Dokumentacioni Centar Republike Srpske - Islamska deklaracija Alije Izetbegovića

ДОКАЗ-FACTA, Сарајево

ИСЛАМСКА ДЕКЛАРАЦИЈА АЛИЈЕ ИЗЕТБЕГОВИЋА -АНТИСРПСКА ИДЕОЛОГИЈА МРЖЊЕ И РАТА



едамдесетих година у Босни и Херцеговини "тамном вилајету", како су је звали интелектуалци, судило се због вербалног деликта српским, хрватским и муслиманским интелектуалцима.

Док сам издржавао робију у тамници са професором Маријанцем, причало се да је утамничен у Фочи и Алија Изетбеговић, због тада објављене Исламске декларације. Док је o нашем политичком процесу званична штампа упорно ћутала, о том хапшењу је опширно писала. Тада смо мислили да је у питању хапшење људи због њихих идеја по стереотипној оптужници Брозове диктатуре. Због тога се дуже вријеме нисам интересовао за ту декларацију, која је цитирана само у изводима. Објављена је тек 1990. године и тада сам се увјерио да је то штиво политички програм који заслужује озбиљну анализу1.

С

Нажалост, наша јавност са њеним садржајем није довољно упозната, а њена порука, смисао и садржај изражава намјеру да се у Босни и Херцеговини створи исламска држава, што ће изазвати кобне посљедице: вјерски, етнички и грађански рат са несагледивим посљедицама. Тек када се озбиљно изанализирају политичке идеје Алије Изетбеговића

постаје јасно да српско-хрватско питање и односи у Босни и Херцеговини припадају хришћанској заједници, истом европском, средоземном културном кругу, а имали су и сличну историјску судбинупа нису до Првог свјетског рата имали национално тешке сукобе и ратове, све док нису дошли у заједничку државу. Послије праведног разграничења они неће имати разлоге за националну искључивост, типрије што је Алија Изетбеговић у својој Декларацији открио своје циљеве и намјер према Србима и Хрватима. У замишљеној исламској држави Босни и Херцеговини има мјесто само за једну "правовјерну" исламску вјеру, а друге двије су само "неисламске мањине". Негирајћи европску културу, европску цивилизацију, демократију, национална и људска права, текст Исламске декларације негира два конститутивна народа: Србе и Хрвате. Познаваоци ислама, као што је др Мирољуб Јефтић, тврде да та идеологија није случајна појава на овим нашим просторима. Непознавање садржаја ове декларације навело је неке српске интелекуталце да повјерују у грађански концепт Босне и Херцеговине2. Али, прије него што најкраће анализирамо садржај текста Декларације, у

*Овај рад је под сличним насловом објавњен на бугарском језику у часпоису Епоха, бр.2. Велико Трново 1996.године 1 Алија Изетбеговић, Исламска декларација, Сарајево, 1990.године Исламска декларација је по обиму свега 60 страница мањег формата, па се не би могла назвати књигом, него брошуром. Последња страница има само у средини једну реченицу: ''Ви нећете моћи рећи да нисте знали!'' као да се обраћао створењима ''пилећег мозга''. 2 Како су се поједини српски интелектуалци понашали према идеологији Алије Изетбеговића треба посебно истражити. На овом мјесту је потребно указати да са пуно опреза треба посматрати оне јадне заточене Србе у Сарајеву, који немају основне људске и грађанске слободе. Разумије се, сасвим другачије треба посматрати оне српске интелектуалце у Србији и Црној Гори који би, послије свега што се догодило, жељели да полтронишу, љубе скуте и извињавају се муслиманским екстремистима. Знање и интелектуалност обавезују.



најкраћем обиму треба рећи ко су мухамеданци, исламисти, муслимани, како су их раније називали, или Бошњаци како сада себе називају босански муслимани. Српска историографија није, из мени непознатих разлога, уложила довољно напора да се детаљније истражи поријекло наших муслимана иако је наука сагласна да су већина њих Срби који су примили ислам, а мањи дио су хрватског поријека. Ту у науци нема ништа спорно. Тај процес исламизације ишао је доста споро и више вијекова. У Црној Гори је спријечен духовним и борбеним отпором и тзв. "истрагом

потурица" која је опјевана у спјеву Петра Петровића Његоша Горском вијенцу. О свему томе постоји обиман литература и извори. Када је створено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године

муслимани су сматрани, а то су и они прихватили, као Вјерска група-конфесија, која се исказивала као Срби исламске, а мањи дио као Хрвати исламске вјероисповијести. Имали су своју политичку странку која се звала Југословенска муслиманска

организација. Признали су нову државу, династију, српски језик и своје словенско поријекло, а вјерски су били равноправни. Ово стање из темеља ће се измијенти у Другом свјетском рату. Већи дио муслимана ће ступити у квислиншке војне формације, посебно усташке, а један мањи дио ће ступити у партизанске јединице. Стварањем, социјалистичке Југославије 1945. године проглашено је

братство и јединство, да би се заборавио геноцид над Србима, а у новој федеративној држави створено је, умјесто три, пет нација: Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци. Муслимани су сматрани, као и раније, као вјерска група која се могла изјашњавати као Срби и Хрвати или као "неопредијељени". Тако је било до 1971. године када су муслимани декретом проглашени за нову

нацију у Југославији. За разлику од других муслимана у свијету они су означени у језичкој пракси, као Муслимани (обавезно са почетним великим словом)1. То је изгледа важно само за босанскохерцеговачке муслимане, јер су се муслимани у Македонији изјаснили као Македонци. Збрка је настала, не само језичка, него и политичка, када је од те нове

муслиманске нације, која је била изум Брозове диктатуре, требало у тадашњем атеистичком социјализму створити нову социјалистичку нацију на вјерској основи. Код тадашњих "комуниста" све је било дозвољено да се тобоже сузбије "великосрпски хегемонизам". То је између осталог, "погодило" екстремне национализме на југословенском простору, па и код муслимана2. Исламски 1 На крају књиге издавач обавјештава читаоца да јеу тексу ријеч "Муслиман" написана великим словима и да је то лудка издавача због увјерења да се тај назив односи на разнолику "скупину муслиманског народа у свијету"

2 Стварањем државе Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године Срби у Босанској крајини су опростили својим комшијама мулсиманима њихово понашање у Првом свјестком рату. Сувише су испољавалп "голубију ћуд", тако да у периоду 1918 -1941. године није забиљежен ниједан националистички ексцес. Када су усташе извршиле геноцид над српским народом 1941. године и кад су називали муслимане "хрватским цвијећем", један број виђенијих муслимана у Мостару, Приједору, Сарајеву у Бања Луци осудио је усташко убијање и залагао се



фундаментализам формулисао је Алија Изетбеговић у Исламској декларацији. При свему овоме треба водити рачуна и разликовати исламску вјероисповијестод исламског екстремизма. У уводном дијелу Исламске декларације Изетбеговић прецизно објашњава појам ислама и муслимана. (Ислам на арапском значи "предавање и покоравање Богу/Алаху", а муслиман, као глаголски придјев, означава "онога ко се предао и покорио Богу") . Пошто је утврдио да Исламска декларација није никаква лектира исламски свијет не припада никоме другоме него муслиманским народима позивају се милионске масе муслимана да пређу на организовану акцију за остварење "исламске заједнице од Марока до Индонезије", кроз борбу против Истока и Запада који у исламски свијет убацују "своје идеје и свој капитал". За остварење те основне идеје он наводи да суглавни противници

напредњаци, западњаци, модернисти "татини синови", школовани на Западу који су обољели од инфериорности према богатству западних земаља. Друга сметња њиховом исламу су теолози, који су од вјере направили

занимање, организовани као посебан сталеж и не проводепоруке ислама. И напредни западњаци и конзервативни теолози су по њему, "погрешни људи на погрешном мјесту" и једни и други су кривци што је ислам деградиран на вјеру.1Насупрот западњацима и конзервативним теолозима Изетбеговић тврди, на

основу Курана да је ислам јединство духовне и политичке власти и да он тражи "да се уједини вјера и наука и морал и политика, одгој, сила идеал и интерес ", да су сви исламски покрети то садржавали и да тако треба бити убудуће. Из тога произлази да је ислам основа за теолошку државу у срцу Европе2. Израђујући своју вјерско-интелектуалну фантазију он не узима уопште у

обзир конкретну босанскохерцеговачку стварност, инсталирање исламске државе у Босни и Херцеговини, на прагу ХХI вијека, плод је болесне политичке маште, Да је он у менталном смислу, потомак босанских муслимана који су себе, за разлику од Османлија, називали Бошњацима, морао би знати да су за вјерску толеранцију. Међутим, то је учинио у оквирима резерви окупатора у односу на усташку политику геноцида над Србима и властитих аутономашких ocjehalba -у суштини, без намјера да се прекипе сарадња са усташама. Муслимани су у међуратном периоду посрпски и југословенски оријентисани. Срби нису дали повода да се тако масовно појави и провали србомржња. Зашто су постали толики србомрсци остаје да се истражује.

1 Говорећи о "равнодушности муслиманских маса" посебно тешко оптужује муслиманску интелигенцију која се европизирала и наводи примјер европезираног Хабиба Бургибе. Свима "европејцима" упућује пријетњу да неће моћи пожњети ништа осим "мржње и отпора". Према схватањима правовјерних муслимана Алије Изетбеговића капитализам и ислам су неспојиви, западни систем је дјело Сотоне. Тако се препоручује у ово доба компјутеризације некакав "хомо исламицус" или човјек мржње и рата против нен исламских народа 2 По Изетбеговићу ислам је идеологија муслиманске заједнице, а панисламизам њена политика: "Ислам садржи принцип умета, тј. тежњу за уједињењем свих Муслимана у јединствеиу заједницу -вјерску, културну и политичку". Послије ових редова читаоцу постаје јасно зашто је Алији Изетбеговићу ближи Пакистан него Србин из Сарајева Пејановић.



припадници Бошњака били већином Срби, а понешто и Хрвати, људи са овог тла, словенског поријекла, који и данас говоре српско-хрвтским језиком, Морао би знати да су љиљани, које носи на капи, из хришћанског раздобља,

грб српских босанских краљева, када Турци нису ни корачали на ове просторе, Бошњаци, како себе називају БиХ муслиманису наша словенска браћа, која су примила исламску вјеру и којима Изетбеговић обећава исламску државу у којој ће недвосмислено бити искључен суживот са немуслиманима: "Први и најважнији закључакје закључак о неспојивости ислама и неисламског система, нема мирани коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција ", Напросто, читалац остаје у чуду о каквој нетолеранцији и искључивости се овдје говори, али, аутор то још пр-ецизира: "Полажући право да сам уређује свој свијет, Ислам је јасно искључио право на могућност цјеловања било које стране идеологијена свом подручју, Нема, дакле, лаичког принципа, а држава треба дабуде израз и да подржава моралне концепте религије ", Читалац мора закључити да је аутор ове Декларације толико скромног знања о светским историјским процесима, да му може само упутити пријекор по оној: Опрости му Господе, јер не зна шта пише! Али, оно што пише нама може изгледати наивност и незнање, међутим, иза тога се крије монструозна идеологија, која је довеладо рата. Овдје се поставља логично питање да ли су босански муслимани имали

другу европску алтернативу? Избор европске опције Фиректа Абдића у Западној Босни потврђује да је постојала и друга европска алтернатива. Алија Изетбеговић је изабрао ону муслиманску из тамне прошлости прохујалих времена, зато су Срби "осуђени" на побједу. Одатле и сукоб у Босни муслимани против муслимана. Док ми под појмом босанских муслимана подразумјевамо становништво

словенског поријекла, Изетбеговић подразумијева "Уистину, сви сувјерни само брапа, па измирујте свађе своје брапе и бојте се Бога, да би се на вас сажалио ". Из тога Изетбеговић изводи закључак да су сви муслимани браћа, да представљају братство. Па каже да "ислам није националност, али јесте наднационалност, ", пошто ислам одређује "унутрашње односе муслиманске заједнице, а панисламизам бањске односе ". Познато је да је принцип вјере и народ дуготрајан процес код хришћана и

муслимана. Јединствео вјере и народа је било могуће у почетној фази. Ислам се рачвао на три језика: перзијски, турски и арапски. Изетбеговић држи да је "народни Панисламизам" довољан да се оствари исламска федерација од Марока до Индонезије. " Читалац не може да замисли сличне федерације православаца, католика,

будиста или других конфесија. Како би свијет изгледао по овој визији једног недоученог Бошњака? Посебно, како би изгледала Европа? Панисламизам је опсесија Изетбеговића: "Панисламизам је увијек извирао

из самог срца муслиманских народа, национализам је био увијек увозна роба ". Очигледно овдје је тенденција стварања свеисламског савеза, коме сметају нације. Кемал Ататуркје, по њему, направиосветогрђе, јер је одбацио панисламизам, а афирмисао турску) нацију. Изетбеговић то сматра као подвалу



исламском свијету. Национализам је антиисламски покрет: "У мулсиманско свијету без ислама немани патриотизма " !!? У XIX вијеку јавио се покрет пансловенства, пангерманизма и па-

нроманизма, али не као неки наднационални облици. Наднационалносе јављало само у оквиру националних држава. Панисламизам и панарабизам су сличне историјске појаве. Трагикомична је тврдња и тумачење Изетбеговића о некој свјетској владавини панисламизам, док се пансловенство расточило и замрло. Било би природније да су он ињегови земљаци своју егзистенцију везали да пансловенство, јер му по поријеклу и припадају и чине његов дио. Судбина муслимана у Босни била би данас другачија. Да његова теорија о панисламизму "не пије воде" најбољи је доказ борба исламских Курда да у оквиру Турске државе добију своју државу. Народ који нема националну државу није остварио свој национални циљ.

Одатле и она средњовјековна максима: Богу божје, а цару царево. Изетбеговић неће бошњачку нацију, он хоће исламску Босни и Херцеговину, и то на рачун остала два народа: Срба и Хрвата. Он то и не скрива кад каже: "Народ као и појединац, који је прихватио Ислам неспособан је да након тога живи и умире за било који други идеал. Незамисливо је да се Муслиман жртвује за било каквог цара или владара, ма како се он звао, или у славу неке нације, партије или чега сличног јер по најјачем исламском инстинкту он у овом препознаје једну врсту безбоштва и идолатрије. Муслиман може гинути само с именом Алаха и уславу Ислама или бјежати с бојног поља ". Ако се анализира овај пасус и примјени на Бошњаке, онда није јасно шта Ье

Алија Изетбеговић са онима који су атеисти, а њих је било највише у социјализму. Једни ће се борити за Алаха, а други? По тој небулозној тези не би могло бити Срба, Хрвата, Бугара, Македонаца исламске вјероисповијести, што пракса демантује. Шта би било кад би Европа прихватила оваква свхатања? Он гријеши и кад расправља о будућности и величини нација тврдећи да је

национализам луксузан и прескуп за мале, па чак иза средње велике нације: "Заједница која не може да окупи 200 милиона становника и створи 200 милијарди националног дохотка не може одржатикорак у овом кретању, и морапе се помирити с подређеним положајем". То су глупости, произвољности, нагађања. Ми смо свједоци даданас мали народи у Европи имају завидан стандард, а милионске масе у муслиманским државама живе у очају и биједи. Кад неки припадник малог сиромашног народа жели побјећи у многољудне заједнице, тај његов сан представља његов лични психички проблем, а неозбиљно умовање. Уједињавање народа само на вјерској основи је несхватљиво расуђивање, које стварност у свијету демантује, посебно Европска унија. Ваљда је и Босна и Херцеговина у Европи! Визија др Радована Караџића и руководства Републике Српске о

прекомпозицији Босне и Херцеговине, утемељена је на европској традицији, култури и цивилизацији, насупрост исламској визији, али нажалост Европа споро долази до праве истине иако се "стара дама" данас почиње да тријезни и свхата смисао Исламске декларације и улогу исламских фанатика-муџахедина, који су дошли у Босну и Херцеговину, из исламских земаља да реализују идеје



Алије Изетбеговића. У Декларацији се децидирано тврди да је пpeдставника демократија проналазак западног свијета, па за исламски свијет није ни потребна ни препоручљива: "Успостављање исламског поретка показује се као врхунски акт демократије, јер зна чи остварење најдубљих тежњи муслиманског народ а и обичног човјека ". Није потребно многопознавати историју и садашњост исламских земаља па закључити даје демократија једино и могућа, каква-таква једино у земљама са представничком демократијом. Тврдња да је ислам сам по себи демократија, још из седмог вијека, најближа је тврдњи бољшевика да је њиховадемократија суштинска, а капиталистичка формална. Одатле је Изет-беговић љути противника Ататурка, који је Турке учио западњачкомоблику владавине. Њему се не свиђа одвајање свјетовне и вјерске власти, па каже:

" Исламски поредак је јединствен спој вјере и друштвено-политичког система. Да ли пут до њега води кроз вјерску обнову или политичку револуцију? Одговор на ово питање гласи: исламски препородне може започети без вјерске, али се не може успјешно наставити идовршити без политичке револузије1. Након ових констатација лако је разумјети и понашање Алије Изетбеговића и

његово камелеонско држање приликом распада Југославије. Њему је требао предах да обнови ислам на потезу "Зелене трансферзале" од Бихаћа до Цариграда и да све муслимане (без обзира на националну припадност) врати исламу као наднационалној категорији. Он је дјеловао збуњено и зблануто јер је његова небулозна декларација била плод фантазије и фанатизма, а друштвени процеси су се развијали по историјској логици. Босна и Херцеговина се распала на три дијела. Ништа се није ни могло догодити како је Изетбеговић предвиђао. Република Српска је историјска реалност и потреба српског народа у бившој Босни и Херцеговини. А Херцег-Босна је ствар хрватског корпуса Међународне заједнице и они ће jе градити како њима буде одговарало. Српски народ им у том смислу неће сметати. У том европском смислу судбина Босне и Херцеговине је одређена, она је подијељена. Границе су ствар договора. Европска демократија нема алтернативе у Босни и Херцеговини. То Европа почиње да схвата. Баш зато је фундаменталистичка идеологија Алије Изетбеговића о исламској Босни и Херцеговини осуђена на пропаст. Ми смо свједоци тога процеса пропадања. Свједоци смо и великог незнања у западним медијима која шире фантастичне

приче о културним прожимањима и етничком складу који су вјековима владали у босанском карараказану. Они не знају шта су о борби раје за слободу писали Кочић, Андрић и Селимовић. Данашњи европски либерали, "мировњаци" и српски космополити и интернационалисти нуде нам Калјев рецепт за разрјешење босанског чвора, а за њега једва да су чули. Бошњачка нација и

1 Муслиманско друштво је дефинисано као "заједиица састављена од Муслимана", Други се не помињу, већ се каже: Исламско друштво је организована заједница вјерника". Да ли су неки српски интелектуалци прочитали ове редове? Никако није јасно како је Алија Изетбеговић мислио присилити Србе да прихвате такву "заједницу вјерника", ако не помоћу џихада -"светог рата".



бошњачки језик само терминолошка замјена за исламски фундаментализам из Алијине "чаробне" Декларације. Основна заблуда Изетбеговића састоји се у томе што је он идеју

панисламизам желио остварити у Босни и Херцеговини гдје живе још два хришћанска народа, а које је он желио потпуно игнорисати. Он без устезања тврди да "морамо, дакле, бити прво проповједнути, а затим вјерниди", да би послије "књиге и ријечи" дошла сила: ''Избор овог тренутка увијек је конкретно питање и зависи о низу фактора. ипак се може поставити једно опште правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чимје морални и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт ". Изетбеговић је мислио да је дошло његових пет минута и да у Босни и Херцеговини може завести "нову муслиманску власт" путем рата. Одатле оно бахато понашање према Србима и Хрватима -"неисламском" свијету. По Изетбеговићу: "Исламски поредак може се остварити само у земљама у

којима Муслимани представљају већину становништва. Без ове већине, исламски се поредак своди само на власт (јер недостају други елементи -исламско друштво) и може се претворити у насиље ''. Дакле, ако је вјеровати аутору, исламски поредак се може остварити једино тамо гдје је исламска већина. Босна нема исламску већину, значи да се не може инсталирати ислам. Међутим, у тексту има и двосмислена мисао да, и уколико нема исламске већине власт се може држати насиљем-ратом. због тога је Изетбеговић почео говорити о грађанској унитарној Босни, у којој је рачунао да би могао у будућности постићи већину становништва "добровољним" исељавањем Срба и Хрвата у њихове матичне државе. Њему је власт само средство увођења исламског покрета. То је јасно као дан.1Да је тако може видјети сваки читалац, је у њиховој замишљеној држави

постоје само већински "муслимани" и ''неисламске мањине": ''Неисламске мањине у саставу исламске државе, уз увјет лојалности, уживају вјерске слободе и сву заштиту''l. Србима и Хрватима је била намјењена судбина "неисламске мањине" у Алијиној Босни. Наравно, треба да влада вјерска "толеранција", пошто "нема присиљавања у вјери". Досљедно се остаје на позицији да се никоме у исламском свијету не допушта право на националност, па ни у другим заједницама у оквиру исламске заједнице -државе, већ их третира као вјерске заједнице. За њега је идеал Турска Царевина, која је била исламска држава, када су у Босни живјели муслимани, православци и католици, односно правовјерни неправовјерни (Срби и Хрвати), звани још ратај. Срби такав статус одмах нису прихватили, а Изетбеговић је рачунао на Хрвате, што се сада показује као илузија. Изетбеговић неће никада прихватити подјелу власти на националној основи, јер нацију не признаје. Он жели само исламску државу, са три вјере, од којих је исламска темељна, а православна и католичка

1 За ширење ислама најзначајнији чинилац је школа, алн која и каква школа? За Изет6еговића нема дилеме: "Од6ијање туђе школе, која је са Исламом н народом изгу6ила сваку духовну везу". Послије ових редова звуче као цинизам изјаве неких Ср6а о "мултикултурној" Босни и Херцеговини.



"неисламске мањине". То је циjeлa истина о "грађанској унитарној Босни", и он то није ни скривао већ је јасно исказао. Неки Срби "миротворци" су насјели наивно на ову провидну смицалицу.1Несхватљиво је једино како један муслиман из Босне, словенског поријекла

и српског или хрватског јi:зика, може тако фанатизовано заступати једну идеологију коју не прилагођава европској цивилизацији, него према њој изражава мржњу и презир. И на крају, он своју књигу завршава ријечима: "Ви нећете моћи рећи да нисте знали! '' Што се тиче умних Срба, они су брзо прочитали и знају шта пише у

Изетбеговићевој декларацији, на основу колективног памћења и историјског искуства. Гаранција Србима је једино Република Српска, све друго би било историјска алхемија. Алија Изетбеговић је у Исламској декларацији посејао вјетар међу

босанским муслиманима, а они су пожњели страховиту буру грађанског и вјерског рата. Историја и тај народ му неће опростити, као и свим фанатицима намијењена ће му бити судбина у балканском музеју страве и ужаса2. Када се слегне дим са згаришта спаљених села и прашина с порушених грађевина свак ће добити мјесто које заслужује. Ко доживи, видјеће. Сав ужас рата мора се на крају завршити идејом помирења. Муслимански екстремисти никада ту идеју нису проповиједали. у Исламској декларацији Изетбеговић је закључио да се словенство

расточило, из искуства је знао да је српство ослабило, а лично је учествовао у рушењу и пропасти југословенства. Одатле и она тупава самоувјереност у побједу панисламизма. Човјек да не повјерује да и у данашњој Југославији има актуелних политичара који не виде како се треба супротставити агресивном исламском фундаментализму, па не схватају суштину, смисао и судбину српства, православља, југословенства и словенства, када се српски народ бори за свој биолошки опстанак. Зато се чини умјесним указати на основне токове савремених процеса у оквиру ових идеја. Историјска судбина српства започела је досељавањем Срба на ове просторе у

тами раног средњег вијека, доживјело је процват у доба династије Немањића и злу судбину петовјековног ропства под Турцима. Наш интелектуални горостас Петар Петровић Његош, половином ХIХ вијека, с дубоким болом је указао на српску неслогу и "српство угашено", али је истовремено схватио да је Карађорђе удахнуо живот "српској души". Посљедњих 200 година националне задатке покушавала је да осмисли српска интелигенција и одреди свесрпску идеју зачију реализацију није било довољно снаге, ни памети. Када је било храбрости, недостајало је мудрости. Први је Вук Караџић озбиљније порадио на том послу. Он је својом језичком

1 На крају овог "Сочиненија" Изет6еговић каже "Утопија у коју се верује и за коју се ради, престаје 6ити утопија". И сам је свјестан да је написао и да се бори за негативну утопиjy, Није написао једино да је та утопиja негативна (за разлику од позитивних) и да је неостварива 2 Са колико цинизма и властољу6ља је написана реченица' "Наш пут не полази од освајања власти, него од освајања људи", нека суде његови потомци. Пракса и стварност су једини критеријуми истине. Хришћанска етика се не засиива иа начелу док једном не смркие, другом неможе да осване.



