iz njegove svesti, i u „neću vam zameriti ukoliko mi na ovo pismo ne odgovorite“, završnoj rečenici pisma, koja je delovala tako korektno, u vremenu koje je bilo previše opterećeno i napeto.

59

Drugi bljesak dogodio se samo dva dana kasnije, kada su se Ljubo Pejović i Ljubica Popović, devojka koja je poslala onaj imejl, prvi put sreli. Od tog momenta već nije moglo biti ni najmanje sumnje. Ljubicu i Ljuba spojio je sam kos-mos. Dokaz za to bila je lakoća i brzina kontakta, upozna-vanja i približavanja. I onaj tako redak osećaj kada vam se čini kao da nekoga znate od iskona. Sve što je potom usledi-lo, bilo je krajnje prirodno, neusiljeno i spontano. Već prve večeri poljubac, samo nekoliko dana posle najveća bliskost, a samo mesec i po posle, sredinom septembra, za oboje, i za Ljuba i za Ljubicu, po prvi put u životu, najpre najava, a zatim i potvrda, da čekaju bebu.

To što je Ljubica bila dvadeset godina mlađa, sigurno nije bilo bez značaja, njena mladost, veselost i snaga, pod-mlađivale su i samog Ljuba, ali ovo sigurno nije bio glavni izvor njihovog iznenadnog i zajedničkog sjaja. U par navrata, Ljubo je i ranije bio sa mlađim osobama, ženama i devojka-ma, ali ovako veliku bliskost, svetlost i brzinu, nikada ranije, ni sa jednom od njih, nije iskusio i osetio. Ne, sve ovo, ipak je bilo mnogo više stvar kosmosa, nego biologije i godina. I u to će se Ljubo Pejović sve više uveravati, svakog narednog dana, do kraja tog toplog i sjajnog leta, kao i posle toga, do kraja sveta i veka.

To leto Ljubo Pejović pamtiće do kraja života, najviše zbog toga što je, zahvaljujući svojoj novoj velikoj ljubavi, u svojoj poznoj, veoma poznoj pedesetdevetoj godini, počeo pono-vo da otkriva, neke svoje skoro zaboravljene životne regije. Prvih dana, on je ovo samo nejasno osećao, tek kasnije on će ovoga postati i potpuno svestan.

Na samom početku, bile su to skoro zaboravljene fizičke senzacije, slike i sekvence. Iz Bloka pedesetpet, u kojem je Ljubica živela, u svoj stan, koji nije bio daleko, vraćao se, naj-

60

češće, u sam osvit zore. Ispunjen ljubavlju i mirisom Ljubi-čice. I suncem koje se upravo rađalo. Ulicama bez ljudi, ili tek sa ponekim od njih, kao na melanholičnim slikama Đorđa de Kirika. I, što je najvažnije, sa lakoćom koju je bio skoro zaboravio.

U početku, o tome uopšte nije razmišljao. Kasnije, kada je one prijatne slike i ovu još prijatniju lakoću, pokušavao nekako sebi da objasni, najpre je mislio, da je reč o običnom, prirodnom efektu fizičke ljubavi, koji je dolazio nakon skoro sedam godina onog pakla. Nirvana koja je bila na kraju, ipak je bila veštačka, pa je ovaj efekat bio više nego dobar, lekov-it i blagotvoran. Tek nešto kasnije, otkriće da su one slike i ova lakoća, ipak, bile i nešto više, čak mnogo više, od ovog običnog, prirodnog efekta. Postaće mu jasno otkuda mu je bio onaj snažan osećaj njihovog poznatog ali skoro zabo-ravljenog dežavija. Setiće se kako se poslednji ili prvi put u životu tako osećao još pre četrdeset ili nešto više godina. U danima i jutrima svojih prvih mladalačkih ljubavi, opijenosti i zanosa.

U prvom momentu, zbog ovog otkrića, osetio je snažnu toplinu, nostalgiju i radovanje. Kao što uvek biva kada čovek posle dugo vremena sretne nekog veoma bliskog i dragog. Par meseci kasnije, međutim, mehanizam kontrasta dovešće ga do jednog novog, potpuno suprotnog otkrića. Do otkrića spontane i negativne mutacije sopstvenog genetskog materi-jala, kao delića onog najdubljeg izvora sveukupnog ljudsk-og propadanja, kojeg je već bio otkrio kod Oligarha i kod Bivšeg. Ali, i o tome kasnije. Recimo ovde još samo toliko, da je, pre ovog potonjeg, negativnog samootkrića, zahva-ljujući onom prethodnom, pozitivnom otkriću svoje skoro zaboravljene lakoće postojanja, Ljubo Pejović uspeo da se skoro u potpunosti normalizuje. Da sastavi svoje razbijene

61

delove, povrati izgubljenu orijentaciju, savlada mračnu de-presiju, zameni utreniranu nirvanu. I da zahvaljujći svemu tome spremno dočeka i ono svoje novo i teško samootkriće koje se celo to vreme kradomice približavalo.

Uz sve ove, i ostale, uzbudljive dežavije, Ljubo Pejović je, po isteku tog dugog, toplog leta, negde krajem jeseni 2035., po prvi put u životu, doživeo i najveću od svih kosmičkih misterija. Misteriju genezisa. Ali onog konkretnog, zapravo najkonkretnijeg mogućeg. I ranije, uglavnom u filmovima i dokumentarnim programima na raznim televizijama, Lju-bo je imao prilike da vidi ultrazvuk začetog deteta, ali je to njemu tada bilo tako daleko. I više nekako samo informa-tivno, hladno i apstraktno. Ono što je video i doživeo tog dana, u utorak, 27. novembra 2035., u AM Klinici, na per-iferiji Podgorice, bila je njegova i Ljubičina tromesečna beba, Kvrgica, kako su je u početku od milja zvali, zbog karakter-ističnog izgleda na jednom ranijem, nepokretnom snimku, od pre mesec i po dana. Sada je to bio pokretni ultrazvuk sa efektom i izgledom tri dimenzije.

Po prirodi Ljubo Pejović bio je više introvertan nego ot-voren tip. Zbog toga je toga dana u AM Klinici Kvrgicu pos-matrao bez reči i daha. Slika koju je video toga dana, među-tim, u njemu je ostala zauvek. Najpre, čisto vizuelno. Posebno ga je dojmila neka čudna, nikada ranije viđena i doživljena, pa i egzotična mešavina, kombinacija supertehničke prirode ultrazvuka, sa svim onim njegovim sivkastim grafičkim ele-mentima, koji su se na pokretnom snimku tako lako i brzo smenjivali, s jedne, i superuzbudljiva plima snažnih emocija, koje su jedna drugu sustizale, s druge strane. Zaista misteri-ja. Mirakl genezisa. Iako ubeđeni evolucionist, po prvi put u životu, Ljubo je pomislio, kako su kreacionisti, možda, u nečemu, ipak, bili u pravu.

62

A zatim, slika koju je video toga dana, počela je i njega da menja. Duboko, temeljito i trajno. Sve do tog dana, Ljubo Pejović imao je u sebi neki višak racionalnosti, čak hladnoće i distance. To je bila neka vrsta njegovog zaštitnog psihičkog oklopa, pomoću kojeg se on branio od spoljašnjih napada i napadača. Dugotrajnost napada i surovost napadača dovele su do toga da on sa ovim oklopom pretera. I da ispod njega počne da se guši. Toga dana, dok je, u AM Klinici, bez reči i daha, na ultrazvuku posmatrao, kako se novi život mistično uobličava, kako se ona malena kvrgica minijaturnih a ipak već formiranih oblika, tkiva i žila, onako nestvarno a ipak tako uverljivo kreće i proteže, on je počeo da se od onog pret-erivanja i gušenja – postepeno ali nezaustavljivo oslobađa. I to ga je, pred velika životna i profesionalna iskušenja, koja su ga čekala, dodatno ojačalo.

S tim što ga je ovaj isti mirakl, pre ovog dodatnog ojača-vanja, najpre još jednom suočio, sa nekim njegovim starim slabostima i ograničenjima. Do ovog suočavanja došlo je već posle nekoliko dana od čuda postanja, nakon što su ga tople struje novih emocija, za ovo suočavanje, već dovoljno zagre-jale, raskravile i pripremile. Samo nekoliko dana posle ultraz-vuka u AM Klinici na periferiji Podgorice, naime, njegovu već prilično uzburkanu dušu, uznemirilo je još jedno relativ-no novo, teško i neprijatno pitanje. Zbog čega on nikada ra-nije nije uopšte osetio potrebu za ovakvim genezisom? Zbog čega se ova uzbudljiva toplota, u njegovom životu, javila tako kasno, tek u njegovoj poznoj pedesetdevetoj? Zbog čega je ovo divno iskustvo toliko dugo bilo tako daleko pa i potpuno izvan njega? Ovo su bili samo različiti oblici, tog jednog istog uznemirujućeg pitanja, koje ga je bez prestanka opsedalo, tih nemirnih jesenjih dana, krajem novembra 2035.

Pitanje nije bilo apsolutno novo. Slično pitanje on je sebi

63

postavljao i nekoliko puta ranije. Ipak, ranije je to uvek bilo nekako uzgred, bez zadržavanja i udubljivanja. I, što je još značajnije, pre pedesetdevete. Ovoga puta, to je bilo na kraju vremena. Ili je makar on imao takav osećaj. Pritisnut ovim osećajem, suočio se sa još težim odgovorom. Naravno, znao je da je odgovor u životu u stalnom zbegu, kako je govorio Milenko, njegov tri godine stariji brat, koji je živeo na isti način, pa je veoma dobro znao o čemu govori. A u životu u zbegu, ispunjenom neprestanim napadima, progonima i ha-jkama, kakav je bio život svih koji su se protiv jedne beskru-pulozne oligarhije borili, nije bilo lako naći dovoljno prosto-ra čak ni za običnu ljudsku normalnost.

Pa ipak, Ljubo Pejović je znao, da je u zbegu bio samo deo odgovora, koji je tako opsesivno tih dana tražio. Mno-gi njegovi prijatelji, i njegov brat uostalom, živeli su takođe u zbegu, ali su nalazili dovoljno volje, vremena i snage, i za neophodnu privatnost. Makar jednim delom, dakle, zak-ljučivao je Ljubo, onaj višak racionalnosti, hladnoće i dis-tance, i ovaj manjak toplote i privatnosti, kojeg je, pod utica-jem onog genezisa, u samom sebi, ovako pomno zumirao, u poznu jesen 2035., bio je izraz njegove, ipak, osobene, veoma osobene prirode. A to je već bio teren koji je za njega bio najbolniji. I to ne zbog toga što on sebe nije, nego, upravo obrnuto, zbog toga što on sebe jeste – dobro poznavao.

U ovom dobrom (samo)poznavanju, bilo je, naravno, i iz-vesnih sivih zona. Takva je bila i jedna po malo mračna pret-postavka. Ona po kojoj je ovo njegovo celoživotno bežanje od genezisa, bila neka vrsta njegovog veoma specifičnog, spontanog i podsvesnog, ili, čak, polusvesnog suicida. A ova pretpostavka bila je ponižavajuća. I to, opet, ne zbog toga što nije bila zasnovana, Ljubo Pejović već dugo je mislio da ovaj kosmos nije dobar, nego zbog toga što je ona u Ljubu

64

otkrivala jednog, ipak, uplašenog čoveka, koji nije bio dovo-ljno, pa čak ni minimalno konsekventan, da nije tako, onaj suicid bio bi punosvestan i standardan, a ne ovako zama-skiran i nerealizovan. Čovek je slab, Ljubo je to znao, pa je zbog toga takođe sasvim svesno, od ovog poniženja, bežao u kosmos. Što je za obične vernike bio bog, za Ljuba je bio kosmos. Transfer nepodnošljivog tereta. Tehnika prosta ali efikasna. „Gelender“ (Hana Arent).

Bilo kako bilo, tek sticajem najrazličitijih okolnosti, među njima i nekih sasvim privatnih, ne, dakle, samo onih akademskih, naučnih i profesionalnih, u svakom slučaju sti-cajem okolnosti koje čovek nikada ne može u potpunosti i do kraja da predvidi, period od onih osam meseci, od maja do decembra 2035., bio je najkreativniji, u celokupnom profesio-nalnom, pa i ukupnom životu profesora filozofije Ljuba Pejo-vića. Put do glavnog otkrića, spontane i negativne mutacije čovekovih gena, pod prtiskom velikog straha, indukovanog od strane poznog kapitalizma kao opadajućeg i raspadajućeg istorijskog sistema, Ljuba Pejovića vodio je preko mnoštva zaista najneočekivanijih i najčudnijih životnih staza i bogaza. Najpre, preko onih „neostvarenih ljudi“, među njima i onog hrabrog lekara i preobraćenika iz maja, zatim, preko one obične cetinjske babe i one grohotne naslovnice iz jula, pa preko ona dva iznenadna kosmička bljeska, Ljubičice s poč-etka avgusta, i Kvrgice iz sredine septembra, najzad, i preko onog fantastičnog genezisa s kraja novembra 2035.

Od svih ovih podsticaja, ovaj potonji, fantastični genezis s kraja novembra, koji je začet početkom avgusta 2035., za ono otkriće, bio je, ipak, najvažniji. Zbog toga mu je Ljubo u svojim kasnijim rekonstrukcijama i dao počasno mesto i status prvog impulsa. Pri tome, on je odlično znao, da je i ovo izdvajanje prvog, kao i sve pod kapom nebeskom uosta-

65

lom, krajnje uslovno i relativno. U tom smislu, on nije pori-cao očigledno, da je ovaj prvi impuls, hronološki, u stvari, bio poslednji, u onoj dugoj osmomesečnoj seriji kreativnih momenata. Kao što nije sporio ni poznatu istinu da su svi prethodni ugrađeni pa i zaslužni za ovaj potonji. Naravno da je Ljubo Pejović znao, da su sukcesivna otkrića spontane degradacije DNK, najpre kod Oligarha, a zatim i kod Bivšeg, bila važna, čak neophodna i nezamenjiva priprema, za isto takvo otkriće, kod njega samog, unutar njegovog sopstvenog bića i DNK. Pa ipak, on je samo ovom potonjem, dao eksklu-zivni status prvog, ne zbog pristrasnosti, nesamokritičnosti i narcisoidnosti, nego zbog suštine stvari. Zbog toga što su se tek sa njim, sve kockice konačno složile, mozaik razvio, celina ukazala. Te što su se, tek unutar ovako nastale nove složenosti, mozaika i celine, i sve one prethodne kockice, im-pulsi i podsticaji, do kraja formirali, dovršili i pokazali.

Ovako stvari postavlja i objašnjava premudra ontologija. Što, naravno, ne znači, da je njena fenomenologija, posebno njena psihologija, manje zanimljiva i značajna, do premudre ontologije se uostalom i dolazi isključivo preko fenome-nologije i psihologije. Ljubo Pejović je ovo znao ne samo kao profesionalni filozof, nego još više iz prve ruke, to jest iz uzbudljivih, turbulentnih i sjajnih osam meseci 2035. Sme-njivanje svih onih različitih vrsta, podvrsta i varijeteta, ob-lika, stupnjeva i inteziteta, preplitanja i međudejstava svesti, podsvesti i polusvesti, osećaja i predosećaja, strahova i zeb-nji, koji su se onako burno javljali, razvijali i manifestovali, tog uzburkanog leta i jeseni 2035., Ljubo Pejović, nikada neće zaboraviti, i za njega lično, svi oni imaju čak i mnogo veću unutrašnju vrednost, nego sve one druge, profesio-nalne, akademske i tehničke reference, koje se u filozofiji i nauci obično (naj)više cene.

66

Tek kada je sve ovo prošlo, posle nekoliko meseci, pa čak i godina, sa distance, Ljubo je bio u stanju da u svemu tome koliko-toliko jasno prepozna tri povezane ali distinktne faze. Kojima je dao čak i posebna imena. Bljesak, prikradanje, pre-lom.

Bljesak je trajao od početka avgusta do sredine septem-bra. Karakterisala ga je zaslepljenost, opuštanje i uživanje. I odsustvo ili samo minimalno prisustvo svesti. Posle višego-dišnje i zamorne depresije, tako je Ljubo ovu fazu tumačio samom sebi, to je bilo i sasvim normalno, čak više biološki uslovljeno, nego svesno ili voljno izabrano ponašanje.

Prikradanje je započelo sredinom septembra a završilo krajem oktobra 2035. Ovako je Ljubo samome sebi opisao, prve, a zatim sve brojnije, senke, sumnje i strahove, koji su odnekud, tek mnogo kasnije shvatiće otkud, počeli da se po-javljuju, približavaju i prikradaju. I da potiskuju i zamenjuju one sjajne bljeskove. Sa njima, sve više je rastao i nivo sves-ti. Samoposmatranje. Na izmaku ove faze, u drugoj polovi-ni oktobra, ovo samoposmatranje, za samog Ljuba, dobilo je najteži, ili, možda je bolje reći, najiritantniji oblik. Bila je to snažna, mada ne do kraja i jasno razvijena svest, osećaj i predosećaj stvari.

Prelom je nastupio krajem oktobra. Kao neka vrsta prelaza kvantiteta u kvalitet, kako bi to rekli stari dijalektičari. Pre-lom je bio odlučujući za otkriće, pa se Ljubo zbog toga na ovome i zadržao najduže. Ljubo je bio opsesivni profesion-alac, uz meritum stvari, njega je uvek zanimao i unutrašnji proces saznanja. Saznanje o unutrašnjem saznanju, do kojeg je došao, bilo je vredno truda. Po epistemološkoj vrednosti, mehanizam preloma i kontrasta, to je bilo to saznanje, onako kako ga je Ljubo rasvetlio, bio je odmah iza glavnog otkrića. Superjaki kontrast između svetlosti i mraka, koji će u duši

67

Ljuba Pejovića kulminirati krajem oktobra 2035., nije suviš-no ponoviti, najzaslužniji će biti i za samo najveće otkriće, konačno rasvetljavanje misterije ljudskog genetskog materi-jala, na izmaku jednog sve (samo)destruktivnijeg istorijskog sistema.

68

PRILOG DRUGI

PSIHOSOMATIKAStara i nova, mala i velika, negativna i pozitivna.

Da li čovekovo telo i duša predstavljaju jedno, ili, ipak, dvo-je, može da ostane predmet spora, možda i beskonačnog, ka-kva je većina sporova u društvenoj nauci, teoriji i filozofiji, ali su izuzetna bliskost i međudejstvo između ova dva entiteta, u ljudskom iskustvu i praksi, posebno u medicini, potpuno izvan spora. Psihosomatika, pretvaranje dugotrajnih i nega-tivnih psihičkih stanja, posebno anksioznosti, zebnje i stra-ha, u manje ili veće telesne disfunkcije, poremećaje i bolesti, ljudima je poznata još od antičkih vremena. Kao egzaktna, naučno procesirana, verifikovana i priznata oblast, posebno u psihoanalizi, od ranih 1930-ih. U tom smislu, ideja pro-fesora filozofije Ljuba Pejovića, o opterećenju i propadanju ljudskih gena, pod pritiskom velikog straha, iz 2035., i nije bila potpuno nova.

Nova je bila samo jedna njena nova dimenzija. U psiho-somatici, pre ove ideje profesora Ljuba Pejovića, kao glavni posredujući faktori, između negativne psihe i some, navođe-ni su vegetativni, endokrini i imuni sistem, od ove ideje, ovim čovekovim (pod)sistemima, počinju da se pridružuju, i ljudski geni. Ovo je bilo, to svakako treba primetiti, veliko i

69

značajno proširivanje. I pre ovog proširivanja, međutim, to takođe treba primetiti, spektar psihosomatskih disfunkcija, poremećaja i bolesti, bio je prilično širok. Već do kraja XX veka, on je obuhvatao i takve bolesti kao što su kolitis i čir, onaj na želucu i onaj na dvanaestopalačnom crevu, pa po-višeni krvni pritisak i infarkt, te bronhitis i astma, najzad i leukemija i ostale maligne bolesti. Štaviše, već tada, bilo je i onih, koji su smatrali, da poremećaji psihosomatike obuh-vataju, zapravo, sve bolesti. Samo što ovi pri tome nisu zna-li, za onaj njihov najdublji i najmanji zajednički imenitelj ili izvor, na koji će prvi ukazati, naš jurodivi profesor filozofije.

Još dve dimenzije, ili, preciznije, razlike i distinkcije, koje prizilaze iz ovoga gore, zaslužuju da ovde budu istaknute. Prva je razlika između male i velike psihosomatike. Mala psi-hosomatika obuhvatala je sve one poremećaje koji još uvek nisu bili uzrok ni posledica izmenjenih ljudskih gena, velika psihosomatika počela je da obuhvata upravo ove druge, koji su uzrok ali i posledica oštećenja čovekovih gena. Ova druga, tehnološki je postala moguća, tek od druge polovine XX i XXI veka. Od otkrića nuklearnog i ostalog sveuništavajućeg oružja. Tek od ovog momenta, naime, čovek je stekao moć totalnog samouništenja, ne dakle više samo moć genocid-nog uništenja ove ili one uže, nacionalne, etničke, religiozne, lingvističke i slične grupe, nego moć (samo)uništenja ce-lokupne (ljudske) vrste. Na površini se to nije moglo lako primetiti, ali je sa ovom i ovakvom moći, sve više rastao i strah ljudi od Argamedona. Koji je, u tom smislu, po prvi put u ljudskoj istoriji, postao veliki, zapravo najveći od svih ljudskih strahova ikada. Te koji je, upravo zbog toga, po prvi put u istoriji, mogao i da napadne, optereti i ošteti, i same ljudske gene. Pa je na kraju u tome i uspeo.

Druga od one dve dodatne dimenzije, razlike i distinkcije,

70

razlika je između negativne i pozitivne psihosomatike. Do ove druge, pozitivne psihosomatike, Ljubo Pejović prvi put je došao takođe 2035., zahvaljujući onom Bivšem, doktoru Miju Perišiću, lekaru, insajderu i pokajniku, ali je i dugo, ve-oma dugo nakon toga, morao da ju uvek iznova dokazuje. Ideja da se negativna psihosomatika može, ne samo zaus-taviti, nego i preokrenuti, putem pozitivne psihosomatike, ekumene i empatije, bila je logična i jednostavna, ali se do konačnog priznanja i prihvatanja, ona veoma dugo i teško probijala. Puno priznanje, ona ima tek danas, 2075., kada svi znamo, da nas je upravo ona spasila. Pa ipak, za Ljuba Pejov-ića, koji je bio polureligiozni tip, i ovo je bila dovoljna, sasvim dovoljna satisfakcija.

