Da bi ugovor postao punovažan te proizvodio pravno dejstvo potrebno je da ispunjava određene uslove. Kako bi se izbjegli nedostaci ugovora, koji nikome ne idu u korist, nastoji se da sa ovim neophodnim elementima svi budu upoznati te se oni često pominju kako u pravnoj teoriji tako i u pozitivnom pravu.

Elementi neophodni za punovažnost ugovora su:

Poslovna sposobnost strana ugovornica; Saglasnost volja strna ugovornica; Osnov (kauza) ugovora; Predmet ugovora; Ugovorna forma (predstavlja neophodan element samo izuzetno).

Dakle kauza ugovora je jedan od bitnih elemenata i predstavlja uslov za punovažnost ugovora. Kauza je ustvari ono zbog čega se dužnik ugovorno obavezuje, odnosno što ga je to ponukalo ili podstaklo da stupi u ugovorni odnos. Ako bismo u nekoj mjeri banalizovali ovo pitanje mogli bismo kauzu poistovjetiti sa ciljem sklapanja ugovora. Kauza daje mogućnost i za jednu klasifikaciju ugovora, pa ih tako s obzirom na to da li se kauza vidi iz samog ugovora ili ne možemo podijeliti na kauzalne i apstraktne. Apstraktni su oni ugovori kod kojih se u samom ugovoru ne vidi osnov ali to ne znači da takvi ugovori nemaju osnov, jer da je tako nebi bili punovažni, te nebi proizvodili pravno dejstvo.

Zakon o obligacionim odnosima govori jasno o dopuštenosti osnova, te kaže da:

Svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov; Osnov je nedopušten ako je suprotan prinudnim propisima ili moralu društva; Pretpostavlja se da obaveza ima osnov iako on nije izražen.

Kod određene vrste ugovora osnov je uvijek isti. Govoreći kroz primjer možemo zaključiti da je osnov svakog ugovora o poklonu želja poklonodavca da na svoj račun uveća imovinu poklonoprimca.

Treba imati u vidu da osnov ugovora ne predstavlja pobudu koju je imao dužnik kad se obavezao, nego samo svrhu - cilj. Pobuda iz koje je neka ugovorna strana stupila u ugovorni odnos predstavlja motiv ugovora. Motiv predstavlja unutrašnju pobudu koja se samo izuzetno može nalaziti u ugovoru i ne predstavlja bitan element ugovora za razliku od osnova. Primjera radi ukoliko momak pokloni curi narukvicu, predmet tog ugovora o poklonu biće davanje te narukvice (a ne sama narukvica jer je predmet obligacionog odnosa uvije dare, facere ili non-facere), osnov ugovora biće njegova namjera da uveća njenu pokretnu imovinu, a motvi tog ugovora može biti njegova želja da ona donese odluku i pristane na njegovu prosidbu, pri čemu ona naravno ne mora znati za motiv da bi ugovor bio punovažan.

Apstraktni ugovori su oni kod kojih nije naznačen cilj (kauza) tako da se ne zna zbog čega se stranke obvezuju. I apstraktni ugovori imaju kauzu samo ona nije vidljiva već je voljom stranaka apstrahovana pa za treća lica ona ostaje nepoznata. Primeri apstraktnih ugovora su menica i ček, jer se tu ne vidi zašto se jedna strana obavezala da isplati određenu sumu novca drugoj strani. Za zaključenje ovih ugovora zahteva se najčešće i ispunjenje određene forme, najčešće pismene. To znači da su apstraktni ugovori ujedno i formalni. Apstraktnost i fomalnost su nerazdvojivo povezani zbog zahteva pravne sigurnosti. Ovi ugovori često pokrivajući svoju kauzu kriju i neki nedozvoljen posao pa se formom to pokušava otkloniti.

U prvobitnom rimskom pravu svi ugovori su bili strogo formalni i apstraktni. Jedan od najduže praktikovanih apstraktnih ugovora u rimskom pravu bila je stipulacija.

U današnjem pravu svrha apstraktnih ugovora je ubrzanje pravnog prometa. ZOO predviđa da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (kauzu). Apstraktni ugovor se uvek može svesti na kauzalan voljom stranaka, prigovorom jedne strane u toku spora ili po službenoj dužnosti ako je u pitanju ništav ugovor.

