Др Слободан Бранковић (Војно-историјски гласник број 1-2/1998, ВИИ, Београд,1998.)

Фјодор Михаилович Достојевски

О СРБИМА, ИСТОЧНОМ ПИТАЊУ И ЦИВИЛИЗАЦИЈИ

(мислилац и пророк)

Не само расправе него и догађаји поставили су Источно питање 1875 -1878. на дневни ред историје у заоштреном виду. Херцеговачко-босански устанак 1875. и рат Србије и Црне горе 1876. против Отоманског царства Достојевски је оценио као почетак његовог правог решавања. Подухват је универзалног значаја. За узношење Христове истине, која се чува на Истоку, коначну реч даће православље. У томе је оваплоћење словенства, Европе, човечности. Остварење је могуће у мисији Русије. Уједињење и хармонија света. Идеја о Москви као Трећем Риму је у осебујном мишљењу Достојевског, објављеном у Пишчевом дневнику. Критика Европе се огледала и у прекору руске струје, која је примила спектар утицаја од либерала до комунаца. Идеалисти општечовечанске обнове упозорени су да ће Европа да посматра борбу хришћана против султана све до поделе наследства. Слика је била реалистична у својој метафоричности: пет векова леже око укусног залогаја (Цариграда) и чувају плен један од другог. Неповерење није било само међу Русијом и Европом, које су се отимале о самоослобођење народа, него и међу тим народима. Зато је Достојевски уверавао да Русија неће узети ни педаљ словенских земаља. Визија Словена је да се на развалинама европске културе и цивилизације гради нова култура и цивилизација. Гледиште о Балкану као федерацији или мозаику државица Достојевски завршава предвиђањем о њиховој вечитој свађи. На рат Достојевски гледа као на бич и спас од безграничне патње. Зато поздравља борбу Срба, али критикује уплив политике, посебно под западним утицајем. Само Русија може да реши Источно питање, у складу с руском идејом. Достојевски одбија интриге о претварању Србије у руску губернију и срдачно поздравља руске добровољце.

Критика либерала и револуционарних демократа од стране словенофила у Русији продужила се у Србији. Маштари моћне партије иза српског фронта сањали су о »словенској уједињеној српској краљевини« - »са славном будућношћу«. Добровољци у великој мисији резонују: »поћи ћу у Србију, ако останем жив, добро је, а ако погинем - све је исти ђаво!« Ледено стање њихове душе је описивано са становишта саможртвовања као подвиг за испуњење великог циља. Срби су критиковани због прагматичког и рационалног поимања циља борбе. Достојевски је одбацивао њихово представљање као плашљиваца и бегунаца из борбе. У проценама је истицано да су Срби за мали рат. Високо је Достојевски вредновао Херцеговце, Црногорце, па Србијанце ... док је Бугаре критиковао као борце. Односи Русије с балканским народима у званичној политици били су рангирани према интересима. На првом су били сопствени, руски, па бугарски, црногорски ... Србија је критикована због уплива западњачког стила и модела друштва. Достојевски је упозоравао да је папа предводитељ комунизма и да цивилизовани Европљани смерају да освоје Словене и да их угурају у једну Србију! Достојевски Србе види као народ који је толико нежног срца, који толико воли своју кућу... то је разлог што им тешко пада одвојеност од дома када су дуго на фронту.

О Источном питању1

1 Фјодор Михаилович Достојевски, Фрагменти из »Пишчевог дневника који се односе на питања из

Источно питање! Ко од нас није преживљавао прилично необична осећања, и колико је само било тумачења у новинама! И каква је само забуна била у неким главама, какав цинизам у појединим осудама, каква добра, поштена стрепња у појединим срцима. Једно је сигурно: нема се чега бојати, мада је било много оних који су се плашили. Па и тешко је претпоставити да би у Русији било тако много кукавица. У њој има намерно плашљивих, то је истина, али изгледа да су се они пребацили у рачуну: неће постићи успех. Али, и намерно плашљиви, наравно, знају где им је граница, тако да неће захтевати од Русије бешчашће, слично ономе када је у ;стара времена, шаљући амбасадоре краљу Стефану Баторију, цар Иван Грозни захтевао од њих да истрпе, ако буде потребно, и батине, само да измоле мир. Речју, Јавно мњење се, изгледа, оформило и не слаже се батинама ради било каквог мира.

