Dž. K. Rouling

i Dvorana tajni

IlustracijeMeri Grandpre

Naslov originala

Harry Potter & The Chamber of Secrets1998

S engleskog preveli

Vesna Roganović i Draško Roganović

Šonu P.F. Harisu, vozaču za bekstvai prijatelju u nevremenu

1. Najgori rođendan

Za doručkom je, ne prvi put, izbila svađa u Šimširovoj ulici broj 4. Naime, u

sitnim jutarnjim satima, gospodina Vernona Darslija probudilo je glasno hučanje, kojeje dopiralo iz sobe njegovog nećaka Harija.

– To je treći put ove nedelje – zaurla on preko stola. – Ako ne možeš da obuzdaštu sovu, moraće da ode!

Hari je, po ko zna koji put, pokušavao da objasni.– Dosadno joj je – reče. – Navikla je da leti naokolo. Kad bih mogao da je pustim

napolje, makar noću...– Je l’ ti ja ličim na nekog glupaka? – zareža teča Vernon, dok mu je komadić

kajgane visio s gustog brka. – Znam ja šta će se desiti ako pustimo tu sovu.On i njegova žena Petunija mrko se pogledaše.Hari pokuša da se raspravlja s njima, ali njegove reči zagluši otegnuto, glasno

podrigivanje Dadlija, sina Darslijevih.– Hoću još slanine.– Ima još u tiganju, zlato – reče tetka Petunija, okrećući svoj zamagljen pogled ka

pozamašnom sinčiću. – Moramo dobro da te kljukamo dok možemo... Ne sviđa mi seni pomisao na tu vašu školsku hranu...

– Koješta, Petunija, ja nikad nisam bio gladan u Smeltingsu – reče teča Vernonžustro. – Dadli ne oskudeva u hrani, je l’ tako?

Dadli, koji je bio toliko debeo da mu je zadnjica kipela s obe strane kuhinjskestolice, iskezi se i okrenu ka Hariju.

– Dodaj mi tiganj.– Zaboravio si da kažeš magičnu reč – reče Hari razdraženo.Dejstvo ove proste rečenice na ostale članove porodice bilo je neverovatno:

Dadli se prenerazi i pade sa stolice uz tresak koji zatrese celu kuhinju; gospođa Darslipodvrisnu i prisloni šaku na usta; gospodin Darsli skoči na noge, dok su mu vene naslepoočnicama pulsirale.

– Mislio sam na: ’molim te’! – reče Hari brzo. – Nisam mislio...– ŠTA SAM JA TEBI REKAO – zagrme teča, prskajući pljuvačkom preko stola –

O IZGOVARANJU REČI NA ’M’ U NAŠOJ KUĆI?– Ali ja...– KAKO SE USUĐUJEŠ DA PRETIŠ DADLIJU! – urlao je teča Vernon udarajući

pesnicom po stolu.– Samo sam...– UPOZORIO SAM TE! NEĆU VIŠE DA ČUJEM NI SLOVA O TOJ TVOJOJ

NASTRANOSTI POD MOJIM KROVOM!Hari je zurio čas u svog teču purpurnog lica, čas u prebledelu tetku, koja je

pokušavala da pridigne Dadlija na noge.– U redu – reče Hari – u redu.Teča Vernon ponovo sede, dahćući poput zadihanog nosoroga i pomno motreći

Harija krajičkom svojih sitnih, prodornih očiju.Otkako se Hari vratio kući za letnji raspust, teča Vernon se prema njemu ophodio

kao prema bombi koja svakog časa može da eksplodira, jer Hari nije bio običandečak. U stvari, bio je krajnje neobičan.

Hari Poter je bio čarobnjak – čarobnjak koji je upravo završio prvi razred uHogvortsu, školi za veštičarenje i čarobnjaštvo. Ma koliko Darslijevi bili nesrećni štoon provodi svoj raspust s njima, to nije bilo ništa prema onome kako se Hari osećao.

Hogvorts mu je toliko nedostajao da se osećao kao da neprestano ima grčeve ustomaku. Nedostajao mu je zamak, sa svojim tajnim prolazima i duhovima, nedostajalasu mu predavanja (mada ne baš i Snejp, nastavnik Napitaka), pošta koju donose sove,svetkovine u Velikoj sali, njegov krevet s baldahinom u spavaonici u tornju, poseteHagridu, čuvaru imanja, u njegovoj kolibi na školskom zemljištu, odmah poredZabranjene šume, a naročito mu je nedostajao kvidič, najpopularniji sport učarobnjačkom svetu (šest visokih stativa, četiri leteće lopte i četrnaest igrača nametlama).

Čim je Hari došao kući, teča Vernon je odmah zaključao u ostavu ispod stepenicasve njegove knjige čini, čarobni štapić, odore, kotlić i vrhunsku leteću metlu marke

Nimbus 2000. Darslijeve ni najmanje nije brinulo to što Hari može da izgubi mesto ukvidičkom timu svoje kuće ukoliko celo leto ne bude vežbao. Nije ih bilo briga ni štaće se desiti ukoliko se Hari vrati u školu bez ijednog urađenog domaćeg zadatka.Darslijevi su bili ono što čarobnjaci zovu Normalci (bez ijedne kapi čarobnjačke krviu sebi), a imati čarobnjaka u porodici, bar za Darslijeve, bilo je najveća sramota.Teča Vernon je čak Harijevu sovu, Hedvigu, zakatančio u kavezu kako bi je sprečioda bilo kome u čarobnjačkom svetu raznosi poruke.

Hari nije nimalo ličio ni na koga iz svoje porodice. Teča Vernon je bio krupan,gotovo bez vrata s ogromnim crnim brkovima. Tetka Petunija je bila koščata, konjasteglave. Dadli je bio plavokos, ružičaste kože i ličio je na prase. Hari je, pak, bio sitani mršav, sa sjajnim zelenim očima i ziftcrnom kosom koja je uvek bila neuredna.Nosio je okrugle naočare, a na čelu imao tanak ožiljak u obliku munje.

Taj ožiljak činio je Harija krajnje neobičnim, čak i za čarobnjaka. Bio je to jedininagoveštaj njegove misteriozne prošlosti i razloga zbog kog je pre jedanaest godinaostavljen na pragu doma Darslijevih.

Kada mu je bilo samo godinu dana, Hari je nekako preživeo kletvu koju je nanjega bacio najveći mračni čarobnjak svih vremena, Lord Voldemor, čije su imeveštice i čarobnjaci još uvek strahovali da izgovore. Harijevi roditelji izgubili suživot tokom Voldemorovog napada, ali se Hari izvukao samo s ožiljkom u oblikumunje i, iz nekog razloga – niko nije razumeo zašto – Voldemorove moći iščezle suistog trena kad je omanuo u pokušaju da ubije Harija.

I tako su Harija odgojili sestra njegove pokojne majke i njen muž. Proveo ječitavih deset godina s Darslijevima, nikako ne shvatajući zašto mu se, mimo njegovevolje, stalno dešavaju čudne stvari. Poverovao je u priču gospodina Darslija da jesvoj ožiljak zadobio u saobraćajnoj nesreći u kojoj su njegovi roditelji poginuli.

A onda, pre tačno godinu dana, Hari je dobio pismo iz Hogvortsa i cela priča jeizašla na videlo. Hari je zauzeo svoje mesto u školi za čarobnjake, gde je već biočuven po svom ožiljku... ali sad kad je školska godina završena, on se preko letaponovo obreo kod Darslijevih, gde se s njim postupalo kao s psom koji se uvaljao unešto smrdljivo.

Darslijevi se uopšte nisu setili da je danas Harijev dvanaesti rođendan. On to,naravno, nije ni očekivao. Nikad mu nisu kupili pravi poklon, a kamoli tortu – ali dasasvim zaborave na to...

U tom trenutku teča Vernon važno pročisti grlo i reče: – Kao što svi znamo, danasje veoma važan dan.

Hari podiže pogled, još uvek se ne usuđujući da poveruje.– Danas bih mogao da ugovorim najveći posao u karijeri – reče teča Vernon.Hari se vrati svom tostu. Naravno, pomisli on ogorčeno, teča Vernon govori o

glupoj večeri. Dve nedelje ne priča ni o čemu drugom. Neki bogati preduzimač injegova žena dolaze na večeru, a teča Vernon se nada da može od njega da dobije

veliku porudžbinu (firma teče Vernona proizvodi bušilice).– Mislim da bismo mogli još jednom da se preslišamo – reče teča Vernon. –

Tačno u osam, svi treba da budemo na svojim mestima. Petunija, ti ćeš biti...?– U salonu – brzo reče tetka Petunija – sačekaću ih da im ljubazno poželim

dobrodošlicu u naš dom.– Dobro, dobro. A Dadli?– Ja ću čekati da otvorim vrata. – Dadli nabaci odvratno usiljen osmeh: – ’Mogu li

da uzmem vaše kapute, gospodine i gospođo Mejson?’– Oduševiće ih! – viknu tetka Petunija ushićeno.– Odlično, Dadli – reče teča Vernon. Onda se okrenu ka Hariju: – A ti?– Ja ću biti u svojoj sobi, neću praviti nikakvu buku i pretvaraću se da me nema –

reče Hari gotovo nečujno.– Baš tako – reče teča Vernon zlobno. – Ja ću ih povesti u salon, predstaviću tebe,

Petunija, i nasuti im piće. U osam i petnaest...– Ja najavljujem večeru – reče tetka Petunija.– A ti, Dadli, kažeš...– ’Mogu li da vas povedem do trpezarije, gospođo Mejson’ – dopuni ga Dadli,

nudeći svoju debelu ruku nevidljivoj ženi.– Pravi mali džentlmen! – reče tetka Petunija suzno.– A ti? – teča Vernon pakosno upita Harija.– Ja ću biti u svojoj sobi, neću praviti nikakvu buku i pretvaraću se da me nema –

reče Hari tupo.– Tačno tako. E sad, za večerom bi trebalo da im uputimo par komplimenata.

Petunija, imaš li neku ideju?– ’Vernon mi kaže da odlično igrate golf, gospodine Mejson’... ’Recite mi, molim

vas, gde ste kupili tu haljinu, gospođo Mejson...’– Savršeno... Dadli?– Šta kažete na ovo: ’Trebalo je da napišemo sastav za školu o svom idolu,

gospodine Mejson, a ja sam pisao o vama.’Ovo je bilo previše i za tetka Petuniju i za Harija. Tetka Petunija briznu u plač i

zagrli sina, dok se Hari sagnu pod sto da ne bi videli kako se smeje.– A ti, dečače?Dok je dizao glavu, Hari se iz petnih žila trudio da mu lice ostane ozbiljno.– Ja ću biti u svojoj sobi, neću praviti nikakvu buku i pretvaraću se da me nema –

reče.– Bićeš tamo, nego šta – reče teča Vernon silovito. – Mejsonovi ne znaju ništa o

tebi a tako će i ostati. Kada se večera završi, ti, Petunija, povedi gospođu Mejson nakafu u salon, a ja ću skrenuti razgovor na bušilice. Uz malo sreće ugovor će bitipotpisan i zaključen pre Vesti u deset. Sutra u ovo doba kupovaćemo letnjikovac naMajorki.

Hari se nije previše radovao tome. Nije verovao da bi se Darslijevi prema njemuponašali imalo bolje na Majorki nego u Šimširovoj ulici.

– Dobro – idem u grad da podignem večernja odela za Dadlija i mene. A ti –zareža on na Harija – ne smetaj tetki dok čisti.

Hari izađe na zadnja vrata. Bio je svetao, sunčan dan. Prešao je preko travnjaka,spustio se na baštensku klupu i šapatom pevušio: – Danas mi je divan dan... divandan... divan dan...

Nema čestitki, nema poklona, a on će provesti veče pretvarajući se da i ne postoji.Sav snužden, piljio je u živu ogradu. Nikada se nije osećao ovoliko usamljeno. Višeod ičega s Hogvortsa, više čak i od kvidiča, nedostajali su mu njegovi najboljiprijatelji, Ron Vizli i Hermiona Grejndžer. Međutim, činilo se da on njima nije nimalonedostajao. Čitavog leta nijedno od njih dvoje nije mu poslalo ni pisamce, iako je Ronrekao da će pozvati Harija da ga poseti.

Hari je bezbroj puta hteo da pomoću magije otključa Hedvigin kavez i pošalje jeRonu i Hermioni s pismom, ali nije smeo da rizikuje. Maloletni čarobnjaci nisu smelida koriste čarolije izvan škole. Hari to nije rekao Darslijevima; znao je da ih samostrah od toga da bi mogao da ih pretvori u bube-balegare sprečava da i njega nezatvore u ostavu ispod stepeništa, zajedno s njegovim čarobnim štapićem i metlom.Prvih nekoliko nedelja Hari je uživao da mrmlja besmislene reči i gleda Dadlija kakobeži iz sobe, brzo koliko ga njegove debele noge nose. Ali pošto vesti od Rona iHermione nikako nisu stizale, Hari je počeo da se oseća odsečenim od magijskogsveta, pa mu više nije bilo zanimljivo ni da zadirkuje Dadlija – a sada su Ron iHermiona zaboravili na njegov rođendan.

Šta sve ne bi dao za poruku iz Hogvortsa. Od bilo koje veštice ili čarobnjaka!Bilo bi mu maltene drago da vidi i svog zakletog neprijatelja, Draka Melfoja, tek dase uveri kako sve to nije bio samo san...

Ipak, nije baš cele godine na Hogvortsu bilo veselo. Na samom kraju drugogpolugodišta, Hari se susreo licem u lice s Lordom Voldemorom. Moguće je da jeVoldemor odista postao senka onog nekadašnjeg, ali je i dalje bio strašan, lukav, i jošuvek odlučan da povrati svoje moći. Hari je po drugi put izbegao da dopadneVoldemorovih šaka, ali samo za dlaku, te se čak i sada, nedeljama posle toga, budionoću sav obliven hladnim znojem, pitajući se gde je sada Voldemor, prisećajući senjegovog bledog lica, njegovih razrogačenih, ludačkih očiju...

Hari se naglo ispravi na baštenskoj klupi. Odsutno je zurio u živu ogradu – aograda mu je uzvraćala pogled. Dva ogromna zelena oka pojaviše se u lišću.

Hari skoči na noge baš kada se preko travnjaka začu podrugljiv glas.– Znam koji je danas dan – pevao je Dadli, gegajući se ka njemu.Krupne oči zatreptaše i iščezoše.– Šta? – reče Hari, ne skidajući pogled s mesta gde su se oči do maločas nalazile.– Znam koji je danas dan – ponovi Dadli, dolazeći pravo ka njemu.

– Bravo – reče Hari. – Dakle, konačno si naučio dane u nedelji.– Danas je tvoj rođendan – iskezi se Dadli. – Kako to da ti niko nije poslao

čestitku? Zar nemaš prijatelje čak ni na tom nakaznom mestu?– Bolje pazi da te mama ne čuje da govoriš o mojoj školi – reče Hari mirno.Dadli podiže pantalone, koje su mu spadale niz debelu zadnjicu.– Zašto zuriš u živu ogradu? – upita sumnjičavo.– Pokušavam da smislim koje čini su najprikladnije da je zapalim – odgovori

Hari.Dadli se odmah spotače unazad, s paničnim izrazom na svom bucmastom licu.– N-ne možeš... tata ti je rekao da ne smeš da koristiš čarolije... rekao je da će te

izbaciti iz kuće, a ti nemaš kuda da ideš... nemaš nijednog prijatelja kod kog možeš daodeš...

– Džigeri pokeri! – reče Hari žustrim glasom. – Hokus pokus... cile-mile...– MAAAMAAA! – jauknu Dadli, saplićući se o vlastita stopala, trčeći nazad

prema kući. – MAAAMAAA! Eno ga, radi znaš već šta!Hari je skupo platio taj trenutak zabave. Pošto ni Dadliju ni živoj ogradi nije ništa

falilo, tetka Petunija je znala da Hari nije stvarno bacao čini, ali je Hari ipak bioprinuđen da se hitro povija ne bi li izbegao njene pokušaje da ga udari sapunjavimtiganjem po glavi. Onda mu je zadala šta sve mora da učini, uz pretnju da neće dobitida jede dok sve ne završi.

Dok je Dadli opušteno lenčario, posmatrao ga i jeo sladoled, Hari je opraoprozore, oribao kola, pokosio travnjak, potkresao cveće, zalio ruže i ofarbaobaštensku klupu. Sunce je bleštalo iznad njegove glave, i peklo mu u potiljak. Hari jeznao da nije smeo da nasedne na Dadlijevo izazivanje, ali je Dadli rekao baš ono štoje Harija tištalo... Možda on i nema prijatelje na Hogvortsu...

– Da sada mogu da vide čuvenog Harija Potera – pomisli besno, đubreći leje, doksu ga leđa bolela a znoj mu se slivao niz lice.

Već je bilo pola osam uveče kada je napokon, iznuren, čuo kako ga tetka Petunijadoziva.

– Dolazi ovamo! I hodaj po novinama!Hari se rado sklonio u senku blistave kuhinje. Na frižideru je stajao puding za

večeru: veliki sloj šlaga i ljubičice od marcipana. U rerni je cvrčalo praseće pečenje.– Brzo jedi! Mejsonovi samo što nisu stigli! – obrecnu se tetka Petunija,

pokazujući mu dva parčeta hleba i krišku sira na kuhinjskom stolu. Već je bila u svojojlosos-ružičastoj večernjoj haljini.

Hari je oprao ruke i pojeo svoju bednu večeru. Čim je završio, tetka Petunija muote tanjir: – Gore! Brzo!

Dok je prolazio pored vrata dnevne sobe, Hari letimice spazi teču Vernona iDadlija u večernjim odelima s leptir-mašnama. Samo što je stigao na vrh stepenica,odjeknu zvonce na ulaznim vratima. Teča Vernon se pojavi u dnu stepenica, besnog

lica.– Zapamti, dečko – pisneš li samo...Hari na prstima dođe do svoje sobe, skliznu unutra, zatvori vrata i okrenu se kako

bi se strovalio na krevet.Problem je bio u tome što je neko već sedeo na njemu.

2. Dobijevo upozorenje

Hari se jedva suzdrža da ne vrisne. Malo stvorenje na krevetu imalo je velike uši

poput šišmiša i buljave zelene oči veličine teniskih loptica. Hari odmah shvati da suto oči koje su ga tog jutra posmatrale iz baštenske živice.

Dok su zurili jedno u drugo, Hari začu Dadlijev glas iz hodnika.– Mogu li uzeti vaše kapute, gospodine i gospođo Mejson?Stvorenje skliznu s kreveta i pokloni se tako duboko da je vrhom svog dugačkog,

tankog nosa dotaklo tepih. Hari primeti da je obučeno u nešto nalik staroj jastučnici sprorezima za ruke i noge.

– Ovaj... zdravo – reče Hari nervozno.– Hari Poter! – reče stvorenje, prodornim piskavim glasom, za koji je Hari bio

siguran da će se čuti niza stepenice. – Dobi je toliko dugo želeo da vas upozna,gospodine... Velika mi je čast...

– H-hvala – reče Hari, povlačeći se uza zid i tonući u svoju radnu stolicu, odmahpored Hedvige, koja je spavala u velikom kavezu. Hteo je da pita: „Šta si ti?“, alipomisli da bi to zvučalo isuviše grubo, te umesto toga upita: – Ko si ti?

– Dobi, gosn’. Samo Dobi. Dobi, kućni vilenjak – reče stvorenje.– A, stvarno? – reče Hari. – Ovaj, ne bih da budem nepristojan ili nešto slično,

ali... nije baš pravi trenutak da mi se kućni vilenjak mota po sobi.Iz dnevne sobe se začu piskav, izveštačen smeh tetka-Petunije. Vilenjak obori

glavu.– Nije da mi nije drago što sam te upoznao – dodade Hari brzo – ali, ovaj, da li si

došao iz nekog određenog razloga?– Oh, da, gosn’ – reče Dobi iskreno. – Dobi je došao da vam kaže... gosn’... Teško

je to reći, gosn’... Dobi ne zna odakle da počne...– Sedi – reče Hari uljudno, pokazujući na krevet.Na njegov užas, vilenjak briznu u plač – i to vrlo glasan plač.– D-da sednem! – zavijao je. – Nikad... niko nikad...Hariju se učini da su glasovi odozdo naglo utihnuli.– Izvini – prošaputa on – nisam hteo da te uvredim.– Da uvredite Dobija! – zagrcnu se vilenjak. – Dobija nijedan čarobnjak nikada

nije ponudio da sedne – kao sebi ravnog...Pokušavajući da ga utiša običnim ’Pssst’, i da istovremeno deluje umirujuće, Hari

pridiže Dobija na krevet, gde ovaj sede štucajući, nalik na veoma ružnu veliku lutku.Na kraju je uspeo da se skrasi i ostade da sedi, piljeći u Harija s izrazom ganutogdivljenja.

– Ti, verovatno, naprosto nisi upoznao baš mnogo pristojnih čarobnjaka – rečeHari, pokušavajući da ga razveseli.

Dobi odmahnu glavom. A onda, bez ikakvog upozorenja, poskoči i poče besno dalupa glavom o prozor, vičući: – Nevaljali Dobi! Nevaljali Dobi!

– Nemoj... šta to radiš? – prosikta Hari, skoči na noge i odvuče Dobija nazad nakrevet. Hedviga se probudi, uz izuzetno glasan krik, i poče mahnito da udara krilimapo rešetkama kaveza.

– Dobi je morao da se kazni, gosn’ – reče vilenjak, gledajući pomalo zrikavo. –Dobi umalo nije rekao nešto ružno o svojoj porodici, gosn’...

– Tvojoj porodici?– Čarobnjačkoj porodici u kojoj Dobi služi, gosn’... Dobi je kućni vilenjak...

obavezan da zauvek služi jednu kuću i jednu porodicu...– Je l’ oni znaju da si ovde? – upita Hari znatiželjno.Dobi zadrhta.– Oh ne, gosn’, ne... Dobi će morati da kazni sebe vrlo svirepo zato što je došao

da vas vidi, gosn’. Dobi će zbog ovoga morati da priklješti svoje uši vratima rerne,ako bi oni ikada saznali, gosn’...

– Ali zar neće primetiti ako priklještiš sebi uši vratima rerne?– Dobi sumnja u to, gosn’. Dobi stalno kažnjava sebe zbog nečega, gosn’. Oni

pušćaju Dobiju to da radi, gosn’. Nekad me i podsete da se dodatno kaznim...

– Ali zašto ne odeš? Zašto ne pobegneš?– Kućnog vilenjaka mora neko da oslobodi, gosn’. A ta porodica nikada neće

osloboditi Dobija... Dobi će do svoje smrti služiti tu porodicu, gosn’...Hari je zurio.– A ja sam mislio da je meni teško što moram ovde da ostanem još četiri nedelje –

reče on. – Pored tvoje priče, Darslijevi deluju gotovo čovečno. Zar niko ne može da tipomogne? Mogu li ja?

Hari se skoro u istom trenutku pokajao što je to rekao. Dobi se opet istopio utalasima zahvalnosti.

– Molim te – prošaputa Hari izbezumljeno – molim te, tiše. Ako Darslijevi čujubilo šta, ako saznaju da si ovde...

– Hari Poter pita da li može da pomogne Dobiju... Dobi je čuo za vašu veličinu,gosn’, ali Dobi nije znao kol’ka je vaša dobrota...

Hari, koji je osećao primetnu vrućinu u licu, reče: – Sve što si čuo o mojojveličini obična je gomila gluposti. Nisam čak ni najbolji u razredu na Hogvortsu, većHermiona, ona je...

Ali se brzo prekinu, jer je sama pomisao na Hermionu bila bolna.– Hari Poter je smeran i skroman – reče Dobi s poštovanjem a njegove okrugle oči

se zacakliše. – Hari Poter ne priča o svojoj pobedi nad Onim Koji Se Ne SmeImenovati.

– Voldemorom? – reče Hari.Dobi šakama prekri svoje šišmišolike uši i zaječa: – Ne izgovarajte to ime, gosn’!

Ne izgovarajte ime!– Izvini – reče Hari brzo. – Znam mnoge koji ne vole da ga čuju... moj prijatelj

Ron...Ponovo zastade. Pomisao na Rona takođe je bila bolna.Dobi se nagnu ka Hariju, očiju širokih kao farovi.– Dobi je čuo govorkanja – reče promuklo – da je Hari Poter sreo Mračnog

gospodara po drugi put, pre samo nekoliko nedelja... Da mu je Hari Poter ponovoumakao.

Hari klimnu glavom a Dobijeve oči se iznenada zacakliše od suza.– Ah, gosn’ – prodahta on, brišući lice krajem prljave jastučnice koju je nosio. –

Hari Poter je hrabar i smeo! Već se suočio s tolikim silnim opasnostima! Ali Dobi jedošao da zaštiti Harija Potera, da ga upozori, makar posle morao da priklješti ušivratima rerne... Hari Poter ne sme da se vrati na Hogvorts.

Tišinu je remetio samo zveket noževa i viljušaka odozdo, i udaljeno brujanje tečaVernonovog glasa.

– Š-šta? – zamuca Hari. – Ali ja moram da se vratim – polugodište počinje prvogseptembra. To je jedino što me nagoni da istrajem. Ne znaš kako je ovde. Ja nepripadam ovde. Ja pripadam tvom svetu... na Hogvortsu.

– Ne, ne, ne – zacijuka Dobi, vrteći glavom tako jako da su mu uši landarale. –Hari Poter mora ostati tamo gde je bezbedan. On je previše važan, previše dobar dabismo ga izgubili. Ako se Hari Poter vrati na Hogvorts, biće u smrtnoj opasnosti.

– Zašto? – upita Hari iznenađeno.– Postoji zavera, Hari Poteru. Zavera da se ove godine dogode najužasnije stvari

na Hogvortskoj školi za veštičarenje i čarobnjaštvo – prošaputa Dobi, sav usplahiren.– Dobi to zna već mesecima, gosn’. Hari Poter ne sme da dovede sebe u opasnost.Isuviše je važan, gospodine!

– Kakve užasne stvari? – upita brzo Hari. – Ko to planira?Dobi čudnovato zahropta, a onda poče mahnito da udara glavom o zid.– Dobro! – viknu Hari, zgrabivši vilenjaka za ruku ne bi li ga zaustavio. – Ne

možeš da kažeš, razumem. Ali zašto mene upozoravaš? – Iznenada mu pade na pametstrašno neprijatna misao. – Čekaj – da to nema veze s Vol... izvini... sa Znaš-Već-Kim, je li? Samo klimni ili odmahni glavom – dodade brzo, pošto se Dobijeva glavaponovo opasno približavala zidu.

Dobi polako zavrte glavom.– Ne... ne s Onim Koji Se Ne Sme Imenovati, gosn’.Ali Dobi širom razrogači oči, kao da hoće nešto da nagovesti Hariju. Hari je,

međutim, bio potpuno smeten.– Da nema možda brata, je li?Dobi odmahnu glavom, izbečivši oči više no ikad dotad.– Pa, onda ne mogu da se setim ko bi još bio u stanju da počini užasne stvari na

Hogvortsu – reče Hari. – Mislim, kao prvo, tamo je Dambldor... ti znaš ko jeDambldor, zar ne?

Dobi pognu glavu.– Albus Dambldor je najbolji direktor koga je Hogvorts ikada imao. Dobi zna za

njega, gosn’. Dobi je čuo da se Dambldorova moć može meriti s moćima Onog KojiSe Ne Sme Imenovati kada je ovaj bio na vrhuncu. Ali, gosn’ – Dobijev glas se stišado jedva razaznatljivog šapata – postoje moći koje Dambldor ne bi... koje nijedanpristojan čarobnjak...

I pre nego što je Hari mogao da ga zaustavi, Dobi skoči s kreveta, zgrabi Harijevustonu lampu i poče njome da se udara po glavi, ispuštajući krike koji su parali uši.

U prizemlju iznenada nastade tajac. Trenutak kasnije, Hari, čije je srce htelo daiskoči, začu teču Vernona kako dolazi hodnikom, govoreći: – Sigurno je Dadli ponovozaboravio da ugasi televizor, mangup mali.

– Brzo! U orman! – prosikta Hari, gurajući Dobija unutra, zatvarajući vrata i bacise na krevet baš pre nego što se kvaka okrenula.

– Šta – to – kog đavola – radiš? – upita teča Vernon kroz zube, preteće približivšilice Harijevom. – Upravo si upropastio poentu mog vica o japanskom igraču golfa...pisneš li još jednom, zažalićeš što si se rodio, dečače!

I izađe iz sobe bučnim koracima.Drhteći, Hari pusti Dobija iz ormana.– Vidiš li kako je ovde? – reče. – Vidiš zašto moram da se vratim na Hogvorts?

To je jedino mesto gde imam... ovaj, gde makar mislim da imam prijatelje.– Prijatelje koji čak i ne pišu Hariju Poteru? – reče Dobi lukavo.– Verovatno su samo – stani malo – reče Hari, namrštivši se. – Otkud ti znaš da mi

prijatelji ne pišu?Dobi poče da se premešta s noge na nogu.– Hari Poter ne sme da se ljuti na Dobija... Dobi je imao najbolju nameru...– Da li si ti to zadržavao moja pisma?– Dobi ih drži ovde, gosn’ – reče vilenjak. Spretno se izmakavši van Harijevog

domašaja, on izvuče debeo svežanj koverti iz jastučnice koju je nosio. Hari je mogaoda prepozna Hermionin uredan rukopis, Ronov neuredan švrakopis, pa čak iškrabotine koje su, činilo se, poticale od Hagrida, čuvara imanja na Hogvortsu.

Dobi uplašeno pogleda u Harija.– Hari Poter ne sme da se ljuti... Dobi se nadao... ukoliko bi Hari Poter pomislio

da su ga prijatelji zaboravili... Hari Poter možda ne bi želeo da se vrati u školu,gosn’...

Hari ga nije slušao. Posegao je za pismima, ali Dobi odskoči van njegovogdomašaja.

– Hari Poter će ih dobiti, gosn’, ako Dobiju obeća da se neće vratiti na Hogvorts.Oh, gosn’, ovo je opasnost s kojom ne smete da se suočite! Recite da se nećete vratiti,gosn’!

– Ne – odbrusi Hari ljutito. – Vrati mi pisma mojih prijatelja!– Onda Hari Poter ne ostavlja Dobiju drugi izlaz – reče vilenjak žalosno.Pre nego što je Hari mogao da se pomeri, Dobi se sjuri ka vratima od sobe, otvori

ih i otrča niza stepenice.Suvih usta, s grčem u stomaku, Hari poskoči za njim, pokušavajući da ne pravi

buku. Preskočio je poslednjih šest stepenika, doskočivši kao mačka na tepih uhodniku, osvrćući se, pogledom tražeći Dobija. Iz trpezarije začu kako teča Vernongovori: – ...ispričajte Petuniji onu mnogo smešnu priču o onim američkimvodoinstalaterima, gospodine Mejson, jedva čeka da je čuje...

Hari otrča u kuhinju kroz hodnik, osećajući neko propadanje u stomaku.Tetka Petunijino remek-delo sačinjeno od pudinga, šlaga i ljubičica od marcipana

lebdelo je gore, blizu plafona. Na vrhu kredenca, u uglu, čučao je Dobi.– Ne – zagrakta Hari. – Molim te... ubiće me...– Hari Poter mora da kaže da se neće vratiti u školu...– Dobi... molim te...– Recite, gospodine...– Ne mogu!

Dobi mu uputi tragičan pogled.– Onda Dobi to mora da uradi, gosn’, za dobro Harija Potera.Puding pade na pod s treskom od kojeg bi srce prestalo da kuca. Kad se posuda

razbi, šlag se razlete po prozorima i zidovima. Uz zvuk nalik fijuku biča, Dobinestade.

Iz trpezarije se začu vriska, a teča Vernon upade u kuhinju, gde zateče Harija,ukočenog od šoka, od glave do pete prekrivenog tetka Petunijinim pudingom.

Isprva se činilo da će teča Vernon uspeti da zabašuri celu stvar. (’To je samo našsestrić – veoma je poremećen – upoznavanje s nepoznatim ljudima ga uznemiri, pasmo ga ostavili gore...’) Ugurao je zgranute Mejsonove nazad u trpezariju, obećaoHariju da će ga živog odrati kada Mejsonovi odu i dao mu metlu. Tetka Petunija jeiskopala neki sladoled iz zamrzivača, a Hari, još uvek se tresući, krenu da ribakuhinju.

Teča Vernon je još i mogao da ugovori posao – da nije bilo sove.Tetka Petunija je upravo nudila goste mentol bombonama kad velika sova kukuvija

prolete kroz prozor dnevne sobe, ispusti pismo na glavu gospođe Mejson i ponovoizlete napolje. Gospođa Mejson vrisnu kao vila zloslutnica i istrča iz kuće, urlajućikako su svi poludeli. Gospodin Mejson je ostao tek toliko da saopšti Darslijevimakako se njegova žena smrtno boji ptica svih vrsta i veličina, i da ih pita je li to nekanjihova neslana šala.

Hari se ukipi u kuhinji, zgrabivši resastu metlu za svaki slučaj, jer je teča Vernonkrenuo na njega, s demonskim sjajem u svojim sitnim očima.

– Čitaj! – prosikta zlokobno, mašući pismom koje je sova dostavila. – Hajde –čitaj!

Hari uze pismo. U njemu nije bila rođendanska čestitka.

Poštovani gospodine Poter,Dobili smo informaciju da je večeras, u devet časova i dvanaest minuta, u

vašem mestu boravka upotrebljena Lebdeća čin.Kao što već znate, maloletnim čarobnjacima je zabranjeno da izvode čini

van škole, i svako ponovno korišćenje čarolija s vaše strane može dovesti dovašeg izbacivanja iz škole (po Dekretu o opravdanom ograničenjumaloletničkog čarobnjaštva iz 1875, paragraf C).

Takođe bismo želeli da vas podsetimo da sve magijske radnje koje prete dabudu primećene od nečarobnjačke zajednice (Normalaca) predstavljajuozbiljan prekršaj po 13. odeljku Statuta o tajnosti Međunarodne konfederaciječarobnjaka.

Uživajte u raspustu!Iskreno vaša,

Mafalda Hopkirk

Odeljenje za nepropisnu upotrebu magijeMinistarstvo magije

Hari podiže pogled s pisma i proguta knedlu.– Nisi nam rekao da ne smeš da koristiš magiju van škole – reče teča Vernon, s

ludačkim sjajem u očima. – Zaboravio si to da pomeneš... smeo si s uma, ako smem daprimetim...

Ustremio se na Harija kao veliki buldog, iskezivši zube. – Pa, imam vesti za tebe,momče... Zaključaću te... nećeš se više nikada vratiti u tu školu... nikada... A ukolikopokušaš da upotrebiš čarolije da se izbaviš... oni će te izbaciti!

I odvuče Harija uza stepenice, smejući se kao manijak.Teča Vernon je održao reč. Sledećeg jutra platio je majstoru da namesti rešetke na

Harijevom prozoru. Sam je napravio mali otvor pri dnu vrata, kako bi kroz njegamogli da ubacuju male količine hrane, tri puta na dan. Puštali su Harija u kupatiloujutru i uveče. Inače je ostatak vremena bio zaključan u sobi.

* * *

Tri dana kasnije, Darslijevi nisu ničim nagoveštavali da će popustiti, a Hari nije

video nikakav izlaz iz ove situacije. Ležao je na krevetu, posmatrajući kako sunce toneiza rešetaka na prozorima, očajno se pitajući šta će biti s njim.

Kakva je korist upotrebiti magiju da bi izašao iz sobe ako će ga zbog toga izbacitis Hogvortsa? A ipak, život u Šimširovoj ulici postao je nepodnošljiv. Sad kad suDarslijevi znali da ih neće pretvoriti u slepe miševe, izgubio je svoje jedino oružje.Dobi je možda spasao Harija od užasnih stvari koje će se desiti na Hogvortsu, alikako stvari stoje, on će ionako verovatno umreti od gladi.

Otvor na vratima se zaljulja i pojavi se tetka Petunijina ruka, gurajući u sobučiniju sa supom iz kesice. Hari, kome je stomak krčao od gladi, skoči sa kreveta izgrabi je. Supa je bila hladna kao led, ali on ispi polovinu u jednom gutljaju. Prišao jeHedviginom kavezu i ubacio gnjecavo povrće sa dna činije u njenu praznu posudu zahranu. Ona protrese perje i uputi mu pogled pun gađenja.

– Ne vredi ti da se duriš i dižeš kljun, to je sve što imamo – reče Hari sumorno.Vratio je praznu činiju na pod blizu otvora i ponovo legao na krevet, još gladniji

nego što je bio pre supe.Pod pretpostavkom da još uvek bude živ kroz četiri nedelje, šta će se desiti ako se

ne vrati na Hogvorts? Da li će oni poslati nekog da vidi šta je s njim? Hoće li uspetida nateraju Darslijeve da ga puste?

Soba je postajala sve mračnija. Iscrpljen, dok mu je stomak krčao, neprekidnoprebirajući u glavi ista pitanja bez odgovora, Hari pade u nemiran san.

Sanjao je da ga pokazuju u zoološkom vrtu, s natpisom „Maloletni čarobnjak“ na

njegovom kavezu. Ljudi su zurili u njega kroz rešetke, dok je on ležao, gladan i slab,na postelji od sena. Video je Dobijevo lice u gomili i povikao, tražeći pomoć, ali muDobi odgovori: – Hari Poter je tu siguran, gosn’! – i nestade. Uto se pojavišeDarslijevi i Dadli začangrlja po rešetkama, smejući mu se.

– Prekini – promrmlja Hari, dok je čangrljanje odzvanjalo u njegovoj bolnojglavi. – Pusti me na miru... prestani... pokušavam da spavam...

Onda otvori oči. Kroz rešetke na prozoru blistala je mesečina. A neko jeste piljiokroz rešetke u njega: neko pegavog lica, riđe kose i dugog nosa.

S druge strane Harijevog prozora bio je Ron Vizli.

3. Jazbina

– Rone! – procedi Hari, puzeći do prozora, i otvori ga da bi mogli da pričaju kroz

rešetke. – Rone, kako si... kog đavola...?Hari razjapi usta, shvativši šta upravo vidi. Ron se naginjao kroz zadnji prozor

starog tirkiznog automobila koji je bio parkiran u vazduhu. Na prednjim sedištimasedeli su Fred i Džordž, Ronova starija braća blizanci, cereći se Hariju

– Sve u redu, Hari?– Šta se dešava? – upita Ron. – Zašto mi nisi odgovarao na pisma? Zvao sam te da

dođeš kod nas bar desetak i više puta, a onda mi je tata rekao da si dobio zvaničnoupozorenje zbog korišćenja magije pred Normalcima...

– To nisam bio ja... a kako je saznao?– On radi u Ministarstvu – objasni Ron. – Znaš da ne smemo da bacamo čini izvan

škole...– Ti mi kažeš – reče Hari, piljeći u lebdeća kola.– A, ovo se ne računa – nastavi Ron. – Mi smo ih samo pozajmili, tatina su, nismo

ih mi začarali. Ali da izvodiš čarolije pred tim Normalcima s kojima živiš...– Rekao sam ti, nisam ja... trebalo bi mi mnogo vremena da ti objasnim. Nego,

možeš li da objasniš onima na Hogvortsu da su me Darslijevi zaključali i da mi nedaju da se vratim, a da očigledno ne mogu sam sebe da izbavim magijom, jer ćeMinistarstvo pomisliti da je to drugo bacanje čini za tri dana, pa...

– Prestani da brbljaš – reče Ron – došli smo da te odvedemo našoj kući.– Ali ne možete da me izbavite pomoću magije...

– Ne treba nam magija – reče Ron, klimnuvši glavom ka prednjim sedištima,iscerivši se. – Zaboravio si koga imam sa sobom.

– Zaveži ovo za rešetke – reče Fred, bacajući kraj konopca Hariju.– Ako se Darslijevi probude, mrtav sam – reče Hari, čvrsto uvezujući konopac

oko rešetke, a Fred pokrenu motor.– Ništa ne brini – reče Fred – i odmakni se.Hari se pomeri nazad u senku pored Hedvige, koja je, činilo se, shvatila koliko je

ovo važno, pa je bila mirna i tiha. Kola su brundala sve glasnije i odjednom, kad Fredpoveze auto naviše kroz vazduh, uz tiho krckanje, rešetke se odvališe od prozora –Hari dotrča do prozora i spazi rešetke kako se klate, nekoliko stopa iznad zemlje. Ronih je, dahćući, podigao u kola. Hari je zabrinuto osluškivao, ali iz spavaće sobeDarslijevih nije se ništa čulo.

Kad su rešetke bezbedno smeštene na zadnje sedište kola, pored Rona, Fred sevrati u rikverc što je mogao bliže Harijevom prozoru.

– Upadaj – reče Ron.– Ali moje stvari za Hogvorts... Moj čarobni štapić... Moja metla...– Gde su?– Zaključani u ostavi ispod stepenica, a ja ne mogu da izađem iz sobe...– Nema problema – reče Džordž sa suvozačkog sedišta. – Miči se, Hari.Fred i Džordž se oprezno uzveraše kroz prozor u Harijevu sobu. Svaka im čast,

pomisli Hari, kad Džordž izvadi običnu ukosnicu iz džepa i poče da obija bravu.– Mnogi čarobnjaci misle da je učenje ovakvih normalskih trikova gubljenje

vremena – reče Fred – ali mi mislimo da valja znati ove veštine, iako su malo spore.Začu se tanušno ’klik’ i vrata se otvoriše.– Dakle, mi ćemo uzeti tvoj kovčeg – ti zgrabi sve što ti treba iz tvog sobička i

dodaj Ronu – prošapta Džordž.– Pazite na zadnji stepenik, škripi – šapnu Hari kad blizanci nestadoše na

mračnom odmorištu.Hari je jurcao po sobi, skupljajući svoje stvari i dodavao ih Ronu kroz prozor.

Onda je sišao da pomogne Fredu i Džordžu da prenesu njegov kovčeg uza stepenice.Hari je čuo teču Vernona kako kašlje.

Napokon su, dahćući, stigli do odmorišta, i preneli kovčeg kroz Harijevu sobu dootvorenog prozora. Fred se uzverao nazad u kola da bi ga zajedno s Ronom povukao,dok su ga Hari i Džordž gurali odozdo iz sobe. Mic po mic, kovčeg je klizio krozprozor.