Značaj [uredi]

U slučaju spora položaj poverioca u apstraktnom ugovoru daleko je povoljniji od njegovog položaja ukoliko je reč o kauzalnom ugovoru. On je oslobođen tereta dokazivanja postojanja kauze. Za podnošenje tužbe dovoljno je podneti pismeno o ugovoru pa da se pretpostavi da je kauza prisutna.

Kauzalni ugovoriIz Vikipedije, slobodne enciklopedijeSkoči na: navigacija, pretraga

Kauzalan ugovor je takav ugovor kod koga je vidno označen njegov cilj (kauza), tako da se tačno zna zbog čega se stranke obvezuju.

Treba odmah naglasiti da svaki ugovor mora da ima kauzu jer bez toga ugovor ne može da nastane. Podela na kauzalne i apstraktne ugovore je u zavisnosti od toga da li se kauza vidi ili ne.

U prvobitnom rimskom pravu svi ugovori su bili strogo formalni i apstraktni. S razvojem načela konsensualnosti zaključenja ugovora, putem pretorske aktivnosti nastaju i razvijaju se izvesna pravna sredstva kojima se pokušava zaštititi cilj koji su stranke imale na umu prilikom zaključenja ugovora (npr. exceptio doli – kojim je mogla da otkloni dejstvo svoje formalno zasnovane obaveze u slučaju nepoštenog postupanja druge strane, najčešće ako ta strana traži izvršenje obaveze a da sama svoju obavezu nije izvršila).

ZOO predviđa da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (kauzu). Osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku, i dobrim običajima. Ukoliko osnov ne postoji ili je nedopušten takav ugovor pogođen je sankcijom ništavosti. Pri tome zakon je postavio pravilo da obaveza ima osnov iako nije izražen.

OBLIGACIONO PRAVO

- skripta -

UGOVORNO PRAVO

Zakon o obligacijama je donet 1978 godine, do kada se sudilo na osnovu pravnih pravila, a sva primena se vršila na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. Aprila 1941. godine. Naš zakon o obligacionim odnosima je vrlo stabilan zakon, sa dobrim rešenjima, a posle njegovog donošenja bilo je nekoliko malih, skoro kozmetičkih intervencija.Zakon uređuje promet roba i usluga i obligacione odnose kojima se taj promet uređuje. To je ugovorno pravo, ali pored toga uređuje i ostale izvore obligacija: uređuje pruzrokovanje štete i njenu naknadu, nezvano vršenje tuđih poslova, sticanje bez osnova, jednostranu izjavu volje kao izvor obligacija.Sve te odnose zakon uredjuje na jednoobrazan način nezavisno od toga ko su subjekti tog odnosa, da li su to fizička ili pravna lica. – OVO JE PRAVILO!!!Izuzetno, kada Zakon markira neki odnos koji zahteva specifično uređenje, on to i uradi. (npr. ZOO to radi kod odredaba o zastarelosti, dajući jedan poseban rok za ugovore u privredi; to radi kod solidarnih obligacija, gde kod ugovora u privredi pretpostavlja solidarnost; to čini kod ugovora o prodaji, kada cena nije određena).