Српски кнез Милан и црногорски кнез Никола, уздајући се у Бога и своја права, кренули су на султана, и када буду читали ове редове, можда ће се већ знати о неком значајном сукобу, или чак о одсудној бици. Сада ће се рат одвијати брзо. Неодлучност и отезање великих сила, дипломатска ћудљивост Енглеске, која је одбила да се придружи одлукама Берлинске конференције, а одмах затим избијање револуције у Константинопољу и провала муслиманског фанатизма, и на крају, масовно убијање од стране башибозука и Черкеза шездесет хиљада мирољубивих Бугара, стараца, жена и деце - све то одједном запалило је и покренуло рат. Словени имају много наде. Ако се саберу све њихове снаге, онда они имају до 150 хиљада бораца, од којих је више од трећине пристојна регуларна војска. Али, најважнији је морал: они иду верујући у своје право, верујући у своју победу, док је код Турака, без обзира на фанатизам, велико безвлашће и збуњеност, па и неће бити чудно ако се ова збуњеност после првих окршаја претвори у панични страх. Изгледа, већ се може предсказати, да ако не буде уплитања Европе, Словени ће сигурно победити. О неуплитању Европе, очигледно, већ је одлучено, али тешко је рећи да у европској политици има ичега сигурног и целовитог. Због огромног и изненада искрслог питања, сви као да су решили да чекају и отежу са коначном одлуком. Чује се, ипак, да се савез три велике источне силе наставља, настављају се и лични сусрети три монарха, тако да је за сада сигурно да неће бити уплитања у борбу Словена. Уједињена Енглеска тражи савезнике: питање је да ли ће их наћи. Ако их и нађе, изгледа да неће у Француској. Једном речју, читава Европа ће гледати на борбу хришћана и султана не мешајући се у њу, али. .. за сада, тек само неко време .. . до поделе наследства. Но, хоће ли бити могуће то наслеђивање? Да ли ће бити неког наследства? Ако Бог пошаље Словенима успех, до које ли ће границе успеха да их пусти Европа? Хоће ли дозволити да се болесник сасвим избаци из кревета?

Ово последње се веома тешко може претпоставити. Неће ли, напротив, одлучити да га после новог и свечаног конзилијума опет лече? ... та-ко да напори Словена, чак и у случају великог успеха, могу да буду награђени прилично слабим палијативима. Србија је изашла на бојиште уздајући се у своју снагу, али, разуме се, она зна да њена коначна судбина потпуно зависи од Русије; она зна да ће јој само Русија својим снажним утицајем помоћи да сачува за себе, у случају успеха, евентуални максимум добитка. Она то зна и узда се у Русију, али зна и то да сва Европа сада гледа на Русију са скривеним неповерењем и да је положај Русије забрињавајући. Речју, све је у будућности, али, ипак, како да поступи Русија?

Да ли је то питање? За сваког Руса то не може и не сме да представља питање. Русија ће поступити часно - то је сав одговор на питање. Нека Енглеској први министар изврће истину пред парламентом због политике и саопштава му званично да 60 хиљада

Велике источне кризе. (Превод с руског: Зоран Стевановић).

- 2 -

Бугара нису убили Турци, ни башибозуци, већ потомци Словена и нека му читав парламент због политике верује и ћутећи одобрава његову лаж - у Русији ничег сличног не може и не сме да буде. Неки ће рећи: не може Русија у свакој прилици ићи у сусрет свом очигледном губитку? Ипак, у чему је добитак Русије? Добитак Русије је управо у томе да, ако је потребно, иде и на очигледни губитак, на очигледну жртву, само да не повреди праведност. Не може Русија да изда велику идеју коју су јој завештали многи векови и коју је она до сада истрајно следила. Та идеја је, између осталог, и свеславенско уједињење; али, то уједињење није освајање и није насиље, већ ради служења читавом човечанству. Па да ли је икада, да ли је често Русија у политици деловала ради своје директне користи? Зар она није, напротив, у току читаве петроградске епохе своје историје најчешће служила туђим интересима са несебичношћу која је могла да задиви Европу, када би ова могла да гледа јасно, и када, напротив, не би гледала на нас увек са неповерењем, подозрењем и мржњом.