Na samom kraju ovog malog ekskursa o psihosomatici, još samo dve kratke napomene. Prva se odnosi na povezanost između nauke i života, ili, ovo može i tako da se formuliše, između nauke i ostatka kosmosa. Sam Ljubo Pejović ovime uopšte nije bio opterećen, on je bio kosmički panteist, pa mu je ova povezanost bila nekako sasvim prirodna i normal-na, ali su mnogi drugi o tome puno razglabali, neki među njima čak ostavljali za sobom spaljenu zemlju nerazume-vanja, konfuzija i manipulacija. Legenda kaže kako je Isak Njutn gravitaciju otkrio ne u toku radnog vremena i inten-zivnog razmišljanja, nego upravo obrnuto u momentu kada mu je na glavu pala jabuka sa krošnje drveta ispod kojeg je odmarao jednog neobaveznog popodneva. Sličan ovome je primer otkrića penicilina Aleksandra Fleming. Primera ima još, ali je i ovoliko valjda dovoljno, da se vidi kako ni prim-er otkrića psihosomatike gena Ljuba Pejovića, uz pomoć one obične cetinjske babe i sopstvenog usuda, kako ni ovaj njegov primer, dakle, nije bio toliko usamljen. Te kako svi ovi primeri upućuju upravo na onu povezanost između nauke i

71

ostatka kosmosa. A koja, povezanost, opet, kao i sve drugo uostalom, može da se razmatra kompleksno, kompetentno i odgovorno, u kom slučaju se dolazi do nikada potpunog i konačnog, ali uvek kvalitetnog, pouzdanog i korisnog znanja o odnosu između celine i dela stvari, ali, naravno, može da se razmatra i krajnje jednostrano, nekompetentno i neod-govorno, u kom slučaju se, svesno ili nesvesno, svejedno, ali sigurno, završava u ovoj ili onoj vrsti proizvoljnosti, zloupo-trebe i mistike.

Druga napomena isteruje na čistac jedno pitanje koje je u ovoj priči već nekoliko puta dotaknuto ali ne i razmotre-no. Reč je o pitanju otkuda onolika ogromna upornost, is-trajnost i snaga, u odbijanju novih znanja, otkrića i istina, čak i kada se na kraju jasno pokaže, da su ta znanja, otkrića i istine, bile ne samo opštekorisne, nego i spasonosne, u naj-užem smislu ove reči, kao što je to bio slučaj i sa otkrićem negativne i pozitivne psihosomatike profesora Pejovića. Od više glavnih faktora, ovde upućujemo samo na dva takva, i to samo u načelu, u nastavku ove priče, videćemo kako su oni izgledali u njihovom svakodnevnom životu i bitisanju. Prvi od ova dva faktora, više je subjektivan, nego objektivan. To je faktor korupcije, koji napada svakog, a savladava skoro svakog naučnika, filozofa i intelektualca. Suprotno samo-dopadljivoj predrasudi, po kojoj su svi, ili skoro svi naučnici, filozofi i intelektulaci, nepotkupljivi istinoljupci, heroji i vi-tezovi bez mane i straha, u svakom momentu spremni da plate i onu najveću, đordanobrunovsku cenu, njihov najveći broj, sedam ako ne i devet od deset, ovo je gruba ali realna procena, sasvim je suprotnog tipa, korpumpiran apanažom, slavom i sistemom. A u apanaže i aparate vladajućeg siste-ma integrisani naučnici, filozofi i intelektualci, to je sasvim razumljivo, o ovim apanažama, aparatima i sistemu, ne

72

mogu čak ni minimalno kritički, profesionalno i objektivno da sude. Jedan primer to posebno dobro pokazuje. Primer Frensisa Fukujame. U knjizi Naša posthumana budućnost, ovaj u svoje vreme poznati, pa i slavni filozof, na samom početku XXI veka, među prvima, ako ne i prvi, ukazao je na velike opasnosti koje prete od genetskog inženjeringa i dru-gih novih biotehnologija, ali dalje od nivoa tehnologija, do njihovih najdubljih izvora, u samodestruktivnim agregatima i dinamikama sistema poznog kapitalizma, on nije mogao da ode i dopre, jer je, to je izbijalo iz svega što je izložio u svojoj knjizi, bio prihvatio, da je sam taj sistem, nešto što je potpuno neupitno, ili, preciznije, toliko je u taj sistem bio integrisan, da ga nije mogao biti ni svestan, a kamoli da o njemu kritički, nepristrastno i objektivno sudi.

Drugi od ona dva faktora, koji objašnjavaju, onu enormnu upornost, istrajnost i snagu, u odbijanju novih znanja, više je objektivan, nego subjektivan. To je faktor stepena razvijeno-sti samog problema. Samo retki, najdarovitiji i najposvećeni-ji, u stanju su da problem vide na njegovom samom počet-ku. Na žalost, isto tako su retki i oni koji su spremni da ove slede. Tako je bilo i u našem slučaju. Prvi, ali slabo razvijeni, i još slabije međusobno povezani učinci negativne psihoso-matike, u obliku sve raširenijih pandemija, kakve su bile one diskusnog bola u dnu leđa, o kojima je prvi pisao lekar sa diplomom, ali i holist i alternativac Džon Sarno, kao i one sve masovnijih i opasnijih depresija, koje su se širile kao šumski požar, registrovani su još krajem XX, početkom XXI veka. Sličnih pandemija, ovih i ostalih, starih i poznatih, ali i novih i potpuno nepoznatih bolesti, bilo je još više, tokom burnih 2030-ih, ali su i njihov ukupni broj i, posebno, njihova međusobna povezanost, za najveći broj naučnika, o laicima da i ne govorimo, još uvek bili nedovoljni. Sve do pustošećih

73

apokalipsi 2050-ih, profesor filozofije Ljubo Pejović, ostaće osuđen na usamljenost i nerazumevanje.

74

SLIKA DRUGA

LJUDI SA BILBORDAI vreme u kojem je još uvek bilo više ljudi nego klonova i sponova.

Sve tone u neko novo veliko sivilo. U neki novi svet besko-na čne i bezlične apstrakcije. Prosečnosti i neodređenosti. Pod teškim smogom, skoro da više nije moguće razlikovati, ni dan od noći, a kamoli različita doba dana. Još gore je sa hranom, njenim bojama, mirisima i ukusima. Još samo retki, sećaju se njihovih starih, prirodnih svojstava. Ali je najgore, ipak, sa osećanjima. Nivelacija je ovde ostavila najteže pos-ledice.

Teško je odrediti da li je podne, popodne, ili veče. Po bro-ju prisutnih, reklo bi se da je veče. U skoro punom kafeu, u centru Podgorice, čovek između srednjih i poznih sred-njih godina, rutinski ispija piće. U jednom trenutku, blago uznemiren nečim, podiže i zadržava pogled. Ne, osobu, u društvu, za obližnjim stolom, sigurno ne (pre)poznaje. Paž-nju mu privlači nešto drugo. Smeh ove osobe. Koji odavno nije čuo.

Bio je to upravo onaj, danas tako redak, skoro zaborav-ljen, prirodan ljudski smeh. Smeh izvan bilo kakve nivelacije. Čovek u kafeu to najpre samo nejasno oseća, tek kasnije toga

75

postaje i u potpunosti svestan. Smeh koji mu privlači pažnju deluje kao okidač. Pokreće lavinu sećanja.

S tim što treba znati, da je čak i broj onih, koji danas uopšte mogu da imaju ovakva sećanja, sve manji i manji. U poslednjih par decenija, nivelacija je skoro sve uprosečila, pa i nepovratno razorila. Ove, 2047., čovek iz kafea, napuniće pedesetpet godina. Rođen 1992., on zbog toga još uvek čuva sećanje, na poslednju deceniju XX, i prvih par decenija XXI veka. Na vreme u kojem je još uvek bilo više ljudi nego klo-nova i sponova.

Čoveka u kafeu, smeh-okidač, mehanizmom kontrasta, na kraju dovodi, i do dva zanimljiva otkrića. Najpre, do toga, da su, od samog početka, u više nego konfuznom mnoštvu lju-di, klonova i sponova, klonovi bili i ostali, ako se tako može reći, najtransparentniji. I to ne samo za eksperte, lekare i ge-netičare, nego i za obične ljude, javnost i laike. I pored svog spektakularnog napretka genetskog inžinjeringa, naime, ne-ljudskost klonova, za sve je, ipak, bila i ostala, najma-nje problematična. I, u svakodnevnom životu, na radnom mestu, na ulici, svugde, najlakša za prepoznavanje.

Drugo otkriće, još je zanimljivije. Pod uticajem onog is-tog smeha-okidača, i onog njegovog istog, skrivenog, mada snažnog, unutrašnjeg mehanizma kontrasta, čovek iz kaf-ea na kraju otkriva, i onaj glavni, zatamnjeni razlog, zbog kojeg je drugi problem, razlikovanja i prepoznavanja lju-di i sponova, bio i ostao, mnogo, čak neuporedivo teži, od problema klonova. Otkriva da je to jedna prilično neobična i neočekivana konvergencija odnosno nivelacija ljudi i spon-ova. I to u samo dva dominanta psiho-socijalna tipa. U onaj depresivni i onaj manični psiho-socijalni tip. Koji su, toga se i danas stariji sećaju, nekada, među ljudima, bili samo eks-tremni.

76

Čovek iz kafea zna, da ispod ove dvostruke, depresiv-no-manične konvergencije i nivelacije, u slučaju ljudi i spon-ova, leže različiti genetski i ostali materijali, ali ga ova nji-hova neobična i neočekivana kombinacija, ipak, fascinira. I pokreće u njemu lavinu novih sećanja.

Tako, dobro se seća, kako su već krajem XX, početkom XXI veka, skoro sva tadašnja društva, iscrpljena dugim i teškim krizama, zapljusnula i dva velika, mega politička talasa. Najpre, manični talas velikih tajkunsko-političkih egzaltacija. Forca Italija Silvija Berluskonija u Italiji, Pokret Snaga Srbije Bogoljuba Karića u Srbiji, Pozitivna Slovenija Zorana Jankovića u Sloveniji, pa onda još čitava serija sličnih, „pozitivnih“ pokreta i partija širom sveta. A odmah zatim, ili čak istovremeno sa ovim, usledio je i onaj drugi, depresivni talas mračnih pokreta i mobilizacija. Koji je, u poslednjih par decenija, čitavu planetu, evo, doveo u stanje apsolutnog ha-osa i nasilja.

Dobro se seća i toga, kako su neki ljudi, na samom početku upozoravali, da su manični, „pozitivni“ pokreti, samo rana najava, još bolje prvi simptom, onih drugih, depresivnih pokreta i mobilizacija. Uzalud, niko ih nije čuo. Još gore, razvila se čitava nova industrija, sociologija i psihologija ta-kozvanog „pozitivnog“ mišljenja i delovanja. Knjige i rubrike koje su, pod zavodljivom maskom „pozitivnog“, propagirale novi, perverzni ideal (ne)ljudske ravnodušnosti i bezosećaj-nosti.

Na kraju, seća se i jedne svoje rane, bizarne nelagode. Koju je, još kao relativno mlad, sa ne više od petnaest-dvadeset godina, redovno osećao, kad god bi mu pogled pao, na lju-de sa bilborda. Uvek mlade, dinamične i nasmejane, ali, u tome, uvek i baš onako ne-ljudski savršene, hladne i metalne. Ove večeri u kafeu, ovu nelagodu, on po prvi put i spoznaje.

77

Shvata da je ona bila samo njegova spontana ljudska reakcija, na ono što će neki ekonomisti i sociolozi kasnije opisati kao korporativnu, kapitalističko-fašističku kulturu.

Spoznaja mu, međutim, ne donosi olakšanje. Naprotiv. Smeh one osobe, toliko je udaljen, izgubljen i nestvaran, da ga zbog toga samo preplavljuje neka velika, nepodnošljiva tuga. Ako je ovaj smeh, baš sve što je ostalo od naših života, očajnički pomišlja, onda to znači, da ti naši životi, više ne vrede ništa.

78

GLAVA PETA

OTKRIĆEPredosećanje. Mehanizam kontrasta. Saznanje.

Na prve, jedva primetne senke, sumnje i strahove, koji su se ponovo počeli javljati, približavati i prikradati, posle ne-koliko sedmica onih sjajnih bljeskova, sredinom septembra 2035., Ljubo Pejović je najpre reagovao ignorisanjem. Ignori-sanje je izabrao delom zbog čistog oportunizma uživanja u novim sjajnim bljeskovima, delom zbog potajne nade da će se obnovljene pretnje pokazati kao puka inercija stare tame, koja će, kao takva, uskoro, u potpunosti i nepovratno, da iščezne. Ali se ovo potonje nije dogodilo. Naprotiv, već do kraja septembra, stare-nove senke, sumnje i strahovi, postaće sve učestaliji i agresivniji. Više se nisu mogli ignorisati.

Do sredine oktobra, Ljubo Pejović morao je, da ignori-sanje zameni, novom strategijom izbegavanja. Nastojanjem da povratak dame u crnom, kako je depresiju, svoju staru poznanicu nazivao, relativizuje, i, kao takvu, učini prih-vatljivom, ili makar podnošljivom. A on je damu u crnom veoma dobro poznavao. Prvi put ju je sreo i upoznao još u ranom detinjstvu. A zatim, susretali su se, ciklično, svakih nekoliko godina, tokom čitavog njegovog života. S tim što je dugo poznanstvo već bilo učinilo svoje, Ljubo Pejović se na

79

svoju staru poznanicu već bio adaptirao, zahvaljujući tome njihov svaki sledeći susret, bivao je sve bezbolniji. U skladu sa ovim, očekivao je da će i ovaj njihov novi randevu, biti rel-ativno lak i podnošljiv. Ali se ni ovo nije dogodilo. Naprotiv, sredinom oktobra, nebo iznad Ljuba Pejovića, bilo je nikada teže i mračnije.

Još jednom u životu, Ljubo je morao da skupi hrabrost, da pogleda u lice zveri, da izdrži teret ništavila. U drugoj polo-vini oktobra, morao je da napusti i drugu strategiju izbegava-nja. Pritisak onih senki, sumnji i strahova, postao je i bukval-no nepodnošljiv. Krajem oktobra dogodio se onaj prelom. I ono saznanje koje je toliko značajno za našu priču. Ali, pre nego o tom prelomu i saznanju kažemo i nešto više, valja se makar malo zadržati, i na mehanizmu kontrasta, koji je za njihovo rasvetljavanje i otkriće, bio najznačajniji.

Paradoksalno, upravo je onih nekoliko sedmica najsjajni-jih bljeskova, od početka avgusta do sredine septembra, naj-više zaslužno, za rasvetljavanje onih najmračnijih mrakova, do kojih će Ljubo Pejović doći krajem oktobra 2035. To je bio taj mehanizam kontrasta. Ni ovaj mehanizam Ljubu nije bio potpuno nepoznat, naprotiv koristio ga je već nekoliko puta u životu, ono, međutim, što je ovoga puta bilo novo, to je intenzitet. Silina kontrasta. Koja je bila nikada veća. I koja ga je upravo zbog toga navela da po prvi put u životu pomisli kako ni sama dama u crnom nije vrhovna gospodarica, nego tek jedna od noćnih dama vrhovnog gospodara tame, da ni sama depresija, dakle, nije najdublji izvor, nego tek jedna od reka, koje do nas dolaze, iz najvećih dubina, oštećenog ge-netskog materijala.

Do ove pomisli, Ljubo je prvi put došao, upravo na vrhovi-ma novog sjaja, jednog od poslednjih dana oktobra, zapra-vo jednog sunčanog jutra, dok se vraćao iz Bloka pedeset-

80

pet, ulicama Podgorice, koje su ujesen bile još više đorđe-dekirikovski melanholične. Posle toliko godina mraka, sve je ponovo bilo tako sjajno, a ipak, ponovo se vraćao onaj preteći mrak. Uz to, ovaj mrak je sada bio i nekako gušći i teži nego ranije. Kako je to uopšte bilo moguće? Da se taj mrak vraća, još gušći i teži nego ranije, i to upravo sada, kada je sve bilo u redu, čak blistavo i sjajno? Pod pritiskom ovog pitanja, koje se uvek iznova vraćalo, Ljubo je došao do onog odgovora. Do hipoteze, naime, da je i kod njega, kao i kod Oligarha, i kod Bivšeg, i kod mnogih drugih, zapravo kod najvećeg broja ljudi, pod dugotrajnim pritiskom velikog globalnog straha, došlo do manjeg ili većeg, reverzibilnog ili ireverzibilnog, ali svakako trajnijeg oštećenja genetskog materijal. Te da su depresija, i mnoge druge psihosomatske disfunkcije, poremećaji i bolesti, kao i njihove isto tako bro-jne, raznovrsne i raznolike posledice, u obliku najrazličitijih (ne)humanih katastrofa, samo spoljašnje manifestacije, ovog njihovog najdubljeg izvora i oštećenja.

Novembar 2035. bio je jedan od najbolnijih i najkreativni-jih meseci, a možda baš i najbolniji i najkreativniji mesec, u celokupnom profesionalnom i ukupnom životu profesora Ljuba Pejovića. Najbolniji, jer je već početkom toga meseca profesor dobio egzaktnu, laboratorijsku potvrdu svojih naj-većih strahovanja, u obliku ponovljenog, pozitivnog nalaza oštećenja sopstvenih gena, najkreativniji, jer je upravo ovo najbolnije lično saznanje, za njega postalo najsnažnija opse-sija, iz koje će na kraju toga meseca, doći i ono njegovo naj-veće otkriće, zaslužno za opstanak čitavog čovečanstva. To-kom čitavog ovog meseca, u uzburkanoj duši i svesti Ljuba Pejovića, lična introspekcija, trauma i bol, s jedne, i profesio-nalna, naučna i filozofska refleksija, s druge strane, toliko su se tesno, dinamično i dramatično preplitale, da ih je prosto

81

nemoguće razdvojiti. U nastavku ove priče, to će, ipak, biti učinjeno, naravno samo uslovno, veštački i analitički, radi njihovog obostranog, dubljeg i boljeg razumevanja.

Najpre, lična introspekcija. Jedna stvar je Ljuba Pejovića posebno iritirala. Koliko god iskustva sa ovim stvarima imao, svaki novi udar ili talas mraka, kod njega je, makar u početku, izazivao infantilnu i, treba li to uopšte naglašavati, ponižava-juću reakciju i regresiju. Zakoni fizike i biologije valjda, ko će to znati. Tako je bilo i ovog puta. Prva reakcija na otkriće oštećenja sopstvenog DNK, bila je potpuno infantilna. Kao i više puta pre toga u sličnim situacijama, ova reakcija sas-tojala se u onoj vrsti spontanog samosažaljevanja, gneva i čuđenja, koja je bila koliko instinktivna, toliko, ako ne i više, inferiorna. Tih dana, Ljubo se često usamljivao, zatvarao u stanu, posmatrao svoj lik u ogledalu. I samom sebi opsesiv-no postavljao jedno besmisleno pitanje: Zašto baš ja? I sam je bio svestan da je ovo pitanje potpuno besmisleno, život je takav, čovek nikad ne zna, a uvek mora biti spreman, za sve što ga snađe, uostalom ovo je za njega bilo staro pitanje, koje je sebi, pre toga, u sličnim situacijama, već postavljao najmanje nekoliko puta, pa bi valjda zbog toga ako ne zbog nečeg drugog, sad morao da bude racionalniji, uzalud, svako malo se vraćao, gledao lik u ogledalu, i iznova besmisleno pitao: Zašto baš ja?

Produžetak ovog pitanja bilo je jedno, u izvesnoj meri modifikovano, prošireno i dopunjeno pitanje: Zašto baš ja, borac protiv opresije i nepravde? U ovoj modifikaciji bilo je i nečeg racionalnog. Što me ne ubi, od toga sam jači. Lju-bo Pejović, kao i mnogi drugi, verovao je u ovu borbenu i ohrabrujuću ničeansku maksimu. Godinama unazad, na gostujućim i javnim predavanjima, kao i na redovnim pre-davanjima studentima, on je ovu maksimu preporučivao čak

82

i kao opšti, pedagoški i životni medikament. I kao dovoljan razlog za pobunu, borbu i otpor. Odjednom, kao da je ostao bez jednog važnog, možda i najvažnijeg životnog i profesio-nalnog oslonca. Šta ubuduće da kaže svojim studentima? I samom sebi uostalom?

Kasnije će se setiti svih onih najstrašnijih tehnika torture, elektrošokova, lobotomija, davljenja vodom, i ostalih, i nji-hovih tragičnih žrtava, boraca pokreta otpora, u nacističkim i sličnim koncentracionim logorima. Setiće se posebno onih najsjajnijih i najhrabrijih među njima, koji su, nakon ovakvih tortura, završavali kao biljke, ugašeni ili slomljeni, bivši ljudi. Ovo će mu pomoći, da izdrži nepodnošljivi teret kosmičke nepravde, tako je ovu nepravdu tada doživljavao i nazivao, i da ne padne do kraja, ali će još dugo nakon toga, u njemu ostati onaj težak, mučan i ponižavajući osećaj, zbog one njegove početne infantilne reakcije.

Pored ovoga, u nastojanju da izdrži, i da ne padne do kraja, pomoći će mu, naravno, i ona pozitivna psihosomatika, koju je, preko iskustva doktora Mija Perišića, već upoznao. Da tih dana nije znao, ili, makar, pretpostavljao, da proces degrad-acije gena može da se zaustavi i preokrene, pitanje je, da li bi uopšte izdržao. Ovako, ostao je na nogama, a zahvaljujući onim sjajnim bljeskovima, koji su se smenjivali od avgusta do kraja novembra, još i ojačao. I bio spreman.

Za najveće otkriće, Ljubo Pejović je bio spreman, i sa druge, profesionalne strane, koja je sa opisanom, životnom stranom procesa, bila u odnosu tesne isprepletenosti, međuuslov-ljenosti i međudejstva. Najbolnije otkriće oštećenosti sop-stvenih gena, u ovom složenom procesu, odigralo je ulogu poslednjeg elementa, kamenčića koji je kompletirao mo-zaik, delića koji je ispunio sliku celine. A slika celine je dugo čekala. Od onih „neostvarenih ljudi“ sredinom maja, pre-

83

ko one obične cetinjske babe i one nezaboravne grohotne naslovnice sredinom jula, do ovog bolnog samootkrića kra-jem oktobra, početkom novembra 2035. Naravno, i od ona četiri teksta, Arnolda Tojnbija iz 1966., Vukića Petrovića iz 1993. i 2009., i one kratke vesti iz 2014. I od mnogih drugih tekstova i događaja, od pamtiveka i big benga do danas.