реформом остао на позицији српства и познатом крилатицом Срби сви и свуда. Петар Петровић Његош је српству дао садржаји приближно ограничио српски етнички простор, али је тек Илија Гарашанин у Начертанију (1844) изградио прецизније политичке и националне циљеве. Нажалост, стварањем Краљевине Срба, Хрвата иСловенаца, 1918. године није одређен српски етнички простор што ћебити кобно за следеће генерације српског народа. Тек 1929. године фо-рмирано је 9 бановина од којих је 6 било са српском националном већином, да би 1939. године када је формирана Бановина Хрватска, био написан пројект да се од тих 6 бановина формирјају Српске земље. Фашистички напад на Југославију 1941. године, априлски догађај и трагични догађаји и геноцид над српским народом нису омогућили реализацију овог пројекта, на коме је посебно радио Српски културни клуб. Када је разбијена Краљевина Југославија, Стеван Мољевић је размишљао о једној хомогеној Србији, а распадом авнојевске Југославије Слободан Милошевић је трапаво формулисао национални циљ: Сви Срби у једној држави, што је потврђено и на Конгресу српских интелектуалаца у Београду 1941. године. Српство је упркос историјској логици опстало и себе данас успјешно доказује, супротстављају се новом свјетском поретку. У тешким историјским околностима српство је данас опстало на историјској вјетрометини, на идејама светосавља, саборности и косовског мита, на вишим духовним вриједностима које надилазе овоземаљске. Почетком ХIХ вијека појавила се идеја југославенства коме су биле суђене несугласице, дилеме, неразумијевање, и оспоравање. Од реализације 1918. године до негације прошло је 70 година, пропала је у том времену и као грађанска и као социјалистичка идеја. Српство је за ову идеју југословенства дало огромне жртве и данас је не треба сахранити и потпуно одбацити, као што не треба тражити да се оживотвори у неку нову "стару" Југославију. Југославија нам у будућности може послужити само као прелазно рјешење, за остварење српског Јединства и афирмацији српства, док је у Брозовој Југославији вјешто кориштена за расрбљавање српског народа. Она има смисла само онолико ко-лико је прихвате и други југословенски народи. Будућност српства и југословенства ће бити у рукама ове и сљедећих генерација које ће ун-апређивати дате околности водећи рачуна да велике идеје не смију допасти у руке малих политичара. У XIX вијеку појавила се и идеја о словенској узајамности као романтичарска

идеализација општесловенског јединства. Панславизам се разгранао на различите струје. Аустрославизам, словенофилство и неославизам различито су изражавали идеје о словенској узајамности. Од Октобарске револуције, идеје о словенској узајамности су замрле. Наше вође су интернационализмом и несврстаном политиком покидали све везе између словенских народа. Данас је јасно да српски народ припада европској заједници народа у уједињеној Европи. Српство, југословенство и словенство у XIX и ХХ вијеку били су у сталној

испреплетеној узајамној вези. Ове идеје данас покушавмао обновити на овим основама, с новим циљевима и задацима. Вријеме које долази показаће колико ДОКАЗ-FACTA, Сарајево


смо далековиди и способни да ове идеје ускладимо и користимо за наше националне циљеве. Историчар не може бити пророк будућности, јер своје закључке заснива на оном што се догодило, али може да наслућује нове друштвене процесе, да на основу многих узалудних ратова и жртава указује на заблуде и предрасуде, да филозофско-историјски промишља прошлост, садашњости будућност. Већ је Хегел констатовао да народи који немају државу нису историјски народи. Срби су стари европски народ. У својој мучној и тешкој историји створио је три српске државе: Србију, ЦрнуГору и Републику Српску. Ако нешто можемо предвиђати, онда је уједињење српских земаља и српског народа у оквиру Европске заједнице историјски неизбјежно. На томе ће радити све nросвјећене српске генерације, водећи рачуна о глобалном односу снага у свијету и реалној процјени распложивих могућности. Најновији догађаји и терористички исламски напад на Сједињене Америчке

државе најбоље потврђују монструозност идеја исламског фундаментализма, које отворено и неприкривено заступа Алија Изетбеговић у својој Исламској декларацији, која проповиједа мржњу и свети рат против неисламских народа.



ГЕОПОЛИТИЧКЕ ОДРЕДНИЦЕ ГРАДА САРАЈЕВА УОЧИ ГРАЂАНСКО-ЕТНИЧКО-ВЈЕРСКОГ РАТА 1992-

1995 ГОДИНЕ



ОПШТИ ПРИСТУП

арајево, главни град Босне и Херцеговине, лежи на ријеци Миљацки чија се околина лепезасто отвара у Срајевско поље и на чијем ободу је геофизички центар (приближно) бивше СФРЈ (Кешељи).

Град Сарајево има изузетно широк историјски распон-од неолита (археолошко налазиште Бутмир, европског значаја), мунитиција и бање римских легионара (Адие С...) с почетка ове ере на мјесту садашњег бањског љечилишта Илиџа, средњег вијека.

СГрад, на овом мјесту, основали су Турци. Звао се Сајобаси, Сарај касабаси, па Сарај -Босна, и на крају Сарајево, сједиште босанског санџак-бега од 1463. године (од пада Босне под турску власт). Послије Другог свјетског рата био је главни град Босне и Херцеговине, политички административни и привредни центар државе. Сарајево има стари оријентални дио града (стара Башчаршија) на истоку и нови модерни на западу који се нарочито развија послије ослобођења, од окупације, 1945. године. У граду су сачувани многи археолошки и историјски споменици:

Хусреф-бегова џамија саграђена 1531. године, православна црква из 1538. године са црквеним музејом и рукописима из 14. и 15. вијека, Градска вијећница из 1896. године у маварско-византијском стилу, безистан и друге културне знаменитости, старијег и новијег доба. Уже јединствено градско подручје обухватају општине Срајево Центар и Сарајево Ново. Истина, ово подручје спомиње се 1244. године као дио средњовјековне жупе Врхобосне у посједу породице Павловића. Непосредно пред долазак Турака у Босну, на мјесту данашњег Сарајева постојала је, вјероватно, дубровачка колонија. Дуго времена Сарајево је било сједиште турске административно-судске власти на челуса кадијом. То је било, уз Вилајет Хадидјед, прва турска војно-административна јединица на територији Босне. Заправо, непосредно пред освајање власти а послије пада Босне сједиште новооснованог босанског санџака и једна од других вилајета са 5 нахија (Сарајево, Дубровник, Високо, Лепеница и Кладањ). Доласком Аустроугарске подигнут је утврђени логор као појасна тврђава с утврђењима нарочито на висовима јужно и сјеверно од града и западно од Миљацке (на Хуму, Пашином брду -1 линија) а послије анексије Босне 1908. са сјевера и сјевероистока подигнута су бетонска и армирано-бетонска утврђења -11 и III линија). Сва та утврђења рађена су у типу одбрамених касарни, с тим што су нека од њих полуукопана. Утврђења су имала пјешадијску посаду наоружану топовима, а била су повезана путевима и жичаним везама.

2. Геполитички приказ Сарајева



Геополитички процеси везани за Сарајево обухватају шире геополитичке импликације у Босни. Тако, мађарско-хрватски краљ Матија Корвин упутио је 1480. године у Босну одред од неколико хиљада војника под руководстсвом босанских и хрватских банова и српског деспота Вука Гргуровића да потисну Турке из Босне. Овим се граница Турског Царства помјерила на запад што је условило да се сједиште санџак-бега премјести у Бања Луку, а затим у Травник. Кад је дошло до аустро-турског рата (1683 -1699), Еуген Савојски окупирао је

и спалио Сарајево, потом се повукао. Турци су се у Сарајеву опасали бедемима, кулама и зидовима дебљине преко једног метра и висине до седам метара (то је била ужа граница територије сједишта управе). Међутим, Турци су учвршћивањем власти заводили и оштар режим, па и

терор. То је довело до буна босанских феудалаца против турске царске власти. Босански везир Мухамед поразио је побуњеничке снаге и сломио отпор босанског беговата (у чијем саставу су биле и снаге Хусеин-бега Градашћевића). Послије 1851. године средиштебосанских намјесника враћено је у Сарајево. То је већ период уочи доласка Аустро-угарске и окупације Босне и

Херцеговине. Муслиманско становништво је због тога дигло устанак 1878. године. Први сукоби су били У Сарајеву. Међутим, Аустријанци су у жестоким уличним борбама савладали отпор устаника, па је Сарајево све до 1918. године остало под влашћу Аустро-угарске.. (Сад ће, послије окупације Босне, и Аустро-угарске снаге подићи Сарајевски утврђени логор са каменим оградама и армирано-бетонским склоништима). Окупација БиХ је била акт аустро-угарске освајачке политике за

поробљавање народа Балкана, а 1908. Аустро-угарска ће проводити и другу етапу свог империјалистичког захвата, извршиће анексију БиХ, као важне стратегијске и политичке позиције на путу освајања читавог Балкана и даљњег продирања према истоку-grang nach Osten. Утом смислу је, уз сагласност и подршку Њемачке, отворено вршилаполитичке и војне припреме за рат против Србије и Црне Горе, Као главним препрекама у продору на истоку. За напад на ове земље искориштено је убиство аустријског престолонасљедника Фердинанда који је послије обиласка маневара у долини Неретве, дошао у Сарајево гдје је на његаизвршен атентат. Дакле, Њемачка је у свом пожуривању за освајање Балкана искористила Аустро-угарску и атентат и тиме отпочела рат који ће имати широке свјетске размјере - познат као Први свјетски рат.



Нажалост, ни Други свјетски рат неће заобићи подручје БиХ (Сарајево), који ће донијети тешке посљедице. Послије овог рата Сарајево ће постати главни град једне од југословенских република. Сарајево се данас, као политички ценар самосталне државе, налази у самом

средишту Босне и Херцеговине (4з05З-Н, lв025-Е). Лежи на 550 метара надморксе висине. Град је окружен средњим и високим планинама, које затварају непосредни прилаз граду. Налази се на главном, најпроходнијем и најкраћем правцу који из Панонске низије, долином ријека Босне и Неретве излази на Јадранско море. Политички је, управни, кулутрни и привредни центар, има Универзитет, Академију наука, више библиотека, научних институција. На линији обале Миљацке изграђен је монументални културно-спортски центар"Скендерија ". По свом положају Сарајево има специфичне географске и природне

карактеристике, што је у многоме утицало на његов историјски развој. Прије доласка Аустро-Угарске град је, због комуникација, имао отежане услове сарадње са другим дијелом територије и околним управним и административним јединицама. Изградњом узане пруге од правца Зенице долином Босне, те даље долином

Неретве до Јадранског мора, град се брже и динамичније развија, а нарочито изградњом пруге нормалног колосијека (1947) Шамац -Сарајево -Плоче. Њемачки окупатор је Сарајеву као са централним положајем у Југославији и великим капацитетом за оружане снаге, с три аеродрома и знатном индустријом, придавао велики војни значај. Због тога је у њему непрекидно држао јаке војне и полицијске снаге (1941 -1945). У току Другог свјетског рата Сарајево је било сједиште њемачке обласне

Bojнo-yпpaвне команде, те њемачке полицијске области, домобранско-хрватских команди, а неко вријеме и Штаба групе армија "Е". Посебно су били организовани центри њемачких, усташких и других

обавјештаних служби. У том погледу значајно је и присуство њемачког и италијанског конзулата, као и четнике Команде града Сарајева (у његовој околини) која је представљала четнички штаб завезу са њемачким окупационим властима. Окупатор је вршио велике злочине над становништвом града Сарајева. Поред

(преко) 10.000 жртава фашистичког терора, у затворима и концентрационим логорима убијено је још неколико хиљада родољуба. У току њемачког бомбардовања Сарајева aпpилa 1941. године, погинуло је и рањено преко 1.500 грађана. Велика страдања доживјели су Срби и Жидови над којима је вршен страховит терор и геноцид. Повремена неријетка масовна хапшења и рације, које су се од 1941. године односиле искључиво на припаднике Народно-ослободилачког покрета, без обзира на националну и вјерску припадност, била је уобичајена појава. Велики дио грађана и припадника Народно-ослободилачког покрета одвођени су у логоре у Јасеновац, Њемачку или Норвешку. Због тога се окупатору и усташама у најразвијенијим облицима манифестовао



отпор, од пасивне резистенције и демонстрације незадовољства против полицијских мјера и политике окупатора и усташког терора (против истребљења Срба, Јевреја и Рома) до активног учешћа у оружаним акцијама ударних и диверзантских група и у организованом раду на пропаганди Народно-ослободилачког покрета. Сарајево је у борби против њемачких и италијанских фашистичких снага и колаборациониста дало неколико хиљада бораца Народноослободилачког рата.

1) Становништво

У цијелом раздобљу своје историје Сарајево је настањивао српски живаљ. Доласком Турака град мијења своју вјерску структуру, тако да у новијој историји преовлађује у њему муслиманско становништво српског и хрватског поријекла. По броју становника увијек је био највећи град у Босни и Херцеговини. У новијој историји било је значајних демографских осцилација у национално и вјерски измијешаном граду. До избијања грађанско етничко-вјерског рата имао је, по попису 1991. године, преко 300.000 становника (уже градско подручје -око 250.000). Апсолутну већину су чинили муслимани (Бошњаци). Дакле, Сарајево је било мултиетнички град. Народи нису живјели "једни поред других" него "једни садругима". О томе свједоче радни и животни простори у којима су грађани живјели,

политичке и друштвене организације, брачне заједнице и образовне и културне установе у којима су битисале и радиле све три нације. И све што је стечено и остварено у граду Сарајеву дјело је српског, хрватског и бошњачког народа, и других националних припадности Сарајева. О овоме очитује тврдња структуре становања. Није било баш чистих дијелова-четврти града у којој је живјела само једнанародна скупина. Сви су били измијешани у предузећима, установама, културним и политичким манифестацијама, спортским и другим репрезентацијама. Све што је створено и постигнуто у Сарајеву за посљедњих пола вијека симбол је народа који су тамо у миру живјели.



2) Организацнја власти

а) Мирнодопска -предратна организацнја

рад Сарајево, пред грађанско-етничко-вјерски рат 1992 -1995. године, имао је, поред ужег градског подручја, дакле, у саставу управе Града Сарајева, односно бивше подручје града Сарајева, 10 општина: Стари

Град, Центар Сарајево, Нови Град, Ново Сарајево, Илиџа, Вогошћа, Илијаш, Хаџићи, Трново и Пале.

ГУ времену до 1989 -1991. године у Босни и Херцеговини је извршена значајана уставно-правна реформа. Умјесто система "јединство власти", успостављена је подјела на законодавну, извршну и судску власт. Регулативну надлежност (доношење прописа) имала је Скупштина града, чије чланове су бирали грађани на непосредним изборима. Скупштине општина су имале своје надлежности-између осталих и именовање функционера и избор чланова општинских руководиоца органа управе, предсједника и судија општинских судова за прекршаје, команданте општинских штабова територијалне одбране, команданте општинских штабова цивилне заштите, и других. Извршни одбор је био надлежан за спровођење управне политике, коју утврди Скупштина града, односно скупштине са подручја града, као и за извршење закона и других прописа, те и за усмјеравање рада општинских ор-гана управе. Када су у питању органи управе, они су били саставни дио извршне власти и представљали су администрацију Града Сарајева, односно општина са подручја Града. Систем унутаршњих послова и ситем одбране у БиХ био је централизован. На сличан начин је било организовано одјељење града, односно дјељење општина градског подручја, која су имала статус организационе јединице Министарства одбране Босне и Херцеговине. Сва одјељења у вршењу својих надлежности била су подређена Министарству одбране, односно Штабу територијалне одбране Босне и Херцеговине у Сарајеву.

.б) Политички односи послије новембарских избора 1990.

Када је 1990. године у Босни и Херцеговини успостављен вишепартијски систем, на подручју града су основане три националне странке: Странка демократске акције (СДА), Хрватска демократска заједница (ХД3) и Српска демократска странка (СДС). Оне су биле побједнице на изборима. Још је било странака које су ушле у политички живот овог подручја, али њихов утицај на значајније политичко одлучивање је био маргиналан. Дакле, избори у странкама су одражавали право национално расположење припадника сваке партије. Овакви односи ће се манифестовали и у органима власти, када је



конституисана вишестраначка скупштина града Сарајева. Свака странка је гласала за своје представнике. Тако су на основу партнерства у власти форми-рани нови органи управљања у БиХ. Међутим, оваква мултиетничност није могла издржати праксу у извршној власти, па априла 1992. године представници СДС иступили су из легалних органа власти и тијела Скупштине и удаљили се из дијела града, на терен општине Пале, гдје су формирали српске органе власти. Тада је стигло и републичко руководство СДС-а. Треба нагласити да се муслиманско-хрватска коалиција сложила да иступи из

СФРЈ, при чему се још више подгријала националистичка еуфорија и при чему је прекршен Устав Социјалистичке републике Босне и Херцеговине. (Плебисцит српског народа, одржан 9. и 10. новембра 1991. године није знатније утицао на хрватско-муслиманско опредјељење). У даљем слиједу догађаја значајан је датум 9. јануар 1992. године када је

Скупштина српског народа БиХ донијела Декларацију о проглашењу Републике српског народа у Босни и Херцеговини, да би 28. фебруара исте године донијела Устав Републике српског народа БиХ. Изабрани су предсједник Републике и републичка влада.

в) Активности СДС-а на почетку рата

Прве активности које је СДС остваривао у почетку рата биле су преименовање кризних штабова који су имали задатак да прате збивања у зони одговорности сваког штаба понаособ. Пролазна политичка ситуација била је у закључку да је Босна и Херцеговина захваћена грађанским ратом, због различитог приступа вршењу власти, надгласавања и националистичких програма. У том моменту настало јеопште заузимање и отимање полицијских и војних објеката и подјела припадника ЈНА као једине оружане силе у БиХ ради стварања паравојних снга. У том смислу дошло је до формирања снага српског народа-српске војске за одбрану народа од насртаја паравојних националистичких снага СДС и ХД3 (као и Хрватског вијећа одбране-ХВО). Ово је био одговор на проглашење опште мобилизације Алије Изетбеговића са циљем да се бори против Срба и спремно дочека признање незавнисности БиХ што се убрзо и десило, захваљујући Бадинтеровој комисији о референдуму у БиХ која је дала нетачне податке. (У овом референдуму Срби нису учествовали).

r ) Активност ХДЗ и СДА



Паралелно са процесом остваривања политике СДС-а, и СДА и ХД3 су проводиле националистичку политику у Босни и Херцеговини. С обзиром да су политике ових партија још од почетка формирања биле крајње дијаметралне политици СДС свака сарадња са СДС била је немогућа. Истина, СДА и ХДЗ су ушле у блиску сарадњу против СДС и српског народа. Прва непријатељска расположења према Србима манифестовала су се убиством српског свата у Сарајеву марта мјесеца 1992. Године. Још већа непријатељства су се изразила подизањем барикада и дистанцирањем од ЈНА, односно отворен рат против једине легалне оружане силе. Међутим, није у питању непријате-љство изражено само у Сарајеву, већ у цијелој Босни и Херцеговини. Вође странака су се још 1992. године покушали договорити око подјеле Босне и Херцеговине.

З) Положај Сарајева у подјелама Босне и Херцеговине

Прва подјела Босне и Херцеговине између три босанска лидера уз помоћ међународних фактора била је марта 1992. године у Бриселу (послије разиласка предсједништва БиХ и напуштања Скупштине БиХ од стране српских посланика БиХ и одлазак ван Сарајева на Пале). Подијељени простор по националним критеријумима, муслиманска страна није прихватила. Овај споразум оствариван уз помоћ португалског амбасадора Жозеа Кутиљера означио је Сарајево као самосталан град. Простор самосталног Сарајева обухватао је територију од планине Озрена на сјеверу до планине Трескавице на југу иградова Пале на на истоку и Хаџића на западу. Период од фебруара до марта 1992. године није сукобљене стране увјерио да не почињу рат. А да се стање још више погорша Европска заједница 6. априла 1992. године признала је независну БиХ, упркос указивању српске стране на катастрофалне посљедице таквог чина. У таквим околностима Сарајево постаје град разрачунавања страначких национа, Срба и ЈНА са једне стране и СДА и ХДЗ снага садруге стране. Паравојне снаге Алије Изетбеговића 2. маја 1992. године нападају колону ЈНА која се повлачи из команде Друге војне области, иако је под заштитом УНПРОФОР-а. Над војницима је извршен масакр пошто снаге ЈНА нису очекивале вјероломоство муслиманско-хрватске паравојске. Извршена је подјела Сарајева на српско и муслиманско, при чему је успостављена државна власт на националној основи и извршено разграничење међу националним заједницама. Судбина Сарајева је и даље у рукама међународне заједнице. Сеп-тембра 1992. године у Женеви предлажу кантоналну подјелу БиХ као почетну варијанту за преговоре, јер БиХ није више постојала. Тако су све три стране 18. октобра 1992. године дале своје приједлоге и мапе. Подршку су добиле од Лорда Овена чији став је био да БиХ треба да буде децентрализована држава. Међутим, јануара 1993. године копредсједници Овен и Венс (Сајрус Венс представник Уједињених нација а Дејвид Овен Европске заједнице у Управном комитету за разграничење) дали су свој приједлог о разграничењу и подјели



територије. Управна територија града Сарајева се мијења. На сјевер се протеже до града

Вареша, на југу до обронака планине Трескавице, те на истоку до планине Романије (укључујући и Пале), а на западу до планине Битовње. Период септембра 1993. године до јануара 1994. (Женева) карактерише

настојање преговарача Овена и Столтенберга да се прихватинова подјела БиХ. Територија Сарајева се по овом приједлогу поновоизмијенила. На сјеверу досеже до Чевљановића, на југу без знатније промјене у односу не претходни план (планине Трескавица, Височица, на истоку се повлачи са Романије на линију Пале, а на западу Бјелашница -Тарчин. Преговори три зараћене стране поново крахирају и још једном због одбијања

муслиманске стране да потпише споразум о границама. Зато међународна заједница формира контакт-групу која јула 1994. године (основана од врхунских дипломата УН, ЕУ, САД и Русије) предлаже нову подјелу, са Сарајевом (опет) самосталним градом и незнатним измјенама на претходну територијалну припадност (обухватност). Коначно долази до преговора у Дејтону 1995. године. Српска страна је

предложила подјелу у којој дио Сарајева припада и српској страни. (Дакле, Сарајево се више не би третирало као самосталан град). Муслиманска страна, међутим, предложила је рјешење за Сарајево приближно приједлогу Овен-Столтенберговом плану, тј. да буде самосталан град. Међутим, у Дејтону је превагнула варијанта да се БиХ подијели на

приближно једанке дијелове територија (51:49%) у чијој комбинацији је Сарајево припало дијелом Републици Српској, а дијелом Федерацији БиХ. Овај положај Сарајева дао је нову геополитичку позицију и димензију овом граду. Он је данас административно и управно срсдиште БиХ са заједничким органима управљања, али и са међународним представником за Босну и Херцеговину. ДОКАЗ-FACTA, Сарајево

ДОКАЗ-FACTA, Сарајево .

ЕГЗОДУС СРБА ИЗ ЗАПАДНО -КРАЈИШКИХ ОПШТИНА

1991 -1996.



УВОД

аспадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, површине 255.804 км2 са 23.473.991 становника или 91,7 на км2 1991. године настале су државе: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина,

Македонија, СР Југославија (Република Србија и Република Црна Гора). РБосна и Херцеговина су географско-историјски појам за два цен-тралнајугословенска простора, која никад нису била самосталнедржаве са карактеристикама државности. То су увијек били дијелови неке државе или простор унутар неке државе. Ратни сукоби почели су у Словенији и Хрватској 1991. године. У 1992. години почињу оружани сукоби у Босни и Херцеговини. На једној страни сукоба боре се муслимани и Хрвати (заједно) против Срба. Затим ратују муслимани против Хрвата, па онда муслимани и Хрвати (опет заједно) против Срба, те муслимани против муслимана (Армија БиХ против Абдићевих присталица). Прије првих сукоба, априла 1992. године у Социјалистичку Републику Босну и Херцеговину, дио СФР Југославије и долину Неретве и Западну Херцеговину продиру снаге регуларне Хрватске војске. То је била агресија Хрватске на СР Босну и Херцеговину, односно остатак СФР Југославије (јер су се већ тад одцијепили Словенија и Хрватска и постале самосталне државе). Незапамћен геноцид у историји српског народа почиње 1991. године. Срби су протјеривани из Западне Славоније, Книнске крајиине, Словеније и Хрватске. Оружаним сукобима у Босни и Херцеговини 1992-1995. године протјеривани су Срби из свих општина које су биле под војним командама ХВО и војском муслимана. То је био класичан геноцид над недужним цивилима, који су протјеривани са својих вјековних огњишта. Није риједак случај да су колоне голоруких људи, жена и дјеце биле нападане авионима. Исељавање Срба из Босне и Херцеговине започело је одмах након 11

свјетског рата (колоницација у Војводину, пресељење у Србију, те одлазак у иностранство). Од 109 општина у СР Босни и Херцеговини (1981. године) 93 или 85,3% су емиграционе. Миграциони коефицијент је висок код Срба 5,51 (1981. године).

Узроци тих исељавања били су економски, али иполитички. Плански прогони Срба почели су проглашењем државе Босне и Херцеговине. У Сплиту, 22. јула 1995. године Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман потписују споразум о војној сарадњи Босне и Херцеговине и Хрватске. Већ 28. и 29. августа 1995. године снаге (хрватске војске и ХВО) нападају на Грахово и Гламоч. Почетком августа 1995. године заједничким снагама В корпуса Армије БиХ и

хрватском војском (снаге стране државе Хрватске) Муслимани и Хрвати



почињу прогон Срба у Западној и Сјеверо-западној Босни (Босанској Крајини), али и муслимана из Велике Кладуше и околине (присталице војске Фикрета Абдића). Армије "Бљеска" и"ОлуЈе" почетком августа 1995. године, хрватска војска ХВО са Армијом БиХ (Хрвати и муслимани) заузимају општине Дрвар, Петровац, Шипово, Јајце и Доњи Вакуф, врше масован прогон, пљачку, уништава]у имовину и чине масовне злочине. Само мјесец дана касније, 10.Х 1995. године Армија БиХ окупира Сански

Мост и Кључ, а храватска војска Мркоњић Град, те заједнички продиру ка Приједору и Бањој Луци. Разумије се све ове ратне окупације логистичким и другим ратним средствима издашно потпомаже НАТО. У мају и августу 1995. године велика су кретања Срба према Републици

Српској, из Западне Славоније и Книнске Крајине; те протјеривање Срба са простора Озрена, Влашића, Бихаћа, С. Моста, М. Града, Калиновика, Горажда. у фебруару и марту 1996. године послије Дејтона (Мировни споразум 21.Х

1995.) и Париза (Мировни споразум 4. ХII1995. године), кад српске општине у Сарајеву прелазе у надлежност Федерације БиХ почиње егзодус Срба из сарајевских општина. Послије потписивања Мировних споразума у Дејтону и Паризу, Босна и

Херцеговина остаје у авнојевским границама величине 51.129 км2, а састоји се из два равноправна ентитета: Републике Српске 25.053,2 км2 (49,0%) и Федерација Босне и Херцеговине 26.075,8 км2 (51%) простора бивше СР Босне и Херцеговине. Простор дванаест крајишких општина Западне Босне, површине 8.800 км2 са

331.469 становника, са већинским српским становништвом (60,6%), власништва земљишног фонда (70,5%), са 58,0% домаћинстава, са 68,2% већинских насеља (>50%), смањенје неправилним разграничењем у Дејтону. Простор је сведен на општине Шипово и Мркоњић Град 1.149 км2, те

дијелове општина Дрвар, Петровац, Јајце-Језеро, Кључ-Рибник, Босанска Крупа -Крупа на Уни, Купрес и Сански Мост од 1.133 км2. Наведене општине припадале су Републици Српској и из њих је током рата било протјерано преко 200.000 људи, жена и дјеце.



КРЕТАЊЕ БРОЈА СТАНОВНИКА У ПЕРИОДУ 1879-1991. ГОДИНЕ

Први попис становништва у Босни и Херцеговини обављен је 1852. године у вријеме Отоманске окупације. Попис је био непотпун, непрецизан и нетачан (потписивали су се само мушкарци, а број женских се процјењивао -на број мушких додавало се 50% становника; многи нису хтјели да буду пописани -попис је служио за попис војних и пореских обвезника...). Први попис по европским стандардима био је 18.79. године (вријеме Аустро-

угарске окупације). Пописи су затим извршени: 1885, 1895, 1910. године (Аустроугарска), 1921. и 1931. године (Краљевина Југославија) те 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године (СоцијалистичкаФедеративна Република Југославија)1. Према попису становништва 1850-52. године било је 1,1 милиона, а 1991. године 4,3 милиона становника у Босни и Херцеговини.