У Европи, и уопште, нико неће поверовати у несебичност не само у руску несебичност, радије ће поверовати у превару или глупост. Но, ми се немамо због чега бојати њихових осуда: у тој самопожртвованој несебичности Русије је сва њена снага, тако рећи, читава њена личност и будућа руска мисија. Само је штета што се та снага понекад поприлично погрешно усмерава.

О Словенима и Русима

У новинама су скоро сви прешли на давање подршке нашој браћи, Србима и Црногорцима, који су се дигли на ослобођење, а у друштву, па и у народу, са страшћу се прате успеси њиховог оружја. Словенима је потребна и помоћ. Стигле су вести, изгледа врло тачне, да Турцима, макар и анонимно, врло активно помажу Аустријанци и Енглези. Уосталом, скоро да то и не раде анонимно. Помажу у новцу, муницији и људству. У турској војсци је маса страних официра. Огромна енглеска флота је усидрена под Константмопољем ... због политичких разлога, тачније - за сваки случај. У Аустрији је већ спремна огромна армија, такође, за сваки случај. Аустријска штампа се нервозно односи према српским устаницима и према Русији. Ваља приметити да ако Европа данас гледа на Словене тако безосећајно, онда је то зато што су и Руси Словени. Иначе, аустријске новине не би се толико бојале Срба, чија је војна моћ сувише ништавна према аустријској моћи, и не би их поредиле са Пијемонтом...

Због тога руско друштво опет мора да помогне Словенима - разуме се, макар само у новцу и неким средствима. Генерал Черњајев је већ обавестио Петроград да је санитет српске војске изузетно слаб: нема доктора, лекова, лоша је нега рањеника. У Москви је Словенски комитет упутио енергични проглас читавој Русији за помоћ нашој браћи устаницима и присуствовао је у пуном саставу многобројним скуповима народа, на свечаној молитви у цркви Српског подворја за победу српског и црногорског оружја. У петроградским новинама људи почињу да дају изјаве уз слање добровољних прилога. Очигледно, овај покрет се шири, без обзира на тзв. мртву летњу сезону. Та она је само у Петрограду мртва.

Већ сам се спремао да закључим свој »Дневник« и већ сам прегледао картотеку. Али, одједном, зазвонила ми је једна девојка. Ми смо се упознали још зимус, пошто сам почео да издајем »Дневник«. Она жели да положи један прилично тежак испит, енергично га спрема и, наравно, положиће га. Чак је и из богате куће и не оскудева у новцу, али се веома брине за своје образовање и долазила је да ме упита за

- 3 -

савет шта да чита и на шта да обрати посебну пажњу. Посећивала ме је највише једном месечно, остајала би највише десет минута, говорила је само о свом предмету, али не одвише китњасто, већ скромно, скоро стидљиво, са огромним поверењем у мене. Међутим, није могло а да се не уочи њен веома одлучан карактер, и нисам погрешио. Овога пута је ушла и непосредно рекла: - Србији је потребна нега болесника. Одлучила сам да за сада одложим свој испит и хоћу да идем и негујем рањенике. Шта бисте ми ви рекли?

И она ме скоро плашљиво погледа али ја сам јасно прочитао из њеног погледа да је она већ одлучила и да је њена одлука коначна, међутим, било јој је потребно да је ја поучим пре одласка. Не могу да пренесем наш разговор са свим појединостима а да неким и најмањим знаком не нарушим њену анонимност, тако да ћу пренети само оно опште.

Одједном ми је било веома жао - тако је млада. Сасвим је било сувишно да је плашим тешкоћама, ратом, тифусом у војним болницама: то би значило да доливам уље на ватру. Ту је постојала једино страсна жеља за жртвовањем, подвигом, добрим делом и, најважније што је од свега било драгоценије - није било нимало таштине, самоусхићења, већ једноставно жеља - «неговати рањенике«, бити од користи. . .