Ljubo Pejović je bio dijalektičar, univerzalist i holist po ubeđenju, ali je znao, da od prazne dijalektike, univerzuma i holisa, nema mnogo koristi. Da preterano apstraktna, pre-velika i preduga praznina, ove lako može i da kompromitu-je. U tom smislu, ispunjavanje ovih, konkretnim tekstovima i događajima, životnim i profesionalnim, u burnih osam meseci, od sredine maja do sredine decembra 2035., i na-kon toga, doživeo je kao veliko, zapravo kao najveće životno i profesionalno ispunjenje.

Za petak, 7. decembar 2035., na Univerzitetu Crne Gore, već je bila zakazana, Međunarodna naučno-stručna konfer-encija, „Upravljanje neizvesnošću: Crna Gora, Evropa i svet do kraja XXI veka“. Bio je to još jedan od onih poslednjih kamenčića mozaika. Prava prilika, da naš junak, jurodivi profesor filozofije, Ljubo Pejović, testira svoje najveće profe-sionalno i životno otkriće.

84

GLAVA ŠESTA

UNIVERZITET U NESVESTIOstaci modernog društva i univerziteta. Kao srednjovekovni esnafi i gilde izvan svoga vremena. Profesori, analitičari, eksperti. Vladini, nevladini, korporativni. Ljudi i aparati.

Neki put sistemi se raspadaju brže, neki put sporije. Ovoga puta to je bilo sporije, čak mnogo sporije nego što je izgle-dalo, u momentu kada su se prvi znaci raspadanja pojavili. Kriza svetskog kapitalističkog sistema iz 2008. podsetila je na Veliku ekonomsku krizu iz 1929. Zbog toga su se, već na početku XXI veka, mnogi željni velike promene, ponadali da bi najnovija kriza, mogla da označi konačni, dugo očekivani i željeni početak kraja sistema. Ali se njihove nade nisu os-tvarile. Kapitalizam je još jednom demonstrirao izuzetnu sposobnost adaptacije, evolucije i opstanka. Doduše, ve-liko je pitanje, da li je ovo još uvek kapitalizam, ili je, kako mnogi tvrde, više neka vrsta neofeudalizma. Isto tako, veliko je pitanje, retoričko, naravno, da li se strašna cena opstan-ka ovog sistema, ičime može opravdati. Bilo kako bilo, tek superkompleksna kombinacija, sve manje stvarne, tržišne i ukupne slobode, sa sve više monopola, neslobode i nasilja svake vrste, nastavila je da živi, pod imenom „kapitalizma“, evo, sve do danas, 2035.

85

Slična stvar dogodila se i sa ogromnim međunarodnim kompleksom ovog sistema. Velike i dubinske promene ovog kompleksa, koje su započele još sa krajem hladnog rata, u poslednjoj deceniji XX veka, do danas su ostale zarobljene, ovim istim, sve težim i nepodnošljivijim statuskvoom. Kraj opasne iluzije SAD unipolarizma najavljen je već 11. sep-tembra 2001., terorističkim napadom Al Kaide na Njujork i Vašington, a postao očigledan sa eskalacijom sirijske i ukra-jinske krize, 2014. Jedno vreme, u vezi sa ovom poslednjom, bila je prilično raširena teorija, po kojoj je NATO-Putin konfrontacija, koja je sa tom krizom kulminirala, označavala početak novog hladnog rata, ali je dalji razvoj, dao za pravo Ljubu Pejoviću i ostalim, tada malobrojnim alternativnim teoretičarima, koji su se ovoj teoriji suprotstavljali, herak-litovski upozoravajući da panta rei, sve teče, sve se menja, da se u jednu istu vodu koja teče dva puta ne može ući, da je novi međunarodni multipolarizam, rođen u prvih četvrt veka posle kraja hladnog rata, ireverzibilan, da obnova NA-TO-Putin konfrontacije na tlu Evrope, unutar ovog novog multipolarizma, ima, doduše, kapaciteta, da razori Ukrajinu i oslabi Evropu, ali ne i da se nametne kao hladni rat čitavom svetu, da, umesto konfrontacije, Vašington, Brisel i Moskva, treba da izaberu kooperaciju između evroatlantskog i ev-roazijskog sveta, kao prvi i možda čak i najvažniji korak, u pravcu neophodnog demokratskog regulisanja, novog i još uvek neregulisanog, i zbog toga divljeg i ekstremno opasnog međunarodnog multipolarnog sistema.

Uzalud, demoni kapitalizma bili su jači od ljudskog razu-ma. Nakon više očekivanog nego neočekivanog samoraspa-da EU sredinom 2020-ih, krajem 2020-ih dolazi i do više neočekivanog nego očekivanog samoraspada SAD. Ni polu-haotičan kraj dva nekada najmoćnija i najprestižnija zapadna

86

entiteta, međutim, nije bio dovoljno upozorenje. Sve može da propadne, samo kapitalizam, to jest „kapitalizam“, ne sme da padne, svakim svojim stavom i samitom, poručivali su vrhovni oligarsi sistema. U novom multipolarnom stanju, međunarodni sistem je sve manje bio bilo kakav sistem, a sve više fragmentirano, plutajuće i opasno mnoštvo. I tako će ostati sve do skoro apokalipse 2050-ih, kada će se upozorenja Ljuba Pejovića i drugih retkih obistiniti, doduše još uvek nije jasno, da li prekasno.

Predugo samoraspadanje sistema privuklo je pažnju mnogih. Ne toliko zbog teorijskih koliko zbog praktičnih razloga i potreba. Naravno da su prosistemski, to jest pro-kapitalistički orijentisani naučnici i teoretičari, dužinu ovog trajanja, tumačili kao još jedan nepobitan dokaz vitalnosti samog sistema. Ali ni među antisistemski, to jest antikapi-talistički orijentisanim intelektualcima, nije bilo konsenzusa. Jedni među njima akcenat su stavljali na brutalnost sistema, drugi na slabost alternative. Ljubu Pejoviću je najbliža bila te-orija koja je ova dva akcenta spajala. Po toj teoriji, glavni fak-tor koji je nezadovoljno mnoštvo odvraćao od radikalnijeg osporavanja vladajućeg kapitalističkog sistema, bio je veliki neuspeh pobune, revolucije i alternative XX veka, a posebno velike patnje i razočarenja koja su ovaj neuspeh pratila.

Kako god, ovde je samo skiciran onaj konkretni istorijski i društveni kontekst, izvan kojeg prosto nije moguće razu-meti, ni univerzitet uopšte, ni Univerzitet Crne Gore, kao njegov nerazdvojni deo. A bez razumevanja ovoga, naravno, nije moguće razumeti, ni onu našu naučnu konferenciju, koja na njemu treba da se održi sutra, 7. decembra 2035., pa onda ni nastavak naše priče. U ovom kontekstu, o ovoj instituciji, naj češće se postavljalo jedno staro, skoro tradicio-nalno pitanje. Pitanje takozvane istorijske i društvene uloge

87

univerziteta. U romantičnim samoprikazima, ova uloga se redovno isticala kao avangardna. Istini za volju, ona u realno-sti, ponekad i jeste bila takva. Ne, međutim, i u prvoj trećini XXI veka. Proces velike dekadencije, opadanja i raspada nja počeo je da zahvata svet univerziteta još krajem XX počet-kom XXI veka. Do 2035., kada se održava naša konferencija, ovaj proces je, najblaže rečeno, veoma napredovao. Čak to-liko, da je veliko pitanje, da li je ono što danas funkcioniše pod imenom univerziteta, uopšte univerzitet, u strogom i tačnom smislu te reči. Ozbiljni znalci smatraju da to više nije univerzitet, nego samo njegov inertni ostatak, ili, još bolje, ostatak ostatka, koji će, pod ovim imenom, još neko vreme postojati i funkcionisati, a zatim tiho i definitivno nestati. Kao što su srednjovekovni esnafi i gilde, staleška udruženja zanatlija i trgovaca, čak i dugo nakon istorijske iscrpljenosti i kraja zapadnoevropskog feudalizma, inertno plutali, traja-li i funkcionisali izvan svoga vremena, decenijama pa i ve-kovima koegzistirajući i boreći se sa novim kapitalističkim manufakturama i industrijama. Neki drugi znalci, opet, u ovim dugim trajanjima, egzistencijama i koegzistencija-ma, sukcesivnih, dolazećih i odlazećih istorijskih sistema, i njihovih institucija, starih i novih, srednjovekovnih esna-fa i gildi, novovekovnih manufaktura i industrija, fabrika i modernih univerziteta, a ovim potonjim mogu slobodno da se dodaju i moderne nacije, države i mnoge druge ako ne i sve ostale institucije pozne moderne, ovi drugi znalci, dakle, u svemu ovome, u srednjem veku i u modernom i pozno-modernom vremenu, samo su prepoznali jasnu i uverljivu potvrdu poznatih ideja i interpretacija Žorža Gurviča, danas neopravdano zaboravljenog francuskog sociologa XX veka.

No, čak i ukoliko pitanje, da li je ovo što još uvek funk-cioniše pod imenom univerziteta zaista univerzitet, ostavi-

88

mo bez decidnog, eksplicitnog i konačnog odgovora, jed-no je sigurno, univerzitet više nije jedini, ekskluzivni, pa ni glavni proizvođač i disemenator znanja, kao što je to još uvek bio do pre samo nekoliko decenija. Uz ovu instituciju, ma-kar kao ravnopravni proizvođači i distributeri znanja, danas postoje i funkcionišu još najmanje dve takve institucije, ta-kozvane think-tank i slične nevladine organizacije (NVO), i istraživački i slični centri velikih kapitalističkih korporacija. Uporedo sa pluralizacijom, kritičari bi rekli haotizacijom, in-stitucija za proizvodnju i širenje znanja, ovde treba i to pre-cizirati, išla je i pluralizacija, kritičari bi opet rekli haotizaci-ja, odgovarajućih profesija. Tako da danas u razuđenoj sferi proizvodnje i širenja znanja postoje najmanje tri ravnoprav-na a ne više kao ranije samo jedan dominantni profil. Profe-sori univerziteta, analitičari nevladinih organizacija i eksper-ti velikih korporacija. O svakom od ovih profila, u ovoj novoj pluralizaciji, haotizaciji i konkurenciji, moglo bi još puno toga da se kaže, ali će to ovde izostati. Radi lakšeg praćenja nastavka naše priče, sledi još samo jedno kratko portretisa-nje ove tri profesije, i to, opet, radi boljeg razumevanja nji-hove nove i sve žešće konkurencije.

U novoj situaciji, najviše su bile ugrožene egzistencije, stečena prava i sujete profesora univerziteta. Zbog toga je većina profesora univerziteta, protiv većine onih drugih, a posebno protiv većine analitičara nevladinih orgainizacija, dugo vodila pravi mali, prljavi, propagandni rat. Ovi drugi, naravno, nisu im ostajali dužni. U ovom sveopštem sukobu interesa, sujeta i strasti, korišćena su sva sredstva, legitimna i nelegitimna, korektna i nekorektna, dopuštena i nedopušte-na. Posebno su bile omiljene hipergeneralizacije. Preterana i netačna uopštavanja. I negativni stereotipi koji su ove pratili. Naš jurodivi profesor filozofije, Ljubo Pejović, i ovde je bio

89

usamljen. Njegov stav bio je da dobrih i loših, kompetent-nih i nekompetentnih, vlastoljubivih i istinoljubivih, ima među svima, i među profesorima univerziteta, i među anal-itičarima nevladinih organizacija, i među ekspertima velikih korporacija, te da se zbog toga, umesto lenjih, pristrasnih i netačnih hipergenaralizacija i stereotipa, u svakom od ova tri konkretna profila, i, ne manje značajno, u svakom konk-retnom slučaju, mora sprovoditi konkretna diferencijalna analiza.

Do ovog svog stava, Ljubo Pejović je došao na osnovu onih istih postulata, na osnovu kojih je dolazio i do ostalih svojih stavova. Na osnovu iskustva, objektivnosti i samokritičnosti. U ovom poslednjem, možda je i preterao, možda su profe-sori univerziteta, ipak, bili manje neprofesionalni, nekompe-tentni i vlastoljubivi, od analitičara nevladinih organizacija i eksperata kapitalističkih korporacija, ali i ovo njegovo even-tualno preterivanje sa kritičnošću prema sopstvenoj branši, treba razumeti. Već nekoliko decenija, on je iz najveće mo-guće blizine, zapravo iznutra, gledao kako velika većina pro-fesora univerziteta, izdaje sopstvenu profesiju. Kako postaje deo dvorskog servisa, zavisnog nevladinog sektora i kapital-ističkog korporativnog sveta, i to, tada, najčešće, najgori deo ovog servisa, sektora i sveta. Zbog toga je često govorio kako za degradaciju sopstvene profesije najveću odgovornost imaju sami profesori univerziteta. Zbog toga im nije mogao oprostiti. Zbog toga je sa onom samokritičnošću možda i preterao.

Bilo kako bilo, na prijemu koji je prethodio sutrašnjoj kon-ferenciji, u Svečanoj sali rektorata, u četvrtak, 6. decembra 2035., u osam sati uveče, profesor Ljubo Pejović još jednom je bio u prilici da na jednom mestu, u malom i preglednom prostoru, jednim pogledom obuhvati, vidi i susretne, naj-

90

različitije predstavnike, iz širokog spektra sve tri profesije. Naravno da je pri tome za one sa dvora imao samo min-imalne kurtoazne pozdrave, i to samo onda kada ni toliko nije mogao da izbegne, a za one druge, kratke, ali iskrene i tople razmene. Tako je iz svoje profesorske branše uspeo da registruje i one sa dvora i one druge. Od onih prvih, profe-sora Janka Kujovića, pravog, starinskog, ilijačvorovićevskog vojnika vladajuće partije, pa profesora Veselina Vukovića, najomiljenijeg profesora vrhovnog oligarha, nekada ideolo-ga takozvane neoliberalne, sada ideologa sasvim suprotne, etatističke ekonomije, za njega, kao i za njegovog gospodara, nikada nije bio problem da menja ideologije, najzad primetio je i profesoricu Zoranu Vujović, takođe sa dvora, ali sa mas-kom opšteg progresa, racionalnosti i tehnokratije, koja se još uvek dosta nosila, iako je, posebno nakon samoraspada EU, i ova maska, bila prilično potrošena. Od onih drugih, zav-erenički se pozdravio i kratko popričao sa svojim starim, do-brim prijateljima i saborcima, profesorima Filipom Kovače-vićem, Markom Dokićem i Tanjom Bečanović, koji su već godinama bili glavni predstavnici novog, borbenog talasa na Univerzitetu Crne Gore. Slično je bilo i sa analitičarima i liderima nevladinog sektora. Najviše ga je obradovalo što je tu bila Vanja Ćalović iz Mreže za afirmaciju nevladinog sektora, najpametnija, najborbenija i najhrabrija Crnogor-ka, crnogorska Jovanka Orleanka, kako je i sam za nju često znao da kaže, pozdravio se i kratko popričao i sa Danijelom Marković, takođe veoma inteligentnom, sposobnom i aktiv-nom osobom, možda sa malim viškom tehnokratije, prag-matizma i nekritičnosti spram međunarodnih vlasti, najzad bio je tu i Momir Radunović, jedan od vlastima najbližih, vla-dinih nevladinih, kako su takve u kritičkoj javnosti najčešće nazivali, njega je Ljubo Pejović uspeo da izbegne, takve je on

91

smatrao gorim čak i od onih na vlasti. Sa zadovoljstvom je konstatovao da se pozivu za konferenciju odazvalo i neko-liko kolega i koleginica, profesora i profesorica sa vodećih evropskih univerziteta, među njima i Klauz Gerd Gizen iz Pariza, Piter Palmer iz Oksforda i Kerol Hodž iz Glazgova, koji su mu u nekoliko navrata, u sukobima i progonima na univerzitetu, pružili dragocenu, pa i kritičnu međunarodnu solidarnost, pomoć i podršku. Sa njima se u razgovoru na ovom prijemu najduže zadržao.

Iz ovog i drugih razgovora, susreta i slika sa prijema, navi-rala su sećanja na protekle godine i decenije propadanja. A iz ovih sećanja, izdvojile su se tri sekvence, sve tri s početka druge decenije XXI veka, kada je dekadencija univerziteta počela da postaje očigledna. Prva sekvenca započela je po-bunom na Pravnom fakultetu 2010. Ovog događaja profe-sor Ljubo Pejović najpre se setio zbog toga što je jedan od glavnih razloga ili povoda za pobunu bio upravo profesor Janko Kujović, tada dekan-specijalac, univerzalni vojnik, da-nas, pa i na prijemu pred sutrašnju konferenciju, profesor emeritus vladajuće partije i oligarhije. U njegovom grotes-knom profilu isticale su se najmanje dve tipične karakteris-tike vladajućih administratora. Janko Kujović bio je istovre-meno najgori i najposlušniji među njima. Najgori profesor, najposlušniji kadar. Naravno da je povezanost između ove dve karakteristike bila sasvim logična i egzaktna. Kod onih drugih, boljih profesora i profesionalaca, čak i kada su bili članovi vladajuće partije i njeni administrativni kadrovi, posto jao je neki minimum profesionalnog i ukupnog samo-poštovanja, pa su, zahvaljujući tome, imali u sebi i neku do-nju crtu, ispod koje nisu bili spremni da idu, čak ni kada su to od njih tražili njihovi oligarsi. Janko Kujović taj problem nije imao. Izvršavao je sve što je oligarhija od njega tražila. A

92

ovo sve bilo je zaista impozantno. Išlo je od običnih nereg-ularnosti, preko krupnih nezakonitosti, do visoke korupcije i organizovanog kriminala. U normalnoj državi, zbog ovoga bi svako bio procesiran i osuđen na najmanje deset godina zatvora. Ne i u Crnoj Gori. Zbog toga je izbila pobuna.

Za nastavak naše priče, svi detalji ove pobune, inače, sami po sebi, krajnje koloritni i zanimljivi, ipak nisu bitni. Ali naj-manje dve njihove zajedničke dimenzije jesu. A one se naj-kraće mogu rezimirati kao najpre teška ali samo privremena pobeda a zatim još teži poraz. Pobeda je izvojevana posle go-dinu i više teških rovovskih borbi. U ovim borbama, dve st-vari bile su presudne. Prva, upornost, istrajnost i kreativnost kolektiva, koji je, nakon duge borbe, opstrukcije i destrukcije vladajućih, uspeo da izgradi ubedljivu većinu, spreči drugi mandat dekana-specijalca, i izabere novog dekana. I druga, u ovoj upornosti, istrajnosti i kreativnosti, ubedljivo najveći doprinos, bio je doprinos ženskog dela kolektiva, posebno doprinos profesorica Vjere Radović Begović, Snežane Mi-ladinović, Maje Kostić Mandić, Ljilje Kadić i Jelene Jaukov-ić. Dugo, veoma dugo, zapravo sve do pred sam kraj teške borbe, dok je pobednički ishod još uvek bio neizvestan, Lju-bo Pejović je bio jedini muškarac među njima, pa se zbog toga tih dana gorko vajkao na račun svog „nesrećnog ako ne i poginulog crnogorskog muškog roda“. Šalu na stranu, najveći doprinos ženskog dela kolektiva Pravnog fakulteta u Podgorici, jednoj od najsjajnijih, pa makar i samo privre-menih pobeda, u neravnopravnoj borbi slobodnjaka protiv oligarha, govorio je puno, i o jednoj mnogo široj, istorijskoj dimenziji promena, neslavnom slabljenju, kompromitovanju i kraju, nekada slavnog crnogorskog patrijarhata.

Poraz je došao posle manje od godinu od pobede i izbo-ra novog dekana. Toliko je oligarhiji bilo dovoljno da novog

93

dekana smeni i uvede vanredno stanje. Pod upravom, pazite sada na još jednu kombinaciju novog tehnokratskog žargo-na i stare klasične diktature – „vanrednog upravljačkog tela“. Koliko je Ljubo Pejović mogao da se seti, to je bilo po prvi put u istoriji ovog univerziteta. Ne, naravno, zbog toga što ranije nije bilo oligarhije, nego zbog toga što je oligarhija na to tek sada bila prinuđena. I to sa detaljima koji su za nju bili više nego kompromitujući. Na takozvanoj elektronskoj sed-nici Upravnog odbora univerziteta. Navodno zbog kašnjenja u podnošenju finansijskog izveštaja od nekoliko dana. Što je bilo smešno, posebno u poređenju sa neprocesiranim a no-tornim milionskim proneverama prethodnog dekana. Ovi i slični detalji bili su čak toliko demaskirajući, da ih je Ljubo Pejović nekoliko dana smatrao ne znacima skorog i negativ-nog preokreta, nego, sasvim suprotno, znacima definitivne pobede, pa i trijumfa. Poraza je postao svestan tek onog potonjeg jutra, kada je video da su spremnost da se dalje bore, štrajkom i pobunom ukoliko bude potrebno, uz njega i Marka Dokića, izrazile još samo njihove hrabre koleginice, koje su celo vreme bile i ostale na prvoj i poslednjoj liniji borbe, Vjera, Sneža, Maja, Ljilja i Jelena. Posle svega, Ljubu Pejoviću je ostala gorka spoznaja, koju je godinama nakon poraza često ponavljao, kako je vanredno stanje na njegov-om univerzitetu, bilo nedemokratskije, čak i u poređenju sa vanrednim stanjem, koje je najozloglašeniji režim na ovim prostorima u poslednjih nekoliko decenija, onaj Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, u Beogradu, zaveo pod bom-bama NATO-a, nakon donošenja Zakona o ratnom i vanred-nom stanju 1999., za razliku od ovoga, naime, na njegovom univerzitetu, vanredno stanje zavedeno je 2012., u miru, bez bombi, pa čak i bez ikakvog, makar i fiktivnog zakonskog osnova.

94

Druga sekvenca bila je sastavni deo prve sekvence. U st-vari, bila je to njena studentska dimenzija. Vreme studen-tskih pobuna 1968. davno je bilo prošlo. Najveći broj stu-denata bio je apolitičan i pasivan, a od dve aktivne manjine, ona prorežimska bila je dominantna. Tako je bilo i ovog puta. Pod izgovorom da ne želi da se meša u sukob između profesora, prorežimska frakcija studenata, faktički je stala na stranu dekana-specijalca, vojnika vladajuće partije, Janka Kujovića. Cena je bila dalja erozija univerzitetskog sistema, kriterijuma ocenjivanja i kvaliteta znanja. U stvari, u jed-noj malo dužoj retrospektivi, može se reći, da je u pobuni, i ostalim događajima na Pravnom fakultetu 2010., ova erozija samo dobila novi zamah. I novi, negativni standard. Mehani-zam je bio sledeći. Ispod sjajne fasade visokog obrazovanja, društva znanja i studentskih prava, prorežimski administra-tori i prorežimski studenti permanentno su trgovali. U ovoj trgovini, oni prvi, od ovih drugih, dobijali su manje ili više potpunu kontrolu i pacifikaciju studenata, ovi drugi, od onih prvih, pravo da, nasuprot osnovnim zakonima podele rada, profesije i kompetencije profesora univerziteta, jednostrano, oportunistički i demagoški, određuju i uređuju pravila studi-ja, pa i pravila, kriterijume i procedure ocenjivanja.