Табела 1. Развитак становништва Босне и Херцеговине 1850-1991. године

Година пописа Број становника (у милионима)

1850. 1,1 1879. 1,2 1885. 1,3 1895. 1,6 1910. 1,9 1921. 1,9 1931. 2,3 1948. 2,6 1953. 2,8 1961. 3,3 1971. 3,7 1981. 4,1 1991. 4,3

Претходна табела (1) и наредни график (1) указују на раст становништва у Босни и Херцеговини, које је за наведени период порасло за 3,9 пута.

1 * Напомена: У Републици Српској 1996. године извршен је дјелимичаи попис становништва.



График 1. Развитак становништва Босне и Херцеговине

у периоду 1850-1991. године

Табела 2. Конфесионални и национални састав становништва Босне и Херцеговине у периоду 1879-1991. године∗

Година пописа

Број становника Срби (П) у % Хрвати (К) у

% муслимани у %

1879. 1 158 164 42,88 (П) 18,08 (К) 38,75 1885. 1 336 091 42,76 (П) 19,88 (К) 38,88 1895. 1 568 092 42,94 (П) 21,33 (К) 34,99 1910. 1 898 044 43,49 (П) 22,87 (К) 32,25 1921. 1 820 440 43,80 (П) 23,40 (К) 31,07 1931. 2 323 555 44,20 (П) 23,52 (К) 39,67 1948. 2 564 308 41,62 (П 22,61 (К) 34,71 1953. 2 847 790 44,41 (С) 23,07 (Х) 31,32 1961. 3 277 948 42,89 (С) 21,72 (Х) 25,69 1971. 3 746 111 37,23 (С) 20,60 (Х) 39,51 1981. 4 124 008 32,08 (С) 18,46 (К) 39,55 1991. 4 354 911 31,41 (С) 17,29 (К) 43,62

1879/1991 - -11,47 (С) -0,79 +5,07 * Напомена: До пописа из 1948. године Срби су се изјашњавали као православци, а Хрвати као католици

∗ Напомена: До пописа из 1948. године становништво БиХ се изјашњавало према конфесионалној припадности



График 2 Конфесије и национални састав Босне и Херцеговине

у периоду 1850-1991. године

Наведена табела (2) и график (2) указују да су православни Срби били већински народ у Босни и Херцеговини до 1971. године; од 1971. године су муслимани. Хрвата је било најмање у цијелом периоду 1850-1991. године.



РАЗВИТАК И НАЦИОНАЛНИ (И КОНФЕСИОНАЛНИ) САСТАВ СТАНОВНИШТВА

ДВАНАЕСТ КРАЈИШКИХ ОПШТИНА (1879-1991. ГОДИНЕ)



ОПШТИНА БОСАНСКА КРУПА Табела 3.

Национална структура становништва општине Босанска Крупа у периоду 1879-1991. год.*

Година пописа Срби муслимани Хрвати Остали Укупно

1879. 15 369 12 821 -- -- 28 350 1885. 23 035 13 606 90 -- 36 731 1910. 28 636 15 332 215 2 44 185 1921. 26 764 13 657 253 9 40 683 1931. 31 502 15 087 347 10 46 946 1948. 17 271 18 741 222 33 36 267 1953. 20 125 -- 618 19 738 40 481 1961. 20 453 23 721 453 1 393 46 020 1971. 18 230 31 842 286 498 50 856 1981. 15 029 37 381 173 2 646 55 229 1991. 13 841 43 104 139 1 236 58 320

*Напомена: До пописа из 1948. године Срби су се изјашњавали као православци, а Хрвати као католици

Табела (3) указује да је највише Срба било до 1948. године, а затим се број Срба смањује, а број муслимана повећава чак за 3,4 пута. То је општина у којој се повећавао и број становника за два пута захваљујући великом природном прираштају муслиманског становништва.

График 3.

Наведени график (3) за период 1971-1991. године најбоље одражава раст

муслиманског и смањивање српског становништва у укупном становништву ове општине.



ОПШТИНА БОСАНСКО ГРАХОВО

Табела 4. Национална структура становништва општине Босанско Грахово

у периоду 1879-1991. год.*

Година пописа Срби муслимани Хрвати остали укупно

1879. -- -- -- -- -- 1885. -- -- -- -- -- 1910. -- -- -- -- -- 1921. -- -- -- -- -- 1931. 24 644 48 1 419 7 26 118 1948. 11 029 9 433 4 11 475 1953. 11 963 -- 351 23 12 337 1961. 9 787 2 367 39 10 195 1971. 10 100 14 364 77 10 555 1981. 7 739 5 264 1 024 9 032 1991. 7 888 12 226 185 8 311

* Напомена: До пописа из 1948. године Срби су се изјашњавали као православци, а Хрвати као католици

График 4.

Табела (4) и график (4) указују на већинско српско становништво од настанка општине, те смањивање броја Срба од 1931-1991. године за 3,1 пута, а смањење укупног броја становника за 3,1 пут.



ОПШТИНА БОСАНСКИ ПЕТРОВАЦ

Табела 5. Национална структура становништва општине Босански Петровац



1879. 14 578 2 970 61 -- 17 609 1885. 18 274 4 997 503 2 23 776 1910. 32 326 6 428 2 182 75 41 011 1921. 33 196 5 647 1 812 49 47 704 1931. 24 647 6 298 1 579 33 32 557 1948. 16 824 5 508 235 23 22 890 1953. 17 463 -- 171 2 823 20 464 1961. 16 469 3 113 140 232 19 954 1971. 14 941 3 315 76 265 18 597 1981. 11 129 2 893 49 2 303 16 374 1991. 11 694 3 288 48 591 15 621


График 5.

Већинско становништво од 1879-1991.године чинили су Сбри. Број становника се смањио у односу 1879-1991. године за 1,1 пут.



ОПШТИНА ДОЊИ ВАКУФ

Табела 6. Национална структура становништва општине Доњи Вакуф



1879. 10 727 12 548 10 490 -- 33 765 1885. -- -- -- -- -- 1910. -- -- -- -- -- 1921. -- -- -- -- -- 1931. -- -- -- -- -- 1948. -- -- -- -- -- 1953. 6 791 -- 806 548 13 145 1961. 7 870 6 289 976 901 16 036 1971. 8 767 10 528 924 174 20 393 1981. 8 574 11 600 635 1 797 22 606 1991. 9 533 13 509 682 820 24 544


График 6.

Наведена табела (6) и график (6) показују даљ је у општини било највише

муслимана, а да је број Срба лагано опадао, а Хрвата интензивније од 1879. године. Број становника у односу на 1879. годину смањио се за 1,3 пута.



ОПШТИНА ГЛАМОЧ

Табела 7. Национална структура становништва општине Гламоч



1879. 8 114 1 886 196 -- 10 196 1885. 8 473 2 575 263 3 11 320 1910. 15 795 3 348 1 264 8 20 445 1921. 15 935 3 141 1 299 2 20 377 1931. 19 924 3 607 1 342 4 24 877 1948. 12 904 2 553 524 8 15 146 1953. 13 366 -- 540 2 459 16 365 1961. 12 904 1 413 461 1 057 15 835 1971. 13 870 2 621 378 110 16 979 1981. 11 106 2 276 238 500 14 120 1991. 9 951 2 257 184 201 12 593


График 7.

Табела (7) и график (7) указују на већинско српско становништво, али и на његово смањење од 1931. године. Број хрватског становништва био је најмањи од 1979. године. Број становника се повећао у односу на 1879. годину за 0,7 пута.



ОПШТИНА ЈАЈЦЕ

Табела 8. Национална структура становништва општине Јајце



1879. 30 112 10 885 7 408 3 48 708 1885. 33 605 11 299 8 506 60 53 470 1910. 15 932 9 074 8 710 97 33 813 1921. 15 938 8 327 8 065 73 32 423 1931. 24 176 14 205 10 080 49 48 510 1948. 18 274 9 701 8 924 11 36 910 1953. 22 509 -- 12 037 12 837 47 383 1961. 8 670 7 545 13 733 4 540 34 488 1971. 8 132 14 001 12 376 493 35 002 1981. 7 954 15 145 14 418 3 680 41 197 1991. 8 633 17 380 15 811 3 153 45 007


График 8.

Табела (8) и график (8) указују да је српског становништва било највише

до 1953. године, а од 1961. године највише је Хрвата, а од 1971. године муслимана. Број становника се смањио за 9,0%.



ОПШТИНА КЉУЧ

Табела 9. Национална структура становништва општине Кључ



Срби муслимани Хрвати остали укупно

1879. 6 999 5 816 106 -- 12 921 1885. 12 006 7 095 431 2 19 534 1910. 20 718 9 394 1 063 14 31 189 1921. 19 766 8 661 1 062 13 29 502 1931. 24 814 10 901 1 543 30 37 288 1948. 23 668 10 848 859 53 35 428 1953. 25 326 -- 967 11 674 37 967 1961. 21 710 8 303 742 512 31 267 1971. 23 892 15 226 534 314 39 966 1981. 20 771 16 596 380 2 261 40 008 1991. 18 506 17 696 330 859 37 391


График 9

У општини Кључ од 1879. до 1991. године највише је било Срба, затим

муслимана, те незнатно Хрвата. Од 1971. године број Срба се смањује, Хрвата од 1931. године, а број муслимана знатно расте од 1961. године. Број становника од 1879. године повћао се за нешто мање од 3 пута.



ОПШТИНА КУПРЕС

Табела 10. Национална структура становништва општине Купрес




1879. -- -- -- -- -- 1885. -- -- -- -- -- 1910. -- -- -- -- -- 1921. -- -- -- -- -- 1931. -- -- -- -- -- 1948. -- -- -- -- -- 1953. 6 614 -- 4 671 592 11 877 1961. 6 669 592 4 442 110 11 813 1971. 11 496 763 4 425 56 11 496 1981. 5 169 745 3 947 237 10 098 1991. 4 864 802 3 813 139 9 618

График 10.

Општина Купрес била је у саставу других општина до 1953. године

(Бугојно, Ливно, Гламоч). Највише је Срба, затим Хрвата те муслимана. У овој општини број Срба и Хрвата се смањује од 1953. године, док број муслимана расте. Укупан број становника се смањио од 1953-1991. године за 22%.



ОПШТИНА МРКОЊИЋ ГРАД

Табела 11. Национална структура становништва општине Мркоњић Град




1879. -- -- -- -- -- 1885. -- -- -- -- -- 1910. 19 599 2 564 2 449 8 24 620 1921. 18 244 2 301 2 197 1 22 743 1931. 21 991 2 185 2 434 4 27 014 1948. 24 995 2 471 1 999 13 29 178 1953. 26 950 -- 2 123 2 054 31 127 1961. 16 880 280 2 140 1 777 21 077 1971. 24 990 2 734 2 204 231 30 159 1981. 23 364 3 009 2 290 1 021 29 684 1991. 21 657 3 272 2 139 927 27 395

График 11.

Табела (11) и график (11) указују на већинско српско становништво , чији број опада, док број муслимана расте од 1971. године. Број Хрвата се такође смањује. Број становника у општини опада од 1971. године, а од 1910. године је мањи за 10%.



ОПШТИНА САНСКИ МОСТ

Табела 12.

Национална структура становништва општине Сански Мост у периоду 1879-1991. год.*



1879. 11 058 6 060 1 713 -- 18 831 1885. 16 045 7 257 2 728 7 26 037 1910. 23 598 9 984 4 783 57 38 422 1921. 23 420 9 194 5 103 70 37 607 1931. 28 285 11 652 6 727 113 46 777 1948. 24 405 14 150 6 991 28 45 574 1953. 28 269 -- 8 041 15 257 51 567 1961. 19 156 12 350 4 844 3 133 39 483 1971. 30 422 24 389 6 307 534 62 102 1981. 26 619 27 083 5 314 3 451 62 467 1991. 25 363 28 136 4 322 2 486 60 307

График 12.

На општини је највише муслимана, затим Срба, те Хрвата. Број Срба опада, као и Хрвата, а муслимана расте од 1981. године. Број становника у периоду 1879-1991. године повећао се за 3,2 пута.



ОПШТИНА ШИПОВО

Табела 13. Национална структура становништва општине Шипово





1879. -- -- -- -- -- 1885. -- -- -- -- -- 1910. -- -- -- -- -- 1921. -- -- -- -- -- 1931. -- -- -- -- -- 1948. -- -- -- -- -- 1953. -- -- -- -- -- 1961. 15 374 2 227 34 578 18 213 1971. 14 970 2 952 35 78 18 035 1981. 12 844 2 831 25 454 16 154 1991. 12 333 2 965 31 250 15 579

График 13.

Већинско становништво су Срби, чији број опада од 1961. године. Број муслимана расте од 1971. године, а број Хрвата је незнатан. Број становника у општини опада, од 1953. године је мањи за преко 21%.



ОПШТИНА ТИТОВ ДРВАР

Табела 14. Национална структура становништва општине Титов Дрвар





1879. -- -- -- -- -- 1885. -- -- -- -- -- 1910. -- -- -- -- -- 1921. -- -- -- -- -- 1931. -- -- -- -- -- 1948. 17 702 80 145 51 17 978 1953. 18 173 -- 190 232 18 600 1961. 18 362 34 185 230 18 811 1971. 19 496 213 141 214 20 064 1981. 15 896 26 62 1 999 17 983 1991. 16 608 33 33 452 17 126

График 14.

Према табели (14) и графику (14), већинско становништво су Срби чији

број опада од 1971. године, број Хрвата и муслимана је незнатан. Број Југословена и осталих 1981. године био је преко 11,0%. Број становника од 1971. године се смањује.



БРОЈ СТАНОВНИКА И НАЦИОНАЛНА СТРУКТУРА 1991. ГОДИНЕ

На простору дванаест општина било је 331 469 становника.

Табела 15. Национална структура становништва дванаест

Крајишких општина у %

Структура у % Ред. број Општине Број

становника Срби Хрвати Муслимани Југословени Остали

1. Бос. Крупа 58 212 23,6 0,2 74,5 1,2 0,4 2. Бос. Грахово 8 303 95,5 2,6 0,1 1,5 0,2 3. Бос. Петровац 15 552 75,2 0,3 21,1 2,3 1,1 4. Доњи Вакуф 24 232 38,7 2,8 55,3 2,6 0,6 5. Гламоч 12 241 79,3 1,5 18,1 0,9 0,2 6. Јајце 44 903 19,3 35,1 38,8 5,5 1,2 7. Кључ 38 233 49,5 0,3 47,6 1,5 0,5 8. Купрес 9 663 50,7 39,6 8,4 0,7 0,6 9. Мркоњић Град 27 379 77,3 7,8 12,1 2,1 0,8

10. Сански Мост 60 119 42,2 7,1 47,0 2,0 1,7 11. Шипово 15 553 79,2 0,2 19,3 1,0 0,3 12. Титов Дрвар 17 079 97,3 0,2 0,2 2,1 0,2 -- УКУПНО: 331 469 60,6 8,6 28,5 1,9 0,6

График 15.

Национална структура становништва дванаест Крајишких општина у %

Табела (15) и график (15) указују да је на простору ових дванаест општина

највише било Срба (60,6), затим муслимана (28,5), Хрвата (8,6) и осталих (2,0)%.

Срби су били већинско становништво у осам (8) општина, а муслимани у

четири (4) општине. Хрвати нису чинили већинско становништво ни у једној



од дванаест општина, само у двије општине Јајце и Купрес су на другом мјесту по процентуалном учешћу у броју становника. Од дванаест (12) општина – десет (10) је Федерација БиХ, а 1991. године у

шест (6) општина било је већинско српско становништво, а само четири (4) с већинским муслиманским становништвом и ниједном са већинским хрватским становништвом.

Табела 16.

Домаћинства према националној структури у дванаест Крајишких општина 1981. године (%)

Срби Хрвати муслимани остали Националност у % 57,0 7,0 29,0 7,0

График 16. Домаћинства 1981. године према

националној структури у %

Према националном саставу 1981. године – табела (16) и график (16)

највише је било српских домаћинстава (57,0%), затим муслиманских (29,0%), а најмање хрватских и осталих (7%).



Табела 17.

Насеља у дванаест Крајишких општина са већинским становништвом 1991. године по етничким групама (%)

Срби Хрвати Муслимани Укупно насеља

>66 >50 >66 >50 >66 >50 591 380 403 41 50 96 124 у % 64,4 68,2 6,9 8,4 16,2 20,9

Tабела (17) указује да су од укупно 591 насеља Срби већинско становништво са више од 66% удјела у 380 насеља, а преко 50% у 68,2% насеља. У 16,2% насеља већинско становништво су муслимани (више од 66% становништва), а у 20,9% насеља са више од 50% становника. Хрвати имају у 6,9% насеља већину преко 66%, те 8,4% насеља с већином преко 50% становника.

Табела 18.

Национална структура и власништво земљишта у дванаест Крајишких општина у 1981. години (у %)

Националност Срби Хрвати Муслимани Остали

у % 70,5 8,4 14,6 6,5

График 17. Становништво према власништву земљишта у 1981. години у %

Наведена табела (18) и график (17) указују да је 70,5% земљишта

власништво Срба, 14,6% муслимана, 8,4% Хрвата и 6,5% осталих.



МИГРАЦИОНА КРЕТАЊА ДО 1991. ГОДИНЕ

а простору од 8.800 м2 било је 331.469 (1991. године) становника или 37 ,6% на км .У осам општина највише је било Срба (Босанско Грахово, Босански Петровац, Гламоч, Кључ, Купрес, Мркоњић Град,

Шипово, Дрвар), а у четири муслимана (Босанска Крупа, Доњи Вакуф, Јајце, Сански Мост). Миграциони салдо је негативан. У осам општина с већинским српским становништвом укупан број становништва се смањује, док се у три општине с већинским муслиманским становништвом повећава (у односу на 1979. годину). Од ових дванаест сада се десет налази на територији Федерације Босне и Херцеговине.

Н

Муслимани су се исељавали од 1878. до 1961. године, а онда почиње процес досељавања. Хрвати су се отсељавали од 1918. године (до тад се насељавали) и у периоду од 1945-1991. године. Срби су се отсељавали од 1879-1991. године. Најчешhи узроци миграционих кретања су економски и политички. Нарочито су била изражена кретања ка матицама: Срба у Србију, Хрвата у

Хрватску, као и досељавања муслимана из Санџака у Босну и Херцеговину. Тако су се Срби и Хрвати исељавали у хомогене цјелине својих нација (Србију и Хрватску) као и муслимани из Санџака и Колашина у Босну и Херцеговину. То су миграције са свим карактеристикама концентрације становништва ка матичном народу. Национална хомогенизација нарочито је карактеристична за период 1971-

1991. године. Узроци ових кретања су претежно економског и политичког карактера.



ЕГЗОДУС И ГЕНОЦИД НАД СРБИМА У ПЕРИОДУ 1990-1995. ГОДИНЕ

ајвећа присилна кретања у историји Срба била су у периоду 1990-1995. године. Она су веома слична егзодусу и геноциду над Србима у периоду 1941-1948. године.

ећ 1990. В године процесима сецесије у Словенији почиње избјеглиштво, егзодус и геноцид над породицама војних лица, радника, ученика истудената из Словеније. Декларацијама 0 независности (1991. године) Словеније и Хрватске почињу оружани сукоби, напади на ЈНА, те масовни покрети Срба ка Србији и Босни и Херцеговини. Почетком 1992. године почиње сукоб и У Босни и Херцеговини, и нови-други велики миграциони процес-прогон Срба са територије Босне и Херцеговине.

Н

На просторима бивше Југославије око 5 милиона људи тражило је помоћ током рата 1991-1995. године. Половина (2,5 милиона) људи била је 1993. године са статусом расељених и избјеглих лица. Савезна Република Југославија примила је б4б.Обб погођеним ратом

(избјеглица и других лица угрожених ратом). У Републици Српској било је 419.879 избјеглих и расељених лица или 132.298 домаћинстава. Са простора дванаест крајишких општина протјерано је са својих огњишта

око 200.000 становника у периоду 1991-1995. године. На томпростору Срби су чинили бО,б% становништва (1991. године), били упосједу (власници) 70,5% земљишта, те у 403 (б8,2%) насеља били већинско становништво. Од дванаест општина у осам је већинско српско, а у четири муслиманско. Само су сад двије општине у саставу Републике Српске (Шипово и Мркоњић

Град) а шест општина с већинским српским становништвом (1991. године): Босанско Грахово 95,5%, Титов Дрвар 97,3%, Гламоч 79,3%, Босански Петровац 75,2%, Купрес 50,7% и Кључ 49,5% остало је у саставу Федерације БиХ. Сви Срби су били протјерани са својих огњишта у периоду 22.УII 10.Х 1995.

године. Геноцид и егзодус над Србима у том периоду извршиле су јединице Хрватске војске (регуларне јединице стране државе Републике Хрватске), Хрватско вијеће обране (војска Хрвата из Босне и Херцеговине) и Армија Босне и Херцеговине (муслимани потпомогнути муџахединима из арапских земаља).



ЗАКЉУЧАК

-Наведени подаци указују да је простор западно-крајишких општина био вјековима с већинским српским становништвом, које је било већински власник земљишта, простора и насеља.

-То су били простори аутохтоног српског становништва од досељавања Словена на Балкан (то се доказује и другим материјалним доказима: цркве, гробља, насеља, имена насеља, турски дефтери и др.).

-Егзодуз и геноцид над српским становништвом је доказан садашњим бројем Срба на том простору, материјалним разарањем српске имовине, рушењем цркава, гробаља, као и учешћем хрватских и муслиманских регуларних војних формација.

-Да је извршен геноцид указују многобројна стратишта, као и подаци о уништавању цивилног становништва, као и бомбардовања избјегличких колона.

-На простору дијелова Општина које су биле са већинским српским становништвом, осим смањене површине, драстично је смањен број становника на км2, као резултат гсноцида и уништења инфраструктуре. Тако је 1991. године на територији општинс Босански Петровац било 18 ст/км2 а 1996. у Српском Петровцу 0,1 ст/км2. Слично је и садругим општинама.

-Ентитетске, кантоналне и опћинске власти онемогућују повратак избјеглих, рассљених и протјераних лица и домаћинстава на своја огњишта. Тако се у Дрвар вратило или се намјерава вратити 1/3 становништва (Срба) који су на тој Општини били већинско становништво (97,3%-1991. године). Слично је и са 1.200 становника који су се од укупног броја од 10.000 изјаснили за повратак у општину Гламоч (79,3%, 1991. год.).

-За све наведено постоје необориви материјални докази.



ПРИЛОЗИ:



Становништво и домаћинства по националности и власништву земљишног фонда у 12 Крајишких општина по попису 1981. год.

Ред. број Општина Укупно Срби Хрвати Муслимани Југословени Остали

1.

Босанска Крупа становништво % домаћинства % земљиште %

100 100 100

27,2 33,0 49,2

0,3 0,6 0,1

67,7 60,3 49,0

3 9 ,4,9 1.3

0,9 1,2 0,4

2.

Босанско Грахово становништво % домаћинства % земљиште %

100 100 100

85,7 86,0 87.1

2,9 2,5 1,5

0,1 0,1 0,0

10,5 10,8 11,1

0,8 0,6 0,3

3.

Босански Петровац становништво % домаћинства % земљиште %

100 100 100

68,0 63,7 78,3

0,3 0,2 0,1

17,7 16,9 8,3

12,7 12,0 11,4

1,3 1,2 1,9

4.

Доњи Вакуф становништво % домаћинства % земљиште %

100 100 100

37,9 37,6 59,6

2,8 3,1 3.0

51,3 51,1 31,8

6,8 7,8 5,1

1,2 1,2 0,5

5.

Гламоч становништво % домаћинства % земљиште %

100 100 100

78,7 80,1 88,8

1,7 1,3 1,3

16,1 14,7 8,3

2,5 2,6 0,9

1,0 1,3 0,7

6.

Јајце становништво % домаћинства % земљиште %

100 100 100

19,3 22,2 23,4

35,0 30,4 39,6

36,8 37,2 33,0

7,2 8,1 1,7

1,7 2,1 2,3

7.

Кључ становништво % домаћинства % земљиште %

100 100 100

51,9 55,6 69,4

1,0 1,2 0,8

41,5 36,5 26,6

4,6 5,3 2,4

1,0 1,4 0,8

8.

Купрес становништво % домаћинства % земљиште %

100 100 100

51,2 54,2 58,7

39,1 36,0 35.8

7,4 7,3 5,1

2,1 2,3 0,4

0,2 0,2 0,0

9.

Мркоњић Град становништво % домаћинства % земљиште %

100 100 100

78,7 78,8 87,3

7,7 6,4 7,7

10,1 10,3 3,8

2,9 2,9 1,0

0,6 0,6 0,2

10.

Сански Мост становништво % домаћинства % земљиште %

100 100 100

42,6 46,6 61,5

8,5 8.4 11,4

43,4 39,2 23,7

4,4 4,6 3,1

1,1 1,2 0,3

11.

Шипово становништво % домаћинства % земљиште %

100 100 100

79,1 79,4 88,7

0,2 0,2 0,0

17,5 17,5 10,5

2,0 2,1 0,3

1,2 0,8 0.5

12.