Руски официри иду у Србију и полажу тамо своје животе. Покрет руских официра и пензионисаних руских војника за одлазак у армију Черњајева, све је јачи и прогресивно наставља да јача. Неко би могао рећи: »то су изгубљени људи који код куће немају шта да раде, отишли су само да би некуд отишли, каријеристи и авантуристи«. Али, сем тога што (по многим тачним подацима) ови »авантуристи« нису имали никакве новчане користи, а већина је чак и једва тамо допутовала, неки од њих који су још служили, свакако су морали да изгубе и службу због своје, макар и привремене, оставке. Међутим, ма ко да су, шта, ипак, чујемо и читамо о њима? Десетине њих умиру у биткама и извршавају своје задатке херојски; на њих почиње чврсто да се ослања млада војска словенских устаника коју је створио Черњајев. Они прослављају руско име у Европи и својом крвљу нас сједињују са браћом. Њихова херојски проливена крв неће бити заборављена, већ поштована. Не, то нису авантуристи: они свесно започињу нову епоху. То су пионири руске политичке идеје, руских жеља и руске воље, које су они истакли пред Европом.

Истакла се још једна руска личност, истакла се озбиљно, спокојно и чак величанствено - то је генерал Черњајев. Досада су се његова борбена дејства одвијала са променљивом срећом, али, у целини, још увек са очигледном превагом у његову корист. Он је створио у Србији војску, он је испољио строг, непоколебљив карактер. Сем тога, крећући у Србију он је ризиковао сву своју ратну славу, коју је већ стекао у Русији. Па, према томе, и своју будућност. Како се тек недавно сазнало, он је пристао да у Србији преузме команду само над једним самосталним одредом, а тек недавно је постављен за врховног команданта. Армија са којом се он борио била је састављена од милиције, регрута, који никада нису видели пушке, од обичних грађана - директно од рата. Ризик је био огроман, успех сумњив: то је била истинска жртва за велике циљеве. Пошто је створио војску, обучио је, организовао и усмерио према могућностима, генерал Черњајев је почео да оперише тврђе, смелије. Успео је да постигне врло значајну победу. У последње време морао је да се повлачи пред притиском троструко јачег непријатеља. Али, он се повукао на време, сачувавши војску, неуништен, снажан, заузео је моћан положај, на који »победник« неће смети да нападне. Ако ваљано просудимо, генерал Черњајев тек почиње своја главна дејства. Уосталом, његова војска не може више да очекује подршку од било кога, док непријатељска може знатно да

- 4 -

појача своје снаге. Сем тога, политичка схватања српске владе могу да му веома засметају да своје дело доведе до краја. Ипак, та личност се већ испољила чврсто и јасно: његов војнички таленат је неоспоран, а по своме карактеру и високим духовним стремљењима, без сумње, налази се на висини руских тежњи и циљева. Али о генералу Черњајеву ће се тек говорити у будућности. Лепо је да је од одласка у Србију, стекао изванредну популарност, његово име је постало народно. И није чудо: Русија схвата да је он започео и повео подухват који се подудара са њеним најбољим и најискренијим жељама - и својим поступком изнео је жеље пред Европом. Ма шта да се касније деси, он може већ да се поноси својим делом, а Русија га неће заборавити и волеће га.

... услед других спољних дипломатских сугестија, полумера, застоја, али, у суштини, у целини, тешко да се политика Русије заузима само за подређивање Словена својој власти и за јачање на тај начин својих снага и политичког значаја. Не, наравно, то није било тачно, и у својој суштини, наша политика, чак и у читавом петербургшком периоду наше историје, тешко да се разликовала по словенском питању, то јест, по Источном питању, од древних историјских завета и наших предања и погледа народних.