Teča Vernon se ponovo zakašlja.– Još malo – prodahta Fred, koji ga je povlačio iz kola – pogurajte još jednom...Hari i Džordž podupreše kovčeg ramenima i ubaciše ga kroz prozor na zadnje

sedište automobila.– Okej, idemo – šapnu Džordž.

Ali dok se Hari peo na prozorski sims, iznenada se iza njega začu glasan krik,propraćen grmljavinom teča Vernonovog glasa:

– TA PROKLETA SOVA!– Zaboravio sam Hedvigu!Hari pretrča preko sobe u trenu kada se svetlo u hodniku upalilo. Zgrabi Hedvigin

kavez, dojuri do prozora i dodade ga napolje Ronu. Upravo se popeo na komodu sfiokama kad teča Vernon zalupa na nezaključana vrata, koja se uz tresak otvoriše.

Teča Vernon je, za trenutak, stajao kao uramljen u dovratku, zatim riknu poputrazjarenog bika i baci se na Harija, zgrabivši ga za članak.

Ron, Fred i Džordž zgrabiše Harija za ruke i povukoše ga iz sve snage.– Petunija – zaurla teča Vernon. – On beži! ON BEŽI!Vizlijevi povukoše iz sve snage i Harijeva noga iskliznu iz teča Vernonovih šaka.

Čim je Hari ušao u kola i zalupio vrata, Ron uzviknu: – Daj gas, Frede! – i kolaiznenada jurnuše ka Mesecu.

Hari nije mogao da poveruje – bio je slobodan. Spustio je prozor, i pogledaonazad ka sve manjim krovovima Šimširove ulice dok mu je noćni vazduh šibao krozkosu. Teča Vernon, tetka Petunija i Dadli zbunjeno su izvirivali kroz Harijev prozor.

– Vidimo se sledećeg leta – povika Hari.Vizlijevi prasnuše u grohotan smeh, a Hari se smesti nazad na sedište, kezeći se od

uva do uva.– Pusti Hedvigu napolje – reče on Ronu – neka leti iza nas. Već dugo nije imala

prilike da protegne krila.Džordž dodade ukosnicu Ronu i, trenutak kasnije, Hedviga se veselo vinu kroz

prozor i nastavi da klizi pored njih kao duh.– Nego... kakva je to priča, Hari? – upita Ron nestrpljivo. – Šta se to dešavalo?Hari im ispriča sve o Dobiju, o upozorenju koje mu je vilenjak dao, i o fijasku

pudinga s marcipanskim ljubičicama. Kada je završio, dugo su zabezeknuto ćutali.– Vrlo sumnjivo – reče najzad Fred.– Definitivno vrdanje – složi se Džordž. – Nije hteo da ti kaže čak ni ko, navodno,

smišlja tu zaveru?– Mislim da nije mogao – reče Hari. – Rekao sam vam, čim bi shvatio da bi nešto

moglo da mu se omakne, počeo bi da udara glavom o zid.Zapazio je da su se Fred i Džordž značajno zagledali.– Šta je, mislite da me je lagao? – upita ih Hari.– Pa – reče Fred – pazi ovako: kućni vilenjaci imaju svoju moćnu magiju, ali

obično ne mogu da je koriste bez dozvole svojih gospodara. Mislim da je stari Dobiposlat da te spreči da se vratiš u Hogvorts. Nečija neslana šala. Možeš li da se setišnekoga u školi kome si se zamerio?

– Da – rekoše Hari i Ron u glas.– Drako Melfoj – objasni Hari. – On me mrzi.

– Drako Melfoj? – upita Džordž, okrenuvši se. – Nije valjda sin LucijusaMelfoja?

– Mora da je on, to nije tako često ime, zar ne? – reče Hari. – Zašto?– Čuo sam tatu da priča o njemu – reče Džordž. – On je bio veliki pristalica Znaš-

Već-Koga.– A kada je Znaš-Već-Ko nestao – reče Fred, izvijajući se unazad da bi video

Harija – Lucijus Melfoj se vratio i rekao da, zapravo, nikada i nije iskreno bio uznjega. Malo sutra – tata misli da je on je bio u najužem krugu saradnika Znaš-Već-Koga.

Hari je i ranije čuo te glasine o Melfojevoj porodici, i nisu ga nimalo iznenadile.U poređenju s Drakom Melfojem, Dadli Darsli je delovao kao fin, pažljiv i osećajandečak.

– Ne znam da li Melfojevi imaju kućnog vilenjaka... – reče Hari.– Pa, ko god ga ima sigurno potiče iz stare čarobnjačke porodice, i to vrlo bogate

– zaključi Fred.– Da, mama je oduvek priželjkivala da imamo kućnog vilenjaka koji bi joj peglao

– reče Džordž. – Ali sve što mi imamo su glupi stari akrep na tavanu i baštenskipatuljci. Kućni vilenjaci idu uz velika stara zdanja, zamkove i takva mesta, nećeš ihnaći u našoj kući...

Hari je ćutao. Sudeći po tome što je Drako Melfoj uglavnom dobijao najboljestvari, njegova porodica mora da se valjala u čarobnjačkom zlatu: lako je mogao dazamisli Melfoja kako se šepuri po velikoj kući s imanjem. Poslati porodičnog slugu daspreči Harija da se vrati na Hogvorts ličilo je na nešto što bi Melfoj uradio. Da li jeglupo što je Hari ozbiljno shvatio Dobija?

– Svejedno, drago mi je što smo došli po tebe – reče Ron. – Stvarno sam sezabrinuo što ne odgovaraš na moja pisma. Isprva sam mislio da je to Erolovakrivica...

– Ko je Erol?– Naša sova. On je prastar. Ne bi mu bio prvi put da ne dostavi pošiljku. E, onda

sam pokušao da pozajmim Hermesa...– Koga?– Sovu koju su mama i tata kupili Persiju kada je postao asistent – reče Fred sa

prednjeg sedišta.– Ali Persi nije hteo da mi ga pozajmi – reče Ron. – Rekao mi je da je njemu

potreban.– Persi se veoma čudno ponaša ovog leta – namršteno će Džordž. – A zbilja šalje

mnogo pisama i provodi mnogo vremena zatvoren u sobi... Mislim, nemoguće je dasve vreme glanca svoju asistentsku značku... Voziš previše na zapad, Frede – dodade,pokazujući kompas na vozačkoj tabli. Fred okrenu volan.

– Pa, da li vaš tata zna da ste mu uzeli kola? – upita Hari, već pogađajući odgovor.

– Ovaj, ne – reče Ron – večeras je na poslu. Nadajmo se da ćemo uspeti da ihvratimo u garažu, a da mama ne primeti da smo leteli njima.

– Šta tvoj tata uopšte radi u Ministarstvu magije?– On radi u najdosadnijem odseku – reče Ron. – U Kancelariji za zloupotrebu

normalskih predmeta.– Čega?– Ma, to ima neke veze sa skidanjem čini s normalskih predmeta, znaš, u slučaju

da nešto opet završi u njihovim radnjama ili kućama. Na primer, prošle godine jeumrla neka stara veštica i njen servis za čaj prodat je nekoj starinarnici. Kupila ga jejedna Normalka, donela ga kući i pokušala da posluži prijateljice čajem iz njega. Bilaje to noćna mora – tata je nedeljama radio prekovremeno.

– Šta se desilo?– Čajnik je poludeo i počeo da prska vreli čaj svuda okolo, a jedan čovek je

završio u bolnici jer su mu mašice za šećer priklještile nos. Tata je izludeo, ukancelariji rade samo on i stari veštac po imenu Perkins, i morali su da bacaju gomiluMemorijskih čini i štošta drugo da bi zataškali celu stvar...

– Ali tvoj tata... ova kola...Fred se nasmeja. – Da, tata je lud za svim što ima veze s Normalcima, naša šupa

je puna njihovih stvari. On ih demontira, baca čini na njih, pa ih ponovo sklapa. Kadabi izvršio raciju u našoj kući, morao bi odmah sebe da uhapsi. To izluđuje mamu.

– Evo ga glavni put – reče Džordž, vireći kroz vetrobran. – Stižemo za desetminuta... taman na vreme, sviće...

Duž horizonta na istoku video se bled rozikast sjaj. Fred spusti kola niže i Harivide obrise polja i načičkanog drveća.

– Mi živimo malo izvan sela – reče Džordž. – Oteri Sent Kečpol...Kola su letela sve niže i niže. Krajičak sjajnog crvenog sunca probijao se kroz

drveće.– Sletanje! – reče Fred kad s lakim treskom udariše u zemlju. Sleteli su pored

trošne garaže u malom dvorištu, a Hari pogleda napolje i prvi put vide Ronovu kuću.Izgledala je kao da je nekada bila veliki kameni svinjac, kome su tu i tamo

dodavane sobe, dok nije narastao za nekoliko spratova i toliko se naherio da jeizgledao kao da se podupire magijom (kao što, Hari se podseti, verovatno i jeste). Navrh crvenog krova bilo je nataknuto četiri ili pet dimnjaka. U zemlju blizu ulaza bio jezaboden nakrivljen znak, na kome se moglo pročitati: „Jazbina“. Oko ulaznih vrataležala je gomila čizama velingtonki i veoma zarđao kazan. Nekoliko debelih smeđihkokošaka kljuckalo je tamo-amo po dvorištu.

– Nije ništa posebno – reče Ron.– Sjajno je – reče Hari radosno, pomislivši na Šimširovu ulicu.Izašli su iz kola.– Sada ćemo strašno tiho da se popnemo gore – reče Fred – i sačekaćemo da nas

mama pozove na doručak. Onda ćeš ti, Rone, da se sjuriš dole i da kažeš: ’Mama, vidiko se pojavio noćas!’, a njoj će biti drago što vidi Harija i niko neće saznati da smoleteli kolima.

– Važi – reče Ron. – Hajde, Hari, ja spavam na...Ron gadno pozelene, pogleda prikovanog za kuću. Ostala trojica se okrenuše ka

njemu.Preko dvorišta je marširala gospođa Vizli, rasterujući kokoške, a za nisku,

punačku ženu prijatnog lica, bilo je neverovatno koliko je ličila na sabljozubog tigra.– Ah – reče Fred.– O, Bože – reče Džordž.Gospođa Vizli se zaustavi ispred njih, s rukama na kukovima, prelazeći pogledom

s jednog lica krivca na drugo. Nosila je brašnjavu kecelju iz čijeg je džepa viriočarobni štapić.

– Dakle – reče ona.– Dobro jutro, mama – reče Džordž glasom za koji je očigledno čvrsto verovao da

zvuči veselo i podilazeće.– Imate li ikakvu predstavu koliko sam se brinula? – reče gospođa Vizli, smrtno

ozbiljnim šapatom.– Izvini, mama, ali vidiš, morali smo...Sva tri sina gospođe Vizli bila su viša od nje, ali se šćućuriše čim se njen bes

sručio na njih.– Prazni kreveti! Nema poruke! Nema kola... Mogli ste da se slupate... izludela

od brige... baš vas briga... nikada u životu mi se nije... čekajte samo da vam dođeotac, nikad nismo imali ovakvih problema sa Bilom ili Čarlijem ili Persijem...

– Savršenim Persijem – promrmlja Fred.– TI BI MOGAO MALO DA SE UGLEDAŠ NA PERSIJA! – podviknu gospođa

Vizli Fredu, upirući mu prst u grudi. – Mogli ste da poginete, mogli su da vas vide,otac je mogao da izgubi posao zbog vas...

Činilo im se da tirada traje satima. Gospođa Vizli je već bila promukla od vikekad se okrenula ka Hariju, koji ustuknu.

– Strašno mi je drago što te vidim, Hari dušo – reče ona. – Uđi da doručkuješ.Okrenula se i vratila u kuću, a Hari uđe za njom tek pošto je bacio nervozan

pogled na Rona, koji mu ohrabrujuće klimnu glavom.Kuhinja je bila mala i prilično skučena. Na sredini je stajao oriban drveni sto a

oko njega stolice, i Hari sede na ivicu jedne, gledajući okolo. Nikada ranije nije bio učarobnjačkoj kući.

Sat na zidu naspram njega imao je samo jednu kazaljku i uopšte nije imao brojeve.Oko ivice su bili natpisi poput: ’Vreme da se napravi čaj’, ’Vreme da se nahranepilići’ i ’Kasniš’. Knjige su bile naslagane u tri reda na kaminu, knjige s naslovimapoput Činima do domaćeg sira, Čarolije za pečenje i Gozbe za jedan minut – to je

magija! A ukoliko Harija nisu uši varale, radio pored sudopere upravo je najavio„Veštičji sat“ s popularnim pesmama čarobnice Celestine Vorbek.

Gospođa Vizli je kloparala okolo, spremajući doručak pomalo nasumice, bacajućiljutite poglede na svoje sinove dok je stavljala kobasice u tiganj. S vremena na vremebi promumlala nešto kao: – Ne znam samo na šta ste mislili – i: – Nikad ne bihpoverovala.

– Ne krivim tebe, dušo – uveravala je Harija, svalivši mu u tanjir osam ili devetkobasica. – Artur i ja smo takođe brinuli zbog tebe. Baš smo sinoć pričali kako ćemosami otići po tebe ako ne odgovoriš Ronu do petka. Ali stvarno – (upravo je dodavalatri pržena jajeta u njegov tanjir) – preleteti pola zemlje zabranjenim kolima... svako jemogao da vas vidi...

Ona mahinalno zamahnu čarobnim štapićem ka posuđu u sudoperi i ono samo počeda se pere, nežno zvekećući u pozadini.

– Bilo je oblačno, mama! – reče Fred.– Zatvori usta dok jedeš! – obrecnu se gospođa Vizli.– Mama, oni su ga izgladnjivali! – reče Džordž.– I ti! – reče gospođa Vizli, ali joj izraz lica postade nešto blaži kad krenu da seče

Hariju hleb i da ga maže puterom.Na trenutak im pažnju skrenu mala riđa figura u dugačkoj spavaćici, koja se pojavi

u kuhinji, prigušeno ciknu, i ponovo istrča.– Džini – reče Ron Hariju u pola glasa. – Moja sestra. Priča o tebi celo leto.– Da, Hari, tražiće ti autogram – isceri se Fred, ali utom uhvati majčin pogled i

nagnu se nad tanjir bez reči. Nisu više izgovorili ni reč dok sva četiri tanjira nisuispražnjena, što se desilo za začuđujuće kratko vreme.

– Bokca mu, al’ sam umoran – zevnu Fred, najzad odlažući nož i viljušku. –Mislim da ću u krevet i...

– Ne, nećeš – obrecnu se gospođa Vizli. – Sam si kriv što si bio napolju cele noći.Očistićeš, umesto mene, baštu od patuljaka, ponovo su počeli da izmiču kontroli.

– O, mama...– Vas dvojica takođe – reče ona, uputivši Ronu i Fredu prodoran pogled. – Ti

možeš da legneš, dušo – dodade Hariju. – Nisi ti tražio da letiš tim vražjim kolima.Ali Hari, koji se osećao sasvim odmorno, brzo reče: – Ja ću pomoći Ronu, nikada

nisam video kako se bašta čisti od patuljaka...– Veoma lepo od tebe, dušo, ali to je vrlo dosadan posao – reče gospođa Vizli. –

Eh, da vidimo sad šta Lokhart ima da kaže na temu rasterivanja patuljaka...I ona izvuče debelu knjigu s gomile na kaminu. Džordž zahropta.– Mama, znamo kako se bašta čisti od patuljaka.Hari baci pogled na korice knjige gospođe Vizli. Na njoj je, kitnjastim zlatnim

slovima, pisalo Priručnik za kućnu gamad Gilderoja Lokharta. Na naslovnoj stranibila je velika fotografija izuzetno zgodnog čarobnjaka talasaste plave kose i bistrih

plavih očiju. Kao i inače u čarobnjačkom svetu, fotografija je bila pokretna;čarobnjak, za kog je Hari pretpostavio da je Gilderoj Lokhart, namigivao je drskosvima njima. Lice gospođe Vizli ozari se kada ga vide.

– Oh, on je divan – reče. – Vala baš se razume u kućnu gamad, ovo je fantastičnaknjiga...

– Mami se on sviđa – reče Fred izuzetno glasnim šapatom.– Ne budi smešan, Frede – reče gospođa Vizli, pocrvenevši. – Dobro, ako mislite

da znate bolje od Lokharta, možete da počnete, i teško vama ako nađem ijednogpatuljka kad dođem u inspekciju.

Zevajući i gunđajući, Vizlijevi tromo izađoše napolje, dok ih je Hari u stopupratio. Bašta je bila velika i upravo onakva kakva bi, po Harijevom mišljenju, baštatrebalo da bude. Darslijevima se ne bi dopala – bilo je mnogo korova, trava je trebaloda se pokosi, svuda duž zidova bilo je mnogo kvrgavog drveća, biljke koje Harinikada nije video bujale su iz svih leja i, najzad, bio je tu i veliki zeleni ribnjak punžaba.

– I Normalci imaju baštenske patuljke, znaš – reče Hari Ronu, dok su prelazilipreko travnjaka.

– Da, video sam ta čuda za koja oni misle da su patuljci – odgovori Ron, sagnuvšise i glavom uronivši u žbun božura. – Kao mali debeli Deda Mrazovi s pecaljkama...

Začu se nagli zvuk komešanja, žbun božura se zaljulja, i Ron se ispravi. – Ovo jepatuljak – reče on smrknuto.

– Pušćaj me! Pušćaj me! – cičao je patuljak.To biće svakako nije ličilo na Deda Mraza. Bilo je malo, smežurano, velike,

kvrgave, ćelave glave nalik krompiru. Ron ga je ispruženom rukom držao naodstojanju od sebe, dok se patuljak ritao svojim malim rožastim nogama; uhvatio ga jeza nožne članke i okrenuo naglavačke.

– Ovo treba da radiš – reče. On podiže patuljka iznad glave (’Pušćaj me!’) i počeda vitla njime u velikim krugovima kao lasom. Videvši Harijevo zgranuto lice, Rondodade: – Njih to ne boli: samo treba dobro da mu se zavrti u glavi, da ne može danađe put nazad do patuljačkih krtičnjaka.

On ispusti patuljkove noge i ovaj odlete šest-sedam metara kroz vazduh, sletevšiuz tup udarac u polje preko živice.

– Kilavo – reče Fred. – Kladim se da ću svog da dobacim iza onog panja.Hari je brzo naučio da ne sažaljeva previše patuljke. Odlučio je da prvog kog je

uhvatio prosto prebaci preko živice, ali patuljak, osetivši slabost, zari svoje oštrezube u Harijev prst, tako da ovaj nije mogao da ga se otrese, sve dok...

– Opa, Hari... to mora da je bilo čitavih petnaestak metara...Uskoro su kroz vazduh na sve strane leteli patuljci.– Vidiš, nisu mnogo pametni – reče Džordž, grabeći pet-šest patuljaka odjednom.

– Čim shvate da čistimo baštu od patuljaka, oni izjure da vide. Očekivao bi da su do

sada naučili bar da ostanu skriveni.Uskoro je gomila patuljaka u polju počela da odlazi u nepravilnoj vrsti, povijenih

ramena.– Vratiće se oni – reče Ron, dok su posmatrali patuljke kako nestaju u živici s

druge strane polja. – Sviđa im se ovde... Tata je previše blag prema njima, misli da susmešni...

Utom se ulazna vrata zalupiše.– Vratio se! – povika Džordž. – Tata je stigao kući!Požurili su kroz baštu nazad u kuću.Gospodin Vizli je sedeo srozan na kuhinjskoj stolici, bez naočara i sklopljenih

očiju. Bio je to mršav čovek, već proćelav, ali mu je ono malo kose bilo riđe kao ikod sve njegove dece. Nosio je dugu zelenu odoru koja je bila prilično prašnjava iizlizana.

– Kakva noć – promrmlja on, tražeći čajnik dok su svi posedali oko njega. – Devetracija. Devet! A stari Mandungus Flečer je pokušao da baci kletvu na mene čim sammu okrenuo leđa...

Gospodin Vizli otpi veliki gutljaj čaja i uzdahnu.– Jesi li nešto pronašao, tata? – upita Fred znatiželjno.– Samo par ključeva koji se smanjuju i čajnik koji ujeda – zevnu gospodin Vizli. –

Međutim, bilo je par prilično gadnih stvari koje nisu u mojoj nadležnosti. Mortlejk jeodveden na saslušanje zbog nekih vrlo čudnih lasica, ali to je, hvala bogu, posaoKomiteta za eksperimentalne čini...

– Zašto bi se iko zamajavao smanjivanjem ključeva? – upita Džordž.– To je ubičajeno muštranje Normalaca – uzdahnu gospodin Vizli. – Prodaju im

ključ koji se smanjuje gotovo do ništavila, tako da nikad ne mogu da ga pronađu kadim zatreba... Naravno, vrlo je teško osuditi bilo koga jer Normalci neće da priznaju daim se ključ smanjuje... uporno tvrde da ga gube. Nek su nam živi i zdravi, posumnjaćena sve samo ne na magiju, čak i kad im je pred nosom... ali ne biste verovali šta svenaša sorta neće začarati...

– KAO KOLA, NA PRIMER?Utom se pojavi gospođa Vizli držeći dugačak žarač kao mač. Gospodin Vizli

razrogači oči. Zurio je kao krivac u svoju ženu.– K-kola, Moli, dušo?– Da, Arture, kola – reče gospođa Vizli, sevajući pogledom. – Zamisli čarobnjaka

koji je kupio stara zarđala kola i rekao svojoj ženi da samo namerava da ih rasklopi,da vidi kako rade, a zapravo je hteo da ih začara da lete.

Gospodin Vizli trepnu.– Pa, draga, mislim da ćeš shvatiti da je sve uradio u skladu sa zakonom, čak iako

je, ovaj, možda bilo bolje da je ženi, ovaj, rekao istinu... Postoji rupa u zakonu,vidiš... sve dok nije nameravao da leti kolima, činjenica da kola mogu da lete nije...

– Arture Vizli, sâm si se postarao da postoji rupa u zakonu, kada si ga napisao! –viknu gospođa Vizli. – Samo zato da bi i dalje nastavio da čačkaš oko sveg tognormalskog otpada koji držiš u šupi! A za tvoju informaciju, Hari je jutros stigaokolima kojima ti nisi nameravao da letiš!

– Hari? – ponovi gospodin Vizli tupo. – Koji Hari?Osvrnu se i poskoči kad ugleda Harija.– Blagi bože, je li to Hari Poter? Izuzetno mi je drago što sam te upoznao, Ron

nam je toliko pričao o...– Tvoji sinovi su prošle noći leteli kolima do Harijeve kuće i natrag! – viknu

gospođa Vizli. – Šta imaš da kažeš na to, a?– Stvarno? – upita gospodin Vizli znatiželjno. – Da li je dobro išao? Ovaj, hoću

reći – zbuni se on, dok su iz očiju gospođe Vizli letele varnice – to, to je vrlo ružno,momci, zaista ružno...

– Ostavimo ih – promrmlja Ron Hariju, dok se gospođa Vizli nadimala kao žaba.– Hajdemo, pokazaću ti moju sobu.

Oni šmugnuše iz kuhinje, uskim prolazom do nejednakih stepenica koje sukrivudale uvis kroz kuću. Na trećem odmorištu vrata su bila poluotvorena. Hari zatrenutak uhvati dva bistra smeđa oka kako pilje u njega, pre nego što se vrata uz tresakzatvoriše.

– Džini – objasni Ron. – Pojma nemaš koliko je neobično što je ovako stidljiva,inače ne zatvara usta...

Popeli su se još dva sprata, dok nisu stigli do vrata s kojih se ljuštila boja i nakojima je bila zakačena pločica s natpisom: „Ronaldova soba“.

Hari zakorači u nju, maltene dotakavši glavom kosi plafon i zatrepta s nevericom.Osećao se kao da ulazi u peć: skoro sve u Ronovoj sobi bilo je jarkonarandžaste boje:posteljina, zidovi, čak i plafon. Onda Hari shvati da je Ron prekrio skoro svakicentimetar pohabanih tapeta posterima sedmoro jednih te istih veštica i čarobnjaka,koji su nosili svetlonarandžaste odore, metle i žustro mahali.

– Tvoj kvidički tim? – upita Hari.– Čadlijski topovi – reče Ron, pokazujući na narandžastu posteljinu s izvezenim

velikim crnim slovima Č i T i letećim đuletom. – Deveti u ligi.Ronove školske knjige čini ležale su neuredno u ćošku, odmah pored gomile

stripova koji su izgleda, svi do jednog, opisivali Avanture Martina Migsa,nenormalnog Normalca. Ronov čarobni štapić bio je položen povrh akvarijuma nasimsu, prepunog žablje ikre, tik uz debelog sivog pacova, Krasticu, koji je dremao nasuncu.

Hari prekorači špil samomešajućih karata i pogleda kroz sićušni prozor. Dole, napoljani, mogao je da vidi omanju grupu patuljaka kako se prikradaju, jedan po jedan,nazad kroz živicu Vizlijevih. Onda se okrenu i ugleda Rona, koji ga je posmatraogotovo nervozno, kao da iščekuje njegov sud.

– Malčice je skučena – reče Ron brzo. – Nije kao soba koju si imao kodNormalaca. Plus, ja sam tačno ispod tavanskog akrepa, a on stalno udara o cevi istenje...

Ali Hari, uz širok osmeh, reče: – Ovo je najbolja kuća u kojoj sam ikada bio.Ronove uši postadoše ružičaste.

4. Kod Kitnjavka i Mrljavka

Život u Jazbini potpuno se razlikovao od života u Šimširovoj ulici. Darslijevi su

voleli da sve bude uredno i na svom mestu; kuća Vizlijevih vrvela je čudnim ineočekivanim. Hari se zabezeknuo kada je prvi put pogledao u ogledalo iznadkuhinjskog kamina, a ono mu doviknulo: – Uvuci košulju, dronjavi! – Akrep na tavanuje zavijao i bacao cevi kad god bi osetio da postaje previše tiho, a male eksplozijekoje su dolazile iz Fredove i Džordžove sobe smatrane su sasvim normalnim. Harijuje pak kod Vizlijevih najčudnije bilo ne ogledalo koje govori, niti akrepovotandrkanje, već činjenica da su ga svi voleli.

Gospođa Vizli brinula se u kakvom su mu stanju čarape i nutkala ga da za svakiobrok triput uzme repete. Gospodin Vizli je voleo da Hari sedi pored njega zavečerom, da bi ga zasipao pitanjima o životu Normalaca, moleći ga da mu objasnikako funkcionišu stvari kao što su utikači ili poštanska služba.

– Fascinantno! – rekao bi, dok mu je Hari objašnjavao čemu služi telefon. –Genijalno, stvarno – kako se sve dovijaju Normalci ne bi li preživeli bez magije.

Jednog sunčanog jutra, nekih nedelju dana pošto je stigao u Jazbinu, Hari je dobio

pismo s Hogvortsa. On i Ron sišli su na doručak i zatekli gospodina i gospođu Vizli iDžini već posednute za kuhinjskim stolom. Čim je ugledala Harija, Džini slučajnoispusti svoju činiju s kašom na pod uz glasan zveket. Džini je, činilo se, bila vrlosklona da ispušta stvari kad god bi Hari ušao u sobu. Zagnjurila se ispod stola dadohvati činiju i pojavila s licem koje je sijalo kao zalazeće sunce. Pretvarajući se danije ništa primetio, Hari sede i uze tost koji mu je gospođa Vizli ponudila.

– Pisma iz škole – reče gospodin Vizli, dodajući Hariju i Ronu identične koverteod žućkastog pergamenta, adresirane zelenim mastilom. – Dambldor već zna da siovde, Hari, tom čoveku ništa ne može da promakne. I vas dvojica ste dobili – dodadeon, kad Fred i Džordž lenjo uđoše, još uvek u pidžamama.

Nekoliko minuta je vladao tajac, dok je svako čitao svoje pismo. Hariju je rečenoda, kao i uvek, uhvati Hogvorts ekspres sa stanice Kings kros prvog septembra. Bio jepriložen i spisak novih knjiga potrebnih za sledeću godinu.

Ðacima drugog razreda potrebne su:* Standardna knjiga čini za drugi razred od Mirande Sovuljage;* Odmor s vilom zloslutnicom od Gilderoja Lokharta;* Lutanje sa zlodusima od Gilderoja Lokharta;* Raspust s baba-vešticama od Gilderoja Lokharta;* Putovanja s trolovima od Gilderoja Lokharta;* Plovidba s vampirima od Gilderoja Lokharta;* Vikend s vukodlacima od Gilderoja Lokharta;* Godina s jetijem od Gilderoja Lokharta. Fred, koji je završio svoju listu, zaviri u Harijevu.– I vama su rekli da nabavite sve Lokhartove knjige! – reče. – Novi nastavnik

Odbrane od Mračnih veština mora da je njegov obožavatelj... kladim se da je nekaveštica.

U tom trenutku Fred uhvati majčin pogled i brzo se vrati svom džemu.– Ta gomila neće biti jeftina – reče Džordž, brzo pogledavši roditelje. –

Lokhartove knjige su stvarno skupe...– Pa, snaći ćemo se – uzvrati gospođa Vizli, brižnog izraza. – Nadam se da ćemo

makar za Džini uspeti da nabavimo što više polovnih stvari.– A ti polaziš u Hogvorts ove godine? – Hari upita Džini.Ona klimnu glavom, porumenevši do korena svoje plamene kose i nasloni lakat u

dozu za puter. Na sreću, to niko osim Harija nije video jer je u kuhinju upravo ušaoRonov stariji brat Persi. Već je bio obučen, a hogvortska asistentska značka bila mu jezakačena za pleteni prsluk.

– Dobro jutro svima – reče Persi živahno. – Divan dan.Seo je na jedinu slobodnu stolicu, ali je odmah poskočio, izvukavši ispod sebe

očerupanu sivu perjanu pajalicu – ili se bar tako Hariju činilo, sve dok je nije videokako diše.

– Erol! – reče Ron, uzimajući mlitavu sovu od Persija i izvlačeći pismo ispodnjegovog krila. – Konačno... doneo je Hermionin odgovor. Pisao sam joj da ćemopokušati da te spasimo od Darslijevih.

Odneo je Erola do stalka za ptice kod izlaza za baštu i pokušao da ga nasadi nanju, ali se Erol ponovo skljokao, pa ga Ron umesto toga položi na rešetku za sušenje,promrmljavši: – Jadno. – Zatim otvori Hermionino pismo i pročita ga naglas:

Dragi Rone i Hari, ako si tu,Nadam se da je kod vas sve u redu, i da je Hari okej a da ti, Rone, nisi

učinio ništa nedozvoljeno da ga izvučeš, jer bi to dovelo i Harija u nevolju.Stvarno sam se brinula pa, ako je Hari dobro, molim te javi mi odmah, mada bimožda bilo bolje da koristiš neku drugu sovu. Mislim da bi još jedna pošiljkaovoj došla glave.

Ja sam, naravno, vrlo zauzeta zadacima za školu... (– Kako može da budezauzeta? – upita Ron, užasnut. – Na raspustu smo!)... ali sledeće srede idemo uLondon da kupimo nove knjige. Možda bismo mogli da se sretnemo u Dijagon-aleji?

Javi mi šta se dešava čim stigneš, voli te Hermiona. – Pa, to nam se uklapa, mogli bismo tada da uzmemo i stvari za vas – reče

gospođa Vizli, počevši da raščišćava sto. – Šta ste naumili danas?Hari, Ron, Fred i Džordž nameravali su da idu na brdo gde su Vizlijevi imali malu

ograđenu livadu. Bila je okružena drvećem, koje je skrivalo od pogleda iz sela podnobrda. To je značilo da bi mogli da vežbaju kvidič, ukoliko ne lete previsoko. Nisumogli da koriste prave lopte za kvidič, za koje teško da bi imali objašnjenje ako bipobegle i odletele u selo. Umesto njih su jedan drugome dobacivali jabuke i na smenuse vozili na Harijevoj metli Nimbus 2000, koja je bila ubedljivo najbolja metla odsvih. Ronovu staru Zvezdu padalicu često su prestizali prolazeći leptiri.

Pet minuta kasnije marširali su uz brdo s metlama na ramenima. Pitali su Persijahoće li da im se pridruži, ali on je rekao da je zauzet. Hari je, za sada, Persija viđaosamo za vreme jela; ostatak vremena provodio je zatvoren u svojoj sobi.

– Voleo bih da znam šta smera – reče Fred mršteći se. – Ne liči na sebe. Rezultatinjegovih ispita stigli su dan pre tebe, dvanaest O.Č.N.-a, a on gotovo da nije likovao.

– Obični čarobnjački nivoi – objasni Džordž, primetivši Harijev zbunjen pogled.– I Bil je imao dvanaest. Ako ne budemo oprezni, imaćemo još jednog glavešinudečaka u porodici. Mislim da bih umro od sramote.

Bil je bio njihov najstariji brat. On i sledeći brat, Čarli, već su završili Hogvorts.Hari nije upoznao nijednog od njih, ali je znao da je Čarli u Rumuniji, gde proučava

zmajeve, a Bil u Egiptu, gde radi u čarobnjačkoj banci Gringots.– Ne znam kako će mama i tata izaći na kraj s kupovinom svih školskih stvari –

reče Džordž posle nekog vremena. – Pet kompleta Lokhartovih knjiga! A Džini jepotrebna odora, i čarobni štapić, i sve...

Hari je ćutao. Bilo mu je malčice neprijatno. U podzemnoj odaji banke Gringots uLondonu imao je čitavo malo bogatstvo koje su mu roditelji ostavili. Naravno, tajnovac je važio samo u čarobnjačkom svetu; nije mogao da koristi galeone, sikle iknute u normalskim radnjama. Nikada nije spomenuo Darslijevima svoj račun u banciGringots; nije verovao da bi njihovo užasavanje od svega što ima veze s magijomobuhvatilo i veliku gomilu zlata.

* * *

Sledeće srede, gospođa Vizli ih je sve probudila ranije. Pošto je brzo napravila za

svakog po pola tuceta sendviča sa slaninom, obukli su kapute, a gospođa Vizli je uzelasaksiju s kamina i zavirila unutra.

– Ponestaje nam, Arture – uzdahnu ona. – Moraćemo danas da dokupimo još... padobro, gosti imaju prednost! Posle tebe, Hari dušo!

I s tim rečima, ona ga ponudi saksijom.Hari je zurio u sve njih, a oni su ga zauzvrat pomno posmatrali.– Š-šta treba da radim? – promuca on– Nikada nije putovao pomoću flu-praška – iznenada reče Ron. – Izvini, Hari,

zaboravio sam.– Nikada? – upita gospodin Vizli. – Ali kako si prošle godine stigao u Dijagon-

aleju da kupiš stvari za školu?– Išao sam metroom...– Stvarno? – upita gospodin Vizli radoznalo. – Ima li tamo okretnih stepenica?

Kako, zapravo...– Ne sada, Arture – reče gospođa Vizli. – Flu-prašak je mnogo brži, dušo, ali

zaboga, ako ga nikada nisi koristio...– Biće on dobro, mama – reče Fred. – Hari, gledaj prvo nas.On uze prstohvat svetlucave prašine iz saksije, priđe vatri i baci prašak u plamen.Uz tutanj, vatra postade smaragdnozelena i podiže se iznad Freda, koji uđe u nju,

povika: – Dijagon-aleja! – i nestade.– Moraš da govoriš razgovetno, dušo – reče gospođa Vizli Hariju, dok je Džordž

uvlačio ruku u saksiju. – I pazi da izađeš kroz pravu rešetku...– Pravu... šta? – upita Hari nervozno, dok je vatra tutnjala i odnosila Džordža s

vidika.– Pa, imaš da biraš između mnogih čarobnjačkih ognjišta, znaš, ali sve dok budeš

razgovetno govorio...

– Biće sve u redu s njim, Moli, ne paniči – reče gospodin Vizli, te se i sâm poslužiflu-praškom.

– Ali, dragi, ako se izgubi, kako ćemo to objasniti njegovim tetki i teči?– Neće im smetati – uveravao ju je Hari. – Dadli će misliti da je to sjajan štos, to

što sam nestao u dimnjaku, ne brinite zbog toga.– Pa... dobro... ti ćeš posle Artura – reče gospođa Vizli. – E sad, kad uđeš u vatru,

reci kuda hoćeš da ideš...– I privij laktove uz telo – posavetova ga Ron.– I drži oči zatvorene – dodade gospođa Vizli. – Čađ...– Ne vrpolji se – reče Ron – inače lako možeš da ispadneš kroz pogrešan kamin...– Ali nemoj da se uspaničiš i prerano izađeš, čekaj dok ne vidiš Freda i Džordža.Trudeći se da zapamti sve ovo, Hari uze flu-praška među prste i priđe ivici

kamina. Duboko udahnu, rasu prašak po vatri i zakorači napred; vatra mu se činila kaotopli povetarac; otvorio je usta i odmah progutao oblak vrelog pepela.

– D-Dijagon-aleja – zakašlja se.Osećao se kao da je usisan u nekakav veliki odvod. Činilo mu se da se kovitla

vrlo brzo... tutnjanje u njegovim ušima bilo je zaglušujuće... pokušao je da drži očiotvorene, ali mu je bilo muka od vrtloga zelenih plamenova... nešto tvrdo ga udari ulakat i on privuče ruku čvrsto uza se, još uvek se kovitlajući i kovitlajući... a sada seosećao kao da ga hladne ruke šamaraju po licu...žmirkajući kroz svoje naočare, videoje zamagljenu reku kamina, kroz koje bi tek letimično uspeo da ugleda sobe iza njih...sendviči sa slaninom su mu se komešali u stomaku... ponovo je zatvorio oči, poželevšida stane, a onda je pao, licem napred, na hladan kamen i osetio kako mu se naočarelome.

Ošamućen, izubijan i čađav, oprezno se pridiže na noge, pridržavajući polomljenenaočare pred očima. Bio je sasvim sam, ali nije imao pojma gde se nalazi. Jedino jeuspeo da razluči da stoji u kamenom kaminu nečega što je ličilo na veliku, zadimljenučarobnjačku radnju – ali teško da je išta unutra moglo da bude na spisku hogvortskihškolskih potrepština.

U staklenoj vitrini u blizini nalazili su se sasušena ruka na jastuku, krvav špilkarata i zureće stakleno oko. Sa zida su se cerile zlokobne maske, na tezgi behusortirane ljudske kosti, a s tavanice su visili zarđali šiljati instrumenti. Što je najgore,uska tamna ulica koju je Hari opazio kroz prašnjavi prozor radnje svakako nije bilaDijagon-aleja.

Što pre ode odavde, to bolje. Nos ga je još uvek boleo na mestu kojim je udario ozemlju. Hari brzo i nečujno pođe ka vratima, ali nije stigao ni do pola puta kada se sdruge strane izloga pojaviše dve osobe – a jedna od njih je bila osoba koju je Harinajmanje želeo da vidi sada, kada je bio izgubljen, čađav i nosio polomljene naočare– Drako Melfoj.

Hari se brzo osvrnu i primeti veliku crnu vitrinu s leve strane; on uđe unutra i

zatvori vrata za sobom, ostavivši mali otvor da bi mogao da viri kroz njega. Trenutakkasnije oglasi se zvono i Melfoj uđe u radnju.

Čovek koji ga je pratio mogao je biti samo njegov otac. Imao je isto bledo šiljastolice i identične hladne sive oči. Gospodin Melfoj pređe preko sobe, nezainteresovanorazgledajući izloženu robu, a onda pritisnu zvonce na tezgi pre nego što se okrenu kasinu i reče mu: – Drako, ništa ne diraj.

Melfoj, koji je posegnuo za staklenim okom, reče: – Mislio sam da ćeš da mikupiš poklon.

– Rekao sam da ću ti kupiti trkačku metlu – odvrati njegov otac, dobujući prstimapo tezgi.

– Kakva je korist od nje kad nisam u timu svoje kuće? – upita Melfoj nadureno imrzovoljno. – Hari Poter je dobio Nimbus 2000 prošle godine. Dambldor mu je dao iposebnu dozvolu da igra za Grifindor. Baš i nije naročito dobar igrač, to je samo zatošto je čuven... Čuven po glupom ožiljku na čelu...

Melfoj se sagnu da ispita policu punu lobanja.– ...svi misle da je tako pametan, sjajni Poter sa svojim ožiljkom i svojom

metlom...– Sve si mi to već rekao bar deset puta – reče gospodin Melfoj, pogledavši sina

tako da je ovaj morao da zaćuti – a ja bih te podsetio da nije... poželjno... da ostavljašutisak da ti Hari Poter nije drag, pogotovo sad kad većina pripadnika naše sorte unjemu vidi junaka koji je učinio da Mračni gospodar nestane... ah, gospodine Bordžin.

Iza tezge se pojavi pogrbljen čovek, sklanjajući masne pramenove kose s lica.– Zadovoljstvo mi je što vas ponovo vidim, gospodine Melfoj – reče gospodin

Bordžin glasom uljanim kao i njegova kosa. – Veliko zadovoljstvo... i mladi gospodinMelfoj je tu, takođe... drago mi je. Kako mogu da vam pomognem? Moram da vampokažem, danas je stiglo, po veoma povoljnoj ceni...

– Danas ništa ne kupujem, gospodine Bordžin, već prodajem – reče gospodinMelfoj.

– Prodajete? – Osmeh na licu gospodina Bordžina izblede.– Čuli ste, svakako, da Ministarstvo sprovodi nove racije – reče gospodin Melfoj,

vadeći svitak pergamenta iz unutrašnjeg džepa i odmota ga da ga gospodin Bordžinpročita. – Imam nekoliko... ovaj... predmeta u kući koji me mogu dovesti u nezgodanpoložaj, ako dođe neko iz Ministarstva...

Gospodin Bordžin nakači cviker na nos i pogleda u listu.– Ministarstvo se ne bi usudilo da vam dosađuje, gospodine, siguran sam.Gospodin Melfoj iskrivi usta.– Još me nisu posetili. Ime Melfoj ipak uživa izvestan ugled, ali Ministarstvo

postaje sve nametljivije. Kolaju glasine o novom Dekretu o zaštiti Normalaca; nemasumnje da iza toga stoji onaj ludi šugavi ljubitelj Normalaca Artur Vizli...

Harija iznenada spopade bes.

– ...i, kao što vidite, zbog nekih od ovih otrova možda bi se činilo kao da...– Potpuno vas razumem, gospodine – reče gospodin Bordžin. – Da vidimo...– Mogu li da dobijem ovo? – prekinu ga Drako, pokazujući sasušenu ruku na

jastuku.– Ah, Ruka slave – reče gospodin Bordžin, napustivši gospodina Melfoja i

jurnuvši ka Draku. – Ubacite li u nju sveću, ona će osvetljavati put samo onom ko jedrži! Najbolji prijatelj lopova i pljačkaša! Vaš sin ima istančan ukus, gospodine.