Титов Дрвар становништво % домаћинства % земљиште %

100 100 100

88,4 89,1 94,4

0,3 0,3 0,0

0,1 0,2 0,0

10,2 9,4 5,4

1,0 1,0 0.2



Становништво и домаћинства1 по националности и власништву земљишног фонда у Босни и Херцеговини по попису из 1981. године2

Општина Укупно Срби Хрвати Муслимани Јyгословени Остали

Бановићи lOO l7,0 3,l 68,9 9,5 l,5 lOO 19,5 4,2 64,3 9,7 2,3

Становнишгво % Домаћинства % Земљиште % lOO 22,4 0,5 72,9 3,4 0,8 Бања лука

lOO 50,9 l6,6 ll,8 17,l 3,6 lOO 49,4 l6,8 l3,3 l5,9 4,6

Становништво % Домаћинства % Земљште % lOO 72,4 20,l 2,6 3,3 l,6 Бихаћ

lOO l6,9 8,9 6l,l 11,2 l,9 lOO 20,3 lO,7 55,2 11,6 2,2

Становништво % Домаћинства % Земљиште % lOO 29,4 lO,O 55,4 4,3 0,9 Бијељина

lOO 60,4 0,5 26,2 8,8 4,l lOO 6l,7 0,7 24,7 8,8 4,l

Становништво % Домаћинства % Земљиште % lOO 87,9 O,l 7,0 3,6 l,4 Билећа

lOO 77,2 0,3 l3,7 5,5 3,3 lOO 75,7 0,5 l3,8 5,9 4,1

Становништво % Домаћинства % Земљиште % lOO 89,3 0,0 8,7 l,S 0,5 Босанска Дубица

lOO 66,3 l,7 l6,4 14,0 l,6 lOO 68,8 l,9 l4,7 l2,8 l,8

Становништво % Домаћинства % Земљиште % lOO 88,0 0,6 2,8 7,6 l,O Босанска Градишка

lOO 56,5 6,l 22,4 12,5 2,5 lOO 58,5 5,8 20,9 12,2 2,6

Становништво % Домаћинства % Земљиште % lOO 78,l 4,8 7,4 7,8 l,9 Босанска Крупа

lOO 27,2 0,3 67,7 3,9 0,9 lOO 33,0 0,6 60,3 4,9 l,2

Становништво % Домаћинства % Земљиште % lOO 49,2 0,l 49,0 l,3 0,4 Босански Брод

lOO 33,3 42,l 9,6 l4,l 0,9 lOO 34,9 4l,0 lO,6 l2,5 l,O

Становништво % Домаћинства % Земљиште % lOO 50,0 43,4 2,l 4,0 0,5 Босански Нови

lOO 59,6 l,l 27,9 1O,5 0,9 lOO 6l,2 l,4 25,4 11,2 0,8

Становништво % Домаћинства % Земљиште % lOO 84,6 0,5 lO,6 4,2 O,1 Босански Петровац Становништво % lOO 68,0 0,3 l7,7 l2,7 l,3 Домаћинства % lOO 69,7 0,2 l6,9 l2,0 l,2 Земљиште % lOO 78,3 O,l 8,3 11,4 l,9

1 Структура домаћинства преманационалности извршена је на основу националности лица на коме се води домаћинство. 2 Ова табела преузета је из књиге: ЕТНИЧКИ САСТАВ СТАНОВНИШТВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, аутора: М. Спасовски, Д. Живковић, М. Степић, Београд, Географски факултет, 1992. године



Општина Укупно Срби Хрвати Муслимани Југословени Остали

Босански Шамац Становништво % 100 41,2 44,3 5.3 7,7 1,5Домаћинства % 100 44,3 39,9 6.9 7,6 1.3Земљиште % 100 58,8 38,2 0,5 2,2 0.3 Босанско Грахово Становништво % 100 85,7 2,9 0.1 10,5 0,8Домаћинства % 100 86,0 2,5 10,8 0,6 Земљиште % 100 87,1 1,5 0.0 11,1 0,3 Братунац Становништво % 100 39,7 57,2 1,8 1,2Домаћинства % 100 43,5 0,3 52.7 2,2 1.3 Земљиште % 100 56.5 0,1 41,9 1,1 0,4Брчко Становништво % 100 20,2 29,1 39,2 9,4 2,1Домаћинства % 100 23,5 24.1 39,3 10,3 2,8 Земљиште % 100 33,1 39,5 22,9 2,9 1,6 Бреза Становништво % 100 12,8 6,8 71,8 7.0 1,6Домаћинства % 100 14,4 8,2 68,8 6.7 1,9 Земљиште % 100 19,9 4.1 73,9 1,6 0,5 Бугојно Становништво % 100 18,7 35,5 40,6 4.3 0,9Домаћинства % 100 21,2 35,1 37,8 4,6 1,3 Земљиште % 100 21,4 39,1 38,6 0.5 0,4Бусовача Становништво % 100 3,8 49,7 42,2 2,5 1,8Домаћинства % 100 4,8 49,3 41,3 . 2,4 2,2 Земљиште % 100 4,0 57.8 34.4 1.1 2,3Цазин Становништво % 100 1,5 0,2 97,0 0,9 0,4Домаћинства % 100 2,0 0,3 96,1 1,2 0,4 Земљиште % 100 3,5 0.0 96.0 0,3 0,2 Чајниче Становништво % 100 47.6 0.2 47,5 2,3 2,4Домаћинства % 100 48,2 0,2 46,7 2,2 2,7 Земљиште % 100 49.2 0,3 49,3 0,5 0,7 Чапљина Становништво % 100 13,3 53.5 26,2 6,0 1,0Домаћинства % 100 15.4 52.1 25,9 5,5 Земљиште % 100 19,0 46.3 33,0 1,3 0,2 Челинац Становништво % 100 86,3 0.5 6,7 4.8 1,7Домаћинства % 100 85,9 0,6 7,0 4,6 1,9 Земљиште % 100 92,8 0,1 2,9 2,6 1,6 Читлук Становништво % 100 0,1 97.9 0,9 0,7 0,4Домаћинства % 100 0,1 97,5 1.0 1,0 0,4 Земљиште % 100 0,0 97,2 2,3 0,2 0,3Дервента Становништво % 100 40,1 41,5 10,6 6,6 1.2Домаћинства % 300 40,1 39,5 12,3 6,4 1,7 Земљиште % 100 51,7 41,8 3,4 2,3 0,8




Добој Становништво % 100 39,4 14,6 35,9 8,1 2,0Домаћинства % 100 42,1 13,9 34,0 7,8 2,2Земљиште % 100 61,2 15,4 18,5 3,3 1,6Доњи Вакуф Становништво % 100 37,9 2,8 51,3 6,8 1,2Домаћинства % 100 37,6 3,1 51,1 7,0 1,2Земљиште % 100 59,6 3,0 31,8 5,1 0,5Дрвар Становништво % 100 88,4 0,3 0,1 10,2 1,0Домаћинства % 100 89,1 0,3 0,2 9,4 1,0Земљиште % 100 94,4 0,0 0,0 5,4 0,2Дувно Становништво % 100 2,2 87,1 9,4 0,8 0,5Домаћинства % 100 2,9 85,3 10,4 1,0 0,4Земљиште % 100 3,3 89,7 6,5 0,2 0.3ФочаСтановништво % 100 42,3 0,3 52,2 2,4 2,8Домаћинства % 100 44,6 0,4 49,5 2,3 3,2Земљиште % 100 50,1 0,0 48,2 0,6 Фојница Становништво % 100 2,8 42,8 50,8 2,6 1,0Домаћинства % 100 1,6 44,5 49,7 3,1 Земљиште % 100 0,0 47,9 50,9 0,6 0,6Гацко Становништво % 100 60,5 0,2 33,3 3,4 2,6Домаћинства % 100 59,9 0,2 33,1 3,9 2,9Земљиште % 100 67,5 0,0 29,2 1,4 1,9ГламочСтановништво % 100 78,7 1,7 16,1 2,5 1,0Домаћинства % 100 80,1 1,3 14,7 2,6 1,3Земљиште % 100 88,8 1,3 8,3 0,9 0,7Горажде Становништво % 100 24,7 0,3 68,1 5,0 1,9Домаћинства % 100 27,4 0,3 64,9 2,1Земљиште % 100 26,2 0,0 72,6 0,7 0,5Горњи Вакуф Становништво % 100 0,6 42,7 55,3 0,8 0,6Домаћинства % 100 0,9 41,0 56,2 1,0 0,9Земљиште % 100 0,0 45,7 53,7 0,3 0,3Грачаница Становништво % 100 24,4 0,3 70,3 3,8 1,2Домаћинства % 100 27,9 0,3 66,4 3,7 1,7Земљиште % 100 36,0 0,1 61,0 1,4 0,6Градачац Становништво % 100 21,6 16,6 57,5 3,3 1,0Домаћинства % 100 23,7 15,7 55,9 3,5 1,2Земљиште % 100 36,6 19,4 42,1 1,2 0,7Груде Становништво % 100 0,2 99,1 0,0 0,2 0,5Домаћинства % 100 0,1 99,4 0,0 0,2 0,3Земљиште % 100 0,2 99,5 0,1 0,1 0,1Сарајево - Хаџићи Становништво % 100 27,6 4,1 59,2 7,1 2,0Домаћинства % 100 30,0 4,2 57,0 7,1 1,7Земљиште % 100 39,3 1,8 56,0 2,5 0,4




Хан Пијесак Становништво % 100 57,1 0,1 38,8 3,2 0.8Домаћинства % 100 62,9 0,1 32;5 3,3 1,2Земљиште % 100 66,8 0,0 32.5 0,6 0,1Сарајево - Илијаш Становништво % 100 42,7 8.2 39,5 7.8 1,8Домаћинства % 100 45,7 8.8 36,3 6,7 2,5Земљиште % 100 50.0 5,4 41.3 2.5 0,8Јабланица Становништво % 100 4,3 19,7 65,6 8,2 2,2Домаћинства % 100 5,0 19,1 65,2 8,1 2,6Земљиште % 100 3,8 26,0 68.7 1,3 0,2Јајце Становништво % 100 19.3 35,0 36,8 7,2 1,7Домаћинства % 100 22,2 30,4 37,2 8,1 2,1Земљиште % 100 23,4 39,6 33,0 1,7 2,3КакањСтановништво % 100 9,9 30,7 52,6 4,4 2,4Домаћинства % 100 11,5 29,7 51,4 4,7 2,7Земљиште % 100 17.6 26,8 53,8 0.9 0,9Калесија Становништво % 100 20,5 0.1 77.5 1,0 0,9Домаћинства % 100 22,9 0,1 75,0 1,1 0,9Земљиште % 100 34,7 0,0 64.9 0,4 0.0КалиновикСтановништво % 100 56,0 0,4 40,6 2,2 0,8Домаћинства % 100 59,6 0,5 36,4 2,4 Земљиште % 100 60.9 0.5 37,8 0,6 0,2КисељакСтановништво % 100 3,7 53.3 37,3 3,6 2,1Домаћинства % 100 4,4 54,5 35,7 3,4 2,0Земљиште % 100 4,5 82,0 30.8 2,3 0,4Кладањ Становништво % 100 27,6 0,3 67,6 3.4 1,1Домаћинства % 100 28,9 0,5 65,5 4,1 1,0Земљиште % 100 39,2 0,2 58.8 1,7 1,0Кључ Становништво % 100 51,9 1.0 41.5 4,6 1.0Домаћинства % 100 55,6 1.2 36,5 5,3 1.4Земљиште % 100 69,4 0,8 26,6 2,4 0,8Коњиц Становништво % 100 14,9 26,9 52,3 4.7 1,2Домаћинства % 100 16,8 26.9 50,2 4,9 1,2Земљиште % 100 15,4 26,7 57.2 0,4 0,3Котор Варош Становништво % 100 41,4 26,8 27,1 3,6 1.1Домаћинства % 100 42,4 24.2 27,5 4,3 1,6Земљиште % 100 47,1 25,3 24,8 1,7 Крешево Становништво % 100 0.8 74,1 22,1 1,7 1,3Домаћинства % 100 0,9 74,5 22,0 1,6 1,0Земљиште % 100 0,1 76,1 23,1 0,7 0,0Купрес Становништво % 100 51,2 39,1 7,4 2,1 0,2Домаћинства % 100 54,2 36,0 7,3 2.3 0.2Земљиште % 100 58,7 35.8 5,1 0.4 0.0




Лакташи Становништво % 100 78,2 9,1 0,9 8,0 3,8Домаћинства % 100 79,2 8,5 0,8 7,4 4,1Земљиште % 100 86,8 4,4 0,3 4,7 3,8 Лиштица Становништво % 100 0,7 98,3 0,0 0,6 0,4Домаћинства % 100 0,8 98,1 0,0 0,8 0,3 Земљиште % 100 1,2 98,4 0,0 0,3 1,1Ливно Становништво % 100 9,6 71,5 10,9 6,6 1,4Домаћинства % 100 12,3 66,5 12,2 7,6 1,4 Земљиште % 100 16,6 77,3 3,3 1,9 0,9Лопаре Становништво % 100 57,8 4,8 35,4 1,5 0,5Домаћинства % 100 60,3 3,7 33,7 1,6 0,7 Земљиште % 100 70,5 4,2 24,3 0,8 0,2Лукавац Становништво % 100 22,1 4,7 63,7 7,8 1,7Домаћинства % 100 23,1 5,2 62,5 7,5 1,7 Земљиште % 100 45,7 2,8 47,0 3,2 1,3Љубиње Становништво % 100 85,0 1,2 9,0 3,2 1,6Домаћинства % 100 84,4 1,3 9,3 3,3 1,7Земљиште % 100 81,0 1,5 14,8 1,7 1,0Љубушки Становништво % 100 0,3 91,8 5,4 1,9 0,6Домаћинства % 100 0,4 90,2 6,7 2,2 0,5Земљиште % 100 0,0 96,0 3,2 0,7 0,1Маглај Становништво % 100 32,4 19,8 40,9 5,9 1,0Домаћинства % 100 34,9 16,4 41,5 5,2 1,3Земљиште % 100 50,8 23,7 23,5 1,7 0,3Модрича Становништво % 100 37,7 27,8 24,8 7,5 2,2Домаћинства % 100 39,1 25,2 25,7 7,9 2,1Земљиште % 100 58,5 30,0 8,7 2,3 0,5Мостар Становништво % 100 18,4 33,5 31,0 15,0 Домаћинства % 100 20,6 33,5 29,7 13,5 2,7Земљиште % 100 22,2 36,2 39,0 2,0 0,6Мркоњић Град Становништво % 100 78,7 7,7 10,1 2,9 0,6Домаћинства % 100 79,8 6,4 10,3 2,9 0,6Земљиште % 100 87,3 7,7 3,8 1,0 0,2 НевесињеСтановништво % 100 71,0 1,7 23,6 3,2 0,5Домаћинства % 100 73,2 1,9 20,2 3,9 0,8Земљиште % 100 75,2 1,8 20,8 1,8 0,4 Пуцарево Становништво % 100 13,5 40,3 35,0 8,8 2,4Домаћинства % 100 17,5 37,5 32,8 9,1 3,1 Земљиште % 100 11,9 48,9 32,0 1,4 5,8.Оџак Становништво % 100 19,2 55,3 19,3 4,3 1,9Домаћинства % 100 21,5 50,9 21,2 4,3 2,1Земљиште % 100 26,0 62,4 7,3 2,5 3,8




Олово Становништво % 100 20,5 4,9 71,0 2.9 0,7Домаћинства % 100 24,1 5,6 66,0 3.2 1,1 Земљиште % 100 29.9 2,5 66.1 1,2 0,3Орашје Становништво % 100 14,9 74,5 5.6 3,8 1,2Домаћинства % 100 17,4 69,8 7,3 4,2 1,3. Земљиште % 100 23,3 72.7 1.8 1,8 0,4 Сарајево - Пале Становништво % 100 68.0 0,7 25.4 4,9 1,0Домаћинства % 100 68,6 0,8 24,8 4,8 1,0 Земљиште % 100 78.1 0,0 19.8 1,7 0,4 Посушје Становништво % 100 0,2 99,1 0,1 0,4 0,2Домаћинства % 100 0,2 99.1 0,1 0;5 0,1 Земљиште % 100 0,0 99,8 0,0 0.1 0,1Приједор Становништво % 100 41,6 6,7 387 9,7 3,3Домаћинства % 100 44,6 7.1 34.7 9.6 4,0Земљиште % 100 63,2 8,9 20.8 4,2 2,9 Прњавор Становништво % 100 70,9 4,2 13,5 4.7 6,7Домаћинства % 100 69,8 4,0 13.7 4.6 7,9 Земљиште % 100 80.9 2,0 6,3 3.1 7.7Прозор Становништво % 100 0,3 63,3 35.1 1,0 0.3Домаћинства % 100 0,4 59.4 38.5 1.3 0.4 Земљиште % 100 0,0 67,6 31,4 0,4 0.6Рогатица Становништво % 100 37,3 0,1 58,9 3.1 0,6Домаћинства % 100 39.5 0,2 56,6 3.2 0,5 Земљиште % 100 51.0 0,0 47,8 0.9 0,3Рудо Становништво % 100 64.0 0,2 32,2 2,2 1,4Домаћинства % 100 63.0 0,1 32,9 2,3 1.7 Земљиште % 100 69.8 0.0 28.8 1,0 0,4 Сански Мост Становништво % 100 42.6 8.5 43,4 4,4 1,1Домаћинства % 100 46,6 39,2 4,6 1.2 Земљиште % 100 61.5 11,4 23,7 0.3Сарајево - Центар Становништво % 100 19.7 9,1 43,6 22,3 5,3Домаћинства % 100 22.3 11,4 41,5 18,5 6,3 Земљиште % 100 46.6 4,3 37,9 8,7 3,5Сарајево - Илиџа Становништво % 100 38.9 12,0 32.7 13,3 3.1Домаћинства % 100 40,9 12.7 31.3 11,4 3,7 Земљиште % 100 58.5 7.5 27,5 5.5 1.0 Сарајево - Ново Становништво % 100 33,2 11,8 28,3 21,4 5.3Домаћинства % 100 35,3 13,6 27.6 17,3 6,2 Земљиште % 100 59,3 5,7 20.7 9.1 5.2




Сарајево – Вогошћа Становништво % 100 39,0 5,5 43,7 9,8 2,0Домаћинства % 100 41,1 5,7 42,1 8,5 2,6 Земљиште % 100 50,8 7,8 37,2 2,5 1,7 Скендер Вакуф Становништво % 100 69,5 23,5 5,0 0,8 1,2Домаћинства % 100 71,0 20,5 5,7 2,1 0,7 Земљиште % 100 78,5 16,9 3,7 0,8 0,1 Соколац Становништво % 100 63,8 0,4 31,5 3,1 1,2Домаћинства % 100 69,1 0,2 26,9 2,9 1,0 Земљиште % 100 69,6 0,1 28,4 1,4 0,5 Србац Становништво % 100 85,9 0,8 3,6 6,0 3,7Домаћинства % 100 85,9 0,8 3,4 5,7 4,2 Земљиште % 100 92,2 0,3 1,0 2,8 3,7 Сребреница Становништво % 100 28,4 02 68,7 1,7 1,0Домаћинства % 100 31,3 0,3 65,0 2,1 1,3 Земљиште % 100 39,2 0,1 59,6 0,4 0,7 Сребреник Становништво % 100 14,6 8,3 73,7 2,0 1,4Домаћинства % 100 14,5 8,0 74,0 2,1 1,4Земљиште % 100 19,7 10,5 68,0 0,8 1,0 Столац Становништво % 100 22,9 33,9 38,9 3,6 0,7Домаћинства % 100 25,3 30,8 39,2 0,6 Земљиште % 100 27,7 45,4 25,2 1,4 0,3 Шековићи Становништво % 100 94,2 0,1 2,9 1,7 Домаћинства % 100 93,7 0,1 2,7 2,4 Земљиште % 100 97,1 0,0 1,9 0,8 0,2 Шипово Становништво % 100 79,1 0,2 17,5 2,0 1,2 Домаћинства % 100 79,4 0,2 17,5 2,1 0,8 Земљиште % 100 88,7 0,0 10,5 0,3 0,5 Теслић Становништво % 100 58,0 17,8 18,5 5,0 0,7 Домаћинства % 100 56,7 16,9 19,8 5,7 0,9 Земљиште % 100 76,4 10,4 11,4 1,5 0,3 Тешањ Становништво % 100 7,2 19,6 70,2 2,2 0,8 Домаћинства % 100 8,0 18,1 70,5 2,4 1,0 Земљиште % 100 11,1 25,1 62,9 0,5 0,4 Травник Становништво % 100 11,7 38,1 43,2 5,9 1,1 Домаћинства % 100 12,4 38,0 41,7 6,2 1,7 Земљиште % 100 14,5 39,2 44,6 1,3 0,4 Требиње Становништво % 100 59,7 7,6 14,5 13,7 4,5Домаћинства % 100 60,2 7,2 14,9 12,6 5,1 Земљиште % 100 71,8 18,9 2,1 5,4 1,8




Сарајево – Трново Становништво % 100 27,5 0,2 69,8 1,8 0,7Домаћинства % 100 33,9 0,4 62,9 1,9 0,9 Земљиште % 100 29,8 0,1 68,9 1,0 0,2 Тузла Становништво % 100 16,7 20,4 43,1 15,7 4,1Домаћинства % 100 18,1 19,9 42,8 14,2 5,0 Земљиште % 100 21,4 40,4 30,5 4,7 3,0 Угљевик Становништво % 100 57,3 38,3 2,2 Домаћинства % 100 60,7 0,0 35,2 2,2 1,9 Земљиште % 100 76,2 0,0 21,8 1,3 0,7 Вареш Становништво % 100 18,6 45,1 28,1 6,9 1,3Домаћинства % 100 19,2 47,8 25,0 6,5 1,5 Земљиште % 100 31,9 37,9 27,0 3,1 0,1 Велика Кладуша Становништво % 100 5,4 1,5 88,4 3,9 0,8Домаћинства % 100 8,2 1,9 84,3 4,4 1,2 Земљиште % 100 10,7 2,0 84,2 2,5 0,6 Високо Становништво % 100 16,7 4,6 70,5 6,8 1,4 Домаћинства % 100 18,5 4,3 68,7 6,9 1,6 Земљиште % 100 27,2 6,2 63,7 2,3 0,6 Вишеград Становништво % 100 33,0 0,3 62,1 3,3 1,3Домаћинства % 100 35,4 0,0 59,8 3,2 1,6 Земљиште % 100 41,2 0,0 57,2 0,9 0,7 Витез Становништво % 100 6,0 46,1 41,0 5,1 1,8 Домаћинства % 100 7,2 45,6 40,3 4,9 2,0 Земљиште % 100 5,7 43,5 48,1 1,9 0,8 Власеница Становништво % 100 44,4 0,1 50,3 2,9 2,3Домаћинства % 100 49,7 0,2 44,7 3,1 2,3 Земљиште % 100 58,5 0,0 40,3 0,8 0,4 Завидовићи Становништво % 100 21,6 14,4 56,5 6,0 1,5 Домаћинства % 100 23,1 14,3 54,4 6,4 1,8 Земљиште % 100 34,5 14,1 49,4 1,4 0,6 Зеница Становништво % 100 16,0 17,8 50,4 12,4 3,4Домаћинства % 100 18,3 . 18,8 . 46,8 11,4 4,7 Земљиште % 100 16,5 16,0 64,0 2,3 1,2 Зворник Становништво % 100 40,7 0,1 55,3 2,7 3,2Домаћинства % 100 43,8 0,2 51,3 3,3 1,4 Земљиште % 100 59,2 0,1 39,9 0,5 0,3 Жепче Становништво % 100 10,1 39,6 44,4 4,2 1,7 Домаћинства % 100 11,2 36,9 44,9 4,7 2,3 Земљиште % 100 11,3 48,6 34,1 4,7 1,3




Живинице Становништво % 100 6,8 9,4 79,2 3,5 1,1Домаћинства % 100 7,5 11,3 75,9 3,8 1,5 Земљиште % 100 9,7 9,8 79,0 1,0 0,5 Неум Становништво % 100 4,4 88,7 3,9 2,1 0,9Домаћинства % 100 6,1 87,3 3,3 2,9 0,4 Земљиште % 100 5,4 87,3 6,4 0,9 0,0 Сарајево – Нови Град Становништво % 100 27,6 8,2 41,5 17,5 5,2 Домаћинства % 100 29,3 9,3 39,7 15,1 5,6 Земљиште % 100 55,2 6,3 28,1 7,9 2,5 Сарајево – Стари Град Становништво % 100 11,4 2,7 69,1 13,0 3,8Домаћинства % 100 12,0 3,6 68,6 11,6 4,2 Земљиште % 100 68,3 0,8 26,3 3,1 1,5 Укупно БиХ Становништво % 100 32,0 18,4 39,5 7,9 2,2Домаћинства % 100 34,3 17,4 37,6 8,1 2,6 Земљиште % 100 51,4 17,7 27,3 2,5 1,1 Извор података: Посебна обрада пописа становништва, домаћинстава и станова у 1981. години. Документација СЗС, Београд



ИЗВОРИ:

1. Статистички годишњак 1879-1991. год. Сарајево 2. Становништво Босне и Херцеговине, CRO-STAT, Заrpеб, травањ, 1995. год. 3. Попис избјеглог и расељеног становништва и домаћинстава 1996. ГОД., Сарајево, 1996. год. 4. Удружење Западно Крајишких општина, Извјештај, 01.IХ 2001. год.



ВОЈНА ЕКСПЕРТИЗА ПОДРУЧЈА ГРАДА САРАЈЕВА У РАТУ У БИХ 1992-1995 ГОДИНЕ


ДОКАЗ-FAC

ослекостр

материјалнП

TA, Сарајево


ератни период у БиХ обилује политичким, војним, правним, номским и другим анализама, при чему се, углавном, анализирају адања цивилног становништва и војски, а делом и аразарања насељених места широм БиХ. Као град са највећом

густином насељености, инфаструктуром, концентрацијом војски, органа, власти зараћених страна и другог, Сарајево, је, нормално, у центру пажње тих анализа. Нарочито су актуелне правне анализе које врши Трибунал за ратне злочине у Хагу и у последње време, национални судови СРЈ, РХ, ФБиХ и РС. Остале анализе (политичке, војне и др.) су у сенци правних анализа, тако да политичари и војници, углавном подржавају или побијају оно што су ови (тужилаштва) заступали као тачноили могуће тачно. У крајњем, све се, бар до сада, своди на закључкеда су Срби У Сарајеву побили толико и толико муслимана и Хрвата, адоста стидљиво и скромно и обрнуто. Још нико, званично, није оптужен од Трибунала, па нажалост и од наших судова за убиство преко10.000 Срба у Сарајеву и егзодус око 150.000 Срба из Сарајева. Сигурно, нису сви извршили самоубиства и сигурно нису добровољно напу-стили Сарајево. Број погинулих и протераних Муслимана и Хрвата сеи не саопштава, бар ни у ономе "око '1. Ту се узимају произвољне цифре, зависно како ком тужиоцу или браниоцу треба. Веома неправедно је све муслиманске жртве приписивати само Србима или само Хрватима, када је познато да су се у знатној мери Муслимани и сами између себе убијали, што се за Србе у минулом рату не можс ни случајно рећи. До сада је то било тако, а више не би требало бити, јер истина 0 узроцима, току и последицама крвопролића на просторима бивше СФРЈ, све више постоје доступна свету. Више Срби нису једини кривци на Балкану, а поуздано, нису ни главни крици. Због тога, научни, политички, војни и правни субјекти РС и СРЈ треба да изврше стручну експертизу места и улоге подручја и само града Сарајева и одговорити на питања у политичком и војном смислу како и зашто је дошло довеликих страдања у самом Сарајеву, ко, где, када и зашто је почео, ко-је нешто урадио, а није морао, који су те, 1992. године били циљеви зараћених страна у БиХ, какве су биле стратегије њихових војски и којс и како управљао тим војскама, у ком степену су генерали и официри тих војски били стручно оспособљени за вођење рата, дисциплиновани или самовољни, кога и зашто је подржавала и подстрекавала или му "опраштала" тзв. Међународна заједница и зашто, која страна је кршила одредбе Женевске Конвенције од 12.08.1949. године и њених накнадних Протокола и других позитивних регулатива Уједињених нација, везаних за Међународно ратно право и обичаје рата.