Celog života, profesor Ljubo Pejović bio je ubeđeni, čak strasni alternativac, nonkonformist, anarhist. Ali je jednako tako bio ubeđeni i strasni protivnik svake demagogije. I to je bilo sasvim logično. Ljubo je znao da je demagogija naj-veći neprijatelj upravo onih u ime kojih se pretvorno širi i vrši. I te 2010. govorio je studentima kako će se na kraju po-kazati da je demagogija studentskog samoocenjivanja – naj-veći neprijatelj njih samih. Bez uspeha. Mehanizam je bio razrađen. Ljubo Pejović i drugi malobrojni kritičari, priča-li su svoju priču, ali su surovi zakoni života bili jači. Čak i

95

oni najmlađi, studenti i studentkinje prve godine, brucoši i brucoškinje dakle, unapred i veoma dobro su znali, kada se posle studija budu zapošljavali, najvažnije neće biti njihove diplome, znanje i ocene, nego članske karte vladajuće parti-je. Dok je, tokom redovnih predavanja i konsultacija, ovom mehanizmu pokušavao da suprotstavi takve stvari kao što su sloboda, ličnost i samopoštovanje, profesor Ljubo Pejović je u očima većine svojih studenata, po prvi put u svojoj profe-sorskoj karijeri, mogao da opazi, samo neku relativno novu, neobičnu i tužnu mešavinu neverice, nemoći i očajanja. Pa se onda od ovog potonjeg i sam branio, uz pomoć humora, „pristojnosti očajnika“, po sjajnoj definiciji Ežena Joneskoa. Te 2010., usred burnih turbulencija na Pravnom, Ljubo Pe-jović je govorio studentima, kako je sistem studentskog sa-moocenjivanja već doveden do same ivice, kako taj sistema još samo malo treba pogurati u tom pravcu i završiti celu sprdnju, kako odmah posle upisa na odgovarajuću godinu studija, studentima treba podeliti odgovarajuće formulare, da sami sebi upišu ocene koje misle da zaslužuju, kako to i nije toliko daleko od onoga što već postoji, a mnogo je jed-nostavnije i jeftinije, i tako dalje, i tome slično. I, naravno, bilo je veselo. Ali, čak ni profesor Ljubo Pejović, ni njegovi studenti, u tom momentu, usred ovako izazvanog veselja i smeha, nisu slutili, da će se ova urnebesna karikatura, od stu-dentskog samoocenjivanja, za samo deset-petnaest godina, skoro i obistiniti.

Treća sekvenca bila je iz 2015. U njoj su glavni akteri bili profesori. Preciznije profesori-plagijatori. U stvari, profe-sori-plagijatori bili su samo vrh ledenog brega. Samo jedna od više novih vrsta i podvrsta profesora, koje su najubed-ljivije svedočile, o progresivnom, nezaustavljivom i ra-dikalnom propadanju univerziteta. Uz njih, tu su bili još i

96

profesori-polutani, visoki funkcioneri vladajuće partije, koji su svoj novi i rezervni profesorski posao radili uporedo sa vršenjem svojih visokih funkcija, naravno nakon što su dok-torate i izbore u profesorska zvanja, koji su se još uvek tražili, prethodno kupili na sve jeftinijem tržištu propalih univer-ziteta. Pa profesori-kampanjaši, specijalizovani za podrške sve češćim, besmislenijim i agresivnijim kampanjama vlasti. I mnogi drugi, slični i prilični. Sa samo jednim najmanjim zajedničkim imeniteljem, bespogovornim služenjem vlada-jućem režimu. Profesori-plagijatori su među njima ipak bili najreprezentativniji. Zbog toga što je razaranje profesije pro-fesora univerziteta, i samog univerziteta, u njihovom slučaju, bilo najdrastičnije.

Gruba procena Ljuba Pejovića, te večeri, uoči sutraš-nje konferencije, bila je da najmanje polovina od prisutnih profesora učesnika, pripada ovoj ili onoj od ovih novih vrs-ta kvazi-profesora, a najmanje jedna trećina, da su bili oni najgori među njima, profesori-plagijatori. U poslednjih par decenija, naime, profesori-plagijatori postali su masovna pojava. Negativan preokret, prelom i standard, međutim, dogodio se još danas daleke 2015. Sve do tada, plagijat je bio sporadičan. Te godine, u intelektualnoj krađi, na delu je uhvaćena profesorica Sanja Vlahović, sa jednog privatnog univerziteta, uz to, još značajnije, članica najužeg rukovod-stva vladajuće partije, i ministrica, i to, pazite, za nauku, u vladi Crne Gore. Skandal je sam po sebi bio priličan. Kritičke reakcije brojne, konkretne i značajne. Od samog Dimitro-sa Buhalisa, britanskog profesora grčkog porekla, čiji je rad naša profesorica-ministrica obilno pokrala, preko Daliborke Uljarević iz Centra za građansko obrazovanje, koja je zbog ovoga javno zatražila odgovarajuću reakciju stvarno i mesno nadležnog državnog tužioca, do profesora Milenka Popo-

97

vića, koji je, u znak protesta što nadležna akademska tela nisu reagovala kako treba, dao neopozivu ostavku na članstvo u Senatu svog i profesoričinog-ministarkinog univerziteta. Ali ništa. Stvarno i mesno nadležni državni tužilac je slučaj beskonačno to jest do zaborava „izviđao“, predsednik vlade i šef naše plagijatorke samo beskrupulozno ćutao, poručujući i na taj način ko i šta u njegovoj zemlji vlada, a ona sama, naša nesrećna ministrica, profesorica i plagijatorka, u neko-liko navrata samo naglasila kako ona „voli svoju državu“, kao da ju je neko o tome bilo šta pitao.

Tri gornje sekvence podsetile su Ljuba Pejovića i na sve ono zbog čega je on u poslednje dve decenije skoro bio prestao da se odaziva na pozive za univerziteske, naučne i slične konferencije. Izuzetke je pravio zaista retko, u proseku jednom u dve-tri godine, kada bi bio koliko-toliko siguran makar u to, da plagijatori i ostali novi kvazi-profesori, koji su se u međuvremenu namnožili, na konferenciji neće biti dominantni. Ovoga puta u to nije bio siguran, čak je bilo mnogo više znakova koji su govorili da je upravo suprotno, pa ipak odlučio je da se na poziv za učešće na ovoj konfer-enciji odazove. Razlog za to je bio specijalan. Onaj niz iz-vanrednih društvenih, profesionalnih i životnih događaja, iz druge polovine, preciznije od maja do decembra 2035., koji ga je na kraju doveo do onog njegovog najvećeg profesional-nog i životnog otkrića. Koje je na ovoj konferenciji, uprkos svim njenim nedostacima, hteo da predstavi naučnoj i široj javnosti.

98

PRILOG TREĆI

EPISTEMOLOGIJANeobjavljeni tekst Ljuba Pejovića iz 2029. Koji pomaže da se bolje razumeju njegovi neortodoksni stavovi izloženi na međunarodnoj naučno-stručnoj konferenciji održanoj na Univerzitetu Crne Gore u Podgorici 7. decembra 2035.

Uprkos svim, pa i iskušenjima postmoderne filozofije s kraja prošlog i početka ovog veka, objektivnost je ostala glavni uslov, put i element ispravnog znanja. Ali je konkretni sadržaj objektivnosti mnogo kompleksniji nego što to obič-no misle dogmatici, i u tome su postmodernisti bili u pravu. Za dogmatike raznih vrsta objektivnost ima samo jednu, i to po pravilu onu njihovu dimenziju, koja je jedina „istina“, ponekad i uz pomoć koncentracionih logora. A objektivnost ima više dimenzija. U fokusu ovog teksta su dve plus dve odnosno četiri dimenzije objektivnosti, izabrane iz njihovog većeg mnoštva po određenom kriterijumu. Prve dve dimen-zije bave se relacijom subjekt-subjekt, druge dve relacijom subjekt-objekt, u uobičajenom filozofskom smislu ovih reči. Prva i treća dimenzija bave se mehanizmom isključivanja, druga i četvrta mehanizmom uključivanja, jer, i to treba na-glasiti na samom početku, objektivnost je pre svega mehani-zam (samo)kontrole.

99

Subjekt-subjekt: (samo)kontrola isključivanjemOvo je prva, elementarna i minimalna dimenzija objektiv-

nosti. U ovoj dimenziji, naučnik, filozof i teoretičar, metod-ologijama propisanim putevima, procedurama i tehnikama, pod kontrolu stavljaju sopstvenu, potencijalno iskrivljujuću subjektivnost. Svaki naučnik, filozof i teoretičar, istovreme-no je i čovek od krvi imesa kako se to kolokvijalno kaže, to jest subjekt sa nizom posebnih, i u odnosu na objektivno znanje potencijalno deformativnih svojstava, kao što su na-cionalnost, konfesija, ideološka i politička orijentacija. Uz to, kao i svaki drugi, obični čovek, sklon je konforu, ugodnom životu, dobroj plati, priznanju u zajednici. Dobar profesion-alac zna da ova svojstva nije moguće isključiti u potpunosti, nego samo u najvećoj mogućoj meri, pa tako i čini, ostajući istovremeno otvoren i za nova (samo)isključivanja, kada se pokažu kao neophodna. Uostalom, zar nešto slično ne čini i fizičar, kada svoja čak i najegzaktnija merenja, redovno prati sa onom projektovanom mogućom greškom od plus-minus ovoliko ili onoliko.

Ovo je ono što je relativno dobro poznato pa se na tome i ne treba previše zadržavati. Manje je poznato, koliko real-ni naučnici, filozofi i teoretičari, u ovome stvarno uspevaju. Pogotovo u svetlu činjenice da u tome ponekad ne uspevaju čak ni najveći među njima. Od jednog od najvećih, Aristote-la, koji, kao što je poznato, nije video problem u postojanju ropstva i robova, do Karla Marksa, koji je, i to je poznato, u izvesnoj meri, patio od dogme progresa. Da o brojnim deklarisanim ili prikrivenim podržavaocima imperijalizma, nacionalizma i fašizma našeg vremena i ne govorimo. Stanje među osrednjima i lošima, a njihov broj je najveći, sigurno veći od devedeset procenata, još je gore, i u sebe uključuje i one najbanalnije faktore, kao što su materijalna i psihološka

100

korupcija, svesno i voljno služenje dvoru, sinekura i apanaža, narcizam i sujeta. U svakom slučaju, stanje u ovim profesija-ma, daleko je od onog, na koje nailazimo u njihovim brojnim i idealizovanim samoprikazima.

Subjekt-subjekt: (samo)kontrola uključivanjemOvo je druga i svakako viša ili dublja dimenzija objektiv-

nosti i do nje mnogi nikada ne dođu iako je ona još znača-jnija od one prve. Dok prva dimenzija do objektivnosti dolazi isključivanjem, druga do nje dolazi obrnutim putem, uključivanjem subjektivnosti. Samo što je ovde reč o različi-tim vrstama subjektivnosti. Ova dimenzija je i sama po sebi mnogo složenija od one prve, pa se zbog toga, čak i onima koji je koriste, ponekad dešava da pogreše. Svoje sledbenike ona izdašno nagrađuje, ali i kažnjava ukoliko ne paze. Nije za svakoga.

Umesto šematskog izlaganja, drugu, dublju i višu dimen-ziju objektivnosti, koja se postiže putem uključivanja i upo-trebe jedne vrste subjektivnosti, bolje je izložiti putem dva antologijska primera, koji su ovu dimenziju najbolje defini-sali. Prvi je poslednji i zaključni stav iz Social Origins of Dic-tatorship and Democracy američkog sociologa XX veka Ber-ingtona Mura: „Za sve one koji proučavaju ljudsko društvo, saosećanje sa žrtvama istorijskih procesa i sumnjičavost u odnosu na tvrdnje pobednika, obezbeđuju suštinsku zaštitu od toga da budu zarobljeni od strane vladajuće mitologije. Naučniku koji nastoji da bude objektivan, ova osećanja su neophodna kao deo njegovog redovnog radnog pribora.“ Teško da se ovo moglo reći na bolji i precizniji način. Nar-avno da je za one koji su jednodimenzionalni, skandalozna sama pomisao da objektivnost može da podrazumeva uk-ljučivanje jedne vrste subjektivnosti, kod Beringtona Mura

101

konkretno empatije u odnosu na žrtve i kritičnosti u odnosu na vladare, ali je zaista tako, druga dimenzija objektivnosti je kao viša matematika u odnosu na tablicu množenja. St-var postaje jasnija kada se zna da je veliki deo moderne jed-nodimenzionalne objektivnosti samo maska iza koje se krije ova ili ona vrsta vladajuće, imperijalne, rasističke, seksističke ili slične nekontrolisane moći i subjektivnosti, i u tome su postmodernisti takođe bili u pravu, makar u nekim drugim stvarima preterivali i grešili.

Drugi stav je još kompleksniji, bogatiji i podsticajniji. Nala-zimo ga na par diskretnih i slabo primećenih mesta u Volji za moć nemačkog filozofa XIX veka Fridriha Ničea: „Saznanje radi kao oruđe moći. Volja za istinom je proces učvršćivanja stvari. ’Istina’ nije nešto što bi tu bilo i što bi se imalo ot-kriti, nego nešto što bi se imalo stvoriti i što daje svoje ime jednom procesu, ili bolje jednoj volji za savlađivanjem, koja po sebi nema kraja: unošenje istine kao beskonačnog proc-esa, aktivnog određivanja – ne proces dolaženja do svesti o nečemu što bi po sebi bilo određeno i fiksirano. To je naziv za ’volju za moć’.“ Za žrtve jednodimenzionalnog mišljenja, ovaj stav Fridriha Ničea još je skandalozniji, zbog toga ga i tako revno previđaju. U demaskiranju njihove lažne objek-tivnosti, međutim, on je još nemilosrdniji. Istina kao proces učvršćivanja stvari najveće je epistemološko otkriće Fridriha Ničea. Potvrda ovog otkrića u najnovijim nalazima teorijske i eksperimentalne fizike XXI veka, više je nego zasluženo mada zakasnelo priznanje nemačkom filozofu.

Subjekt-objekt: (samo)kontrola isključivanjemU ovoj, trećoj, i sledećoj, četvrtoj dimenziji objektivnosti,

u relaciji subjekt-objekt, ulogu objekta ima VremeProstor, kao, kantovski rečeno, najznačajniji apriorij ljudskog uma, i,

102

kao takav, najznačajniji čovekov objekt. U trećoj dimenziji opet je reč o jednoj vrsti (samo)kontrole isključivanjem. Reč je o isključivanju ili savladavanju ograničenja onoga ovde i danas, gravitacije takozvanog našeg VremenaProstora dak-le, što se postiže odgovarajućim izborom i kombinovanjem ovoga sa još nekoliko (ali retko sa više od tri-četiri) od više postojećih VremenaProstora, koji se protežu u superkom-pleksnom sistemu koncentričnih krugova, od Velikog pras-ka kada je nastao naš kosmos (kao naše najveće biće) pre oko 13,7 milijardi godina, preko nastanka Zemlje pre oko 4,7 milijardi godina, i nastanka života pre oko 4,2 milijarde godina, do nastanka čoveka kao vrste pre oko 100 do 200 hiljada godina, početka neolitskih kultura pre oko 10 hilja-da godina, i početka modernog doba i savremenog svetskog sistema pre oko 500 godina. Izbor i kombinacija o kojima je reč moraju biti odgovarajući, jer uvek zavise od konkretnog problema koji se posmatra, pa zbog toga nikada ne mogu biti isti. Oni koji su se bilo kada i bilo koliko ozbiljnije bavili proučavanjem istorije, društva i čoveka, dobro znaju o čemu se ovde radi.

Na suprotnom polu od zarobljenosti takozvanim ovde i danas, to jest najužim krugovima VremenaProstora, zaro-bljenost je takozvanim univerzalnim i večnim, to jest naj-širim krugovima VremenaProstora. Ova druga vrsta zaro-bljenosti najraširenija je među naučnicima u oblasti prirod-nih nauka, posebno među matematičarima. Oni najčešće tvrde kako su njihove istine – iznad ili izvan svakog vremena i prostora. Svaka čast matematičarima, ali nešto takvo, što bi bilo iznad ili izvan svakog vremena i prostora – ne pos-toji. Kada se bolje i preciznije pogleda, naime, ono što oni pogrešno kvalifikuju kao iznad ili izvan, zapravo je takođe unutar, samo, po pravilu, unutar nekog (naj)šireg Vremena-

103

Prostora. Na kraju krajeva, dovoljno inteligentan, skeptičan i oprezan naučnik, pa makar on bio i matematičar, nikada neće smetnuti s uma, da je i sva njegova „univerzalna i več-na“ matematika i aksiomatika – matematika i aksiomatika ljudskog uma. A ljudski um je, ipak, samo jedan od atributa čoveka kao vrste, ograničene u VremenuProstoru, na 100 do 200 hiljada godina. Rešenje nikada nije u jednom nego uvek u mnoštvu VremenaProstora.

Subjekt-objekt: (samo)kontrola uključivanjemKompleksni i dinamični sistemi, a takvi su svakako i istori-

jski sistemi, uvek su složena kombinacija ponavljanja i prom-ena, nikada samo ponavljanja, niti samo promene. Ipak, u nekim momentima odnosno stanjima sistema, kada su ovi daleko od ravnoteže, predhaotični ili poluhaotični, ima rela-tivno više promena, a relativno manje ponavljanja, nego što ih je bilo ranije, dok je sistem još uvek bio u stabilnom stanju. U stanju sistema koje je daleko od ravnoteže, zakoni starog još uvek važe, ali u, recimo, prepolovljenom obimu, a zakoni novog sistema ove smenjuju, ali, opet, recimo, u obimu koji ne prelazi pola. Ovako bi mogao da glasi jedan od mogućih rezime knjige Order Out Of Chaos Ilje Prigožina, belgijsk-og naučnika, dobitnika Nobelove nagrade u oblasti fizičke hemije 1977. Krajem XX veka, Alvin Tofler, američki pisac i futurist, Ilji Prigožinu je izrekao najveću moguću počast, nazvavši njegovu nauku novom, postnjutnovskom fizikom, a otprilike u ovo isto vreme, Imanuel Volerstin, američki sociolog i futurolog, izvršio je do danas najkonkretniju pri-menu ove nauke, na proučavanje istorijskih sistema, poseb-no na proučavanje savremenog svetskog sistema, i to upravo u onom njegovom stanju koje je, opet prigožijanski rečeno, daleko od ravnoteže, u vremenu 1914-2050.

104

Zbog čega je u naslovu iznad ovog dela teksta istaknuta (samo)kontrola uključivanjem? Zbog toga što se do najbo-ljeg znanja u vremenima i stanjima sistema koja su daleko od ravnoteže može doći tek njihovim većim uključivanjem. Zbog toga što se samo na taj način može doći do onih prom-ena kojih je u ovim vremenima i stanjima više nego ranije. Zbog toga što se samo na taj način može pratiti ovaj rela-tivno novi moment našeg ali i ukupnog VremenaProstora. Zbog toga što je to minimalna ali nužna epistemološka kon-sekvenca prigožijanske nove nauke.

A konsekvenca ove konsekvence jeste i odgovarajuća promena akcenata. Ovo posebno važi za holizam, konver-genciju i inovaciju, tri epistemološka, hermeneutska i met-odološka principa, koji važe uvek i svugde, ali posebnu i povećanu važnost dobijaju upravo u vremenima i stanjima sistema koja su daleko od ravnoteže. Pri tome, problem nije samo u povećanim merama i akcentima, nego i u povećanim teškoćama i rizicima. Stanje sistema koje je daleko od rav-noteže je minsko polje a ne avenija za pobednike.

Pođimo od holizma. Posmatranje stvari sa stanovišta ce-line posebnu važnost dobija u vremenima i stanjima sistema koja su daleko od ravnoteže upravo zbog toga što u ovakvim vremenima i stanjima više ne važe u potpunosti zakoni starog sistema pa zbog toga više ne važe u potpunosti ni sva ona specijalistička i subspecijalistička znanja koja su iz tih zakona proizilazila. Zbog toga u ovakvim vremenima i sta-njima ponovo dobijaju na značaju opšta, teorijska i filozofska znanja. Ali je ovde i ono minsko polje. Ukoliko ova opšta, te-orijska i filozofska znanja, ne idu u susret onoj uvek konkret-noj i uvek novoj drami smene sistema, nego se zadovoljavaju ponavljanjem starih opštih mesta, onda holizam završava u jalovoj praznini, ili, još gore, u arogantnoj dogmi.

105

Slično je i sa konvergencijom. Koja ima toliko veliki opšti značaj, da su joj, kao takvoj, pod različitim imenima doduše, priznanje odavali brojni, ako ne i svi veliki epistemolozi. Fridrih Niče, pod imenom „multiperspektivizam“, Imanuel Volerstin, pod imenom „pluralistički univerzalizam“, i mno-gi drugi. Ali saradnja između različitih naučnih pa i osta-lih duhovnih oblasti i disciplina, koja predstavlja konkretni radni nalog i sadržaj ove njihove konvergencije, multipers-pektivizma i pluralizma, posebno značajna postaje takođe u vremenima i stanjima sistema koja su daleko od ravnoteže. Sastavni deo raspadanja starog istorijskog sistema, jeste raspadanje ovome odgovarajućeg duhovnog, kulturnog i naučnog (pod)sistema. Naravno, važi i za pozitivnu stranu ovog stanja. Sastavni deo začinjanja i rađanja novog istori-jskog sistema, jeste začinjanje i rađanje ovome odgovara-jućeg, novog duhovnog, kulturnog i naučnog (pod)sistema. A da bi se adekvatno ispratile i jedna i druga, i negativna i pozitivna strana procesa, još značajnija nego inače postaje konvergencija. S tim što se ni ovde ni jednog momenta ne sme smetnuti s uma ni ono minsko polje. Ovde se ono man-ifestuje u povećanoj opasnosti da se iz konvergencije, multi-perspektivizma i pluralizma, isklizne i ispadne u ovu ili onu vrstu jalovog ili agresivnog relativizma.