– Nadam se da će moj sin postati nešto više od lopova ili pljačkaša, Bordžine –reče gospodin Melfoj hladno, a Bordžin brzo dodade: – Bez uvrede, gospodine, nisammislio ništa loše...

– Mada, ako ne popravi ocene – nastavi gospodin Melfoj još hladnije – moguće jeda će odista jedino za to biti sposoban.

– Nisam ja kriv – uzvrati Drako. – Svi nastavnici imaju pulene, ona HermionaGrejndžer...

– Mislio sam da bi te bilo sramota da devojčica koja čak i ne potiče izčarobnjačke porodice bude bolja od tebe na svim ispitima – obrecnu se gospodinMelfoj.

– Ha! – reče Hari tiho, zadovoljan što vidi Draka posramljenog i ljutog.– Svuda je tako – reče gospodin Bordžin svojim glatkim glasom. – Čarobnjačka

krv se svuda sve manje ceni...– Ne kod mene – reče gospodin Melfoj, besno raširivši svoje duge nozdrve.– Ne, gospodine, ni kod mene, gospodine – reče gospodin Bordžin, duboko se

naklonivši.– U tom slučaju bismo, možda, mogli da se vratimo mom spisku – reče gospodin

Melfoj kratko. – Donekle sam u žurbi, Bordžine, imam danas važna posla na drugommestu.

Počeli su da se cenkaju. Hari je nervozno posmatrao kako se Drako primiče svebliže i bliže mestu na kom je on bio sakriven, ispitujući izloženu robu. Zastao je dapogleda veliki kotur dželatovog konopca za vešanje i da pročita, zlobno se smešeći,natpis zakačen za predivnu ogrlicu od opala: Upozorenje: Ne dirati. Prokleto.Oduzela živote devetnaest Normalki koje su je do danas nosile.

Drako se okrenu i primeti vitrinu ispred sebe. Krenu napred... ispruži ruku zaručkom...

– Gotovo – reče gospodin Melfoj za tezgom. – Idemo, Drako!Čim se Drako okrenuo, Hari rukavom obrisa znoj sa čela.– Do viđenja, gospodine Bordžin. Očekujem vas sutra na imanju da preuzmete

robu.Čim se vrata zatvoriše, gospodin Bordžin odbaci svoje slatkorečivo držanje.– Do viđenja i vama, gospodine Melfoj, i ako je tačno ono što se priča, niste mi

prodali ni pola onoga što imate sakriveno na vašem imanju...

Mrmljajući zloslutno, gospodin Bordžin nestade u zadnjoj sobi. Hari sačeka parminuta za slučaj da se ovaj vrati, a onda, što je tiše mogao, izjuri iz vitrine, prođepored zastakljene kutije i izađe na vrata radnje.

Grčevito držeći svoje polomljene naočare na licu, zurio je okolo. Izašao je naprljavu uličicu u kojoj su bile samo radnje posvećene Mračnim veštinama. Ona iz kojeje upravo izašao, Bordžin i Berks, izgledala je najveća, ali preko puta nje nalazio seružan izlog sa smanjenim glavama, a dva ulaza niže bio je veliki kavez pun ogromnihcrnih paukova. Dva ofucana čarobnjaka posmatrala su ga iz senke jednih vrata,mumlajući nešto jedan drugome. Nervozan, Hari krenu pokušavajući da drži naočareravno, nadajući se, uprkos svemu, da će uspeti da pronađe put odatle.

Stari drveni ulični znak, obešen iznad radnje s otrovnim svećama, ukaza mu da senalazi u Nokturn-aleji. To mu nije mnogo pomoglo jer Hari nikada nije čuo za tomesto. Pretpostavio je da u kaminu Vizlijevih nije govorio razgovetno, jer su mu ustabila puna pepela. Pokušavajući da ostane miran, pitao se šta da radi.

– Da se nisi izgubio, srce? – upita ga nečiji glas na uvo i on poskoči.Pred njim je stajala stara veštica, držeći poslužavnik na kome je bilo nešto što je

strašno ličilo na cele ljudske nokte. Ona mu se iskezi, pokazujući svoje mahovinastezube. Hari ustuknu.

– Sasvim sam u redu, hvala – reče – Samo sam...– HARI! Š’a ti to radiš ovdi?Harijevo srce poskoči. Baš kao i veštica; hrpa noktiju pade joj na noge i ona

opsova dok im se masivna figura Hagrida, čuvara imanja na Hogvortsu, približavalakrupnim koracima. Njegove kao ugalj crne oči sijale su iznad velike čekinjaste brade.

– Hagride! – zahropta Hari s olakšanjem. – Izgubio sam se... Flu-prašak...Hagrid zgrabi Harija za zatiljak i odvuče ga od veštice, izbivši joj poslužavnik iz

ruku. Njena vriska pratila ih je celim putem kroz krivudavi prolaz, dok nisu izašli nasvetlost dana. Hari vide poznatu, snežnobelu mermernu zgradu u daljini: bankaGringots. Hagrid ga je doveo pravo do Dijagon-aleje.

– ’Al si čađav! – reče Hagrid promuklo, čisteći čađ s Harija tako jako da ga jeskoro oborio na bure zmajske balege ispred apoteke. – Šunjat’ se oko Nokturn-aleje,vala baš..... opasno ti je to mesto, Hari... ne bi vol’o da te neki tam’ vide...

– To sam i sâm shvatio – reče Hari sagnuvši se kako bi izbegao Hagridov novipokušaj da ga obriše. – Rekao sam ti da sam se izgubio... nego, šta si ti radio tamo?

– Ja sam tražio sredstvo protivu mesožderskih puževa golaća – zareža Hagrid. –Izedoše sav školski kupus. Nisi valjda sam ovdi?

– Odseo sam kod Vizlijevih, al’ smo se razdvojili – objasni Hari. – Moram da ihpronađem...

Oni krenuše zajedno niz ulicu.– Kak’ to da mi nisi uopšte odgovar’o na pisma? – upita Hagrid, dok je Hari

džogirao pored njega (morao je da napravi tri koraka na svaki krupan korak

Hagridovih ogromnih čizama). Hari mu ispriča sve o Dobiju i Darslijevima.– Prokleti Normalci – zareža Hagrid. – Da sam znao...– Hari! Hari! Ovamo!Hari podiže pogled i vide Hermionu Grejndžer kako stoji na vrhu belih stepenica

Gringotsa. Strčala mu je u susret, a gusta kestenjasta kosa vijorila se za njom.– Šta se dogodilo s tvojim naočarima? Ćao, Hagride... Oh, tako je divno što vas

ponovo vidim... Hari, je l’ ideš u Gringots?– Čim nađem Vizlijeve – reče Hari.– Ne’š dugo čekat’ – iskezi se Hagrid.Hari i Hermiona se osvrnuše; kroz gomilu su jurili Ron, Fred, Džordž, Persi i

gospodin Vizli.– Hari – prodahta gospodin Vizli. – Nadali smo se da si izašao samo jednu rešetku

dalje... – On obrisa svoju sjajnu ćelu. – Moli je poludela... evo je, dolazi.– Gde si izašao? – upita ga Ron.– U Nokturn-aleji – reče Hagrid sumorno.– Sjajno – rekoše Fred i Džordž uglas.– Nama nikad nisu dali da idemo tamo – reče Ron s blagom primesom zavisti.– Naravski da nisu – zareža Hagrid.Gospođa Vizli jurila im je u susret, mahnito mašući tašnom u jednoj ruci, dok joj

se Džini jedva držala za drugu.– Oh, Hari – o, dušo – ko zna gde si mogao da dospeš...Pokušavajući da dođe do vazduha, ona iz torbe izvuče veliku četku za odela i poče

da čisti čađ koju Hagrid nije uspeo da istera udarcima. Gospodin Vizli uze Harijevenaočare, lupnu ih svojim čarobnim štapićem i vrati ih Hariju, kao nove.

– Pa, moram ić’ – reče Hagrid, koga je gospođa Vizli stezala za ruku (Nokturn-aleja! Šta bi bilo da ga nisi našao, Hagride!). – Vidimo se na Hogvortsu! I on seudalji krupnim koracima, za glavu i ramena viši od svih u prepunoj ulici.

– Pogodite koga sam video kod Bordžina i Berksa? – upita Hari Rona i Hermionudok su se peli stepenicama Gringotsa. – Melfoja i njegovog oca.

– Je li Lucijus Melfoj kupio nešto? – oštro upita gospodin Vizli iza njih.– Ne, prodavao je.– Dakle, zabrinut je – reče gospodin Vizli sa sumornim zadovoljstvom. – Oh, kako

bih voleo da optužim Lucijusa Melfoja za nešto...– Pazi se, Arture – reče gospođa Vizli oštro, kad ih goblin, uz naklon, uvede u

banku. – Ta porodica donosi nevolje, preveliki su zalogaj za tebe.– Ti, znači, misliš da nisam dorastao Melfoju? – upita gospodin Vizli prkosno, ali

istog trenutka zaboravi na to, primetivši Hermionine roditelje, koji su nervozno stajaliza šalterom koji se protezao duž čitave velike mermerne dvorane čekajući da ihHermiona predstavi.

– Oh, vi ste Normalci! – uzviknu gospodin Vizli oduševljeno. – Moramo da

odemo na piće! Šta vam je to tu? Ah, menjate normalski novac. Moli, vidi! –onuzbuđeno pokaza na novčanice od deset funti u ruci gospodina Grejndžera.

– Naći ćemo se ovde – reče Ron Hermioni, dok je gringotski goblin vodioVizlijeve i Harija do njihovih podzemnih riznica.

Do riznica se dolazilo malim vagonetima koje su goblini brzo vozili pominijaturnim šinama kroz podzemne tunele banke. Hariju je prijalo vratolomnoputovanje do riznice Vizlijevih, ali se osećao grozno, mnogo gore nego u Nokturn-aleji kada su ga otvorili. Unutra je bila vrlo mala gomila srebrnih sikla i samo jedanzlatni galeon. Gospođa Vizli opipala je sve ćoškove, pre nego što je sve ubacila usvoju torbu. Hari se osećao još jadnije kada su stigli do njegove riznice. Pokušao jeda im zakloni pogled na unutrašnjost, dok je žurno trpao šake novčića u kožnu vreću.

Kada su se vratili gore kod mermernih stepenica svako je krenuo na svoju stranu.Persi je nejasno promumlao kako mu treba novo pero. Fred i Džordž su sreli svogdruga s Hogvortsa – Lija Džordana. Gospođa Vizli i Džini otišle su u radnju zapolovne odore. Gospodin Vizli je insistirao da odvede Grejndžerove na piće uProbušeni kotao.

– Naći ćemo se kod Kitnjavka i Mrljavka za sat vremena, da vam kupimo školskeknjige – reče gospođa Vizli odlazeći sa Džini. – I da niste kročili u Nokturn-aleju! –povika ona za blizancima koji su se udaljavali.

Hari, Ron i Hermiona se odšetaše krivudavom kaldrmisanom ulicom. Vreća sazlatom, srebrom i bronzom veselo je zvečala u Harijevom džepu vapeći da budepotrošena, pa im je on kupio tri velika sladoleda od jagoda i putera od kikirikija, kojesu radosno i uz slast lizali dok su šetali ulicom, razgledajući fascinantne izloge. Ron ječežnjivo zurio u komplet odora Čadlijskih topova u izlogu Kvalitetne kvidičkeopreme, dok ih Hermiona nije odvukla da kupi mastilo i pergament u susednoj radnji.Sreli su Freda, Džordža i Lija Džordana u Gejmbolovoj i Džejpsovoj radnji sčarobnjačkim zavrzlamama, gde su se ovi upravo snabdevali sjajnim DrFilibasterovim nesagorevajućim mokropalećim vatrometom. U maloj starinarnicipunoj polomljenih čarobnih štapića, netačnih mesinganih vaga i starih ogrtača punihfleka od raznoraznih napitaka, pronašli su Persija, duboko zadubljenog u malu iizuzetno dosadnu knjigu pod nazivom Asistenti koji su stekli moć.

– Studija o hogvortskim asistentima i njihovim kasnijim karijerama – pročitaRon naglas tekst sa zadnje korice. – Zvuči božanstveno...

– Beži – obrecnu se Persi.– Naravno, on je vrlo ambiciozan, Persi... taj je sve isplanirao... hoće da bude

ministar magije... – tiho reče Ron Hariju i Hermioni dok su napuštali Persija.Sat kasnije uputiše se ka Kitnjavku i Mrljavku. Oni ni u kom slučaju nisu bili

jedini koji su išli u knjižaru. Dok su joj prilazili, na svoje iznenađenje ugledaše velikugomilu kako se gura ispred radnje pokušavajući da uđe. Razlog je bio objavljen navelikom natpisu zakačenom preko gornjih prozora:

GILDEROJ LOKHART

potpisivaće primerke svoje autobiografijeMAGIČNI JA

danas od 12.30 do 16.30 – Možemo da ga upoznamo! – ciknu Hermiona. – Mislim, on je napisao skoro sve

knjige sa školskog spiska!Gomilu su većinom činile veštice, vršnjakinje gospođe Vizli. Mrzovoljni

čarobnjak koji je stajao na vratima govorio je: – Polako, dame, molim vas... ne gurajtese tamo... pazite na knjige, moliću...

Hari, Ron i Hermiona uguraše se unutra. Dugačak red vijugao je do kraja radnje,gde je Gilderoj Lokhart potpisivao svoje knjige. Oni zgrabiše po primerak Odmora svilom zloslutnicom, i ušunjaše se u red tamo gde su stajali ostali Vizlijevi sgospodinom i gospođom Grejndžer.

– A, tu ste, dobro je – reče gospođa Vizli. Zvučala je kao da je bez daha ineprekidno je nameštala kosu. – Moći ćemo da ga vidimo za koji minut...

Gilderoj Lokhart se delimično nazirao, kako sedi za stolom okružen svojimslikama s kojih je namigivao gomili i smešio se svojim bleštavobelim zubima. PraviLokhart je nosio odoru plavu kao nezaboravak, koja mu se savršeno slagala s očima;njegov šiljasti čarobnjački šešir bio je nakrivljen pod kicoškim uglom na njegovojtalasastoj kosi.

Naokolo je jurcao nizak i nervozan čovek neprijatnog izgleda, fotografišućivelikim crnim aparatom koji je uz svaki zaslepljujuć blesak ispuštao oblake ružičastogdima.

– Skloni se s puta – zareža on na Rona, povlačeći se nazad da uhvati bolji kadar. –Ovo je za Dnevni prorok.

– Jaka stvar – reče Ron, trljajući nogu tamo gde ga je fotograf zgazio.Gilderoj Lokhart ga je čuo. Podigao je pogled. Spazio je Rona – a onda je

primetio Harija. Zagledao se u njega. Zatim skoči na noge i samouvereno uzviknu: –Nije valjda da je to Hari Poter?

Gomila se razdvoji, uzbuđeno šapućući. Lokhart skoči, zgrabi Harija za ruku ipovuče ga napred. Gomila stade gromoglasno da aplaudira. Harijevo lice planu dokse Lokhart rukovao s njim, pozirajući fotografu koji je škljocao okolo kao lud,ispuštajući gust dim po Vizlijevima.

– Nasmeši se, Hari – reče Lokhart, kroz svoje sjajne zube. – Ti i ja, skupa,zavređujemo naslovnu stranu.

Kada je napokon pustio Harijevu šaku, Hari jedva da je osećao svoje prste.Pokušao je da se probije do Vizlijevih, ali mu Lokhart prebaci svoju ruku prekoramena, privukavši ga čvrsto uza sebe.

– Dame i gospodo – reče on glasno i mahnu rukom da utiša gomilu. – Ovo je zbiljaizuzetan trenutak! Pravi trenutak da objavim nešto što znam već izvesno vreme!

– Kada je mladi Hari Poter danas ušao kod Kitnjavka i Mrljavka, on je samoželeo da kupi moju autobiografiju – koju ću mu ovom prilikom rado pokloniti, potpunobesplatno... – gomila ponovo zatapša. – Pojma nije imao – nastavi Lokhart, malčiceprotresavši Harija, tako da su mu naočare skliznule na vrh nosa – da će uskoro dobitimnogo, mnogo više od moje knjige Magični ja. On i njegovi školski drugovi će, ustvari, dobiti pravog, magičnog mene. Da, dame i gospodo, veliko mi je zadovoljstvoi čast da objavim da ću, počev od septembra, predavati Odbranu od Mračnih veštinana Hogvortskoj školi za veštičarenje i čarobnjaštvo!

Gomila je klicala i tapšala, a Hariju su uručili celokupna dela Gilderoja Lokharta.Malčice se teturajući pod njihovom težinom, nekako je uspeo da se skloni iz središtanjihove pažnje u kraj sobe gde je stajala Džini sa svojim novim kotlom.

– Ti ih uzmi – promrmlja joj Hari, istovarivši knjige u kotao. – Ja ću kupiti sebi...– Kladim se da si uživao u ovome, je li, Poteru? – upita glas koji je Hari lako

prepoznao. Ispravio se i našao licem u lice s Drakom Melfojem, koji je namestio svojuobičajeni podrugljivi osmeh.

– Čuveni Hari Poter – reče Melfoj. – Ne možeš ni u knjižaru da uđeš a da nedospeš na naslovnu stranu.

– Ostavi ga na miru, nije on to tražio! – reče Džini. To je bio prvi put da jeprogovorila pred Harijem. Pogledom je streljala Melfoja.

– Opa, Poteru, našao si sebi devojku! – otezao je Melfoj. Džinino lice poprimiskerletnu boju, dok su se Ron i Hermiona probijali do njih, oboje noseći gomiluLokhartovih knjiga.

– O, to si ti – reče Ron gledajući Melfoja kao da je ovaj nešto gadno što mu sezalepilo za đon cipele. – Kladim se da si iznenađen što vidiš Harija ovde, a?

– Ne toliko koliko sam iznenađen što vidim tebe u radnji, Vizli – uzvrati Melfoj. –Pretpostavljam da će tvoji roditelji gladovati mesec dana da bi ovo otplatili.

Ron pocrvene kao i Džini. On baci svoje knjige u kotao, i ustremi se na Melfoja,ali ga Hari i Hermiona zgrabiše za krajičak jakne.

– Rone! – reče gospodin Vizli, probijajući se ka njima s Fredom i Džordžom. –Šta to radiš? Ovde je ludnica, hajdemo napolje.

– Vidi, vidi, vidi – Artur Vizli.Bio je to gospodin Melfoj. Stajao je s rukom na Drakovom ramenu, zlobno se

kezeći na identičan način kao i njegov sin.– Lucijuse – reče gospodin Vizli, hladno klimnuvši glavom.– Čujem da imate mnogo posla u Ministarstvu – reče gospodin Melfoj. – Sve te

racije... nadam se da ti plaćaju prekovremeni rad?On zavuče ruku u Džinin kotao i, između sjajnih Lokhartovih knjiga, izvuče veoma

star i izlizan primerak Početničkog vodiča kroz Preobražavanje.

– Očigledno ne – reče. – Teško meni, koja je korist od toga što si bruka začarobnjačku vrstu, ako te čak i ne plaćaju za to?

Gospodin Vizli pocrvene više i od Rona i od Džini.– Melfoje, mi imamo potpuno suprotna gledišta na to šta znači brukati čarobnjačku

vrstu – uzvrati on.– Očigledno – reče Melfoj, zureći svojim bledim očima u gospodina i gospođu

Grejndžer, koji su sve to obazrivo posmatrali. – S kim se ti družiš, Vizli... baš kadsam pomislio da tvoja porodica ne može dublje da potone...

Začu se udar metala kad Džinin kotao polete; gospodin Vizli se baci na gospodinaMelfoja, oborivši ga nazad na policu s knjigama. Tuce teških knjiga čini svali se streskom na njihove glave; začu se Fredov i Džordžov uzvik: – Sredi ga, tata! –Gospođa Vizli vrisnu: – Ne, Arture, ne! – Gomila se povuče unazad, obarajući jošpolica. – Gospodo, molim vas – molim vas! – vikao je prodavac, a onda jedan poviknadjača sve ostale: – Prestan’te, ej, momci, prestajte...

Hagrid im se primicao krupnim koracima kroz more knjiga. Istog trena jerazdvojio gospodina Vizlija i gospodina Melfoja. Gospodin Vizli je imao posečenuusnu, a gospodina Melfoja udarila je u oko Enciklopedija otrovnih pečuraka. Jošuvek je držao Džininu staru knjigu o Preobražavanju. On je tutnu pravo u njene ruke,sa zlobnim sjajem u očima.

– Drži, devojčice – uzmi svoju knjigu – to je najbolja koju otac može da ti kupi...Izvlačeći se iz Hagridovog stiska, on klimnu glavom Draku i izlete iz radnje.– Nisi treb’o da obraćaš pažnju na njega, Arture – reče Hagrid, gotovo podigavši

gospodina Vizlija sa zemlje dok mu je ispravljao odoru. – Kvarni do srži, celafamilija, svak’ to znade. Niko od Melfojevi’ ne zaslužuje da gi slušaš. Zla krv, eto štaje. Ajde sad – ajdemo odavde.

Činilo se da će prodavac pokušati da ih spreči da odu, ali budući da jedva da jeHagridu dopirao do pojasa, izgleda da se predomislio. Požurili su uz ulicu,Grejndžerovi su se još uvek tresli od straha, a gospođa Vizli je ceptela od besa.

– Odličan primer daješ svojoj deci... tučeš se na javnom mestu... ko zna šta li jeGilderoj Lokhart pomislio...

– Bilo mu je drago – reče Fred. – Zar ga nisi čula kad smo odlazili? Pitao je onogčoveka iz Dnevnog proroka može li da ubaci nešto o tuči u svoj izveštaj, rekao je daje to dobar publicitet.

Ipak se cela grupa malo smirila dok su se vratili do kamina u Probušenom kotlu,odakle su Hari, Vizlijevi i sve stvari koje su kupili otputovali natrag u Jazbinupomoću flu-praška. Oprostili su se od Grejndžerovih, koji su izlazili iz krčme unormalsku ulicu s druge strane. Gospodin Vizli je taman počeo da ih ispituje po komprincipu rade autobuske stanice, ali se brzo zaustavio čim je bacio pogled na izrazlica gospođe Vizli.

Hari skinu naočare i stavi ih u džep, na bezbedno mesto, pre nego što se posluži

flu-praškom. To nipošto nije bilo njegovo omiljeno prevozno sredstvo.

5. Mlatarajuća vrba

Kraj letnjeg raspusta došao je brže nego što je Hari želeo. Jedva je čekao da se

vrati na Hogvorts, ali je mesec koji je proveo u Jazbini bio najsrećniji u njegovomživotu. Bilo mu je teško da ne zavidi Ronu kad god bi pomislio na Darslijeve i na tokako će ga dočekati kada se sledeći put pojavi u Šimširovoj ulici.

Poslednje večeri je gospođa Vizli čarolijom prizvala divnu večeru, koja sesastojala od svih Harijevih omiljenih jela i završila se ukusnim pudingom od melase.Fred i Džordž su krunisali veče bacajući Filibasterov vatromet. Ispunili su kuhinjucrvenim i plavim iskrama koje su se najmanje pola sata odbijale od tavanica i zidova.Onda je došlo vreme za poslednju šolju tople čokolade i spavanje.

Sledećeg jutra im je dugo trebalo da krenu. Ustali su uz prvo „kukuriku“, ali sečinilo da treba još štošta da se uradi. Gospođa Vizli je jurcala naokolo, loše volje,tražeći rasparene čarape i pera, deca su se sudarala na stepenicama, poluobučena i skomadima tosta u rukama, a gospodin Vizli samo što nije slomio vrat spotakavši se ozalutalu kokošku dok je gacao po dvorištu noseći Džinin kovčeg u kola.

Hari nije mogao da shvati kako će osmoro ljudi, šest velikih kovčega, dve sove i

pacov uspeti da stanu u mali ford angliju. Naravno, nije računao na posebne odlikekoje mu je dodao gospodin Vizli.

– Ni reči Moli – prošaputa on Hariju kad otvori prtljažnik i pokaza mu kako ga jepomoću čarolije proširio, tako da u njega lako stanu kovčezi.

Kada su se najzad svi smestili u kola, gospođa Vizli baci pogled na zadnje sedište,na kome su komotno sedeli Hari, Ron, Fred, Džordž i Persi, jedan pored drugog, ireče: – Normalci odista znaju više nego što mi mislimo, zar ne? – Ona i Džini sesmestiše na prednje sedište, koje je bilo prošireno tako da je izgledalo kao klupa uparku. – Mislim, nikad se ne bi reklo da je ovoliko prostran, gledano spolja, zar ne?

Gospodin Vizli upali motor i oni izađoše iz dvorišta, a Hari se osvrnu daposlednji put pogleda kuću. Jedva je stigao da se zapita kada će je ponovo videti, aoni se vratiše: Džordž je zaboravio svoju kutiju s Filibasterovim vatrometom. Petminuta posle toga zaustavili su se u dvorištu da bi Fred otrčao po svoju metlu. Skorosu stigli na auto-put kada Džini ciknu da je zaboravila dnevnik. Dok se ona popelanazad u kola, već su strašno kasnili i svi su postajali nervozni.

Gospodin Vizli baci pogled na sat, pa na svoju ženu.– Moli, draga...– Ne, Arture.– Niko nas ne bi video. Ovo malo dugme ovde je pojačavač nevidljivosti koji sam

ugradio – on bi nas odveo visoko u vazduh – a onda bismo leteli iznad oblaka. Bilibismo tamo za deset minuta i niko ne bi posumnjao...

– Rekla sam ne, Arture, ne usred bela dana.Stigli su do Kings krosa u petnaest do jedanaest. Gospodin Vizli pretrča preko

ulice da nađe kolica za njihove kovčege, a onda svi zajedno pohitaše na stanicu.Hari je i prošle godine putovao Hogvorts ekspresom. Ali štos je bio u tome kako

doći na peron devet i tri četvrtine, koji nije bio vidljiv normalskom oku. Trebalo jeproći kroz čvrstu pregradu koja je razdvajala perone devet i deset. Nije bolelo, ali seto moralo uraditi oprezno, kako nijedan Normalac ne bi primetio vaš nestanak.

– Prvo Persi – reče gospođa Vizli, gledajući nervozno u sat iznad njihovih glava,koji je pokazivao da imaju samo još pet minuta da ležerno nestanu kroz pregradu.

Persi žustro krenu napred, i nestade. Sledeći je otišao gospodin Vizli, a pratili suga Fred i Džordž.

– Ja ću povesti Džini, a vas dvojica krenite odmah za nama – reče gospođa VizliHariju i Ronu, uhvativši Džini za ruku i odlazeći. Dok su trepnuli, već su nestale.

– Hajdemo zajedno, imamo još samo minut – reče Ron Hariju.Hari proveri da li je Hedvigin kavez dobro učvršćen povrh njegovog kovčega, a

potom odgura kolica maltene do same pregrade. Bio je krajnje samouveren, nije mubilo ni približno neprijatno kao kad je koristio flu-prašak. Obojica su, nagnuti nadručkama svojih kolica, odlučno išli sve brže ka pregradi. Na nekoliko koraka od nje,oni potrčaše i...

TRAS!Oboja kolica udariše o pregradu i odbiše se nazad. Ronov kovčeg pade na pločnik

perona uz glasan tup udarac, Hari bi oboren s nogu, a Hedvigin kavez odskoči nauglačan pločnik i ona se otkotrlja, krešteći u znak protesta. Ljudi sa svih strana zurilisu u njih, a čuvar koji je bio u blizini povika: – Šta to radite, do đavola?

– Izgubili smo kontrolu nad kolicima – prodahta Hari, držeći se za rebra dok jeustajao. Ron otrča po Hedvigu, koja je pravila takvu scenu da se iz gomile koja ih jeokruživala čulo mrmljanje o zlostavljanju životinja.

– Zašto ne možemo da prođemo? – Hari prosikta Ronu.– Pojma nemam...Ron se osvrnu oko sebe u širokom luku. Tuce znatiželjnika ih je još uvek

posmatralo.– Zakasnićemo na voz – prošaputa Ron. – Ne razumem zašto se prolaz zapečatio...Hari podiže pogled ka velikom satu, s osećajem mučnine u dubini stomaka. Deset

sekundi... devet sekundi...On oprezno zakotrlja svoja kolica napred, sve dok ne dodirnuše pregradu, i pogura

ih iz sve snage. Metal ostade čvrst.Tri sekunde... dve sekunde... jedna sekunda...– Otišao je – reče Ron, zaprepašćeno. – Voz je otišao. Šta ako mama i tata ne

mogu da prođu nazad do nas? Imaš li nešto normalskog novca?Hari se šuplje nasmeja. – Darslijevi mi nisu dali džeparac poslednjih šest godina.Ron nasloni uvo na hladnu pregradu.– Ništa ne čujem – reče napeto. – Šta ćemo da radimo? Ne znam koliko će

vremena mami i tati biti potrebno da se vrate po nas.Osvrnuše se oko sebe. Ljudi su ih još uvek gledali, uglavnom zbog Hedviginog

neprekidnog kreštanja..– Mislim da je najbolje da odemo i sačekamo ih pored kola – reče Hari. –

Privlačimo preveliku pa...– Hari – reče Ron, sa sjajem u očima. – Kola!– Šta s njima?– Možemo da odletimo kolima do Hogvortsa!– Ali mislio sam...– Zaglavili smo se, je l’ da? A moramo da stignemo do škole, zar ne? A čak i

maloletni čarobnjaci mogu da koriste čarolije u hitnim slučajevima, odeljakdevetnaesti ili tako nešto, Dekreta o ograničavanju čega već...

Harijeva panika iznenada se pretvori u uzbuđenje.– Umeš li da letiš njima?– Bez problema – reče Ron, okrećući svoja kolica ka izlazu. – Ajde, idemo, ako

požurimo, moći ćemo da pratimo Hogvorts ekspres.I oni brzim hodom prođoše kroz gomilu radoznalih Normalaca, izađoše sa stanice,

nazad na put gde je bio parkiran stari ford anglija.Višestrukim dodirom svog čarobnog štapića Ron otključa gepek veliki poput

pećine. Ubaciše svoje kovčege unutra, staviše Hedvigu na zadnje sedište i smestiše senapred.

– Proveri da li neko gleda – reče Ron, paleći kola još jednim dodirom štapića.Hari izbaci glavu kroz prozor: saobraćaj na glavnom putu ispred njih bio je gust, ali jenjihova ulica bila prazna.

– Može? – reče.Ron pritisnu malo srebrno dugme na vozačkoj tabli. Kola oko njih nestadoše – baš

kao i oni. Hari je osećao kako sedište pod njim podrhtava, čuo je motor, osećao svojeruke na kolenima i naočare na nosu, ali po onome što je mogao da vidi, činilo mu sekao da se pretvorio samo u par očnih jabučica, koje plutaju nekoliko stopa iznad tla uprljavoj ulici punoj parkiranih kola.

– Hajdemo – reče Ron.Zemlja i prljave zgrade s obe strane ostadoše pod njima, nestajući iz vida kako su

se kola dizala. Začas je pod njima ležao čitav London, zadimljen i svetlucav.Onda se začu mali prasak, i kola se ponovo pojaviše, zajedno sa Harijem i

Ronom.– O, ne – reče Ron, treskajući po pojačavaču nevidljivosti. – Ne radi...Obojica stadoše da ga udaraju. Kola nestadoše. A onda se ponovo pojaviše.– Drž’ se! – viknu Ron, i iz sve snage nagazi pedalu za gas; uleteli su pravo u

niske vunaste oblake, i sve postade tmurno i maglovito.– Šta sad? – upita Hari, trepćući ka čvrstoj masi oblaka koja ih je pritiskala sa

svih strana.– Moramo da vidimo voz da bismo znali u kom pravcu da idemo – reče Ron.– Ponovo se spusti dole – brzo...Spustiše se ponovo ispod oblaka i stadoše da se okreću na svojim sedištima,

žmirkajući ka zemlji...– Vidim ga! – uzviknu Hari. – Tačno ispred – tamo!Hogvorts ekspres je klizio po pruzi ispod njih poput kakve skerletne zmije.– Pravo na sever – reče Ron, proveravajući kompas na vozačkoj tabli. – Dobro,

moraćemo da ga proveravamo na otprilike svakih pola sata. Drži se... – I ustremiše seuvis među oblake. Minut kasnije, izbiše na bleštavilo sunčeve svetlosti.

Bio je to sasvim drugi svet. Točkovi kola klizili su po moru paperjastih oblaka,nebo beše vedro, beskrajno plavetnilo ispod zaslepljujuće belog sunca.

– Sad jedino treba da pazimo na avione – reče Ron.Oni se pogledaše i počeše da se smeju; dugo nisu mogli da se zaustave.Bilo je to kao da su uronili u neki divan san. Ovo je, pomisli Hari, zaista bio

jedini način da se putuje: prolazeći pored vrtloga i kula od snežnih oblaka, u kolimapunim toplih i jarkih sunčevih zraka, s velikom kesom karamela u kaseti, i zamišljajući

ljubomorna lica Freda i Džordža kada glatko i spektakularno slete na veliki travnjakispred zamka Hogvorts.

Redovno su proveravali gde je voz dok su leteli sve dalje i dalje na sever,opažajući drukčiji prizor svaki put kad se spuste ispod oblaka. Uskoro je Londonostao daleko iza njih, a zamenila su ga uredna zelena polja koja su prelazila u širokaljubičasta vresišta, sela s crkvama malim poput igračaka i veliki, živahan grad sautomobilima koji su ličili na raznobojne mraviće.

Međutim, posle nekoliko sati bez ikakvih dešavanja Hari je morao da prizna da jeponešto od te zanimljivosti iščilelo. Od karamela su strašno ožedneli, a nisu imaliništa za piće. On i Ron su skinuli svoje džempere, ali se Harijeva majica lepila zanaslon sedišta, a naočare su mu neprekidno klizile ka vrhu znojavog nosa. Više nijeprimećivao fantastične oblike oblaka i čežnjivo je mislio na voz, kilometrima ispodnjih, gde si mogao da kupiš ledeni sok od bundeve s kolica koja je gurala punačkaveštica. Zašto nisu mogli da prođu na peron devet i tri četvrtine?

– Ne može da bude još mnogo daleko, zar ne? – zahropta Ron, satima kasnije, kadsunce poče da tone u tlo od oblaka, bojeći ga u tamnoružičasto. – Spreman da jošjednom proverimo gde je voz?

Još uvek je bio tačno ispod njih, vijugajući šinama pored snegom prekrivenihplanina. Ispod kupole od oblaka bilo je mnogo mračnije.

Ron dade gas i ponovo ih uzdiže, ali dok je to radio motor poče da cvili.Hari i Ron razmeniše nervozne poglede.– Verovatno je samo umoran – reče Ron. – Nikada ranije nije išao ovoliko

daleko...I obojica su se pravila da ne primećuju da cviljenje postaje sve glasnije i glasnije,

dok se nebo sve više smračivalo. U pomrčini su se rascvetale zvezde. Hari ponovonavuče svoj džemper. Pokušavao je da ne obraća pažnju na to što brisači slabopodrhtavaju, kao da protestuju.

– Nismo daleko – reče Ron, više kolima nego Hariju. – Samo što nismo stigli – ion nervozno potapša vozačku tablu.

Kada su se malo kasnije ponovo spustili ispod oblaka, morali su da čkilje krozmrak ne bi li otkrili nešto po čemu bi se orijentisali.

– Tamo! – viknu Hari tako da Ron i Hedviga odskočiše. – Pravo napred!Na tamnom horizontu, visoko na litici nad jezerom, videli su se obrisi mnogih kula

i tornjeva zamka Hogvorts.Ali kola počeše da podrhtavaju i da gube brzinu.– Hajde – reče Ron molećivo, blago drmusajući volan – samo što nismo stigli,

hajde...Motor zastenja. Ispod haube se pojaviše tanki mlazevi pare. Hari uhvati sebe kako

se grčevito drži za ivicu sedišta dok su leteli ka jezeru.Kola se jako zatresoše. Izvirujući kroz prozor, Hari vide glatku, crnu površinu

vode, mirnu kao ogledalo, milju ispod njih. Na volanu su se beleli Ronovi zglobovi.Kola ponovo zadrhtaše.

– Hajde – promrmlja Ron.Bili su iznad jezera... zamak je bio pravo ispred njih... Ron nagazi na gas.Začu se glasan zveket, potom pljusak i motor potpuno stade.– Oh ne – reče Ron, kroz tišinu.Vrh kola poče da ponire. Padali su sve brže, krećući se pravo ka čvrstom zidu

zamka.– Neeeeee! – zaurla Ron, vrteći volan u krug; za dlaku su izbegli mračni kameni

zid, jer su kola skrenula u velikom luku i vinula se iznad tamnih staklenih bašta, paiznad povrtnjaka, a onda izbila iznad crnih travnjaka, sve vreme gubeći visinu.

Ron potpuno pusti volan i izvuče čarobni štapić iz svog zadnjeg džepa.– STANI! STANI! – povika on, udarajući po vozačkoj tabli i vetrobranu, ali su i

dalje padali, a zemlja je hitala ka njima...– PAZI NA TO DRVO! – viknu Hari, bacivši se na volan, ali prekasno...TRAS!Udariše u debelo stablo, uz zaglušujuć tresak metala o drvo, i srušiše se na zemlju

uz strahovit trzaj. Iz zgužvane haube kuljala je para, Hedviga je prestravljeno kreštala,Hariju je izbila čvoruga veličine loptice za golf na mestu gde je udario o vetrobran, as njegove desne strane Ron ispusti prigušen jecaj očajanja.

– Da li si dobro? – brže-bolje upita Hari.– Moj čarobni štapić – reče Ron, drhtavim glasom. – Pogledaj moj štapić.Štap beše pukao, skoro nadvoje; vrh se mlitavo klatio, držeći se samo na par

iveraka.Hari otvori usta da kaže kako će sigurno moći da ga poprave u školi, ali nije

stigao ni da progovori. U tom trenutku nešto udari u njegovu stranu kola, snagomrazjarenog bika, odbacivši ga postrance u Rona, baš kada podjednako jak udaracpogodi krov kola.

– Šta se dešava?Povirivši kroz vetrobran, Ron se prenerazi, a Hari se osvrnu taman na vreme da

vidi granu debelu kao piton kako udara u kola. Drvo u koje su udarili ih je napadalo.Njegovo stablo se skoro presavilo, mlateći kvrgavim granama svaki delić kola koji sumogle da dosegnu.

– Auuuh! – vrisnu Ron, kad još jedna izuvijana grana napravi veliko udubljenje uvratima s njegove strane. Vetrobran je podrhtavao pod jačinom udaraca grana koje suličile na čukljeve, a grana debela kao balvan besno je udarala po krovu, koji je, činilose popuštao...

– Bežimo odavde! – povika Ron, bacivši se celom težinom na vrata, ali većsledećeg trenutka bi odgurnut nazad u Harijevo krilo žestokim aperkatom jedne grane.

– Gotovi smo! – prostenja on, dok se plafon ugibao, kad odjednom pod kola

zadrhta – motor je proradio.– Rikverc! – viknu Hari, i kola krenuše unazad. Drvo je još uvek pokušavalo da ih

udari. Čuli su kako mu korenje škripi kad je gotovo iščupalo sebe iz zemlje, šibajućika njima dok su bežali izvan njegovog domašaja.

– Zamalo – dahtao je Ron. – Bravo za kola.Kolima je, međutim, svega bilo dosta. Uz dva žustra klika, vrata se širom otvoriše

i Hari oseti da mu se sedište izvrće u stranu. Već sledećeg trenutka bio je izvaljen navlažnu zemlju. Glasni udari su mu govorili da kola izbacuju njihove stvari izprtljažnika. Hedvigin kavez prolete kroz vazduh i širom se otvori. Ona izlete iz njegauz glasan i ljutit vrisak, i odlete ka zamku ne osvrnuvši se. A onda se kola, udubljena,izgrebana i zadimljena, izgubiše u tami ljutito trepereći svojim stop-svetlima.

– Vrati se! – povika Ron za njima, mašući svojim slomljenim štapićem. – Ubićeme tata!

Ali kola nestadoše s vidika uz poslednji frktaj iz auspuha.– Možeš li da poveruješ koliki smo baksuzi? – reče Ron očajno, saginjući se da

podigne pacova Krasticu. – Od sveg drveća u koje smo mogli da udarimo, mi smonašli baš ovo koje uzvraća udarce.

On baci pogled preko ramena na prastaro drvo, koje je još uvek preteći mlataralogranama.

– Hajde – reče Hari umorno – bolje da odemo do škole...To nikako nije bio pobednički dolazak kakav su zamišljali. Ukrućeni, promrzli i

izubijani, uhvatili su krajeve svojih kovčega i počeli da ih vuku po travnatoj kosini, kavelikim vratima od hrastovine.

– Mislim da je gozba već počela – reče Ron, spuštajući kovčeg u podnožje ulaznihstepenica, tiho prilazeći osvetljenom prozoru da baci pogled kroz njega. – Hej, Hari,dođi da vidiš – to je Razvrstavanje!

Hari dotrča i zajedno s Ronom proviri u Veliku salu.U vazduhu iznad četiri dugačka krcata stola lebdelo je bezbroj sveća, čineći da

zlatni tanjiri i pehari blešte. Iznad, na začaranoj tavanici koja je uvek odslikavalanebo napolju, svetlucale su zvezde.

Kroz šumu šiljatih crnih hogvortskih kapa, Hari vide dugačak red prvaka uplašenihpogleda kako ulaze u dvoranu. Džini je bila među njima, lako vidljiva zbog svojejarke vizlijevske kose. U međuvremenu, profesorka Mek Gonagal, veštica s naočarimai zategnutom punđom, stavljala je čuveni hogvortski Šešir za razvrstavanje na stolicuispred pridošlica.

Svake godine taj stari šešir, zakrpljen, ofucan i prljav, razvrstava nove učenike učetiri hogvortske kuće (Grifindor, Haflpaf, Rejvenklo i Sliterin). Hari se dobro sećaotrenutka kad ga je on stavljao, pre tačno godinu dana, i skamenjen čekao njegovuodluku dok mu je glasno mrmljao na uvo. Nekoliko strašnih sekundi bojao se da gaŠešir ne stavi u Sliterin, kuću koja je dala više mračnih čarobnjaka i veštica od ijedne

druge – ali je završio u Grifindoru, zajedno s Ronom, Hermionom i ostalimVizlijevima. U drugom polugodištu Hari i Ron su pomogli Grifindoru da pobedi naŠkolskom šampionatu, potukavši Sliterin prvi put posle sedam godina.