И наша влада је добро знала да чим наш народ зачује њен позив, листом ће се одазвати, па је због тога Источно питање код нас увек било народно питање. Али Грановски то уопште не признаје. О, Грановски је дубоко волео народ! У свом чланку он тужи и плаче због његовог страдања у рату и због тешкоћа које је поднео. Зар такви људи као што је Грановски могу да не воле народ? У том саосећању, у тој љубави исказала се сва прелепа његова душа, али се нехотице исказао и поглед на наш народ једног заклетог западњака, који је увек спреман да призна да у народу има добрих заметака, али само у »пасивном облику« и на нивоу »затворене идиличне свакодневице«, а о правој и могућој делатности народа - »боље да се и не говори«. За њега је наш народ, у сваком случају, само зависна и нема маса - па шта: ми смо му тада скоро све поверовали. Ето због чега не смем да »нападам« Грановског и разобличим само време, а не и њега. Тада је тај чланак ишао од руке до руке и имао је утицај... У томе и јесте ствар што ме је највише изненадила паралела овог сјајног чланка и његових сјајних погледа са данашњим, садашњим нашим тренутком. Не, сада би и западњак Грановски могао да се пренерази, па, по свој прилици, и да поверује. Те добровољне народне жртве и даривања православним Словенима, то одрицање старовераца, чија друштва шаљу санитетске одреде, те одрицања радника који издвајају последњи грош, прилози читавих села, на крају, даривање војника и морнара од њихових плата, коначно Руси из свих сталежа који одлазе да се боре за потлачену православну браћу, да пролију за њих крв - то је нешто што је већ очигледно, не може се рећи да је пасивно, нешто са чиме се може рачунати. Покрет се исказао и више се не може оспоравати. Даме, уважене госпође иду по улицама са кутијама и скупљају милостињу за браћу Словене, а он важно и ганутљиво гледа на ту за њега сасвим нову појаву, значи, сви се опет окупљају, значи - неће увек бити неслога, значи, сви ми смо исти хришћани - ето шта свакако осећа народ, а можда већ и .мисли. И, наравно, до њега долазе и подаци: он слуша новине и сам већ почиње да их чита. И, наравно, чуо је, а и у цркви се молио за упокој душе Николаја Алексејевича Кирејева, који је дао свој живот за народну ствар, и, ко зна, можда ће о тој смрти и жртви створио своју народну песму:

Ако и падне, остаће да живи,

У срцу и сећању народном,

И он, и страствени занос,

- 5 -

Душе прекрасне и слободне;

Славна је смрт за народ!

Да, то је била »смрт за народ«, и не само за словенски народ већ и за општу ствар, општу, православну и за руску ствар, и народ ће то увек добро схватити. Не, наш народ још није материјалиста и његов дух још није толико изопачен да мисли само о насушној користи и о позитивном интересу. Његов дух је задовољан ако се појави велики циљ и прихватиће га као хлеб духовни. И зар народ сада, у овом тренутку, не зна и не досећа се да даљи развој ове словенске ствари« може чак и нама да запрети ратом, да изазове рат? Тада ће му опет, као и у источном рату, пре двадесет година, пасти у удео обавезе и тешкоће; погледајте га сада: боји ли се он чега? Не, у нашем народу се запажа више духовних и делатних снага него што о њему претпостављају неки његови »познаваоци«. Боље би било да је Грановски препустио другоме тај поглед, управо тој маси наших »познавалаца народа« и чак, можда, другим нашим писцима о народу, који су читавог свог живота остали само странци који су се обучили да буду руски мужик.

Као закључак понављам: код нас идеалисти често заборављају да идеализам није ништа срамотно. И идеалиста и реалиста, ако су само поштени и великодушни, имају једну исту суштину - љубав према човечанству и један исти објекат - човека, само се форме представљања објекта разликују. Не треба се стидети свог идеализма: то је исти пут према истом циљу. Тако да је идеализам, у суштини, исто тако реалан као и реализам и никада не може да нестане са овога света. Немају потребе Грановски да се стиде што се појављују управо због тога да би проповедали »лепо и узвишено», А ако...

