BALADA O KOKICAMA

Poneo sam iz doline žute ozarene ranim suncokretom mnoge plave večeri prosute kokicama k'o šljivinim cvetom.

Kad se svici zapale u žitu i reduša testo za hleb natre, kokali smo kokice u situ i igrali bosi oko vatre:

Kokajte se, kokice koga volim, doći će doneće mi lončiće i srebrne zvončiće!

Dve - tri zvezde na jablanu zebu sve dok nam se vatra ne razgori i kokice ne prsnu po nebu pod kojim se naša pesma ori.

Večeri su sada nevesele pa se grejem na tom davnom žaru, još mirišem te krunice bele i još čujem onu pesmu staru:

Kokajte se, kokice koga volim, doći će doneće mi lončiće i srebrne zvončiće!

Svi su davno došli i otišli s vetrovima što tiho pevuše, a snegovi, prerano naišli zavejaše sito na dnu duše.

Među onim dragim sitnicama o kojima čovek često sniva čuvam i to sito s kokicama što se bele kao cvet od šljiva.

Dobrica Erić

MOJE SELO

To ti je moje selo, ko još takav vrt ima? To nije selo, već belo stado sa voćnjacima!

Sred sela: dom i škola. Nad krovom ruža plovi. Novi put, šarena kola. U dolji - jablanovi.

Kroz selo reka hrli i nosi sličice kuća. Mostić joj drveni grli obale pune pruća.

Kad jutro rumena lica oči prozora otvori - u selu umesto frulica zabruje tranzistori.

U sumrak moje selo zapali zlatne svice. Selo je stado belo a deca - ljubičice!

Dobrica Erić

NIJE ONA JEDINA NA SVETU (za dečake)

Ja tugujem i šta je tu smešno, zaljubih se, prvo pa pogrešno.

Nije meni što mi duša pati već što ona neće da me shvati.

Ja suzama pojim žedne cvrčke, a nju drugi vuče za kovrčke.

Ja je kitim cvećem, belom radom, a Dragan je kljuka čokoladom.

Ja joj pišem ceduljice kratke, ona piše Zoranu zadatke.

Ja je sanjam među maslačcima, a ona se jurca s dečacima.

Ja joj sričem pesme rimovane, ona čita strip i šund-romane.

Ja je zovem da beremo cveće, ona neće, po sokaku šeće.

Neće pesme, neće cveće, neće čak ni voće, pa šta ona hoće?

Rekao sam brezi i topoli da je ona najlepša u školi.

Sad ću reći svakom poljskom cvetu: nije ona jedina na svetu!

Dobrica Erić

PESNIK I MESEC

        Dan kad sjaše         sa žarkog ata i noć zanjiše zvezdanu ljuljku,         pesnik i mesec,         dva nežna brata, sretnu se negde na brežuljku.

Oko njih svici žiže nose i popci raž tišine kose.         Bleda lica         i bujne krune kose, i plavi leptiri snova.         To su čobani         što nose pune torbice zvezda i cvetova.

Travke snene očice brišu i trepće cveće; i uzdišu zaljubljene princeze breze.

        Pesnik ubere         bulku iz trave, a mesec zvezdu s nežnim zracima,         tada se kucnu

        i nazdrave polju i reci i šumarcima!

Pa dugo jedan drugom         u voću recituju svoju samoću...

Dobrica Erić

POLJUBAC

Od svega što se u glavi krije, od svih čuda što se tu množe,

poljubac je najdivnije čudo što ti se desiti može.

Kad se, kružeći ovim svemirom bezbrojnih srca, putanjom dugom

dva srca ozare istim nemirom i oglednu se jedno u drugom,

tada i glave malo zastanu s krunicama od rosnog klasja,

a usnice se sretnu i planu plamičkom poljpca što svet obasja.

I tako kroz dva tela poteče svetlost što stvara novu planetu,

jer, poljubac je, kao što reče pesnik, najlepši susret na svetu!

Dobrica Erić

PRINCEZA

Lepa princeza Cica iz Grivca srete na balu mladoga princa.

I zaljubi se Cica u princa.

I zaljubi se princ u Cicu.

I onda njena majka - carica donese prekrasnu venčanicu...

I reče Cici s rosom u oku: - Ustani, kćeri, da pustiš stoku!

Dobrica Erić

TEČE REKA KRIVA DRINA

Teče reka kriva Drina, teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina, samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem, Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina, te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega, moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega, moj Otac od mene - ništa.

Moj Sin tobož zna karate a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu, od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu, moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca, Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice teče reka kriva Drina.

Dobrica Erić