Diavolo in corpo

avo u telu

1999.

2Realizam je uvek bio grobnica svake utopije, ali i poslednje uporite svih onih koji idalje veruju u politiku, rad, trite. Nama koji teimo unitenju svake vlasti, svakog rada,svakog trita, ostaje da i dalje gradimo kule u vazduhu. Ali i da unitimo sve one nazemlji.

* * *

Imati avola u telu. Eto jednog izraza koji je, sreom, nadiveo svoje srednjovekovnekorene. Nakon to je i poslednja vetica bila spaljena na lomaama Inkvizicije, avo jenastavio da se uvlai u tela ljudi i da ih isteruje iz umalosti svakodnevnog ivota. U tomizrazu jo uvek ima neto sumpora, neeg to mirie na jeres.

Imati avola u telu znai biti u stalnom pokretu, bez predaha, bez trenutka mira ilipristajanja na uobiajeno. Taj nemir nema nita zajedniko sa uurbanou modernogivota. Naprotiv: na ubrzane kontrakcije ovekovog Ja, koje nisu izraz spolja nametnuteurbe, ve iskra koja izmie svim utilitarnim oekivanjima, obino se gleda vrlo sumnjiavo,kao na oblik patologije.

Posednutost, opsednutost, fanatizam: mnogo je izraza kojima su branioci onoga to jesteoduvek nastojali da likvidiraju ljubavnike onoga to jo nije. Ali, olako pribegavanje tojdijagnozi otkriva veliku nelagodnost s kojom se ti dijagnostiari suoavaju s neim to senalazi u stalnom pokretu, koji nije plod odluke zasnovane na logici, ve na tenjama srca.To ne znai da imati avola u telu znai biti bez razuma. Naprotiv, taj razum ne samo dapostoji, ve ima i veoma vrsto uporite. Pruajui se ka budunosti svojih elja, koje vidikao ostvarene, taj razum otvara se ka udu ivota u svoj njegovoj neposrednosti.

Svo znanje i razumevanje ne mogu da nam pribave rei koje bi olakale teret onogato nedostaje, celog jednog ivota koji treba da ponovo izmisliti. Kao i mnogi pre nas,mislimo da nijedna mogunost, ma koliko bila nerealna, ne sme biti osuena ili odbaenaunapred, da nita to je ivot ne sme biti osueno na smrt. Kada se otvori ka mestimakoja nisu od ovog sveta, pred pojedincem poinje da se ukazuje jedan drugaiji svet, sav upokretu i bez granica, ije istraivanje jedva da je i zapoelo. Sav rizik je pre u tome da seizbegne da svakog dana kreemo iz poetka. U svakome ko je preao granicu ovo iskustvoizaziva vrtoglavicu apsolutnog. Ostaje nam samo da izbegnemo pad ili samounitenje,emu smo skloni usled iskustva sa stvarnou kakvu poznajemo, ali i da ne dozvolimo dase ta egzistencijalna vrtloglavica ogranii na estetsko uzbuenje.

Tokom vekova strast za nepoznatim je proganjala ljude, ali i traila olakanje u umetnostii nauci. ovekova udnja je postala sirovina za malu kunu laboratoriju u kojoj je bivalaizdeljena na doze koje se mogu bezbedno podneti. Bezbednost iznad svega: to je moto svetakoji penziju stavlja iznad avanture. Svako kome taj komfor satkan od navika nije dovoljan,primoran je da sam stvara neki drugi ambijent: drugaiji nainmiljenja i oseanja, drugaijinain ivota. To odmah izaziva napade i podsmeh onih koji se hvale time kako stoje vrstona zemlji, zato to to iskorauje iz okvira mogueg. A poto smo svi izloeni pritisku dastalno prilaemo sve mogue dokaze o sopstvenoj uraunljivosti i da vodimo rauna o tomekako se ponaamo, esto se dogaa da se potraga za slobodom ogranii samo na periodadolescencije. Pobuna je deija bolest, govore nam sa svih strana. Ipak, u svakoj epohi, usvakoj sredini, tiranija objektivne stvarnosti uvek je stvarala odmetnike koji nisu marili zataj kalendar. Mnogi pojedinci i ideje koji su govorili o Utopiji, Nemoguem, Nepoznatomili udesnom to su sve samo razliiti nazivi za uvek istu udnju koja ih je proganjala nastojali su da na svaki nain izbegnu (ne)ivi pesak u koji su sa svih strana bili gurani.