Malenog dečaka mišje kose prozvaše napred da mu stave šešir na glavu. Harijevpogled odluta s njega na profesora Dambldora, direktora, koji je sedeo i posmatraoRazvrstavanje sa stola za osoblje, dok su mu dugačka srebrna brada i naočare u oblikupolumeseca jasno sijali pri svetlosti sveća. Nekoliko sedišta dalje, Hari spaziGilderoja Lokharta, skockanog u akvamarin odori. A na samom kraju beše Hagrid,veliki i kosmat; ispijao je velike gutljaje iz svog pehara.

– Čekaj... – promrmlja Hari Ronu. – Ima jedna prazna stolica za stolom zaosoblje... Gde je Snejp?

Profesor Severus Snejp bio je Harijev najneomiljeniji profesor. A Hari je bioSnejpov najneomiljeniji učenik. Okrutan, sarkastičan i omražen od svih sem odučenika svoje kuće (Sliterin), Snejp je predavao Napitke.

– Možda je bolestan! – reče Ron pun nade.– Možda je otišao – reče Hari – pošto ponovo nije uspeo da dobije mesto

profesora Odbrane od Mračnih veština!– Ili su ga možda otpustili! – reče Ron oduševljeno. – Mislim, svi ga mrze...– Ili možda – reče veoma hladan glas odmah iza njih – čeka da čuje zašto vas

dvojica niste stigli školskim vozom.Hari se osvrnu. Iza njih je stajao Severus Snejp, dok mu se crna odora vijorila na

hladnom povetarcu. Bio je to mršav čovek žućkaste kože, kukastog nosa i masne crnekose koja mu je padala do ramena, i u ovom trenutku se tako smešio da su Hari i Ronznali da su u velikoj nevolji.

– Za mnom – reče Snejp.Ne usuđujući se ni da se pogledaju, Hari i Ron su pratili Snejpa stepenicama do

ogromne ječeće Ulazne dvorane, koja je bila osvetljena plamtećim bakljama. Iz Velikesale dopirao je primamljiv miris hrane, ali ih Snejp povede dalje od toplote i svetla,niz uske kamene stepenice koje su vodile u podzemne tamnice.

– Unutra! – reče, otvorivši vrata nasred hladnog hodnika, upirući prstom.Oni uđoše u Snejpov kabinet, drhteći. Senoviti zidovi bili su prekriveni policama

s velikim staklenim teglama u kojima su plutale raznorazne odvratne stvari čija imena,u ovom trenutku, Hari zaista nije želeo da zna. Kamin je bio mračan i prazan. Snejpzatvori vrata i okrenu se da ih pogleda.

– Dakle – reče on meko – voz nije dovoljno dobar za čuvenog Harija Potera injegovog vernog druga Vizlija. Hteli ste da stignete uz prasak, je li, dečaci?

– Ne, gospodine, to je zbog pregrade na Kings krosu, ona...– Tišina! – reče Snejp ledeno. – Šta ste uradili s kolima?Ron proguta knedlu. Nije bio prvi put da se Hariju učinilo da Snejp ume da čita

misli. Ali trenutak kasnije, kad Snejp odmota izdanje Večernjeg proroka za taj dan, on

shvati.– Videli su vas – prošišta on, pokazujući im naslov: „LETEĆI FORD ANGLIJA

ZBUNIO NORMALCE“. On poče da čita naglas: – ’Dva Normalca u Londonuubeđena su da su videla stari automobil kako preleće toranj pošte... u Norfoku, upodne, gospođa Heti Bejlis, dok je prostirala veš... Gospodin Angus Flit, iz Piblsa,prijavio je policiji...’ – ukupno šest ili sedam Normalaca. Verujem da tvoj otac radi uOdseku za zloupotrebu normalskih predmeta? – reče on podigavši pogled ka Ronu,smeškajući se još zlobnije. – Vidi, vidi... njegov rođeni sin...

Hari se osećao kao da ga je upravo udarila u stomak jedna od većih granasumanutog drveta. Ako bi iko otkrio da je gospodin Vizli začarao kola... nije nipomislio na to...

– Primetio sam, dok sam pretraživao park, da je načinjena ozbiljna šteta na veomadragocenoj Mlatarajućoj vrbi – nastavi Snejp.

– To drvo je više štete učinilo nama, nego mi... – omaknu se Ronu.– Tišina! – ponovo se obrecnu Snejp. – Na moju veliku žalost, vi niste u mojoj

kući te odluka o vašem izbacivanju nije na meni. Idem sada da dovedem ljude kojiimaju tu radosnu moć. Vi ćete sačekati ovde.

Hari i Ron su zurili jedan u drugog, prebledeli. Hari više nije bio gladan. Sada muje bilo strašno muka. Pokušavao je da ne gleda u nešto veliko ljigavo, očuvano uzelenoj tečnosti na polici iza Snejpovog stola. Ako je Snejp otišao po profesorku MekGonagal, starešinu grifindorske kuće, neće se bolje provesti. Ona je možda bilapravičnija od Snejpa, ali je isto tako bila izuzetno stroga.

Snejp se vratio posle deset minuta, dakako, baš u pratnji profesorke Mek Gonagal.Hari je nekoliko puta video profesorku Mek Gonagal ljutitu, ali je ili zaboravio kolikousta mogu da joj se istanje, ili je nikad nije video ovoliko ljutu. Čim je ušla onapodiže svoj čarobni štapić. Hari i Ron ustuknuše, ali ona ga samo uperi ka praznomkaminu, u kome odjednom buknu vatra.

– Sedite – reče i obojica sedoše u stolice pored vatre idući unatraške.– Objasnite – nastavi ona, s pretećim sjajem na naočarima.Ron se upusti u priču, počevši od pregrade koja je na stanici odbila da ih propusti.– ...tako da nismo imali drugog izbora, profesorka, nismo mogli da uđemo u voz.– Zašto nam niste poslali pismo po sovi? Verujem da ti imaš sovu? – hladno upita

Harija profesorka Mek Gonagal.Hari se zablenu u nju otvorenih usta. Sada, kada je to pomenula, to se zbilja činilo

kao logična stvar koju je trebalo uraditi.– Ja... ja nisam mislio...– To je – reče profesorka Mek Gonagal – očigledno.Začu se kucanje na vratima kancelarije, i Snejp ih otvori, delujući srećnije nego

ikada. Na vratima je stajao direktor, profesor Dambldor.Hari pretrnu od glave do pete. Dambldor je bio neobično ozbiljan i smrknut. Zurio

je u njih niz svoj izuzetno kriv nos, i Hari požele da njega i Rona još uvek tučeMlatarajuća vrba.

Zavlada duga tišina. Onda Dambldor reče: – Molim vas, objasnite mi zašto steovo uradili.

Bilo bi im lakše da je vikao. Hari je mrzeo razočaranje u njegovom glasu. Iz nekograzloga, nije mogao da gleda Dambldora u oči; umesto toga se obraćao svojimkolenima. Ispričao je Dambldoru sve osim toga da začarana kola pripadaju gospodinuVizliju, tako da je zvučalo kao da su on i Ron slučajno našli leteći auto parkiranispred stanice. Znao je da će Dambldor to odmah prozreti, ali Dambldor nije pitaoništa o kolima. Kada je Hari završio, samo je nastavio da zuri u njih kroz svojenaočare.

– Idemo po svoje stvari – reče Ron beznadežnim glasom.– O čemu ti to, Vizli? – podviknu profesorka Mek Gonagal.– Pa, izbacujete nas, zar ne? – reče Ron.Hari brzo pogleda u Dambldora.– Još ne, gospodine Vizli – reče Dambldor. – Ali moram obojici da stavim do

znanja koliko je ozbiljno to što ste uradili. Večeras ću pisati vašim porodicama.Moram da vas upozorim da, ako opet uradite nešto slično, neću imati izbora nego davas izbacim.

Snejp je delovao kao da je upravo čuo da je Božić otkazan. On pročisti grlo ireče: – Profesore Dambldor, ovi dečaci su prekršili Dekret o ograničenjumaloletničkog čarobnjaštva, naneli ozbiljnu štetu starom i vrednom drvetu... svakakoje postupak ovakve prirode...

– Na profesorki Mek Gonagal je da odluči kako će da kazni ove dečake, Severuse– reče Dambldor mirno. – Oni su u njenoj kući, stoga je to njena odgovornost. – On seokrenu ka profesorki Mek Gonagal. – Minerva, moram da se vratim na gozbu, trebalobi da kažem par obaveštenja. Hodi, Severuse, video sam voćnu pitu s kremom odvanile vrlo slasnog izgleda, koju bih želeo da probam.

Snejp otrovno pogleda Harija i Rona i dozvoli da bude izguran iz vlastitogkabineta, ostavljajući ih same s profesorkom Mek Gonagal, koja ih je još uvekposmatrala kao srditi orao.

– Bolje pođi do bolničkog krila, Vizli, krvariš.– Ne mnogo – reče Ron, žurno brišući rukavom posekotinu iznad oka. –

Profesorka, voleo bih da gledam kako moju sestru Razvrstavaju...– Ceremonija Razvrstavanja je prošla – reče profesorka Mek Gonagal. – Tvoja

sestra je takođe u Grifindoru.– O, dobro je – reče Ron.– A kad smo već kod Grifindora... – reče oštro profesorka Mek Gonagal, ali je

Hari prekinu: – Profesorka, kad smo uzeli kola polugodište još nije bilo počelo, pa...ovaj, Grifindoru stvarno ne bi trebalo oduzimati poene, zar ne? – završi on gledajući

je obazrivo.Profesorka Mek Gonagal mu uputi prodoran pogled, ali je bio siguran da se

gotovo nasmešila. U svakom slučaju, usta su joj bila manje tanka.– Neću oduzeti nijedan poen Grifindoru – reče ona, i Hariju pade kamen sa srca. –

Ali ćete vas dvojica dobiti kaznenu nastavu.Prošli su bolje nego što je Hari očekivao. Nije ga brinulo to što će Dambldor

pisati Darslijevima. Dobro je znao da će oni samo biti razočarani što ga Mlatarajućavrba nije smoždila.

Profesorka Mek Gonagal ponovo podiže svoj čarobni štap i uperi ga kaSnejpovom stolu. Uz maleno pop, pojaviše se veliki tanjir sa sendvičima, dva srebrnapehara i krčag ledenog soka od bundeve.

– Ješćete ovde, a onda pravo u spavaonicu – završi ona. – A ja moram da sevratim na gozbu.

Kada su se vrata za njom zatvorila, Ron ispusti dugačak tih zvižduk.– Mislio sam da smo gotovi – reče on, grabeći sendvič.– I ja – uzvrati mu Hari, takođe uzimajući jedan.– Ipak, ne mogu da verujem koliko smo malerozni – reče Ron usta punih piletine i

šunke. – Fred i Džordž mora da su leteli kolima pet ili šest puta, a njih nijedanNormalac nikada nije video. – On proguta zalogaj, i uze drugi, podjednako velik. –Zašto nismo mogli da prođemo kroz pregradu?

Hari slegnu ramenima. – Ali od sada moramo da pazimo šta radimo – reče,uzimajući veliki gutljaj soka od bundeve. – Voleo bih da smo mogli da odemo nagozbu...

– Nije htela da se pravimo važni – objasni Ron mudro. – Neće da ljudi misle da jeto pametno – dolazak letećim kolima.

Kada su pojeli onoliko sendviča koliko su mogli (tanjir se stalno dopunjavao),ustali su i izašli iz kabineta, krećući se poznatim putem do grifindorskog tornja. Zamakje bio tih: činilo se da je gozba završena. Prošli su pored portreta koji mumlaju ipored škripećih oklopa, i popeli se uskim kamenim stepenicama, dok napokon nisustigli do prolaza u kom je bio skriven tajni ulaz u grifindorski toranj, iza uljanogportreta izuzetno debele žene u roze svilenoj haljini.

– Lozinka? – reče ona, dok su joj prilazili.– Ovaj... – reče Hari.Nisu znali ovogodišnju lozinku, pošto još nisu sreli grifindorskog asistenta, ali im

pomoć stiže gotovo trenutno. Začuše brze korake iza sebe, i kada su se okrenuli spazilisu Hermionu kako juri ka njima.

– Tu ste! Gde ste bili? Naokolo kolaju tako glupe glasine – neko je rekao da steizbačeni iz škole jer ste se slupali u letećim kolima.

– Pa, nismo izbačeni – razuveri je Hari.– Nećete mi valjda reći da ste zaista doleteli ovamo? – upita Hermiona, zvučeći

strogo maltene koliko i profesorka Mek Gonagal.– Poštedi nas pridike – reče joj Ron nestrpljivo – i reci nam novu lozinku.– ’Ptica ušatica’ – reče Hermiona nestrpljivo – ali nije u tome stvar...Preseče se u pola rečenice kada se portret Debele Dame širom otvori i prolomi se

iznenadno burno tapšanje. Činilo se da je cela grifindorska kuća još uvek budna, inagurana u ovalni dnevni boravak, da svi stoje na kosim stolovima i mekanimfoteljama čekajući da oni stignu. Nekoliko pari ruku provuče se kroz rupu s portretomda bi uvukle Harija i Rona unutra, ostavljajući Hermionu da brza za njima.

– Sjajno! – povika Li Džordan. – Nadahnuto! Kakav ulazak! Letećim kolima pravou Mlatarajuću vrbu, o ovome će se pričati godinama!

– Svaka vam čast – reče petak s kojim Hari nikada nije ni progovorio; neko ga jetapšao po leđima kao da je upravo pobedio na maratonu. Fred i Džordž se probišekroz gomilu, i rekoše u isti glas: – Zašto nas niste pozvali, a? – Ron je bio purpuran ulicu i cerio se posramljeno, ali Hari primeti jedinu osobu koja nije izgledala nimalosrećno. Iznad glava nekih uzbuđenih prvaka mogao se videti Persi kako pokušava daim priđe dovoljno blizu da bi ih izgrdio. Hari munu Rona u rebra i glavom pokaza kaPersiju. Ron odmah shvati šta ovaj pokušava da mu kaže.

– Moramo gore... malo smo umorni – reče on, i njih dvojica počeše da krče put kavratima na drugoj strani sobe, koja su vodila do spiralnih stepenica i spavaonice.

– ’Ku noć – Hari viknu Hermioni, koja se mrštila, baš kao i Persi.Uspeli su da stignu na drugi kraj dnevnog boravka dok su ih još uvek tapšali po

leđima, i našli se na tihom stepeništu. Požuriše gore, pravo na vrh, i napokon stigošedo vrata svoje stare spavaonice, na kojima je sada bila okačena tabla s natpisom:„Drugaci“. Ušli su u poznatu kružnu sobu s visokim, uzanim prozorima, u kojoj senalazilo pet kreveta s baldahinima od crvenog pliša. Njihovi kovčezi već su bilidoneseni i ostavljeni pokraj kreveta.

Ron se isceri Hariju kao krivac.– Znam da nije trebalo da uživam u tome, ali...Vrata spavaonice se naglo otvoriše i u sobu uđoše dečaci drugog grifindorskog

razreda Šejmus Finigan, Din Tomas i Nevil Longbotom.– Neverovatno! – kezio se Šejmus.– Kul – reče Din.– Fantastično – reče Nevil, sa strahopoštovanjem.Hari nije mogao da se uzdrži. I on se isceri.

6. Gilderoj Lokhart

Međutim, sledećeg dana Hari gotovo da se nije ni nasmejao. Stvari su pošle

nizbrdo još od doručka u Velikoj sali. Četiri dugačka stola ispod začarane tavanice(danas – tmurne, oblačnosive) bila su natrpana dubokim posudama s kašom, tanjirimausoljene ribe, brdima tosta i slaninom s jajima. Hari i Ron seli su za grifindorski stopored Hermione, koja je svoj otvoreni primerak Plovidbe s vampirima poduprlakrčagom mleka. U njenom glasu osećala se neznatna krutost kad reče: – Dobro jutro –što je Hariju govorilo da još uvek ne odobrava način njihovog dolaska. NevilLongbotom ih je, s druge strane, veselo pozdravio. Nevil je bio nespretan dečakokruglog lica i imao je najgore pamćenje od svih koje je Hari ikad upoznao.

– Pošta treba da stigne svakog časa, mislim da mi baka šalje nekoliko stvari kojesam zaboravio.

Hari tek što je počeo da jede svoju kašu kada se, po običaju, začu užurbani zvukiznad njihovih glava i stotine sova nagrnu unutra, kružeći po sali i izbacujući pisma ipakete u raspričanu gomilu. Ispušten je veliki grudvasti paket nad Nevilovom glavom,a trenutak kasnije nešto veliko i sivo pade u Hermionin krčag, sve ih poprskavši

mlekom i perjem.– Erole! – reče Ron, izvlačeći dronjavu sovu za noge. Erol se, onesvešćen, sruči

na sto, s nogama uvis i vlažnom crvenom kovertom u kljunu.– O, ne... – reče Ron preplašeno.– U redu je, još je živ – primeti Hermiona, bockajući nežno Erola vrhom prsta.– Ne to – ovo.Ron je pokazivao na crvenu kovertu. Hariju je izgledala sasvim obično, ali su je

Ron i Nevil gledali kao da očekuju eksploziju.– Šta je bilo? – upita Hari.– Po-poslala mi je Drekavca – jedva izusti Ron.– Bolje ga otvori, Rone – reče Nevil, plašljivim šapatom. – Biće gore ako ga ne

otvoriš. Baka mi ga je jednom poslala a ja sam ga ignorisao i... – on proguta knedlu –bilo je strašno.

Harijev pogled pređe preko njihovih skamenjenih lica ka crvenoj koverti.– Šta je Drekavac? – upita.Ali sva Ronova pažnja bila je usredsređena na pismo, koje je počelo da se dimi u

uglovima.– Otvori ga – nagovarao ga je Nevil. – Biće gotovo za par minuta...Ron ispruži drhtavu ruku, oprezno izvuče kovertu iz Erolovog kljuna i otvori je.

Nevil zapuši uši prstima. Delić sekunde kasnije, Hari shvati zašto. Za trenutak jemislio da je pismo zaista eksplodiralo. Ogromnu salu odmah ispuni tutnjava, tresućiprašinu s tavanice.

– ’...UKRASTI KOLA, NE BIH SE IZNENADILA DA SU TE IZBACILI, SAMOKAD TE SE DOČEPAM, VALJDA SE NISI NI ZAPITAO KROZ ŠTA SMO SVEPROŠLI TVOJ OTAC I JA KAD SMO VIDELI DA NEMA KOLA...’

Od dreke gospođe Vizli, sto puta glasnije nego obično, podrhtavali su tanjiri ikašike na stolu, a kameni zidovi zaglušujuće su odzvanjali. Svi u Velikoj sali osvrtalisu se naokolo da vide ko je primio Drekavca, a Ron se zagnjurio duboko u svojustolicu tako da mu se videlo samo tamnocrveno čelo.

– ’...PISMO OD DAMBLDORA SINOĆ, MISLILA SAM DA ĆE TI OTACSVISNUTI OD SRAMOTE, NISMO TE MI VASPITALI DA SE TAKO PONAŠAŠ,TI I HARI STE MOGLI DA IZGINETE...’

Hari se baš pitao kada će njegovo ime da spomene. Pomno se pravio kao da nečuje glas od kog su mu bubne opne pucale.

– ’...POTPUNO ZGROŽENI, TVOG OCA ČEKA ISTRAGA NA POSLU,ISKLJUČIVO TVOJOM KRIVICOM, I AKO NAPRAVIŠ JOŠ JEDNU GLUPOST,VODIMO TE PRAVO KUĆI.’

Zavlada potpuna tišina. Crvena koverta, koja je ispala iz Ronove ruke, buknu uplamen i pretvori se u pepeo. Hari i Ron su sedeli ošamućeno, kao da je plimni talasupravo prešao preko njih. Nekoliko ljudi se nasmeja i žamor se postepeno vrati u

Salu.Hermiona zatvori Plovidbu s vampirima i pogleda dole u Ronovo teme.– Pa, ne znam šta si očekivao, Rone, ali ti...– Samo mi nemoj reći da sam to zaslužio – obrecnu se Ron.Hari odgurnu svoju kašu. Izgarao je od krivice. Gospodina Vizlija čeka istraga na

poslu. Posle svega što su gospodin i gospođa Vizli uradili za njega ovog leta...Ali nije imao vremena da se zadržava na tome. Profesorka Mek Gonagal je išla

duž grifindorskog stola deleći rasporede časova. Hari uze svoj i vide da prvo imajudvočas Herbologije, zajedno s prvacima iz Haflpafa.

Hari, Ron i Hermiona zajedno izađoše iz zamka, pređoše preko povrtnjaka izaputiše se se ka staklenoj bašti gde su bile uzgajane čarobne biljke. Drekavac jeučinio bar jednu dobru stvar: Hermiona je, izgleda, mislila da su dovoljno kažnjeni,pa se ponovo ponašala sasvim prijateljski.

Dok su se približavali staklenoj bašti, videli su da ostatak razreda stoji napolju ičeka profesorku Mladicu. Samo što su im se Hari, Ron i Hermiona pridružili, kada seona pojavi koračajući preko travnjaka u pratnji Gilderoja Lokharta. Ruke profesorkeMladice bile su pune zavoja i, s novom grižom savesti, Hari u daljini primetiMlatarajuću vrbu, čije su grane bile previjene.

Profesorka Mladica bila je zdepasta mala veštica koja je nosila zakrpljen šeširpovrh razbarušene kose. Na njenoj odeći obično je bilo dosta zemlje, a tetka Petunijabi se onesvestila kad bi videla njene nokte. Gilderoj Lokhart je, međutim, bioneuprljan u svojoj strukiranoj tirkiznoj odori, a zlatna kosa mu se sijala pod savršenonameštenim tirkiznim šeširom sa zlatnim obrubom.

– O, zdravo svima! – reče Lokhart, smešeći se okupljenim učenicima. – Baš sampokazivao profesorki Mladici pravilan način da previje Mlatarajuću vrbu! Ali ne bihnipošto hteo da pomislite kako sam bolji u Herbologiji od nje! Sasvim slučajno, većse zadesilo da sam se susreo s nekoliko ovih egzotičnih biljaka tokom mojihputovanja...

– Staklena bašta broj tri danas, deco! – reče profesorka Mladica, vidnonezadovoljna, ni nalik na onu veselu ženu kakva je inače.

Začu se znatiželjno romorenje. Do sada su radili samo u staklenoj bašti broj jedan– u staklenoj bašti broj tri bile su mnogo zanimljivije i opasnije biljke. ProfesorkaMladica skinu veliki ključ sa svog pojasa i otključa vrata. Hari oseti zadah vlažnezemlje i đubriva, pomešan s teškim mirisom nekog cveta veličine kišobrana koji seljuljao s plafona. Spremao se da uđe unutra za Ronom i Hermionom, kada gaLokhartova ruka zaustavi.

– Hari! Hteo sam da porazgovaram s tobom – ne smeta vam da zakasni par minuta,profesorka Mladice?

Sudeći po mrkom pogledu profesorke Mladice, smetalo joj je, ali Lokhart reče: –Mnogo vam hvala – i zatvori joj vrata staklene bašte ispred nosa.

– Hari – reče Lokhart, a njegovi beli zubi zasijaše na suncu dok je odmahivaoglavom. – Hari, Hari, Hari.

Potpuno zbunjen, Hari ne reče ništa.– Kad sam čuo... pa, naravno, ja sam kriv za sve. Došlo mi je da sebe samog

prebijem.Hari nije imao pojma o čemu on govori. Upravo se spremao to da kaže, kad

Lokhart nastavi: – Ne znam jesam li ikad bio u većem šoku. Doleteti kolima uHogvorts! Pa, naravno, odmah sam znao zašto si to uradio. Videlo se na prvi pogled.Hari, Hari, Hari.

Bilo je neverovatno kako ume da pokaže svaki od tih sjajnih zuba čak i kad negovori.

– Dao sam ti mali zalogaj slave, zar ne? – reče Lokhart. – Zarazio sam te. Dospeosi na naslovnu stranu sa mnom, i jedva čekaš da ponovo dospeš tamo.

– O... ne, profesore, vidite...– Hari, Hari, Hari – reče Lokhart, posegnuvši rukom i uhvati ga za rame. – Ja te

razumem. Prirodno je da želiš još da okusiš, kada si već osetio prvi zalogaj – i krivimsebe što sam ti ga omogućio, trebalo je da znam da će ti udariti u glavu – ali vidiš,mladiću, ne možeš tek tako da letiš kolima ne bi li skrenuo pažnju na sebe. Samo sesmiri, važi? Biće dovoljno vremena za to kad porasteš. Da, da, znam šta misliš! ’Lakoje njemu, on je već svetski poznat čarobnjak!’ Ali kada sam ja imao dvanaest godinabio sam niko i ništa, kao ti sada. U stvari, rekao bih da sam bio još veći nikogović!Mislim, neki ljudi su tu i tamo i čuli za tebe, zar ne? Oko cele te rabote s Onim KojiSe Ne Sme Imenovati! – On baci pogled na ožiljak u obliku munje na Harijevom čelu.– Znam, znam, nije to ni približno dobro kao osvojiti Nagradu za najšarmantniji osmehVeštičjeg nedeljnika pet puta zaredom, kao ja – ali to je početak, Hari, to je početak.

On srdačno namignu Hariju i odšeta krupnim koracima. Hari je nekoliko sekundistajao ošamućen, a onda, setivši se da treba da bude u stakleniku, otvori vrata i skliznuunutra.

Usred staklene bašte, iza stola s nogarama, stajala je profesorka Mladica. Na stoluje ležalo oko dvadesetak pari raznobojnih mufova za uši. Kad Hari zauze svoje mestoizmeđu Rona i Hermione, ona reče: – Danas ćemo presađivati mandragoru. E, sada,ko može da mi kaže osobine mandragore?

Niko se nije iznenadio kada je Hermiona prva podigla ruku.– Mandragora, ili mandraka, jeste snažno okrepljujuće sredstvo – reče Hermiona

zvučeći, po običaju, kao da je progutala udžbenik. – Koristi se da bi se ljudi koji subili preobraženi ili prokleti vratili u prvobitan oblik.

– Odlično. Deset poena za Grifindor – reče profesorka Mladica. – Mandragora jevažan sastojak većine protivotrova. Ona je, međutim, i opasna. Ko može da mi kažezašto?

Hermionina ruka za dlaku promaši Harijeve naočare kad je ona ponovo podiže.

– Plač mandragore je smrtonosan za svakog ko ga čuje – dodade ona brzo.– Tačno tako. Eto ti još deset poena – reče profesorka Mladica. – Obratite pažnju,

mandragore koje imamo ovde još su vrlo mlade.Dok je govorila, ona pokaza na niz dubokih poslužavnika i svi se proguraše

napred da bolje vide. Stotinak žbunastih biljaka purpurnozelene boje raslo je unizovima. Hariju, koji uopšte nije imao pojma šta je Hermiona mislila pod „plačem“mandragore, uopšte nisu izgledale vredne pažnje.

– Neka svako uzme par mufova za uši – reče profesorka Mladica.Nastade gužva kad svi nagrnuše da uzmu par koji nije bio roze i paperjast.– Kad vam kažem da ih stavite, proverite da li su vam uši potpuno pokrivene –

nastavi profesorka Mladica. – Kada bude bezbedno da ih skinete, pokazaću vam znakodobravanja palcem. U redu – mufove za uši gore.

Hari namače mufove na uši. Potpuno su blokirali svaki zvuk. Profesorka Mladicastavi roze paperjasti par na svoje uši, zavrnu rukave odore, uhvati mirno jednužbunastu biljku i povuče iz sve snage.

Hari ispusti krik iznenađenja koji niko nije mogao da čuje.Umesto korena, iz zemlje izroni mala, kaljava i izuzetno ružna beba. Lišće joj je

raslo pravo iz glave. Imala je bledozelenu pegavu kožu i očigledno se drala punimplućima.

Profesorka Mladica uze veliku saksiju sa stola i zari mandragoru unutra,zakopavajući je u mrki, vlažni humus, dok samo žbunasto lišće nije ostalo vidljivo.Profesorka Mladica otrese prašinu s ruku, palcem im pokaza znak odobravanja i skinusvoje mufove s ušiju.

– Pošto su naše mandragore tek izdanci, njihov plač još uvek ne ubija – reče onamirno, kao da nije uradila ništa uzbudljivije od zalivanja begonija. – Međutim, moguvas onesvestiti na nekoliko sati, a pošto sam sigurna da niko od vas ne želi da propustisvoj prvi dan ovde, proverite da li su vam mufovi za uši čvrsto namešteni dok radite.Daću vam znak kad bude vreme da se spakujete.

– Po četiri na svaki poslužavnik – tamo je velika količina saksija – humus je uvrećama tamo – i pazite na otrovnu pipkulju, rastu joj zubi.

Govoreći to, ona snažno ošamari bodljikavu tamnocrvenu biljku, nateravši je dapovuče dugačke pipke kojima je krišom prelazila po njenim ramenima.

Hariju, Ronu i Hermioni se za njihovim stolom pridruži dečak kovrdžave kose izHaflpafa kog je Hari znao iz viđenja, ali nikad nije pričao sa njim.

– Džastin Finč-Flečli – reče on veselo, rukujući se sa Harijem. – Znam ko si ti,naravno, čuveni Hari Poter... a ti si Hermiona Grejndžer – uvek najbolja u svemu...(Hermionino lice se ozari kad se on rukova s njom) – i Ron Vizli. Jesu li ona letećakola tvoja?

Ron se ne nasmeši. Očigledno je još uvek mislio na Drekavca.– Taj Lokhart je super, je l’ da? – reče Džastin razdragano, dok su punili saksije

zmajskim đubrivom. – Strašno hrabar momak. Da li ste čitali njegove knjige? Ja bihumro od straha da me je vukodlak saterao u telefonsku govornicu, ali je on ostaosmiren i – cap – prosto fantastično.

– Bio sam primljen na Iton, znate, ali ne mogu vam opisati koliko mi je drago štosam ipak došao ovde. Naravno, mama je bila malo razočarana, ali kad sam je nateraoda pročita Lokhartove knjige, mislim da je počela da shvata kako je korisno imatiobučenog čarobnjaka u porodici...

Posle toga nisu baš imali prilike da pričaju. Ponovo su stavili mufove na uši imorali da se koncentrišu na mandragore. Kada je profesorka Mladica to radila, sve jeizgledalo veoma lako, ali nije bilo. Mandragore nisu volele da izlaze iz zemlje, aliisto tako ni da se u nju vraćaju. Migoljile su se, šutirale, mlatile oštrim malimpesnicama i škrgutale zubima. Hari je celih deset minuta pokušavao da ugura jednuizuzetno debelu mandragoru u saksiju.

Do kraja časa Hari je, kao i svi ostali, bio znojav, pokriven zemljom i sve ga jebolelo. Otpešačili su nazad do zamka da se časkom operu, a onda grifindorci požurišena čas Preobražavanja.

Na časovima profesorke Mek Gonagal uvek se naporno radilo, ali danas je biloposebno teško. Sve što je naučio prošle godine Hariju kao da je iščilelo iz glavetokom leta. Trebalo je da pretvori bubu u dugme, ali jedino je uspeo da dobro umoribubu koja je jurila po stolu izbegavajući njegov čarobni štapić.

Ron je imao mnogo gore probleme. Zakrpio je svoj štapić nekim pozajmljenimčinotejpom, ali je štapić, izgleda, bio toliko oštećen da se nije mogao popraviti.Stalno je pucketao i varničio u čudnim trenucima, a svaki put kad je pokušao dapreobrazi svoju bubu Rona bi okružio gust siv dim koji je smrdeo na pokvarena jaja.Pošto nije mogao da vidi šta radi, Ron je slučajno zgnječio svoju bubu laktom i moraoda zatraži novu. Profesorka Mek Gonagal nije bila zadovoljna.

Hariju laknu kad začu zvono za ručak. Činilo mu se da mu je mozak kao isceđensunđer. Svi su izašli iz učionice osim njega i Rona, koji je besno udario čarobnimštapićem o sto.

– Glupa... beskorisna... stvar...– Piši kući da ti pošalju novi – predloži Hari, dok je štapić, poput petarde, rafalno

praskao.– O, da, i da dobijem još jednog Drekavca umesto odgovora – reče Ron trpajući u

torbu štapić koji je sada šištao: – Sam si kriv što ti se štapić polomio...Sišli su na ručak, gde se Ronovo raspoloženje nimalo nije popravilo kada im je

Hermiona pokazala punu šaku savršene dugmadi za kaput koju je napravila na časuPreobražavanja.

– Šta imamo posle podne? – upita Hari, brzo menjajući temu.– Odbranu od Mračnih veština – uzvrati Hermiona kao iz topa.– Zašto si – upita Ron, zgrabivši njen raspored – uokvirila malim srcima sve

Lokhartove časove?Hermiona mu istrže raspored iz šaka i pocrvene od besa.Završiše ručak i izađoše u senovito dvorište. Hermiona sede na kameni stepenik i

ponovo zabi nos u Plovidbu s vampirima. Hari i Ron stajali su i pričali o kvidičučitavih nekoliko minuta pre nego što Hari postade svestan da ga neko pomnoposmatra. Podigavši pogled, ugleda veoma malog dečaka mišje kose, koga je primetiosinoć da stavlja Šešir za razvrstavanje, kako pilji zapanjeno u njega. Čvrsto je držaonešto što je ličilo na običan normalski fotoaparat, i čim ga je Hari pogledao blagopocrvene.

– Kako si, Hari? Ja sam... ja sam Kolin Krivej – reče on bez daha, koraknuvšioprezno napred. – I ja sam u Grifindoru. Da li misliš... da li bi bilo u redu... mogu lida te slikam? – reče, pridigavši fotoaparat, pun nade.

– Da me slikaš? – ponovi Hari tupo.– Da bih dokazao da sam te sreo – reče Kolin Krivej čežnjivo i još više mu se

primače. – Ja znam sve o tebi. Svi su mi ispričali. O tome kako si preživeo kad jeZnaš-Već-Ko pokušao da te ubije, i kako je on nestao, i sve to, i kako još imaš ožiljaku obliku munje na čelu – (on skrenu pogled na Harijevu kosu preko čela) – a jedandečko u mojoj spavaonici rekao je da će, ako razvijem film u pravom rastvoru, slikeda se pomeraju. – Kolin ispusti drhtav uzdah uzbuđenja i nastavi: – Ovde je sjajno, jel’ da? Sve dok nisam dobio pismo iz Hogvortsa nisam znao da su čudne stvari kojesam znao da izvodim zapravo magija. Moj tata je mlekar, ni on nije mogao dapoveruje. Sada pravim gomilu fotografija da mu ih pošaljem. I bilo bi stvarno lepokad bih imao jednu tvoju... – on molećivo pogleda u Harija – ...možda bi tvoj drugmogao da nas slika zajedno? A onda bi, možda, mogao i da je potpišeš?

– Potpisane fotografije? Deliš potpisane fotografije, Poteru?Glasan i jedak, glas Draka Melfoja odzvanjao je dvorištem. Stao je odmah iza

Kolina, u pratnji, kao i uvek kada je na Hogvortsu, dvojice krupnih i nasilnih drugovaKreba i Gojla.

– Stanite svi u red! – zaurla Melfoj ka gomili. – Hari Poter će deliti potpisanefotografije!

– Ne, neću – reče Hari ljutito, stegnuvši pesnice. – Umukni, Melfoje.– Ti si samo ljubomoran – rasrdi se Kolin, čije je celo telo bilo debljine

Krebovog vrata.– Ljubomoran? – uzvrati mu Melfoj, koji više nije morao da viče pošto ih je pola

dvorišta prisluškivalo. – Na šta? Ja ne želim odvratni ožiljak nasred čela, hvala lepo.Lično, ne mislim da time što posečeš glavu postaješ poseban.

Kreb i Gojl su se glupavo kikotali.– Jedi puževe golaće, Melfoje – reče Ron ljutito. Kreb prestade da se smeje i

poče preteći da trlja svoje kestenaste zglobove.– Pazi se, Vizli – isceri se Melfoj podrugljivo. – Ne želiš da praviš nikakve

nevolje, ili će tvoja mamica doći i odvesti te iz škole. – On nastavi kreštavimprodornim glasom: – Ako napraviš još jednu glupost...

Grupica petaka iz Sliterina u blizini glasno se nasmeja kad ču ovo.– I Vizli bi voleo potpisanu fotografiju, Poteru – zlobno se kezio Melfoj. – Ona će

vredeti više od cele njegove porodične kuće.Ron isuka svoj čarobni štapić ulepljen činotejpom, ali Hermiona zalupi Plovidbu

s vampirima i prošaputa: – Pazi!– Šta se ovde zbiva, šta se ovde zbiva? – Gilderoj Lokhart je koračao ka njima, a

tirkizna odora vijorila se za njim. – Ko to deli potpisane fotografije?Hari zausti da nešto kaže, ali Lokhart prebaci ruku preko njegovog ramena i

zagrme veselo: – Nije trebalo ni da pitam! Ponovo se srećemo, Hari!Pripijen uz Lokharta i goreći od sramote, Hari vide Melfoja kako se iskežen

povlači nazad u gomilu.– Hajde, gospodine Krivej – reče Lokhart, smešeći se Kolinu. – Dupli portret, ne

možete dobiti bolje od toga, i obojica ćemo vam se potpisati.Kolin nespretno namesti aparat i okinu, kada se iza njih oglasi zvono,

označavajući početak poslepodnevne nastave.– Idite, hajde, pođite – Lokhart viknu gomili, i krenu prema zamku s Harijem, još

uvek ga privijajući uz sebe, dok je ovaj žalio što ne zna neke dobre čini za nestajanje.– Jedan savet, Hari – reče Lokhart očinski, dok su ulazili u zgradu kroz bočna

vrata. – Pokrio sam te sada s Krivejem – pošto je slikao i mene, tvoji školski drugovineće pomisliti da guraš sebe u prvi plan...

Gluv za Harijevo mucanje, Lokhart ga povede niz hodnik duž kog su u njih zuriliđaci, a zatim uza stepenice.

– Hoću samo da ti kažem da deljenje potpisanih fotografija u ovoj fazi tvojekarijere nije pametno. Iskreno, Hari – izgleda uobraženo. Možda će doći vreme kadaćeš, kao ja, morati da držiš gomilu potpisanih fotografija uvek pri sebi, ali... – on sezakikota – mislim da još nisi na tom nivou.

Utom stigoše do Lokhartove učionice i on najzad pusti Harija. Hari ispravi svojuodoru i zaputi se ka klupi u samom dnu učionice, gde pronađe zanimaciju u slaganjusvih sedam Lokhartovih knjiga ispred sebe, jedne na drugu, ne bi li izbegao da gleda upravog Lokharta.

Ostatak razreda ulete unutra uz žamor, a Ron i Hermiona sedoše s obe Harijevestrane.

– Mogao si da ispržiš jaje na svom licu, koliko si bio pocrveneo – reče Ron. –Nadaj se da Krivej neće upoznati Džini, inače će napraviti klub obožavalaca HarijaPotera.

– Umukni – obrecnu se Hari. Poslednje što mu je trebalo bilo je da Lokhart čujetaj izraz: „Klub obožavalaca Harija Potera“.

Kada su svi seli, Lokhart glasno pročisti grlo i zavlada potpuna tišina. On posegnu

rukom ispred sebe, uze primerak Putovanja s trolovima koji je pripadao NeviluLongbotomu i podiže ga da pokaže svoj namigujući portret na koricama.

– Ja – reče on, pokazujući na njega i takođe namigujući – Gilderoj Lokhart, vitezMerlinovog reda treće klase, počasni član Lige za zaštitu od Mračnih sila i petostrukidobitnik Nagrade za najšarmantniji osmeh Veštičjeg nedeljnika... ali, ne volim dapričam o tome. Nisam se rešio bandonske vile zloslutnice smeškajući joj se!

Čekao je da počnu da se smeju, no samo se nekolicina njih slabo osmehnu.– Vidim da ste svi kupili komplete mojih knjiga – bravo. Mislio sam da danas

počnemo s malim kontrolnim. Nemojte da brinete – samo da proverim koliko ste ihpažljivo pročitali, i koliko ste zapamtili...

Kada im je podelio papire s testom, vrati se napred i reče razredu: – Imate tridesetminuta. Možete početi – sad!

Hari spusti pogled na papir i pročita:

1. Koja je omiljena boja Gilderoja Lokharta?2. Koja je tajna ambicija Gilderoja Lokharta?3. Koji je, po vašem mišljenju, najveći uspeh Gilderoja Lokharta do sada?

I tako dalje, i tako dalje, na tri strane, sve do:

54. Kada je rođendan Gilderoja Lokharta i šta bi najviše voleo da dobije? Pola sata kasnije Lokhart pokupi testove i provijuga kroz učionicu.– C–c–c – niko se, takoreći, nije setio da je moja omiljena boja – boja jorgovana.

Napisao sam to u Godini s jetijem. A nekoliko vas treba malo pažljivije da pročitaVikend s vukodlacima – u dvanaestom poglavlju jasno sam rekao da bi moj idealanrođendanski poklon bio sklad između čarobnih i nečarobnih ljudi – mada ne bih odbioveliku flašu starog Ogdenovog vatroviskija!

On im uputi još jedan mangupski mig. Ron je s nevericom piljio u Lokharta;Šejmus Finigan i Din Tomas, koji su sedeli ispred njih, tresli su se od prigušenogsmeha. Hermiona je, s druge strane, zaneseno slušala Lokharta i trgla se kad jespomenuo njeno ime.

– ...ali gospođica Hermiona Grejndžer je znala da je moja tajna ambicija daoslobodim svet od zla i proizvedem svoj lanac preparata za negu kose. Svaka čast,devojčice! Zapravo... – on okrenu njen papir – sve je tačno! Ko je gospođicaHermiona Grejndžer?

Hermiona podiže drhtavu ruku.– Odlično! – nasmeši se Lokhart. – Savršeno! Evo ti deset poena za Grifindor! A

sada, na posao...On se sagnu ispod stola i podiže na njega veliki, pokriveni kavez.