Војним делом ове експертизе ће се покушати одговорити на сле дећа питања:

1. КАДА И КАКО СУ ПОЧЕЛЕ ОРУЖАНЕ АКЦИЈЕ МЕЋУ НАРОДИМА У БиХ И У САМОМ САРАЈЕВУ И КО СУ НОСИОЦИ? 2. КОЈИ СУ БИЛИ ЦИЉЕВИ Р А Т А СВАКОГ НАРОДА У БиХ И КАКО СУ ЗАРАЋЕНЕ СТРАНЕ ПРИСТУПИЛЕ ОСТВАРЕЊ У


ПОСТАВЉЕНИХ ЦИЉЕВА? 3. СТВАРАЊЕ НАЦИОНАЛНИХ АРМИЈА У БиХ И СИСТЕМ РУКОВОЋЕЊА И КОМАНДОВАЊА ТИМ АРМИЈАМА. 4. МАСОВНА СТР АДАЊА У САР АЈЕВУ (РЕДОВИ ЗА ХЛЕБ И ВОДУ, ПИЈАЦЕ, ШЕТАЛИШТА, САХРАНЕ, ДЕЧИЈЕ ИГРЕ, ГР АДСКИ ПРЕВОЗИ И ДРУГ А ОКУПЉАЊА СТ АНОВНИШТВА И ВОЈСКЕ) -НАМЕРЕ И ПОСЛЕДИЦЕ. 5. ПОШТИВАЊЕ ОДРЕДБИ МЕЋУНАРОДНОГ РАТНОГ ПРАВА, ХАШКЕ И ЖЕНЕВСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ И ДРУГИХ ПОЗИТИВНИХ РЕГУЛА ТИВА УН 0 НОРМАМА И ОБИЧАЈИМАРАТОВАЊА.

Анализом наведених питања, доћи ће се до реалне слике узрока и последица ратних збивања у Сарајеву и читавој БиХ, а у добром делу ће се расветлити и војна догађања на ширем простору бивше СФРЈ, Балкана и Југоисточне Европе, по следећем:

1. ПОЧЕТАК ОРУЖАНИХ АКЦИЈА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ И НОСИОЦИ

О оркестрираном рушењу бивше СФРЈ споља и изнутра већ је доста речено, али и не доречено. Наиме, креатори разбијања СФРЈ, тј. планери и извршиоци светске "глобалне политике" су у том послу применили просту шему разбијања друге Југославије стварањем на њеном тлу више једнонационалних држава и државица. У таквој рачуници "заборављен" је феномен Босне и Херцеговине. Словенија је могла конституисати националну државу јер је имала преко 90% Словенаца, Хрватска такође око 75% Хрвата и Македонија око 66% Ма-кедонаца (тесна двотрећинска већина за референдум). Србија и Црна Гора су препуштене сами себи, јер било је довољно одвојити их од осталих саставних делова бивше СФРЈ. Поставља се питање шта би се догађало са Црном Гором да се и она одвојила од Србије или шта ће се догађати ако се у будућности одвоји од Србије, обзиром на националну структуру становништва. Концепт стварања националних држава 1991. и у првој половини 1992. године текао је, како тако, уредно и до њиховог међународног признавања. Словенија, краћи рат, а могло је и без њега, Хрватска нешто дужи, неправедан рат, Македонија-мирним путем, а Србија и Црна Гора образују трећу Југославију-Савезну Републику Југославију. Дакле, све је поравнато по жељама и разбијача и разбијених изузев Босне и

Херцеговине. Босна и Херцеговина је и Свет и себе саму сачекала у "заседи". Наиме, шема стварања националних држава БиХ због неповољне националне структуре становништва не пролази. Муслимани хоће, па нећеда остану у



саставу треће Југославије, Срби упорно хоће, а Хрватини како неће у састав СРЈ. Национално шаренило БиХ захтева или конфедерацију националних субјеката (три најбројнија народа) илиостанак у саставу СРЈ или поделу БиХ по националним групацијама. И ту настаје чвор. Ниједан од три народа не жели оно што желе друга два народа, а ни један од три народа нема двотрећинску већину да буду националне мањине. Процентуално, муслиманско, српско и хр-ватско становништво 1991. године износило је 43,7%, 31,3% и 17,5%. Преосталих 7 ,5% чине остали, међу којима око 5% чине "Југословени", где је опет највише Срба. У слободним изборима који су означили крај комунизма у новембру 1990. године, изборно тело у БиХ се поделило на Муслимане, Србе и Хрвате. Од укупно 240 посланичкихместа у Скупштини БиХ, Муслимани су добили 86 (35,8%), Срби 72 (30%) и Хрвати 44 (1~.,35%) места. Та места су, уствари, добиле националне странке у БиХ -укупно 202 места (СДА, СДС и ХД3) а преосталих 38 (15,83%) места су добиле остале странке (реформисти) који су претежно били за опстанак БиХ у Југославији. Према томе, "де-мократски" избори 1990. године у БиХ били су У ствари етнички попис становништва. Историја се понавља, јер се тако увек догађа у БиХ када припада виша државна институција у чијем саставу је билаБиХ (слом Аустроугарског царства 1919. године, слом Краљевине Југославије 1941. године и разбијање СФРЈ 1991-1992. године). На основу таквих избора, формирана је Коалициона Влада у БиХ. У Влади 10 министара су Муслимани, 7 Срби и 5 Хрвати, а чланови Председништва да се међусобно ротирају једном годишње. Али, унутар републичких управних и многих локалних управа, странке на власти су стварале услове за чистке људи који нису били из исте етничкс групе, односно исте вероисповести... Избијањем рата у БиХ, априла 1992. године, Босну и Херцеговину је захватила иста агонија као и бившу СФРЈ претходне године. Социјалистичка Република БиХ је ушла у процес уставног слома, који једовео до распада државе у БиХ и изазвао оружани сукоб дужи и крвавији од свих осталих делова бивше СФРЈ. Дотадашња БиХ је почела да се распада 15. октобра 1991. године када су 142 (59,16%) посланика СДА и ХД3, без присуства српских посланика, усвојили "Меморандум" о суверенитету БиХ. Није постојала двотрећинска већина, чиме је анулиран тада важећи Устав СР БиХ. Тим "Меморандумом" су, против воље српског народа, представници БиХ изашли из савезних органа Југославије, што су раније учиниле Словенија, Хрватскаи Македонија. Друго кршење У става БиХ је провођење познатог референдума о независноти БиХ 29. фебруара и 1. марта 1992. године, о чему је одлуку донела Скупштина БиХ, која је престала да функционише 25. јануара 1992. године. Срби су одговорили плебисцитом, а тзв. бадинтерофа комисија је обманула Међународну зајендицу, тврдећи у свом извештају да је резултат референдума изразио вољу свих народа у БиХ да оснују Републику БиХ, као независну државу. Срби нису урачунати као конститутивни народ у тој држави. Међународна заједница се оглушила, о ту неистину и признала независну БиХ 6. априла1992. године, чиме је српски народ учињен непризнатим и непостојећим у БиХ. Сарајево, као главни град бивше СР БиХ, је било у центрузбивања у БиХ и то више у политичком него у



територијалном смислу. Све што се догађало у БиХ, прво се ломило у Сарајеву, па је ондајасно и зашто су и прве оружане акције почеле управо у Сарајеву. Прве оружане акције наоружаних цивила (паравојски) муслиманско-хрватске

коалиције против ненаоружаних Срба су на територији бивше БиХ почеле у Сијековцу, Сарајеву (крвава свадба) и Купресу. Те догађаје, као и оне касније у току рата по затворима и концентрационим логорима, овога пута не бисмо описивали, јер су у домену других истраживања, а и детаљно су описани у књигама господина Мирослава Тохоља под називом "Црна књига", патње Срба у БиХ 1992-1995, свеска 1 и 2, издање "Светигора" -2000 године. Наш предмет разматрања су војне оружане акције које су и почеле у Сарајеву. Сукобе у БиХ отпочела је регуларна војска Републике XpBaT~Ke током марта

1992. године, нападима на територију БиХ у рејонима Босански Брод, Купрес и долина Неретве. Нажалост, ни званична власт БиХ ни Међународна заједница нису ништа учиниле да се хрватска агресија заустави! Остале су и без одјека молбе српске странеу БиХ да се признавање независности БиХ одложи док се не изврши демократска трансформација у духу почетних споразума постигнутиму Лисабону, Бриселу и Сарајеву у оквиру Конференцијс о БиХ. Погоршање ситуације у БиХ и непосредни повод за рат у БиХ представља одлука муслиманско-хрватског дела Председништва БиХ од 4. априла 1992. године 0 општој мобилизацији Босне и Херцеговине и везано за то, увођење најгорег државног терора на територијама које контролише муслиманско-хрватска власт, посебно у Сарајеву. Ово је историјска чињеница. Сада остаје да се анализира против кога је окренута та новомобилисана муслиманско-хрватска војска у БиХ? Против испољене хрватске агресије -није, обзиром да су склопили савезништво, везујући заставе полумесеца и шаховнице. Против СРЈ нијејер ова настаје тек 27. априла 1992. године, а остаци ЈНА у БиХ добијају задатак да се пре петогодишњег рока сами повуку из БиХ У току идућег месеца (маја). Трећи на удару су могли бити само Срби у БиХшто су већ и постали у Сарајеву за првомајске празнике 1992. године, нападима на:

(1) К-ду, (2) војне области у којој су остали само српски фицири, (2) нападом на Дом ЈНА У Сарајеву, гдје су такођер остали само Срби, (3) мучки напад на колону Команде 2. Војне области у Добровољачкој улици у Сарајеву, 3. маја 1992. године и (4) исти такав напад на колону војника у извлачењу из Тузле, дана 15. маја 1992. године. Директни кривци за наведене покоље српских припадника ЈНА у Сарајеву су муслиманско-хрватски чланови Председништва БиХ на челу са Алијом Изетбеговићем, а у Тузли градоначелник Тузле Селим Бешлагић. Наведена лица су директно, непосредно командовала убијањем, заробљавањем и уништавањем људи, возила и објеката инфраструктуре. Обзиром да се анализира место и улога Сарајева, мало поближе ћемо анализирати три наведена догађаја У Сарајеву.

1. Преостали део Команде 2. војне области је нападнут у 12.00 часова 2. маја 1992. године, о чему један од учесника одбране, потпуковник (име познато аутору) каже: наводим: "Команда 2. ВО се налазила у објекту на Бистрику на почетку Добровољачке улице, а прекопута моста "Гаврила Принципа". Команда је први пут нападнута минобацачима 22. априла 1992. године. Минобацачи су



дејствовали изпиваре у Сарајеву. Највећу штету су претрпела возила старешина. Коначно 2. маја је нападнут Дом армије и Команда области. Команда области је нападнута са свих страна и свих оружја (стрељачко, тромб-лони, ручни бацачи, осе, зоље, минобацачи, бестрзајни топови, ручнебомбе). Вођена је огорчена и беспоштедна борба. Противник-најокорелији зликовци, био је неупоредиво бројнији од преосталих припадника Команде. Бачен је сузавац у круг Команде, искључена струјаи ПТТ везе. На објекат Команде гурнут је комби-бус, који је, како секасније испоставило, био пун експлозива, са циљем да дигне зграду уваздух. На срећу заглавио се између два дрвета. Циљ непријатеља усташе (мисли на Хрвате прм. аутора) зелене беретке (мисли на Муслимане прим. аутора) је, највероватније, био да се зароби или уништи људство Команде, како би се обезглавио систем руковођења икомандовања. Борба је вођена у парку између комплекса зграда Команде и Миљацке. Под притиском злочинаца били смо принуђени дасе повучемо у објекат. Тада је непријатељ почео да демолира зградупротивоклопним средствима и да снајперима гађа браниоце на прозорима. Лично сам тога дана три пута избегао смрт-једном од гранате и два пута од снајпера. Борба је вођена и по мраку до око 20.00 часова, када је непријатељ прекинуо из мени непознатих разлога. Ноћ 2/3. маја у Команди нико није спавао, нити јео, јер је објекат демолиран, улази разваљени и очекиван је поновни напад непријатеља. Освану је 3. мај-недеља, којег Ьу памтити читавог живота. У 7 часова почели су преговори између Алије Изетбеговића, који се налазио у касарни Лукавица, где се скрасио по договору са к-дантом 2. ВО, јер синоћ када се вратио из Лисабона, нико није дошао по њега од његове врхушке (љути на њега што је потписао споразум, прим. аутора), изузев представника УН, ЕГ, к-данта, 4. Корпуса и к-даната 2. ВО. Централна питања су: случај Алије Изетбеговића и како евакуисати преостали део Команде 2. ВО ван Сарајева. Алија Изетбеговић у Лукавици, а к-дант 2. ВО У Команди на Бистрику. Преговори МУ'IНИ ивелика неизвесност. Ипак су преговори окончани око 15 часова и у Команду долази Алија Изетбеговић са кћерком и генералом Луисом Мекензи (" завршен навод") О истом догађају под тачком "Ц" на страни број 3, к-дант 2. ВО из Команде 4.

Корпуса (Лукавица) актом стр. пов. бр 75-1 од 7. маја 1992. године обавештава потчињене к-данте 0 следећем (навод): "Обзиром да је већи део људства и материјално-техничких средстава (МТЦ) раније извучен на нове локације, наш план је био да се са преосталим делом људства и МТЦ зграда Команде дефинитивно напусти у јутарњим часовима 3. маја 1992. године. Због шпијунаже и издајства, старешина муслиманске и хрватске националности, ову одлуку је знао само мали број старешина. Но, и поред тога, неко је вероватно, дојавио руководству БиХ да ће Команда области напустити зграду, дефинитивно 3.5.1992. године. Преостали део Команде је имао само два излаза: један је да се уз гаранцију у пратњи снага УН и ЕЗ, измести на нову локацију и друга, да у згради Команде будемо сви убијени. Наравно, определили смо се за прву варијанту, јер је она у овом тренутку била једина и најоптималанија варијанта и гаранција. Негде у исто време када је нападнута колона која се кретала ка Дому ЈНА, извршен је бруталан, рушилачко-фашистички напад на



све четири зграде комплекса области. Тај напад је трајао од 12 -20 часова 2. маја 1992. године. Старешине и војници Команде области су пружили снажан отпор, напад је одбијен, а нападачима (ХОС и "Зелене беретке") нанети знатни губици. У току тих борби, имали смо два мртва и шест рањених. Због дејства непријатеља безтрзајним топовима, минобацачима, тромблонима, противавионским митраљезима 12,7 М.м, "зољама", "осама" и свим врстама стрељачког наоружања, зграда Команде је знатно оштећена и демолирана. Један број моторних возла, натоварен са МТЦ је уништен. Команда области од стране Команде аеродрома "Бутмир" око 18 часова 2. маја 1992. године обавештена је да се Председник Председништва СР БиХ Алија Изетбеговић вратио из Лиса-бона и спустио на аеродром. Пошто је то за нас било изненађење и набази обавештења да га на аеродрому није нико дочекао, нашли смо се у дилеми: да ли га пустити да се и сам сналази око напуштања аеродрома или да га привремено сместимо у Команду 4. Корпуса у Лукавици, одакле би успоставио контакт са Председништвом и другим лицима. Да смо га пустили да се сам сналази вероватно би био заробљен или убијен и зато би ЈНА била сигурно окривљена. Одлучили смо дага безбедно доведемо у Команду 4. Корпуса и да му обезбедимо смештај док не престану оружани сукоби (напад на Команду 2. ВО још траје, прим. аутора). Знали смо да ће око његовог привођења бити разних шпекулација, али би и то било подношљивије, него да је убијен. Поред исхране, смештаја и осталих угодности, имао је на располагању и лекара. Дакле, није се радило ни о каквом хапшењу иако јеон то заслужио хиљаду пута када је реч о односу према ЈНА. Шири интереси и евентуалне компликације на међународном плану око привођења Изетбеговића, захтевале су овакав третман. Према томе, свака критика и осуда, зашто није убијен, зашто га нисмо задржали у затвору и итд. су неосноване. Да смо тако нешто урадили, можемо замислити шта би се са нама све догађало. Посебно наглашавамо да јс увреме његовог слетања у Сарајеву и око Сарајева беснео прави рат. Поред напада на Команду области, непријатељ је брутално насрнуо на Војну болницу, на Центар војних школа копнене војске -Сарајево и на друге војне објекте. Водиле су се жестоке борбе између снага Алијине војске и српских територијалаца. Према томе, није постојала ни минимална шанса да се Изетбеговић упути у град. Нека му служе на част његове изјаве и изјаве других у вези са овим случајем". (завр-шен навод)

2. Напад на Дом ЈНА се одвијао у исто време када напад на Команду области о чему, у већ поменутом акту под тачком "б" Командант 2. ВО обавештава подчињене (навод). Око 12 часова наведеног дана, Команда области је обавештена да је од ХОС-оваца и "Зелених беретки" нападнут Дом ЈНА и да је начелник Дома тешко рањен, уз напорних и мучних разговора и преговора са Алијом Изетбеговићем, генералом Мекензијем (Луис Мекензи канадски генрал командант снага УНПРОФОР-а за БиХ, прим. аутора) испред УНПРОФОР-а, Антонијом Сантосом иcпpед ЕЕЗ и изаслаником лорда Карингтона, Колом Дојлом, договорена је оптимална и једино могућа опција за измештање Команде области на другу локацију у том тренутку. Договорено једа се сва војна и грађанска лица која су се тог дана 3. маја нашла у комплексу зграда



Команде области, изместе на нову локацију са свим МЦТ која су спакована и припремљена. Алија Изетбеговић се супростављао овоме, тражећи да се Команда исељава по деловима... и увекје истицао да се колоне прате патролама МУП-а, а не снагама УНПРОФОР-а. Наравно овај предлог је одбијен од свих учесника у разговорима. Предложена варијанта је усвојена и са колоном од 20 моторних возила из Лукавице су у Команду области дошли: Алија Изетбеговић, генерал Мекензи испред УНПРОФОР-а са три моторна возила, представник ЕЕЗ и други. Колона је пристигла око 16.30 часова а утовар МТЦ и смештај људи у возила завршен је око 18 часова. Према договору, на челу колоне се кретао генерал Мекезни, у другом возилу (оклопном транспортеру) возили су се командант 2. ВО (генерал Милутин Кукањац, прим. аутора) и Алија Изетбеговић. Представници УН су сматрали да је ово велика сигурност да не би дошло до неких нежељених сцена према Команданту 2. ВО и према Алији Изе-тбеговићу. Иза овог возила кретало се треЬе возило УН, а затим, војна моторна возила у колони. У току кретања од Команде области до "Скендерије" колона је од "Зелених беретки", ХОС-оваца и МУП-а два пута заустављена са доста нежељених сцена, што је код људи изазвало сумњу да ће се све ово добро завршити. Интервенцијом Алије Изетбеговића, та руља је некако смирена и покрет је настављен ка Грбавици. Услов Уједињеним нацијама и ЕЕЗ за сигурно и безбедно вођење колоне је био да, по доласку на "Скендерију", Командант 2.ВО пређе у возило генрала Мекензија, а да Алија Изетбеговић крене ка Председништву, што је до краја испоштовано. Настављен је покрет колоне и по пристизању чела на мост "Врбања", утврђено је да јета колона на Скендерији прекинута. Командант области је захтеваоод генерала Мекензија да стане и да се врати са пуковником Јаковљевић Слободаном и да утврди шта се догодило, што је он и прихватио. Вратио се и рекао да је' наишао на барикаду и да су га "Зелене беретке" удаљиле. Према изразу лица наведеног генерала и млазевима дима у "Добровољачкој" видело се да је то усташко-фашистичка хорданасрнула оружјем на војнике, старешине и ГЛ у колони. Када смо дошли до наведеног сазнања, први део колоне од 15м/в је великом брзином наставио пут до касарне "Слободан Принцип Сељо" у Лукавици, где је потврђена претпоставка да је други део колоне нападнут. Прве вести су указивале да има мртвих и рањених, да је други део заробљен да су сва м/в опљачкана. Ситуација је захтевала брзе реакције. Прва је, мучни разговори и захтеви Дојлу и Мекензију да образложе ову бруку и да одмах иду у руководство БиХ да се овај злочин прекине, да се одмах извуку мртви и рањени, да нам се одмах врате и предају заробљени м/в и сва остала опљачкана средства. Наравно, и они су били збуњени и у том тренутку немоћни да нешто озбиљније учине. Звали су Њујорк, Београд, седиште мисије УН и ЕЕЗ У Сарајеву, руководство БиХ, али их нису могли добити итд. Огорчење људи је било толико да је претила опасност страним представницима, што смо тешком муком смирили. Друга мера-реакција се састојала у том да смо са простора Лукавице покренули један батаљон 21б. брдске бригаде на мосту "Врбања" и "Скендерији" ради интервенције у "Добровољачкој" улици, где је овај напад извршен. Непријатељ је знајући за то,



врло брзо одвео заробљенике и рањене у непознатом правцу. Од момента кадаје колона нападнута, до 7. маја 1992. године трају преговори о враћању заробљених и рањених, идентификацији погинулих, враћању заплењених м/в и другеопреме... Посебан захтев Команди 2. ВО је да се под хитно и безусловно обезбеди измештање ЦВШ-КОВ Сарајево као и других састава из касарне "Маршал Тито", измештање осталих касарни из ужег дела града, деблокада објеката у Коњицу и Травнику... Посебна тема разговора ће бити Војна болница Сарајево и гарнизон Зеница". (завршен навод) о истом догађају, већ поменути очевидац, потпуковник, између осталог износи (навод) "... Издато је наређење да се хитно укрцају МТЦ и да се за бО-90 минута крене ка касарни Лукавица правцем: Команда "Добровољачка" улица - "Скендерија"-мост "Врбања"-Грбавица Враце-Лукавица. Нормално је да је рок кратак -мало је времена за припреме и утовар МТЦ и осталих материјалних средстава и људства. Формирана је колона на кратком и тесном простору. Моје возило ТАМ се налазило негде на крају друге трећине колоне, испред позадинских елемената. Већ приликом изласка из круга објеката Команде, приметио сам десно и испред објеката групе неуниформисаних људи наоружних оружјем, ваљда од Првог светског рата па на овамо. Одмах ми је пала на памет пoрукa коју смо ухватили преко радио везе, да ће колона бити нападнута... Укључили смо се у колону на почетку "Добровољачке" и у неколико кретања стигли до југозападног крила Команде. Непрекидно сам гледао претрчавање злочинаца од Миљацке према колони са "осама" и "зољама" и средствима за противокло-пну борбу. Колона је стала густо сабијена. Возило уз возило. Изнена да се проломило. Ужасна врева, галама, вриска, пуцњи и детонације. Иза задњег десног дела камиона уперена ми је пушчана цев у чело уз повике -дај оружје и излази. Крици-лези, љуби бетон, дижи се, пређи улицу. Једни бране, други малтретирају и убијају. Типично за Сарајевско подземље-тројка и десетина. Речник ужасан. Урнебес траје 5 до 7 минута. Из колоне, уз тучу и убијање изгоне нас на пољаницу између "Добровољачке" и Миљацке. Ја сам добио ударац кундаком у вилицу са леве стране-полуишчашење. Формирају колону, напредстарешине, а иза нас војници. Већ се зна ко командује. Средњовеченич овек, доста фер. Воде нас преко моста Гаврила Принципа, па крозцентар, намерно кривудаво, ради хвале и показивања. Спроводе нас сапушкама на "готовс", као да смо ми ратни злочинци. Први шок још је свеж. Сарајевске улице, уске, прозори начичкани "нанама 11 које узвикују -куда водите окупаторе, што то не поубијате? Јавио ми се страх од вреле воде. Долазимо пред Дом спортова. Хвата се сутон. Наређују да све што имамо -одбацимо, јер ако се код некога нешто нађе са тиме ће бити ликвидиран. Са мене неко скида блузу. Крупни човек, закрвављених очију обилази нас и удара ногама. Специјалитет-цеваница, тур и нога међу ноге. Мене удари међу ноге уз цинично питање шта ћеш ти овде? Ескивирам, али непотпуно. Он ће нас пратити и "обрађивати" до изласка на слободно... Спроводник се губи, а преузима нас кабадахија и уводи у спортску дворану Дома спортова. Раздво-јени смо. Старешине на струњаче, испод којих је велики слој спужве, авојници на паркету. Доводе другу колону, вероватно преко моста "Врбања'l. У сали



исти поступак. Неко ми скиде кошуљу, каже треба њему, а ја остадох у поткошуљи. Настају нови проблеми, малтретирање и иживљавање. На паркету премлаћују неког младића у цивилномоделу, који очито није из "Добровољачке", али нека се види. Издвајају поједине војнике и одводе их. Претпостављам да су Муслимани и Хрвати. Око 22 часа издвајају више официре и воде нас некуда. Сваки има пратиоца. Мене прати крезубица у осамнаестој години, држећими цев пиштоља на десној слепочници: Каже ми покушај бјежати ћетниће да те убијем. Одговарам -мани се ћорава посла, од кога да бежим и зашто јер ништа нисам крив. Дошли смо у Главни штаб ТО БиХ. Примио нас је пуковник Вехбија Карић, до пре десетак даначлан Команде 2. ВО, референт у одељењу за политички рад. Понудио нас је кафом. Однекуд се појавио Горан Милић, директор телсвизије ЈУТЕЛ са чашом вискија у руци. Карић каже да смо ми ратни заробљеници и да ћемо сутра бити ослобођени. Питам га како ратни заробљеници и ко је коме и када објавио рат. Карић одговара-нећемо о томе и наставља да ће мени прије ослобођања бити понуђене три варијантс и то: 1. ко хоће ићи кући, 2. Ко хоће ићи У ТО БиХ и 3. ко хоћеу касарну у Лукавици. На крају Карић подвлачи да су они формирали војску, да су добро наоружани и да ће сигурно победити. И још рече ми смо партизани! Враћамо се у Дом спортова. До излаза из штаба ТО, ја остадох и без панталона. При уласку у спортску салу, видим даје ходник према санитарном чвору и излазу пун "Зелених беретки", који су претећи махали оружјем. Иначе, су бахато, неопрезно и погибељно баратали оружјем. Сутрадан 4. маја два пута су нас по истомпоступку водили на саслушање у Штаб ТО. У недостатку стварних елемената, саслушавање је примитивно и безначајно. Углавном се ин-тересују да ли је из круга Команде дејстововао минобацач и шта је радио генерал Кукањац и колико је имао станова итд... Кад сам се вратио са другог саслушања, негде између 14 и 15 часова, у сали сам затекао генерале Мекензија и Аксентијевића, који су дошли да нас ослободе. Чекање се мучно отегло или се то само тако чини због напетости. И коначно, око 17 часова после саопштавања да идемо у касарну, излазимо у колони један по један, а наш "обрађивач" има пуне руке посла. Ушли смо У 5-6 аутобуса и крећемо. Неко отвара ватру по аутобусима па морамо лећи на под..." (завршен навод). Пошто одговарамо на питање када и како су почеле оружане акције међу

народима у БиХ и У самом Сарајеву и ко су носиоци, поред претходног текста, потребно је и укратко набројати политичке и војне догађаје који су претходили оружаним акцијама, као и догађаје који се појављују као последица одисаних догађаја. Ти догађаји се могу рекапитулирати по следећем: а) 20.11.1991. године. Први вишестраначки избори у федерацији СР БиХ, при

чему су победиле националне странке Срба, Муслимана и Хрвата (Српска Демократска странка, Странка Демократске акције и Хрватска Демократска Заједница) б) 20.12.1992. године. Конституисана вишестраначка Скупштина БиХ, када

су три националне странке, на основу партнерства у власти формирале нове органе власти у БиХ. ц) 24.10.1992. године. Пошто је муслиманско-хрватска коалиција, у циљу



изгласавања докумената 0 иступању из СФРЈ, прекршила Устав СР БиХ, посланици СДС-а и неколико посланика Срба из других странака, су формирали у Сарајеву Скупштину српског народа у БиХ. На плебисциту одржаном 9. и 10. новембра 1991. године, српски народ огромном већином гласова потврдио да жели остати у Југославији. д) 9.01.1992. године. Скупштина српског народа у БиХ донела Декларацију о проглашењу Републике српског народа у БиХ. е) 28.02.1992. године. Усвојен Устав Републике српског народа БиХ. Изабрани су Председник Републике и Влада. ф) 18.03.1992. године. Представници три националне заједнице постигле споразум у Бриселу о демократској трансформацији БиХ. Карта територијалног разграничења по националним критеријума (Кутељерова карта) муслимански представници, по повратку у Сарајево, одбили. г) 4.04.1992. године. Алија Изетбеговић прогласио општу мобилизацију и

отпочео рат против Срба са циљем да спремно дочека признавање независности БиХ. х) 6.04.1992. године. Европска заједница признала независност БиХ на основу

погрешног извештаја Бадинтерове комисије о референдуму у БиХ, 29.02.1992. године, на коме Срби нису ни учествовали. Нису помогла упозорења са српске стране да то води у рат. После тога, оружани сукоби у БиХ се распламсавају. и) 27.04.1992. године. Србија и Црна Гора доносе Устав и проглашавају

стварање Савезне Републике Југославије, чиме и практично престаје да постоји СФРЈ, а српски народи у БиХ и Хрватској остају беззаштите. ј) 2.05.1992. године. Алија Изетбеговић потписао уговор у Лисабону по коме

је пристао на етничку поделу БиХ, што је у остатку муслиманско-хрватског руководства дочекано са огорчењем, а бес се искаљујеу Сарајеву, већ описаним напдима на Дом ЈНА, Команду 2. ВО, војнуболницу, ЦВШ и др. Нису знали да је Алија на наговор амбасадораСАД-а у Југославији, повукао потпис, те у намери да га се реше никоод руководства нити УНПРОФОР-а га не сачекује на аеродрому. Сагласно, одлази у Команду 4. Корпуса у Лукавици и кад му је успостављена веза са Ганићем, безобразно изјављује да је заробљен. к) 12.05.1992. године. Народна Скупштина Српске републике БиХ у Бања

Луци доноси одлуку да формира Војску СР БиХ и да на силу одговори силом. Истог дана Скупштина је донела и одлуку о стратешким циљевима српског народа у БиХ, а то су: 1) државно разrраничење од друге две националне заједнице, 2) коридор између Семберије и Крајине, 3) успостављање коридора у долини Дрине, односно елиминисање Дрине као границе између српских држава, 4) успостављање границе на рекама Уни и Неретви, 5) подела града Сарајева на српскии муслимански део и успостављање у сваком од делова ефективне државне власти и 6) излаз Српске Републике БиХ на море. л) 20.05.1992. године. Повучен и последњи војник ЈНА из БиХ.