О Србима

Српска скупштина, која се искупила прошлог месеца у Београду на један тренутак (на сат и по, како је писало у новинама) да би одлучила само о томе »да ли ће се закључити мир или неће?« - та скупштина, како се чује, уопште није тако журно испољила мирољубиво расположење, које су од ње очекивали, имајући у обзир околности. Говори се да су и на мир пристали због неких смицалица, неке министарске интриге. У сваком случају, ако има и најмање истине у томе да се Скупштина није бојала наставка рата, онда, узевши у обзир њихов безнадежан положај, нехотице се упитах: »зашто су код нас толико галамили о кукавичлуку Срба?« Добијао сам писма из Србије и разговарао сам са људима који су отуда дошли, а посебно сам запамтио писмо једног младог Руса, који је тамо остао и који пише о Србима са одушевљењем и негодовањем што се у Русији налазе људи који о њима мисле да су кукавице и егоисти. Одушевљени руски емигрант чак и оправдава самоосакаћење српских војника код Черњајева и Новоселова: то је, видите ли, због тога што су они народ са толико благим срцем, толико воле своју »кучу«,2где је сваки оставио жену, децу или мајку, сестре, вереницу, браћу, коња и пса, да све бацају, убогаљују се, пуцају себи у прсте, да би се онеспособили за војску и да би се што пре вратили у своје удобно гнездо! Замислите, ја ту благости срца разумем и читав тај процес разумем, и наравно, у том случају, то је народ са сувише нежним срцем, мада - мада су то истовремено и прилично тупоглава деца своје домовине, тако да и сами не разумеју шта то њихово срце жели. По благостима свог срца, становник српске »куче« веома личи на, рекао бих, ону децу коју

2 Српска реч »кућа« на руском се изговара кућа, а та реч на руском језику значи гомила, хрпа, мноштво, тако да Достојевски овде прави својеврстан каламбур на рачун Срба о којима пише - прим. преводиоца.

- 6 -

сте, врло вероватно, и ви запамтили још у детињству, она из породице или из разбијене и изненадно растурене породице, доспевају у школу. До сада је дечак живео само у кући и није знао ништа сем своје куће, и одједном - сто другова, туђа лица, бука, галама, нешто сасвим друго него код куће - Боже, какво питање! Код куће му је, вероватно, било хладно и гладно, али су га зато волели, а ако га и нису волели, то је ипак било у кући, био је сам код себе и са собом, а овде - ни једне нежне речи од претпостављених, строги учитељи, неке неразумљиве науке, неки дугачки ходници и неки безбројни обешењаци, који вређају и подсмевају се, његови бездушни другови: »Као да су без срца, као да нису имали ни оца ни мајке!« До сада су му говорили да је срамотно лагати и вређати, а ови овде лажу, варају, вређају, па се још и подсмевају његовом запрепашћењу. Ето због чега су га замрзли, због тога што плаче за својим гнездом, »разред прља«. И ево, они почињу да га туку без милости, читав разред, све време, чак и онако, без мржње, ради разоноде. Желим да приметим да сам на такву несрећну децу наилазио често у свом, детињству, у разним школама - и какви се све такви злочини понекад не дешавају у нашем васпитним установама свих врста и назива - управо злочини! Нека само дечак проба да се непромишљено пожали, пребиће га скоро до смрти; ђаци туку без милости и без опрезности. Они ће му се годинама подсмевати да је тужибаба, престаће да говоре са њим, и направиће од њега парију - и каква бездушност, каква немилосрдна равнодушност на све то код наставника! У свом детињству се не сећам ни једног педагога и не мислим да их је и данас много: све сам чиновник, који ради за плату. Међутим, управо та деца која долазе и у школи тугују за породицом и родним гнездом, управо од њих на учешће и постају сјајни људи, способни и даровити, а они који се, када их одвоје од породице, брзо саживе са било којим новим поретком, у тренутку се на све навикну, који ни за чим никада не тугују већ одмах долазе на чело других, од њих постају најчешће само неспособни или једноставно лоши људи, препредењаци и интриганти још са осам година. Наравно, ја судим сувише уопштено, али, ипак, по мени, рђав је онај дечак који полазећи у школу не тугује у себи за својом породицом, као да никада није ни имао породицу, или је она била лоша.