Najzad, stvar jednako stoji i sa inovacijama. I one su stan-dardni zahtev svake nauke, ali i one povećan i poseban značaj dobijaju tek u vremenima i stanjima sistema koja su daleko od ravnoteže. Zbog toga što je upravo u ovakvim vremenima i stanjima, promena koje na vreme treba primetiti, opisati i razumeti, relativno više, nego u stabilnim vremenima i sta-njima. Ali je i opasnost od onih minskih polja ovde najveća. To je opasnost od isklizivanja i ispadanja u nekontrolisani subjektivizam ili misticizam. U samoizabrano odbijanje

106

bilo kakve kontrole, provere i objektivnosti. A univerzalnog i čudotvornog sredstva za zaštitu od ove opasnosti nema. Postoji samo otvoreni um. I čovek koji više voli slobodu i pravdu nego sve konfore ovoga sveta.

107

SLIKA TREĆA

OPSESIJAZahvaljujući kojoj je jedan spon ponovo postao čovek.

Krajem 2030-ih, broj sponova, osoba sa dijagnosticiranim oštećenjima genetskog materijala, nastalim putem spontane mutacije gena, usled onog velikog straha, od zloupotrebe novih tehnologija i oružja za masovno uništavanje, bivao je, iz dana u dan, sve veći, ali taj broj, u to vreme, još uvek nije bio, ni blizu onom, koji će, za samo deset-petnaest godina, pandemijski da napadne, čitavo čovečanstvo. To, naravno, ne znači, da je individualna drama onih, koje je ova bolest napadala, u ovom njenom relativno ranom, ne-pandemijs-kom stadijumu, zbog toga bila manja. Naprotiv, ona je u to vreme bila veća, jer su i usamljenost, izolacija i stigma obole-lih, tada bile veće. O jednoj takvoj drami govori i sledećih nekoliko sekvenci iz života jednog čoveka koji je upravo u to vreme saznao da više nije čovek nego spon.

Saznanje je bilo konačno, neumoljivo i neopozivo. Doš-lo je u obliku drugog, ponovljenog i potvrđenog nalaza, konzilijuma sastavljenog od pet najboljih lekara, specijalista i genetičara. Za jedan ovakav ishod, čovek je, onim prvim nalazom, koji je takođe bio nepovoljan, bio koliko-toliko pri-premljen, ali ga je ovaj drugi, konačni izveštaj konzilijuma,

108

za neko vreme, ipak, izbacio iz normalnog koloseka. Užas i šok, koje je najsnažnije osetio tog prvog dana, u utorak, 20. decembra 2039., u Institutu za humanu genetiku, gde je o ovom potonjem detaljno obavešten, međutim, u različitim produženim oblicima, potrajali su sve do kraja naredne go-dine.

A u pronalaženju izlaza, iz ovog novog, teškog stanja, kra-jem 2040., najviše mu je pomogla profesija. Čovek o kojem je reč bio je profesor univerziteta. Oblast specijalizacije teori-jska antropologija. Relativno mlad, sa ne više od tridesetpet, za sobom je već imao respektabilan profesionalni rezultat. Kao i odgovarajuće profesionalno iskustvo, rutinu i trening. U prvi mah, upravo ovo iskustvo, rutina i trening, pomogli su mu da preživi. Kao prva pomoć. Ili kao neki spontani azil. Tek u narednih nekoliko godina, međutim, na ovu i ovakvu pomoć, i ovaj i ovakav azil, nadovezaće se, još najmanje dva nova, i produžena, kako se to danas kaže, inter-aktivna efek-ta.

Najpre, to je bio uticaj njegove bolesti, na onu njegovu profesionalnu oblast. Koja se sve više pomerala, od stare teorijske antropologije, ka novoj praktičnoj genetici. U poč-etku, ovo pomeranje je bilo manje ili više spontano, nena-merno i nesvesno, kasnije sve više namerno, svesno, pa čak i zainteresovano. Kao neko sumanuto traženje leka za bolest (sumanuto zbog toga što je još uvek bilo daleko od neophod-nih testova, potvrda i dokaza, u zoni koja je još uvek bila isu-više hipotetička).

A onda, to je bio i uticaj u sasvim suprotnom smeru, njegove profesije, na njegovu životnu krizu i bolest. Sa na-predovanjem u novoj oblasti, praktičnoj genetici, naime, ona prva pomoć, i onaj spontani azil, sve više su postajali, i mnogo, mnogo više od toga. Prava samoizabrana opse-

109

sija. Za inicijaciju ove njegove opsesije profesionalno su bila najzaslužnija ona dva rada Ljuba Pejovića, „Poslednje upo-zorenje: Apokalipsa u nama“ i „Epistemologija“, distribuira-na na onoj međunarodnoj naučno-stručnoj konferenciji održanoj u Podgorici krajem 2035., na koje je mladog pro-fesora antropologije uputio jedan njegov kolega, ali je ova njegova opsesija nastavila da raste, sve do svog konačnog kreščenda, zahvaljujući najviše njegovoj ličnoj, ogromnoj energiji i posvećenosti. Ljudima koji o unutrašnjoj drami ovog čoveka nisu znali ništa, ona je spolja izgledala kao neka njegova jurodivost, preteranost, čak pomerenost, ali je on sam, iznutra, veoma dobro znao i osećao, da je ona za njega bila, zapravo, njegova najsnažnija imuno-sfera.

Posle punih deset godina, on je u ovoj teškoj, neizvesnoj i dvostrukoj borbi, na kraju uspeo. Sredinom 2049. naj-pre je dobio prestižnu bijenalnu nagradu Međunarodnog udruženja za primenjenu genetiku, a krajem te godine i novi konzilijarni nalaz, koji je konačno potvrdio, da je ponovo postao čovek.

110

GLAVA SEDMA

PROBLEMO još jednom plemenitom ali neuspešnom pokušaju profesora Ljuba Pejovića da naučnu i najširu javnost upozori na smrtnu opasnost koja je iznutra počela da se približava čitavom čovečanstvu.

Dok se tog prohladnog i vetrovitog, ali sunčanog jutra, u petak, 7. decembra 2035., približavao Svečanoj sali rektorata, profesor Ljubo Pejović još jednom je rezimirao situaciju. Konferencija je počinjala tačno u deset, i što je njen početak bio bliži, to su u njemu bila sve jača, ona dvostruka, pomeša-na osećanja.

S jedne strane, sama konferencija ga nije privlačila, čak naprotiv. Na žalost, ili na sreću, svejedno, imao je već dovo-ljno iskustva. U formulaciji: „Upravljanje neizvesnošću: Crna Gora, Evropa i svet do kraja XXI veka“, prepoznao je uobičajenu tehno-fantaziju, najmoćniju i najopasniju od svih vladajućih ideologija. Fašističke i slične, otvoreno nasilničke, ili otvoreno prokapitalističke ideologije, bile su očiglednije, i zbog toga manje opasne. Kod tehno-fantazije ili tehnokrati-je, prokapitalistička orijentacija odnosno ideologija, bila je vešto sakrivena iza kvaziekspertskog žargona, i zbog toga opasnija. U svakom slučaju, da nije bilo onog specijalnog ra-

111

zloga, Ljubo Pejović na ovu konferenciju ne bi ni došao.S druge strane, međutim, bio je upravo ovaj specijalni ra-

zlog. Neodoljiva potreba i želja da naučnu i ukupnu, crnogor-sku i svetsku javnost, obavesti o svom najvećem životnom i profesionalnom otkriću, do kojeg je došao u onih nekoliko meseci druge polovine 2035. O otkriću one negativne psi-hosomatike, masovnom propadanju ljudskog genetskog ma-terijala, pod pritiskom velikog straha. Što, opet, ukoliko se ne spreči, može da dovede do konačne i nepovratne propasti čitavog čovečanstva.

Pa kada je zbog ovog specijalnog razloga već bio odlučio da na konferenciju ipak dođe, pripremio je i odgovarajuću strategiju i taktiku. Iskustvo mu je i ovde bilo od pomoći. Dobro je poznavao celokupan reperetoar gušenja kritičke svesti, koje su organizatori ovakvih konferencija na svoje protivnike standardno primenjivali. Od etabliranja uvod-ničara, po pravilu iz reda vladajućih profesora i eksperata, sa najviše vremena na raspolaganju, preko strogih ograničenja vremena diskusija za one druge, pa do brojnih dodatnih teh-nika ignorisanja, omalovažavanja i sačekuša, tokom samih diskusija. Sve u svemu, i kada bi se odlučili da dođete na ovakve konferencije, morali ste biti spremni na sve ovo. Pa i na mnogo toga što nikada nije moglo da se do kraja predvidi. Profesor Ljubo Pejović bio je spreman.

U njegovom slučaju, na ovoj konferenciji, ova spremnost uključivala je najmanje tri konkretne stvari. Najpre, to je bio sam prilog za ovu konferenciju, rad kojeg je Ljubo Pejović na vreme pripremio i dostavio organizatoru: „Poslednje up-ozorenje: Apokalipsa u nama“. Već samim naslovom i pod-naslovom rada, naime, Ljubo Pejović je ne samo najavio i istakao otkriće, zbog kojeg je na konferenciju došao, nego je isto tako najavio i istakao ono glavno u čemu se on razlikovao,

112

u odnosu na onu toliko raširenu, vladajuću tehno-fantaziju. Naravno, on je znao da u pripremi za ovakve konferencije, većina učesnika čak i ne pročita radove ostalih učesnika, što on kao profesionalac, opet, nikada nije propuštao, čak i po cenu čitanja beskonačno dosadnih mejnstrimerskih recitaci-ja. Zbog toga je njegova priprema za ovu konferenciju uk-ljučivala još dve manje ili više standardne tehnike.

Prva od njih bila je tehnika u najužem smislu te reči. Koja se sastojala u tehničkom izboru, dizajnu i modelu diskusije, za koji se Ljubo Pejović opredeljivao, posebno na ovakvim, neprijateljskim konferencijama, naravno kada bi se na nji-ma uopšte našao, i, naravno, u meri u kojoj je na ovaj izbor, dizajn i model uopšte mogao da utiče. A ovaj izbor, dizajn i model sastojao se od par prostih ali važnih tehničkih pravi-la i dogovora sa organizatorom konferencije. Tako je Lju-bo Pejović postupio i na ovoj konferenciji. U pauzi između preopširnih uvodnih izlaganja i diskusionog nastavka kon-ferencije, zamolio je organizatora, predsedavajućeg sesije, da reč za diskusiju dobije kao drugi, treći ili četvrti po redu, svakako ne kao prvi, peti ili kasniji, zbog toga što je iz iskust-va dobro znao, da većina učesnika prvog diskutanta najčešće i ne čuje, jer na samom početku sesije još uvek završava ne-formalne komunikacije sa pauze, a da posle trećeg diskutan-ta, ostale skoro i ne sluša, jer se priprema za svoje diskusije, ili ih, što takođe nije redak slučaj, konferencija uopšte i ne zanima, većina njih tu je došla samo da se pojavi, pa žuri na nove slične, kažu, ivente.

Druga od dve tehnike bila je već manje standardna i manje tehnika u užem smislu te reči. Odnosila se više na psihološku, mentalnu i intelektualnu spremnost, na manju ili veću an-tagonizaciju sa neprijateljskim učesnicima i organizatorima konferencije. Sa suštinom stvari Ljubo Pejović nikada nije

113

trgovao. Da nešto od ove žrtvuje nije prihvatao. Ali je pri tome uvek preferirao manju a ne veću antagonizaciju jer je svaka antagionizacija nužno odnosila dragocenu energiju i koncentraciju. Naravno, preferiranje o kojem je reč, i ovde je važilo samo u meri u kojoj je to od njega zavisilo. A sve ovo opet radi što veće afirmacije same suštine, kritike i alterna-tive. Jedna od uobičajenih strategija neprijateljskih učesnika i organizatora ovakvih konferencija, naime, bila je napad-na antagonizacija i skandalizacija, pa se Ljubo i od ovakvih strategija morao braniti. Opet u meri u kojoj je to bilo mo-guće i neophodno. Sve u svemu, ova spremnost morala je da bude maksimalno kompleksna, fleksibilna i multivarijant-na, da u sebe uključi čitav spektar najrazličitijih spremno-sti i koncentracija, od maksimalne pomirljivosti, kada je to moguće, do maksimalne konfrontacije, kada je to neizbež-no. Naravno da ovo nije bilo ni malo lako, i da je i samo po sebi oduzimalo puno energije, vremena i koncentracuije, ali druge nije bilo, to je bio standardni paket, koji se na ovakvim konferencijama podrazumevao.

Uvodničari su završili u jedanaest i po. Pauza u dvan-aest. Za razliku od uvodničara, koji su imali po petnaest i više dosadnih minuta, diskutanti su imali samo po pet grozničavih minuta. Profesor Ljubo Pejović dobio je svojih pet minuta kao treći diskutant u drugoj sesiji. Bilo je to suro-vo kratko vreme čak i za mnogo jednostavnije ideje nego što su bile one koje je on bio pripremio. Ali je Ljubo Pejović i u ovome imao dovoljno iskustva. Znao je za dopunske tehnike pomoću kojih je čak i u uslovima ovakve surovosti mogao reći ono što je hteo. Jedna od tih dopunskih tehnika bila je i tehnika izazivanja replika, pomoću kojih je svoje vreme do-datno i višekratno produžavao.

Za sam početak, u okviru svoje prve, na konferenciji treće

114

diskusije, opredelio se za kombinaciju apstrakcije i provok-acije. Apstrakcija je ono njegovo glavno otkriće samo na-goveštavala, provokacija je, putem replika koje je želela da izazove, trebala da obezbedi dodatno vreme za razvijanje nagoveštaja. Kombinacija je bila rizična, neprijatelji su mogli provokaciju da prozru, da ju ignorišu, i da na taj način ostave Ljuba Pejovića i njegovu apstrakciju u nerazvijenom stanju. Sve ovo je Ljubo Pejović takođe znao, ali se za ovakvu strate-giju ipak opredelio, jer je znao i to da se bez ovakvih rizika na ovakvim konferencijama jednostavo nije moglo.

Bilo kako bilo, u svojih prvih pet minuta na konferenciji, na način koji je po vanjskoj formi bio sasvim neantagonis-tički, on je, u stvari, napao onu centralnu tehno-fantaziju. Kritikovao je naslov konferencije kao preterano i loše ap-straktan. Kao tehnokratsku fasadu koja više skriva nego što otkriva. I ponudio svoj naslov kao alternativu. Evo kako je to učinio: „Naslov ove konferencije je moderan i zavodljiv. Ali on ima i jedan veliki nedostatak. Potpuno je neadekvatan. I nedovoljan. ’Upravljanje neizvesnošću’ je formulacija koja je elegantna ali istovremeno i preterano pa i loše apstrak-tna. Kao da je napravljena za neko stanje sistema izvan ili iznad vremena, ili, još gore, za neko normalno ili ravnotežno stanje sistema. A naš sistem je u stanju koje je, dozvolite mi da upotrebim formulaciju slavnog belgijskog Nobelovca, Ilje Prigožina, daleko od ravnoteže. Kada kažem naš sistem, da i to preciziram, pri tome mislim i na ovaj naš mali, periferni sistem u Crnoj Gori, i na onaj naš veliki, kontinentalni sistem u Evropi, i na onaj naš najveći, centralni sistem u svetu. Mis-lim na kapitalizam kao polumilenijumski istorijski i svets-ki sistem. Koji je već nekoliko decenija u terminalnoj krizi i (pro)opadanju. I koji je kao takav postao ekstremno opasan. I to ne više samo za ovaj ili onaj narod, klasu ili generaciju na

115

planeti, kao što je to bio slučaj do sada, u njegovim ranijim cikličnim krizama, nego sada već i za opstanak celokupnog čovečanstva. I ne više samo, pa ni prvenstveno izvana, da se tako izrazim, nego pre svega iznutra, iz najveće dubine samog čoveka, njegovih najdubljih unutrašnjih slabljenja i propadanja, najpre genetskih, a onda i ostalih. Ukoliko u daljoj diskusiji bude vremena, rado ću o ovome reći i nešto više, mada sam o tome najviše i najbolje već rekao odnosno napisao u svom prilogu za ovu konferenciju, pretpostavljam da ste ga čitali. ’Poslednje upozorenje’ iz naslova, i ’Apoka-lipsa u nama’ iz podnaslova ovog priloga, govore upravo o tome. A na samom kraju ove kratke diskusije, dozvolite mi da sve prethodno rezimiram i ovako. Pre nego počnemo up-ravljati apstraktnim i brojnim neizvesnostima, što je samo po sebi za svaku pohvalu, moramo osvestiti, savladati i eli-minisati jednu prethodnu i konkretnu izvesnost, onu apo-kalipsu u nama koja se već u velikoj i opasnoj meri razvila, ne učinimo li to, moglo bi da nam se dogodi, da upravljanje neizvesnošću nikada i ne dočekamo.“

Provokacija je uspela. Nekoliko reakcija omogućilo je Ljubu Pejoviću još isto toliko dodatnih eksplikacija. Na ot-voreno neprijateljske reakcije svojih starih znananca, naj-prorežimskijih od svih prorežimskih profesora crnogorskog univerziteta, slavnog dekana-specijalca, profesora emeritusa, Janka Kujovića, i najomiljenijeg profesora svih crnogorskih vrhovnih oligarha, prve i druge generacije jednako, Veselina Vukovića, nije hteo da troši vreme. Na diskvalifikacije ove dvojice, njegove kritike kapitalizma kao sistema, kao, navod-no, nostalgične komunističke dogmatike, samo je uzgred podsetio, na njihovo, a ne njegovo, opštepoznato i beskonač-no vlastohlepno kameleonstvo, koje je, naravno, uključivalo i onu njihovu, a ne njegovu, ranu, komunističku dogmatiku,

116

još u vremenima takozvane anti-birokratske revolucije 1989. Odlučio je da najviše pažnje posveti tehnokratskoj reakciji Zorane Vujović. Zbog toga što je ona, s jedne strane, uvek bila, makar akademski i građanski korektnija, ali, s druge strane, i upravo zbog toga, prosistemski opasnija. Tako je bilo i na ovoj konferenciji. U vremenima evropskih integracija, Zorana Vujović je bila jedan od njihovih slavnih šampiona. Nakon samoraspada EU pre desetak godina, o ovima je, iz razumljivih razloga, retko otvoreno i eksplicitno govorila, ali je njihovu dubinsku matricu, pre svega onu njihovu sofis-ticiranu neofunkcionalističku dogmatiku, i dalje sistematski i sistemski rabila. Uz odgovarajuće svete sintagme, formule i reči, kao što su „naučno-tehnološki progres“, „ekonomija i društvo znanja“, „kvalifikacije, kapaciteti i kompetencije“, i slične, kao da se, budibogsnama, radi o malim električnim miševima, a ne o ljudima. U ovom istom, svetom kontekstu i smislu, reagovala je i na diskusiju odnosno prilog Ljuba Pejo-vića. Izbegla je optuživanje za komunističku dogmatiku, bila je inteligentnija od one dvojice, znala je da ljudi ipak pamte, zbog toga je svoj glavni prigovor formulisala više kao kriti-ku neke opšte dogmatike, te nedovoljno uvažavanje nauke i tehnologije. Učinila je to otprilike ovako: „Prilog i diskusija kolege Ljuba Pejovića, svakako su zanimljivi, vredni i podsti-cajni. U njima, međutim, nedostaje podrobnija naučna argu-mentacija. Posebno nedostaje odgovarajuća argumentacija, evidencija, pa i priznanje, naučno-tehnološkog progresa, kao najkrupnije i najizvesnije činjenice našeg vremena. Ko-lega Pejović kritikuje našu konferenciju kao preterano i loše apstraktnu, a upravo on čini takvu grešku. Izvan konteks-ta naučno-tehnološkog progresa, svako razmatranje, neka mi kolega Pejović ne zameri, i njegovo razmatranje, ostaje neadekvatno, nedovoljno i prazno.“

117

Kontra-stav Zorane Vujović, Ljubu Pejoviću dobro je došao. Da dodatno razvije i precizira sopstveno stanovište. A malo posle toga i ono svoje najveće otkriće. Zbog toga njegove uvodne reči nisu bile samo kurtoazne. „Zahvaljujem koleginici Zorani Vujović na prilici da svoje stavove dodatno pojasnim. Najpre, daleko od toga da ne poznajem i prizna-jem, značaj naučno-tehnološkog progresa u XX i XXI veku. Nešto o tome sam i sam pisao u svojoj knjizi Belle epoque: Kritika dogme progresa. Ali sam tamo, najpre sebi, a onda i drugima, po prvi put do kraja razjasnio, i ono što, ovde i sada, u odbrani svojih stavova, još jednom ponavljam, preciziram i naglašavam. Ono o čemu mnogi ne vode računa, neka mi koleginica Vujović ne zameri, kao što ja njoj nisam zamerio, mislim da ni ona o tome ne vodi računa, ne postoji samo jed-na, nego najmanje dve komponente i dinamike čovekovog bića, ona naučno-tehnološka, i ona moralno-politička, koja se previđa. Nije teško dokazati da su ove dve komponente i dinamike različite, suprotstavljene i neusklađene. Sudeći prema svim raspoloživim evidencijama, naime, ona prva, naučno-tehnološka komponenta i dinamika čovekovog bića, jeste apsolutno nesporna, u poslednja dva veka čak ek-sponencijalna, ali je ova druga, moralno-politička kompo-nenta i dinamika, isto tako ali apsolutno sporna, u svakom slučaju značajno je sporija od one prve, a možda je uopšte i nema, nego čovek u toj svojoj dimenziji već hiljadama godi-na stagnira, ili čak retardira. I naš problem je upravo u tome, što ova druga nema, upotrebiću vama, tehno-ekspertima omiljen izraz, kapaciteta da uspostavi kontrolu nad onom prvom komponentom i dinamikom našeg bića, pa nam up-ravo zbog toga i preti opasnost od samouništenja.“

Ovaj odgovor naveo je Zoranu Vujović da napravi još jednu tehničku grešku. Ipak je ona predugo funkcionisala u

118

vladajućim i vladinim aparatima. Nije bila navikla na ospo-ravanja. Pa ju je profesionalna sujeta naterala da na stavove Ljuba Pejovića još jednom reaguje. I tako mu omogući do-datnu minutažu. A njena nova reakcija, samo je ponovila, i tek neznatno varirala, prigovore iz prve reakcije: „Dobro je da kolega Pejović ipak ne spori naučno-tehnološki pro-gres našeg vremena. Što se onog drugog, kako ga on naziva, moralno-političkog faktora tiče, međutim, tu i dalje ostaje bez odgovarajućih argumenata. Naravno, ukoliko u argu-mente ne računamo njegovu neskrivenu antikapitalističku strast, na koju on, naravno, ima pravo, ali koja ne rešava njegov problem nedostaka činjenica i argumenata, koji je u nauci ipak primaran. Stvar ne stoji mnogo bolje ni kada je reč o njegovim razmatranjima o velikom strahu, negativnoj psihosomatici i propadanju genetskog materijala. U jednom romanu, u kojem je fikcija u prvom planu, na primer, ova razmatranja bila bi ne samo legitimna, nego i zanimljiva, moguće i popularna, u nauci, međutim, nije tako, u ovim razmatranjima previše je teorijskih hipoteza, bez odgovara-jućih empirijskih verifikacija i evidencija.“