Taj (ne)ivi pesak danas vreba na terenu vladajue misli. Njena nepominost ne trebada zavara; to je nuna posledica ograniavanja na perspektivu sveta u kojem ivimo, u

3potpunosti podreenog zahtevima vlasti i robe. Da bi oblikovala svet po svojoj slici izahtevima prota, vlast mora da postojei poredak prikae kao prirodno stanje stvari.Postojee drutvene odnose ona mora da prikae i nametne kao vene i obavezne za svakodrutvo, da bi tako svuda uspostavila vladavinu Progresa, Novca, Rada, Demokratije iDrave, kao da je re o apsolutnim vrednostima. Stvar je u tome da se svuda i u svakomepojedinano stvori uverenje da je tako oduvek, da e tako i ostati i da tu vie nikada needoi do poremeaja, pobune ili revolucije. Svet u kojem ivimo tako nam se predstavlja kaosreno sazrevanje du linije progresa, koja nas je pravo iz pakla primitivnosti dovela doraja civilizacije, to nikada ne sme da se dovede u pitanje. Sve alternative toj jednosmernojmisli odbacuju se kao blede i neuverljive senke. Odatle ograniavanje na pokuaje da sepostojeem da samo drugaiji oblik: leviarska vlada protiv desniarske, 35-asovna radnanedelja umesto 40-asovne, organski proizvedena roba umesto vetake, itd.

Realizam je uvek bio grobnica svake utopije, ali i poslednje uporite svih onih koji i daljeveruju u politiku, rad, trite. Nama koji teimo unitenju svake vlasti, svakog rada, svakogtrita, ostaje da i dalje gradimo kule u vazduhu. Ali i da unitimo sve one na zemlji.

Bezbroj puta je reeno da kritika teorija drutva ne raspolae konceptima koji moguda premoste jaz izmeu sadanjosti i budunosti, da ne obeava nita, da ne otkriva sveposledice i da samim tim ostaje isto destruktivna. Zaista, kada bismo pokuali da for-muliemo neku konkretnu alternativu, to vie i ne bi bila alternativa. Mogunosti jednogdrugaijeg sveta toliko su udaljene i nespojive sa univerzumom postojeeg da se opirusvakom pokuaju uklapanja u njegove granice.

Zato svi oni koji nas sluaju, dok pokuavamo da raistimo teren na kojem emo svedovesti u pitanje, nee uti nita. Ali, nita drugo nije ni mogue. Svi oni koje zagluujeneprestano brujanje uvek istih dana i znakova koji smenjuju jedni druge, nikada nee moida razaberu na apat.

Zadravanje na povrnim, banalnim razmatranjima, samo govori da jo nismo stigli donajveih dubina. Naizgled opskurne formule koje izgovaramo slue tome da probude de-mone koji ive u svakome od nas. Ovde emo voditi detaljan izvetaj o njihovoj inkarnaciji.Ovde emo se obraunati sa svetom privida. Pokuaemo da iz njega iscedimo svu njegovusnagu i sve njegove razloge.

Redakcija Diavolo in corpo, Torino, 1999.

Anarhistika bibliotekaAnti-Copyright

2. 10. 2012.

Diavolo in corpoavo u telu

1999.

Preveo Aleksa Golijanin, 2002. http://anarhija-blok45.net1zen.comEntrate . . . , Diavolo in corpo, no. 1, 1999, Torino, http://www.reocities.com/kk_abacus

http://anarhisticka-biblioteka.net