********************************************************************************************1. NAČELA ZOO – ispitno pitanje1) NAČELO AUTONOMIJE VOLJE«Strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji»Po njemu, stranke su slobodne da uređuju svoje odnose, pre svega obligacione odnose na način na koji smatraju da treba. Ali, to načelo ima ograničenja u svakom pravnom sistemu, pa i kod nas. Zakon je kod nas kao opšte ograničenje postavio: imperativni propis, javni poredak i dobre običaje. (insistira na ovome!!!)Kada stranke ulaze u jedan ugovorni odnos, one su potpuno slobodne da odluče:1) da li uopšte hoće da ugovaraju; 2) sa kim će da ugovaraju; 3) o čemu će da ugovaraju. Prema tome, ... sloboda je apsolutna sloboda koju nijedan pravni sistem ... Svaki pravni sistem upravo štiteći te neke vrhunske vrednosti u tom sistemu je i postavio ograničenja slobodi ugovaranja. Npr. «možeš, ali moraš da poštuješ određene granice koje ti imperativni propisi, javni poredak ili dobri običaji postavljaju. Ako pređeš te granice u ugovaranju, ove opcije slobode ugovaranja, ti praviš apsolutno ništav ugovor, nešto što ne postoji od momenta zaključenja i što će na bilo čiji zahtev biti utvrđeno kao ništavo.» Sankcija apsolutne ništavosti je najteža, najgrublja sankcija prekoračenja slobode ugovaranja. - Zašto je to značajno i za procesno pravo? - Ako stranke ne mogu van suda da svoje odnose uređuju na način koji će preći te granice slobode ugovaranja, tako oni to pravo nemaju ni ako uđu u parnicu!!! Ako ne mogu da se sporazumevaju van parnice, ne mogu to da urade ni u parnici. - Kako se to stranke sporazumevaju u parnici o predmetu spora? - Pa, mogu da se sporazumevaju i poravnanjem; mogu da se sporazumeju tako što će neko priznati tužbeni zahtev. Zakonodavac tu postavlja identične granice. Dakle, ni u parnici, kada dođe do spora iz ovih odnosa, one ne mogu da se poravnavaju a da pri tom pređu granicu slobode ugovaranja.Iako se ovo čini apstraktnim, nije tako. Primer I: jedno vreme je kod nas zakonom bio zabranjen promet gradskog građevinskog zemljišta. Zabrana je bila apsolutna; Primer II: u porodičnom zakonu stoji da bračni drugovi ne mogu samostalno da raspolažu svojim udelom u zajedničkoj imovini. Ako ste u braku, pre nego što utvrdite ko je i koliko sticao, ne možete prodati npr. kuću. Ako to uradite, vi ste naišli na jednu zabranu koja je sadržana u imperativnom propisu, i kaže: «nije dopušteno» ili «ništavo je».Kao što niste mogli da prodajete, tako i ako uđete u parnicu nećete moći da priznate da je gradsko građevinsko zemljište bilo predmet prodaje. Ne možete da priznate, ne možete da se

poravnate povodom toga, jer je to predmet koji je nedopušten. Dakle, granice autonomije volje su ograničenja koja su postavljena tako čvrsto da njihovo nepoštovanje vodi apsolutnoj ništavosti ugovora.

2) NAČELO RAVNOPRAVNOSTI UČESNIKA U POSTUPKU “Strane u obligacionim odnosima su ravnopravne.”3) NAČELO SAVESNOSTI I POŠTENJA «U zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja.»4) NAČELO ZABRANE ZLOUPOTREBE PRAVA«Zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato.»

5) ZABRANA STVARANJA I ISKORIŠĆAVANJA MONOPOLSKOG POLOŽAJA«U zasnivanju obligacionih odnosa strane ne mogu ustanovljavati prava i obaveze kojima se za bilo koga stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu.»

6) Načelo jednake vrednosti davanja «U zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja.Zakonom se određuje u kojim slučajevima narušavanje toga načela povlači pravne posledice.»Svaki ugovor je dvostran pravni posao sa stanovišta broja stranaka koje u njemu učestvuju, a kada govorimo o ovim, dvostrano teretnim ugovorima mi govorimo o broju obaveza, o rasporedu obaveza u jednom odnosu. Po pravilu, promet u obligacionom pravu se vrši ugovaranjem koje zahteva da i na jednoj i na drugoj strani budu i prava i obaveze. NPR. Kod ugovora o prodaji vi imate i kupca i prodavca. Kupac i prodavac su dve strane, to znači imamo ugovor u kome imamo na obe strane i prava i obaveze, i zato se on zove dvostrano obavezan. Ali, neko ga skraćeno zove jednostavno dvostrani ugovor (najčešće u udžbenicima). On je dvostran sa stanovišta rasporeda i broja prava i obaveza. - Zašto je zakonodavcu interesantan ovaj dvostrano obavezni ugovor, koji naglašava i kroz načela? - Dvostrano obavezni ugovor je tipičan za promet roba i usluga, preko njega se vrši promet roba i usluga. Ono što je najtipičnije među tim ugovorima je ugovor o prodaji, pa ćemo videti zašto je zakonodavac taj ugovor stavio na centralno mesto. LEPA: Slušajte me dobro šta zakonodavac hoće sa tom zaštitom, sa načelom zaštite dvostrano obaveznog ugovora. - Pošto je jedno davanje kauza ili osnov drugom davanju, ja kad prodajem vama knjigu, ja vam dajem moju knjigu, kauza, ili razlog mog davanja, ili razlog obavezivanja je da ja dobijem novac od vas. To je suština stvari!!! Ne dam ja vama tu knjigu dok vi meni ne date novac. Ne date vi meni novac dok ne dobijete tu knjigu. Mi u tom uzajamnom davanju stvaramo jedni drugima osnov za ugovor. Ja vama knjigu – vi meni novac. Znači, kod dvostrano obaveznih ugovora, obaveza jedne strane je kauza obaveze druge strane, kauza, ili osnov obaveze druge strane. - I šta sad zakon štiti? - ŠTITI KAUZU!!! Štiti taj razlog obavezivanja. - Na koji način? - Postavljajući zahtev da te uzajamne obaveze (prestacije) budu ekvivalentne. To je suština te zaštite!!! Zahtev da uzajamne obaveze u dvostranim ugovorima stoje u odnosu ekvivalentnosti. Taj zahtev zakon postavlja (LEPA: pazite dobro!!!) ne samo u momentu kad zaključujete ugovor, već i u momentu realizacije ugovora.