Na licu predsedavajućeg, moglo je da se pročita jedva sus-pregnuto nezadovoljstvo. Za razliku od Zorane Vujović, koja je, u žaru diskusije, bila neoprezna, on je tehniku izazivanja replika, od strane Ljuba Pejovića, na vreme prozreo, bio je stari, iskusni predsedavajući na ovakvim koferencijama. Pa ipak, pravila su bila nedvosmislena, Ljubu Pejoviću morao je da da reč makar još jednom. A ovaj je to spremno dočekao: „Ideoloških strasti ovde svakako ima, samo što su one pro-kapitalističke, kod koleginice Zorane Vujović, a ne antika-pitalističke, kod mene. Samo potpuno ideološko slepilo, naime, može da objasni, kako to da koleginica Vujović, kao i ostali vladajući profesori i eksperti u Crnoj Gori, Evropi i

119

svetu, mogu da ne vide dubinsku, suštinsku i sistemsku vezu između kapitalizma i nasilja. A što se mojih razmatra nja o velikom strahu, negativnoj psihosomatici i unutraš njem propadanju ljudskog genetskog materijala tiče, naravno da u njima još uvek ima dosta, po mojoj proceni čak oko pedeset procenata, teorijsko-hipotetičkih materijala, koji čekaju na dalju empirijsku proveru, ali, dovoljno je da, u njihovu i sop-stvenu odbranu, ovde istaknem još samo dve stvari, prvo, u nauci, a ne samo u fikciji, to je uvek tako, jedan, ali, na-glašavam, veoma često upravo onaj najkreativniji deo, uvek ostaje u teorijsko-hipotetičkom statusu, otvoren za dalji raz-voj i provere, i drugo, samo prokapitalistička ideološka strast koleginice Zorane Vujović može da objasni, kako to da ona u mom prilogu i diskusiji, ali, još važnije, u samoj društvenoj stvarnosti, koja nam je valjda svima jednako dostupna, nije uspela da primeti onih drugih pedeset procenata, koji su već dobili odgovarajuću empirijsku potvrdu. I to je naš najveći problem. I to dvostruki. Prvo, problem sam po sebi, veliki masovni strah, od nekontrolisanih, to jest od kapitalistički kontrolisanih oružja za masovno uništavanje, koja su, po prvi put u istoriji, u stanju da unište čitavo čovečanstvo. I drugo, problem što najveći broj naučnika, eksperata i in-telektualaca, zarobljenih od strane kapitalističkih interesa, aparata i ideologija, ne samo koleginica Zorana Vujović da-kle, ovaj naš najveći problem, uopšte ne mogu i(li) ne žele da vide.“

Rukavice su bile skinute. Zorana Vujović još jednom nije izdržala. Ovoga puta bila je najeksplicitnija i najdirektnija. Izostavila je samo optužbu za komunizam. Ali je zato sve os-talo bilo tu. Optužba za „širenje neverice u naš sistem“, koja je bila toliko arhaična. Zatim, za „neodgovorni pesimizam“, kao da je ovde spor bio oko prognoza i emocija, a ne oko

120

dijagnoza i kognicija. Konačno, za „apokalipsu“, onaj ozlo-glašeni „apokaliptički ton“, koji je, već nekoliko decenija, bio najteži diskvalifikativ, svih mejnstrimera.

Ovoga puta, predsedavajući je, uprkos zavidnom iskust-vu, bio zatečen. Konferencija je planirana kao rutinska. U prvobitnoj agendi, nije se računalo na dve, nego samo na jednu diskusionu sesiju. Predsedavajući je prvobitnu agen-du pokušao da sačuva. Bez uspeha. I to ne samo zbog toga što je Ljubo Pejović insistirao na svom nespornom pravu na repliku, nego i zbog toga što se, izazvan polemikom između Zorane Vujović i njega, za uključivanje u raspravu, javio i jedan broj drugih učesnika, nevladinih analitičara, i ino kolega i koleginica. Pod njihovim pritiskom, napravljen je dogovor, najpre pauza za ručak, pa onda nastavak diskusije. U sedamnaest.

121

SLIKA ČETVRTA

SIMPTOMDijagnoza i etiologija.

Od prvog simptoma, teške životne dezorijentacije, preko isto tako teške, zapravo još teže depresije, do konačne dijag-noze, genecida, spontane mutacije gena, oštećenja genetsk-og materijala, prošlo je više od godinu. Drugi, ponovljeni, konzilijarni nalaz, potpisan od strane pet vrhunskih lekara specijalista, od 19. oktobra 2035., bio je neumoljiv. Razorni rad velike i negativne psihosomatike, definitivno potvrđen.

Mlada žena bila je vršnjak veka. Sredinom 2035. napunila je tridesetpet godina. Bila je novinarka. Nauka nikada nije bila njena oblast. Ovoga puta, međutim, od urednika je tražila, i dobila, da prati međunarodnu naučno-stručnu konferenciju o upravljanju neizvesnostima, koja je počinjala toga dana, u petak, 7. decembra 2035., u Svečanoj sali rektorata Univer-ziteta Crne Gore u Podgorici. Sama tema konferencije, nju ni ovoga puta nije posebno interesovala. Ono zbog čega je došla, bio je najavljeni rad profesora Ljuba Pejovića. Koji je među prvim u svetu, govorio o novoj bolesti genecida.

Bolest je bila i poznata i nepoznata. Dijagnoza utvrđena ali etiologija otvorena. Za obolelu ženu, međutim, i to je bilo više, mnogo više, nego ništa. U pauzi za ručak, između dve

122

diskusione sesije, predstavila se profesoru Ljubu Pejoviću, i ukratko mu izložila svoj problem. Profesor Pejović bio je preokupiran konferencijom, ali su mu oči ipak zasijale. Zbog poverenja koje mu je mlada žena ukazala, ali i zbog same stvari, koja je bila njegova profesionalna i životna opsesija.

Nije bilo mnogo vremena. Postavio joj je samo jedno pi-tanje. Koliko svesti o samoj bolesti ima? Pri tome je preci-zirao, da ne misli toliko na medicinske, stručne i slične infor-macije, koliko na unutrašnju svest, posmatranje i iskustvo. Odgovorila mu je da takve svesti ima čak i više nego što misli da je dobro. On joj se suprotstavio. Rekao je da je to dobro. I da je to jedini put do izlečenja. Ohrabrio ju je da put velike i pozitivne psihosomatike nastavi.

Ovog razgovora mlada žena će se sećati do kraja života. A njegovog svakog pa i najmanjeg detalja posebno dobro će se setiti desetak godina posle. Kada će doći do njenog potpunog i nepovratnog izlečenja. Savet profesora Pejovića mlada žena je poslušala. Hemiju nije u potpunosti isključila ali je prema njoj bila krajnje suzdržana. Glavni oslonac joj je bila holistička autosugestija. Velika i pozitivna psihosoma-tika. Kod većine obolelih, koji su se oslanjali isključivo na hemiju, bolest je samo napredovala. A kod nje je došlo do (samo)izlečenja.

123

GLAVA OSMA

ČUDONastavak i završetak konferencije. Efekat leptirovih krila. Neshvaćeni mirakl. Još jedna propuštena prilika.

Efekat ručka između dve sesije jedan je od najbanalnijih aspekata naučnih konferencija. Iskusniji učesnici ovih kon-ferencija čak su naučili da posledičnu pospanost glume kao tobožnju zamišljenost zatvorenih očiju. Ali su brojniji oni drugi, manje iskusni i obučeni. Koliko je samo puta ove druge najšira javnost uhvatila na delu kako na ovim konferencija-ma – spavaju. Što onda izaziva veliko čuđenje, jer najšira jav-nost u nauci još uvek vidi nešto skoro božansko, nespojivo sa tako banalnom stvari kao što je spavanje, u svakom slučaju. Što je, opet, krajnje naivno, posebno kada se imaju na umu neki drugi, veći, teži i neoprostiviji gresi nauke.

Efekta ručka, u nastavku naše konferencije, „Upravljanje neizvesnošću: Crna Gora, Evropa i svet do kraja XXI veka“, u Svečanoj sali rektorata Univerziteta Crne Gore, u Podgorici, u petak, 7. decembra 2035., u sedamnaest sati, međutim, nije bilo. Nikome se nije spavalo. Ni organizatorima i učesnicima konferencije bliskim vlastima, zbog toga što im je nepaž-njom izmakla kontrola, pa su Ljubo Pejović i ostali kritički orijentisani učesnici konferencije dobili previše prostora, ni

124

ovim drugim, naravno, zbog toga što su goreli od želje, da ovaj iznenada ukazani, pravednije je reći osvojeni prostor, iskoriste što bolje.

Po dogovoru sa kraja prethodne sesije, reč je prvi dobio Ljubo Pejović. Pauza za ručak, Ljubu je bila dobro došla, da ažurira dalju strategiju. Zorana Vujović već je bila, kolokvi-jalno rečeno, skinula rukavice. Ljubo Vujović bio je u dilemi, da li da to učini i on, ili da napravi simulaciju preterane akademske korektnosti, i tako, eventualno, izazove nove rep-like. Odlučio se za ovo drugo. Znao je da vladajući profesori, baš kao i njihovi gospodari, svaku korektnost svojih nepri-jatelja doživljavaju kao njihovu slabost, te da će ih upravo simulacijom ove svoje tobožnje slabosti, još jednom, najlakše nadmudriti. I ovoga puta, pokazaće se da je bio u pravu.

Najpre je krajnje smireno, akademski i argumentovano odgovorio na kritiku Zorane Vujović za „širenje neverice u naš sistem“ i „neodgovorni pesimizam“. Uz velik napor doduše, ali, ipak, uzdržao se od otvorene konfrontacije, pa i karikaturizacije, koju je ova arhaična kritika prosto iza-zivala. Umesto toga, pozvao je u pomoć Hanu Arent, ona mu je u ovakvim situcijama najviše pomagala. Uputio je na njenu briljantnu „uspaničenu maštu“ iz Izvora totalitarizma. Na imaginaciju i dramatizaciju kao upozorenje a ne na ove kao na „nevericu“ i „pesimizam“. Na podnaslov sopstvenog priloga za ovu konferenciju, uostalom.

Zatim je odgovorio na optužbu za „apokalipsu“. To je već bio njegov privilegovani teren. Ovaj odgovor zaslužuje da bude naveden i nešto opširnije: „Od svih kritika koje su mi na ovoj konferenciji saopštene, najmanje je osnovana upravo ova, za apokalipsu. U svoju odbranu, navodim samo tri ar-gumenta, koje, ukoliko želite, lako možete da proverite. Prvo, iako su međusobno tesno povezane, treba pažljivo razlikova-

125

ti između same apokalipse i dogme apokalipse. Apokalipsa je probabilistička, dogma apokalipse deterministička, apoka-lipsa manje ili više moguća, verovatna i realna, dogma apo-kalipse uvek stopostotna, i, kao takva, lažna i nasilna. Drugo, dogma apokalipse postoji, ali ne kod mene. Možete je naći kod brojnih mistika i fundamentalista, u obliku njihove de-terminističke i stopostotne opsesije, koja isključuje sve ostale opcije. A što se mene lično tiče, umesto da mi verujete ili ne verujete na reč, moram vas još jednom uputiti na svoju knjigu Belle epoque: Kritika dogme progresa, tamo možete jasno da vidite, da sam, još pre skoro tri decenije, dogmu progresa i dogmu apokalipse, označio kao dve ’blizanačke dogme’ našeg vremena pozne moderne. I treće, najznačajni-je, na osnovu svega prethodnog, još jednom vas molim, da najozbiljnije razmotrite ono što može da dovede u pitanje i sam opstanak čovečanstva. A to su najmanje dve nove činje-nice, na koje skrećem pažnju i u svom radu za ovu konfer-enciju, prvo, činjenica da je apokalipsa na koju upozoravam već počela, makar je ona još uvek u svom relativno ranom stadijumu, i drugo, činjenica da je ova apokalipsa potpuno neočekivana, naime da ona ne dolazi izvana, spolja, kako je većina očekivala, nego iznutra, iz samog čoveka, u obliku propadanja njegovog najdubljeg genetskog materijala, pod strašnim pritiskom onog masovnog i nekontrolisanog stra-ha.“

Na kraju je Ljubo Pejović još jednom ukazao i na pozitivnu psihosomatiku, kao na svoj najuverljiviji argument, u odbrani od neosnovanih optužbi za „nevericu“, „pesimizam“ i „apo-kalipsu“. Uz ne mali napor, on je i ovo izveo krajnje hladno, samokontrolisano i profesionalno, bez suvišnih strasti, suje-ta i konfrontacija. Uz ostalo, priznao je da je pozitivna psiho-somatika još uvek u ranoj fazi, istakao da je njena neophodna

126

empirijska verifikacija još uvek ograničena, mada ni nju, kao takvu, u onih nekoliko desetina slučajeva, koji su započeli sa doktorom Mijom Perišićem i njim samim, ne treba zane-mariti, ponovio da je i u ovoj stvari danas mnogo više hipo-teza nego dokaza, ali da je u svakoj nauci to upravo tako, te da se ni hipoteze kao takve nikako ne smeju zanemariti, jer su u ranim fazama svake nauke, one, zapravo, najznačajnije.

Procena Ljuba Pejovića iz pauze za ručak pokazala se kao ispravna. Njegovu naglašenu akademsku korektnost, suzdržanost i fleksibilnost, vladajući profesori pogrešno su procenili kao njegovu slabost. Zasuli su ga lavinom novih kritika, i tako još jednom pogrešili, omogućili mu novo vreme za diskusiju. Ovoga puta, lavina je čak bila veća, mno-go veća nego u svim prethodnim razmenama. Uz Zoranu Vujović, u raspravu su se, na svoj prepoznatljiv način, još jednom uključili i Janko Kujović i Veselin Vuković, i još neki, manje poznati, ali ne manje revni, pravoverni i agresivni vladajući profesori. Uz njih, i jedan broj vladinih nevladinih, među njima posebno agresivno Momir Radunović, Brisela više nije bilo, ali su briselski pitomci ostali, za njih je svaka kritika vladajućeg sistema, preko propisane crte, bila nedo-pustiva. Konačno, u raspravu su se uključili i mnogi kritički orijentisani učesnici konferencije, u najvećoj meri na strani Ljuba Pejovića, mada je i među njima bilo određenih pita-nja, rezervi, pa i kritika na adresu našeg jurodivog profeso-ra. Sumirane u jednoj jedinoj rečenici, sve ove, vladajuće, vladine nevladine, pa i neke prijateljske kritike, svodile su se na ponavljanje onih starih optužbi, za navodni dogma-tizam, relativizam i misticizam, samo što su ove optužbe i kritike sada bile ohrabrene onom Ljubovom naglašenom akademskom korektnošću, koju je većina doživela kao njeg-ovu slabost, i što su, naravno, zavisno od njihove konkretne

127

pozicije u političkom, ideološkom i intelektualnom spektru, tehnokratske, fašističke ili neke druge, sve one sada samo za-dobijale najrazličitije konkretne varijante i varijetete.

Jedna od mana, ili, pre, neuroza Ljuba Pejovića, bila je njegova sklonost da sve preterano planira, priprema i or-ganizuje do najsitnijih detalja. Pa ipak, ne tako često, ali ponekad je i on znao, da odstupi od ovog pravila. I da se osloni na dubinske, skrivene i nesvesne instikte. Tako je bilo i u ovom finalnom momentu na konferenciji. Upravo u trenutku, naime, kada je uspeo u svom glavnom (kripto)strateškom naumu, da nadmudri svoje oponente, navuče ih na tanak led i osvoji dodatno vreme, te da zahvaljujući tome u samom foto-finišu poentira svoje ključne teze, vrati milo za drago i nokautira neprijatelje, nešto ga je iznutra u tome zaustavilo, i nateralo da svoj potonji odgovor završi onako kako nije planirao. Bez projektovane finalne konfrontacije i egzekucije. Akademski smireno, hladno i korektno. Kao što je to u najvećem delu činio tokom čitave konferencije.

Jedan deo neprijatelja, kriptostrategiju Ljuba Pejovića već je bio prozreo, pa je izostajanjem njegove finalne konfront-acije bio zatečen. Jedan broj bliskih takođe. Samo nekoliko njih razumelo je ili makar naslutilo razloge za ovaj iznenadni obrt. Kojeg će i sam Ljubo Pejović postati svestan tek nešto posle. Kako god, nastavak i završetak konferencije, proteći će u teorijskoj konceptualizaciji, a ne političkoj konfrontaciji. U završnom odgovoru, Ljubo Pejović ograničio se samo na to, da svoje teorijske stavove dodatno razvije i precizira. I to je učinio na dva jednako akademski hladna načina. Naj-pre, sve one optužbe za dogmatizam, relativizam i misti-cizam, odbio je tako što je ponovio, ali i dodatno razvio i precizirao, stavove o postnjutnovskoj fizici Ilje Prigožina, i o stanju sistema koje je daleko od ravnoteže. Pri tome je

128

posebno naglasio kako u ovoj, novoj fizici i stanju, prestaju da važe zakoni stare, njutnovske fizike i ravnoteže, te kako se onima koji o tome ne vode računa, pogrešno čini kako su nove pojave kao neka čuda, a oni koji ih promovišu neod-govorni manipulatori i mistici. Ilustrovao je to i poznatim prigožijanskim takozvanim efektom leptirovih krila. U sta-nju sistema koje je daleko od ravnoteže, kaže ovaj efekat, čak i najmanji pokret leptirovih krila u Pekingu, može da izazove zemljotres u Los Anđelesu. Na kraju ovog dela, poentirao je još i generalnim pozivom na razumevanje novog. Ukoliko se slepo držiš starog, koje više ne postoji, naglasio je, bićeš os-uđen da efekat leptirovih krila stalno doživljavaš kao nepo-jamno čudo, neshvaćeni mirakl, obrnuto, i samo na taj način, ukoliko se hrabro otvoriš za novo, razumećeš genezis.

A zatim, hrabrost i otvorenost uma, koje je ovako pre-poručio svima, na samom kraju svog izlaganja na ovoj kon-ferenciji, i sam je demonstrirao. Umesto ukočenosti lažnog sveznanja, priznao je kako upravo u stanjima sistema koja su daleko od ravnoteže, preti stalna opasnost od isklizavanja. Iz holizma u dogmatizam, iz konvergencije u relativizam, iz inovacije u misticizam. Kako to dobro zna i iz sopstvenog profesionalnog i istraživačkog iskustva. Te kako upozorenja ove vrste nikada i nikako ne mogu biti suvišna. Čak i ne-zavisno od toga kolika je i kakva njihova stvarna dubina i motivacija. I da bi ove svoje potonje stavove dodatno argu-mentovao i potkrepio, svim učesnicima konferencije, na licu mesta, distribuirao je i jedan svoj do tada neobjavljeni tekst o epistemologiji iz 2029.

Na neočekivano pomirljiv završetak, Ljubo Pejović odlučio se u poslednjem momentu. Bez plana, nesvesno, instiktivno. Tek u narednih nekoliko dana, meseci i godina, i sam će ra-zumeti zbog čega. I pomisliti kako je instikt ponekad bolji

129

od svakog plana. Ili je tako bilo makar ovog puta. U kasnijim rekonstrukcijama, Ljubo Pejović će samome sebi da rasvetli najmanje dva sloja razloga, zbog kojih je ovako, instiktivno reagovao, i napravio onaj iznenadni obrt, koji će se na kraju pokazati kao dobar. Prvi sloj bio je površinski, i manje znača-jan, mada ne i sasvim beznačajan. (Neki put manje značajne, pa i trivijalne stvari, krče put onim drugim, dubljim i naj-dubljim spoznajama.) U ovom slučaju, trivijalnost je bila – očigledna i beskonačna udaljenost Ljuba Pejovića i njegovih protivnika. Kao dva sveta. Ili, još bolje, kao dva kosmosa. U takvom slučaju, najmanje što osetite, to je gubitak apetita. Pa se, umesto na konfrontaciju, koncentrišete na argumentaci-ju, umesto na strategiju, na konceptualizaciju, umesto na ta-kozvani kratki, na takozvani dugi rok. U ovom poslednjem, takozvanom dugom roku, bio je i onaj drugi, dublji i najdu-blji sloj razloga. Takozvani dugi rok, koji će doći u narednim godinama i decenijama, Ljubo Pejović je, slabo i nejasno, ali, ipak, nepogrešivo osetio, na samoj konferenciji. U reakcija-ma nekih vladinih nevladinih, pa čak i nekih vladajućih, u kojima je naslutio pukotine, iz kojih je u budućnosti moglo da se razvije i nešto više. Iznenadna miroljubivost Ljuba Pe-jovića, za koju se on odlučio u poslednjem trenutku, bila je, pored ostalog, i njegova instiktivna investicija u to nešto više. Ovoga će se on posebno dobro setiti, u onih nekoliko konk-retnih navrata, u narednih dvadeset-trideset godina, kada će se dogoditi, nekoliko, za većinu potpuno neočekivanih, za Ljuba Pejovića, ipak, slućenih, velikih prelazaka. Da je na naučnoj konferenciji, održanoj na Univerzitetu Crne Gore, u Podgorici, 7. decembra 2035., i njemu samom neko rekao, kako će u vremenima koja dolaze, Zorana Vujović, Momir Radunović i još nekoliko vladinih i vladinih nevladinih, preći na stranu alternative, verovatno ne bi verovao, a to se, ipak,

130

dogodilo, pored ostalog, nije suvišno još jednom naglasiti, i zbog onakve njegove iznenadne i instiktivne promene.

Za profesora Ljuba Pejovića često su govorili da je kao izvan svoga vremena. Oni koji su ga uvažavali, ovo izvan precizirali su kao ono ispred, oni drugi kao dezorijentaci-ju i izgubljenost. A on sam, znao je da je čovekovo vreme mnogo kompleksnije od fizičkog vremena, da je višestruko, a ne jednostruko, to jest da ima više, a ne samo jedan kon-centrični vremenski krug, i, ne manje značajno, da je het-erogeno, subjektivno-objektivno, a ne homogeno i objektiv-no, kao fizičko vreme. I tako je živeo. U svom, čovekovom, složenom i višestrukom vremenu. Zato je i mogao, najčešće svesno, mada ponekad i nesvesno, instiktivno, kao na ovoj konferenciji, da uspešno kombinuje takozvani kratki i takoz-vani dugi rok. I da pri tome sačuva i neophodnu samokon-trolu. Do sada je u tome uglavnom uspevao. Samo par puta mu se dogodilo da pri tome nakratko ispadne u neku vrstu prolazne ali ipak bipolarne personalnosti. Koje su njegovi neprijatelji onda jedva dočekivali i zloupotrebljavali šireći glasine o njegovoj potpunoj nenormalnosti.