љ) 26.05.1992. године. У Лисабону у последњем моменту пропао већ усаглашени и иновирани Кутиљеров план због муслиманског напуштања преговора. Дан касније, Муслимани су у улици "Васе Мискина" извршили масакр над цивилима у реду за хлеб, приписујући га Србима, а у ствари сухтели



"повод" да напусте преговоре. м) 30.5.1992. године. Савет безбедности УН донео Резолуцију којом се уводе

санкције против Југославије. Из свег изнетог, да се закључити да су оружане акције (рат) у БиХ почели

Хрвати из Хрватске, а преузели муслимани и касније били водећи, на челу са тзв. Председништвом БиХ.

2. ЦИЉЕВИ РАТА НАРОДА У БиХ И ОСГВАРЕЊЕ ПОСГ АВЉЕНИХ ЦИЉЕВА

У стаљено мишљење да је до рата у Југославији дошло због рушења комунизма није тачно. Комунизам је срушен у целој Источној Европи, распао се сложени Совјетски Савез, па нигде није дошло дотоликих и толико крвавих оружаних сукоба као што је то било на југословенском тлу, а посебно у БиХ. Прави узрок рата је у начину на који су међународни и поједини унутрашњи

фактори одлучили да развију државу која је постојала 73 године. Ако су поједини од шест конститутивних народа СФРЈ-Срби, Хрвати, Словенци, Македонци, Црногорци и Муслимани словенског порекла, оценили да им се заједнички живот у СФРЈ не исплати, онда су своје национално право на самоопредељење могли и били дужни остварити кроз демократску процедуру у Скупштини СФРЈ. Управо такав услов за миран разлаз је и постављао српски народ. Значи, једнако право сваком народу да напусти СФРЈ или остане у њој. Али четири од шест Република (Словенија, Хрватска, Македонија и БиХ) су хтеле излаз из СФРЈ (сецесију). Македонија није посегла за ратом, а остале три су то учиниле, тј. жртвовале мир ради политичких циљева. Сила је употребљена против федеративне армије (ЈНА) и против осталих федеративних институција. Обично је агресор онај ко први почне оружано насиље над неким, а поготово ако је насиље учињено територији жртве. Овог чута, насиље је извршено над институцијама СФРЈ, на територији СФРЈ и више не треба паметовати ко је агресору минулом рату у Југославији, а самим тим и у БиХ, где су сукобибили најдужи, најинтензивнији и најкрвавији. Због ових сецесија, више од 2,500.000 Срба у БиХ и Хрватској до тада

конститутивни народ у ове две републике, постају националне мањине, практично грађани другог реда. Одлуке западног дела Међународне заједнице о признавању независности одцепљеним државамаје довела до апсурда где је изван Југославије (нове) остало више Срба него што има Словенаца (1,900.000), Македонаца (1,300.000) или словенских Муслимана у БиХ (1,900.000).Овима је на основу Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима-члан први, признато право да слободно одређују свој политички статус и осигурају свој економски, социјални и културни развој. Српском народу је то право укинуто у екс републикама Хрватској и БиХ. То је учињено и поред тога што су Срби, по до тада важећем и републичком и Савезном У ставу, били конститутиван народ (у Хрватској заједно са Хрватима, у БиХ заједно са Муслиманима и Хрватима).



После проведених вишестраначких избора у БиХ, националне странке победнице (СДС, СДА и ХД3) су преузеле власт у БиХ, као равноправни партнери, што је у почетку изгледало да ће рат бити избегнут. Политичке платформе националних странака су такође обећавајуће, а у суштини гласе: 1) СДС је за демократски трансформисануЈугославију и БиХ као равноправну федералну јединицу, 2) СДА види БиХ У Југославији као јединицу у модерној Федерацији и 3) ХД3 је за БиХ као самосталну државу у конфедералној Југославији. Дакле, Срби и Муслимани су на сличним позицијама, Хрвати се понашају у складу са понашањем Републике Хрватске. Међутим, скоро годину дана расправа о будућем уређењу БиХ, не долази до

сагласности три народа, већ напротив, долази до радикализације супротности и у октобру 1991. године долази до профилисања две супротстављене позиције и то: 1) представници српског народа, позивајући се на право народа на самоопредељење, траже да српски народ у БиХ остане у Југославији, односно да БиХ буде и даље федерална јединица у Југославији, 2) муслиманско-хрватска страна се залаже за самосталност и сувереност БиХ. Останак БиХ у Југославији, ова коалиција условљена останком Хрватске и Словеније што је политички цинизам, јер су ове републике већ изашле из састава Југославије. И поред дијаметрално супротстављених циљева, Скупштина БиХ на

заједничкој седници 14. октобра 1991. Године, ипак једногласно усваја начела о решавању југословенске кризе чија је суштина:

1) поштовање демократске скупштинске процедуре, 2) очување мира и 3) ненатурање воље једном народу о друга два народа.

Опет мир у БиХ добија шансу, сили.. Неколико дана после тога, крња Скупштина, крње Председништво и крња Влада БиХ, усвајају декларацију о суверености и самосталности БиХ, а против изричите воље легалних представника српског народа. Таква Скупштина, Председништво и Влада (крње) БиХ усвајају Меморандум (Писмо о намерама) којим се БиХ кандидује за независност код Европске заједнице. Бадентерова комисија предлаже одржавање референдума о независности што муслиманско-хрватска коалици]а одмах прихвата и спроводи 29. фебруара и 1. марта 1992. Године. 63% становништва се изјаснило за независну БиХ. Бадентерова комисија га означава као референдум свих грађана, иако се ради о изјашњавању Муслимана и Хрвата, без Срба. Муслиманска војска и Хрватско веће одбране (војска босанског Хрвата). Никада у рату (па ни сада), нису остварили јединствено командовање. Борбена дејства су координирана само када је била у питању борба против ВРС. Муслимани нису створили исламску државу У БиХ, а тиме нису ни постигли циљ рата. в) Хрвати: Осамостаљењем Хрватске, босански Хрвати дефинитивно

напуштају сваку могућност останка у Југославији и у потпуности преузимају циљ рата Републике Хрватске, а то је избијање на Дрину и улазак у састав



Републике Хрватске. Савез са Муслиманима убрзо пуца 4. марта 1993. и прераста у најкрвавији сукоб у БиХ. Носиоци војних операција у БиХ са хрватске стране није била војна организација босанских Хрвата-ХВО, већ регуларна војска Републике Хрватске. Хрватске јединице су довођене из Хрватске, а нису мобилисане од босанских Хрвата. У току рата у БиХ је учествовало сталноод 12 -14 бригада са укупним бројним стањем око 35.000 људи, а у завршној операцији ''Олуја" и до 53.000 војника. Као илустрацију, на-водимо ангажовање хрватских јединица у Херцеговини против српских снага у новембру 1992. године по следећем:

1) на правцу: Мостар подвележје, самостална бојна "Бруно Башић" и још једна неидентификована бојна ХВ,

2) на правцу: Читлук -Невесиње, три самосталне бојне 156. бр. ХРВ, 115. бр. ХВ и артиљеријски пук ХВ и

3) из разнихправаца ка Требињу нападају 1, 2, 4, 163, 102, 1114 и 116 бригада ХВ идва артиљеријска пука ХВ. Тих дана, против нашег Херцеговачког корпуса је ангажовано и седам бригада ХВО као садејствујуће снаге. Када се узме у обзир и ангажовање регуларних хрватских јединица у централној Босни (Жепче, Бугојно, Јајце и др), није тешко закључити ко је био агресор у БиХ. Даља набрајања ко је шта и са чиме ради у остваривању својих циљева би нас

далеко довело. Уместо тога треба закључити следеће: 1) Непосредни узрок ратног сукоба у БиХ је покушај муслиманско хрватске

коалиције да српски народ БиХ насилно изведе из Југославије и над њим, на државни начин, успостави доминацију. Отцепљење бивше федералне републике БиХ од СФРЈ проведено је против вољесрпског народа, независност је такође, тражена против наше воље, мада је до тога и по тада важећем републичком и Савезном Уставу, могло доћи само консензусом три суверена и равноправна народа у БиХ. 2) Општа мобилизација од 4. априла 1992. године наређена од тадашњег Председништва СРБиХ, иначе без пуног државног капацитета, довела је до отпора Срба који је прерастао у устанак српског народа, односно у његову борбу за голи опстанак. Поучени историјом, овај народ није смео чекати нови геноцид над собом, који је муслиманско-хрватска коалиција спремала од почетка 1991. године. Дуговековна турска владавина и 1 и 11 Светски рат су донели нечувено страдање овог народа. Само у 11 Светском рату, геноцид које су извршиле хрватско-муслиманске усташе однио је око пола милиона живота.

3) У основи свих геноцидних радњи против Срба и нашег одговора на њих стоје верске, цивилизацијске и културно-историјске разлике између три народа у БиХ. Те разлике су током историје политички продубљиване и учиниле су да заједнички живот ова три народа, историјски и људски није могућ, а морално нодржив. Срби, Муслима ни и Хрвати у БиХ су до сада "добровољно" живели само под страном окупацијом (Турска и Аустроугарска) или под вишом диктатуром (прва и друга Југославија). Када нестану инстанце присиле, почиње међусобно свођење вишевековних рачуна, до сада увек на штету српског народа. 4) Српски народ У бившој федералној јединици БиХ извукао је, поучен



историјом и моменталном тадашњом ситуацијом, једино поштен и политички исправан закључак, а то је да се три суверена и равноправна народа у БиХ појединачно државно организују и да потом као добре комшије живе једни поред других. Били смо спремни, а и данас смо, да се задрже спољне границе бивше БиХ, али да се БиХ организује тако да Срби имају своју суверену државу у оквиру БиХ, а Муслимани и Хрвати да своју државност организују како њима одговара, али опет у оквиру БиХ. 5) И прије избијања рата У бившој БиХ су постојале У доброј мери формиране две целине: Република Српска и Заједница хрватског народа-Херцег Босна. Муслиманска БиХ је остала недоречена због тежње Муслимана да за господаре са целом БиХ (много хтео...). Та тежња Муслимана и данас одржава политичку и безбедоносну кризу у БиХ.

3. НАЦИОНАЛНЕ АРМИЈЕ У БиХ И УПPАВЉАЊЕ ИСТИМ

ставом из 1974. године, одбрамени систем СФРЈ је организован у две компоненте -Југословснска Армија (ЈНА) и Територијална одбрана (ТО). ЈНА је била заједничка оперативна оружана сила Савезне државе, а ТО на одбрамбена компонента нижих друштвено-политичких заједница

(Република, Аутономних покрајина и општина). Командовање је обједињено на савезном нивоу. Предсједништво СФРЈ је колективни Врховни командант свих оружаних снага (ЈНА, ТО, полиција и цивилна заштита). Савезни Секретаријат за народну одбрану (ССНО) је уједно и штаб Врховне команде у рату и надлежан јс за војну компоненту одбране (ЈНА и ТО). Генералштаб ЈНА је оперативно организацијска јединица у саставу ССНО-а надлежна за ЈНА и борбено оспособљавање ТО. Под непосредном командом Генералштаба су Војне области и то:

просторУ

1) Београдска, надлежна заодбрану простора уже Србије и АП Војводине, изузев општине Врање, 2) Сарајевска; надлежна за територију БиХ, западне и источне Славоније, 3) Скопска, надлежна за Македонију, Црну Гору, АП Косово и Метохију и општину Врање, 4) Загребачка, надлежна за Хрватску без западне и источне Славоније и 5) Војнопоморска област, одговорна за одбрану ободног појаса, острва и територијалних вода СФРЈ са седиштем у Сплиту. Поред Војних области, под непосредном командом Генералштаба је и Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана (РВ и ПВО), док је трупна ПВО и Речна ратна флотила(РРФ) под командом војних области. На нивоу социјалистичких репу-блика и аутономних покрајина су постојали републички (покрајински) штабови



ТО (РШТО -ПШТО), надлежни за опремање и употребујединица ТО просторне структуре. Истичемо јединице просторне структуре, јер су по републикама и покрајинама постојале и тзв. партизанске јединице (бригаде и дивизије) које нису биле под командом РШТО (ПШТО) већ директно под командом Војне области (ВО), односно преко ВО под командом Генералштаба, односно биле су саставни део ЈНА. У миру су имале само команде и опреме. Јединице ТО просторне структуре нису биле под командом ВО, односно нису билеу саставу ЈНА, већ под командом РШТО (ПШТО). Можда уставотворац и није имао намеру да у виду ТО створи националне

армије република и покрајина, али је ипак тако испало. Словенија, Хрватска, Србија, Црна Гора и Македонија са већинским националним саставом становништва, према називу републичке јединице ТО и партизанске јединице мобилисане већинско становништво своје нације, тако да су, опет можда и несвесно, на оглас мобилизације или војне вежбе, формиране Словеначка, Хрватска, Српска итд. јединице ТО и партизанске јединице. Просторне јединице ТО су укрупњене у тзв. групе бригада ТО (Грбр), што је било еквивалента дивизије. Већ наведена самосталност РШТО (ПШТО) У командовању јединицама ТО је довела до паралелизма у командовању што је по мени "пуцање" једнопартијске идеологије на нивоу савезне државе, све више удаљавала ЈНА од републичких ТО. Тако је по мери нарастања национализма у појединим републикама и тежња за одцепљењем од СФРЈ (условно да кажемо буђење националне свести), ЈНА као савезна институција добијала своје противнике у републичким територијалним одбранама. ЈНА је имала уставну обавезу да очува (одржи на окупу) СФРЈ. Пошто је била распоређена у свим републикама СФРЈ, морала се сукобљавати са ТО сваке републике која настоји да се осамостали. Као и у политичким питањима, БиХ је и по војним (одбраменим) питањима,

одмах после 1974. године сачекала СФРЈ у "заседи". Наиме хетерогено босанско-херцеговачко становништво (Срби, Хрвати и Муслимани) није имало националну већину, тако да ТО у БиХ није могла бити ни српска, ни хрватска, ни муслиманска. Према густини једнонационалног становништва у једној општини и бригада ТО те општине је носила национално обележје Срба, Хрвата или Муслимана, а групе бригада ТО су добијале национално обележје регије. Мешовите јединице (без изражене националне преваге) су биле у рубним подручјима, тамо где се додирују већинске српске, хрватске и муслиманске групације становништва. Треба напоменути и да планови мобилизације бивше СФРЈ нису били екстериторијални, што је само олакшало национално груписање ТО, а великим делом и ЈНА. Према томе и предратна војно-територијална подела БиХ је у доброј мери

проузроковала територијалну поделу непосредно после избора 1990. године, а ти избори нису били ништа друго него национални разброј становништва БиХ. Чињеница да се ЈНА најдуже задржала у БиХ је настала управо због босанско-херцеговачке националне хетерогености, где је савезна ЈНА имала погодне услове за дужи опстанак. На крају, било је договорено између крњег Председништва СФРЈ и Председништва БиХ (после међународног признања



БиХ) да ЈНА остане још пет година (до 1997) У БиХ као фактор мира, али је постварању треће Југославије (СРЈ) одлучено да се ЈНА, изузев њених припадника -босанских Срба повуче из БиХ до 20.05.1992. године, што је и учињено. Таква одлука је донесена због интензивних напада муслиманске и хрватске паравојске и регуларне војске РХ у марту, априлу и мају 1992. године. Из Словеније, Хрватске и Македоније ЈНА се такође повукла споразумно, а не, како се у тим новоствореним државама тврди, војнички поражена. ЈНА у тим државама није ни ратовала у правом смислу те речи, већ бранила животе и опрему својих припадника, где је било и људи њихове националности. Исто је било и са деловима ЈНА У БиХ, док У Македонији није ни било оружаних сукоба. Најинтензивнији сукоби у БиХ између ЈНА и муслиманско-хрватских паравојски су се управо збиле у Сарајеву, Тузли и Мостару, јер су то били и највећИ гарнизони ЈНА у БиХ са највише живе силе и опреме.

Према томе, не може се о ЈНА говорити као о агресору у отцепљеним

републикама, јер ЈНА у те републике није насилно ушла, већ је распоређена по законским прописима СФРЈ и по вољи и законима тих република. Оружани отпор је морала пружити ради заштите живота својих припадника од насртаја екстремних националиста тих република. Словенци су у тој ЈНА, поред Срба, убијали Хрвате, Муслимане, скупине као што су "Зелене беретке" и "Патриотска лига" и неколико мањих милитантних паравојних група (Џамијски голубови, Ласте, Шеве, Џихад ратници и итд.). Све те групе и групице су предвођене локалним беспосличaрима и криминалцима (у Сарајеву Јука Пра-зина, Ћело, Цацо и др.) задојени мржњом према свему што није муслиманске вероисповести. Идеологија им је ислам, а метод "џихад", односно убијање свега и свакога ко није муслиман. Најкраће речено, наведене муслиманске паравојске су у БиХ почеле рат за уништење, не заробљавање, већ уништење (геноцид) других вера. Нажалост, политичко руководство, односно СДА је веома широко експлоатисаловерска осећања и такву идеологију су пренели у тзв. Армију Републике БиХ. Проглашењем опште мобилизације (ОД 4. априла 1992. године) практично је и формирана тзв. Армија Републике БиХ (АРБиХ) која је од СДА добила задатак да силом створи "јединствену" БиХ. Пошто Срби нису хтели у такву државу из раније објашњених разлога, постали су прва мета за уништење, па пошто то није ишло, онда су остали мета за подјармљивање. Хрвати у БиХ су у почетку јефтиније прошли јер су се солидарисали са Муслиманима против Срба и створили познату муслиманско-хрватску коалицију. Међутим, и они сунаредне године дошли на удар па су их Срби спасавали евакуацијом изцентралне Босне и Херцеговине, преко својих територија. Хрвати никада нису били У саставу тзв. АРбиХ ни У организацијском, нити укомандном смислу. Тзв. АРБиХ је била организована по принципу ЈНА (никад то нису признали), тако што је врховно командовањебило у рукама нелегалног Председништва БиХ (Председник -Врховни командант). Председништво је формирало штаб Врховне команде (Генералштаб) са уобичајеним надлежностима везаним за војно-стручну употребу оружаних снага. Војска је била формирана у корпусе, чије су команде биле везане за штаб ВК и то: 1.



корпус -Сарајевски, 2. корпус -Тузлански, 3. -корпус Зенички, 4. -корпус Херцеговачки, 5. корпус Бихаћки, 6. корпус -Мостарски и 7. корпус -Травнички. Паравојне јединице нису билс под командама корпуса са ретким изузецима по времену. Фиктивно су директно биле везане за штаб ВК, али само када је то њима (паравојскама требало ради снабдевања или обрачуна са другом муслиманском паравојском. Борбена дејства nротив Срба су управо отпочеле паравојске у долини Дрине, са додирним правцима са Србијом и Црном Гором (Бијељина, Зворник, Вишеград, Фоча) на којима је српски народ требало да буде физички одвојен од ових република. Међутим, највише су настрадали Срби у Сарајеву, јер су били густо насељени на малом урбаном простору, али међусобно раздвојени по становима, кућама, установама и сл. (преко 150.000 Срба у Сарајеву). Муслимани им нису дозволили излазак из Сарајева како би их имали за таоце, искаљивање беса, иживљавање, освету и итд., а команда 1. муслиманског корпуса их је масовно користила као живи штит и уређење првих линија ровова. Цени се да је уништено (убијено и на други начин нестало) преко 10.000 сарајевских Срба. Поред муслиманских војски и паравојски, у рат против Срба се укључило и више од 5.000 "Муџахедина" (Свети ратници) из скоро свих исламских земаља. Имали су постављени задатак -геноцид над Хри-шћанима, што је муслиманско политичко и војно руководство свесрдно прихватило, користило и помагало. У БиХ је у току рата издато око 11.000 пасоша странцима. Срби нису могли издавати пасоше јерпо Дејтонском споразуму Република Српска није била призната. Многи од тих Муџахедина и данас живе у Федерацији БиХ.

