Jedna mogua zabuna s Dijem-Kvajnovom tezomDijem-Kvajnova teza (nadalje DKt) nije identina ni Dijemovoj (nadalje Dt) a ni Kvajnovoj tezi (nadalje Kt), jer one ponaosob nemaju kako identian sadraj tako ni filozofske implikacije. DKt prvi put se pominje u fusnoti Kvajnovog teksta Dve dogme empirizma, koji je prvi put objavljen u sada ve filozofskom klasiku S logike take gledita.Preciznije, Kvajn pie da je ovo uenje ve je zastupao Dijem, a pod njim podrazumevao da se nai iskazi o spoljanjem svetu suoavaju sa sudom ulnog iskustva, ne pojedinano ve kao celina. Ovo je moda jedina reenica, koja iako vrlo neprozirna, moe s pravom da se nazove DKt. Prvo, jedino na ovom mestu, Kvajn pravi ikakvu paralelu izmeu svoje teze o neodreenosti i one koju je u vidu imao Dijem. Drugo, kao to smo ve videli, sam termin DKt je iskovan ovom prilikom. Dakle, osim eksplicitne formulacije, miljenja sam da postoji i egzegetska osnova da insistiram na jasnoj razlici izmeu Dijemove i Kvajnove teze. Nadalje, zastupau miljenje da se ove dve teze shvate zasebno, ak i tamo gde izmeu njih postoji izvesno poklapanje. U ovom radu pokuau da ne odstupam od ovako, kao u Kvajnovoj formulaciji minimalno shvaene DKt i pokuau da dokaem da Dt i Kt zasebno nisu identine ni u istorijskom ni u u (jo vanije) filozofskom smislu.Pre nego to nastavimo, ini se da smo u obavezi da se osvrnemo na DKt, onako kako je formulisana u Dve dogme empirizma, i uporedimo je s drugom dogmom, dogmom redukcionizma. Sam Kvajn koristi se distinkcijom izmeu radikalne redukcije i onoga to bismo mogli da nazovemo umereni redukcionizam. Prvo stanovite postavlja sebi zadatak da ustanovi jezik o ulnim datostima i da pokae kako da sav smislen govor, iskaz po iskaz, prevedemo na njega. Drugo stanovite, preivljava na osnovu pretpostavke da se svaki iskaz, uzet zasebno od sebi slinih, moe potvrditi ili porei. Minimalna formulacija DKt usmerena je upravo protiv ovog dugog modela. Vidimo dakle da je Kvajnova poenta usmerena protiv mogunosti da nezavisno potvrujemo i poriemo iskaze, kao i da je redukcija nemogua. Ali ne samo u umerenom obliku, ve i onom koji on naziva radikalnim, jer je ona i posledica njenog umerenog oblika. Dakle, DKt, onako kako je originalno i formulisana nerazdvojni je deo ire, Kvajnove teze usmerene protiv dve dogme empirizma. Ako je DKt zaista mesto na kome se dva zasebna stanovita, Dijemovo i Kvajnovo preklapaju, onda e je i Dijemovo stanovite uvrstiti u svoj filozoski instrumentarij; sluaj je pak, da ako su Dijemova i Kvajnova teza istovetne u pogledu pojmovnog i filozofskog aparata koji koriste, a ne zasebne, mogle bi jednostavno da se svedu na minimalnu verziju teze koju smo izneli pozivajui se na Dve dogme. Nadalje, ako elimo da zadrimo filozofsku unikatnost sve tri teze koje smo pominjali, onda disparatnost izmeu Dijemove i Kvajnove teze mora da postoji, ili bi one bile istovetne, a DKt bi mogla biti redefinisana tako da njena strogost bude jaa od one koju od poetka zahtevamo. Nazovimo ovu hipotetiku tezu DKt. Ako bi ovo bio sluaj, Kvajn bi DKt posmatrao samo kao deo DKt, koja pak ukljuuje identine teze: Dijemovu i njegovu sopstvenu. Takoe je mogue da postoje delovi Dijmove i/ili Kvajnove teze koji se niti meusobno ukljuuju, niti stoje u relaciji protivrenosti. Ako Dijemova i Kvajnova teza nisu na ovaj nain ekvivalentne, onda ostaje jedino mogunost da DKT nastane na osnovu svih onih mesta na kojima su one saglasne. Mogue je takoe da zamislimo jednu takvu tezu koja ukljuuje sve saglasne delove Dijemove i Kvajnove teze. Nazovimo je DKT. DKT je jo snaniji oblik Dkt, nastao na osnovu ovakve analize.