Na ovoj konferenciji nije bilo došlo ni do jednog takvog, pa ni do najkratkotrajnijeg i najprolaznijeg ispadanja. Napro-tiv, od početka do kraja, Ljubo Pejović je u potpunosti kon-trolisao i višestrukost vremena i višestrukost sopstvenog an-gažmana. U najvećem delu konferencije, dao je sve od sebe, da sve ostale učesnike, pa i sve svoje stare, dugogodišnje nepri-jatelje, ubedi u veliku pretnju, koja se približavala čitavom čovečanstvu, ali ga neuspeh u tome na kraju nije razočarao. Pred sam kraj konferencije, shvatio je da to, u onih nekoliko sati konferencije, nije bilo ni realno da se očekuje, pa je us-peo da izvede čak i onaj svoj instiktivni manevar, promenu i investiciju u budućnost. Ovo isto, instiktivno kontra-balan-

131

siranje, ponovilo se i u onih par sati pred zaspivanje, te noći, 7. decembra 2035., dok je spontano rekapitulirao i rezimirao utiske sa konferencije. Konačno oseća nje ispu njenosti, za-dovoljstva i uspeha, u njemu je sve više potiskivalo, one prve pomisli o neuspehu, frustraciji i besmislu, koje su se nakrat-ko bile pojavile, u prvom delu konferencije.

132

SLIKA PETA

PROMENAAnatomija jedne ostavke.

Kada je, sredinom maja 2037., Milovan Rajović, član naj-užeg rukovodstva vladajuće partije, i jedan od najdugov-ečnijih ministara u Vladi Crne Gore, podneo promptnu i neopozivu ostavku na sve svoje brojne državne i partijske funkcije, i to zbog, kako je u pisanoj i medijima dostavljenoj ostavci sam naglasio, „neslaganja sa oligarhijskim karak-terom vladajuće politike“, a ne zbog onih, tada tako raširenih, maskirnih, takozvanih „privatnih odnosno zdravstvenih ra-zloga“, javnost je bila šokirana. Da neko, ko je već par deceni-ja pripadao samom vrhu vladajuće oligarhije, u jednom tre-nutku, ovaj vrh svojevoljno napusti, i to uz sasvim direktnu i eksplicitnu kritiku sistema kojem je i sam do tog trenutka pripadao, bilo je zaista retko (čak ni najstariji nisu mogli da se sete, da je ovakvih slučajeva, u maloj, siromašnoj i auto-kratskoj Crnoj Gori, u poslednjih nekoliko decenija, bilo više od jednog ili dva).

Izuzetnost ostavke Milovana Rajovića izazvala je mnošt-vo najrazličitijih reakcija javnosti. Preovladavale su ipak dve. Prva je bila ona koja je sve tumačila „pucanjem“ jednog čoveka. Najveći deo najšire javnosti u jednom ovakvom činu

133

prosto nije mogao da vidi ništa drugo do jednu vrstu indi-vidualnog poremećaja, pa čak i ludila. Druga reakcija bila je nešto uža. I više opoziciona. Neuobičajeni postupak Milo-vana Rajovića ona je tumačila pomoću teorije zavere. U os-novi ove teorije bilo je dogmatsko uverenje najkraće sažeto u sentenci „Jednom oligarh uvek oligarh“. Tako da onda ni ovaj neočekivani postupak Milovana Rajovića nije mogao da bude shvaćen drugačije do kao zavera, simulacija i prevara. Kao „kukavičje jaje“, odnosno kao „super-krtica“, koju vlada-juća oligarhija pokušava da podmetne svojim protivnicima.

Kako je sve ove reakcije javnosti doživljavao sam Milo-van Rajović? Mešavina stigme i sažaljenja, zbog stvarnog ili navodnog ludila, jeste bila teška. Sumnja u zaveru, simulaciju i prevaru, još teža. Uprkos tome, na licu Milovana Rajovića, makar spolja, nije mogao da se primeti, ni najmanji nemir. Ovakav izgled, međutim, nije bio samo spoljašnji. Stigma, sažaljenje i sumnja, Milovanu Rajoviću jesu smetali, ali je celo to vreme, u njemu, duboko unutra, mnogo snažniji, bio, i njemu samom do tada potpuno nepoznat, osećaj neke nove, velike i neobične stabilnosti. Zbog toga je i uspeo da izdrži sva iskušenja.

Kada je dvanaest godina posle, krajem 2049., nakon ne-koliko velikih ličnih žrtava, jednoglasno izabran u najuže vođstvo Trećeg zaveta, više nije bilo ni stigme, ni podozre-nja. Milovana Rajovića mnogi su već nazivali Svetim Pavlem našeg vremena. Njegovo preobraćenje najvećim čudom no-vog doba. Ali je sam Milovan Rajović duboko u sebi znao da to nije bilo nikakvo čudo nego kosmos.

134

GLAVA DEVETA

MNOŠTVOSkoro apokalipsa. Sa više lica. Površina i dubina. Mnoštvo i jedno. Puzajući uspon: 2035-2055. Smrtonosna eskalacija: 2055-2060. Neizvesna adaptacija: 2060-2075.

Skoro dvadeset godina bilo je potrebno da ljudi dožive a onda i uvide opravdanost upozorenja koja je Ljubo Pejović prvi put saopštio na konferenciji 2035. U ovih dvadeset go-dina bilo je novih upozorenja ali su i ona od strane većine i mejnstrimera uglavnom ignorisana. Ljubo Pejović i drugi koji su mu se u tome sve više pridruživali ni jednom nisu propustili da skrenu pažnju na preteći porast simptoma ove vrste koji je ponekad bio čak i statistički očigledan i ubed-ljiv. Na sve veći broj ratova, na požarno širenje terorizma, na nezadrživo globalizovanje kriminala i jačanje mafijaških država, na sve veću proliferaciju klonova i sponova, na po-javu i pandemijsko širenje novih neizlečivih bolesti, na ar-magedonske klimatske promene, razaranje biodiverziteta i ubijanje ekosistema. Uzalud. Tanatos je bio skoro jači od Erosa. Smrtonosna eskalacija koja je za sve pa i za većinu i mejnstrimere postala očigledna počela je 2055. Za oko pet godina koje su sledile odnela je milijarde ljudskih života, da bi u deset-petnaest godina posle njih, ostaci od nekoliko mil-

135

iona preživelih ljudi, ušli u težak i još uvek neizvestan proces adaptacije i opstanka.

Za mnoge je i do danas ostalo neshvatljivo, kako je to uopšte bilo moguće, da ovoliko mnoštvo, ovako ozbiljnih, čak apokaliptičkih simptoma, toliko dugo, zapravo sve do skoro kraja, ostane bez ikakvog efekta. Oni koji su se ovim pitanjem ozbiljnije bavili, fatalnu inefektivnost, ignorisa nje i ćutanje odgovornih, objašnjavali su pomoću dve grupe faktora. Prvu grupu faktora, kažu, činili su interesi velik-ih kapitalističkih korporacija. Koji su bili previše moćni. I beskrupulozni, u najužem smislu reči. Među ovima, interesi vojno-industrijskog, farmako-medicinskog, i bio-ekološkog kompleksa, bili su najpoznatiji. Na sva upozorenja, interesi velikih kapitalističkih korporacija, odgovarali su, slikovito rečeno, vožnjom u suprotnom smeru. A sa nekontrolisanim interesima moćnih, išle su i njihove ideologije, koje su činile drugu grupu faktora. Stare i nove fantazije, iluzije i manipu-lacije. Koje su, kao i uvek, servisirale vladajuće aparate. Samo što su ovi aparati sada, po prvi put od kada je čoveka kao vrste, bili smrtonosni, ne samo za ovu ili onu grupu, naciju ili klasu, nego za ljudski rod kao celinu. Hostes humani ge-neris (Neprijatelji ljudske vrste). Nekoliko primera koji slede, najbolje pokazuju, kako je ova teška mešavina vladajućih korporacija, interesa i ideologija, postupno, ali pogubno de-lovala.

Najpre, to dobro pokazuju takozvani ograničeni nuklearni ratovi. Zamišljeni kao tobože racionalni, neophodni i kon-trolisani, na kraju su se pokazali kao najneracionalniji, naj-apsurdniji i najnekontrolisaniji. Sa štetom koja u svom ukup-nom zbiru nije bila mnogo manja ni od one koju bi donela ona najveća sveuništavajuća nuklearna apokalipsa. I sa bez-broj lažnih pojavnih lica, ideologija i retorika, ispod kojih su

136

se krili vladajući oligarsi, aparati i interesi. U jedno od prvih takvih lica spada takozvani osiromašeni uranijum iz NATO bombardovanja Srbije, Crne Gore i Kosova, u proleće 1999. Kasnije slede i druga slična, jednako lažna, ali smrtonos-na lica, takozvanih ograničenih nuklearnih ratova. Čija je funkcija bila identična. Da duboku nelagodu, prvog velikog, prećutanog i nekažnjenog nuklearnog zločina SAD protiv Japana, Hirošime i Nagasakija iz 1945., zameni lažna nor-malizacija, racionalizacija i legitimacija, novih, ali isto tako velikih, nuklearnih zločina. Velika laž je na žalost uspela. Ali po cenu koja je na kraju stigla i same SAD, Evropu i Zapad. Eksponencijalni porast svih onih apokaliptičkih simptoma, direktnih i indirektnih posledica velikog straha, koji se uzdi-gao iz serije takozvanih ograničenih nuklearnih ratova, nije se mogao ograničiti samo na periferiju. Gens Una Sumus. Najveći broj ljudi pa i onih najbogatijih i najmoćnijih ovo je kasno shvatio.

Sličan je primer ekspandirajućeg pa i metastazirajućeg međunarodnog terorizma. Kada je u sam osvit XXI veka, 11. septembra 2001., Al Kaida napala Njujork i Vašington, malo ko je slutio da ovaj ulazi u svoju relativno novu, globalnu i to-talnu istorijsku fazu. A da se ova njegova relativno nova istori-jska faza, brže, jasnije i bolje vidi, u izvesnoj meri, ometalo je i ponavljanje starog obrasca, nasleđenog još iz druge polovine XX veka, iz vremena hladnog rata. Većina kritički orijen-tisanih analitičara, s pravom je ukazivala na ovaj obrazac, „prijateljskog neprijateljstva“, koji je u vremenu hladnog rata funkcionisao između dva vojno-politička bloka, a posle hladnog rata između zapadnih militarista i istočnih teroris-ta, samo sa češćim, razornijim i monstruoznijim frankešta-jnskim efektima, nego što je to bilo u vreme hladnog rata. Ipak, ni većina kritički orijentisanih analitičara, dugo, veoma

137

dugo, sve do kraja 2030-ih, nije primećivala, ili, makar, nije ozbiljnije tretirala, veliku istorijsku, fenomenološku i struk-turalno-funkcionalnu konfuziju, koja je naveliko počela da se odvija, između velikih međunarodnih terorističkih orga-nizacija u usponu, na jednoj, i velikih ali i svih ostalih nacio-nalnih država u opadanju, na drugoj strani. Kada je 29. juna 2014., jedna od najbližih srodnica zloglasne Al Kaide, sebe proglasila za Islamsku državu, većina je ovo samoproglaše-nje otpisivala kao puku propagandu, ukazujući pritom na poznatu razliku između države i terorističke organizacije. Ali je stvar bila u tome, da je ona konfuzija između ove dve, bila realna, istorijska i nepovratna, a ne samo propagandna. Broj ovakvih terorističkih država odnosno kvazi-država, u narednih nekoliko decenija, nezadrživo će rasti.

Kao što će konfuzija između nacionalne države i kvazi-države nastaviti da raste sa još najmanje jedne strane. Sa strane takozvane mafijaške države. Koja će tako postati još jedan primer one teške mešavine vladajućih klasa, intere-sa i aparata. Jer, to je takođe bilo dobro poznato, vladajuća, nacionalna, postnacionalna i transnacionalna kapitalistička oligarhija, bila je njihov zajednički i vrhovni gospodar. Gos-podar nacionalne države koja se svakodnevno borila protiv transnacionalnog organizovanog kriminala. Ali, istovreme-no, i gospodar ovog istog kriminala, organizovanog u obli-ku mafijaške kvazi-države. Na taj način, haos raspadajućih starih, i nastajućih novih entiteta, postnacionalnih, teroris-tičkih i mafijaških kvazi-država, bio je potpun. Sve do kra-ja 2030-ih, većina je verovala da je i ova teška haotizacija, ekskluzivna karakteristika inferiornih periferija. Nakon samoraspadanja EU i SAD, sredinom i krajem 2020-ih, i pojave novih kvazi-država na njihovom tlu do kraja 2030-ih, međutim, svima je postalo jasno, da je ovo ireverzibilan

138

istorijski trend. Čak i za one retke, koji su sve ovo razumeli na vreme, nepregledna masa najrazličitijih, subnacionalnih, kvazinacionalnih i transnacionalnih entiteta, koja je izaziva-la i nosila, i odgovarajuće, stare i nove, masovne i sudarajuće identitete, identifikacije i mobilizacije, bila je, malo je reći, nepodnošljiva.

Šta onda tek da se kaže za onaj veliki bol koji su ljudi tr-peli tokom pola decenije smrtonosne eskalacije 2055-2060.? Najbolje ništa. Uprkos poznatoj samodestruktivnosti ljudske vrste, u celokupnom iskustvu i jeziku homosapiensa, jednos-tavno nije bilo reči, kojim bi ovaj bol mogao da se opiše. Čak su i opisi Božijeg gneva, u Starom i u Novom zavetu, koji su ovome bili najbliži, ipak, bili samo njegov daleki nagoveštaj. A kako je i moglo da bude drugačije? U samo nekoliko godi-na, ljudska vrsta, život i stanište, prošli su pakao, ne jednog, nego mnoštva strašnih sudilišta. Prirodnih dizastara, od ve-likog, neizdrživog otopljavanja, preko nepredvidivih padavi-na i potopa, do sve razornijih olujnih udara. Nekontrolisanih mega-nasilja, koja su postala opštečovečanska u najužem smislu te reči, od takozvanih ograničenih nuklearnih ali i drugih ratova sa oružjima za masovno uništavanje, preko naj brutalnijih terorističkih i mafijaških super-akcija, u odno-su na koje je onaj napad Al Kaide na Njujok i Vašington 2001., izgledao kao crtani film za najmlađe, do beskonačnih i naj-monstruoznijih takozvanih unutrašnjih ratova, takozvanih zbog toga što je u ovom vremenu velike konfuzije, još malo ko mogao da objasni razliku između takozvanih spoljašnjih i unutrašnjih sukoba. Najzad, i sve strašnijih i sve masovnijih pandemija suicida, odnosno samoubistava, za koja se jedino znalo, da dolaze iz isto tako strašnih i masovnih depresija, ovde namerno izostavljamo Ljuba Pejovića, koji je celo vreme tvrdio, da su i ove dve velike i strašne pandemije, bile samo

139

jedna od posledica, onog jednog i najdubljeg, propadanja ljudskog genetskog materijala, usled onog novog, velikog i zajedničkog straha.

Čak i danas, 2075., deceniju i po nakon velike smrti, o nepojamnom bolu koji su pritom pretrpeli, ljudi koji su preživeli – ne govore. Umesto govora o ovome, oni u sebi još uvek samo nose, veliki fantomski bol, kao ono kada se izgubi ruka ili noga, samo što je u njihovom slučaju, reč o strašnom gubitku od devetstodevedesetdevet promila celok-upnog čovečanstva, a ne samo o gubitku ruke ili noge jednog ljudskog organizma. Zbog toga bi, valjda, trebalo da bude jasno, da je i onaj osećaj neizvesnosti adaptacije i opstan-ka, koji među preživelima preovlađuje i danas, 2075., koliko postraumatski refleks ovog velikog, najvećeg ikada gubitka, straha i Tanatosa, toliko, ili makar toliko, i izraz žuđene nade, života i Erosa.

U svemu ovome, samo jedno je sigurno. Da nije bilo profesora Ljuba Pejovića, za kojeg su čak i njegovi najbliži ponekad mislili, i govorili, da je kao izvan sebe, jurodiv, ako ne i potpuno poremećen, ne bi bilo ni ovog ostatka. U vreme smrtonosne eskalacije, profesor Ljubo Pejović prelazio je iz sedme u osmu deceniju života. Da je bila reč o potvrdi neke druge, napredne i razvojne pretpostavke, sigurno je da bi osetio veliko, pa makar i zakasnelo zadovoljenje, za sve protekle godine, borbe i žrtve. Ovako, kataklizmičku, skoro apokaliptičku potvrdu, svoje stare hipoteze, o negativnoj psihosomatici, te propadanju ljudskog genetskog materija-la, kao onom jednom i najdubljem izvoru, mnoštva koje je ovako bezdušno napalo, i skoro do kraja eksterminiralo ce-lokupno čovečanstvo, mogao je da doživi, samo kao gorku, veoma gorku, profesionalnu i životnu satisfakciju. Mada, i to treba naglasiti, u ovoj strašnoj potvrdi, bilo je i nečega,

140

što je umnogome nadilazilo jednu jedinu, pa makar koliko izdvojenu i značajnu, ličnu sudbinu i satisfakciju. Ideja velike pozitivne psihosomatike, koja je već decenijama sugerisala, da se velika negativna psihosomatika propadanja ljudsk-og genetskog materijala usled onih novih velikih straho-va, širenjem ljubavi, empatije i solidarnosti, može usporiti, zaustaviti i preokrenuti, sve do spasa i obnove čovečanstva, bila je takođe jedna od ranih ideja Ljuba Pejovića. A upravo ova ideja, bila je i jedna od najznačajnijih, prilikom osniva-nja i razvijanja Trećeg zaveta, velikog duhovnog i socijalnog pokreta, koji će biti najzaslužniji, najpre za očuvanje ovih nekoliko miliona preživelih ljudi, a zatim i za mogući spas i obnovu čovečanstva kao celine.

141

SLIKA ŠESTA

TAMANa nebu i zemlji. I u srcima preživelih.

U julu i avgustu 2015. u Podgorici je registrovan jedan zais-ta izuzetan klimatski rekord. Najveći broj uzastopnih dana sa temperaturom koja nije padala ispod tridesetpet stepeni celzijusovih. Od kada se meri temperatura vazduha. Sredi-nom septembra Hidrometeorološki zavod Crne Gore to je i službeno potvrdio. Otprilike u isto vreme, slična pojava reg-istrovana je i u dalekim SAD. Jedna tamošnja alternativna radio stanica, Democracy now, javila je kako je tekuća 2015. u Njujork sitiju „na putu da postane najtoplija godina u novijoj istoriji“ toga grada. Nije nedostajalo ni dubljih upozorenja. Na veb-sajtu iste stanice tih dana mogao se pročitati prikaz nove knjige Naomi Klajn Ovo menja sve: kapitalizam protiv klime, kao i intervju sa autoricom knjige Klimatske promene mogle bi biti katalizator u izgradnji pravednijeg ekonomskog sistema.

Uzalud. Kapitalizam i oligarsi su i ovog puta pobedili. Uz strašnu cenu. Pedesetdve godine posle, 2067., na čitavoj planeti, ne samo u Podgorici i Njujork sitiju dakle, globalno otopljavanje uzimalo je danak. Nisu pošteđena ni godišnja doba. Nastupila je velika inverzija. Pre pedesetdve godine,

142

2015., dva meseca, jul i avgust, bili su nepodnošljivo vrući, danas, 2067., samo dva meseca, januar i februar, nisu takvi.

Do pre samo nekoliko godina, sve je bilo u znaku velike vatre. Crno mnoštvo bezumnog nasilja, ratova, terorizma i mafije, gorelo je paklenim sjajem. A onda je nastupila još veća tama. Na nebu i zemlji. I u srcima preživelih.

143

GLAVA DESETA

TREĆI ZAVETOsnivanje i ime. Širina i sastav. Starina i opstanak.

Pokret Treći zavet osnovan je sredinom 2039., samo neko-liko godina nakon one naučne konferencije, koja je onoliko involvirala našeg Ljuba Pejovića. Ljubo Pejović bio je među njegovim prvim inicijatorima i osnivačima. Podsticaj za to bila mu je upravo ova konferencija.

Pokret se konstituisao i razvio kao holistički i u prostoru i u vremenu. U prostoru, osnovan je, i do danas ostao veoma jak i razvijen, u maloj Crnoj Gori, ali je od početka, kao i danas, prisutan i zapažen, ako ne i jak i razvijen, bio i ostao, u svim delovima sveta. Neku vrstu neočekivanog prvenst-va, mala, nerazvijena i periferna Crna Gora dobila je, delom, zbog sticaja okolnosti, koji se nikada ne može predvideti, de-lom, zbog raspadanja starog sistema, i njegovih starih cen-tara i periferija.

U vremenu, isto tako, pokret kao da je u sebi sabrao, pov-ezao i izrazio, svu kompleksnost, dugotrajnost i višestrukost čovekovog vremena. Neposredno, ovaj pokret nastao je kao odbrana društva i čoveka, od one velike smrtonosne pretnje, koje je Ljubo Pejović u potpunosti postao svestan na konfer-enciji 2035., ali posredno, podzemnim hodnicima vremena,

144

koji su običnom ljudskom oku nevidljivi, ovaj pokret kao da je u sebi sažeo, i sve prethodne velike odbrane i mobilizacije, onu Muhameda i Kurana iz sedmog veka nove ere, onu koja je ovoj prethodila, Isusa i Novog zaveta iz samog osvita nove ere, onu njihovih prethodnika iz Starog zaveta i pamtiveka, ali i one još starije, Bude, Zaratustre, i mnoge, ako ne i sve druge takve.

U vezi sa osnivanjem je i samo ime Treći zavet. U vremenu osnivanja, dakle sredinom i krajem 2030-ih, naime, u ovom pokretu najaktivnije su bile stare i nove religiozne grupe i orijentacije, tek kasnije njima će se u većoj meri pridružiti i one druge, naučne, filozofske, literarne, kulturne i duhovne, a zatim i one najšire, socijalne i političke mobilizacije. Zbog toga je ime ponelo pečat religije. Treći zavet bio je asocijacija ali i nastavak Starog i Novog zaveta.