б) Хрватска војска БиХ: Војску босанских Хрвата је под називом Хрватско

веће одбране (ХВО) створила, организовала, опремила и њоме командовала регуларна војска Републике Хрватске (РХ) као своју продужену руку и као свој организацијски део у БиХ. Шема руковођења и командовања је била слична као код Муслимана, с тим што је Главни Стожер (Штаб) ХВО био заједно са политичким врхом државног сурогата "Херцег Босна" у месту Груде у Херцеговини. Разлика у односу на Муслимане је у томе што политички врх "Херцег Босне" није командовао јединицама ХВО, већ је то директно чиниоГлавни Стожер регуларне хрватске војске (ХВ) из Загреба. ХВО јепо узору на ХВ био организован у два зборна подручја-Централна Босна и Херцеговина. Зборна подручја су фиктивно била подчињена Главном Стожеру ХВО, а стварно им је командовано из Загреба. Што се тиче хрватских паравојски у БиХ, све су оне под називом "Јастребови, Домољуби, ''Усташе" и др. формирани обучавани и издржавани у Хрватској и по потреби и одлуци регуларне ХВ убацивани у БиХ, подједнако за потребе босанских Хрвата и муслимана. Тако је од 11. до16. децембра 1992. године, од 140 диверзаната убачених ради ликвидације Главног Штаба Војске Републике Српске (ГШ ВРС) У околини Хан Пијеска, 36 су били Хрвати и служили су као инструктори, вође група и патрола. У ствари били су главна ударна снага те групације, која је одвојено по три месеца обучавана у Египту и Македонији (Маврово), а затим месец дана заједно у Тузли. Иначе, у току читавог рата и против Срба и против



Муслимана, ХВО није никада самостално, нити планирано, извео ни једну војну операцију. То је све радила регуларна ХВ, а ХВО је служила као помоћна снага, други ешалони или чувари, достигнутих линија. Кориштени су у БиХ за обављање "прљавих" послова као што су ликвидација цивилног становништва, заробљеника и логораша, пљачку и разарање материјалних добара, прво Срба, па средином рата Муслимана, па опет Срба при крају рата. За те прљаве послове су добијали задатке и од Главног Стожера ХВО, политичког руководства "Херцег Босне", али и из Загреба. За ХВО се не може рећи да је водио верски рат у БиХ, попут Муслимана, нити су се борили за неку доминациу над остала два народа у БиХ. Борили су се за циљеве Републике Хрватске, а то је избијање на Дрину, односно, успоставу државне границе непосредно са Србијом и Црном Гором, очекујући да ће после тога, са остатком БиХ, ући У састав Републике Хрватске, каква је на овим просторима вештачки кратко постојала у Другом светском рату 1941 -1945. године, позната под на-зивом НДХ (Независна држава Хрватска). Таква творевина је створена под Верхмахтом и живела колико и он. Овог пута, уместо Вермахта, ту улогу је требало да одигра ЕЕЗ у сарадњи са Муслиманима, односно исламским земљама, а под покровитељством Америке. Кад је у 1993. години, изгледало да ће се то моћи (огромна међународна блокада и изнуравања СРЈ и РС), Хрвати се окрећу против Муслимана. Међутим, због присних веза са исламским земљама, Запад (Америка и Европа) не даје Муслимане, рат између њих се нагло прекида, стварајући потпуно вештачку и неприродну заједничку државу Муслимана и Хрвата под наизвом Федерација БиХ. Та творевина се опет заједнички окреће против српског народа као и на почетку рата. Ипак Срби су овог пута победили. Својом борбом су доказали да је подела БиХ једино могуће решење сукоба. Е сада, што између Муслимана и Хрвата у Федерацији настају и трају сукоби, то више није проблем РС, већ њихов и оних који су их створили. ц) Војска Peпубликe Српске: ВРС је посљедња формирана национална оружана снага на тлу бивше СФРЈ. Већ су набројане и објашњен њихов настанак од Словеније до Македоније. Зашто су Срби У БиХ посљедњи формирали своју војску? Зашто то нисмо урадили почетком априла 1992. године, када је тзв. Председништво БиХ прогласило општу мобилизациу Муслимана и Хрвата у БиХ? Разлога је много, а узрок је само један, настојање политичког руководства и Српског народа уопштe, да се превазиђе оружани сукоб три народа у БиХ. Ако не можемо заједно у Југославији, онда можемо заједно у БиХ уз пуни суверенитет, конститутивност и територијалну целовитост сваког од три народа у БиХ. Да су Срби били У праву, показао је период рата и Дејтонски мировни споразум. Да се вратимо разлозима збогкојих смо посљедњи одлучили да формирамо своју војску. После повлачења ЈНА из Словеније, Хрватске и Македоније, Председништво СФРЈ у договору са Председништвом БиХ (Председништво БиХ функционисало у пуном саставу представника сва три народа) је одлучило да ЈНА у БиХ остане наредних пет година, тј. до 1997. годинедо када би требало наћи политичко решење за БиХ. Ти делови ЈНА у БиХ, требало је да наставе своју функцију подједнаке заштите сва три народа у



БиХ и територијалног интегритета БиХ у Авнојевским границама. Међутим, неколико догађаја елеминишу договорено и то: 1. Крајем 1991. године регуларна ХВ у садејству са босанским Хрватима и Муслиманима врши агресију на Авнојевску БиХ окупирајући, већ поменута подручја Брода, Купреса, долине Неретве и обалног појаса БиХ у рејону Неума, уз истовремени прогон-етничко чишћење Срба из Западне Славоније (18 билогорских села) и протерује их у БиХ, 2. проглашењем моблизације од стране муслиманско-хрватске коалиције није изазвало исти потез код Срба, очекујући обећану заштиту од ЈНА за наредних пет година, мада је целом свету, па и Србима, било јасно против кога је усмерена мобилисана војска Муслимана и Хрватаи 3. као најважнији разлог зашто раније нисмо формирали своју војску су догађања у Србији и Црној Гори. Ова догађања су нас у последњи моменат приморала да и ми формирамо војску српског народауБиХ. Наиме, познато је да је 27. априла 1992. године усвојен Устав Савезне

Републике Југославије (СРЈ) чиме је и практично престала да постоји СФРЈ, а Србија и Црна Гора формирају федерацију СРЈ. Припаднике ЈНА, Србе и Црногорце позивају да се врате из других република бивше СФРЈ у СРЈ и од њих и оних који су се већ тамо нашли формирају Војску Југославије (ВЈ). Тако је престала да постоји ЈНА, а ВЈ је преузела неке њене ингеренције на међународном и унутрашњем плану. Наређењем Генералштаба нове ВЈ, приадници ЈЦА родом из СРЈ се враћају у ВЈ до 20.5.1992. године. Припадници других нација могу отићи у своје новостворене државе или, по сопственој жељи, могу остати у СРЈ. Припадници ЈНА, Срби пореклом из Хрватске и БиХ могу доћи У СРЈ (ВЈ) или остати на својим просторима. Уколико се одлуче да остану на својим просторима, ВЈ се обавезала да њих и њихове породице материјално и стамбено збрине. Тако се и догодило да су се официри накнадно формиране ВРС, нашли на платном списку ВЈ, што је и верификовано Дејтонским мировним споразумом. На позив српског народа у БиХ је остало 52% старешинског кадра из бивше ЈНА, што је и највећи проценат једне професије којаје остала да се бори за права Срба у БиХ. Било ако било, тог 27. априла, Срби у БиХ и Хрватској су препуштени сами себи да се изборе за властиту сувереност. И неки покушаји СРЈ да нам помогне елеминисани су 30. маја 1992. године, када јој је међународна заједница увела свестране економске, војне и политичке санкције. Све је то утицало да Скупштина Српске Републике (касније РС) 12. маја

1992. године у Бања Луци донесе одлуку о формирању ВРС и о стратешким циљевима оружане борбе српског народа у БиХ (раније су наведени). Тог дана је донесена само одлука, а војска се може сматрати формираном тек 23. јуна 1992. године, када је Председништво Српске Републике БиХ прогласило мобилизацију српског наода у БиХ. У мају 1992. године у близини Хан Пијеска окупила се група официра (4 генерала и 8 пуковника и потпуковника) из целе бивше ЈНА, као језгро будућег Главног Штаба (ГШ ВРС) која је приступила формирању ВРС. У старту се водило рачуна о неколико битних елемената као што су: 1. искористити све потенцијале у људству и техничко материјалним средствима, заостале од ЈНА



и ТО на простору РС и учинити их окосницом будуће војске, 2. све правојне формације затечене на територији РС, војнизовати и укључити у организацијске јединице ВРС, а оне које то одбију разбити и протерати, 3. искључити већ заживелу четничку стратегију ратовања, али не дозволити ни тежњу појединих официра за прихватањем партизанског начина ратовања, тј. ни четници, ни партизани, већ Срби, 4. неизмишљaти нову тактику, оператику и стратегију ратовања, већ својим потребама прилагодити постојећа правила бивше ЈНА, 5. метод ратовања спроводити искључиво у духу Међународног ратног права и позитивних регулатива Уједињених Нација, 6. у војсци имати строги принцип субординације, а старешине на командне дужности постављати по принципу"одозго", а не избором "одоздо", 7. ВРС мора бити деполитизована, адотадашње "кризне штабове" по регионима и општинама искључитииз система командовања војним јединициама и 8. морал ВРС разви-јати на нашој прошлости-традицији, патриотизму, светињи, зашто се боримо, вери, стручности командног кадра и бораца и осећају праведности, као и односу према рањеним, погинулим и заробљеним и њиховим породицама. Организацијско-формацијско устројство ВРС је одговарало савременој организацији војски У свету, прилагођено материјалним могућностима, понашању непријатеља и простора РС. Основни задатак ВРС је заштита српског народа у БиХ и одбрана већ "заокружених" територија РС. Офанзивним намерама се може сматрати једино шести стратешки циљ -избијање на море којег, нажалост ВРС није могла остварити.

Кратко речено, гинуло се и кад није било потребе. Ипак упорношћу и истрајношћу ВРС, такви промашаји су максимално ублажавани. 3а ГШ су биле

На челу ВРС је био добро организован ГШ ВРС. Никада није био попуњен по формацији (највише 36%), али је добро функционисао, јер су појединци обављали више функција. ГШ ВРС је радио непрекидно 24 часа. Нешто касније, у јесен 1992. године, Председништво РС је формирало Врховну команду (ВК) оружаних снага РС. У састав ВК су ушли само политички функционери-чланови Председништва РС, Председници Скупштине и Владе и министри одбране и унутрашњих послова. Нико из ГШ ВРС није ушао у састав ВК, што је апсурд, јер свагде у свету шеф војног штаба (у нашем случају командант ГШ-а) је аутоматски члан ВК. Нису помогле интервенције ни ГШ-а, нити команди корпуса и борачког састава. Другог разлога за то нема, изузев претеране харизматичности уског круга политичких руководилаца РС. Међутим, овакво стање је у пракси произвело то, да ГШ није могао, по аутоматизму, бити штаб ВК (светски изузетак). Тај недо-статак, као више војничких нестручних одлука ВК-е, ФГ је амортизовао једностраном (сопственом) зависношћу од ВК. Може се слободно рећи да је ГШ добровољно слушао ВК, све у жељи да се достигну стратешки циљеви рата и да се избегне унутар српски сукоб У чему се, употпуности успело. Таква структура ВК је нанела вишеструке штете ВРС, па и самој РС. ГШ често није знао циљеве неких политичких одлука ВК у односу на друге зараћене сртране yБиX и у односу на М3. Са друге стране, ВК није политички и дипломатски знала користити успехе ВРС на терену или амортизовати евентуалне неуспехе.



директно везане команде шест корпуса копнене војске (КоВ), команде Ваздухопловстсва и противваздушне одбране (ВиПВО), Центар војних школа (ЦВШ), приштабске јединице ГШ-а (заштитни пук, гардијска бригада, пук везе) и команде четири позадинске базе (Бањалучка, Бијељинска, Сарајевска и Херцеговачка). Већина корпуса су настали ослонцем на претходне команде корпуса бивше ЈНА који су се затекли на Српској територији. Наиме, већ је говорено о нападима муслиманско-хрватских паравојски на јединице, установе ЈНА широм БиХ. Још У миру (у СФРЈ) су постојали ратни планови којима је предвиђено извлачење из градова и поседање безбеднијих локација у мање насељеном месту или ван насељених места. Тако су остаци 2. ВО извучени у околину Хан Пијеска у чијим објектима је и формиран ГШ. Команда 5. корпуса ЈНА је преименована у команду 1. Крајишког корпуса. Ова команда није мораланапуштати Бања Луку јер војни објекти у Бања Луци нису нападани. Међутим, због борбених дејстава у зони одговорности корпуса (3ападна Славонија), команда је по ратном Плану ЈНА измештена у Стару Градишку, где ју је и затекло формирање ВРС. 2. крајишки корпус је настао спајањем делова 9. корпуса ЈНА, извученог из Книна (Венсов план) и 10. корпуса ЈНА, извученог из 3агреба. У почетку, привремено, команда је била размештена у Крњеуши, затим у Дрвару, где је остала до болује" 1995. Године, а затим премештена на Оштрељ, а завршила је у Санском Мосту, где је корпус и престао да постоји. Почетком напада муслимана на војне објекте у Тузли, команда 17. корпуса ЈНА је извучена у Угљевик, а у току формирања ВРС је премештена у Бијељину, где је провела цео рат. Преименована је у Команду Источно-босанског корпуса (lБК) и то је једина јединица која је читав рат једина имала атрибут 11 босански". Команда 4. корпуса ЈНА је због описаних догађаја У Сарајеву (напади Муслимана навојне објекте), привремено извучена у село Тврдићи на Требевићу, азатим, са формирањем ВРС враћена у Лукавицу и и преименовала укоманду Сарајевско-романијског корпуса (СРК). Команда у Лукавициостаје читавог рата. Команда 13. корпуса ЈНА, после извлачења изРијеке, размештена је у Билећи где остаје читавог рата, под називом команда Херцеговачког корпуса (ХК). За потребе командовања (ближе фронту), формира истурено командно место (ИКМ) у месту Ластва код Требиња. Због нараслих потреба и сталних напада муслиманских паравојски и јединица тзв. АРБиХ на села, градове и комуникације средњег Подриња, 1. новембра 1992. године, формиран јеДрински корпус ВРС са седиштем у Власеници, где остаје до првере организације ВРС 1996. године, када се гаси. Команда В и ПВО је формирана и цео рат остала у Бања Луци, а преостала авијација, хеликоптери и авио база су лоцирани на аеродрому Маховљани код Лакташа и у Залужанима код Бање Луке. ЦВШ је формиран у јесен 1993. године, ради обучавања подофицирског и нижег официрског кадра, који трпи велике губитке. Нске анализе показују да смо у току рата од укупних губитака ВРС имали 38 % губитака старешинског кадра, а светске искуствене норме су 8% (изгубили смо три генерала и 29 команданта бригада -пуковника). Све у свему, формирање ВРС је завршено крајем јуна 1992. године, уз

накнадну доградњу са Дринским корпусом, гардијском бригадом и ЦВШ.



Да би се добила потпунија слика ратне ВРС, потребно је објаснити место и улогу српских паравојски у БиХ. У очи првих вишестраначких избора на простору читаве бивше СФРЈ, нагло се почело са формирањем великог броја разних политичких странака и партија. Јединствено им је било -рушење комунизма и некакво ослобађање (истицањс) сопственс нације. Разлика у методама остварења тих циљева је произвело и различите називе и политичке програме тих "антикомунистичких" и "национално ослободилачких" странака. Пошто је милитантност најефикаснији и најбржи метод у освајању власти у друштву које превире или се распада, то су добар део cтpaнaчкиx првака, пози-вајући се на веру, митологију, па и традиције приступили, прво претњи, а затим и формирању којекаквих наоружаних група (паравојски). Сви су сс без изузетка, настојали докопати власти путем повратка на старо, предкомунистичко, а неки (Срби) и још даље на време пре и Прве Југославије. Тако у Словеиији оживљавају покрети неславенства, белогардизма, односно нацизма, у Хрватској повратак на усташтво, а у Македонији још даље у историју-злупотреба борбе Гоце Делчева, па се СФСРЈ изједначава са Отоманском империјом. У Србији, аи код Срба у БиХ и У Хрватској друга прича. У Србији се развијајунеки покрети, углавном са предзнаком четнички са претњом да ће оружјем ослободити потлачене Србе на Косову, у Војводини, Македонији, БиХ и Xрвaтcкoj. На територији Србије, Црне Горе и Македоније нигде нису уџотребили оружје, изузев мањих рушилачких насиља (Шешељ у Maнaстиpy "Прохор Пчињски") или србовања по којекаквим митинзима и вашарима по Војводини, Косову и Босанском Подрињу. Нажалост, екстремисти у Словенији и Хрватској су успели освојити власт и одвојити се од СФСРЈ, што је онима у другим крајевима улило наду. Националистичке и верске тензије пред изборе 1990. године су дигнуте до неслућених размера, тако да су организоване сецесионистичке снаге у бившим републикама, практично узеле власт са улица и тргова. Такве тензије су и навеле муслиманске политичаре у БиХ да посегну за исламском државом у БиХ, кроз формулу јединствене БиХ. Избијањем међунационалних сукоба у Хрватској, а затими у БиХ, српски националисти, жељни славе (власт нису освојили уСрбији) У мањим и већим групама прелазе у Хрватску и БиХ, где, углавном подбуњују локалне Србе на оружано насиље. Када у неком месту дође до оружаних сукоба, они се повлаче, пљачкајући успут што стигну, прелазе на други простор, а узнемирене и беспомоћне Србе остављају мачу освете и прогона. Обично такве вође замењују неки локални моћници који опет вођени сопственом славом и материјалном користи тероришу локално становништво друге националности. Карактеристично је да су у такве паравојске или параполиције регрутовани људи без посла и познати властима и јавности као људи са ону страну закона. Велика је грешка ЈНА што су јединице у својим зонама одговорности трпеле такве групе (Арканови "Тигрови", у Источној Славонији и Бијељини, "Книнџе" тзв. Капетана Драгана у Книну и код Зворника, некакви Јовићеви "четници" у источној Србији и многи други). Практично српске паравојске ништа нису урадиле уБиХ и Хрватској, изузев прoдyбљaвaњe националне мржње, а за ЈНА и Србе оставиле



епитет -агресори. Формирањем ВРС, позване су све вође тих паравојних и пр ВРС, већ формираних неких општинских јединица (ове посљедње су, углавном формиране као израз нужде, јер се народ морао штитити не чекајући формирање војске. Постављеним је ултиматум: Или улазите под Команду ВРС, или напустите просторе РС. Изузев Арканових "Тигрова", Книнџи тзв. капетана Драгана, неке групе од седамдесетак самозваних диверзаната "Репића" и 23 мање групице око Сарајева, сви остали су прихватили команду ГШ-а, односно ВРС и наставиле да дејствују у сaстaву Корпуса ВРС као легално организацијско-формацијске јединице ВРС. Многе од тих јединица су прерасле у ударне и славне јединице ВРС, као што су Маузерови Пaнтepи, Вукови са Вучјака, Вукови са Дрине, Рогатичка, Градишка, Гатачка, Мркоњићка, Гламочка, Дрварска, Србачка, Вогошћанска бригада и итд, којс су се бориле широм РС. Паравојске, које нису ушле у састав ВРС су одмах протеране из РС, а "Репићи" су морали бити разбијени. У околини Сарајева су остале 2-3 групе (Васкетови и Алексићеви "четници", које нису сметале ВРС, а биле су у над-лежости полиције и политичких структура сарајевских општина. Посебно треба истражити зашто је ВК позвала и дозволила повратак Арканових "Тигрова" у Западну Босну у јесен 1995. године и заштим је када их јс гш поново протерао, организован свечан испраћај у Бијељини. И на крају поглавља о војскама у БиХ, уместо закључака, треба дати сажете карактеристикс све три националне војске у БиХ по следећем:

1. ВРС је формирана као одговор на формирање тзв. АРБиХ, ХВО и прелазак регуларне ХВ на просторе БиХ у Авонојевским границама. То јс војска одбрамбеног карактера и имала је задатак да заштити српски народ у БиХ од уништења, прогона и подјармљивања и одбрану вековних српских тсриторија у БиХ. 66% простора БиХ, катастарски припада Србима. У току рата су се ломила копља како 32 % Срба поседује 66% територије, а 68% Мулимана, Хрвата и осталих да посједују само 34% тсриторија, више но што их (Срба) има. Одговор је једноставан. Муслимани и већина Хрвата живи у урбаним срединама, а Срби претежно у руралним просторима (по шумама и горама...). Сада се види колико нам је територија отето по Дејтону. Ово може бити озбиљан сигнал садашњим и будућим властима РС када је у питању доношење и провођење имовинских закона у БиХ. Исто се односи на део Јадранскс обале од 24 км У рејону Неума. Ако се БиХ већ дели на 49%:51% онда и нама припада 11,6 км обале. У свом ратовању ВРС је, углавном изводила одбрамбене операције, а офанзивне опсра-ције само када је изазвана, односно одговор на нешто што су учинилетзв. АРБиХ, ХВО и регуларна ХВ. Примери: а) операција Коридор као повод је имала смрт бањалучких беба, а узрок је физичка одсеченост Крајине од свега, б) операција Подриње -93, као одговор на покоље Срба у Каменици, Кравицама, Церској, Братунцу, Скеланима, напад на гш ВРС, Месиће и планину Сјемен, вишеградске тунеле итд. ц) операција "Лукавац 93" ка одговор на окупацију Трнова, Рогоја, јужних падина Јахорине и пл. Ковач и пресецање комуникација које повезују српску Херцеговину са осталим деловима РС, д) против удар на Бихаћу новембра 1994. године као одговор на напад 5. Мусли-манског корпуса из безбедносне зоне БиХ, прогон Срба са Грмеча иокупацију



око 250 км квадратних српске територије итд. 2. Тзв. АРБиХ је формирана, искључиво као офанзивна војска са јединим

задатком да створи јединствену БиХ, а разбије и уништи оне који не желе у такву БиХ. Карактерише се додворавањем М3 и често жртвујући и уништавајући сопствени народ у Сарајеву, Кладуши итд. о томе више и детаљније у четвртом поглављу овог текста. Ништа ми није било свето, ни договори, споразуми, декларације УН итд. Паравојску и стране плаћенике (Муџахедине) нису елиминисали, напротив, они су им служили као узор и извор морала.

3. ХВО је формирано као помоћно крило регуларне ХВ и служила је и радила, спроводећи интересе РХ у агресији на БиХ. Сопствену паравојску нису имали, већ су те послове обављале паравојске из РХ. Као карактеристику, треба истаћи да су босански Хрвати 1991. године, а и касније масовно били ангажовани у регуларној ХВ, где су махом изгинули и осакаћени и нормално је да је хрватски народ у БиХочекивао да му држава Хрватска у БиХ очува суверенитет.

4. МАСОВНА СТРАДАЊА СТАНОВНИШТВА У САРАЈЕВУ

Тешко је рећи шта све о Сарајеву у минулом рату није речено. Те Сарајево гранатирано, снајперисано, разрушено, одсечено од света, нема струје, плина, воде, хране, те Сарајево пуно бодљикаве жице, мина, ровова, барикада, логора, затвора и све најгоре што се може догодити становништву једног града какво је Сарајево. 3а све су, унапред и у току и после догађања одмах окривљени Срби. Ако се нештодетаљно испитивало, скоро редовно је закључивано да то нису учинили Срби. Док се докаже да нису Срби, истраге престају и више Сарајлија, Босни и Херцеговини и Свету није важно ко је починио злочин. Још нигде у федералној БиХ и светској штампи се не помињу Срби као жртве, већ углавном јадни Муслимани и понекад Хрвати. Шта је онда било за око 150.000 Срба који су Сарајево напустили главом без обзира, за преко 10.000 је доказано да су мртви, а за 5- 7 хиљада се још трага. Ово се Србима није десило због доброг живота, већ због муслиманског насиља. Тачно је да се у Сарајеву то догађало свима и да сусви приближно једнако страдали. Према томе нема безгрешника уСарајеву, каквим Муслиамни себе приказују. Чак ако хоћемо реално, Муслимани су сами себи нанели штете, ако не више но што су им Срби учинили, али ни ништа мање. Сада је већ познато да су на много места подметали сопствено становништво, како би од света изнудили ову или ону олакшицу или да би нека њихова идeja Ha штету Срба, могла проћи намеђународним скуповима везаним за сукобе у БиХ. У којекаквим тужбама и другим писањем о масовним страдањима становништва помињу се и анализирају догађаји У улици "Васе Мискина", деца на санкању, Маркале-један и два, средства градског превоза итд. Нигде се не анализира "крвава свадба" "Добровољачка улица ", улица Пофалићи, Ступ, Казани и многа друга



стратишта Срба. Светска средства информисања су све до ових дайа просто била затрована антисрпством и својим и муслиманским дезинформацијама само продубљивали јаз међуверске и међунационалне мржње, уместо да су, како их обавезују регулативе УН, ишли на смиривање тензија. Сада, са ове дистанце, постаје јасно да је свет "узгајао гују у недрима ". Тек сада се поставља питање шта је у БиХ У тзв. АРБиХ радило десетак хиљада страних плаћеника, углавном" муџахедина". И припадници тзв. АРБиХ су себе радно називали "светим ратницима", а погинули муслимански борци се називају шехидима (почасни назив за погинуле "свете ратнике" -награда за смрт против немуслимана). На наведеним местима и у средствима градског превоза нису гинули и само страдали Муслимани већ и остали народи, јер граната, мина, експлозив, пречесто и снајпер, не бирају националност. Интересантно је и то да су семасовна страдања Муслимана догађала непосредно пред или у самом току заседања неке међународне конференције где се одлучује o БиХ или када је требало од света изнудити некакво "кажњавање" Срба, као што су злочиначка бомбардовања РС од стране НА ТО-а и сл. Но да се вратимо анализама појединих масовних страдања становништва у Сарајеву. а) Улица Васе Мискина -27. маја 1992. године. Дошло је до чудне експлозије у улици Васе Мискина, при чему је више људи погинуло и рањено. За експлозију је оптужена ВРС иако тог дана У и око Сарајева ВРС није испалила ни метак, јер је тих дана договорено примирје због преговора вођених у Лисабону o иновираном Кутиљеровом плану. Повод да муслиманска делегација напусти преговоре је била та експлозија, тако да те поправљене Кутиљерове карте нису прошлесамо због тога што су се Срби прихватили. Треба напоменути да се тих дана интснзивно разговара о Савету безбедности УН o увођењу санкција Југославији и РС. Тим поводом је дан пре 26. маја у Лукавици боравио министар спољних послова Русије -Козирјев и разговарао са Председником Народне скупштине РС, к-дантом и Начелником ГШ. Неколико минута пре слетања његових хеликоптера, тучсн је простор око Команде СРЈ-а где је требало да слсте хеликоптери. По истом задатку сутрадан, 28. маја је у Лукавици боравио и министар спољних послова Жак Блу. Обојицу су возиле посаде наших хеликоптера. Изузев што је доказано да чудна експлозија није производ српске артиљерије, већ импровизоване експлозивне направе, која је експлодирала на земљи. Непотписивањем Кутиљерове карте и увођењем санкција (30. маја) циљеви су постигнути и даља истрага је прекинута, али су Срби остали оптужени. Сем познатих обостраних гранатирања и дејстава снајперима, до краја 1992.

године и читаве 1993. године, није било већих масовних једновременских страдања. То је због тога што су Муслимани били заузети и ратом против Хрвата. Половином 1993. године тзв. АРБиХ је била пред потпуним поразом због успешних дејстава ВРС и избијањем наших јединица у Трново и на пл. Трескавицу, Височицу, Игман и Бјелашницу. Истовремено, успешно дејство хрватских војски на простору Зеница (Жепче), Високо, Бреза, муслиманска и војска и територија су разбијене на два дела -сам град Сарајево и простор северноод реке Раме и горњег тока Неретве. Међутим, за Муслимане, спасо-



носна Међународна заједница и њен извршилац НАТО, преко УНПРОФОР-а, присиљава Србе да напусте Игман и Бјелшницу, а Хрватимa да прекину рат са Муслиманима. Грешком Међународне заједнице, спасена је тзв. АРБиХ, извршено њено кадровско престројавање (смењен главнокомандујући) и уместо да се рат заврши тада, искључивозбог тих грешака МЗ, рат је настављен за још две године и два месеца. Пошто су стали на ноге, Муслимани 1994. године настављају саподметањима масовних страдања у Сарајеву. б) 22. јануара 1994. године, једна граната је пала у Алипашино поље, где су се деца играла на снегу (санкање). Команда СРК-а је известила да се није могло тачно утврдити одакле је граната испаљена. Наравно, Срби су оптужени, а даља истрага није вођена. ц) Дана 4. фебруара 1994. године у касним поподневним часовима начелник ГШ-а ВРС је телефоном обавештен од Начелника штаба УНПРОФОР-а за БиХ (генерал Ремзи) да су снаге ВРС једном мином из минобацача калибра 82м/м, на Сарајевској пијаци Маркале убили 96 и ранили 213 муслиманских цивила. Начелник ГШ-а му је одговорио да не тврди да Срби нису пуцали, али је немогуће да таква минапобије толико људи и захтевао да сутрадан, на лице места изађе генерал Ремзи са Начелницима штабова ВРС и АРБиХ и да са балистичарима утврде шта је тачно. Захтев је прво прихваћен, а затим у токуноћи одбијен. Радиле су одвојене комисије (УНПРОФОР-ова, муслиманска и наша). Наша комисија је актом строго. пов. бр. 2-37 од 14.2. 1994. године известила ГШ ВРС да се уопште не ради о мини, већ о импровизованој експлозивној направи већих размера и да удаљеност српских ватрених положаја не обезбеђује домет. Тезге на пијаци су уредно поредане, нема робе за продају на/њима и око њих. Сличан извештај је доставила и Команда УНПРОФОР-а, са балистичком експертизом коју је извршио руски пуковник Демуренко, који је потврдио да Срби нису извршили масакр на Маркалама. Оба извештаја јепримио тадашњи Високи представник УН за БиХ, господин Јасуши Акаши и потврдио их као тачне. Значи, масакрирање становништва су извршили Муслимани. Одговор на питањезашто би они то урадили може се само назирати. Наиме, тих дана је вођена жива дебата у МЗ и НАТО-у између зараћених страна У БиХ око прекида рата и око Сарајева, демилитаризацији Сарајева или бар уклањања артиљерије и снајперских гнезда из Сарајева и непосредног окружења. НАТО је претио да ће тући снаге ко у БиХ ТО не послуша и учини. Муслиман су хтели да кажњени буду Срби. Сличан догађај се на Маркалама поновио и 28. августа 1995. године, са много мање жртава. Само су оптужени Срби, а о некој посебној истрази ГШ ВРС није имао података. Међутим, то је време после неуспеле муслиманске офанзиве за освајање целокупног Сарајева, као и време интензивних припрема зараћених страна за мировне пре говоре у Дејтону, па је и овај инцидент приписан Србима. Сутрадан је почело четрнаестодневно бомбардовање Срба од стране НА ТО-а. д) као доказ колико се у Сарајеву подваљивало, говори и експлози ја мине минобацача 120м/м на аеродрому Сарајево дана 18.8.1994. године, у 16.58 часова. Генерал Ван Бал, нови Начелник Штаба УНПРОФОР-а, је код



Начелника ГШ-а ВРС формирао комисију чији је извештај, стр. пов. бр. 20.15-454 од 19.8.1994. године, У закључку гласио: 1. Није дејстовано са положаја ВРС, 2. На правцу дејства мине немамо

наших минобацача 120м/м, 3. Мина је стране производње и 4. Мина је највероватније испаљена из рејона Котурина Чаири, источне падине Игмана, где Муслимани имају артиљерију, а не дозвољавају приступ УНПРОФОР-у. Муслимани за ово нису ни опоменути. Реч је о понашању УНПРОФОР-а, да Србе оптужи и казни, а муслиманима опрости.