PRIMER: Ja kažem: «Ova moja knjiga košta 1.000,00 dinara» i vi treba da mi platite 1.000,00 dinara da bi ste tom zahtevu za ekvivalentnost odgovorili; ne samo u tom momentu, jer mi to možemo da obezbedimo u momentu ugovaranja, ali da ga posle toga prekršimo u momentu realizacije, u momentu davanja. Šta vama vredi ako smo mi ugovorili ovu knjigu, posle toga vam ja pola knjige izvadim, ono što meni treba za današnja predavanja, a pola vam dam. U fazi realizacije ja sam poremetila taj princip, i zakonodavac ne da ni to.

Znači, zakon štiti ekvivalentnost prestacija kako u momentu zaključenja ugovora, tako i u momentu njegove realizacije.

LEPA:I videćete kako ćemo mi danas postavljati te institute, upravo na tom terenu, kad se povređuje to pravo u momentu zaključenja, kad se povređuje u momentu realizacije; kako se štiti ako je povređeno u momentu zaključenja, kako se štiti ako je povređeno kasnije.

- Potpuno su različiti instrumenti zaštite. - Zašto su različiti instrumenti zaštite? - I to morate da zapamtite kao formulu. Kada dođe do povrede ugovora u momentu njegovog zaključenja radi se o ništavosti ugovora. To mora da se zapamti kao pravilo!!! Nemojte govoriti o raskidu ugovora kada postoji problem u njegovom zaključenju. On je ništav, ne valja; u momentu kad se rađa on ne valja. To znači, kada imate nedostatak ugovora u momentu zaključenja, vi ste na planu ništavosti. LEPA: Ali slušajte sad, dalje da izvedemo stvar. - Koja je ništavost u pitanju? - Imamo dve vrste ništavosti. Imamo apsolutnu i relativnu ništavost. Koja od njih je u pitanju, zavisiće od težine povrede; šta se to povredilo kod ugovaranja. Znači, da li ćete biti u prisustvu apsolutne ili relativne ništavosti, zavisi od težine povrede. - I šta još? - Najteža povreda povlači apsolutnu ništavost. - I to koja najteža povreda? - Ona koju je zakonodavac klasirao kao razlog. - A šta je to? - Ona formula od ranije: imperativni propisi, javni poredak i dobri običaji. Ako si to povredio u momentu zaključenja, ti si učinio razlog apsolutne ništavosti. Vidite kako sve to može lepo da se poslaže. Ne treba ništa da razmišljate, samo ćete videti da li je u momentu zaključenja - i odmah znate da je ništavost. Koja je povreda učinjena - i znaćete da li je apsolutna ili relativna. Znači, apsolutna ništavost postoji kad je povreda učinjena na planu povrede granica slobode ugovaranja: javni poredak, dobri običaji, imperativni propisi. - Šta je razlog relativne ništavosti? - U momentu ugovaranja, interes stranke je povređen. Nema zakonodavac razloga da tu interveniše, nego samo stranka. Znači, kad je načinjen razlog relativne ništavosti u momentu zaključenja ugovora, povređeni su interesi stranaka, ugovarača. - Kako su povređeni?