U principu, preostaju i mogunosti formiranja slabe DKT i slabe DQT. U tom sluaju iz prve bi morali da se eliminiu svi nesaglasni ali i saglasni sadraji (s tezama koje u ovom radu zastupamo da postoje u istorijskom ali i filozofskom smislu) dok bi druga teza ostala liena svojih nekompatibilnih delova. Ali, u ovom sluaju ove bi ostale liene i svoje istorijsko-filozofske ukorenjenosti pa bi njihova snaga poivala iskljuivo u okvirima jednog misaonog eksperimenta.

Kako bismo pokazali da je neozbiljan svaki projekat kojim se dokazuje postojanje ovakvih hipoteza (dakle slabih verzija DKt i Dkt) pre svega moraemo da bacimo jasnije svetlo na ono na emu insistiramo: dakle na razliku izmeu Dijemove i Kvajnove teze.

Posvetimo se sada Dijemu. Kako smo ve videli, Kt obuhvata ono to smo nazvali minimalnom formulacijom Dkt. S obzirom na to da Kvajn ovaj termin i ustanovio. Manje-vie implicitno. U svom delu Cilj i struktura fizike teorije, Dijem nairoko govori o onome to moe da podsea na izvestan oblik DKt. Na primer: Fizika nije maina koju moemo rastaviti; ne moemo testirati nijedan njen izdvojen deo... Nauka fizike je sistem koji mora biti shvaen u celini; ona je organizam u kome jedan deo ne moe da funkcionie osim kada se i delovi koji su mu najudaljeniji ne ukljue u igru. Dokle god nai iskazi o spoljanjem svetu ukljuuju reprezantacione fizike teorije, ini se da je Kvajn bio gotovo u pravu kada je Dijema isticao kao zastupnika DKt, ali Dijemova teza zapravo ima mnogo ue pretenzije. Njeno glavno ogranienje je Dijemovo interesovanje koje se u prvom redu tie fizikih teorija. ak i kada govori o psihologiji i hemiji: ...jer psiholg i hemiar, kao i psihijatar, kada je re o iskazima kojima izraavaju rezultate eksperimenta, generalno, samo izraavaju veru u itavu klasu teorija, Dijema moramo da itamo u svetlu onoga to kae neposredno pre:

Kada (naunici) koriste fizike instrumente... (oni) implicitno priznaju ispravnost teorija koje opravdavaju upotrebu ovakvih aparata kao i teorija koje daju znaenje apstraktnim idejama... na ovaj nain i mogu da se prevedu konkretne indikacije ovih instrumenata. Ali teorije koje koriste, kao i instrumente koje upotrebljavaju, pripadaju domenu fizike.Tako da, Dijemova teza predstavlja tezu o fizici odnosno teorijama koje spadaju u korpus ove nauke. Ali, pozabavimo se jo malo Dijemom. ta Dijem tano misli kada govori o aparatima. Prema njegovom miljenju, fiziar shvata aparat, odnosno instrument koji koristi u istraivanju dvojako: kao konkretnu mainu, merni instrument ili neku slinu napravu ali i kao istu ematizaciju, apstraktnu ideju ili koncept. Shvaen u prvom smislu, instrument je potpuno beskoristan u istraivanju, osim ako se ne interpretira u okviru jezika odreene teorije, jer je fizika teorija apstraktna struktura, koja se sastoji od relacija, a koje bi trebalo da reprezentuju stvarne relacije i odraavaju ontoloki poredak u svetu. Apstraktno shvaen, instrument nije nita manje deo fizike teorije nego to je to npr. matematika jednaina. Dakle, apstraktni instrumenti dobijaju smisao samo u okviru strukture kakva je fizika teorija, a a podaci koje s njih dobijamo stiu apstraktna znaenja:Ono od ega se sastoji (fizika) teorija, s jedne strane su matematiki simboli ija je svrha da predstave razliite kvantitete i kvalitete fizikog sveta, a s druge su to opti postulati kojima se rukovodimo kao principima. Na osnovu njih teorija zadobija logiku strukturu; koristei se ovom strukturom, teorija je time obavezna da skrupulozno potuje zakone koje logika namee na sve deduktivno zakljuivanje i pravila koja algebra propisuje za bilo koju matematiku operaciju.Prema Dijemu, fizika teorija je aproksimacija, simbolika predstava fizikog sveta, zasnovana na izvesnim postulattima na osnovu kojih je nastala a kasnije razvijana na osnovu deduktivnog zakljuivanja. Zakljuci ovakve teorije, u sluaju da je kompletna, predmet su eksperimentalnog istraivanja, koje i samo zahteva izvestan apstraktni poredak. Upravo iz ovog razloga, kada se interpretacija nekog eksperimenta dovede u kontradikciju sa zakljucima ustanovljenim na osnovu teorije, nemogue je precizno odrediti koji je deo te teorije zakazao: Jedino to nas eksperiment ui jeste da negde meu iskazima koje koristimo da predviimo neki fenomen i da utvrdimo da li e se on desiti ili ne, postoji greka; ali gde se ova greka tano nalazi, on (eksperiment) nam nee rei. Insistirajui na ovoj tezi, Dijem zapravo eli da pokae nemogunost bekonovski shvaenog experimentum crucis, kojim bi se u s potpunom izvesnou pokazala istinitost neke hipoteze, eliminacijom njenih alternativa to nas ostavlja ranjivima pred problemom neodreenosti. Sve ovo pokazuje udaljavanje od DKt, koja nam ne govori nita eksplicitno o pronalaenju greke u teorijskoj strukturi pa ak ni o mogunosti odreenosti ili odluivosti uopte. Samim tim Dt, mnogo je jaa teza od DKt. Govorei vie dijemovskim renikom, Dt je snanija (jer DKt ne pominje experimentum cucis) ali ueg opsega (budui da se ograniava na fiziku) nego li DKt.

Napravimo sada poreenje koncentriui se na ogranienje Dt na fiziku sa mnogo irim okvirom u kojem razmilja Kvajn. Kt osmiljena je s namerom da se razmatra mnogo vie od problema s fizikim teorijama. Nakon to pominje neodreenost itave algebre racionalnih i iracionalnih brojeva algebrom racionalnih brojeva, Kvajn kae:

itava nauka, matematika, prirodna ili drutvena, na vrlo je slian nain, ali jo ekstremnije neodrediva iskustvom. Obod sistema mora biti omeen iskustvom; ostatak, koji ine svi oni komplikovani mitovi i fikcije, ima za cilj samo jednostavnost zakona.

Inkluzija ak i matematikih sistema u Kvajnovu tezu ve nadaleko prevazilazi ono u vezi sa im bi se Dijem sloio s obzirom na ono ta je rekao o fiziim teorijama: ...mi ne vidimo nita analogno izvesnosti koju matematika definicija crpi iz svoje sutine, to jest onom vrstom izvenosti koju posedujemo kada bi bilo suludo da sumnjamo u injenicu da su sve take na krunici podjednako odaljene od njenog centra.

Matematike istine su bezbedn od Dt, ali ne i od Kt. Kvajn bi se sloio da je takva sumnja suluda, ali ne zato zbog analitinosti na koju se Dijem poziva da bi ustanovio ovu oiglednu matematiku istinu. Naprotiv, Kvajn kae:

Pretpostavljam, vie na osnovu pragmatizma, gde eksplicitno misli pragmatizma koji porie zamiljenu granicu izmeu analitikog i sintetikog.

Na ovaj nain, ak i matematika, koju Dijem shvata prosto analitiki, za Kvajna nije razliita od mitova kao to je pretpostavka o postojanju fizikih objekata ili Panteona na Olimpu. Jedina razlika je u pogledu pragmatikih ishoda ovakvih pretpostavki, jer dok matematika i fiziki objekti imaju ovakve ishode, Panteon ih nema. Ovo pitanje postaviemo jo jednom kasnije.