Ово је била само кратка фактографија оних догађаја у Сарајеву за које се чуло у свету када је у питању гранатирање Сарајева. Све несреће Сарајлија су потицале од граната и снајпера. По Сарајеву су дејствовали артиљеријом и снајперима и Срби и Муслимани, а губици су били адекватни и на једној и на другој страни. Срби су имали на чело да дејству по откривеним ватреним положајима артиљерије и снајпера Муслимана, као и другим војним циљевима (командна места, центри вез, осматрачнице и итд). Циљеви се најлакше откривају у моменту дејства, па је ГШ ВРС половином фебруара 1994. године чaк издао нарсдбу СРК-у да се по Сарајеву може дејствовати само у односу 1:1 и то искључиво по војним циљевима. То значи граната за гранату, снајпер за снајпер. Снајперисање је половином рата постало велики проблем за обе стране јер се из~aKЛO било каквој контроли. Слободно се може рећи да је постала нека врста хобија за незапос лене и немобилисане људе. Човек не може /лов, риболов, седељке и слично и из досаде, узима пушку и кроз прозор или са терасе лови пролазнике и возила по улицама. Свако је имао оружје код куће, аделове униформе су носили сви, војници, и цивили, мушкарци и жене, старци и одраслија деца и тешко је било распознати војника и цивила. После постигнутог договора о извлачењу артиљерије из Сарајева на 20 км

9.2.1994. године гранатирање је нагло спласнуло, а команда СРК-а је иницирала зкаључивање антиснајперског споразума. Као доказ озбиљних намера, сама је ликвидирала тридесетак сопствених снајперских гнезда. Међутим, УНПРОФОР и Муслимани су идеју прихватили, али никада није дошло до коначног споразума. За сва снајперисања су оптуживани Срби. У марту 1994. године одржано је

низ састанака са УНПРОФОР-ом, али се сем оптуживања Срба за снајперисање даље није одмакло. Конкретно, на разговорима са генералом Ван Балом, 27. марта 1994. године, оптужени смо за дејство снајпером по трамвају пуном путника на Марин Двору. Иначе Марин Двор (правослана црква) је узет за центар Сарајева. Питали смо га који снајпер дејствује на 5,5 км даљине. Наиме, Муслимани су контролисали централни део Сарајева у облику елипсе дужине 22 километра и ширине 11 километара. Пошто је трамвај био у центру елипсе, то значи да је најближи српски положај (војник) био одатле удаљен 5,5 км. И на том разговору и безброј претходних и накнадних, тражили смо да се обезбеде да се Муслимани у Сарајеву придржавају Протокола 1 Женевске Конвенције (заштита цивилног становништва), тј. да забране окупљање становништва на пијацама, у бисокопима, улицама и сл. и да искључе градски саобраћај, јер су у



ратном стању. Ми смо то радили и у Бања Луци по којој није ни дејствовано, али смо предузимали мере предострожности. Међутим, наши апели су остали без одјека. Чињеница је да би жртве у Сарајеву биле далекомање, односно минималне, да се муслиманско и политичко и војно руководство прибижавало одредби Женевске Конвенције од 12. августа 1949. године. Обзиром да су прогласили ратно стање (ми нисмо) и да се сматрају чланицом УН, то су морали чинити. Посебан проблем је и то колико су жртава нанели сами себи са циљем да наносе медијску штету Србима, себе прикажу јединим жртвама српског насиља измоле за себе разноразне олакшице, а за Србе казну. Нажалост, у таквој МЗ су успели, ако ништа друго, онда бар да Срби буду изложени терористичким нападима НАТО авијације, без сагласности СБ УН. Ипак, истна о злу и неправди и обрнутно је све присутнија иако ће ускоро бити потпуно разоткривена, надамо се, и стварни кривци кажњени. Нажалост жртве се неће моћи pexaбилитовати.

5. МЕЋУНАРОДНО-ПРАВНИ АСПEКТ РАТА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Рат као друштвену појаву регулише и прави и то:

1. међународно право,

2. међународно ратно право и

3. унутрашњи правни прописи сваке државе.

Повеља Уједињених нација из 1945.године, дефинитивно забрањује рат као средство решавања међународних сукоба и националне политике. Када је Повеља забранила рат, сматрало се даће УН располагати оружаним снагама које ће бити у стању да интервенишу ако неко незаконито употреби силу. Пошто УН немају ту силу, или је формирају од случаја до случаја (мировн емисије УН), ту функцију у последњој деценији двадесетог века, упорно покушава да преузме НА ТО пакт, вођен америчком политиком. Растерећен је, расформирањем Варшавског Пакта и тражи оправдање за своје даље постојање, после деведесетих година прошлог века. Нажалост, успева да преузме улогу светског полицајца, прво У малим земљама и сукобима малих народа, а затим се шири на регионе, државе, групе држава, а циљ су му континенти и Планета. (Наш пример: БиХ, Балкан, Југоисточна Европа). Међутим, то ради без сагласности Савета безбедности УН или У политичке и економске принуде од стране Америке, чиме свесно или несвесно крши Повељу УН и доводи се у ситуацију злочина против мира. Рат је данас међународни злочин и онај ко жртвује мир ради постизања својих циљева доминације над другим, треба да одговора и за међународни злочин. То су Муслимани у БиХ. Ратом се бави и међународно ратно право, које одређује међусобна права и



дужности зараћених страна У односу на неутралне (посреднике) и обратно. Међународно ратно право разликује рат, односно оружани сукоб међународног карактера од унутрашњег сукоба унекој земљи (оружана побуна, устанак, револуција и сл.). Наука у РС треба да одговори на питање што смо ми радили у току минулог рата-побунили се, дигли устанак, извели револуцију или шта друго. Правила међународног ратног права не примењују се у унутрашњем сукобу, изузев ако је побуњеницима признато својство зараћена страна (нама је признато ретроактивно У Дејтону). У непријатељствима где једна страна није призната као зараћена старна, примењују се прописи унутрашњег права, с тим као што се као минимум, У сваком случају, имају поштовати основна правила човечности утврђени Женевском конвенцијом а) Муслимани нису могли склонити СВО цивилно становништво, изузев што су већи део српског становништва протерали из Сарајева. Они су контролисали већ поменуту елипсу у Сарајеву, а ту им је била Врховна команда са приштапским јединицима, комплетан 1. Муслимански Корпус за кога је простсор 22 пута 11 км, веома мали (зона мање бригаде) и комплетна управна и извршна власт тзв. РБиХ, те власти града Сарајева и свих њсгових општина, као и све Међународнеинституције које су посредовале у рату у БиХ. То јс неминовно довелодо тога да борбени распореди јединица буду измештени са цивилима по улицама, трговима, стамбеним зградама, болницама, предузећима, школама итд. На једном спрату стамбене зграде је команда јединице, на другом станујс цивилно становништво, на трећем спрату спава војска итд, а на равним крововима су минобацачи, бестрзајни топови, митраљеска гнезда, снајпери итд. Значи, муслимански команданти нису могли, а најчешће нису хтели одвојити цивиле од војске, а искључиво су у Сарајеву користили цивилне објекте јер друге нису ни имали. Срби су својс борбсне распореде могли развлажити јер су фронтови били окренути према граду, а иза себе су имали огромне слободне просторе Романије, Јахорине итд. те нису морали мешати војнике и цивиле. Иако су Муслимански команднати били у ситуацији у каквој су били, то није оправдање, јер они су прогласили ратно стање, а да нису осмислили како да воде рат у Сарајеву. Било би најпаметније да су Сарајево прогласили отвореним или небрањеним градом. Међутим, и поред скучсног простора у Сарајеву, муслимански команданти су и намерно мешали војку и цивиле из више разлога. Прво, цивили су им служили као живи штит, јер без обзира на све оптужбе, Срби су избегавали да туку цивиле, ако ништа друго, оно бар због тога што нису знали ко је од њих Србин. Друго, новостворене војне објекте (ровови, осматрачнице, ватрене положаје и сл.) су градили цивили (заробљени Срби), после су задржавани да их одржавају, у ствари служили су као живи штит. Треће, менталитет муслиманских војника јс да се праве важни, а то не могу ако цивили нису у близини и на крају, муслиманскс старешине су војнички тотално необразовани. Изузев другог по реду (од септембра 1993. године) главнокомандујућег АРБиХ, нико други није имао ратну школу, а и он је ушао у рат као потпуковник. Врло брзо су створили вештачке генерале, без потребног војног образовања. Главну војничку реч у



Сарајеву су водили којекакве Јуке, Цаце, Ћеле и други одметници. И што је још и горе, били су под директном заштитом муслиманског политичког врха, па ВОЈНО командовање им није могло ништа. ВРС је у старту имала пет генерала из ЈНА, а већина пуковника команданата су имали ратну школу, а сви генерали -штабну школу, у којима су изучавали међународно ратно право. б) што се тиче могућности склапања или н склапања војника и војних објекта од цивила и цивилних објеката, Муслимани у почетку нису ни имали никакве војне објекте, јер су по касарнама још увек били блoкиpaки војници и питомици и ТМС бивше ЈНА, који су евакуисани тек у мају и јуну 1992. године, а до тада су их муслиманске паравојске тукле. Да би могли да их туку, морали су градити нове војне објекте око њих, а то је могло бити само у густо насељеним ста-мбеним блоковима, јер су и касарне биле тако размештене. Муслимански војници нису ни имали жељу да се одвајају од цивила, јер су сетако осећали сигурнијим, а живели су удобније. Међутим, слично или још горе понашање муслиманских старешина је било у мањим градовима по унутрашњости ратишта. Они су из околних села мањег града (пример Сребреница, Горажде, Бихаћ итд) цивилно становништво под видом заштите, груписали у градове и пребукирали их тако да сустановништво у граду умножавали за 50-100 пута, што градска инфраструктура не може да издржи (вода, канализација, прехрана, здравствена заштита и сл). И поред свега ту стрпају и војску, која има прио-ритет у снабдевању, а цивили трпе. Тако се у Сребеници својевремено нашло око 64.000 лица на простору километар и по са километар, или у Бихаћу 180.000 лица итд. Често је бројно стање избеглица преувеличавано како би се добило више хуманитарне помоћи, а тим вишком јеиздржавана војска. Нажалост све су то знали међународни посредници, са посебно УНПРОФОР, који су то толерисали и поспешивали. Срби када су морали бежати са својих огњишта, нису бежали у градове већ по брдима, шумама и пећинама, како би били што мања метаи како не би сметали својој војсци. ц) Посебна прича или боље речено, посебан и искључив грех муслиманског командовања и политике у Сарајеву је непредузимање мере заштите цивилног станоништва. Чак наведени примери масовног страдања у Сарајеву говоре о томе да су те мере заштите намерно кршене и намерно изазиване жртве ради постизања војних и политичких циљева. Јер, како објаснити груписање становништва у предвечерје зимског фебруарског дана на пијаци Маркале великој 150 пута100 метара са густином више од четири лица на квадратни метар простора. Шта ће око 400 људи на пијаци на чијим тезгама нема никакве робе, где се људи практично не могу кретати, откуд пластични делови тела лутака после експлозије, зашто једна санитетска возила одлазе са пијаце, а друга у већем броју стижу пред болнице, како се нађемноштво камера да снимају пуну пијацу народа без робе на тезгама, саму експлозију и хаос после експлозије, камере размештене пред болницама и хиљаду питања зашто и како. А основно питање је, зашто је локални командант дозволио груписање толиког народа у зони своје одговорности када је знао да је његова Влада објавила рат и да се Сарајево туче и да се никад не зна где и када ће пасти граната или тући снајпер. Одговор је само један -намерно масакрирати становништво и



оптужити Србе, како би се изавало сажаљење света и постиглинеки политички поени. Слично је и са шетњама становништва, радомзабавних паркова, игралишта, школа и градског превоза. 3начи, муслиманско, војно и политичко руководство, не само да није испоштовалонаведени члан Женевске конвенције, већ је све учињено да се ради супротно од тога, тј. да се цивилно становништво што више изложи страдању. 3а овакве поступке, та руководства би требало да одговарају, прво свом народу, па тек онда међународним институцијама правде. И на крају, није у Сарајеву све било тако паклено као што је то у медијима и гласинама пласирано. Није тачно да је Сарајево непрекидно горело од српске артиљерије и снајпера. Да је то било тако, онда у Сарајеву не би могле опстати и скоро нормално радити све војно-политичке институције тзв. РБиХ и буквално све посредничке институције међународне заједнице, почев од УНПРОФОР-а па до невладиних организација. Када је у питању Међународно ратно право и Женевска Конвенција и њихово поштивање или непоштивање, потребно је анализирати став 1, 3, 6 и 7 члана 6О (демилитаризоване зоне), Главе V (места и зоне под посебном заштитом) 1 Протокола Женевске Конвенције, који гласе: (наводи)

1. "Странама у сукобу забрањено је да прошире своје војне операције на зоне 0 којима су се споразумом договориле да имају статус демилитаризоване зоне, уколико је то у супротности са одредбама тог споразума. 3. Предмет таквог споразума треба да буду нормално свака зона која

испуњава следеће услове: а) сви борци, покренуто оружје и покретна војна опрема треба да буду

евакуисани, б) никакве непокретне војне инсталације или установе не смеју се користити за акте непријатељства, ц) власти или становништво не смеју предузимати никакве непријатељске

акте д) свака активност везана за војне напоре мора престати...

б). Ако се борба примакне близу демилитаризоване зоне, и ако се стране у сукобу тако споразумеју, ниједна од њих не може да користи ту зону за сврхе везане за вођење војних операција или једноставно укинути њен статус.

7. Ако једна страна у сукобу учини материјалну повреду одредаба ставова 3. или б. друга страна биће ослобођена својих обавеза из споразума којим се зони даје статус демилитаризоване зоне. У том случају зона губи свој статус.,," (завршен навод)

Што се тиче Члана 60, треба знати да је стварање безбедносних зона, у бити, било производ Међународне заједнице (УНПРОФОР) у циљу спасавања муслиманске војске од пораза у појединим подручјима. Када год је муслиманска војска у тим подручјима била пред сломом, УНПРОФОР је извршио притисак на зараћене стране да постигну споразум о демилитаризацији угрожене зоне. Тако је било у Сребреници и Жепи у мају 1993. године и Горажду априла 1994. године. Та места су била пред падом у руке ВРС и спасавали су их ти споразуми, тако да су места претварана у енклаве. Команда УНПРОФОР-а за БиХ на челу са својим тадашњим



командантом у фебруару 1993. rодине покушала је спасити муслиманску војску из средњег Подриња евакуацијом (читај етничким чишћењем), становништво из Сребренице и околних села у Тузлу. Пребачено је 12.500 Муслимана од 64.000 колико се ценило да их има у Сребренци. Пребацивање је извршено возилима и у организацији УНПРОФОР-а, а ВРС је обезбедила безбедан коридор Сребреница -Цепарди -Тузла. Акција је заустављена, јер је требало 17 .500 Срба из Тузле пребацити у Сребреницу, који су добили да изађу из Тузле. У ствари радило се о томе да је међу 12.500 Муслимана, уствари извучена муслиманска војска из Подриња па су јединице ВРС веома лако и брзо ушле у Сл. Каменицу, Церску и Коњевић Поље, тј.. надомак Сребренице. Око Сребренице Жепе и Го-ражда су вођени инекакви разговори између команданата зараћених страна и под притиском УНПРОФОР-а (претње Србима ударима НАТО авијације). Ти споразуми су и закључени: Међутим, без икакавог споразумевања, једноставно је међународна заједница прогласила безбедносним зонама Сарајево, Тузлу и Бихаћ. Циљ је само један заштитити муслиманске команде корпуса и приштапске јединице од дејстава ВРС по њима. Срби нису били дужни по одредбама цитираног члана, да то испоштују, али је тиме УНПРОФОР (НАТО) вештачки створио услове да кажњава (бомбардује) Србе. У тим зонама, акасније и у прве три, УНПРОФОР и тзв. АРБиХ нису испунили услов-демилитаризацију наведених зона. Пошто су први циљеви, очекивани од безбедносних зона постигнути, а то је спасавање муслиманскевојске, УНПРОФОР као сила која гарантује демилитаризованост зоне, није извршавао своје обавезе из цитираног члана. Јер, како јемогуће да у Тузли цео рат функцинише 2. Муслимански копрус, у Сарајеву Врховна команда муслиманских оружаних снага и 1. Муслимански корпус, у Бихаћу и око Бихаћа се стварају две супротстављене муслиманске војске (5. Корпус тзв. АБиХ и нараста на 22.000 бораца) у Жепи пешадијска бригада у Горажду, на простору пречника 3 км, формира се 81. пешадијска дивизија) и данас јој је командау Горажду). Како то УНПРОФОР није видео у тим местима? Како и ко јепропустио у те зоне оружје, муницију, униформе и другу опрему? То су питања на која генерали УНПРОФОР-а морају одговорити по месту и времену, јер ти намерни пропусти УНПРОФОР-а су често били само повод, али и узроци обостраначких злочина у тим зонама. Био се за безбедоносне зоне одомаћио назив ''заштићене зоне". То је био погрдан назив дат од стране припадника ВРС (штите их као беле медведе), што су међународни фактори радо прихватили, јер заштићена зона штити све што је унутра без обзира какво је оно -наоружано или не. Убрзо по стварању безбедносних зона из њих су почели испади, прво мањих

група према околним српским селима (разбојништво) а затим и већих војних састава према јединицима ВРС. УНПРОФОР омогућава у Сребренци и Горажду формирање команди дивизија, а у Жепи команде бригаде. Тим командама се омогућава веза и комуникација са вишим командама тзв. АРБиХ У Тузли и Сарајеву. Војни испади из безбедносних зона постају све обимнији и изазива се неминовно реакција ВРС. Тако је у марту 1994. године из Горажда изашлаједна комплетна бригада и похарала српска села по планини Сјемеч и на левој обали



Дрине. Прогонећи њу, Срби се у априлу Т.г. приближавају безбедносној зони и били су тучени од НАТО авијације. То нико не тумачи као улазак НА ТО-а у рат против Срба и кршење Повеље УН, чињење међународног злочина. Октобра исте године 5. муслимански корпус излази из безбедносне зоне (читај демилитаризоване) Бихаћ, окупира и руши 250 квадратних километара српске територије на простору Грмеча. Срби се супротстављају и противударом се приближавају зони Бихаћ у новембру 1994. године, али су опет били тучени од НА ТО-а, а 5. корпус је сажаљеван и спасен од пораза. Слично јебило и У мају и септембру 1995. године, када је у два наврата бесомучно тучена инфраструктура ВРС и РС, при чему су претежно страдали цивили. У међувремену, 14. августа 1993. године под притиском Међународне заједнице на Игману и Бјелашници створена је једна од најневероватнијих и најпрљавијих безбедносних зона у историји ратовања. При брзом крају те зоне дошло је и до страшног злочина у првој декади септембра 1993. године, када су муслимани искључивом грешком УНПРОФОР-а, убили 37 и ранили 34 српска војска, који су били Уповлачењу из демилитаризоване зоне. Наиме, после успешно изведене операције "Лукавац -93" снаге ВРС у овладале планинама Игман, Бјелашница, Трескавица, Височица чиме је муслиманска територија пресечена, а Сарајево доведено у окружење на широској основи. Да би, опет, М3 спасила муслиманску војску, од ВРС се захтева да се повуче са Игмана и Бјелашнице. Пошто Срби тај простсор не желе препустити Мулсиманима, постигнут је договор да се Срби повуку дапросторно 13 пунктова поседену снаге УНПРОФОР-а и да се Муслиманима забрани да поседну Игман и Бјелашницу. Само месец дана касније, Муслимани поред УНПРОФОР-а поседају тај простор и на додирном српском пункту чине наведени злочин, а да команда УНПРОФОР-а и не трепне. Како су прављени пропусти са безбедносним зонама, тако су некажњено

Муслимани и кршили прекиде ватре у Сарајеву, и на другим просторима кад год им је то одговарало. Ево само неких приказа из тог домена. У току целог рата у СРК-у је погинуло 1.249 борца, рањено 3.947 и нестало 55 бораца. Од чега? Муслимани су нарушили договорено примирје или прекид ватре у току рата укупно 782 регистрована пута и то од: 12.11. до 31.12.1992. године, 253 пута од 3.3. до 6.3. 1993. године -15 пута, од 28.3. до 1.7. 1993. године 196 пута и од 10.2. до 27.41994. године -318 пута. У извештају Команде СРК-а стро. пов. бр. 20.15 -1274 од 5.11.1993. године, каже се да муслиманске снаге у Сарајеву нису испоштовале примирје, потписано 31.8.1993. године и да суза три месеца (септембар, октобар и новембар) испалили по српскомделу Сарајева 1.426 граната и велики број стрељачке муниције, посебно снајпера, при чему је 24 војника погинуло, 37 теже и 251 лакше повређено. Испаљене гранате су по простору Грбавице -101, Добриње 53, Лукавице -41, Војковића -44, Рајловца -250, Вогошће -280, Илиџе-135, Неђарића -179, Мрковића -190,Илијаша -108 и Хаџића -45 граната. Напомињемо да су то договорени прекиди ватре, када српскаартиљерија и снајпери нису дејствовали или бар нису имали право да дествују. И на крају војне експертизе Сарајева у минулом рату, могу се извући следећи



закључци: 1. Оружане акције, односно рат у БиХ су отпочеле регуларне снаге

републике Хрватске, својим насилним преласком на територију Авнојевске БиХ у другој половини 1991. године и почетком 1992. године и оружане снаге муслиманско-хрватске коалиције у БиХ, проглашавањем опште мобилизације 4.4.1992. године и увођењем ратног стања 4.8.1992. године. Овим су нарушили Повељу УН из 1945. године и починили међународни злочин против мира.

2. Циљеви рата националних групација у БиХ био је: а) Муслимани:

Створити јединствену државу на територији БиХ и остварити политичку, моралну, културну и верску доминацију над друга два народа у БиХ, б) Хрвати: одвојити хрватски народ од друга два народа у БиХ и прикључити се држави Хрватској, а затим заједно са њом избити на границу према СРЈ (Дунав и Сава) и целу БиХ укључити У састав државе Хрватске. У почетку користе Муслимане као коалиционе партнере, а затим половином рата се окрећу против њих, ц) Срби настоје остати у саставу СРЈ, а кад то не успева, одвају се од остала два народа у БиХ и стварају своју националну државну творевину -Републику Српску .

3. Војска Републике Српске је последња национална и одбрамбена армија створена на тлу бивше СФРЈ, као одговор на стварање регуларне ХВ, тзв. АРБиХ и ХВО. Нада да ће ЈНА заштитити Србе у БиХ за наредних пет гоидна је пропала стварањем ВЈ и повлачењем ЈНА из БиХ пре договореног времена. Остале војске у БиХ (тзв. АРБиХ иХВО) су створене ради остварења насилне доминације над друга дванарода у БиХ.

4. Масовна страдања цивилног становништва у Сарајеву су резултат обостраног непридржавања одредби Женевске Конвенције из1949. године и неселективних дејстава по граду артиљеријом и снајперима обе зараћене стране. Муслимани су на то додали још две грешке и тиме повећали број жртава због тога што: 1. нису предузели ни минималне мере заштите цивилног становништва, 2. нису одвојили цивиле од војника и војне од цивилних објеката и 3. производили су цивилне жртве изазивајући сажаљење М3, ради добијања одређених политичких олакшица и наношења штете Србима. Све наведене радње су санкционисане међународним ратним правом. Грешка је светских ме-дија, што су такве пропусте Муслимана популаризовали, а Србе сатанизовали и тиме политичке факторе у свету, укључујући и УН, наводили на погрешне закључке и доношење погрешних одлука о рату уБиХ.

5. ЈНА није, нити је могла бити агресор, јер је на све просторе бивше СФРЈ распоређена по важећем Уставу и законима СФРЈ, и повољи народа република и покрајина бивше СФРЈ. Према томе нијенасилно ушла на "туђе" територије, а њено учешће у рату се своди наодбрану живота и материјалних добара њених припадника.

6. Рат у БиХ је био унутрашњи рат три националне групације народа (свих против свих), с тим што су Муслимани желели да доминирају над друга два



народа, Срби да се одбране од те доминације, а Хрвати да територијално и демографски увећају државу Хрватску. Начин вођења рата је фронтални са претерано израженим верским мотивима у развијању међунационалне мржње и једноставно медијски подржан у корист Муслимана. Међународни фактор је у свим сегментима, до пред крај рата, био пристрасан, подржавајући Муслимане из обзира према економским повластицама које му пружа Исламски свет. То су најбоље показале зоне безбедности које су уместо зона мира, претворене у зоне ратних жаришта и уз подршку УНПРОФОР-а, служиле Муслиманима као војне базе на територији РС. НАТО је преузео ингенерције УНПРОФОР-а без сагласности УН и тиме извршио политичку диверзију и укопао УН као међународни фактор мира. Циљеве рата су делимично постигли Срби, стварањем РС, а остала два народа су изгубила рат и принуђени су да живе у неприродном заједништву које не одговара ни Хрватима ни Муслиманима.


Dokumentacioni Centar Republike Srpske - Islamska deklaracija Alije Izetbegovića

Documents

Transcript of Dokumentacioni Centar Republike Srpske - Islamska deklaracija Alije Izetbegovića