Са таквим дечаком, који пати првих дана у школи, још летос, читајући о њима, упоређивао сам спонтано српског регрута који сам себе обогаљује и никако другачије него само таквим осећањем могао сам да објасним његову несрећу, неразумну, скоро животињску жељу да баци оружје и што пре побегне кући. Разлика је у томе што се уз ту жељу испољава и невероватна, феноменална као нека тупост. Као да се брани од сваког размишљања о томе да ако се сви, као он, разбеже, онда неће имати ко да брани земљу, па ће, вероватно, Турци једном доћи и код њих »кучи« и разориће ту његову драгу, вољену »кучу«, и заклаће му мајку, и вереницу и сестру, и његовог пса. Заиста, можда у сувише много српских срдаца ова патња за родним гнездом није се уздигла до патње за отаџбином, што представља чудан феномен. Истина, сада када је код њих најзад окончан рат и закључен мир, може се запазити да су и срца највише српске интелигенције далеко од тога да су се узвисила до патње за домовином, али, ипак, из другог разлога него срца простих људи.

Споља се то објашњава њиховим сувише снажним, можда, политичким частољубљем. Тако да због »највиших« интереса отаџбине овим највишим срцима можда и није било време да се баве интересима простим, народним, тако прозаичним. Али, простом Србину, чини ми се, може да се стави једна прилично интересантна примедба. Не може се његово саморањавање и бежање са бојног поља објаснити само благошћу срца и тупошћу расуђивања. Чини ми се да је дезертирајући он био у стању да добро схвати да ради лоше, и вероватно да он сам због тога себе није хвалио, али,

- 7 -

истовремено, никако није мислио да ће његова отаџбина остати без заштите и одбране ако он побегне: »О, остаће хероји, Киријеви, Черњајеви, Руси, па и његове строге српске старешине, а он, ко је он?« Неприметна трунка, тако неко ништавило и ништа више, »он ће отићи и нико неће ни приметити да га нема...« По мени, управо је такво осећање и било у њему, а то је врло интересантно и оцртава народ, одозго разметљивци, цивилизовани Европљани, који маштају да овладају свим Словенима само у Србији, који интригирају чак и против Русије, речју, прави цивилизовани Европљани, Хорватовићи и Мариновићи, то јест, исто као да су Молткеи и Бизмарци. Са друге стране, непосредно са овим величинама је понижени син »куче«, кога су управо понизила четири века ропства; због тог вековног понижења он управо и сматра да је ништа, трунка: »Остаће, тобоже, величине, а мене неће ни приметити. Ја сам тако мали, а они су тако строга господа...« Негде сам прочитао да појединци од те строге господе дословце одмах, чим угледају простог Србина како се спрема да бежи од оружја, пуцају му право у главу из револвера - »ево какви би и ми могли да будемо гвоздени кнезови!« Они се према свом простом народу односе унеколико са висине.

И уопште, ти највиши Словени »са тако славном будућношћу« - у сваком случају, изузетно су радознао народ у политичком, грађанском, историјском и сваком другом погледу.

Сада када је Черњајев отишао отуда, а добровољце протерали, од њих, тј. од војних лица, чула се једна војна мисао, за коју раније, летос, нисмо чули. Управо, они тврде да њихов Србин уопште није способан да служи у редовној војсци и да се бори на равном пољу, и да је српски народни рат »мали рат«, тј. герилски, рат банди, у шумама, теснацима, иза камења, иза стена. Па шта, можда то и јесте тако: али, пошто су мир већ потписали, тешко да би се то сад могло проверити. У крајњој линији, они ће сачувати такво уверење, међутим, и то је утеха у несрећи. Да ли ће овај мир дуго трајати? Али, као завршну реч о овом српском рату, у коме смо ми, Руси, скоро до последњег учествовали својом душом, рекао бих да се Срби растајући од нас уз нашу помоћ са неповерењем већим од оног са којим су нас дочекали на почетку рата. Такође, не може се закључити да ће то неповерење према нама да се настави и да ће јачати све време док они буду интелектуално расли развијали се сами; значи врло дуго, и ,да ми, зато, не би, требало да обраћамо пажњу на њихово неповерење већ да се бавимо својим пословима како умемо.