Zalog ovako shvaenom kontrastu lei u injenici da je Kt mnogo jaa nego Dt. Dok je opseg prve vrlo irok, opseg druge odnosi se iskljuivo na fizike teorije. Dt uzima razliku analitiko/sintetiko zdravo za gotovo, kako nam potvruje Dijemova opaska o matematici. Takoe, ono to razotkriva Dijemovo olako prihvatanje analitinosti je i njegov stav: Izvesne fundamentalne hipoteze fizike teorije ne mou da budu protivrene eksperimentu, jer one konstituiu stvarnost kroz definicije, i zato izvesni izrazi koje fiziari koriste i dobijaju znaenje putem njih.

Dijem nam nudii primer ovakvih hipoteza. Telo prilikom slobodnog pada ima konstantno ubrzanje. Ova hipoteza imuna je na osporavanje putem eksperimenta jer definicija slobodnog pada ukljuuje ubrzanje. Slobodno padati moe da znai razliite stvari u svakodnevnom i naunom diskursu, ali u strukturi fizike teorije, takva definicija je analitika.

Kvajn ne doputa ovakve stavove. U toku svoje argumentacije, kojom pokazuje da je svaki oblik analitinosti sasvim izvesno cirkularan, Kvajn se direktno dotie same ideje definicije. Putem svoenja, problem analitinosti moe se potpuno izoptiti iz iskaza tipa Nijedan neoenjen ovek nije oenjen, kao i onih tipa Nijedan momak nije oenjen. Prvi iskaz nije istinit samo jer je izreen, ali ostaje istinit za svaku moguu interpretaciju rei ovek i oenjen. Poenta ovde lei u logikim relacijama, a upravo ovu poentu mogli bismo da nazovemo Ahilovom petom drugog tipa iskaza koji nam Kvajn navodi. Da bismo razdvojio prvi od drugog tipa iskaza, a na taj nain pokazao analitinost drugog, Kvajn se poziva na sinonimnost, kako bi zamenio neoenjen ovek sa momak. Da bi u potpunosti isptao sinonimnost, Kvajn se bezuspeno poziva definiciju. Ukratko, on zakljuuje da postoji samo jedna vrsta definisanja koja se ne poziva na neku ve postojeu sinonimnost: eksplicitno konvencionalno uvoenje nove notacije za potrebe pukog skraivanja, a tako definicija gubi vezu s analitinou. Sinonimnost pak ostaje problematina. Kvajn zakljuuje da ne postoji nijedan primer sinonimnosti koji se ne poziva na analitinost, kao nijedan primer analitikih iskaza koji se u sutini ne pozivaju na sinonimnost, te stoga na cirkularnost. Kvajn bi morao da ita Dijemovo shvatanje po kome je pojam ubrzanja sadran u definiciji slobodnog pada kao da poiva na sinonimnosti izmeu slobodnog pada i konstantnog ubrzanja. Ali sinonimnost mora da se poziva na analitinost izmeu slobodnog padanja i konstantnog ubrzanja, koje se opet moraju da pozivaju na sinonimnost i tako dalje. Ovo je opasnost od cirkularnosti o kojoj Kvajn govori, a koja, miljenja sam, predstavlja najvaniju razliku izmeu Dt i njegove teze. Dt dozvoljava postojanje eksperimentalno nezavisnih, analitikih istina u okviru fizike teorije. Daleko od eksplicitnog konvencionalnog uvoenja nove notacije za potrebe pukog skraivanja (kao kada bismo slobodan pad oznaili sa ), ovo je sluaj u kom se definiens... u duhu objanjenja, proiruje upotrebom antecedensa u definiendumu. Slobodan pad je zapravo intepretacija, prevod nekih mnogo bazinijih delova fizike teorije. Kt uopte ne ograniava fiziku teoriju u pogledu takvih definicija, ali negira da su one analitike. Zbog toga, Kt iznova se pokazuje kao rigidnija nego Dt. Kada se teorija dovede u pitanje rezultatom nekog eksperimenta, Dt ne ukljuuje ove analitike definicije meu njena mogua slaba mesta. Kt mora da ih uzme u obzir, jer ih interpretira kao puke skraenice.