– A sad – pazite se! Moj je posao da vas naučim da se izborite s najgadnijimstvorenjima koja je čarobnjački svet upoznao! Možda ćete se u ovoj sobi suočiti sasvojim najvećim strahovima. Znajte da vam se ništa neće desiti dok sam ja ovde.Samo zahtevam da ostanete mirni.

Protivno svojoj volji, Hari izviri iza svoje gomile knjiga da bi bolje video kavez.Lokhart stavi ruku na pokrivač. Din i Šejmus prestadoše da se smeju. Nevil sešćućurio na svom sedištu u prvom redu.

– Zamoliću vas da ne vrištite – reče Lokhart prigušenim glasom. – To ih možeizazvati.

Dok je ceo razred zadržavao dah, Lokhart strgnu pokrivač.– Da – reče on dramatično. – Tek uhvaćene kornvolske vilice.1Šejmus Finigan nije mogao da se kontroliše. Prsnuo je u smeh koji čak ni Lokhart

nije mogao da zameni za užasnut vrisak.– Da? – nasmeši se on Šejmusu.– Pa, one nisu – one nisu baš mnogo – opasne, zar ne? – gušio se Šejmus.– Ne budi tako siguran! – reče Lokhart, mašući razdraženo prstom ka Šejmusu. –

One mogu da budu đavolski lukava mala gamad!Vilice su bile električnoplave boje i visoke desetak centimetara, šiljastih lica i

tako piskavih glasova da se činilo kao da se čitavo jato papagaja prepire. Kada jepokrivač skinut, počele su da ćeretaju i lete okolo, treskajući o rešetke i pravećibizarne grimase ka onima koji su sedeli najbliže kavezu.

– Dobro onda – reče Lokhart glasno. – Da vidim kako ćete se snaći s njima! – i onotvori kavez.

Nastade pravi pakao. Vilice se razjuriše u svim pravcima kao rakete. Dvezgrabiše Nevila za uši i podigoše ga u vazduh. Nekoliko njih izjuri kroz prozor,zasuvši zadnji red polomljenim staklom. Ostale su nastavile da ruše sve po učionici,gore od razjarenog nosoroga. Grabile su flašice s mastilom i prskale njima poučionici, cepale knjige i papire, kidale slike sa zidova, okrenule korpu za đubrenaopačke, grabile knjige i torbe i izbacivale ih kroz razbijen prozor; za nekolikominuta pola učionice krilo se ispod stolova, a Nevil se ljuljao sa svećnjaka natavanici.

– Hajde de, skupite ih, skupite ih, to su samo vilice... – vikao je Lokhart.On zavrnu svoje rukave, mahnu čarobnim štapićem i zaurla: – Fujtovilo!

Nesmarajme!To nije imalo apsolutno nikakvog efekta; jedna od vila zgrabi Lokhartov štapić i

baci ga kroz prozor. Lokhart proguta knedlu i baci se pod svoju katedru, zamaloizbegavši da ga Nevil ne zgnječi kad, trenutak kasnije, svećnjak popusti.

Zvono zazvoni i nastade luda jurnjava ka izlazu. U relativnom miru koji je usledio,Lokhart se ispravi, spazi Harija, Rona i Hermionu, koji su bili skoro na vratima, ireče: – Pa, zamoliću vas troje da samo uterate ostale u njihov kavez. – On prođe

pored njih i brzo zatvori vrata za sobom.– Ne mogu da poverujem! – zagrme Ron, dok ga je jedna od preostalih vilica

ujedala za uvo.– Hoće samo da nam pruži malo prakse iz prve ruke – reče Hermiona,

onesposobivši dve vilice odjednom pomoću vešto izvedene Zamrzavajuće čini i strpaih natrag u njihov kavez.

– Iz prve ruke? – reče Hari, pokušavajući da zgrabi vilicu koja je igrala tik vannjegovog domašaja, plazeći mu se. – Hermiona, on nije imao pojma šta radi.

– Gluposti – zaključi Hermiona. – Pročitao si njegove knjige – pogledaj sve tesjajne stvari koje je uradio...

– Koje kaže da je uradio – promrmlja Ron.

7. Blatokrvni i šaputanja

Hari je sledećih dana proveo dobar deo vremena sklanjajući se s vidika čim bi

ugledao Gilderoja Lokharta kako nailazi hodnikom. Još je teže bilo izbeći KolinaKriveja koji je, izgleda, napamet naučio Harijev raspored časova. Čini se da ništanije činilo Kolina srećnijim nego da šest-sedam puta na dan kaže: – Kako je, Hari? – izačuje odgovor: – Zdravo, Koline – ma koliko Harijev glas zvučao neljubazno dok toizgovara.

Hedviga je još uvek bila ljuta na Harija zbog katastrofalnog putovanja kolima, aRonov štapić je i dalje bio neispravan, nadmašivši sebe samog u petak ujutru, kada jeizleteo iz Ronove ruke na času Čini i udario sitnog i starog profesora Flitvika pravoizmeđu očiju, napravivši mu veliki zeleni čir koji je pulsirao na mestu gde ga jeudario. Bilo kako bilo, Hariju je bilo drago kada je došao vikend. On, Ron iHermiona planirali su da posete Hagrida u subotu ujutru. Harija je, međutim, nekolikosati ranije nego što je želeo prodrmao i probudio Oliver Drvce, kapiten grifindorskogkvidičkog tima.

– Šaebilo? – upita Hari mamurno.

– Trening kvidiča! – odgovori Drvce. – Hajde!Hari začkilji kroz prozor. Video je tananu izmaglicu na ružičasto-zlatnom nebu.

Sada, kada je bio budan, nije shvatao kako je mogao da spava pored buke koju supravile ptice.

– Olivere – zahropta Hari – tek je cik zore.– Tačno tako – reče Drvce. On beše visok i krupan šestak, a u tom trenutku oči su

mu blistale od ludog oduševljenja. – To je deo našeg novog trening-programa. Hajde,zgrabi svoju metlu i idemo – reče Drvce srdačno. – Nijedan drugi tim još nije počeoda trenira, bićemo najbolji ove godine...

Zevajući i lako drhteći, Hari se izvuče iz kreveta i osvrnu se, pokušavajući danađe svoju odoru za kvidič.

– Moj čovek – reče Drvce. – Čekam te ne terenu za petnaest minuta.Kada je našao svoju skerletnocrvenu sportsku odoru i navukao ogrtač da se ugreje,

Hari naškraba Ronu poruku da mu objasni gde je otišao, i siđe niz spiralne stepenicedo dnevnog boravka s Nimbusom 2000 na ramenu. Tek što je stigao do rupe sportretom kada začu kloparanje iza sebe: Kolin Krivej je poletno silazio stepenicama,dok mu se fotoaparat mahnito ljuljao oko vrata. U ruci je stezao nešto.

– Čuo sam da je neko izgovorio tvoje ime na stepenicama, Hari! Vidi šta imam!Razvio sam je, hteo sam da ti je pokažem...

Hari razdraženo pogleda fotografiju kojom mu je Kolin mahao ispred nosa.Pokretni, crno-beli Lokhart vukao je iz sve snage nečiju ruku, koju Hari prepozna

kao svoju. Bilo mu je drago da vidi kako njegovo fotografsko ja pruža otpor i odbijada ga uvuku u kadar. Dok je Hari gledao, Lokhart je odustao i dahćući se naslonio nabelu ivicu slike.

– Hoćeš da mi je potpišeš? – upita Kolin željno.– Ne – reče Hari, osvrćući se da proveri je li soba još uvek prazna. – Izvini,

Koline, žurim na trening kvidiča.On se uzvera kroz rupu iza portreta.– O, vau! Čekaj me! Nikada ranije nisam gledao kvidič!Kolin se pope kroz rupu za njim.– Biće stvarno dosadno – reče Hari brzo, ali Kolin nije obraćao pažnju, lica

sjajnog od uzbuđenja.– Ti si bio najmlađi igrač neke školske kuće u poslednjih sto godina, je l’ tako

Hari? Je l’ tako? – zapitkivao je Kolin kaskajući pored njega. – Mora da si sjajan.Nikad nisam leteo. Je l’ lako? Je l’ to tvoja metla? Je l’ to najbolja što postoji?

Hari nije znao kako da ga se otarasi. Bilo je to kao da ima izuzetno pričljivusenku.

– Ja se stvarno nimalo ne razumem u kvidič – reče Kolin zadihano. – Je l’ tačno daima četiri lopte? I da dve od njih lete okolo i pokušavaju da obore ljude s metli?

– Da – reče Hari s naporom, pomirivši se s time da će morati da objašnjava

komplikovana pravila kvidiča. – One se zovu Bladžerke. U svakom timu postoje dvaJurišnika koja nose palice da bi njima oterali Bladžerke sa svoje polovine. Fred iDžordž Vizli su grifindorski Jurišnici.

– A čemu služe ostale lopte? – upita Kolin, saplevši se preko par stepenica jer jenetremice zabezeknuto piljio u Harija.

– Pa Kvafl – to ti je ona velika crvena lopta – postiže golove. Tri Goniča usvakom timu dobacuju se Kvaflom, pokušavajući da ga proguraju kroz gol-stative nakraju terena; to su tri dugačke stative s obručima na vrhu.

– A četvrta lopta...– ...je Zlatna skrivalica – reče Hari – i vrlo je mala, vrlo brza i teško ju je uhvatiti.

To je posao Tragača, jer se igra kvidiča ne završava dok se ne uhvati Skrivalica. Timčiji Tragač uhvati Skrivalicu dobija dodatnih sto pedeset poena.

– A ti si grifindorski Tragač, je l’ da? – upita Kolin sa strahopoštovanjem.– Da – reče Hari, dok su napuštali zamak i prelazili preko orošene trave. – A tu je

i Čuvar. On čuva gol-obruče. To ti dođe to.Ali celim putem niz kose travnjake do terena za kvidič Kolin nije prestajao da

zapitkuje Harija. Hari ga se otresao tek kad je stigao do svlačionica. Kolin piskavimglasom povika za njim: – Hari, idem da nađem dobro mesto! – i požuri ka tribinama.

Ostatak grifindorskog tima već je bio u svlačionici. Drvce je bio jedini koji jeizgledao sasvim budan. Fred i Džordž su sedeli nadutih očiju i razbarušene kose poredAlisije Spinet, učenice četvrtog razreda, koja je dremala glave naslonjene na zid.Njene drugarice Goniči, Kejti Bel i Anđelina Džonson, zevale su, jedna pored druge,preko puta njih.

– A, tu si, Hari, gde si se zadržao? – upita Drvce živahno. – E pa, hoću nešto davam kažem pre nego što izađemo na teren, jer sam proveo celo leto smišljajućipotpuno nov program treniranja, za koji stvarno mislim da će sve promeniti..

Drvce je u rukama držao veliki dijagram terena za kvidič, na kome je različitimbojama mastila bilo iscrtano mnoštvo linija, strelica i krstića. On izvadi svoj čarobništapić, lupnu njime o tablu, i strelice počeše da gmižu po crtežu kao gusenice. Dok jeDrvce razglabao o svojoj novoj taktici, glava Freda Vizlija pade na rame AlisijeSpinet, i on poče da hrče.

Trebalo je dvadeset minuta da se objasni prva tabla, a ispod nje je bila još jedna,a ispod te treća. Dok je Drvce i dalje monotono govorio, Hari je utonuo u dremež.

– Pa – reče Drvce najzad, trgnuvši Harija iz fantaziranja o tome šta bi jeo da je uovom trenutku na doručku u zamku – je l’ sve jasno? Ima li pitanja?

– Imam ja pitanje, Olivere – reče Džordž koji se naglo probudi. – Zašto nam nisisve ovo ispričao juče dok smo bili budni?

Drvce nije bio zadovoljan.– Sada me slušajte pažljivo, bratijo – reče, gledajući ih mrko – trebalo je da

osvojimo Šampionat u kvidiču prošle godine. Mi smo zasigurno najbolji tim. Ali,

nažalost, zbog okolnosti na koje nismo mogli da utičemo...Hari se koprcao na svom sedištu kao krivac. Prošle godine, dok su igrali finalnu

utakmicu, on je ležao bez svesti u bolničkom krilu, a to je značilo da je Grifindorigrao s igračem manje i pretrpeo najteži poraz u poslednjih trista godina.

Drvce zastade za trenutak da se sabere. Njihov prošlogodišnji poraz očigledno gaje još uvek mučio.

– Stoga ćemo ove godine trenirati više nego ikad ranije... Dobro, idemo daprimenimo nove taktike u praksi! – povika Drvce, zgrabivši svoju metlu i povede ih izsvlačionice. Tim ga je pratio, ukočenih nogu i još uvek zevajući.

Toliko su dugo bili u svlačionici da je sunce sada odskočilo prilično visoko, iakosu ostaci izmaglice još uvek lebdeli nad travom na stadionu. Dok je Hari koračao poterenu, primeti Rona i Hermionu kako sede na tribinama.

– Zar još niste završili? – dobaci Ron s nevericom.– Nismo ni počeli – reče Hari, ljubomorno gledajući tost i marmeladu koje su Ron

i Hermiona doneli iz Velike sale. – Drvce nas je učio novim fintama.On uzjaha svoju metlu, odrazi se od tla i vinu se u vazduh. Svež jutarnji vazduh

šibao mu je lice, budeći ga mnogo efikasnije od Drvcetove duge priče. Bio jepresrećan što je opet na terenu za kvidič. Leteo je po stadionu punom brzinom, trkajućise s Fredom i Džordžom.

– Kakvo je to čudno škljocanje? – upita Fred, dok su se vijali oko kornera.Hari pogleda ka tribinama. Kolin je sedeo na jednom od najviših mesta s

podignutim aparatom, slikajući sliku za slikom, a zvuk škljocanja prolamao se praznimstadionom, čudnovato pojačan.

– Gledaj ovamo, Hari! Ovamo! – vikao je piskavo.– Ko je to? – upita Fred.– Nemam pojma – slaga Hari, ubrzavajući da bi se što više udaljio od Kolina.– Šta se to dešava? – upita Drvce mršteći se, dok je klizio kroz vazduh ka njima. –

Zašto taj prvak slika? Ne sviđa mi se to. Mogao bi da bude špijun Sliterina, kojipokušava da otkrije nešto o našem novom programu treninga.

– On je u Grifindoru – reče Hari brzo.– A sliterincima ne treba špijun, Olivere – dodade Džordž.– Otkud ti to? – upita Drvce razdraženo.– Zato što su ovde lično – odgovori Džordž, pokazujući prstom.Nekoliko osoba u zelenim odorama koračalo je po terenu s metlama u rukama.– Ne mogu da verujem! – prosikta Drvce zgranuto. – Rezervisao sam teren za

danas! E, pa – videćemo!Drvce se sjuri ka zemlji, od besa sletevši malo jače nego što je želeo, neznatno se

zateturavši po silasku s metle. Hari, Fred i Džordž su ga pratili.– Flinte! – zaurla Drvce na sliterinskog kapitena. – Ovo je naš termin za trening!

Ustali smo posebno zbog njega! Možete da se gubite!

Markus Flint je bio krupniji čak i od Drvceta. Imao je izraz trolovske lukavosti nalicu kada je odgovorio: – Ima mesta za sve nas, Drvce.

Priđoše i Anđelina, Alisija i Kejti. U sliterinskom timu nije bilo devojčica, a samisliterinci stajali su rame uz rame nasuprot grifindorcima, kezeći se svi do jednog.

– Ali ja sam rezervisao teren! – reče Drvce, pljuckajući od besa dok je govorio. –Rezervisao sam!

– Ah – reče Flint – ali ja ovde imam posebno potpisano pisamce od profesoraSnejpa: Ja, profesor S. Snejp, odobravam sliterinskom timu da danas trenira nakvidičkom terenu da bi uvežbao svog novog Tragača.

– Imate novog Tragača? – upita Drvce rastrojeno. – Gde je?I iza šest krupnih figura pred njih izađe sedmi, manji dečak, sa zlobnim kezom na

svom bledom šiljastom licu. Bio je to Drako Melfoj.– Zar ti nisi sin Lucijusa Melfoja? – upita Fred, gledajući Melfoja s antipatijom.– Čudno što si pomenuo Drakovog oca – reče Flint kad osmesi sliterinskih igrača

postadoše još širi. – Da ti pokažem velikodušan poklon koji je njegov otac daosliterinskom timu.

Sva sedmorica ispružiše svoje metle. Pred nosevima grifindoraca, na ranomjutarnjem suncu, presijavalo se sedam dobro izglancanih, sasvim novih drški i sedamnatpisa finim zlatnim slovima Nimbus 2001.

– Najnoviji model. Izašao prošlog meseca – reče Flint nemarno, otresajućitrunčicu prašine s vrha svoje metle. Verujem da je znatno nadmašio staru seriju 2000.A što se tiče starih Čistačica – bezobrazno se smeškao Fredu i Džordžu, koji su urukama držali Čistačice 5 – s njima čisti pod.

Nekoliko trenutaka niko iz Grifindora nije znao šta da odgovori na to. Melfoj sekezio toliko široko da su mu se hladne oči suzile u dva mala proreza.

– O, vidi – reče Flint. – Invazija na teren.Ron i Hermiona se zaputiše preko trave, da vide šta se dešava.– Šta je bilo? – upita Ron Harija. – Zašto ne igrate? I šta on radi ovde?Gledao je u Melfoja, primećujući njegovu sliterinsku odoru za kvidič.– Ja sam novi sliterinski tragač, Vizli – reče Melfoj samozadovoljno. – Upravo su

se svi divili metlama koje je moj otac kupio našem timu.Ron je, zinuvši, zurio u sedam izvanrednih metli ispred sebe.– Dobre su, zar ne? – upita Melfoj mirno. – Ali možda će grifindorski tim uspeti

da prikupi nešto zlata da i on kupi nove metle. Mogli biste da date ove stare Čistačice5 na aukciju, mislim da bi neki muzej licitirao za njih.

Sliterinski tim je vrištao od smeha.– Makar niko u grifindorskom timu nije morao da kupuje svoje mesto – reče

Hermiona oštro. – Oni su izabrani zbog svog talenta.Samozadovoljni osmeh koji je dotad krasio Melfojevo lice trenutno splasnu.– Tebe niko nije pitao za mišljenje, ti prljava mala Blatokrvna – pljunu on.

Hari je odmah znao da je Melfoj rekao nešto stvarno ružno, jer se na njegove rečiodmah stvorila gužva. Flint je morao da skoči ispred Melfoja kako bi sprečio Freda iDžordža da se bace na njega, Alisija vrisnu: – Kako se usuđuješ! – a Ron posegnu usvoju odoru, izvuče štapić, vičući: – Platićeš za ovo, Melfoje! – i besno ga uperiispod Flintove ruke u Melfojevo lice.

Stadionom odjeknu glasan prasak i zrak zelene svetlosti izlete iz Ronovog štapa,ali na pogrešnu stranu, pogodivši ga u stomak i oborivši ga unazad na travu.

– Rone! Rone! Da li si dobro? – ciknu Hermiona.Ron otvori usta da nešto kaže, ali nije uspeo da izusti ni reč. Umesto toga glasno

podrignu i nekoliko puževa golaća isklizne mu iz usta u krilo.Sliterinski tim se zacenio od smeha. Flint se previjao, oslanjajući se na svoju novu

metlu. Melfoj je stajao četvoronoške i udarao pesnicama po zemlji. Grifindorci su seskupili oko Rona, koji je i dalje podrigivao i izbacivao velike sluzave puževe. Činilose da niko ne želi da ga dodirne.

– Bolje da ga odnesemo do Hagrida, on je najbliži – reče Hari Hermioni, kojahrabro klimnu glavom, i njih dvoje podigoše Rona za ruke.

– Šta je bilo Hari? Šta se desilo? Je l’ bolestan? Ali ti možeš da ga izlečiš, zar ne?– Kolin je strčao dole sa svog sedišta i sada je obigravao oko njih dok su odlazili sterena. Ron se zgrči i još nekoliko puževa skliznu niz njegovu odoru.

– Oooo – reče Kolin fascinirano, i namesti aparat. – Možeš da ga držiš mirno,Hari?

– Sklanjaj nam se s puta, Koline – reče Hari ljutito. On i Hermiona podupirali suRona dok su odlazili sa stadiona i prelazili preko imanja ka ivici šume.

– Još malo, Rone – reče Hermiona, kad se brvnara čuvara imanja pojavi navidiku. – Biće ti dobro za koji minut... samo što nismo stigli...

Bili su na oko dvadesetak stopa od Hagridove kuće kada se vrata otvoriše, ali nanjima se ne pojavi Hagrid. Iz kolibe izađe Gilderoj Lokhart, tog dana obučen u odorublede slezove boje.

– Brzo, ovamo iza – prosikta Hari, uvukavši Rona iza obližnjeg žbuna. Hermionaih je sledila, pomalo nevoljno.

– Lako je, kad znaš šta radiš! – govorio je Lokhart glasno Hagridu. – Ako ti trebapomoć, znaš gde sam! Daću ti primerak moje knjige – čudi me da već nemaš jedan.Potpisaću ti ga večeras i poslaću ga. Pa, do viđenja! – I on se brzim korakom uputi kazamku.

Hari je sačekao dok se Lokhart nije izgubio s vidika, a onda izvuče Rona iza žbunai povede ga ka Hagridovim ulaznim vratima. Žurno pokucaše.

Hagrid se odmah pojavi, delujući veoma mrzovoljno, ali se razvedri čim vide kosu.

– Pit’o sam se ka’ ćete me obiđete – ulaz’te, ulaz’te – mislijo sam da bi opetmog’o da bude profesor Lokhart.

Hari i Hermiona pomogoše Ronu da uđe preko praga u jednosobnu brvnaru, učijem se jednom uglu nalazio ogroman krevet, dok je u drugom veselo pucketala vatra.Činilo se da Hagrid nije nimalo uznemiren zbog Ronovog problema s puževima, kojimu je Hari užurbano objasnio dok je spuštao Rona u stolicu.

– Bolje da su napolju neg’ unutar – reče on veselo, nameštajući veliki bakarnilavor ispred njega. – Izbacuj i’ sve skupa, Rone.

– Mislim da ne možemo ništa da učinimo osim da sačekamo da samo prođe – rečeHermiona zabrinuto, gledajući Rona kako se naginje nad lavor. – Ta kletva teškouspeva i u najboljim uslovima, ali s polomljenim čarobnim štapićem...

Hagrid je lupao po kući, praveći im čaj. Njegov lovački hrt, Feng, balavio je poHariju.

– Šta je Lokhart hteo od tebe, Hagride? – upita Hari, češkajući Fengove uši.– Dav’o mi savet kak’ da isteram kelpije2 iz bunara – režao je Hagrid, sklanjajući

poluočerupanog petla s oribanog stola i postavljajući čajnik. – K’o da ja to ne znajem.I lupeto je neš’o o nekakoj vili zloslutnici š’o ju je proter’o. Ak’ je samo jedna rečtoga istinita, poješću ovaj čajnik.

Nije ličilo na Hagrida da kritikuje profesora s Hogvortsa, i Hari ga iznenađenopogleda. Hermiona, međutim, reče nešto povišenim tonom: – Mislim da si malonepravedan. Profesor Dambldor je očigledno mislio da je on najbolji za taj posao...

– On je bio jedin’ čovek za taj pos’o – reče Hagrid, ponudivši ih tanjiromkaramela, dok je Ron porazno bljuvao u lavor. – I to zbilja mis’im jedini. Mnogo jeteško nać’ nekog za pos’o s Mračnim veštinama. Vid’te, niko neće toga rado da seprimi. Počinju da misle da donosi baksuz. Niko od profesora se tu nij’ dugo zadrž’o.Neg’ ti meni reci – reče Hagrid, glavom pokazavši ka Ronu – kog je ’teo da prokune?

– Melfoj je nazvao Hermionu nekim imenom. Mora da je bilo vrlo ružno, jer susvi poludeli.

– Bilo je ružno – reče Ron promuklo, podigavši se preko stola. Bio je bled iznojav. – Melfoj ju je nazvao ’Blatokrvnom’, Hagride.

Kad je krenuo novi nalet puževa golaća Ron opet nestade s vidika. Hagrid jeizgledao zabezeknuto.

– Nije valjda! – zareža on na Hermionu.– Jeste – reče ona. – Ali ja ne znam šta to znači. Naravno, shvatila sam da je nešto

stvarno ružno...– To je najuvredljivija stvar koju je mogao da smisli – procedi Ron. –

’Blatokrvni’ je pogrdan naziv za nekog ko je normalskog porekla, znaš – čiji suroditelji nečarobnjaci. Postoje čarobnjaci, kao Melfojeva porodica, koji misle da subolji od drugih jer su, što bi rekli, ’čistokrvni.’ – On neznatno podrignu, i jedan jedinipuž pade u njegovu ispruženu ruku. On ga baci u lavor i nastavi: – Mislim, mi ostaliznamo da to ne pravi nikakvu razliku. Pogledajte Nevila Longbotoma – on ječistokrvan, a jedva može da postavi kotao na pravu stranu.

– A još nisu izmisleli čin koju naša Hermiona ne mož’ da baci – reče Hagridponosno, a Hermionino lice poprimi jarku cinober nijansu.

– Odvratno je tako nazvati nekoga – reče Ron, brišući svoje znojavo čelodrhtavom rukom. – Prljava krv, vidite. Prosta krv. To je ludost. Većina današnjihčarobnjaka ionako je mešane krvi. Da se nismo venčavali s Normalcima, izumrlibismo.

On ponovo povrati i sagnu se van njihovog vidika.– Pa, ne krivim te što si ’teo da ga prokuneš, Rone – reče Hagrid glasnije da

nadjača tupe udarce puževa o lavor. – Al’ možda je dobro š’o je štap opaliounatraške. Mis’im da bi Lucijus Melfoj odma’ doletijo u školu da si prokl’o njegovogsina. Bar nisi u nevolji.

Hari je hteo da ukaže da ta nevolja ne bi bila mnogo gora od puževa koji kuljaju izusta, ali nije mogao: Hagridove karamele zacementirale su mu vilicu.

– Hari – reče Hagrid iznenada, kao da mu je nešto neočekivano palo na pamet –’oću neš’ da se objasnim s tobom. Čujem da deliš potpisane fotografije. Kako to da janisam dobijo jednu?

Besan, Hari najzad s naporom razdvoji zube.– Ne dajem potpisane slike – reče on plahovito. – Ako Lokhart to još uvek

izvrće...Ali onda vide da se Hagrid smeje.– Sam’ te zafrkavam – reče on, lako potapšavši Harija po leđima, i odbacivši ga

ka stolu. – Znao sam da nije odistinski. Rek’o sam Lokhartu da tebi to ne treba. Ti simnog’ poznatiji od njeg’ i bez da se trudiš.

– Kladim se da mu se to nije dopalo – reče Hari, pridižući se i trljajući bradu.– Mislim da nij’ – uzvrati Hagrid, sa sjajem u očima. – A onda sam mu rek’o da

nisam pročit’o nijednu njegovu knjigu, i on je odlučijo da ode. Rone, ’oćeš karamelu?– dodade on kad se Ron ponovo pojavio.

– Neka, hvala – reče Ron slabašno. – Bolje da ne rizikujem.– Ajde da vid’te š’a sam uzgaj’o – reče Hagrid, dok su Hari i Hermona završavali

čaj.U malom povrtnjaku iza Hagridove kuće raslo je tuce najvećih bundeva koje je

Hari ikada video. Svaka je bila veličine stene.– Dobro napreduju, a? – upita Hagrid srećno. – Za gozbu za Noć veštica... valjda

će da bidnu dovoljno velike do tada.– Čime si ih hranio? – upita Hari.Hagrid pogleda preko ramena da proveri da li su sami.– Pa, malkice sam im – znate – pomog’o.Hari primeti Hagridov cvetnoružičasti kišobran naslonjen na zadnji zid kolibe.

Hari je i ranije imao razloga da veruje da taj kišobran nije običan. Zapravo, imao jesnažan utisak da je u njemu sakriven Hagridov stari školski čarobni štapić. Hagridu

nije bilo dozvoljeno da koristi magiju. Izbacili su ga s Hogvortsa kad je bio u trećemrazredu, ali Hari nikada nije saznao zašto – kad god bi to pomenuli Hagrid bi glasnopročistio grlo i postao čudnovato gluv dok se tema ne promeni.

– Čini rasta, pretpostavljam? – reče Hermiona glasom između neodobravanja izabave. – Pa, dobro si obavio posao na njima.

– To je rekla i tvoja mala sestra – reče Hagrid, klimnuvši glavom ka Ronu. –Sreto’ je juče. – Hagrid uputi Hariju pogled preko ramena, dok mu je brada igrala. –Rekla je da samo razgleda školsko imanje, al’ mislim da se nadala da će naletet’ nanekog drugog u mojoj kući. – On namignu Hariju. – Ak’ mene pitaš, ona ne bi odbilapotpisanu...

– O, ućuti – reče Hari. Ron poče da frkće od smeha i poprska zemlju puževima.– Pazi! – zareža Hagrid, odvlačeći Rona dalje od svojih dragocenih bundeva.Bilo je skoro vreme ručku, a pošto je Hari od ranog jutra uzeo samo malo

karamela, jedva je čekao da se vrati u školu da jede. Oprostili su se od Hagrida iodšetali nazad do zamka; Ron bi s vremena na vreme štucnuo, ali je izbacio samo dvaveoma mala puža.

Jedva da su kročili u Ulaznu dvoranu kad odjeknu nečiji glas. – Tu ste, Poteru,Vizli. – Ka njima je išla profesorka Mek Gonagal, strogog izgleda. – Večeras ćeteobojica odslužiti svoju kaznenu nastavu.

– Šta ćemo da radimo, profesorka? – upita Ron, nervozno se trudeći da nepodrigne.

– Ti ćeš glancati srebro u sobi s trofejima, zajedno sa gospodinom Filčom – rečeprofesorka Mek Gonagal. – I bez čarolija, Vizli... rukom, sve dok ne zablista.

Ron proguta knedlu. Argusa Filča, domara, mrzeli su svi đaci u školi.– A ti ćeš, Poteru, pomagati profesoru Lokhartu da odgovori na pisma svojih

obožavatelja – reče profesorka Mek Gonagal.– O, ne... mogu li i ja da idem u sobu s trofejima? – upita Hari očajno.– Naravno da ne – reče profesorka Mek Gonagal, podižući obrve. – Profesor

Lokhart je izričito tražio tebe. Tačno u osam, obojica.Hari i Ron se pogureno odvukoše u Veliku salu u stanju najdubljeg očaja, a

Hermiona je išla iza njih s izrazom koji im je govorio pa, prekršili ste školskapravila. Hariju pastirska pita nije prijala onoliko koliko je očekivao. Svaki je mislioda je dobio gori zadatak od onog drugog.

– Filč će me držati tamo celu noć – reče Ron turobno. – Bez magije! U tojprostoriji ima barem stotinak pehara. Ja nisam vešt normalskom čišćenju.

– Ovog časa bih se menjao s tobom – reče Hari tupo. – Ja sam stekao velikučistačku praksu kod Darslijevih. Odgovarati na pisma Lokhartovih obožavalaca... bićeto noćna mora...

Subotnje popodne prolete kao da se istopilo, i za tili čas već je bilo pet do osam iHari je vukao noge kroz hodnik drugog sprata do Lokhartovog kabineta. On stisnu zube

i pokuca.Vrata se odmah širom otvoriše. Lokhart mu se smeškao.– A, evo ga mali mangup! – reče on. – Uđi, Hari, uđi.Osvetljene svetlošću mnogih sveća, na zidu su jasno sijale bezbrojne uramljene

Lokhartove fotografije. Neke od njih je čak i potpisao. Još jedna velika gomila slikaležala je na stolu.

– Ti možeš da adresiraš koverte! – reče Lokhart Hariju, kao da je to bila velikačast. – Prva je za Gledis Gedžen – živa bila – moju veliku obožavateljku.

Minuti su mileli poput puža. Hari je pustio Lokharta da ga zasipa pričom,povremeno odgovarajući sa: „hmm“, „tačno“ i „aha“. S vremena na vreme bi čuofrazu: „Slava je prevrtljiv prijatelj, Hari“, ili: „Slavan je onaj ko se slavno ponaša,upamti to“.

Sveće su polako dogorevale, bacajući titravu svetlost po mnogim pokretnimLokhartovim licima koja su ga posmatrala. Hari pređe svojom bolnom rukom po, kakomu se činilo, hiljaditoj koverti, ispisujući adresu Veronike Smetli. Mora da je skorovreme da se krene, pomisli Hari očajno, molim te, daj bože da je došlo vreme da...

A onda začu nešto – nešto sasvim različito od pucketanja sveća koje su se gasile iLokhartovog brbljanja o svojim obožavateljima.

Beše to glas, glas koji je unosio strah u kosti, glas od koga je zastajao dah. Glasledene zlobe.

– Dođi... Dođi do mene... dođi da te rasporim... dođi da te rastrgnem... dođi da teubijem...

Hari prestrašeno odskoči a velika mrlja boje jorgovana pojavi se na ispisanomnazivu ulice Veronike Smetli.

– Šta? – reče on glasno.– Znam! – reče Lokhart. – Celih šest meseci na vrhu liste najčitanijih knjiga!

Oborio sam sve rekorde!– Ne – reče Hari izbezumljeno. – Taj glas!– Molim? – upita Lokhart, zbunjeno. – Kakav glas?– Onaj... onaj glas koji je rekao... zar ga niste čuli?Lokhart zaprepašćeno pogleda u Harija.– O čemu ti to pričaš, Hari? Možda ti se malo spava? Blagi bože – vidi koliko je

sati! Ovde smo već skoro četiri sata! Nikad ne bih rekao – vreme leti, je l’ da?Hari mu ništa ne odgovori. Načuljio je uši ne bi li ponovo čuo onaj glas, ali se

nije čuo nikakav zvuk osim Lokharta, koji mu je govorio da ne sme da očekuje ovakvozadovoljstvo svaki put kad ga kazne. Ošamućen, Hari ga napusti.

Bilo je toliko kasno da je grifindorska dnevna soba bila skoro prazna. Hari odepravo u spavaonicu. Ron se još uvek nije vratio. Hari navuče pidžamu i zavuče se ukrevet. Pola sata kasnije stigao je i Ron, trljajući svoju desnu ruku, unevši sa sobomjak miris paste za glancanje u zamračenu sobu.

– Svi mišići su mi se zgrčili – prostenja on, dok je uranjao u krevet. – Naterao meje da četrnaest puta izglačam pehar kvidičkog kupa pre nego što je bio zadovoljan.Onda sam imao još jedan napad puževa golaća kad sam stigao do plakete za Posebnopriznanje za doprinos ovoj školi. Trebalo mi je sto godina da očistim sluz... Kako jebilo s Lokhartom?

Stišavši glas da ne probudi Nevila, Dina i Šejmusa, Hari reče Ronu šta je tačnočuo.

– A Lokhart je rekao da nije ništa čuo? – upita Ron. Hari je mogao da ga vidi kakose mršti na mesečini. – Misliš da je lagao? Ali ne shvatam – čak i neko nevidljivmorao bi da otvori vrata.

– Znam – reče Hari, ponovo legavši u svoj krevet s baldahinom i zureći u zastoriznad sebe. – Ni ja ne shvatam.

8. Smrtovdanska žurka

Došao je oktobar, šireći vlažnu jezu po zamku i tlu. Madam Pomfri, bolničarka,

bila je prezauzeta zbog iznenadne epidemije prehlade među učenicima i osobljem.Njen biberni Živni-sad napitak imao je trenutno dejstvo, ali bi onom ko bi ga popionarednih nekoliko sati izlazila para iz ušiju. Persi je na silu naterao Džini Vizli, kojaje delovala bolešljivo, da ispije malo tog napitka. Od pare koja je kuljala ispod njenejarke kose, činilo se da joj je cela glava u plamenu.

Kapi kiše veličine metaka danima su šibale po prozorima zamka. Jezero jenadošlo, leje su se pretvorile u blatnjave potoke, a Hagridove bundeve nadule doveličine baštenskih šupa. Međutim, oduševljenje Olivera Drvceta za redovne treningenije splasnulo, što je i bio razlog zbog koga se Hari, blatnjav i pokisao do gole kože,vraćao u grifindorsku kulu jednog kasnog subotnjeg popodneva, nekoliko dana uočiNoći veštica.

Čak i da nije bilo kiše i vetra, to ne bi bio nimalo veseo trening. Fred i Džordž,koji su špijunirali sliterinski tim, lično su se uverili u brzinu njihovih novih metliNimbus 2001. Podneli su izveštaj da sliterinski tim liči na sedam zelenkastih maglina

koje jure kroz vazduh kao mlaznjaci.Dok je Hari šljapkao kroz prazan hodnik, naleteo je na nekog ko je delovao

zaokupljen kao i on. Skoro Obezglavljeni Nik, duh grifindorske kule, zlovoljno jezurio kroz prozor, mumlajući sebi u bradu: – ...ne ispunjavaš njihove zahteve... jedancentimetar, ako i toliko...

– Zdravo, Nik – reče Hari.– Zdravo, zdravo – uzvrati Skoro Obezglavljeni Nik, osvrćući se i gledajući oko

sebe. Nosio je lep šešir ukrašen perom na svojoj dugoj kovrdžavoj kosi, i tuniku snabranim okovratnikom, koji je skrivao činjenicu da je njegov vrat bio skoro sasvimpresečen. Bio je prozračan kao dim i Hari je kroz njega mogao da vidi tamno nebo iprovalu oblaka napolju.

– Izgledaš zabrinuto, mladi Poteru – reče Nik, presavivši providno pismo dok jegovorio, i ugura ga u svoj prsluk.

– I ti – reče Hari.– Ah – Skoro Obezglavljeni Nik graciozno odmahnu rukom – ništa važno... nije da

sam stvarno hteo da se pridružim... rekoh, čisto da se prijavim, ali očigledno ’neispunjavam zahteve’.

Uprkos njegovom veselom glasu, na licu je imao izraz velike ogorčenosti.– Mada, čovek bi pomislio, zar ne – prasnu on iznenada, izvlačeći pismo nazad iz

džepa – da te četrdeset i pet udaraca tupom sekirom u vrat kvalifikuju da se priključišHajci obezglavljenih?

– O... da – reče Hari, od koga se očigledno očekivalo da se složi.– Mislim, niko ne bi želeo više od mene da se sve odigralo brzo i čisto, i da je

moja glava bila odsečena kako treba, mislim, to bi me poštedelo velikog bola ipodsmeha. Međutim... – Skoro Obezglavljeni Nik protrese pismo kako bi ga otvorio, ibesno pročita:

Možemo da primimo samo lovce čije su glave sasvim odvojene od tela.

Nadamo se da shvatate da bi u suprotnom bilo nemoguće da članovi učestvujuu aktivnostima kao što su žongliranje glavom na leđima konja i polo sglavama. Stoga vas, uz najiskrenije žaljenje, obaveštavamo da ne ispunjavatenaše zahteve. Uz najbolje želje, ser Patrik Delejni-Podmor.

Besneći, Skoro Obezglavljeni Nik strpa pismo nazad u prsluk. – Moja glava drži

se na pola palca kože i žila, Hari! Većina ljudi pomislila bi da je to dovoljno da senazovem obezglavljenim, ali, o ne, to nije dovoljno za ser Propisno ObezglavljenogPodmora.

Skoro Obezglavljeni Nik nekoliko puta duboko uzdahnu, a onda reče mirnijimglasom: – No... šta tebe muči? Mogu li nekako da pomognem?

– Ne – reče Hari. – Ne, osim ako ne znaš gde možemo da nađemo sedam metli

Nimbus 2001 za našu utakmicu protiv Sli...Ostatak Harijeve rečenice zagluši piskavo mjaukanje koje je dopiralo s visine

njegovih gležnjeva. On spusti pogled, i susretne se s parom žutih očiju nalik lampama.Bila je to Gospođa Noris, skeletnosiva mačka koja je bila svojevrsni zamenik domaraArgusa Filča u njegovoj beskonačnoj borbi protiv učenika.

– Bolje beži odavde, Hari – reče Nik brzo. – Filč nije dobre volje. Ima grip, aneki trećaci su slučajno uflekali tavanicu u tamnici broj pet žabljim mozgovima. Čistioje celo jutro, i ako te vidi kako raznosiš blato na sve strane...

– Dobro – reče Hari, uzmičući pred optužujućim pogledom Gospođe Noris, alinije bio dovoljno brz. Argus Filč iznenada upade kroz tapiseriju s Harijeve desnestrane, dahćući i divljački se osvrćući u potrazi za onim ko je prekršio pravila,privučen ovamo nekom tajanstvenom moći koja je, čini se, povezivala njega i njegovugadnu mačku. Oko glave je uvezao debeli karirani šal, a nos mu je bio neuobičajenoljubičast.

– Štroka! – reče, podrhtavajući vilicom, zastrašujuće izbečenih očiju, pokazujućina blatnjavu baru koja se cedila s Harijeve odore za kvidič. – Svuda nered i kaljuga!Dosta mi je toga, da znaš! Za mnom, Poteru!

Hari sumorno mahnu Skoro Obezglavljenom Niku, i pođe za Filčom nazad nizastepenice, udvostručivši broj blatnjavih otisaka stopala na podu.

Hari nikad ranije nije bio u Filčovoj kancelariji. Bilo je to mesto koje je većinaučenika izbegavala. Soba je bila sumorna i bez prozora, osvetljena jednom jedinompetrolejkom koja se ljuljala s tavanice. Prostoriju je ispunjavao slab miris prženeribe. Duž zidova su stajale drvene kancelarijske komode s fiokama. Iz njihovihnalepnica Hari je razabrao da sadrže podatke o svim učenicima koje je Filč ikadkaznio. Fred i Džordž Vizli imali su, sami, celu fioku. Na zidu iza Filčovog stolavisila je kolekcija dobro izglancanih lanaca i okova. Svi su znali da je stalno tražio odDambldora dozvolu da kažnjene učenike okači da vise s tavanice, svezani zagležnjeve.

Filč zgrabi pero iz ćupa na stolu i poče da pretura naokolo, tražeći pergament.– Balega – promumla on besno – džinovske cvrčeće zmajske sline... žablji

mozgovi... pacovska creva... dosta mi je... ima da napravim primer... gde jeformular... a da...

On izvadi veliki svitak pergamenta iz fioke u stolu i razvi ga ispred sebe, umačućisvoje dugačko crno pero u mastionicu.

– Ime... Hari Poter. Prestup...– Ali to je samo malčice blata! – reče Hari.– Možda je to za tebe, dečko, samo malčice blata, ali za mene je dodatnih sat

vremena ribanja! – razdra se Filč, dok se jedna kapljica neprijatno tresla na vrhunjegovog nadutog nosa. – Prestup... kaljanje zamka... preporučena kazna...