У Источном питању морамо да имамо непрестано у виду једну истину: Главни задатак Словена није да се ослободе од својих мучитеља, већ у томе да се ово ослобођење изврши макар и уз помоћ Руса, али да се, у крајњој линији, остане што је мање могуће обавезан Русима.

О цивилизацији

Међу овом словенском децом, која су дошла у Москву, има кажу — причао ми је онај исти пријатељ који се вратио из Москве — једно дете, девојчица од осам-девет година, која се често онесвешћује и на коју се мора пазити. Она пада у несвест због успомена: својим очима је гледала, овог лета, како Черкези деру кожу са њеног оца и како су је читаву одрали. Ово сећање је непрестано прогања и остаће заувек, а можда ће се, са годинама, ублажити. О цивилизацијо! О Европо, чији ће интереси претрпети озбиљне губитке ако озбиљно забрани Турцима да деру кожу са очева пред детињим очима! Оно, највиши интереси европске цивилизације су, наравно, трговина,

- 8 -

поморство, тржишта, фабрике. Шта може да буде више у очима Европе? То су такви интереси који се не смеју дотаћи не само прстом већ чак ни мишљу, али — али, »нека су проклети ти интереси европске цивилизације«. Тај узвик није мој, то су узвикнуле »Московскије ведоности«, и сматрам чашћу што му се придружујем: »да, проклети били ови интереси цивилизације, чак и сама цивилизација, ако је за њено очување потребно да се дере кожа са људи. Али, ипак, то је чињеница: за њено очување потребно је и да се дере кожа са људи«.

У новинама је помињано да су у Москву, ове зиме, довезли из словенских земаља више партија јадне мале деце, из породица које је рат разорио, сирочад без оца и мајке. Размештају их код појединих људи и у установе. Добро би било да се ово не прекида и да се, на крају, организује по читавој Русији, у што већој мери: јер то је само доброчинство; а ту дечицу ваља чувати, јер су то све будући Словени. Узгред, неколико пута сам се запитао: »чиме се прехранило тих неколико стотина хиљада уста Бугара, Босанаца, Херцеговаца и других, који су после убијања и разарања побегли од својих мучитеља у Србију, Црну Гору, Аустрију и где год су могли. Схватајући колико је потребно новца да би се они прехранили, а знајући да ни Срби, ни Црногорци немају толики новац, а и сами скоро да немају шта да једу, не разумем како су се тиме стотине хиљада заједно са својом малом децом могле прехранити и у шта су могли зимус да одену себе и децу. Кажу да су, недавно, у Москву довезли »партију дечице«, од три до тринаест година, које је прихватила Покровска општина милосрдних сестара. Причају да су те мале српске девојчице покровске сестре сместиле заједно са Бугаркама, које су још раније дошле, и да их надгледа једна од сестара, која зна српски, тако да су деца радосна и весела. Деци је лепо и у топлом су, али чуо сам од једног пријатеља о овим малишанима: српске девојчице седе у једном ћошку, а Бугарке у другом, и неће ни да се играју, ни да говоре једне са другима, а када Српкиње питају зашто неће да се играју са Бугаркама, оне одговарају: »Ми смо им дали оружје, да ударе заједно са нама на Турке, а они су оружје сакрили и нису ударили на Турке«. По мени, то је врло интересантно. Ако малишани од осам-девет година говоре тим језиком, онда, значи, да су га преузели од отаца, а ако се такве речи очева већ преносе на дечицу, онда, значи, да је између балканских Словена несумњиви и страховити раздор. Вечити раздор међу Словенима! Они га памте у својим предањима и чувају у песмама, и без свог уједињујућег огромног центра - Русије - нема словенске слоге, па ,ни они не могу опстати без Русије, нестаће Словена сасвим са лица земље, ма шта и о чему да тамо сањају српски интелектуалци или тамо неки европски цивилизовани Чеси. . . Још је много сањара код њих. А скоро да још увек сањаре.. .

- 9 -