PRIMER: Recimo u ovim davanjima (ponovo primer sa knjigom). Ja vam prodajem knjigu koja košta 10.000 u knjižari - za 2.000. Mi imamo jednu neekvivalentnost prestacija u momentu zaključenja ugovora. Šta se to zakonodavca tiče u smislu da on reaguje apsolutnom ništavošću? Ko je pozvan tu da se štiti? Pa, pozvani smo mi, ugovarači. Pa, ja sam oštećena, ja ću da se štitim. Šta je tu u pitanju? Relativna ništavost.

LEPA: Pazite termin. Relativna i apsolutna.- Apsolutna ništavost znači: tako je teška povreda da svako može na nju da ukaže, da se svako pozove, da sud pazi po službenoj dužnosti, sud može uvek, bez obzira na protek roka da izriče ništavost. Vidite kako je to teška povreda. «Nisi smeo, u momentu zaključenja zakon ti je rekao, da zaključuješ takav ugovor, a ti si ga pored toga zaključio. Zato ću da te maksimalno teško pravno kaznim, da taj tvoj ugovor nikada ne valja, da svako može da traži njegov poništaj, u svako doba, pa i sud po službenoj dužnosti.»- Kad su u pitanju relativne ništavosti, relativno ukazuje na relaciju, tiče se odnosa saugovarača. Vidite, oni nisu ispoštovali ovde (kako smo rekli) načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, oni već kod zaključenja ugovora nisu poštovali to načelo jednake vrednosti davanja. - Ali, koga su oni povredili? - Sopstveni interes su povredili. Zakonodavac će ih zaštiti, ali kad «zakuka» jedan od njih, kad onaj koji je oštećen zatraži. To znači - tu je relativna ništavost, u relaciji između ugovarača. Samo onaj koji je oštećen može da traži, u određenom roku može da traži. - Zašto? - Zato što on može da se konvalidira. Apsolutno ništav ne može nikad da se konvalidira, relativan može, i zbog toga postoje rokovi.

LEPA: Zašto vam ovo kažem? Ovo vam kažem prosto da vas uvedem u problem.

Za razliku od apsolutne ništavosti koja se tiče razloga koji postoji u momentu zaključenja ugovora, sve što nastane tokom dejstava ne može da utiče na ništavost ugovora, zato što je on

rođen kako treba. On je u momentu kada je zaključen bio dobar, kvalitetan ugovor, ali - neki poremećaj se desi posle zaključenja. Jer, ugovor se ne iscrpi uvek u samom trenutku zaključenja - aktom davanja.

PRIMER: Evo ja ću sad kolegi da prodam knjigu, on će meni da da 1.000,00 dinara i mi smo završili taj odnos. Mogu da vam prodam automobil pa da imam prema vama obzira, i da vam kažem «platite mi ovo u roku od 2 godine». Ili vi imate obzira prema meni, pa kažete «vozi ga još godinu dana, to tebi treba. Ja ću da ti platim sada.» E, evo ta godina dana, razišao se momenat kada smo zaključili ugovor sa momentom realizacije ugovora. U tom vremenu mogu razne stvari da se dese. Taj auto može da bude oštećen, može neko da mi ga ukrade, možete neredovno da mi plaćate...