Brišući svoj procureli nos, Filč žmirkajući pogleda Harija, koji je bez daha čekao

da padne kazna.Ali dok je Filč spuštao pero, začu se glasno „BENG!“, s tavanice kancelarije,

zbog čega se petrolejka zatrese.– PIVS! – zagrme Filč, bacivši pero u naletu besa. – Ovog puta ću te uhvatiti,

uhvatiću te!I ne osvrnuvši se ka Hariju, Filč odlučno istrča iz kancelarije u pratnji Gospođe

Noris.Pivs je bio školski poltergajst, iskežena leteća napast koja je živela samo da bi

stvarala haos i nevolju. Hari nije mnogo voleo Pivsa, ali mu je sada bio zahvalan naizabranom trenutku. Uz malo sreće, šta god da je Pivs uradio (a zvučalo je kao da jeovoga puta razbio nešto veliko), odvući će Filčovu pažnju sa Harija.

Misleći kako verovatno treba da sačeka da se Filč vrati, Hari utonu u od moljacaizjedenu stolicu pored stola. Osim polupopunjenog formulara, na stolu je bila jošsamo velika sjajna ljubičasta koverta sa srebrnim slovima. Hari brzo pogleda na vratada proveri da se Filč ne vraća, a zatim podiže kovertu i pročita:

BRZO-ČINIDopisni tečaj

Magije za početnike Zaintrigiran, Hari otvori kovertu i iz nje izvuče list pergamenta. Još kitnjastijim

srebrnim rukopisom na prednjoj strani pisalo je:

Čini vam se da ne idete u korak sa svetom moderne magije? Hvatate sebe kakotražite izgovore da ne bacate ni najjednostavnije čini? Da li ste nekada biliismejani zbog svog jadnog rukovanja čarobnim štapićem?

Postoji rešenje!Brzo-čini su sasvim nov, proveren i pouzdan tečaj, lak za učenje i sa

zagarantovanim uspehom. Stotine veštica i čarobnjaka imalo je koristi od metodeBrzo-čini!

Madam Z. Koprivica iz Topšama piše:Nisam nikako mogla da zapamtim čarobne reči, a moji napici su služili za

sprdnju u porodici! Sada, posle tečaja Brzo-čini, ja sam u centru pažnje nazabavama, a prijatelji moljakaju da im dam recept mog Blistajućeg rastvora!

Veštac D.DŽ. Prod iz Didsberija kaže:Moja žena se oduvek rugala mojim slabim činima, ali posle mesec dana

vašeg fantastičnog tečaja Brzo-čini uspeo sam da je pretvorim u bivola! Hvalavam, Brzo-čini!

Fasciniran, Hari prelete ostatak sadržaja. Zašto bi, pobogu, Filču trebao kurs

Brzo-čini? Da li to znači da on nije pravi čarobnjak? Hari je upravo čitao Lekcijubroj jedan: Držanje čarobnog štapića (Nekoliko korisnih saveta) kada zvuk korakakoji se vuku obznani da se Filč vraća. Gurnuvši pergament nazad u kovertu, Hari jebaci nazad na sto u trenutku kada se vrata otvoriše.

Filč je izgledao pobedonosno.– Ta Nestajuća vitrina bila je veoma vredna! – reče on radosno Gospođi Noris. –

Ovoga puta ćemo doskočiti Pivsu, draga moja.Pogled mu pade na Harija, a onda pređe na kovertu Brzo-čini koja je, Hari

prekasno shvati, ležala dve stope dalje nego ranije.Filčovo bledo lice poprimi boju cigle. Hari se pripremi za plimski talas besa. Filč

dohrama do svog stola, zgrabi kovertu i baci je u fioku.– Jesi li... da li si je pročitao...? – procedi on.– Ne – brzo slaga Hari.Filč je preplitao svoje čvornovate šake.– Ako bih samo pomislio da si čitao moju ličnu... nije da je moja... za prijatelja...

bilo kako bilo... međutim...Hari je uznemireno zurio u njega. Filč nikada nije izgledao luđe. Oči samo što mu

nisu iskočile iz duplji, imao je tik na svom vrećastom obrazu, a ni karirani šal nijedoprinosio tome da izgleda normalno.

– Dobro onda... idi... i da nisi pisnuo... nije da je... međutim, ako nisi pročitao...idi sada, moram da napišem izveštaj o Pivsu... idi...

Zapanjen svojom srećom, Hari izlete iz kancelarije, pa kroz hodnik i natrag uzastepenice. Izaći iz Filčove kancelarije bez kazne bio je, verovatno, svojevrstan školskirekord.

– Hari! Hari! Je li uspelo?Iz jedne od učionica iskliznu Skoro Obezglavljeni Nik. Iza njega, Hari je mogao

da vidi olupinu velike crno-zlatne vitrine koja je, čini se, bila ispuštena s velikevisine.

– Ubedio sam Pivsa da je razlupa tačno iznad Filčove kancelarije – reče Nikživahno. – Mislio sam da će mu to skrenuti pažnju...

– To si bio ti? – upita Hari zahvalno. – Da, uspelo je, nisam čak ni kažnjen. Hvala,Nik!

Oni pođoše zajedno hodnikom. Hari primeti da Skoro Obezglavljeni Nik još uvekdrži ser Patrikovo pismo kojim je bio odbijen.

– Voleo bih kada bih mogao da uradim nešto u vezi s Hajkom obezglavljenih –reče Hari.

Skoro Obezglavljeni Nik se zaustavi u mestu, i Hari prođe pravo kroz njega.Radije bi da nije: bilo mu je kao da je prošao kroz ledeni tuš.

– Ali, postoji nešto što možeš da uradiš za mene – reče Nik uzbuđeno. – Hari – dali bih tražio previše – ali ne, ti ne bi hteo...

– Šta to? – upita Hari.– Pa, za vreme ove Noći veštica biće moj petstoti smrtovdan – reče Skoro

Obezglavljeni Nik, uspravivši se da bi izgledao dostojanstveno.– O – reče Hari, koji nije znao treba li da izgleda tužno ili srećno zbog toga. –

Dobro.– Pravim zabavu dole u jednoj od prostranijih tamnica. Doći će mi prijatelji iz

cele zemlje. Bila bi mi velika čast ako bi i ti prisustvovao. Gospodin Vizli igospođica Grejndžer će takođe biti dobrodošli, dabome... ali pretpostavljam da bi tiradije išao na školsku gozbu? – Posmatrao je Harija pomno, kao na iglama.

– Ne – brzo reče Hari – doći ću...– Dragi moj dečače! Hari Poter, na mojoj smrtovdanskoj žurci! A... – oklevao je,

delujući uzbuđeno – da li misliš da bi nekako mogao da spomeneš ser Patriku kakomisliš da sam ja veoma zastrašujuć i upečatljiv?

– Na-naravno – reče Hari.Skoro Obezglavljeni Nik mu se radosno nasmeši.

* * * – Smrtovdanska žurka? – upita Hermiona živahno kada se Hari napokon presvukao

i pridružio njoj i Ronu u dnevnom boravku. – Kladim se da nema mnogo živih ljudikoji mogu da se pohvale da su bili na jednoj od njih – biće fascinantno!

– Zašto bi iko želeo da slavi dan kada je umro? – upita Ron, koji je stigao tek dopolovine svog domaćeg iz Napitaka, te je bio mrzovoljan. – Zvuči mi strašnodeprimirajuće...

Kiša je i dalje šibala prozore, koji su sada bili mastiljavocrni, ali unutra je sveizgledalo svetlo i veselo. Plamen vatre obasjavao je bezbrojne mekane fotelje ukojima su učenici sedeli i čitali, pričali, radili domaće zadatke ili, kao Fred i DžordžVizli, pokušavali da otkriju šta će se desiti u slučaju da nahrane daždevnjakaFilibasterovim vatrometom. Fred je „spasao“ sjajnonarandžastog guštera koji živi uvatri sa časa Brige o magijskim stvorenjima, i on je sada blago tinjao na stolu,okružen čoporom radoznalih đaka.

Hari je baš pričao Ronu i Hermioni o Filču i tečaju Brzo-čini, kada salamanderiznenada prolete kroz vazduh, ispuštajući glasne varnice i pršteći dok se vrtoglavokovitlao po sobi. Prizor u kome Persi promuklo urla na Freda i Džordža, aspektakularne zvezdice boje mandarine obasipaju ih iz salamanderovih usta, tegušterovo bekstvo u plamen praćeno praskanjem, učiniše da Hari zaboravi na Filča iBrzo-čini iz koverte.

* * * Do Noći veštica Hari se već pokajao zbog svog brzopletog obećanja da će doći na

smrtovdansku žurku. Ostatak škole veselo je iščekivao gozbu za Noć veštica: Velikasala je kao i obično bila ukrašena živim slepim miševima, Hagridove ogromnebundeve izrezbarene su u fenjere, dovoljno velike da tri osobe mogu da sednu u njih, apričalo se da je Dambldor obezbedio igračku trupu kostura kao razonodu.

– Obećanje je obećanje – Hermiona podseti Harija zapovedničkim tonom. –Rekao si da ćeš ići na smrtovdansku žurku.

I tako, u sedam sati, Hari, Ron i Hermiona prođoše pravo pored ulaza u prepunuVeliku salu, koja ih je prosto mamila sjajem svojih zlatnih tanjira i sveća, i umestotoga usmeriše korak ka tamnicama.

I prolaz koji je vodio do žurke Skoro Obezglavljenog Nika bio je oivičensvećama, ali efekat je bio daleko od veselog: bile su to dugačke, tanke, ziftcrnevoštane sveće, i sve su gorele svetloplavim plamenom, bacajući sumorno avetinjskosvetlo čak i na njihova živa lica. Sa svakim novim korakom koji bi napravilitemperatura je opadala. Dok je Hari drhtao i privijao odoru tesno uza sebe, začu zvukkao da hiljade noktiju škripi po ogromnoj školskoj tabli.

– Da li bi ovo trebalo da bude muzika? – prošaputa Ron. Oni zađoše za ugao ivideše Skoro Obezglavljenog Nika kako stoji na vratima iznad kojih su bile obešenecrne somotske zavese.

– Dragi moji prijatelji – reče on žalosno – dobro došli, dobro došli... tako mi jedrago što ste uspeli da dođete...

On skinu svoj šešir s perjanicom i uz naklon ih uvede unutra.Beše to neverovatan prizor. Tamnica je bila ispunjena stotinama bisernobelih,

prozirnih ljudi koji su uglavnom plutali u krug po krcatom podijumu za igru, plešućivalcer uz strašan, treperav zvuk trideset muzičkih testera na kojima je svirao orkestarpostavljen na platformi s crnom zavesom. Luster iznad njihovih glava plamteo jeponoćnoplavim sjajem dodatnih hiljadu crnih sveća. Dah im se gubio u magli isprednjih: bilo im je kao da ulaze u hladnjaču.

– Hoćemo li malo da razgledamo naokolo? – predloži Hari, u želji da zagrejestopala.

– Pazi samo da ne prođeš kroz nekoga – reče Ron nervozno, i oni krenuše okopodijuma za igru. Prošli su grupu sumornih opatica, dronjavog čoveka u okovima iDebelog Fratra, veselog haflpafskog duha, koji je pričao s vitezom kome je iz čelaštrčala strela. Hari se nije iznenadio kada je video da drugi duhovi u širokom lukuzaobilaze Krvavog Barona, ispijenog, razrogačenog sliterinskog duha, pokrivenogsrebrnim krvavim mrljama.

– O, ne – reče Hermiona, naglo se zaustavivši. – Okrenite se, okrenite se, neću dapričam s Jecajućom Mirtom...

– S kim? – upita Hari, dok su se brzo povlačili.– Ona pohodi ženski klozet na prvom spratu – reče Hermiona.– Pohodi klozet?– Da. Ne radi cele ove godine zato što ona stalno besni i izaziva poplave. Ja

ionako nikad ne idem tamo ako mogu da izbegnem, grozno je ići u klozet dok ona cviliza tobom...

– Vidi, hrana! – reče Ron.Na drugoj strani tamnice nalazio se dugačak sto, takođe prekriven crnim somotom.

Oni mu željno priđoše, ali već sledećeg trenutka ukopaše se u mestu, prestravljeni.Smrad je bio odvratan. Na lepim srebrnim poslužavnicima ležale su velike pokvareneribe, zagoreli kolači, crni kao ugalj, bili su nagomilani na tanjirima, a bio je tu i velikikomad crvljivog hagisa, pa kolut sira pokriven krznenom zelenom buđi i, na počasnommestu, ogromna siva torta u obliku nadgrobnog spomenika s katranastim premazomkoji je oblikovao reči:

Ser Nikolas de Mimsi-Porpington

umro 31. oktobra 1492. Hari je začuđeno posmatrao kako jedan debeli duh prilazi stolu i, čučnuvši,

prolazi kroz njega, širom otvorivši usta, tako da mu je kroz usta promakao jedan odsmrdljivih lososa.

– Možeš li da osetiš ukus ako prođeš kroz njega? – upita ga Hari.– Skoro – reče duh tužno, i otplovi dalje.– Pretpostavljam da puste da se jelo ubuđa da bi imalo jaču aromu – reče

Hermiona znalački, zapušivši nos i nagnu se bliže da pogleda ukvareni hagis.– Možemo li da se sklonimo odavde? Muka mi je – reče Ron.Međutim, jedva da su se okrenuli kad ispod stola iznenada izlete jedan čovečuljak

i zaustavi se pred njima usred vazduha.– Zdravo, Pivse – reče Hari oprezno.Za razliku od drugih duhova, Pivs, poltergajst, bio je sušta suprotnost bledim i

providnim duhovima. Nosio je jarkonarandžastu kapu za zabave, propelersku leptir-mašnu i širok kez preko svog širokog, opakog lica.

– Grickalice? – reče on ljubazno, ponudivši ih činijom buđavog kikirikija.– Ne, hvala – odgovori Hermiona.– Čuo sam te kako pričaš o jadnoj Mirti – reče Pivs, razrokog pogleda. – Bila si

gruba prema jadnoj Mirti. – On duboko udahnu i zaurla: – EJ! MIRTA!– O, ne, Pivse, nemoj da joj kažeš šta sam rekla, stvarno će se uznemiriti –

šaputala je Hermiona izbezumljeno. – Nisam tako mislila, ne smeta mi... ovaj, zdravo,Mirta.

Duh zdepaste devojčice dokliza do njih. Imala je najsumornije lice koje je Hari

ikad video, napola zaklonjeno iza retke kose i debelih naočara u bisernobelom ramu.– Šta je? – reče ona, dureći se.– Kako si, Mirta? – upita Hermiona, lažno veselim glasom. – Drago mi je što te

vidim izvan klozeta.Mirta šmrknu.– Gospođica Grejndžer je upravo pričala o tebi – reče Pivs lukavo na Mirtino

uvo.– Baš sam rekla – rekla – kako lepo izgledaš večeras – uzvrati Hermiona,

pogledom streljajući Pivsa.Mirta sumnjičavo odmeri Hermionu.– Ti mi se rugaš – reče, a srebrnaste suze navreše na njene sitne, prozirne oči.– Ne... časna reč... zar nisam upravo rekla kako mislim da Mirta baš fino izgleda?

– reče Hermiona, bolno munuvši Harija i Rona u rebra.– A, da...– Jeste, rekla je...– Nemojte da me lažete – procedi Mirta, a suze joj sada potekoše niz lice, dok se

Pivs veselo kikotao preko njenog ramena. – Mislite da ne znam kako me ljudi zovu izamojih leđa? Debela Mirta! Ružna Mirta! Očajna, jecajuća, snuždena, sumorna Mirta!

– Zaboravila si ’bubuljičava’ – prosikta joj Pivs u uvo.Jecajuća Mirta briznu u bolan plač i pobeže iz tamnice. Pivs polete za njom,

gađajući je plesnivim kikirikijem, vičući: – Bubuljičava! Bubuljičava!– O, Bože – reče Hermiona tužno.Skoro Obezglavljeni Nik doplovi do njih kroz gužvu.– Zabavljate se?– O, da – slagaše oni.– Nije loša poseta – reče Skoro Obezglavljeni Nik ponosno. – Cvileća Udovica je

došla čak iz Kenta... Skoro je vreme za moj govor, trebalo bi da dam znak orkestru...Međutim, orkestar u tom trenutku prestade da svira. Muzičari su, baš kao i svi

ostali u tamnici, zamukli, uzbuđeno se osvrćući oko sebe, čim se oglasio lovački rog.– O, evo počinju – reče Skoro Obezglavljeni Nik ogorčeno.Kroz zid tamnice upade tuce konjskih duhova, a na svakom je jahao po jedan

bezglavi konjanik. Skupina je divlje tapšala. I Hari poče da tapše, ali se brzo zaustavikad primeti izraz na Nikovom licu.

Konji su dogalopirali do sredine podijuma za igru i zaustavili se, rijući kopitima ipropinjući se. Krupni duh na čelu kolone, kome je bradata glava stajala ispod ruke,duvajući u rog, skoči dole, podiže svoju glavu u vazduh da bi video iznad gomile (svise nasmejaše) i krupnim koracima priđe Skoro Obezglavljenom Niku, nasađujućisvoju glavu nazad na vrat.

– Nik! – zagrme on. – Kako si? Glava ti se još drži?On se grohotom nasmeja i potapša Skoro Obezglavljenog Nika po ramenu.

– Dobro došao, Patriče – reče Nik usiljeno.– Živi stvorovi! – reče Patrik, spazivši Harija, Rona i Hermionu, i naglo poskoči,

kobajagi prestrašen, tako da mu glava ponovo spade s ramena (gomila zavrišta odsmeha).

– Vrlo zabavno – tmurno reče Skoro Obezglavljeni Nik.– Ne obraćajte pažnju na Nika – povika ser Patrikova glava s poda. – Još uvek je

ljut što nećemo da ga pustimo da se pridruži Hajci! Hoću reći – samo ga pogledajte...– Ja mislim – žurno reče Hari, na Nikov značajan pogled – da je Nik vrlo...

strašan i... ovaj...– Ha! – viknu ser Patrikova glava. – Kladim se da te je on zamolio da to kažeš!– Zamolio bih vas sve za malo pažnje, vreme je za moj govor! – reče Skoro

Obezglavljeni Nik glasno, krupnim koracima se zaputi ka bini i pope se na podijumpod ledenoplavim sjajem reflektora.

– Moji davno ožaljeni lordovi, dame i gospodo, velika mi je tuga...Ali niko nije čuo ostatak. Ser Patrik i ostatak Hajke obezglavljenih upravo su

otpočeli partiju hokeja s glavama, i gomila se okrenula da ih gleda. SkoroObezglavljeni Nik je uzalud pokušavao da ponovo pridobije pažnju publike, ali jeodustao kada je glava ser Patrika projedrila pored njega praćena glasnim navijanjem.

Hariju je sada već postajalo prilično hladno, a da i ne spominjemo koliko je biogladan.

– Ne mogu da izdržim više – promrmlja Ron, cvokoćući zubima, dok je orkestarponovo počinjao da svira a duhovi poleteli nazad na podijum za igru.

– Hajdemo – složi se Hari.Oni krenuše nazad ka vratima, klimajući glavama i smeškajući se svima koji bi ih

pogledali, i minut kasnije već su hitali nazad prolazom punim crnih sveća.– Možda puding još nije smazan – reče Ron pun nade, predvodeći ih uza stepenice

ka Ulaznoj dvorani.A onda Hari začu nešto.– ... raspori... rastrgni... ubij...Bio je to isti glas, isti hladni ubilački glas koji je čuo u Lokhartovom kabinetu.Teturajući, on se zaustavi, uhvati se za kameni zid, napregnuto oslušnu, osvrćući se

i škiljeći uzduž i popreko po bledo osvetljenom hodniku.– Hari, šta to...?– Opet onaj glas – ućuti malo...– ...tako gladan... tako dugo...– Slušajte! – reče Hari hitro, a Ron i Hermiona se ukočiše, posmatrajući ga.– ... ubij... vreme za ubijanje...Glas je postajao sve slabiji. Hari je bio siguran da se udaljava – kretao se naviše.

Dok je zurio u mračnu tavanicu, obuze ga mešavina straha i uzbuđenja: Kako može dase kreće naviše? Da li je to bila neka utvara, kojoj kamena tavanica nije predstavljala

prepreku?– Ovuda – uzviknu on, i poče da trči uza stepenice ka Ulaznoj dvorani. Bilo je

besmisleno nadati se da će ovde moći nešto da čuje, iz Velike sale dopirao je žagorglasova sa gozbe povodom Noći veštica. Hari pojuri uz mermerne stepenice na prvisprat, dok su Ron i Hermiona trčkarali za njim.

– Hari, šta mi to...– Psst!Hari načulji uši. Daleko, sa sprata iznad njih, sve slabije, čuo se glas: – Osećam

miris krvi... OSEĆAM MIRIS KRVI!Stomak mu se zgrči. – Ubiće nekoga! – viknu on i, ne obraćajući pažnju na

zbunjena lica Rona i Hermione, potrča na sledeći sprat, preskačući po tri stepenikaodjednom, trudeći se još uvek da osluškuje uprkos odjeku sopstvenih koraka.

Hari je jurcao po celom drugom spratu, dok su Ron i Hermiona dahtali za njim, nezaustavljajući se dok nisu zašli za ugao u poslednji pust prolaz.

– Hari, o čemu se ovde radi? – reče Ron, brišući znoj sa lica. – Ja ništa nisamčuo...

Ali Hermiona ispusti preneražen uzvik, pokazujući niz hodnik.– Gledajte!Nešto se sjajilo na zidu ispred njih. Oni polako priđoše, žmirkajući kroz tminu.

Slova veličine jedne stope bila su namalana na zidu između dva prozora, i svetlucalasu pri svetlosti plamtećih buktinja.

DVORANA TAJNI JE OTVORENA.

NEPRIJATELJI NASLEDNIKA, ČUVAJTE SE. – Šta je to... to što visi ispod? – upita Ron, s blagim drhtajem u glasu.Kad su prišli bliže, Hari samo što se nije okliznuo i pao: na podu je bila velika

lokva vode. Ron i Hermiona ga zgrabiše i oni se polako pomeriše ka poruci, očijuuprtih u tamnu senku ispod nje. Istog trena sve troje shvatiše šta je to, i odskočišeunazad, pljusnuvši u vodu.

Gospođa Noris, domareva mačka, visila je sa stalka baklje, obešena o rep. Bila jekruta kao motka, a oči su joj bile razrogačene i zurile su u prazno.

Nekoliko sekundi nisu se pomerali. Onda Ron reče: – Hajdemo odavde.– Da li bismo mogli makar da pokušamo da joj pomognemo... – poče Hari s

nelagodom.– Veruj mi – reče Ron. – Ne želimo da nas nađu ovde.Ali bilo je prekasno. Tutanj, nalik udaljenoj grmljavini, obznani im da se gozba

upravo završila. S oba kraja hodnika u kome su stajali dopirao je bat hiljadu korakakoji su se peli stepenicama, i glasan, radostan razgovor sitih ljudi. Već sledećegtrenutka učenici nahrupiše u hodnik s obe strane.

Čim su đaci primetili obešenu mačku, žamor, užurbanost i buka naglo zamreše.Hari, Ron i Hermiona stajali su sami, nasred hodnika, dok je gomilom učenika, koji suse gurkali napred da vide taj jeziv prizor, zavladao muk.

Onda neko povika kroz tišinu.– Neprijatelji Naslednika, čuvajte se! Vi ste sledeći, Blatokrvni!Bio je to Drako Melfoj. Progurao se napred kroz gužvu, njegove hladne oči behu

žive, a njegovo inače beskrvno lice pocrvene dok se cerio, uživajući u prizoruobešene, nepomične mačke.

9. Natpis na zidu

– Šta se ovde zbiva? Šta se dešava?Bez sumnje privučen Melfojevim povikom, Argus Filč se progura kroz gužvu.

Onda vide Gospođu Noris i ustuknu, užasnuto se držeći za lice.– Moja mačka! Moja mačka! Šta se desilo Gospođi Noris? – vrisnu on.I njegove izbuljene oči spaziše Harija.– Ti! – zakrešta on. – Ti! Ubio si moju mačku! Ti si je ubio! Ubiću te! Ja ću...– Arguse!Dambldor se pojavi na poprištu, praćen nekolicinom nastavnika. U tren oka prođe

pored Harija, Rona i Hermione i skinu Gospođu Noris sa držača baklje.– Pođi sa mnom, Arguse – reče on Filču. – I vi takođe, gospodine Poter,

gospodine Vizli i gospođice Grejndžer.Lokhart iskorači živahno.– Moj kabinet je najbliži, direktore... odmah iznad... slobodno se...– Hvala, Gilderoje – reče Dambldor.Nêma masa učenika se razdvoji i pusti ih da prođu. Lokhart, vidno uzbuđen i

praveći se važan, požuri za Dambldorom, baš kao i profesori Mek Gonagal i Snejp.Kada su ušli u zatamnjeni kabinet, nastade užurbano komešanje duž zidova. Hari

vide nekoliko Lokhartovih slika s viklerima u kosi kako se sklanjaju s vidika. PraviLokhart upali sveće na svom stolu i skloni se u stranu. Dambldor položi GospođuNoris na uglačanu površinu i stade da je proučava. Hari, Ron i Hermiona razmenišenapete poglede, i utonuše u stolice izvan dometa svetlosti sveća, pomno posmatrajući.

Vrh Dambldorovog dugog, krivog nosa bio je jedva nekoliko centimetara udaljenod krzna Gospođe Noris. Pažljivo ju je posmatrao kroz svoje naočare u oblikupolumeseca, nežno je bockajući i čačkajući svojim dugačkim prstima. Profesorka MekGonagal sagnu se gotovo podjednako nisko, suzivši oči. Snejp se pomaljao iza njih,napola u senci, vrlo čudnog izraza na licu, kao da se iz petnih žila trudi da se nenasmeje. A Lokhart je lebdeo oko njih, iznoseći predloge.

– Svakako ju je ubila kletva, verovatno Izobličavalačko mučenje. Mnogo puta samviđao kako se koristi, ali, nažalost, nisam bio tamo, pošto znam pravu kontrakletvukoja je mogla da je spase...

Lokhartove komentare prekidalo je Filčovo suvo mučno jecanje. Srozao se ustolicu pored stola i, ne mogavši da gleda u Gospođu Noris, pokrio lice rukama. Makoliko da nije podnosio Filča, Hariju ga je sada bilo žao, ali ni približno onolikokoliko mu je bilo žao samog sebe. Ako Dambldor poveruje Filču, sigurno ća gaizbaciti iz škole.

Dambldor je sada tiho mrmljao neke čudne reči sebi u bradu, dodirujući GospođuNoris svojim čarobnim štapićem, ali se ništa ne desi: ona je i dalje delovala kao da jenedavno preparirana.

– ...Sećam se da se nešto vrlo slično desilo u Vagaduguu – reče Lokhart – serijanapada, cela priča je u mojoj autobiografiji. Uspeo sam da snabdem varošraznovrsnim amajlijama koje su odmah sredile stvar...

Dok je Lokhart govorio, njegove fotografije sa zida odobravajuće su klimaleglavama. Jedna od njih je zaboravila da skine mrežicu za kosu.

Dambldor se napokon uspravi.– Nije mrtva, Arguse – reče on blago.Lokhart se naglo zaustavi usred nabrajanja svih ubistava koja je sprečio.– Nije mrtva? – zagrca Filč, gledajući kroz prste svojih šaka u Gospođu Noris. –

Ali zašto je sva – sva ukočena i sleđena?– Skamenjena je – reče Dambldor („Ah! Baš sam to mislio!“, reče Lokhart). – Ali

kako, ne znam...– Pitajte njega! – vrisnu Filč, okrećući svoje naduveno i uplakano lice ka Hariju.– Nijedan drugak nije mogao ovo da uradi – reče Dambldor s čvrstim uverenjem.

– Za tako nešto potrebna je Mračna magija najvišeg stepena...– On je to uradio, on je to uradio! – siktao je Filč, a oklembešeno lice pomodre. –

Videli ste šta je napisao na zidu! Otkrio je... u mojoj kancelariji... on zna da sam ja...

da sam ja... – Filčovo lice se stravično zgrči. – On zna da sam ja Poruga! – dovrši on.– Nikada nisam ni pipnuo Gospođu Noris – reče Hari glasno, neprijatno svestan

da ga svi gledaju, uključujući i sve Lokharte na zidovima. – Ja čak i ne znam šta je toPoruga.

– Gluposti – zareža Filč. – Video je moje pismo o Brzo-činima!– Ako smem da primetim, direktore – reče Snejp iz senke, a Hari oseti kako u

njemu raste zla slutnja. Bio je siguran da šta god Snejp rekao, to njemu neće donetidobro.

– Možda su Poter i njegovi prijatelji jednostavno bili na pogrešnom mestu upogrešno vreme – reče, a usne mu se izviše u tanak, podmukao osmejak, kao dasumnja u to – ali ovde imamo par sumnjivih okolnosti. Šta su oni uopšte tražili ugornjem hodniku? Zašto nisu bili na školskoj gozbi povodom Noći veštica?

Hari, Ron i Hermiona uglas se upustiše u objašnjavanje o smrtovdanskoj žurci: –...tamo je bilo na stotine duhova, oni će vam reći da smo bili tamo...

– Ali zašto niste došli na gozbu kasnije? – upita Snejp, a njegove crne oči zasijašepri svetlosti sveća. – Zašto ste išli gore u taj hodnik?

Ron i Hermiona pogledaše Harija.– Zato... zato... – reče Hari, dok mu je srce brzo lupalo. Nešto mu je govorilo da

bi zvučalo nategnuto ako bi im rekao da ga je tamo odveo bestelesni glas koji nikoosim njega nije mogao da čuje – zato što smo bili umorni i hteli smo da odemo naspavanje – reče on.

– Bez večere? – upita Snejp, a preko njegovog ispijenog lica blesnu pobedničkiosmeh. – Ne verujem da duhovi na svojim zabavama poslužuju i hranu koja biodgovarala živima.

– Nismo bili gladni – reče Ron glasno, dok mu je stomak glasno krčao.Snejpov zlobni osmeh se proširi.– Direktore, čini mi se da Poter nije sasvim iskren – reče on. – Bilo bi dobro da

mu uskratimo određene privilegije dok ne bude spreman da nam ispriča celu priču.Lično mislim da bi ga trebalo ukloniti iz grifindorskog kvidičkog tima sve dok ne budevoljan da se čestito ponaša.

– Stvarno, Severuse – reče profesorka Mek Gonagal oštro – ne vidim nijedanrazlog zbog kog bismo sprečavali ovog dečaka da igra kvidič! Mačka nije udarena poglavi metlom. Nema dokaza da je Poter uradio išta loše.

Dambldor uputi Hariju ispitivački pogled. Hari je osećao kao da se u njegovimsvetlucavim svetloplavim očima nalazi rendgen.

– Nevin dok se ne dokaže da je kriv, Severuse – reče on odlučno.Snejp se činio besnim. Kao i Filč.– Moja mačka je Skamenjena! – vrištao je, iskolačivši oči. – Hoću da neko bude

kažnjen!– Moći ćemo da je izlečimo, Arguse – reče Dambldor strpljivo. – Profesorka

Mladica je nedavno uspela da nabavi neke mandragore. Čim budu dostigle svojupravu veličinu, napravićemo napitak koji će oživeti Gospođu Noris.

– Ja ću da ga napravim – upade mu Lokhart u reč. – To sam radio već sto puta,mogao bih da smućkam okrepljujuć napitak od mandragore i u snu...

– Izvinite – reče Snejp hladno – ali mislim da sam ja nastavnik Napitaka u ovojškoli.

Nastade vrlo neprijatna pauza.– Možete da idete – reče Dambldor Hariju, Ronu i Hermioni.Oni odoše, što su brže mogli a da ne potrče. Kada su već bili na spratu iznad

Lokhartovog kabineta, uđoše u praznu učionicu i tiho zatvoriše vrata za sobom. Harizačkilji u smrknuta lica svojih prijatelja.

– Mislite li da je trebalo da im kažem za glas koji sam čuo?– Ne – reče Ron, bez oklevanja. – Čuti glasove koje niko drugi ne može da čuje

nije dobar znak, čak ni u čarobnjačkom svetu.Nešto u Ronovom glasu natera Harija da upita: – Ti mi veruješ, zar ne?– Naravno – reče Ron brzo. – Ali – moraš priznati da je čudno...– Znam da je čudno – reče Hari. – Cela stvar je čudna. Šta je ono pisalo na zidu?

Dvorana je otvorena... šta to treba da znači?– Znaš, zvuči mi poznato – reče Ron polako. – Mislim da mi je neko nekad

ispričao priču o tajnoj dvorani na Hogvortsu... možda Bil...– I šta je, za ime sveta, Poruga? – upita Hari.Na njegovo iznenađenje, Ron priguši kikot.– Pa, stvarno nije smešno, ali pošto je Filč u pitanju... – reče on. – Poruga je neko

ko je rođen u čarobnjačkoj porodici ali nema nikakve čarobne moći. To ti je kaosuprotnost čarobnjaka normalskog porekla. Ali Poruge su zbilja retke. Filč mora da jePoruga, pretpostavljam, čim pokušava da nauči čarolije preko tečaja Brzo-čini. To biobjasnilo mnogo toga. Na primer zašto toliko mrzi učenike. – Ron se zadovoljnonasmeši: – Ogorčen je.

Negde u daljini začu se sat kako odzvanja.– Ponoć – reče Hari. – Bolje da krenemo na spavanje pre nego što Snejp naiđe i

pokuša još nešto da nam smesti.

* * * Sledećih nekoliko dana u školi se pričalo samo o napadu na Gospođu Noris. Filč

ih je stalno podsećao na to, šetkajući se na mestu gde je napadnuta, kao da misli da binapadač mogao da se vrati. Hari ga je video kako riba poruku na zidu pomoćuUniverzalnog magičnog odstranjivača nereda gospođe Skover, ali bezuspešno. Rečisu i dalje jasno sijale na kamenom zidu. Onda kada nije čuvao mesto zločina Filč seskrivao po hodnicima, zakrvavljenih očiju, i prepadao učenike koji ga nisu očekivali,

pokušavajući da ih kazni zato što „glasno dišu“ ili „izgledaju veselo“.Džini Vizli je, čini se, bila vrlo potresena sudbinom Gospođe Noris. Sudeći po

Ronovoj priči, ona je bila veliki ljubitelj mačaka.– Ali ti nisi ni stigla da upoznaš Gospođu Noris – reče Ron, tešeći je. – Časna reč,

mnogo nam je bolje bez nje. – Džinina usna zadrhta. – Ovakve stvari se ne dešavajučesto na Hogvortsu – uveravao ju je Ron. – Uhvatiće ludaka koji je za to odgovoran izačas će ga izbaciti odavde, samo se nadam da će imati vremena da Skameni i Filčapre nego što ga izbace. Šalim se... – dodade Ron hitro, videvši da je Džini prebledela.

Napad je uticao i na Hermionu. Hermiona je obično provodila mnogo vremenačitajući, ali sada nije radila gotovo ništa drugo. Kad bi je upitali šta smera, Hari i Ronnisu mogli da dobiju nikakav odgovor od nje. A tek sledeće srede uspeli su konačnosami to da otkriju.

Hari se zadržao posle Napitaka, jer ga je Snejp naterao da ostane posle časa isastruže valjkaste gliste sa stolova. Posle ručka s nogu, pohitao je na sprat da se nađes Ronom u biblioteci, i spazio Džastina Finč-Flečlija, dečaka iz Haflpafa kog jeupoznao na Herbologiji, kako ide ka njemu. Hari tek što je otvorio usta da kaže„Zdravo“, kada ga Džastin spazi, naglo se okrenu i otrča u suprotnom pravcu.

Hari zateče Rona u dnu biblioteke kako meri svoj domaći iz Istorije magije.Profesor Bins je tražio da napišu sastav dugačak tri stope na temu „Srednjovekovnisabor evropskih čarobnjaka.“

– Ne mogu da verujem da mi fali još osam palčeva... – reče Ron besno, ispustivšipergament koji se ponovo urola – a Hermiona je napisala četiri stope i sedampalčeva, i to sitnim rukopisom.

– Gde je ona? – upita Hari, uzimajući traku za merenje i odvijajući svoj domaćizadatak.

– Tamo negde – reče Ron, pokazujući ka stalažama – traži još neku knjigu. Mislimda pokušava da pročita celu biblioteku pre Božića.

Hari ispriča Ronu kako je Džastin Finč-Flečli pobegao od njega.– Ne znam zašto se uopšte brineš, uvek sam mislio da je on pomalo idiot – reče

Ron, škrabajući sve većim slovima. – Sve te gluposti o tome kako je Lokhart takosjajan...

Hermiona se pojavi između polica s knjigama. Izgledala je besno i činilo se da jenapokon spremna da priča s njima.

– Svi primerci Istorije Hogvortsa su izdati – reče ona, i sede pored Harija i Rona.– Mogu da me stave na dvonedeljnu listu čekanja. Oh, tako bih volela da nisamostavila svoj primerak kod kuće, ali nije mogao da stane u kovčeg od silnihLokhartovih knjiga.

– Šta će ti? – upita je Hari.– Iz istog razloga iz kog je i svi ostali traže – reče Hermiona – da pročitam

legendu o Dvorani tajni.

– Kakvu legendu? – zapita brzo Hari.– O tome se i radi. Ne mogu da se setim – reče Hermiona ugrizavši se za usnu. – A

tu priču ne mogu da nađem nigde drugde.– Hermiona, pusti me da pročitam tvoj sastav – reče Ron očajno, gledajući na sat.– Ne, ne dam – reče Hermiona, iznenađujuće strogo. – Imao si deset dana da ga

završiš.– Treba mi samo još dva palca da završim, hajde...Zvono se oglasi. Ron i Hermiona pođoše na Istoriju magije prepirući se.Istorija magije bila je najdosadniji predmet u rasporedu časova. Profesor Bins,

koji ju je predavao, bio je jedini duh-nastavnik i najuzbudljivija stvar koja se ikaddogodila na njegovim časovima bio je njegov ulazak u učionicu kroz tablu. Bio jeprastar i smežuran, a mnogi su govorili da nije ni primetio da je umro. Jednostavno jejednog dana ustao da ode na čas i ostavio svoje telo za sobom u fotelji ispred kaminau zbornici. Od tada se njegove navike nisu ni najmanje promenile.

Danas je bilo dosadno kao i uvek. Profesor Bins je otvorio svoje beleške i počeoda ih čita jednoličnim glasom nalik starom usisivaču dok skoro svi u učionici nisuzapali u stanje duboke pospanosti, prenuvši se s vremena na vreme taman koliko im jepotrebno da zabeleže neko ime ili datum, pre nego što bi ponovo zadremali. Već jepola sata pričao kada se desi nešto što se nikad ranije nije desilo. Hermiona podižeruku.

Profesor Bins podiže pogled usred svog smrtno dosadnog predavanja oMeđunarodnom kongresu veštaca iz 1289, delujući zapanjeno.

– Gospođice... ovaj...?– Grejndžer, profesore. Pitala sam se da li biste mogli da nam kažete nešto o

Dvorani tajni – reče Hermiona jasnim glasom.Din Tomas, koji je sedeo otvorenih usta zijajući kroz prozor, trže se iz transa;

glava Lavander Braun ispade iz ruku kojima ju je podupirala, a Nevilov lakat skliznusa stola.

Profesor Bins zatrepta.– Ja predajem Istoriju magije – reče on svojim suvim šištavim glasom. – Ja se

bavim činjenicama, gospođice Grejndžer, a ne mitovima i legendama. – On pročistigrlo jedva čujnim zvukom nalik lomljenju krede, i nastavi: – U septembru te godine,potkomitet sardinijskih vračeva...

On zamuca i prekinu priču. Hermionina ruka ponovo je mahala po vazduhu.– Gospođice Grant?– Moliću lepo, gospodine, zar legende nisu gotovo uvek zasnovane na

činjenicama?Profesor Bins ju je gledao tako začuđeno, da je Hari bio siguran kako ga nikada

ranije nijedan učenik nije prekinuo, ni živog ni mrtvog.– Pa – reče profesor Bins polako – da, moglo bi se tako reći, pretpostavljam. – On

se zagleda u Hermionu, kao da se nikada ranije nije tako pomno zagledao u nekogučenika. – Međutim, legenda o kojoj vi govorite jedna je senzacionalistička, čaksumanuta priča...

Ali sada je ceo razred pažljivo gutao svaku reč profesora Binsa. On ih mrkopogleda, sva ta lica okrenuta ka njemu. Hari vide da je potpuno zatečen tim neobičnimizlivom interesovanja.

– O, pa dobro – reče polako. – Da vidimo... Dvorana tajni... – on zastade.– Svi, naravno, znate da su Hogvorts osnovali pre više od hiljadu godina – tačan

datum nije poznat – četiri najmoćnija čarobnjaka i veštice tog doba. Po njima su inazvane četiri školske kuće: Godrik Grifindor, Helga Haflpaf, Rovina Rejvenklo iSalazar Sliterin. Zajedno su sagradili ovaj zamak, daleko od radoznalih pogledaNormalaca, jer je to bilo vreme kada su se obični ljudi bojali magije, pa su veštice ičarobnjaci bili nemilosrdno proganjani.

On zastade, pogleda belo po učionici, a onda nastavi: – Nekoliko godina osnivačisu radili zajedno u slozi, tražeći mlade koji su ispoljavali znake magije, i dovodili ihu zamak da ih obučavaju. Ali njihove uzajamne nesuglasice su rasle. Povećavao se jazizmeđu Sliterina i ostalih. Sliterin je hteo da budu izbirljiviji prilikom primanjaučenika u Hogvorts. Verovao je da magijska obuka treba da bude dostupna samočistokrvnim čarobnjačkim porodicama. Protivio se primanju učenika čiji su roditeljiNormalci, jer je mislio da se njima ne može verovati. Posle nekog vremena je timpovodom izbila ozbiljna svađa između Sliterina i Grifindora, i Sliterin je napustioškolu.

Profesor Bins ponovo zastade, napućivši usne, nalik izboranoj staroj kornjači.– To je sve što nam pouzdani istorijski izvori govore – nastavi on – ali je

izmišljena legenda o Dvorani tajni bacila senku na ove pouzdane činjenice. Priča kažeda je Sliterin u ovom zamku napravio skrivenu dvoranu o kojoj ostali osnivači nisuništa znali.