Ali su i religiozne grupe i orijentacije, koje je Treći zavet okupio, od samog početka, a zatim sve više i više, imale iz-razito protestni, ekumenski i alternativni karakter, za razliku od onih drugih, njima suprostavljenih, konzervativnih, dog-matskih i vladajućih. Tako su se u ovom pokretu od početka našli religiozni pravci koji su bili direktni ili indirektni nas-tavljači ranohrišćanskih, bogumilskih, sufističkih, panteis-tičkih, i sličnih protestnih mobilizacija. Iz Crne Gore, na čelu ovih, bio je Ibrahim Čikić, autonomni islamski vernik, učitelj i podvižnik, koji je uvek bio otvoren, za druge i drugačije, i za zajedničke ciljeve.

Zbog toga u pokretu nikada nije bio problem da ovi reli-giozni pravci nađu svoje parnjake i partnere u širokoj pale-ti novih duhovnih, literarnih, naučnih, filozofskih i sličnih, sekularnih pokreta i struja, kojih je u vremenu velike i pro-dužene krize, takođe bilo sve više i više. Uz Ljuba Pejovića, neka vrsta glavnog koordinatora ovih, bio je Esad Kočan,

145

jedan od vodećih crnogorskih novinara, nekada glavni i odgovorni urednik Monitora, ali i filozof, teoretičar i intelek-tualac, po dubokom unutrašnjem pozivu, a ne samo po for-malnom obrazovanju.

Ipak, najveći zamah, silinu i snagu, Treći zavet dobiće tek sa novim velikim socijalnim i političkim mobilizacijama. Rani vesnici ovih mobilizacija moći će da se prepoznaju već u prvih par decenija XXI veka, u takozvanom arapskom proleću, okupatorima volstrita, madridskim indignadosima, španskom podemosu, grčkoj sirizi. U globalnom prekari-jatu, nezadovoljnim i nezaposlenim mladim, jednako takvim starim i penzionerima. I u njihovim alternativnim organi-zacijama, američkim slobodnim autonomnim zonama, australijskim kolonijama, skandinavskim komunama. Ka-pitalisti koji su shvatili, da su neophodni veliki ekonomski, klasni i socijalni kompromisi, ostali su u manjini. Oni drugi, na ove proteste, odgovorili su produženim ignorisanjem, arogancijom i isključivanjem. Odgovor isključenih bio je još veći, snažniji i jači. Već tokom 2040-ih, kapitalizam je bio na samoj ivici. A Treći zavet i u ovoj svojoj dimenziji samo je dodatno ojačan. U Crnoj Gori bio je predvođen Veskom Pe-jakom, Stankom Dabanovićem, Zlatanom Perakom i ostalim iz nove generacije protestanata.

Zahvaljujući upravo ovoj svojoj religijskoj, kulturnoj i so-cijalnoj širini odnosno trodimenzionalnosti, Treći zavet je i bio u stanju, ne samo da od svog samog početka generalno upozori, nego i da, već od početka 2050-ih, sasvim konkret-no najavi, ono veliko crno mnoštvo, koje će za pola deceni-je napasti čovečanstvo. I da se za njega dobro pripremi. Na početku, Treći zavet mnogi su krivo percipirali i optuživali da je jednodimenzionalan, staromodan, konzervativan. Da je usko doktrinaran, dogmatski, čak nazadnjački. A bilo je

146

sasvim suprotno. Zahvaljujući istoj onoj svojoj izrazitoj šir-ini, pluralizmu i multidimenzionalnosti, ovaj pokret bio je u stanju, da se onom velikom crnom mnoštvu, adekvatno suprotstavi. Bez nerealnih očekivanja, malodušnosti i ra-zočarenja, koja su oduzimala volju i snagu, kada su ove bile najpotrebnije. Dok su mnogi posustajali, Trećezavetnici su nastavljali.

U ovom njihovom stalnom nastavljanju, bilo je i one nji-hove alternativne religioznosti, i one njihove nove duhovno-sti, i one njihove nove i najšire društvenosti. Samo zahvalju-jući svemu ovome, Trećezavetnici su uspevali, da nastavljaju svoje duge i teške borbe, čak i kada su neposredno strada-li, od crnog mnoštva protiv kojeg su se borili. U izvesnom smislu, u ovim njihovim borbama, bilo je i jedne vrste no-vog, do tada neviđenog hedonizma. Hedonizma žrtve, bor-be i otpora, zbog najvećeg mogućeg razloga. Zbog opstanka kosmosa, života i čoveka. Bila je to čista dijalektika. Kontrast između sjaja i tame, smisla i besmisla, dobra i zla. Najnovija verzija „Hvala Vladi Crne Gore“ Ljuba Pejovića.

Danas, 2075., svi dobro znaju da je ostatak od nekoliko miliona ljudi, preživeo upravo zahvaljujući Trećem zavetu. Ali, još i početkom 2050-ih, kada su prvi znaci smrtonosne eskalacije, već bili počeli da se pojavljuju, slepilo većine i da-lje je trajalo, pa su i tadašnja, pojačana upozorenja Trećeza-vetnika, produženo ignorisana, diskvalifikovana i stigmati-zovana, kao neki navodni čudački milenarizam, fanatizam i misticizam. A glavne ideje, pomoću kojih su Ljubo Pejović, Ibrahim Čikić i ostali, pokušavali da usnule ljude probude, i da ih spasu od velike nesreće, bile su toliko jednostavne i ne-sporne. I poznate. Samo u poslednjih sto godina, o proteklim vekovima da i ne govorimo, ideja i tehnika pozitivne psiho-somatike, na kojoj je Ljubo Pejović insistirao, mogla je da se

147

pozove ili osloni, na najmanje dve svoje velike prethodnice.Prva takva bila je ideja Vilhelma Rajha o orgonskoj energiji

kosmosa, života i ljubavi, koja bi, verovao je njen zaljubljenik i promotor, mogla da bude moćnija, od svih do sada poznatih oblika energije, pa i od nuklearne energije. Poznavaoci dela ovog velikog, austrijsko-američko-jevrejskog frojdo-mark-siste, mislioca, lekara i psihoanalitičara, znali su i za njegove egzotične eksperimente, pomoću kojih je on pokušavao da ovu ideju, iz sfere teorijske hipoteza, pretoči u sferu ne-posredne primene. Svojevrsna je ironija istorije, glupe ljud-ske istorije, istorije ljudske gluposti, kako god hoćete, či-njenica da je ovaj veliki čovek, umro od srčanog udara, u za-tvoru, na koji je osuđen zbog navodnog nadrilekarstva, kako su vlasti SAD, odmah posle drugog svetskog rata, u vreme zloglasnog makartizma, okvalifikovale njegove neshvaćene eksperimente.

Druga je bila ideja ljudske empatije, saosećanja i solidar-nosti, kao i na osnovu ove ideje proširena i poboljšana defin-icija ljudske inteligencije, od one ranije, redukovane, jednod-imenzionalne, tehničke, do sada proširene, multidimenzio-nalne, emocionalne i socijalne inteligencije, psihologa Dani-jela Golemana i saradnika, lekara, neurologa i psihologa, sa Medicinskog fakulteta MIT-a, jednog od najprestižnijih univerziteta u SAD. Doprinos Danijela Golemana i saradni-ka bio je svetski poznat, priznat i slavan, već krajem XX, poč-etkom XXI veka, jer su knjige koje su ovaj doprinos iznosile i elaborirale, već tada bile prevođene i objavljivane, ne samo na sve velike, nego i na mnoge male jezike, među ovima i na onaj naš, nekada srpsko-hrvatski, sada četvoroimeni, CSBH, crnogorski/srpski/bošnjački/hrvatski, jezik Ljuba Pejovića i Crne Gore. Uz sve ovo, ovaj njihov doprinos, bio je svets-ki poznat, priznat i slavan, zbog još najmanje jedne, sasvim

148

konkretne i malo je reći epohalno značajne stvari. Zbog toga što je na najuverljiviji, prirodnoznanstveni i eksperimental-ni način, demonstrirao, pokazivao i dokazivao, da je upravo empatija, a ne sebičnost, najveća komparativna, adaptivna i evoluciona prednost čoveka kao vrste. Te da je svaka su-protna tvrdnja, koja sve vidi, vrti i organizuje oko ljudske se-bičnosti, najveća ideološka laž kapitalizma kao sistema.

I šta sada? Kako da se sve ovo objasni? Da je bilo toliko pravovremenih i kompetentnih upozorenja? I toliko velikih i moćnih ideja? A da je čovečanstvo, preciznije rečeno njegova većina, zarobljena vladajućim aparatima, sve ovo ignorisala, zaslepljena, imobilisana, kao hipnotisana. I do skoro kraja verovala najglupljima i najgorima. Pa upravo tako. Trećeza-vetnici su i ovo znali. Da je puka vera u razum, ili u instikt, ili u bilo šta drugo – nedovoljna. Da je za spas čovečanstva, uz sve ovo, neophodna i velika posvećenost. I ne mala žrtva. U odnosu na koju je svaka neshvaćenost, diskvalifikacija i stigma, ono najmanje, na što se mora biti spreman.

149

SLIKA SEDMA

SJAJPosle apokalipse.

Po dogovoru, u ponedeljak, 19. oktobra 2071., oko podne, na periferiji Podgorice, u jednom malom, skrovitom, ali pri-jatnom lokalu, tamo gde je pre kataklizme nekada bio Rek-torat Univerziteta Crne Gore, dva čoveka sede, i, očigledno, više su skoncentrisana na razgovor koji vode, nego na piće koje ispijaju. Prvi od njih može imati oko sedamdeset, drugi oko trideset godina. Prvi je jedan od najznačajnijih uteme-ljivača i vođa Trećeg zaveta, drugi jedan od njegovih mlađih sledbenika, ali, ovde, u ulozi novinara i hroničara, koji svog slavnog sagovornika intervjuiše, za potrebe jednog dnevnog onlajn izdanja, ali i knjige o nastanku i razvitku Trećeg za-veta.

Mlađi čovek je duboko impresioniran svojim starijim sagovornikom. O njemu je čuo i pročitao skoro sve što je postojalo. A toga je bilo zaista puno. Neposredne utiske iz razgovora koji vodi, spontano upoređuje sa svim prethodnim informacijama do kojih je došao. Tokom ovog upoređiva nja, jedan detalj privlači mu posebnu pažnju. U brojnim sve-dočenjima saboraca starijeg čoveka, posebno onim iz vre-mena smrtonosne eskalacije 2055-2060., naglašavan je sjaj

150

u njegovim očima. Kao odbljesak vatrenog sjaja apokalipse. Dok postavlja pitanja i registruje odgovore, diskretno koliko je to moguće, mlađi čovek ponire u sagovornikov pogled. I u njemu traži i nalazi sjaj. Ali taj sjaj više nije kao onaj iz svedočenja saboraca iz vremena smrtonosne eskalacije. Nije kao spoljašnji (od)sjaj vatrene apokalipse. Nego je to sada kao neka velika unutrašnja smirenost. Kao neki novi i veliki unutrašnji sjaj. I to je ono što ga kod slavnog sagovornika u ovom razgovoru najviše impresionira.

151

GLAVA JEDANAESTA

EPILOGDanas, 2075.

Danas, 2075., više nije sporno makar to, pre deceniju i po, dve, dogodio se veliki slom, a ne evolutivni preobražaj kapitalizma kao svetskog i istorijskog sistema. U onoj knjizi o budućnosti ovog sistema, sa kojom je započela ova priča, Imanuel Volerstin i Rendal Kolins predviđali su slom, Majkl Man i Kreg Kalhun, dva druga koautora knjige, evolutivni preobražaj. Naravno, danas je najmanje važno, što je ispalo da su prva dvojica bili u pravu, druga dvojica ne. U stvarnos-ti, moglo je da se dogodi i drugačije. Ono što je ovde i danas važno, to je da se sa ovom novom realnošću, inteligentno i hrabro suoči.

A to nije ni malo lako. Najpre, intelektualno, a zatim ni psihološki. Strašno iskustvo koje se ljudima dogodilo pre deceniju i po, dve, nije se dogodilo nikada pre u čovekovoj istoriji. Pa ni sa čim poznatim nije moglo ni da se uporedi. A onda i onaj veliki fantomski bol. Zbog gubitka, valja još jed-nom ponoviti, devetstodevedesetdevet promila čovečanst-va. Od oko devet i po milijardi ljudi s početka 2050-ih, nakon one smrtonosne eskalacije 2050-2055., preživelo ih je samo nekoliko miliona.

152

I ovih nekoliko miliona, naravno, sada živi u potpuno novim, izmenjenim okolnostima. Ne samo da više nema ka-pitalizma kao sistema, nego više nema ni ostalih velikih insti-tucija, koje su pratile ovaj veliki i dugovečni istorijski sistem. Pored ostalih, više nema ni država, velikih i malih, koje su za nekoliko stotina i hiljada godina znale da budu ovakve i onakve, pravedne i nepravedne, demokratske i autokratske, ali su ljudi na njih jednostavno bili navikli. Odjednom, tamo gde su ranije bile države i državne granice, ništa.

Jedan broj preživelih pamti i kapitalizam, i države, i državne granice, i celokupni raniji svet, kojeg više nema, ali se i njima čini, kao da je sve to postojalo, ne pre samo par decenija, nego pre najmanje nekoliko vekova. Toliki je bio onaj veliki i strašni posttraumatski efekat. A o tome, šta će o ovom novom svetu, ako ove ostatke uopšte možemo tako zvati, da misle nove generacije, rođene posle 2060., još uvek je teško, da se kaže bilo šta određenije. Dobrim delom, uos-talom, to zavisi i od onoga, na šta će ovi ostaci na kraju da izađu.

A pre nego se o tome, eventualno, još nešto suvislo kaže, svakako treba reći, makar još nekoliko osnovnih informacija, o onima koji su bili deo ove priče, toliko se duguje vama koji ovu priču pratite, ali i njima samima. Kao što to od iskona na zemljinom šaru biva, neki od njih su otišli, neki su još uvek živi. Otišli su uglavnom oni stariji, Ivo Banda, Mijo Perišić, Ibrahim Čikić, Esad Kočan, Ljubo Pejović i ostali, preživeli uglavnom oni mlađi, Marko Milačić, Boban Batrićević, Irena Delja, Danilo Mrvaljević, Vesko Pejak i ostali. Ljubo Pejović, glavni junak ove priče, otišao je u svojoj osamdesetdevetoj, 17. februara 2065., ostavivši za sobom suprugu Ljubicu, u njenoj šezdesetdevetoj, i sina Petra, Kvrgicu, kako su mu te-pali od samog začetka, u njegovoj dvadesetdevetoj.

153

Na kraju, šta, i da li uopšte išta, o onim ostacima, može još suvislo da se kaže. Možda još samo to, da ovi ostaci, od nekoliko miliona preživelih ljudi, danas, 2075., žive u nekoj vrsti neizvesnog i provizornog mini-sistema. U kojem se, na jedan krajnje neobičan, nekonzistentan i redak način, po prvi put u ljudskoj istoriji, susreću, sudaraju i kombinuju, ar-haični pa i regresivni društveni oblici, sa jedne, i konzervi-rane ali odložene nove tehnologije, sa druge strane, nešto što je možda najsličnije onim nezaboravnim slikama, sekvenca-ma i scenama, iz Poludelog Maksa Mela Gibsona iz 1990-ih. I jedno i drugo, i arhaični društveni oblici, i konzervirane nove tehnologije, opet, usled onog velikog i strašnog post-traumatskog efekta.Tako da, nakon svega, ljudi danas ne žive na stabilno fiksiranim teritorijama, nego, u najvećem bro-ju, u velikim nomadskim grupama, na visokim planinama. Uprkos svim obećanjima novih informacionih tehnologija, naime, u odsudnim trenucima, elementarne fizičke karakter-istike tla, pokazale su se kao mnogo značajnije. Tako i visoke planine kao najbolja zaštita od najvećeg broja pretnji onog crnog mnoštva koje je onako smrtonosno napalo čovečanst-vo 2055. Od velikih ratnih, terorističkih i mafijaških nasilja, ali i od velikih klimatskih poremećaja, otopljavanja, poplava, oluja i cunamija. Ukoliko se danas uopšte i može govoriti o čovečanstvu kao celini, onda je ono pre i više kao neka vrsta velikog ali proređenog arhipelaga visokih planina, nego kao bilo šta drugo ili drugačije. Tako da danas pre i više možemo govoriti o ljudima Ararata, Alpa, Apenina, Apalača, Anda, i drugih visokih planina, nego o ljudima ovih ili onih civili-zacija, država ili teritorija.

Ljude novog arhipelaga povezuju dve stvari. Zajednička sudbina i Treći zavet. Nisu baš svi Trećezavetnici ali svi prih-vataju njihov autoritet. Zahvaljujući tome su i došli do novog

154

velikog sporazuma na kojem počiva njihova labava zajedni-ca. Ovaj sporazum sadrži samo tri klauzule. Prva zabranju-je proizvodnju i upotrebu oružja za masovno uništavanje za sva vremena. Druga zabranjuje proizvodnju i upotrebu novih tehnologija bez prethodne prijave i odobrenja. Treća ove druge do daljnjeg obezbeđuje i čuva ustanovljenjem Velike digitalne arhive smeštene u podzemnim hodnici-ma Akonkagve. Zajedno, sve tri, za ljude novog arhipelaga, predstavljaju novi početak, minimalni kontrakt. U ovom kontraktu utemeljeni su i njihovi arhaični društveni oblici i njihove konzervirane ali odložene nove tehnologije. Strašno iskustvo kroz koje su prošli, učinilo ih je krajnje obazrivim. Ali to ne znači da su oni nove tehnologije i sa njima novi život i napredak u potpunosti i odbacili. Ne, samo su njihovu upotrebu stavili pod nadzor. I odložili.

Koliko dugo će ovo odlaganje još da potraje? Preživeli to ne znaju. To ne znaju ni Trećezavetnici. U stvari, to danas ne zna niko. Osim možda sam kosmos ili bog. I možda još samo poneki jurodivi. Posle svega, međutim, to danas više niko ni ne doživljava kao neki veliki nedostatak. Ostaci su postali skromni. Njih danas ispunjavaju samo dva osećanja. Strah i nada.

155

Balša Brković

UZ NOVI ROMAN MILANA POPOVIĆA

Tri do sada objavljena romana Milana Popovića imaju sa -s vim osobeno mjesto u aktuelnom pejzažu crnogorske pro-zne umjetnosti.

Profesor Milan Popović jedan je od najkonsekventnijih kritičara aktuelne stvarnosti u Crnoj Gori, već decenijama predstavlja onu intelektualnu supstancu koja se ne prepuš-ta lagodnom prećutkivanju svega onoga što se mora reći. Istovremeno, Popović je jedan od najvažnijih teoretičara društva, naučnik koji je crnogorsku javnost upoznao sa klj-učnim modernim autorima koji savremenost promišljaju i objašnjavaju na relevantan način.

Iza Popovića su brojne teorijske knjige u kojima je ubjedlji-vo kritikovao dogmu progresa, ili tumačio “balkansku post-modernu”, uvijek dajući važan doprinos temi kojom se bavi.

Mogli bismo reći da se Popović uključuje u crnogorski ili regionalni rukavac fenomena tzv. “profesorske literature”, koju su planetarno prepoznatljivom učinili autori poput Umberta Eka ili Dejvida Lodža. Taj manir prati jedna vrsta teorijskog fokusa koja je neodvojiva od književnog čina.

U Popovićevim romanima, na ovaj ili onaj način, uvijek ima-

156

mo distopijski impuls koji presudno oblikuje sve druge nara-tivne vektore. Autor se poigrava sa “bliskom budućnošću”, a to je jedan od provjerenih i vrlo zahvalnih modusa da se kaže nešto o našem vremenu na način što će se epohalne kon-sekvence izvesti do kraja, a tačka gledišta izmjestiti u vrijeme koje još nije iskustvovano.

Time se postiže nekoliko važnih efekata: predočavajući či-taocu “dovršene” društvene procese, autor ukazuje na njiho-vu pogubnost. Istovremeno, ovakav postupak uvijek donosi otkrivajuću kontekstualizaciju – tu se Popović vješto poigra-va učinkom vremena / stvarnosti na pojedinca.

Novi roman profesora Milana Popovića, njegov treći iskor-ak u književnost, složenija je narativna konstrukcija od pre-thodna dva romana. Milan Popović spretno kombinuje dis-topiju, teoriju i svojevrsne narativne impulse koji dekodiraju “stvarnost” Popovićevog književnog svijeta. Ovo je roman u kome Popović ogoljava egzistencijalne modele današnje Crne Gore i ukazuje na njihovo “produženo” dejstvo.

Ovo je politički roman par exellance, što ne treba shvatiti kao – etiketu. Niti je politički roman naročita novotarija u književnosti – Ilijada je takođe “politički roman”.

U novom romanu Popović je “razigraniji”, i to na vrlo za-nimljiv način. Miks teorije i fikcije odlučio je da formalizuje – to jeste manir naučnika, ali izvedeno načinom pisca.

Ipak, ključna tema Milana Popovića (i) u ovom romanu jeste gubitak ili (negativna) evolucija ljudskosti. To je knji-ževni doprinos ovoga autora antropologiji savremenosti: ljudski obrisi se gube, transformišu u nešto drugo, ljudskost više nije ključni sadržaj čovjeka... Čak nije najvažnije koji je politički impuls doveo do takvog epiloga – ultimativni pej-zaž je toliko depresivan i mučan – da djeluje pesimističnije i od Berhnardovih naracija. Popovićevi “sponovi” jezivije su kreature od svih sličnih pseudo-bića.

157

BIO-BIBLIOGRAFIJAMilan M. PopovićRođen 11. jula 1955.Teoretičar savremenog društva, sociolog, politikolog.Redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Crne

Gore u Podgorici, na predmetu Savremeni politički sistemi. Gostujući profesor na više evropskih i svetskih univerziteta, kao i domaćih i međunarodnih nevladinih programa.

Antiratni, građanski i demokratski aktivist. Član jednog broja domaćih i međunarodnih nevladinih organizacija, pored ostalih i Verona foruma iz Brisela 1996-1999., Među-naro dnog foruma Bosna od 1998., te Međunarodnog ek-spertskog tima Instituta za istraživanje genocida iz Kanade od 2013. Vanstranački intelektualac, i u tom svojstvu po-državalac određenih političkih stranaka i saveza, tako i član Saveta Socijaldemokratske partije Crne Gore 1993-1997., član Saveta Demokratskog fronta Crne Gore od 2012-2015., član Saveta Demosa 2015-. Dobitnik Nagrade „Duško Kon-dor“ za afirmaciju građanske hrabrosti za 2014. NVO GARI-WO u Sarajevu.

Autor oko dvadeset knjiga iz oblasti društvenih nauka, i tri romana, Oklop iz 2009., Ibrahim 2044-1994 iz 2011., i Ostaci iz 2015. Redovni kolumnist crnogorskog nezavisnog

158

nedeljnika Monitor. Opširnija biografija i najveći broj knjiga i članaka na veb stranici: www.milanmpopovic.info.