Sada, trebalo bi da je potpuno jasno da Dt i Kt nisu ekvivalentne, jer je Kt mnogo jaa. Prvo, zbog toga to Kvaj ne ograniava sebe na analizu iskljuivo fizikih teorija kao to to ini Dijem, a drugo, zato to Kvajn negira distinkciju analitiko/sintetiko, kao i redukcionizam. Dve dogme koje empirizam implicitno i eksplicitno uva. Nadalje, Kt sadri DKt kao svoj deo, ali DKt ne iscrpljuje ni njenu snagu ni njen opseg. Na primer, samo iz DKt ne moemo da pretpostavimo da bi Kvajn doveo u pitanje matematike istine, ali DKt ne iskljuuje ovakvo proirenje. Dijemova teza takoe je snanija od DKt, ali je, kao to smo pokazali ueg opsega, pa se za nju ne moe rei da je ukljuuje. Zato, DKt je deo Kt, ali ne i deo Dt, a Dt i Kt su razliite. Na osnovu ovoga, jedini istorijski opravdan nain da objasnimo DKt je preko Kt, tako to emo je ograniiti na mesto na kome je Kvajn spominje. To bi u realnosti zapravo bila Kvajnova teza. Dt je znaajno raliita i od DKt i od Kt, pa samim tim vrlo je varljivo pominjati je, ne samo u svom minimalnom obliku, onako kako smo ga shvatili na poetku, ve i u bilo kom jaem obliku kojim nastojimo da poveemo Dt i Kt. Ako je naa analiza ispravna, onda je potpuno neosnovano govoriti o bilo kakvoj verziji DKt, jer time moemo potpuno pogreno da shvatimo i same Dt i Kt, s obzirom na to da smo pokazali da su njihovi vani delovi potpuno nekompatibilni. Ali, ovo je pak mesto na kome Dt i Kt mogu da se poveu na jedan vrlo udan nain, a to je odgovor na njihove (zasebno shvaene) posledice.

ini se da posledice Dt i Kt vode i Dijema i Kvajna vrlo slinom epistemolokom zakljuku, koji moemo da podvedemo pod jednu iru priu o doprinosu epistemologiji. Kajl Stenford, komentariuu Kvajna kae:

(Kvajn) tvrdi da nae aktualne revizije mree verovanja nastoje da maksimizuju teorijske vrline jednostavnosti, poznatosti, opsega i plodnosti, skupa sa onim to nazivamo usklaenost s iskustvom, a na drugim mestima kae da mi uobiajno nastojimo da razreimo konflikt izmeu mree naih verovanja i ulnog iskustva u skladu s principom konzervativizma, dakle pravljenjem najmanjeg broja promena na naim centralnim verovanjima, koja e nam biti dovoljna pomirimo mreu s iskustvom.

Stenford takoe kae da Kvajn usvaja ove vrline na prosto pragmatikoj osnovi, jer smo svi mi predodreeni da formiramo verovanja u skladu s njom. Stamp npr. pie da nije bilo ire zapaeno do koje je mere Dijemova ideja zdravog razuma zapravo etika i do koje je mere Dijem mislio da intelektualne i moralne vrline naunika odreuju nauno saznanje.

Ovo oigledno slaganje dolazi iz zajednike potrebe i Dt i Kt da unesu razum u izbor izmeu naelno neodredivih alternativa. Nadalje, u sluaju i Kvajnovih vrlina i Dijemovog zdravog razuma, nalazimo da neodreenost odluka ne poiva ni na emu to se nalazi u samim alternativama koje stoje pred naunikom. Pre e biti da se utemeljnost neke odluke nalazi u samom onom ko ih donosi. Vrline na o kojima Kvajn govori, imaju etimoloki koren u prirodnim tendencijama, dakle pragmatizmu, eksplicitnoj posledici Dve dogme. Dijemov zdrav razum je steena osobina jednog fiziara (ili doktora, muziara...), koju bismo jednostavnije i manje opskurno nazvali vrlinom. Upravo zbog toga, neko moe da razvije dobar oseaj i na taj nain postane virtuoso u na svojem polju. Dijem ovaj termin pronalazi meu Paskalovim Penses, pa razvija njegovu ideju intelektualne vrline u jednom opirnom delu svojeg Cilja i strukture fizike teorije. No, kako to nije direktna tema ovog rada, ostaviu ova razmatranja po strani.Na kraju, mislim da je razlika izmeu dva teorijska koncepta koja smo preispitivali i ije smo osobenosti nastojali da okarakteriemo kao nezavisne, ujedno i nastojanje da se intelektualne vrline na kojima njihovi autori insistiraju stave u prvi plan.