– Sliterin je, po legendi, zapečatio Dvoranu tajni tako da niko ne može da je otvoridok u školu ne stigne njegov pravi naslednik. Samo će naslednik moći da otpečatiDvoranu tajni, oslobodi užas koji vreba unutra, i upotrebi ga da bi očistio školu odsvih koji nisu dostojni da uče magiju.

Kad je završio priču, zavlada tajac, ali to nije bio uobičajeni sanjivi tajac koji jeispunjavao časove profesora Binsa. U vazduhu se osećala uznemirenost jer su ga svi idalje posmatrali, nadajući se nastavku. Profesor Bins je delovao malo razdraženo.

– Cela stvar je bezočna glupost, naravno – reče on. – Prirodno, najučenijičarobnjaci i veštice mnogo puta su pretražili školu, tražeći dokaze o takvoj dvorani.Ona ne postoji. To je priča za plašenje lakovernih.

Hermionina ruka ponovo je bila u vazduhu.– Gospodine, šta ste tačno mislili pod tim ’užas koji vreba’ unutar Dvorane?– Veruje se da u njoj obitava nekakvo čudovište koje samo Sliterinov naslednik

može da obuzda – reče profesor Bins suvim, piskavim glasom.Ceo razred razmeni nervozne poglede.– Kažem vam, to ne postoji – reče profesor Bins, prevrćući svoje beleške. – Nema

ni Dvorane, ni čudovišta.– Ali, gospodine – reče Šejmus Finigan – ako Dvoranu može da otvori samo pravi

Sliterinov naslednik, niko drugi ne bi mogao ni da je nađe, zar ne?– Gluposti, O’Flaerti – reče profesor Bins iznerviranim tonom. – Ako čitava

gomila hogvortskih direktora i direktorki nije ništa pronašla...– Ali, profesore – započe Parvati Petil – verovatno treba iskoristiti Mračnu

magiju da bi se otvorila...– To što neki čarobnjak ne koristi Mračnu magiju ne znači da ne može, gospođice

Penifeder – obrecnu se profesor Bins. – Ponavljam, ako ljudi kao što je Dambldornisu...

– Ali možda morate da budete u srodstvu sa Sliterinom, stoga Dambldor ne bi nimogao... – poče Din Tomas, ali je profesoru Binsu već svega bilo preko glave.

– Dosta je – reče on oštro. – To je samo mit! To ne postoji! Nema ni najmanjegdokaza da je Sliterin ikada napravio makar i tajnu ostavu za metle! Kajem se što samvam ispričao tako glupu priču! Vratićemo se, ako mi dozvolite, na istoriju, i na čvrste,verovatne, proverljive činjenice!

I kroz pet minuta razred ponovo utonu u uobičajenu učmalost.

* * * – Oduvek sam znao da je Salazar Sliterin bio izopačen matori ludak – reče Ron

Hariju i Hermioni, dok su se posle časa probijali kroz prepun hodnik da bi ostavilisvoje torbe pre večere – ali nisam znao da je on prvi započeo sve te priče oČistokrvnima. Ne bih bio u njegovoj kući ni da mi plate. Časna reč, da je Šešir zarazvrstavanje probao da me stavi u Sliterin, prvim vozom bih se vratio kući...

Hermiona žustro klimnu glavom, ali Hari ne reče ništa. Stomak mu se neprijatnokomešao.

Hari nikada nije rekao Ronu i Hermioni da je Šešir za razvrstavanje ozbiljnorazmatrao da njega smesti u Sliterin. Sećao se, kao da je juče bilo, tihog glasa koji muje govorio na uvo kada je stavio šešir na glavu prošle godine.

Mogao bi da postaneš veliki, znaš, sve je to tu, u tvojoj glavi, a Sliterin će tipomoći na tom putu do veličine, bez sumnje...

Ali je Hari, koji je već čuo da je kuća Sliterin na lošem glasu po tome što stvaraMračne čarobnjake, očajnički pomislio: – Ne Sliterin! – a šešir je rekao: – Pa, ako sisiguran – onda bolje da to bude Grifindor...

Dok su se gurali u gomili, pored njih prođe Kolin Krivej.– Ćao, Hari!

– Zdravo, Koline – reče Hari bez razmišljanja.– Hari, Hari, jedan dečak iz mog razreda priča da si ti...Ali Kolin je bio premali i nije mogao da se bori protiv plime ljudi koja ga je

nosila ka Velikoj sali. Začuše ga kako ciči: – Vidimo se, Hari! – i on nestade.– Šta li je dečak iz njegovog razreda pričao o tebi? – zapita se Hermiona.– Da sam ja Sliterinov naslednik, valjda – reče Hari, a njegov stomak potonu za

još koji centimetar kada se iznenada seti kako je Džastin Finč-Flečli pobegao od njegaza vreme ručka.

– Svašta ljudima pada na pamet – reče Ron s gađenjem.Gužva se smanjila i mogli su da se popnu stepenicama bez teškoća.– Zar stvarno misliš da postoji Dvorana tajni? – upita Ron Hermionu.– Ne znam – reče ona, mršteći se. – Dambldor nije mogao da izleči Gospođu

Noris, što me nagoni da pomislim kako to što ju je napalo, šta god bilo, možda nije...ovaj... ljudsko.

U trenutku kad je to izgovorila zađoše za ugao, i nađoše se na kraju onog istoghodnika gde se desio napad. Zastali su i pogledali. Prizor je bio isti kao one noći,samo što sada nije bilo ukočene mačke obešene o držač baklje, a naspram zida nakojem se nalazila poruka „Dvorana je otvorena“ nalazila se stolica.

– Ovde Filč stražari – promrmlja Ron.Oni se pogledaše. Hodnik je bio prazan.– Neće smetati da malo razgledamo okolo – reče Hari, odloživši torbu i spusti se

na ruke i kolena da bi puzao naokolo, u potrazi za dokazima.– Tragovi paljenja – reče. – Ovde... i ovde...– Dođite da vidite ovo! – reče Hermiona. – Baš čudno...Hari se pridiže i priđe prozoru pored zida na kom je bila ispisana poruka.

Hermiona je pokazivala na najviše okno, gde se komešalo dvadesetak paukova,očigledno se boreći da prođu kroz malu pukotinu u staklu. Dugačka srebrna nit ljuljalase poput konopca dok su se paukovi žurno njome peli do izlaza napolje.

– Da li ste ikada videli paukove da se ovako ponašaju – upita ih Hermionazačuđeno.

– Ne – reče Hari – a ti Rone? Rone?On se osvrnu preko ramena. Ron je stajao podalje iza njega, i činilo se kao da

pokušava da se izbori s nagonom da pobegne.– Šta ti je? – upita ga Hari.– Ne... volim... paukove – reče Ron napeto.– To nisam znala – uzvrati Hermiona, iznenađeno pogledavši Rona. – Često si

koristio paukove u napicima.– Ne smetaju mi mrtvi – reče Ron, koji je obazrivo gledao svuda sem u pravcu

prozora – samo ne volim način na koji se kreću...Hermiona se zakikota.

– Nije smešno – reče Ron žustro. – Ako već hoćeš da znaš, kada sam imao trigodine Fred je pretvorio mog plišanog medu u velikog, prljavog pauka jer sam muslomio metlu-igračku. Ne bi ih ni ti volela, da držiš svog medu a da on odjednomdobije previše nogu i...

On zastade, naježivši se. Hermiona se očigledno još uvek obuzdavala da se nenasmeje. Osećajući da je bolje da promene temu, Hari reče: – Sećate se one silnevode na podu? Odakle li je došla? Neko ju je očistio.

– Bila je otprilike ovde – reče Ron, koji se povratio dovoljno da prođe nekolikokoraka pored Filčove stolice i pokaže: – U nivou ovih vrata.

On posegnu za mesinganom kvakom, ali iznenada povuče ruku, kao da se opekao.– Šta je bilo? – upita Hari.– Ne možemo unutra – reče Ron promuklo – to je ženski klozet.– O, Rone, neće biti nikog unutra – reče Hermiona, pridigavši se i priđe im. – Ovo

je mesto gde boravi Jecajuća Mirta. Hajde, idemo da pogledamo.I ignorišući veliki natpis na kome je pisalo: „Ne radi“, ona otvori vrata.To je bilo najsumornije i najdepresivnije kupatilo u kome je Hari ikada bio. Ispod

velikog, naprslog i flekavog ogledala nalazio se red okrnjenih kamenih lavaboa. Podje bio vlažan, a u njemu se ogledala mutna svetlost sveća koje su dogorevale u svojimčiracima. Drvena vrata separea bila su oljuštena i izgrebana, a jedna su se ljuljala našarkama.

Hermiona stavi prst na usta i krenu do poslednjeg separea. Kad je stigla do njega,reče: – Zdravo, Mirta, kako si?

Hari i Ron priđoše da pogledaju. Jecajuća Mirta lebdela je na vodokotliću ičačkala bubuljicu na bradi.

– Ovo je ženski klozet – reče ona, podozrivo posmatrajući Rona i Harija. – Oninisu devojčice.

– Nisu – složi se Hermiona. – Samo sam htela da im pokažem kako je... ovaj...lepo ovde.

Ona neodređeno mahnu prema prljavom starom ogledalu i vlažnom podu.– Pitaj je da li je nešto videla – reče Hari Hermioni bezglasno.– Šta to šapućeš? – upita Mirta, zureći u njega.– Ništa – reče Hari brzo. – Hteli smo da te pitamo...– Volela bih kada bi ljudi prestali da pričaju iza mojih leđa! – reče Mirta, glasom

zagušenim od suza. – Ja imam osećanja, znate, iako sam mrtva.– Mirta, niko nije hteo da te sekira – reče Hermiona. – Hari je samo...– Niko neće da me sekira! Ta ti je dobra! – jauknu Mirta. – Moj život na ovom

mestu bio je samo patnja, a sada ljudi dolaze da mi zagorčaju i smrt!– Hteli smo da te pitamo jesi li videla nešto neobično u skorije vreme – reče

Hermiona brzo – zato što je u Noći veštica napadnuta jedna mačka baš ispred tvojihulaznih vrata.

– Da li si videla nekog ovde u blizini te noći? – upita je Hari.– Nisam obraćala pažnju – reče Mirta dramatično. – Pivs me je toliko iznervirao

da sam došla ovamo i pokušala da se ubijem. A onda sam se, naravno, setila da sam...da sam...

– Već mrtva – reče Ron, pokušavajući da pomogne.Mirta tragično zajeca, diže se u vazduh, prevrnu se, glavom zaroni u klozetsku

šolju, poprskavši ih vodom, i nestade s vidika: sudeći po pravcu odakle su dopiraliprigušeni jecaji, zaustavila se negde u vodovodnoj cevi.

Hari i Ron su stajali zabezeknuto, ali Hermiona umorno slegnu ramenima i reče: –Pravo da vam kažem, ovo je bilo skoro veselo ponašanje za Mirtu... hajde, idemo.

Hari tek što je zatvorio vrata, zaglušivši Mirtine grgoljeće jecaje, kad sve trojeposkočiše začuvši gromki glas.

– RONE!Persi Vizli stajao je ukočeno na vrhu stepenica, s izrazom potpunog zaprepašćenja

na licu, dok mu je asistentska značka blistala na grudima.– To je ženski klozet – reče dahtavo. – Šta ti...– Samo razgledamo – slegnu Ron ramenima. – Dokazi, znaš...Persi se isprsi na način koji Harija jako podseti na gospođu Vizli.– Sklanjajte – se – odatle... – reče on zaputivši se ka njima krupnim koracima,

terajući ih rukama. – Zar te nije briga kako ovo izgleda? Dolaziš ovde dok su svi navečeri...

– Zašto ne bismo smeli da budemo ovde? – upita Ron borbeno, zaustavivši se umestu, prodorno gledajući Persija. – Slušaj, nismo ni takli tu mačku!

– To sam i ja rekao Džini – reče Persi žustro – ali ona, izgleda, još uvek misli daćete biti izbačeni iz škole; nikada je nisam video ovoliko uplašenu, samo što oči nijeisplakala. Mogao bi malo da misliš na nju, svi prvaci su potpuno prestravljeni zbogovog što se desilo...

– Ne brineš ti za Džini – reče Ron, dok su mu uši crvenele. – Ti samo brineš da ćuti pokvariti izglede da budeš glavešina đaka.

– Pet poena manje za Grifindor! – reče Persi odsečno, pokazavši na svojuasistentsku značku. – Nadam se da će te to opametiti! Nema više da se igrate detektivaili ću pisati mami!

I on se udalji krupnim koracima, a vrat mu beše crven kao Ronove uši.

* * * Te večeri u dnevnom boravku, Hari, Ron i Hermiona zauzeli su mesta koja su

najudaljenija od Persija. Ron je i dalje bio veoma loše volje, i neprekidno je prosipaomastilo po svom domaćem iz Čini. Kada je rasejano posegao za svojim čarobnimštapićem da ukloni mrlje, ovaj mu zapali pergament. Izgarajući gotovo koliko i njegov

domaći zadatak, Ron zalupi Standardnu knjigu čini za drugi razred. Na Harijevoiznenađenje, Hermiona je sledila njegov primer.

– Mada, ko bi to mogao da bude – upita Hermiona tihim glasom, kao da nastavljaneki razgovor koji su upravo vodili. – Ko bi hteo da izbaci sve Poruge i decunormalskog porekla s Hogvortsa?

– Da vidimo – reče Ron, praveći se zbunjen. – Ko od ljudi koje poznajemo mislida su svi čarobnjaci normalskog porekla ološ?

On pogleda u Hermionu. Hermiona mu uzvrati pogled, neubeđena.– Ako pričaš o Melfoju...– Naravno da pričam! – reče Ron. – Čula si ga: ’Vi ste sledeći, Blatokrvni!’ Ma

daj, treba samo da pogledaš u njegovo gadno pacovsko lice, i znaćeš da je on...– Melfoj, naslednik Sliterina? – reče Hermiona skeptično.– Pogledaj samo njegovu porodicu – reče Hari, takođe zatvarajući svoje

udžbenike. – Bili su u Sliterinu, svi do jednog, on se uvek hvališe time. Mogli bi vrlolako da budu Sliterinovi potomci. Njegov otac je zasigurno dovoljno zao.

– Možda već vekovima imaju ključ od Dvorane tajni! – reče Ron. – I prenose ga soca na sina...

– Pa – reče Hermiona oprezno – pretpostavljam da je moguće...– Ali kako to da dokažemo? – upita Hari smrknuto.– Možda postoji način – reče Hermiona polako, još više stišavši glas i brzo baci

pogled preko sobe ka Persiju. – Naravno, bilo bi teško. I opasno, vrlo opasno.Prekršili bismo barem pedesetak školskih pravila, rekla bih.

– Ako, za mesec-dva, odlučiš da nam to objasniš, javi se, važi? – reče Ronrazdražljivo.

– Dobro – reče Hermiona hladno. – Treba da uđemo u sliterinski dnevni boravak ipostavimo Melfoju par pitanja, ali tako da ne shvati da smo to mi.

– Ali to je nemoguće – reče Hari, dok se Ron smejao.– Nije – uzvrati Hermiona. – Samo nam treba malo višesokovnog napitka.– Šta je to? – upitaše Ron i Hari u isti glas.– Snejp ga je spomenuo na času pre nekoliko nedelja...– Zar misliš da nemamo ništa pametnije da radimo na Napicima nego da slušamo

Snejpa? – promrmlja Ron.– On te pretvara u nekog drugog. Razmislite samo! Mogli bismo da se pretvorimo

u tri sliterinca. Niko ne bi imao pojma da smo to mi. Melfoj bi nam najverovatnijerekao bilo šta. Verovatno se ovog trenutka hvali u svom dnevnom boravku kako je onSliterinov naslednik, kad bismo samo mogli da ga čujemo...

– Ta višesokovna stvarčica zvuči mi malo sumnjivo – reče Ron, mršteći se. – Štaako nešto zabrljamo, i ako zauvek budemo izgledali kao tri sliterinca?

– Dejstvo prestaje posle nekog vremena – reče Hermiona, nestrpljivo mašućirukom – ali biće izuzetno teško da se domognemo recepta. Snejp je rekao da se nalazi

u knjizi Napici najdejstveniji, koja se sigurno nalazi u Zabranjenom odeljkubiblioteke.

Postojao je samo jedan način da dobiju knjigu iz Zabranjenog odeljka: bila im jepotrebna potpisana dozvola nekog profesora.

– Teško da ćemo objasniti zašto nam stvarno treba knjiga – reče Ron – semukoliko sami ne probamo da napravimo neki od tih napitaka.

– Mislim – reče Hermiona – da bismo možda i imali šanse, ukoliko bi zvučalo kaoda nas interesuje samo teorija...

– Ma hajde, nijedan nastavnik neće pasti na to – reče Ron. – Morao bi da budestvarno glup...

10. Pomahnitala Bladžerka

Posle nesrećne epizode s vílicama, profesor Lokhart više nije donosio živa

stvorenja na čas. Umesto toga, čitao im je odlomke iz svojih knjiga, a ponekad bi iodglumio neke dramatičnije delove. Obično je birao Harija da mu pomaže u timdramatizacijama. Hari je dosad bio prisiljen da glumi prostog seljaka iz Transilvanijekoga je Lokhart izlečio od Brbljajuće kletve, jetija s prehladom glave i vampira koji,nakon što se Lokhart s njim obračunao, nije mogao da jede ništa više osim zelenesalate.

Na sledećem času Odbrane od Mračnih veština izveo je Harija ispred razreda dabi Hari ovoga puta glumio vukodlaka. Da nije imao jak razlog da Lokhart ostanedobro raspoložen, odbio bi to da učini.

– Jedan lep, gromoglasni urlik, Hari – baš tako – a onda, verujte, skočio sam nanjega – ovako – tresnuo ga o pod – eto tako – i uspeo da ga držim dole jednom rukom– a drugom sam mu stavio čarobni štapić pod grlo – i onda sam skupio svu preostalusnagu, i izveo neizmerno komplikovanu Homomorfnu čin – on ispusti žalostan jecaj –hajde, Hari – malo piskavije – dobro – krzno nestade, zubi se smanjiše – i ponovopostade čovek. Jednostavno, a ipak delotvorno – i još jedno selo će me zauvek pamtitikao junaka koji ih je oslobodio od užasa napada vukodlaka jednom mesečno.

Oglasi se zvono i Lokhart ustade.

– Za domaći: napišite pesmu o mojoj pobedi nad strašnim Vaga-Vagavukodlakom! Ko napiše najbolju pesmicu dobiće potpisani primerak knjige Magičnija.

Učenici počeše da odlaze. Hari se vrati u zadnji deo učionice, gde su ga čekaliRon i Hermiona.

– Spremni? – promrmlja Hari.– Sačekajte dok svi odu – reče Hermiona nervozno. – U redu...Ona priđe Lokhartovom stolu, grčevito stiskajući list papira u ruci. Hari i Ron su

je u stopu pratili.– Ovaj... profesore Lokhart? – promuca Hermiona. – Htela sam... da uzmem ovu

knjigu iz biblioteke. Samo kao dodatnu lektiru. – Ona ispruži list papira, neznatnodrhtavom rukom. – Ali stvar je u tome što se ona nalazi u Zabranjenom odeljkubiblioteke, stoga mi treba potpis profesora – sigurna sam da bi mi pomogla da boljerazumem ono što ste rekli o sporodelujućim otrovima u Lutanju sa zlodusima...

– A, Lutanje sa zlodusima! – reče Lokhart, uzimajući papirić iz Hermionine ruke,i široko joj se osmehnu. – Moja možda najomiljenija knjiga. Jeste li uživali u njoj?

– O, da – reče Hermiona žustro. – Strašno pametno, kako ste poslednjeg zloduhazarobili pomoću cediljke za čaj...

– Pa, siguran sam da mi niko neće zameriti ako najboljoj učenici generacijepružim malo dodatne pomoći – reče Lokhart srdačno, i izvuče ogromno paunovo pero.– Da, lepo je, zar ne? – reče on, pogrešno protumačivši izraz gnušanja na Ronovomlicu. – Obično ga čuvam za potpisivanje knjiga.

On naškraba ogroman vijugav potpis na preporuku, i vrati je Hermioni.– Nego, Hari – reče Lokhart, dok je Hermiona savijala preporuku nespretnim

prstima, i ubacivala je u torbu – ako se ne varam, sutra je prva utakmica kvidiča usezoni? Grifindor protiv Sliterina, je li tako? Čujem da si koristan igrač. I ja sam bioTragač. Pozvali su me da igram za reprezentaciju, ali više sam voleo da svoj životposvetim istrebljivanju Mračnih sila. Međutim, ako ti ikada zatreba privatni trening,ne ustručavaj se da me zamoliš. Uvek mi je drago da prenesem svoje umeće manjeveštim igračima...

Hari nesigurno pročisti grlo, a onda požuri napolje za Ronom i Hermionom.– Ne mogu da verujem – reče, dok su sve troje razgledali potpis na preporuci –

nije čak ni pogledao koju knjigu tražimo.– To je zato što je skot bez mozga – reče Ron. – Baš nas briga, dobili smo ono što

nam je trebalo.– On nije skot bez mozga – reče Hermiona piskavo, dok su gotovo trčali ka

biblioteci.– Samo zato što je rekao da si najbolja učenica generacije...Oni se utišaše kad stupiše u prigušen mir biblioteke.Madam Pins, bibliotekarka, bila je mršava razdražljiva žena koja je ličila na

neuhranjenog lešinara.– Napici najdejstveniji? – ponovi ona sumnjičavo, pokušavajući da uzme

preporuku od Hermione, ali je Hermiona nije puštala.– Da li bih mogla da je zadržim? – upita ona bez daha.– Ma, daj – reče Ron, istrgnuvši je iz njene ruke i gurnu je ka Madam Pins. –

Nabavićemo ti drugi autogram. Lokhart će potpisati bilo šta ukoliko mu to dovoljnodugo stoji u mestu.

Madam Pins pridiže preporuku ka svetlu, rešena da prepozna falsifikat, alipreporuka prođe proveru. Ona se iskrade između visokih polica i vrati se poslenekoliko minuta noseći veliku knjigu plesnivog izgleda. Hermiona je pažljivo stavi utorbu, i oni odoše, trudeći se da ne idu prebrzo ili bar da ne liče na krivce.

Pet minuta kasnije opet su bili zabarikadirani u neispravnom kupatilu JecajućeMirte. Hermiona je osporavala Ronove primedbe ukazujući da je to poslednje mestogde bi iko pri zdravoj pameti otišao, tako da im je bila zagarantovana privatnost.Jecajuća Mirta je bučno plakala u svom separeu, ali oni su je ignorisali, kao i onanjih.

Hermiona oprezno otvori Napitke najdejstvenije, i sve troje se nadviše nadumrljanim stranicama. Na prvi pogled je bilo jasno zašto se nalazi u Zabranjenomodeljku. Neki od napitaka imali su takve posledice da je i sama pomisao na njih bilajeziva, a bilo je i nekih vrlo neprijatnih ilustracija, uključujući crtež nekog čoveka čijaje nutrina bila izvrnuta napolje, čini se, i sliku veštice kojoj je iz glave izbijalo jošnekoliko pari ruku.

– Evo ga – reče Hermiona uzbuđeno, čim je pronašla stranicu s naslovomVišesokovni napitak. Bila je ukrašena crtežom ljudi koji su bili usred preobražaja unekog drugog. Hari se iskreno nadao da je umetnik izmislio izraze dubokog bola nanjihovim licima.

– Ovo je najsloženiji napitak koji sam ikada videla – reče Hermiona dok su brzopregledali recept. – Muve čipkastih krila, pijavice, židak korov i čvornovata trava –promrmlja ona, prstom prelazeći po spisku sastojaka. – Pa, oni su dosta laki, ima ih uormančiću sa đačkim zalihama, možemo sami da se poslužimo. Oooo, vidi, dvorogovrog u prahu – ne znam gde ćemo to da nađemo... iseckana koža drekavca – i za to ćemose dovijati – i, naravno, delić onog u koga hoćemo da se pretvorimo.

– Molim? – reče Ron oštro. – Kako to misliš delić onoga u koga se pretvaramo?Ja neću da pijem ništa što u sebi sadrži Krebove nokte...

Hermiona nastavi, kao da ništa nije čula.– Ne moramo još da brinemo o tome, te stvari se dodaju tek na kraju...Ron se, ostavši bez teksta, okrenu ka Hariju, koga je nešto drugo brinulo.– Da li shvataš koliko toga ćemo morati da ukrademo, Hermiona? Iseckana koža

drekavca, toga sigurno nema u đačkom ormančiću. Šta da radimo, da provalimo uSnejpovo lično skladište? Ne znam da li je to dobra ideja...

Hermiona uz tresak zalupi knjigu.– Pa, ako ćete vas dvojica da budete kukavice, u redu – reče ona. Na obrazima joj

se pojaviše svetloružičaste mrlje, a oči joj još više zasijaše. – Ja neću da kršimpravila, da znate. Ali ja mislim da su pretnje deci normalskog porekla mnogo goriprestup od kuvanja komplikovanog napitka. A ukoliko vama nije stalo da otkrijete je lito Melfoj, idem pravo kod Madam Pins, da joj vratim knjigu...

– Nisam ni sanjao da ću doživeti dan kada ćeš me ti ubeđivati da prekršim pravila– reče Ron. – Dobro, uradićemo to. Ali bez noktiju, važi?

– Koliko će nam vremena uopšte trebati da ga napravimo? – upita Hari kadHermiona, delujući nešto veselije, ponovo otvori knjigu.

– Pa, židak korov mora da se ubere kad je pun mesec, a muve čipkastih krilamoraju da se krčkaju dvadeset i jedan dan... rekla bih da će biti gotovo za otprilikemesec dana, ukoliko nabavimo sve sastojke.

– Mesec dana? – reče Ron. – Melfoj do tada može da napadne polovinu decenormalskog porekla u školi! – Ali Hermionine oči se opet opasno suziše, pa on brzododade: – Ali to je najbolji plan koji imamo, stoga, punom parom napred.

Međutim, dok je Hermiona proveravala je li bezbedno da izađu iz klozeta, Ronpromrmlja Hariju:

– Mnogo manje bismo se maltretirali ako bi ti sutra prosto oborio Melfoja snjegove metle.

* * *

U subotu rano ujutru Hari se probudio i neko vreme leškario misleći na

predstojeću utakmicu kvidiča. Bio je nervozan, uglavnom zbog pomisli šta će Drvceda kaže ako Grifindor izgubi, ali i zbog suočavanja s timom koji jaše na najbržimtrkačkim metlama koje se zlatom mogu kupiti. Nikada još nije toliko želeo da pobedeSliterin. Nakon pola sata ležanja, dok mu se utroba prevrtala, ustao je, obukao se irano sišao na doručak, gde je zatekao ostatak grifindorskog tima šćućuren zadugačkim, praznim stolom: svi su delovali napeto i nisu mnogo pričali.

Nešto pre jedanaest sati cela škola zaputila se prema stadionu za kvidič. Bio jesparan dan i vazduh je mirisao na oluju. Ron i Hermiona pohitaše da požele Harijusreću dok je ulazio u svlačionice. Tim je obukao svoje skerletne grifindorske odore, aonda su seli i saslušali Drvcetovu uobičajenu poletnu priču pred utakmicu.

– Sliterin ima bolje metle od nas – poče on – nema svrhe to da poričemo. Ali miimamo bolje ljude na svojim metlama. Više smo trenirali od njih, leteli smo po svimvremenskim prilikama... („I te kako“, promrmlja Džordž Vizli. „Nisam se propisnoosušio još od avgusta.“) – ...i nateraćemo ih da proklinju dan kada su dopustili tommalom ljigavcu Melfoju da kupi mesto u njihovom timu.

Grudi napetih od uzbuđenja, Drvce se okrenu ka Hariju.

– Na tebi je da im pokažeš da Tragač mora imati i nešto više od bogatog oca.Uhvati Skrivalicu pre Melfoja, ili crkni pokušavajući to da učiniš, Hari, zato što danasmoramo da pobedimo. Moramo.

– Znači, bez pritiska, Hari – reče Fred, namignuvši mu.Kad su izašli na teren dočeka ih gromoglasna vika, uglavnom bodrenje, jer su

Rejvenklo i Haflpaf jedva čekali da vide sliterince poražene, ali čuli su se i urlanje izvižduci sliterinskih navijača. Madam Bućkuriš, nastavnica kvidiča, zatraži od Flinta iDrvceta da se rukuju, što oni i učiniše, razmenivši preteće poglede i stežući ruke jedandrugom više nego što je bilo potrebno.

– Na znak pištaljke – reče Madam Bućkuriš – tri... dva... jedan...Uz vrisak publike koja ih je bodrila dok su uzletali, četrnaest igrača podiže se ka

olovnom nebu. Hari je leteo na većoj visini od ostalih, žmirkajući u potrazi zaSkrivalicom.

– Je l’ sve u redu tamo, faco s ožiljkom? – viknu Melfoj, proletevši ispod njega,razmećući se brzinom svoje metle.

Hari nije imao vremena da mu odgovori. Istog trenutka teška crna Bladžerka pojurika njemu; on je izbeže za dlaku, osetivši kako mu je okrznula kosu kad je proletela.

– Zamalo, Hari! – reče Džordž, projurivši pored njega s palicom u ruci, spremanda odbaci Bladžerku nazad ka jednom sliterincu. Hari vide Džordža kako snažnoudara Bladžerkom u pravcu Adrijana Pjusija, ali Bladžerka se na polovini puta obrnuu vazduhu, promeni pravac, i ponovo se stušti na Harija.

Hari se brzo spusti metlom ne bi li je izbegao, a Džordžu pođe za rukom da jesvom snagom odbije ka Melfoju. Bladžerka ponovo skrenu kao bumerang i ustremi seka Harijevoj glavi.

Hari naglo ubrza i pojuri ka drugom kraju terena. Mogao je da čuje Bladžerkukako fijuče iza njega. Šta se to dešava? Bladžerke se nikada ne usredsrede na jednogigrača, kao sad, njihov posao je da pokušaju s metli da obore što više igrača.

Fred Vizli je čekao Bladžerku na drugom kraju terena. Čim Fred svom snagomzamahnu ka Bladžerki, Hari se sagnu. Bladžerka beše skrenuta s kursa.

– To smo završili! – viknu Fred srećno, ali se prevario; Hari ju je privlačio kaomagnet, i Bladžerka se ponovo baci za njim, primoravši Harija da odleti punombrzinom.

Poče da pada kiša. Hari oseti teške kapi na svom licu, kako mu prskaju ponaočarima. Nije imao pojma šta se dešava u igri dok nije čuo Lija Džordana kakoprenosi:

– Sliterin vodi, šezdeset prema nula.Sliterinske nadmoćne metle očigledno su obavljale svoj zadatak, a u međuvremenu

je mahnita Bladžerka činila sve što je u njenoj moći ne bi li oborila Harija na zemlju.Fred i Džordž su sada leteli toliko blizu njega, s obe strane, da Hari nije mogao davidi ništa osim mlataranja njihovih ruku i nije imao šanse da traži Skrivalicu, a kamoli

da je uhvati.– Neko – je – petljao – oko – ove – Bladžerke – progunđa Fred, zamahnuvši iz sve

snage palicom na nju, čim je iznova krenula u napad na Harija.– Treba nam tajm-aut – reče Džordž, pokušavajući da dâ znak Drvcetu, i

istovremeno zaustavi Bladžerku da ne bi slomila Harijev nos.Drvce je očigledno shvatio poruku. Oglasi se pištaljka Madam Bućkuriš i Hari,

Fred i Džordž jurnuše ka tlu, još uvek pokušavajući da izbegnu mahnitu Bladžerku.– Šta se zbiva? – upita Drvce, kad se grifindorski tim zbio na gomilu, praćen

ruganjem sliterinaca iz publike. – Razbucali su nas. Frede, Džordže, gde ste bili kad jeona Bladžerka sprečila Anđelinu da poentira?

– Bili smo dvadeset stopa iznad nje i sprečavali drugu Bladžerku da ne ubijeHarija, Olivere – reče Džordž ljutito. – Neko ju je podesio tako da nipošto ne ostavljaHarija na miru, tokom čitave utakmice nije napala nikog drugog. Mora da su jojsliterinci nešto uradili.

– Ali Bladžerke su bile zaključane u kabinetu Madam Bućkuriš od našegposlednjeg treninga, a tada im ništa nije falilo – reče Drvce zabrinuto.

Madam Bućkuriš je išla ka njima. Preko njenog ramena Hari je mogao da vidisliterinski tim kako im se podsmehuje, pokazujući na njega.

– Slušajte – reče Hari, dok se ona sve više približavala – ako vas dvojica budetesve vreme uz mene, uhvatiću Skrivalicu samo ako mi uleti u rukav. Vratite se ostatkutima, i pustite me da se sâm izborim s pomahnitalom Bladžerkom.

– Nemoj da si lud – reče Fred. – Razbucaće ti glavu.Drvce je gledao čas u Harija, čas u dvojicu Vizlija.– Olivere, ovo je ludost – reče Alisija Spinet ljutito. – Ne možeš da pustiš Harija

da se sâm bori s tim čudom. Hajde da zatražimo istragu...– Ako sada prekinemo, moraćemo da predamo utakmicu! – reče Hari. – Nećemo

da izgubimo od Sliterina samo zbog jedne mahnite Bladžerke! Hajde, Olivere, reci imda me ostave na miru!

– Za sve si ti kriv – ljutito reče Džordž Drvcetu. – ’Uhvati Skrivalicu ili crknipokušavajući to da učiniš’ – to je nešto najgluplje što si mogao da mu kažeš!

Madam Bućkuriš im priđe.– Jeste li spremni da nastavite utakmicu? – upita ona Drvceta.Drvce primeti odlučan izraz na Harijevom licu.– U redu – reče – Frede, Džordže, čuli ste Harija – ostavite ga na miru i pustite ga

neka se sâm bori s Bladžerkom.Kiša je sada još jače padala. Na zvižduk Madam Bućkuriš, Hari se iz sve snage

odrazi u vazduh, i začu fijukanje koje je odavalo da je Bladžerka tik iza njega. Hari seuspinjao sve više i više. Pravio je petlje, spirale, išao u cik-cak, krivudao, ponirao iuvijao. Pomalo ošamućen, ipak je držao oči širom otvorene. Dok je visio naglavačke,izbegavajući još jedan žustar napad Bladžerke, kiša mu je šarala naočare i curela mu u

nozdrve. Mogao je da čuje smeh iz gomile; znao je zasigurno da izgleda vrlo glupo, alipomanhitala Bladžerka je bila teška i nije mogla da menja pravac tako brzo kao on.On poče da juri oko oboda stadiona, kao da je na vrtešci, škiljeći kroz srebrne zastorekiše ka grifindorskim stativama, gde je Adrijan Pjusi pokušavao da prođe krajDrvceta...

Zviždanje u uvu dade Hariju do znanja da ga je Bladžerka opet za dlakupromašila; on se odmah okrenu i pojuri u suprotnom pravcu.

– Vežbaš balet, Poteru? – viknu Melfoj kad Hari bi prinuđen da napravi pomaloglupav zaokret u vazduhu ne bi li izbegao Bladžerku. Hari je bežao, a Bladžerka ga jeu stopu pratila: a zatim, s mržnjom okrenuvši pogled ka Melfoju, Hari je spazi –Zlatnu skrivalicu. Lebdela je par pedalja iznad Melfojevog levog uva, a Melfoj je,zauzet ruganjem Hariju, nije primećivao.

Jedan mučni trenutak Hari je lebdeo u vazduhu ne usuđujući se da pojuri kaMelfoju, da ovaj ne bi pogledao gore i video Skrivalicu.

BAM!Ostao je miran sekundu više nego što je smeo. Bladžerka ga najzad udari,

tresnuvši o njegov lakat, i Hari oseti kako mu ruka puca. U magnovenju, ošamućentupim bolom u ruci, on skliznu u stranu na svojoj pokisloj metli, s jednim kolenom jošuvek obavijenim oko nje, dok mu se desna ruka beskorisno klatila kraj boka.Bladžerka pojuri nazad, spremna za drugi napad, ovoga puta ciljajući u njegovo lice.Hari joj se skloni s puta, s jednom jedinom pomisli urezanom u svom otupelom umu:stići do Melfoja.

Kroz izmaglicu od kiše i bola, on se obruši na sjajno iskeženo lice, i vide kako seoči na njemu šire od straha: Melfoj je mislio da ga Hari napada.

– Šta kog...? – prodahta on, sklanjajući se Hariju s puta.Hari skloni svoju zdravu ruku s metle i silovito ispruži ruku. Osetio je kako mu se

prsti sklapaju oko hladne Skrivalice, ali se sada držao na metli samo nogama, i izgomile ispod njega začu se prodoran urlik kada se ustremio pravo ka zemlji, svojskise trudeći da se ne onesvesti.

Uz tup udarac, on pljusnu u blato i otkotrlja se s metle. Ruka mu je visila pod vrločudnim uglom. Ophrvan bolom, čuo je, kao iz velike daljine, mnoge usklike izvižduke. On se usredsredi na Skrivalicu koju je stezao u svojoj zdravoj ruci.

– Aha – reče on nerazgovetno – pobedili smo.I onesvesti se.Osvestio se, dok mu je kiša padala po licu, još uvek ležeći na terenu, a neko je bio

nadnet nad njim. On spazi odblesak sjajnih zuba.– O ne, ne vi – zastenja.– Ne zna šta govori – reče Lokhart glasno, obraćajući se uplašenoj gomili

grifindoraca, koja se tiskala oko njih. – Bez brige, Hari. Upravo se spremam da tinamestim ruku.

– Ne! – reče Hari. – Ostaviću je ovako, hvala...Pokušao je da se uspravi u sedeći položaj, ali je bol bio užasan. On začu poznati

zvuk škljocanja u blizini.– Neću da me slikaš ovakvog, Koline – reče on glasno.– Lezi dole, Hari – obrati mu se Lokhart, smirujući ga. – To su obične čini koje

sam koristio bezbroj puta.– Zašto jednostavno ne bih otišao u bolničko krilo? – upita Hari kroz stisnute zube.– Zaista bi trebalo, profesore – reče blatnjavi Oliver Drvce, koji nije mogao a da

se ne isceri, iako mu je Tragač bio povređen. – Sjajno hvatanje, Hari, stvarnospektakularno, tvoje najbolje do sada, rekao bih.

Kroz šumu nogu oko sebe, Hari spazi Freda i Džordža Vizlija kako se rvu spomahnitalom Bladžerkom pokušavajući da je strpaju u kutiju. Još uvek je pružalazaprepašćujuće snažan otpor.

– Sklonite se – reče Lokhart, i zavrnu svoje rukave boje žada.– Ne... nemojte... – reče Hari slabašno, ali je Lokhart već vrteo svojim štapićem, i

trenutak kasnije uperi ga pravo ka Harijevoj ruci.Hari oseti čudan i neprijatan bol koji je počinjao u ramenu, i širio se skroz dole

do vrhova prstiju. Osećao se kao da mu se ruka ispumpala. Nije se usuđivao dapogleda šta se dešava. Zažmurio je i okrenuo glavu dalje od ruke, ali se njegovinajveći strahovi obistiniše kad začu zaprepašćeni povik gomile i Kolina Kriveja kakoludački škljoca. Ruka ga više nije bolela – ali više nije ni približno osećao da uopšteima ruku.

– Ah – reče Lokhart. – Da. Pa, dešava se i to ponekad. Ali najvažnije je da kostiviše nisu polomljene. Treba i to imati na umu. Pa, Hari, samo se ti lepo odgegaj dobolničkog krila – ah, gospodine Vizli, gospođice Grejndžer, da li biste ga otpratili? –i Madam Pomfri će moći, ovaj, da te malčice sredi.

Kad se Hari uspravio na noge, osetio se čudno nakrivljenim. Duboko udahnuvši,on pogleda niz svoj desni bok. Samo što se nije ponovo onesvestio od onoga što jevideo.

Iz rukava njegove odore virilo je nešto nalik debeloj gumenoj rukavici boje kože.Pokušao je da pomeri prste. Ništa se ne desi.

Lokhart nije namestio njegove kosti. On ih je uklonio.

* * * Madam Pomfri nije bila nimalo zadovoljna.– Trebalo je da dođeš pravo kod mene! – besnela je, podižući tužni, mlitavi

podsetnik na ono što je samo pola sata ranije bilo ruka. – Mogu da zacelim kosti za tiličas – ali da učinim da ponovo izrastu...

– Moći ćete, je l’ tako? – upita je Hari očajno.

– Moći ću, svakako, ali će biti bolno – reče Madam Pomfri smrknuto, bacajućiHariju pidžamu. – Moraćeš da prespavaš ovde...

Dok mu je Ron pomagao da obuče pidžamu, Hermiona je čekala iza zavese koja jebila navučena oko Harijevog kreveta. Trebalo im je vremena da uvuku gumastu rukubez kostiju u rukav.

– Kako ćeš sada da odbraniš Lokharta – a, Hermiona? – upita Ron kroz zavesu,dok je provlačio Harijeve mlitave prste kroz otvor rukava. – Da je Hari hteo da muodstrane kosti, sam bi tražio.

– Svako može da pogreši – reče Hermiona – a i ne boli ga više ruka, zar ne, Hari?– Ne – reče Hari – ali ne može ni da radi bilo šta drugo.Kad se bacio na krevet, njegova ruka beskorisno zalandara.Hermiona i Madam Pomfri pojaviše se iza zavese. Madam Pomfri je držala veliku

bocu s oznakom „Kostorast“.– Predstoji ti teška noć – reče ona, sipajući mu pun pehar koji se pušio, i dodajući

mu ga. – Ponovno izrastanje kostiju teška je rabota.Baš kao što je bilo i uzimanje Kostorasta. Pekao je Harijeva usta i grlo dok je

klizio niz njega, terajući ga da se zagrcne i kašlje. Još uvek brbljajući sama za sebe oopasnim sportovima i nesposobnim nastavnicima, Madam Pomfri se povuče,ostavljajući Rona i Hermionu da pomognu Hariju da popije malo vode.

– Ipak smo pobedili – reče Ron, a osmeh mu se raširi na licu. – To je bilo stvarnosjajno hvatanje. Da si samo video Melfojevo lice... izgledao je spreman da te ubije!