- Šta se ugrožava time? - Opet kauza. Opet razlog obavezivanja. Pa ne bih ja ušla u taj odnos da sam znala da će to tako da ispadne. - Šta zakonodavac kaže, ko će kod tih dvostranih ugovora tu kauzu stalno da čuva? - «Čuvaću je sve dok se ne ispuni ugovor, na način kako je ugovoreno», ali sad je on ne čuva ništavošću ugovora. Ne može da je čuva ništavošću, kada je to rezervisano za zaključenje ugovora. Sad je čuva raskidom ugovora. Sad ugovor može da se raskine. Znači, ugovor postoji, i sada ćemo mi njega da raskinemo ako u tom međuvremenu od zaključenja do momenta kada je ugovorena predaja ili davanje dođe do okolnosti koje remete taj odnos davanja. To je suština stvari!!! I to je na terenu načela jednake vrednosti. I možemo da zaključimo da se ovim načelom kauza ugovora štiti. Ništavošću se štiti ako je do povrede načela jednakih davanja došlo u momentu zaključenja, a raskidom ukoliko je do povrede došlo tokom njegovih dejstava. - Ali vi morate znati kada je ugovor zaključen. Npr. Ako je to ugovor za pokretnu stvar, on je zaključen kada smo se saglasili u pogledu osnovnih elemenata ugovora. Ako je u pitanju nepokretna stvar – onda kad smo overili ugovor. Kada je u pitanju ugovor o doživotnom izdržavanju – momenat kada vam je sudija overio ugovor. To znači da tačno morate da znate koji je konstitutivni momenat za zaključenje ugovora. Koji je taj konstitutivan elemenat zavisiće od forme koju zakonodavac traži. Ako zakonodavac za neki ugovor ne traži nikakvu formu, onda kad smo se saglasili oko uslova ugovora. Ako traži formu, od momenta kad smo mi tu formu ispoštovali. To je suština stvari!!!

6) NAČELO ZABRANE PROUZROKOVANJA ŠTETE«Svako je dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta.»7) Načelo rešavanja sporova na miran način«Strane u obligacionom odnosu nastojaće da sporove rešavaju usaglašavanjem, posredovanjem ili na drugi miran način.»Ono je sadržano u ZOO-u, ali ono je više deklaracija nego stvarno načelo. Međutim to novim zakonom prestaje da bude samo deklaracija jer u novom ZPP-u ima odredaba o medijaciji, a postoji i Zakon o medijaciji.

8) Načelo dispozitivnog karaktera odredaba zakona«Strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo.»Po pravilu, odredbe ZOO-a su dispozitivnog karaktera. - Šta to znači? - To znači da stranke mogu da ugovore drugačije. - Zašto onda zakon propisuje ovo? - One su dopunske dispozitivne norme To znači, ako se vi nešto ne dogovorite, onda će važiti pretpostavka da ste vi hteli da se to uredi na način koji ZOO to uređuje. To su te dopunsko dispozitivne norme, odn. stranke mogu da isključe primenu odredaba Zakona ako one to pitanje drugačije urede. To je pravilo!- Vidite, sada je interesantno to, mi ovde imamo, i to ćemo malo proraditi, mi imamo... ovde posebne... ugovore.

Da bi ste mogli da primenite odredbe ZOO-a, koje se odnose na uređenje tog posebnog ugovora (ugovor o zakupu, prodaji, o građenju, zalozi....), vi to možete da uradite onda kada su stranke

zaključile tzv. imenovani ugovor. To je ugovor koji ima svoj identitet. - Recimo, ugovor o prodaji. - Ja ne moram da kažem tačno gde će se izvršiti ta obaveza, i ne moram da kažem koje će biti mesto izvršenja i način izvršenja, dakle, čak ni način izvršenja ne moram da kažem. Videćete kod ugovora u privredi čak nekad ni cenu, pa opet će važiti taj ugovor. - Zašto? - Zato što je to imenovan ugovor, i kada mi nismo uneli sve to, sudija koji sudi će okrenuti ZOO, naći odredbe kojima je uređen taj ugovor, i pretpostaviti, sa razlogom, da su stranke time što nisu sve detaljno uredile, ostavile da se u primeni koristi ZOO. Sve što nije uređeno mi ćemo urediti na način kako to zakon kaže.Međutim, imate i neke tzv. Neimenovane ugovore, ili neke ugovore koji predstavljaju «mešavinu» mnogih ugovora; u savremenom pravu mnogo toga ima. Npr. Odete na neko turističko putovanje. Vi ne znate sad više koji je to ugovor. Tu ima i ugovora o zakupu, i ugovora o prevozu, i ugovora o pružanju turističkih usluga, svega. Uopšte, to je paket usluga koje pretpostavljaju različite... I sad, kad vi dođete u spor, kako da ga primenite? Ako pođete po principu koji je pretežni deo, vi niste ništa uradili, jer tu može da bude turistički pretežni deo, ali meni su ukrali tašnu u hotelu. I šta ima to veze sa ugovorom o pružanju turističkih usluga?