Literatura:

The Duhem Thesis and the Quine Thesis (1993). In Philosophy of Science: the Central Issues. Martin Curd and J.A. Cover, ed. Norton, New York, 1998.Quine, W.V.O. Two Dogmas of Empiricism. From a Logical Point of View. Revised ed. Harvard, Cambridge, MA:1961Duhem, Pierre. The Aim and Structure of Physical Theory. Philip Wiener, tr. Princeton University Press, Princeton: 1954 (1906).Stanford, Kyle. Underdetermination of Scientific Theory. Stanford Encyclopedia of Philosophy. (12 August 2009) Stump, David. Pierre Duhems Virtue Epistemology. Studies in History and Philosophy of Science. Vol. 38, No. 1(March 2007) Distinkcija izmeu Dijemove i Kvajnove teze nije novena; Vidi: The Duhem Thesis and the Quine Thesis (1993). In Philosophy of Science: the Central Issues. Martin Curd and J.A. Cover, ed. Norton, New York, 1998. 302-319

Zanimljivu opservaciju primetio sam itajui: Ariew, Roger. Pierre Duhem. Stanford Encyclopedia of Philosophy. (13 July 2007). sec. 2.1

Quine, W.V.O. Two Dogmas of Empiricism. From a Logical Point of View. Revised ed. Harvard, Cambridge, MA:1961. fn. 17

Ibid. 41.

Za Kvajna pak Dve dogme su u sutini identine (41), pa je Dijem-Kvajnova teza u suprotnosti s obema.

Ibid. 39.

Ibid. 40.

Duhem, Pierre. The Aim and Structure of Physical Theory. Philip Wiener, tr. Princeton University Press, Princeton: 1954 (1906). pg. 200

Ibid. 183.

Ibid.

Ibid. 205.

Ibid. 185.

Dijemov nas podsea na Fukoovu demonstraciju, iji je zakljuak da svetlost putuje bre kroz vodu nego kroz vazduh. Na osnovu ovog zakljuka, lako moemo da pomislimo kako je mogue odbaciti emisionu u korist hipoteze o talasnoj prirodi svetlosi. Ovo pak nisu jedine dve mogue hipoteze. Mogue je uvek uvesti neke nove, ad hoc hipoteze koje bi nam omoguile ouvamo strukturu teorije modifikujui je tako da nije u koliziji sa eksperimentom. U svakom sluaju, prema Dijemu experimentum crucis nije mogu a Fukoova demonstracija nije odluiva.

Quine, W.V.O. Two Dogmas of Empiricism. From a Logical Point of View. Revised ed. Harvard, Cambridge, MA:1961. p. 14

Kvajn vrlo diretno tvrdi da apstraktni entiteti jesu supstanca matematike klase i klase klasa itd samo su drugaija pretpostavka u istom duhu.

Duhem, Pierre. The Aim and Structure of Physical Theory. Philip Wiener, tr. Princeton University Press, Princeton: 1954 (1906). p. 221.

Quine, W.V.O. Two Dogmas of Empiricism. From a Logical Point of View. Revised ed. Harvard, Cambridge, MA:1961. p. 46.

Duhem, Pierre. The Aim and Structure of Physical Theory. Philip Wiener, tr. Princeton University Press, Princeton: 1954 (1906). p. 209.

Quine, W.V.O. Two Dogmas of Empiricism. From a Logical Point of View. Revised ed. Harvard, Cambridge, MA:1961. p. 22-23.

Ibid. 22.

Ibid. 26.

Ibid. 32.

Ibid. 27.

Stanford, Kyle. Underdetermination of Scientific Theory. Stanford Encyclopedia of Philosophy. (12 August 2009) sec. 2.1

Stump, David. Pierre Duhems Virtue Epistemology. Studies in History and Philosophy of Science. Vol. 38, No. 1(March 2007), pg. 149-159