- Kad se ugovara neki neimenovani ugovor, i kad je taj ugovor kombinovan, onda su stranke dužne da sve propišu. Ono što nisu propisale, praktično ga nema. Ali, sa stanovišta obaveznosti ovo je interesantno. Kako smo rekli, Zakon po pravilu sadrži te dopunsko dispozitivne norme, ali on ima i imperativnih normi. Sve odredbe o zastarelosti su imperativnog karaktera. Stranke ne mogu da ugovaraju kraći ili duži rok zastarelosti, i da se unapred odriču toga roka. To ne mogu da urade. Ako to urade takve odredbe o zastarelosti su ništave, i one ne moraju čak ni da ugroze ceo ugovor, samo će one biti ništave.Postoje i još neke odredbe koje su imperativnog karaktera. Recimo, baš na terenu jednake vrednosti davanja. Zakon kaže «ne mogu stranke da se odreknu prava da traže poništaj ugovora, zbog toga što je postojalo u momentu zaključenja preterano veliko oštećenje (prekomerno oštećenje).» Ne mogu, jer to bi bilo nedopušteno.- Znači, kako ćete raspoznati? - One su sve dopunsko dispozitivne, sem one koja će izričito predviđati ili zabranu ili ništavost. Tako ćete znati koje su odredbe imperativne prirode. - Ja sam vam rekla da su sve odredbe o zastarelosti imperativne prirode. Kod prekomernog oštećenja, u samoj odredbi ćete naći jedan red gde kaže «nedopušteno», «ništavo», «stranke ne mogu da se odriču». - Nije važno koji termin će da upotrebi zakonodavac, ali mi ćemo ga prepoznati kao zabranu. Mi ćemo ga prepoznati kao nešto što stranke moraju da poštuju, a ako ne poštuju, gde smo onda? - Tada su prekoračili dozvoljeno raspolaganje i na terenu smo apsolutne ništavosti. - Od čega zavisi da li će odredba koja je ništava da ugrozi ceo ugovor ili neće? - Od toga da li odgovara očekivanjima stranaka, da li ugrožava kauzu, da li ugrožava cilj ugovora, da li bi stranka ušla u to ugovaranje.

Primer I: Recimo zaključimo neki ugovor o kupoprodaji, i napišemo za jednu obavezu da zastareva za 10 godina. Sad gledate u odnosu na ceo ugovor. Možda je druga strana dala neki ozbiljan ustupak zbog toga što ste ugovorili taj rok. Ako ustanovite da je ta odredba izazvala neku drugu bitnu odredbu, da je ona u korelaciji sa njom, onda ćete reći samo «može ovaj ugovor». Zašto? Pa, kauza je ugrožena, pa ne bi ta strana koja je napravila taj ustupak htela taj ugovor da stoji.

Primer II: Bračni drugovi se razvode i dele imovinu i prave ugovor, i ona ovako kaže: «ja se odričem prava izdržavanja za mene i moje dete, a on kaže: « ja ti dajem kuću». Odredba o odricanju izdržavanja je protivna imperativnom propisu i sadržana je u Porodičnom zakonu koji je izričito rekao: «ne sme da se odriče prava na zakonsko izdržavanje». I sad mi to kad bi smo uzeli, pa može bez te odredbe ugovor da opstane, može, on ima smisla, ali on nema svrhu za jednu stranu, zato što je to odricanje izazvalo s druge strane davanje te kuće. I žena, onako bezobrazno, uđe u spor i kaže: «ja hoću da se poništi ta odredba». Sudija vidi ugovor i pomisli: «Što da joj ne poništim, jedna odredba ugovora, a oni imaju tamo... ko zna šta su sve uredili.» Poništi on. Ali nemojte to da radite. Ne bi svrha ugovora bila ostvarena kad bi ti tu odredbu poništio ne stavivši je u kontekst prema drugima.

Vi se sećate, u svakom ugovoru advokat piše: «odričemo se prava da pobijamo ovaj ugovor po

bilo kom osnovu». Pa, ti to možeš da napišeš kad ti ne da zakon da se odričeš toga po bilo kom osnovu. To je već advokatski manir, neobaveznog ispoljavanja volje stranaka, i on zaista može, jer ona nije izazvala praktično ništa, to će ući u zakonski režim.