– Mene interesuje kako je tempirao onu Bladžerku – reče Hermiona mrko.– Možemo i to da dodamo spisku pitanja koja ćemo da mu postavimo kad uzmemo

višesokovni napitak – reče Hari, uronivši nazad u jastuke. – Nadam se da ima boljiukus od ovoga...

– Ako ima primese sliterinaca u sebi? Mora da se šališ – reče Ron.U tom trenutku, vrata bolničkog krila se širom otvoriše. Prljavi i mokri do gole

kože, ostali igrači grifindorskog tima došli su da posete Harija.– Neverovatno letenje, Hari – reče Džordž. – Baš sam video Markusa Flinta kako

urla na Melfoja. Navodno, imao je Skrivalicu iznad glave, a nije je primetio. Melfojnije delovao previše veselo.

Doneli su kolače, slatkiše i nekoliko boca soka od bundeve; okupili su se okoHarijevog kreveta, i tek što su započeli s onim što je obećavalo da će biti dobra žurka,kada Madam Pomfri ulete gromovito vičući: – Ovom dečaku je potreban odmor, trebada mu ponovo izrastu trideset i tri kosti! Napolje! NAPOLJE!

I Hari ostade sam, bez ičega što bi mu odvuklo pažnju s probadajućih bolova unjegovoj mlitavoj ruci.

* * *

Satima i satima kasnije, Hari se iznenada probudi u mrklom mraku i ispustislabašan krik bola: osećao se kao da mu je ruka puna velikog iverja. Na trenutakpomisli da ga je to probudilo. A onda, zadrhtavši užasnuto, shvati da mu neko u mrakubriše čelo sunđerom.

– Skloni se! – viknu, a onda reče: – Dobi!Iskolačene oči kućnog vilenjaka, veličine teniskih loptica, zurile su u Harija kroz

tminu. Jedna suza curila mu je niz dugačak šiljat nos.– Hari Poter se vratio u školu – prošaputa on nesrećno. – Dobi je upozoravao i

upozoravao Harija Potera. O, gosn’, zašto niste poslušali Dobijevo upozorenje? Zaštose Hari Poter nije vratio kući kada je propustio voz?

Hari se pridiže na jastucima u sedeći položaj, i odgurnu Dobijev sunđer.– Šta ti radiš ovde? – reče. – I otkud znaš da smo zakasnili na voz?Dobijeva usna zadrhta, i Harija obuze iznenadna sumnja.– To si bio ti! – reče on polako. – Ti si blokirao pregradu da nas ne bi propustila

da prođemo!– Zbilja jesam, gosn’ – reče Dobi snažno klimajući glavom, dok su mu uši

landarale. – Dobi se sakrio, čekao Harija Potera, i zapečatio prolaz i Dobi je poslemorao da ispegla svoje šake... – on pokaza Hariju deset dugačkih, zavijenih prstiju –...ali Dobija nije bilo briga, gosn’, jer je mislio da je Hari Poter siguran, ali Dobi nijeni sanjao da bi Hari Poter mogao da dospe u školu na neki drugi način!

Klatio se napred-nazad, vrteći svojom ružnom glavom.– Dobi je bio toliko zgranut kada je čuo da se Hari Poter vratio u Hogvorts, da je

pustio da njegovom gospodaru zagori večera! Dobi nikada u životu nije bio takoišiban, gosn’...

Hari se sroza nazad među jastuke.– Rona i mene umalo nisu izbacili iz škole zbog tebe – reče on gnevno. – Bolje da

se čistiš pre nego što mi se kosti vrate, Dobi, da te ne bih zadavio.Dobi se slabašno nasmeši.– Dobi je navikao na pretnje smrću, gosn’. Dobi ih kod kuće dobija po pet puta na

dan.On izduva nos o rub prljave jastučnice koju je nosio, delujući tako jadno da Hari

oseti kako, i protiv njegove volje, bes u njemu jenjava.– Zašto nosiš tu stvar na sebi, Dobi? – upita on radoznalo.– Ovo, gosn’? – upita Dobi, uhvativši za kraj jastučnicu. – To je oznaka ropstva

kućnog vilenjaka, gosn’. Dobi može da bude oslobođen samo ako mu gospodari uručeodeću, gosn’. Porodica pazi da ne doda Dobiju ni čarapu, gosn’, jer bi to značilo da jeslobodan da napusti njihovu kuću zauvek.

Dobi obrisa svoje iskolačene oči i iznenada reče: – Hari Poter mora da ide kući!Dobi je mislio da će njegova Bladžerka biti dovoljna da ga natera...

– Tvoja Bladžerka? – reče Hari, ponovo skupljajući bes. – Kako to misliš, tvoja

Bladžerka? Ti si naterao onu Bladžerku da proba da me ubije?– Ne da vas ubije, gosn’, nipošto da vas ubije! – povika Dobi zgranuto. – Dobi

hoće da spase život Harija Potera! Bolje da ga pošalju kući teško povređenog, negoda ostane ovde, gosn’! Dobi je samo hteo da povredi Harija Potera tek toliko da gapošalju kući!

– A, samo toliko? – reče Hari ljutito. – Pretpostavljam da nećeš da mi kažeš zaštohoćeš da me pošalješ kući u delovima?

– O, kad bi Hari Poter samo znao! – zaječa Dobi, i još suza pade na njegovudronjavu jastučnicu. – Kada bi samo znao koliko nam on znači, nama ugnjetavanima,nama robovima, nama talogu čarobnjačkog sveta! Dobi se seća kako je bilo kad jeOnaj Koji Se Ne Sme Imenovati bio na vrhuncu moći, gosn’! Prema nama, kućnimvilenjacima, postupalo se kao prema gamadi, gosn’! Naravno, prema Dobiju se i daljetako ponašaju, gosn’ – priznade on, brišući lice jastučnicom. – Ali život se za mojuvrstu uglavnom poboljšao otkako ste vi pobedili Onog Koji Se Ne Sme Imenovati.Hari Poter je preživeo, a moć Mračnog Gospodara je uništena, bila je to nova zora,gosn’, Hari Poter je zasijao kao svetionik nade za one koji su mislili da crni daninikad neće proći, gosn’... A sad će se na Hogvortsu desiti užasne stvari, možda se većdešavaju, i Dobi ne sme da pusti Harija Potera da ostane ovde, sad kada se istorijaponavlja, sad kad je Dvorana tajni ponovo otvorena...

Dobi se ukoči, užasnut, a onda zgrabi bokal vode s Harijevog noćnog stočića itresnu se njime o glavu, srušivši se izvan Harijevog vidnog polja. Trenutak kasnije,dopuza nazad na krevet, zrikavog pogleda, mrmljajući: – Nevaljali Dobi, mnogonevaljali Dobi...

– Znači postoji Dvorana tajni? – prošaputa Hari. – A... jesi li ti to rekao da je iranije bila otvorena? Reci mi, Dobi!

Dok se Dobijeva ruka primicala bokalu za vodu on zgrabi vilenjaka za koščatiručni zglob. – Ali ja nisam normalskog porekla... zašto bi Dvorana bila opasna zamene?

– O, gosn’, ne pitajte više sirotog Dobija – promuca vilenjak, a oči su mu u mrakudelovale još krupnije. – Ovde se spremaju Mračna dela, ali Hari Poter ne sme dabude na ovom mestu kad se dogode. Idite kući, Hari Poteru. Idite kući. Hari Poter nesme da se meša u ovo, gosn’, i suviše je opasno...

– Ko je to, Dobi? – upita Hari, još uvek čvrsto držeći Dobijev zglob ne bi li gasprečio da se ponovo udari bokalom za vodu. – Ko ju je otvorio? Ko ju je otvorioprošli put?

– Dobi ne može, gosn’, Dobi ne može, Dobi ne sme da kaže! – prociča patuljak. –Idite kući, Hari Poteru, idite kući

– Nigde ja ne idem – reče Hari žustro. – Moja najbolja drugarica je normalskogporekla, ona će biti prva na redu ako je Dvorana zaista otvorena...

– Hari Poter rizikuje sopstveni život zbog svojih prijatelja! – zaječa Dobi u

donekle očajničkom uzbuđenju. – Tako plemenito! Tako hrabro! Ali on mora sebe daspasava, mora, Hari Poter ne sme...

Dobi se iznenada ukoči u mestu, dok su mu šišmišolike uši podrhtavale. Hari ih jetakođe čuo. Koraci su dopirali iz spoljašnjeg hodnika.

– Dobi mora da ide! – prodahta vilenjak prestravljeno. Začu se glasan prasak, iHarijeva pesnica iznenada nastavi da stiska samo vazduh. On se sroza nazad u krevet,očiju uprtih u taman dovratak bolničkog krila, dok su se koraci sve više približavali.

Sledećeg trenutka u spavaonicu unatraške uđe Dambldor, obučen u dugačak vuneniogrtač s noćnom kapom. Nosio je jedan kraj nečega što je ličilo na statuu. Trenutakkasnije pojavi se profesorka Mek Gonagal, pridržavajući statuine noge. Zajedno jedigoše na jedan od slobodnih kreveta.

– Idi po Madam Pomfri – prošaputa Dambldor, a profesorka Mek Gonagal projuripored Harijevog kreveta i nestade s vidika. Hari je mirno ležao, praveći se da spava.Začu zvuk užurbanih glasova, zatim se profesorka Mek Gonagal ponovo pojavi, a ustopu ju je pratila Madam Pomfri, koja je navlačila džemper preko svoje spavaćice.On začu kratak uzdah iznenađenja.

– Šta se desilo? – prošaputa Madam Pomfri Dambldoru, nagnuvši se nad statuu nakrevetu.

– Još jedan napad – reče Dambldor. – Minerva ga je našla na stepenicama.– Pored njega je bilo grožđe – reče profesorka Mek Gonagal. – Mislimo da je hteo

da se ušunja ovde da poseti Potera.Harijev stomak užasnuto poskoči. Polako i oprezno, podiže se za nekoliko

centimetara, da osmotri statuu na krevetu. Preko njenog netrepćućeg lica padao je snopmesečine.

Bio je to Kolin Krivej. Oči su mu bile raširene, a ispred sebe je ukočenim rukamadržao fotoaparat

– Skamenjen? – prošaputa Madam Pomfri.– Da – uzvrati profesorka Mek Gonagal. – Ali ne smem ni da pomislim... da Albus

nije krenuo dole po toplu čokoladu, ko zna šta je moglo da...Sve troje se zagledaše u Kolina. Onda se Dambldor nagnu napred i iščupa

fotoaparat iz Kolinovog krutog stiska.– Misliš da je uspeo da slika svog napadača? – upita profesorka Mek Gonagal

živo.Dambldor joj ne odgovori. On na silu otvori poleđinu aparata.– Blagi bože! – reče Madam Pomfri.Mlaz pare prošišta iz aparata. Iako tri kreveta dalje, Hari oseti oštar smrad

izgorele plastike.– Istopljeno – reče Madam Pomfri začuđeno – sve se istopilo...– Šta ovo znači, Albuse? – upita profesorka Mek Gonagal zabrinuto.– To znači – odgovori Dambldor – da je Dvorana tajni zaista ponovo otvorena.

Madam Pomfri prinese ruku ustima. Profesorka Mek Gonagal je piljila uDambldora.

– Ali, Albuse... zar zaista... ko?– Pitanje ne glasi ko – reče Dambldor, gledajući u Kolina. – Već kako...Po onome što je Hari mogao da vidi na smračenom licu profesorke Mek Gonagal,

ni ona nije ništa razumela.

11. Klub dvoboja

U nedelju ujutro Hari se probudio i video spavaonicu kako blista na zimskom

suncu: kosti su mu ponovo izrasle, ali mu je ruka bila vrlo kruta. Brzo se uspravio ipogledao na Kolinov krevet, ali on je bio zaklonjen od pogleda visokim paravanomiza koga se Hari juče presvlačio. Videvši da je budan, Madam Pomfri žurno dojuri sposlužavnikom za doručak, a onda poče da mu savija i isteže ruku i prste.

– Sve je u redu – reče mu ona dok je nespretno jeo poridž levom rukom. – Kadazavršiš s jelom možeš da ideš.

Hari se obukao što je brže mogao, i požurio u grifindorsku kulu, očajnički želećida ispriča Ronu i Hermioni o Kolinu i Dobiju, ali oni nisu bili tamo. Hari pođe da ihpotraži, pitajući se gde bi mogli da budu, i osećajući se pomalo povređeno što ih nijeinteresovalo da li su mu kosti izrasle ili ne.

Dok je Hari prolazio pored biblioteke, Persi Vizli išeta iz nje. Bio je mnogo boljeraspoložen nego poslednji put kad su se sreli.

– O, zdravo, Hari – reče. – Izvrsno letenje juče, zaista izvrsno. Grifindor jepreuzeo vođstvo u takmičenju za Školski kup... zaradio si pedeset poena!

– Da nisi možda video Rona i Hermionu? – upita Hari.– Ne, nisam – reče Persi, a osmeh mu izblede na licu. – Nadam se da Ron nije

opet u nekom ženskom klozetu...Hari se usiljeno nasmeja, isprati Persija pogledom, dok ovaj nije nestao s vidika, i

zaputi se pravo prema kupatilu Jecajuće Mirte. Nije mogao da shvati šta bi Ron iHermiona tamo ponovo radili, ali pošto je proverio da ni Filč niti iko od asistenatanije u blizini, on otvori vrata i začu njihove glasove koji su dopirali iz zaključanogseparea.

– Ja sam – reče on, zatvarajući vrata za sobom. Iz separea se začu tup udarac,

pljuskanje vode i glasan preneražen povik, i on vide Hermionino oko kako viri krozključaonicu.

– Hari! – reče ona. – Tako si nas uplašio. Uđi... kako tvoja ruka?– Dobro – reče Hari uvlačeći se u separe. Na klozetskoj šolji bio je postavljen

jedan stari kotao, a pucketanje ispod ruba šolje predoči Hariju da su potpalili vatruispod kotla. Prizivanje prenosnih, vodootpornih vatri bilo je Hermionina specijalnost.

– Došli bismo da te dočekamo, ali smo odlučili da počnemo da pravimovišesokovni napitak – objasni Ron dok je Hari s naporom ponovo zaključavao separe.– Zaključili smo da je ovo najbezbednije mesto da ga sakrijemo.

Hari poče da im priča o Kolinu, ali ga Hermiona prekinu. – Već znamo, slušalismo jutros profesorku Mek Gonagal dok je pričala profesoru Flitviku. Zato smo iodlučili da je bolje da počnemo...

– Što pre dobijemo priznanje od Melfoja, to bolje – zareža Ron. – Znaš šta jamislim? Bio je tako zle volje posle utakmice kvidiča da se iskalio na Kolinu.

– Ima još nešto – reče Hari, posmatrajući Hermionu kako kida snopove čvorastetrave i baca ih u napitak. – Dobi me je posetio usred noći.

Ron i Hermiona ga zapanjeno pogledaše. Hari im ispriča sve što mu je Dobi rekao– ili mu nije rekao. Ron i Hermiona su ga slušali razjapljenih usta.

– Dvorana tajni bila je otvorena i ranije? – upita Hermiona.– Sve se slaže – reče Ron pobedonosno. – Sigurno je Lucijus Melfoj otvorio

Dvoranu dok je išao ovde u školu, i mora da je sada ispričao starom dobrom Drakukako to da uradi. To je očigledno. Ipak, šteta što ti Dobi nije rekao kakvo je točudovište unutra. Baš me zanima kako to da ga niko nije primetio kako se šunja poškoli.

– Možda može da postane nevidljivo – reče Hermiona, gurajući pijavice na dnokotla. – Ili možda može da se zamaskira, da se pretvara da je oklop ili tako nešto.Čitala sam o kameleonskim akrepima...

– Previše čitaš, Hermiona – reče Ron, sipajući mrtve muve čipkastih krila povrhpijavica. On zgužva praznu kesu od mušica i osvrnu se ka Hariju.

– Znači Dobi je taj koji nas je sprečio da stignemo na voz i koji ti je polomioruku... On zavrte glavom. – Znaš šta, Hari? Ako se ne okani pokušaja da ti spase život,ima da te ubije.

* * *

Do ponedeljka ujutru se vest da je Kolin Krivej napadnut, i da sada leži gotovo

mrtav u bolničkom krilu, proširila po celoj školi. Atmosfera je iznenada bilaispunjena glasinama i sumnjama. Prvaci su se sada kretali po zamku zbijeni u grupice,kao da se plaše da će biti napadnuti ako se usude sami negde da se zapute.

Džini Vizli, koja je sedela pored Kolina Kriveja na časovima Čini, bila je

zabrinuta, a Hariju se činilo da su Fred i Džordž izabrali pogrešan način da jerazvesele. Naizmenično su se pokrivali krznom ili čirevima, i iskakali na nju izastatua. Prestali su tek kada im je Persi, ukočen od besa, rekao da će pisati gospođiVizli i reći joj da Džini doživljava košmare.

U međuvremenu, krišom od nastavnika, po školi se širila unosna trgovinatalismanima, amajlijama i drugim zaštitnim sredstvima. Nevil Longbotom je kupioveliki zeleni luk opakog mirisa, oštar ljubičasti kristal i istruleli rep daždevnjaka prenego što su mu ostali grifindorski dečaci ukazali na to da nije u opasnosti: on ječistokrvni čarobnjak, i stoga gotovo da ne bi mogao da bude meta napada.

– Prvo su napali Filča – reče Nevil, okruglog lica ispunjenog strahom – a sviznaju da sam ja takoreći Poruga.

* * *

Druge nedelje decembra profesorka Mek Gonagal je, kao i obično, pošla naokolo

da zapiše imena onih koji ostaju u školi za Božić. Hari, Ron i Hermiona su se upisalina taj spisak; čuli su da i Melfoj ostaje, što im je bilo vrlo sumnjivo. Raspust bi bioodlična prilika da iskoriste višesokovni napitak i pokušaju da mu izmame priznanje.

Nažalost, napitak je bio tek napola gotov. Još uvek su im trebali dvorogov rog ikoža drekavca; jedini način da ih nabave bio je da ih uzmu iz Snejpovog ličnogskladišta. Hari je osećao da bi se radije suočio s legendarnim Sliterinovimčudovištem nego da ga Snejp uhvati kako mu potkrada kabinet.

– Ono što nama treba – reče Hermiona odsečno, dok se bližio dvočas Napitakačetvrtkom popodne – jeste diverzija. Onda neko od nas može da se ušunja u Snejpovkabinet i uzme sve što nam je potrebno.

Hari i Ron je nervozno pogledaše.– Mislim da bi najbolje bilo da ja izvedem samu krađu – nastavi Hermiona. – Vas

dvojica ćete biti izbačeni ako upadnete u još neku nevolju, a ja imam čist dosije.Stoga vi samo treba da napravite dovoljno gužve da zadate Snejpu posla makar petminuta.

Hari se slabašno nasmeši. Namerno pravljenje gužve na Snejpovom času Napitakabilo je bezbedno koliko i ubosti usnulog zmaja u oko.

Časovi Napitaka održavani su u jednoj od velikih tamnica. Poslepodnevni časčetvrtkom počeo je kao i obično. Dvadeset kazana koji se puše stajalo je izmeđudrvenih stolova na kojima su bile mesingane vage i tegle s raznim sastojcima. Snejp sešetkao između zagušljivih isparenja praveći zajedljive komentare na račun radagrifindoraca, dok su se sliterinci kikotali u znak podrške. Drako Melfoj, koji je bioSnejpov omiljeni učenik, stalno je svojim buljavim ribljim očima sevao na Rona iHarija, koji su znali da će, ako mu uzvrate, biti kažnjeni pre nego što stignu da kažu„nepravda“.

Harijev naduvavajući rastvor bio je previše redak, ali je on imao na umu mnogovažnije stvari. Čekao je na Hermionin znak, i jedva je čuo Snejpa koji se zaustavio tekda bi se podrugljivo zacerekao videvši njegov vodenkast napitak. Kada se Snejpokrenuo i otišao da kinji Nevila, Hermiona uhvati Harijev pogled i klimnu glavom.

Hari se hitro sagnu iza svog kazana, izvuče iz džepa jedan od FredovihFilibasterovih vatrometa i brzo ga aktivira svojim čarobnim štapićem. Vatromet počeda šišti i pucketa. Znajući da ima samo nekoliko sekundi, Hari se uspravi, nanišani ibaci ga kroz vazduh; sleteo je pravo na metu, u Gojlov kazan.

Gojlov napitak istog trena eksplodira, isprskavši ceo razred. Đaci su vrištali kadbi ih naduvavajući rastvor pogodio. Melfoja je pogodio po licu i nos poče da mu senaduvava kao balon. Gojl se nespretno teturao naokolo, držeći ruke na očima, koje sunarasle do veličine tanjira, dok je Snejp pokušavao ponovo da uspostavi mir i otkriješta se desilo. Kroz zbrku, Hari vide Hermionu kako se tiho iskrada kroz vrata.

– Tišina! TIŠINA! – urlao je Snejp. – Svi koji su poprskani neka dođu ovamo posplašnjavajuću smesu. Samo da otkrijem ko je ovo uradio...

Hari se obuzdavao da se ne nasmeje gledajući Melfoja kako hita napred, dok muse glava klatila pod težinom nosa veličine dinjice. Dok se pola razreda teturalo kaSnejpovom stolu, jedni povijeni pod težinom ruku veličine toljaga, drugi ne mogavšida govore kroz ogromne naduvene usne, Hari vide Hermionu kako je šmugnula nazad utamnicu, s izbočinom na prednjem delu svoje odore.

Kada su svi uzeli po veliki gutljaj protivotrova i kada su raznovrsni otoci spali,Snejp odjuri do Gojlovog kazana i izvadi izobličeni crni ostatak vatrometa. Iznenadazavlada tišina.

– Ako ikada otkrijem ko je ovo bacio – prošaputa Snejp – lično ću se postarati dabude izbačen iz škole.

Hari na lice nabaci izraz za koji se nadao da odražava zbunjenost. Snejp je gledaopravo u njega i zvono koje je zazvonilo posle deset minuta bilo je više negodobrodošlo.

– Znao je da sam ja – reče Hari Ronu i Hermioni, dok su žurili nazad u kupatiloJecajuće Mirte. – Video sam.

Hermiona ubaci nove sastojke u kotlić i poče grozničavo da meša.– Biće gotov za dve nedelje – reče radosno.– Snejp ne može da dokaže da si ti to uradio – reče Ron razuveravajuće Hariju. –

Šta može da učini?– Poznajući Snejpa, nešto opako – reče Hari, dok je napitak penio i ključao.

* * * Nedelju dana kasnije, Hari, Ron i Hermiona prolazili su kroz Ulaznu dvoranu kad

spaziše malenu grupu učenika okupljenu oko oglasne table kako čitaju list pergamenta

koji je upravo bio okačen. Šejmus Finigan i Din Tomas ih pozvaše da priđu, delujućiuzbuđeno.

– Osnivaju Klub dvoboja! – reče Šejmus. – Prvi sastanak je večeras! Ne bi miškodili časovi dvoboja, mogli bi da budu vrlo korisni ovih dana...

– Šta je, misliš da će Sliterinovo čudovište da te izazove na dvoboj? – reče Ron.Ali i on zainteresovano pročita obaveštenje.

– Moglo bi da bude korisno – reče on Hariju i Hermioni dok su išli na večeru. –Je l’ idemo?

Hari i Hermiona se složiše, i tako u osam uveče pohitaše nazad u Veliku salu.Dugački stolovi za ručavanje su nestali, a duž jednog zida pojavila se zlatna bina,osvetljena hiljadama sveća koje su lebdele u vazduhu. Tavanica je ponovo bilabaršunastocrna i činilo se da se najveći deo škole smestio ispod nje, svi nosećičarobne štapiće, delujući uzbuđeno.

– Pitam se ko će nas podučavati? – reče Hermiona, dok su se provlačili krozraspričanu gomilu. – Neko mi je rekao da je profesor Flitvik bio šampion u dvobojimakad je bio mlad, možda će on.

– Samo da nije... – poče Hari, ali pri kraju rečenice zastenja. Gilderoj Lokhart seupravo peo na binu, blistajući u šljivaplavoj odori, u pratnji nikog drugog do Snejpa,odevenog u uobičajenu crnu odoru.

Lokhart mahnu rukom moleći za tišinu: – Priđite, priđite! Da li me svi vidite? Dali me čujete? Odlično!

– Dakle, profesor Dambldor mi je dao odobrenje da osnujem ovaj mali Klubdvoboja, da vas uvežbam za slučaj da vam ikad zatreba da se branite, kao što sam jalično bezbroj puta bio u prilici – za sve pojedinosti, pogledajte moja objavljena dela.

– Dozvolite da vam predstavim mog pomoćnika, profesora Snejpa – reče Lokhart,a širok osmeh mu blesnu na licu. – Kazao mi je da i sâm zna nešto malo o dvobojima,i sportski je pristao da mi pomogne u kratkoj demonstraciji, pre nego što počnemo. Esad, mališani, ne brinite se – i dalje ćete imati svog nastavnika Napitaka kada jazavršim s njim, ne bojte se!

– Zar ne bi bilo dobro da jedan drugog dokrajče? – promrmlja Ron Hariju na uvo.Snejp izvi gornju usnu. Hariju nije bilo jasno kako to da se Lokhart još uvek

smeje. Kada bi Snejp njega tako gledao, otrčao bi što dalje od njega, brzo koliko ganoge nose.

Lokhart i Snejp se okrenuše jedan prema drugom i pokloniše se. Barem je toLokhart uradio, uz mnogo uvijanja rukama, dok je Snejp samo razdražljivo klimnuoglavom. Onda podigoše svoje čarobne štapiće poput mačeva ispred sebe.

– Kao što vidite, držimo štapiće u dozvoljenom borbenom stavu – reče Lokhartzanemeloj gomili. – Kad izbrojim do tri, bacićemo prve čini. Naravno, nijedan od nasneće ciljati da ubije.

– Ne bih se kladio u to – promrmlja Hari, gledajući Snejpa kako pokazuje zube.

– Jedan... dva... tri...Obojica zamahnuše štapićima preko svojih ramena. Snejp povika: –

Ekspeliarmus! – Pojavi se zaslepljujuć blesak skerletnog svetla, i Lokhart bi oboren:odleteo je unazad sa bine, udario u zid i skliznuo dole, prućivši se po podu.

Melfoj i neki od sliterinaca radosno uskliknuše. Hermiona je cupkala kao naiglama. – Mislite li da je dobro? – cičala je kroz prste.

– Koga je briga? – rekoše Hari i Ron uglas.Lokhart se nesigurno pridiže na noge. Šešir mu je spao s glave, a talasasta kosa mu

se zamrsila.– Eto, vidite! – reče on, teturajući se nazad na binu. – To je bila Razoružavajuća

čin – kao što vidite, izgubio sam svoj štapić – ah, hvala vam, gospođice Braun. Da,odlična je ideja da im to pokažete, profesore Snejp, ali, ako mi dozvoljavate dakažem, bilo je očigledno da ćete je baciti. Da sam hteo da je zaustavim, bilo bipreviše lako. Međutim, mislio sam da bi bilo poučno da ih pustim da vide...

Snejp ga pogleda kao da će ga ubiti. Možda je i Lokhart to primetio, jer je rekao:– Dosta demonstriranja! Sići ću među vas i podeliću vas u parove. Profesore Snejp,da li biste hteli da mi pomognete...

Kretali su se kroz gomilu, spajajući učenike u parove. Lokhart je spojio Nevila saDžastinom Finč-Flečlijem, ali je Snejp prvi stigao do Harija i Rona.

– Vreme je da rastavimo tim snova – iskezi se on podrugljivo. – Vizli, ti ćeš bitipartner Finiganu. Poteru...

Hari se bez razmišljanja okrenu ka Hermioni.– Neće moći – reče Snejp, smeškajući se ledeno. – Gospodine Melfoj, dođite

ovamo. Da vidimo šta ćete napraviti od čuvenog Potera. A vi, gospođice Grejndžer –možete da budete par sa gospođicom Balstroud.

Melfoj se došeta do njih, kezeći se. Iza njega je išla devojčica iz Sliterina koja jeHarija podsećala na sliku koju je video u Raspustu s baba-vešticama. Bila je velika ičetvrtasta, a njena teška vilica je napadno štrčala. Hermiona joj uputi slab osmeh, kojijoj ova ne uzvrati.

– Okrenite se ka svojim partnerima! – povika Lokhart s bine. – I poklonite se!Hari i Melfoj jedva da su nagnuli glave, ne skidajući pogled jedan s drugoga.– Pripremite štapiće! – viknu Lokhart. – Kada izbrojim do tri, bacite svoje čini da

razoružate protivnike – samo ih razoružajte – nećemo nikakve nezgode. Jedan... dva...tri...

Hari zamahnu štapićem preko ramena, ali je Melfoj počeo već na „dva“: njegovačin udari Harija tako jako da se oseti kao da ga je neko tiganjem tresnuo po glavi.Zateturao se, ali se činilo da je sve bilo u redu i, ne gubeći više vreme, Hari uperištapić pravo u Melfoja i povika: – Riktusempra!

Snop srebrne svetlosti pogodi Melfoja u stomak i on se presavi, stenjući.– Rekao sam samo razoružavanje – povika Lokhart uzbuđeno iznad glava gomile

koja se borila kad Melfoj pade na kolena. Hari ga je pogodio Golicljivom čini, iMelfoj jedva da je mogao da se pomeri od smeha. Hari nije hteo da baca čini naMelfoja dok je ovaj na podu, uz maglovit osećaj da bi to bilo nesportski, ali sepokazalo da je to bila greška. Boreći se da dođe do daha, Melfoj uperi svoj štapić kaHarijevim kolenima i, gušeći se, reče: – Tarantalegra! – i sledećeg trenutka Harijevenoge počeše brzo da se trzaju, van njegove kontrole, kao da plešu.

– Stanite! Stanite! – vrištao je Lokhart, ali Snejp uze stvar u svoje ruke.– Finite Inkantatem! – povika on. Harijeve noge prestadoše da igraju, Melfojev

smeh zamre, i obojica su najzad mogla da podignu pogled.Nad poprištem je lebdela izmaglica od zelenog dima. I Nevil i Džastin su ležali na

podu, dahćući. Ron je držao Šejmusa, čije je lice bilo pepeljastosivo, izvinjavajući seza ono što je uradio njegov polomljeni štapić, šta god to bilo, ali Hermiona i Milisentsu i dalje bile u pokretu. Milisent je držala Hermionu u klinču, a Hermiona je jecalaod bola. Oba njihova štapića ležala su zaboravljena na podu. Hari priskoči i odvučeMilisent. Što je bilo teško, budući da je ona bila mnogo veća od njega.

– Bože, bože – reče Lokhart, probijajući se kroz gužvu i posmatrajući posledicedvoboja. – Ustani, Makmilane... pazite tamo, gospođice Foset... stegni jako, But, izačas će prestati da krvari...

– Mislim da bi bilo najbolje da vas naučim kako da blokirate neprijateljske čini –reče Lokhart, stojeći usplahireno nasred dvorane. On baci pogled na Snejpa, čije sucrne oči svetlucale, i brzo skrenu pogled. – Da nađemo par dobrovoljaca: Longbotomi Finč-Flečli, hoćete li vi?

– Loša ideja, profesore Lokhart – reče Snejp, doklizavši do njega poput velikogzlog slepog miša. – Longbotom ostavlja pustoš za sobom i prilikom najjednostavnijihčini. Ono što bi ostalo od Finč-Flečlija poslali bismo u bolničko krilo u kutiji šibica.– Nevilovo okruglo ružičasto lice postade još ružičastije. – Šta kažeš na Melfoja iPotera? – upita Snejp uz izopačen osmeh.

– Odlična ideja! – reče Lokhart, mahnuvši Hariju i Melfoju da dođu do sredinedvorane, dok se gomila razdvajala da im napravi prostor.

– Dakle, Hari – reče Lokhart – kada Drako uperi svoj štapić u tebe, ti uradi ovo.On pridiže svoj štapić, pokuša njime da izvede komplikovan uvijajući pokret i

ispusti ga. Snejp se iskezi dok ga je Lokhart brzo podizao, govoreći: – Uuups... mojštapić je malo uzbuđen.

Snejp se primače Melfoju, sagnu se i prošaputa mu nešto na uvo. I Melfoj sezlobno iskezi. Hari pogleda nervozno ka Lokhartu, i upita: – Profesore, možete liponovo da mi pokažete to blokiranje?

– Uplašio si se? – promrmlja Melfoj, tako da Lokhart nije mogao da ga čuje.– Samo se ti nadaj – procedi Hari uglom usana.Lokhart veselo ćušnu Harija po ramenu. – Samo uradi ono što sam ja uradio, Hari!– Šta, da ispustim štap?

Ali ga Lokhart nije slušao.– Tri... dva... jedan... sad! – viknu on.Melfoj brzo podiže svoj štapić i zaurla: – Serpensorcija!Vrh njegovog štapića prasnu. Hari je uplašeno gledao kako dugačka crna zmija

izleće iz njega, teško pada na pod između njih i uzdiže se, spremna da napadne.Začuše se krici, jer se gomila brzo povukla unazad, ostavljajući čist prostor.

– Ne pomeraj se, Poteru – reče Snejp lenjo, očigledno uživajući u prizoru Harijakako stoji nepomično, licem u lice s ljutom zmijom. – Ja ću se nje otarasiti...

– Dopusti meni! – viknu Lokhart. On zamahnu svojim štapićem ka zmiji i začu seglasan tresak. Umesto da nestane, zmija polete deset stopa u vazduh, i pade nazad napod uz glasan udarac. Razjarena, besno sikćući, skliznu pravo ka Džastinu Finč-Flečliju i ponovo se uspravi, pokazujući otrovne zube, spremna da ujede.

Hari nije znao šta ga je nagnalo da to uradi. Nije bio svestan ni kada se odlučio nato. Samo je znao da su ga noge ponele napred kao da je na točkovima, i da je tupavodoviknuo zmiji: – Ostavi ga! – I zmija se čudesno – neobjašnjivo – srozala na pod,pitoma kao debelo crno baštensko crevo, očiju uprtih u Harija. Hari oseti da strahnestaje iz njega. Znao je da zmija sada nikoga više neće napasti, ali nije mogao daobjasni kako to zna.

Pogledao je u Džastina, smeškajući se, očekujući da vidi da je Džastinu laknulo,ili da je zbunjen, ili čak zahvalan – ali svakako ne da je ljut i uplašen.

– Šta ti to izvodiš? – uzviknuo je, i pre nego što je Hari mogao bilo šta da kaže,Džastin se već okrenuo i izjurio iz dvorane.

Snejp iskorači napred, mahnu svojim štapićem i zmija nestade u oblačiću crnogdima. I Snejp je gledao Harija na neočekivan način: bio je to prepreden i lukavpogled, i Hariju se nimalo nije dopao. Takođe je bio nejasno svestan zloslutnogmrmljanja svuda oko zidova. Onda oseti da ga neko vuče otpozadi za njegovu odoru.

– Hajde – začuo je Ronov glas u uvu. – Kreni... hajde...Ron ga je usmeravao ka izlazu iz sale, a Hermiona je hitala za njima. Dok su

prolazili kroz vrata svi su se s obe strane sklanjali, kao da se boje da se ne zaraze.Hari nije imao pojma šta se događa, a ni Ron ni Hermiona nisu mu ništa objašnjavalidok ga nisu odvukli skroz gore, u prazan grifindorski dnevni boravak. Onda Ron gurnuHarija u fotelju, i reče: – Ti si Nemušt. Zašto nam nisi rekao?

– Ja sam... šta? – upita ga Hari.– Nemušt! – ponovi Ron. – Možeš da pričaš sa zmijama!– Znam – reče Hari. – Mislim, ovo je tek drugi put da sam to uradio. Jednom sam

slučajno nahuškao udava, ’bou konstriktor’, na mog rođaka Dadlija u zoološkom vrtu –duga je to priča – ali mi je on kazao da nikad nije video Brazil i ja sam ga nekakooslobodio, a nisam to hteo. To je bilo pre nego što sam saznao da sam čarobnjak...

– Udav ti je rekao da nikad nije video Brazil? – ponovi Ron tiho.– Pa? – reče Hari. – Kladim se da mnogi ovde to mogu da urade.

– O ne, ne mogu – reče Ron. – To nije čest dar, Hari. Ne valja.– Šta ne valja? – upita Hari, već prilično ljut. – Šta vam je svima? Slušaj, da

nisam rekao onoj zmiji da ne napadne Džastina...– O, to si joj rekao?– Kako to misliš? Bili ste tamo... čuli ste me...– Čuo sam te da pričaš nemuštim jezikom – reče Ron – zmijskim jezikom. Mogao

si da govoriš bilo šta. Nije ni čudo što se Džastin uspaničio, zvučao si kao da huškašzmiju na njega ili tako nešto. Bilo je jezivo, znaš.

Hari zinu od iznenađenja.– Pričao sam drugim jezikom? Ali... nisam bio svestan... kako mogu da govorim

neki jezik a da i ne znam da mogu da se služim njime?Ron zavrte glavom. I on i Hermiona su izgledali kao da im je neko umro. Hari nije

shvatao šta je tako strašno.– Hoćeš li mi reći šta je loše u tome što sam sprečio veliku odvratnu zmijurinu da

odgrize Džastinu glavu? – upita. – Šta ima veze kako sam to uradio ako sam timesprečio Džastina da se priključi Hajci obezglavljenih?

– Ima veze – reče Hermiona, napokon progovorivši, utišanim glasom – zato što jeSalazar Sliterin bio poznat baš po tome što je mogao da priča sa zmijama. Zbog togaje znak kuće Sliterin zmija.

Hari zinu, zapanjen.– Baš tako – reče Ron. – I sada će cela škola misliti da si ti njegov pra-pra-pra-

pra-praunuk ili tako nešto.– Ali nisam – reče Hari, osećajući paniku koju nije baš mogao da objasni.– To ćeš teško dokazati – reče Hermiona. – On je živeo pre oko hiljadu godina. A

koliko znamo, mogao bi i da budeš.

* * * Hari je te noći satima ležao budan. Kroz prorez na zastoru svog kreveta s

baldahinom gledao je kako se sneg gomila na prozoru kule, i pitao se.Da li bi mogao da bude potomak Salazara Sliterina? Na kraju krajeva, on nije

znao ništa o očevoj porodici. Darslijevi su mu uvek branili da se raspituje za svoječarobnjačke rođake.

Tiho, Hari pokuša da kaže nešto na nemuštom jeziku. Reči nisu htele da izađu.Činilo se da mora da bude licem u lice sa zmijom da bi to učinio.

– Ali ja sam u Grifindoru – pomisli Hari. – Šešir za razvrstavanje ne bi me stavioovde da imam Sliterinove krvi...

– Ah – reče pakosni glasić u njegovom mozgu – ali Šešir za razvrstavanje je i hteoda te stavi u Sliterin, zar se ne sećaš?

Hari se okrenu u krevetu. Videće Džastina sutra na Herbologiji, i objasniće mu da

je naredio zmiji da se skloni, a ne da ga napadne, što bi (pomisli on besno udarajućipo jastuku) svaka budala shvatila.

* * *

Međutim, sneg koji je počeo da pada tokom noći pretvorio se do sledećeg jutra u

tako jaku mećavu da je poslednji čas Herbologije u polugodištu otkazan: profesorkaMladica htela je da ušuška mandragore čarapama i šalovima, što je bio težak poduhvatkoji nije htela da poveri nikom drugom. Sada je bilo veoma važno da mandragore brzoporastu i ožive Gospođu Noris i Kolina Kriveja.

Sedeći pored vatre u grifindorskom dnevnom boravku, Hari se sekirao zbog toga,dok su Ron i Hermiona koristili otkazani čas da odigraju partiju čarobnjačkog šaha.

– Pobogu, Hari – reče Hermiona razdražljivo, kad jedan od Ronovih lovaca oborijahača s njenog konja i odvuče ga s table. – Idi i nađi Džastina, ako ti je to tolikovažno.

Stoga Hari ustade i izađe kroz rupu iza portreta, pitajući se gde bi Džastin mogaoda bude.

Zamak beše mračniji nego što je inače po danu zbog gustog sivog snega koji sekovitlao na svakom prozoru. Drhteći, Hari prođe pored učionica u kojima su seodvijali časovi, letimično hvatajući prizore onoga što se dešavalo u njima. ProfesorkaMek Gonagal je vikala na nekog ko je, sudeći po onome što je Hari čuo, pretvoriosvog druga u jazavca. Odolevši porivu da pogleda unutra, Hari prođe dalje,pomislivši da Džastin možda koristi slobodan čas da nadoknadi ono što nije uradio, iodluči da prvo proveri biblioteku.

Grupa haflpafovaca koja je trebalo da ima Herbologiju zaista je sedela u dnubiblioteke, ali se Hariju nije činilo da uče. Između visokih redova polica s knjigamaHari je mogao da ih vidi, zbijenih glava, zaokupljene razgovorom. Dok je išao kanjima do ušiju mu je doprlo nešto od onoga što su govorili, i on zastade da sasluša,skriven u Odeljku nevidljivosti.

– Kako god bilo – pričao je jedan punačak dečak – rekao sam Džastinu da sesakrije gore u našoj spavaonici. Hoću reći, ako ga je Poter označio kao svoju sledećužrtvu, najbolje je da neko vreme bude neprimetan. Naravno, Džastin je očekivao da ćenešto ovako da se desi još otkako se izlanuo pred Poterom da je normalskog porekla.Džastin mu je čak rekao da je trebalo da ide na Iton. Tako nešto ne smeš bezustručavanja da trubiš naokolo dok je Sliterinov naslednik na slobodi, zar ne?

– Znači ti si siguran da je to Poter, Erni? – zabrinuto reče devojčica s plavimkikicama.

– Hana – prozbori punački dečak svečano – on je Nemušt. Svi znaju da je toobeležje Mračnih čarobnjaka. Da li si ikad čula za nekog pristojnog da ume da pričasa zmijama? Samog Sliterina su zvali Zmijski Jezik.

Na to se začu uzbuđeno žamorenje i Erni nastavi: – Sećate se šta je pisalo na zidu?Neprijatelji naslednika, čuvajte se. Poter je imao bliski susret s Filčom. Odmahpotom, Filčova mačka je napadnuta. Taj prvak, Krivej, nervirao je Potera na utakmicikvidiča slikajući ga dok je ovaj ležao u blatu. Neposredno posle toga, Krivej jenapadnut.

– Mada, on uvek deluje tako fino – reče Hana nesigurno – i da, on je nateraoZnate-Već-Koga da nestane. Ne može da bude sasvim zao, zar ne?

Erni tajanstveno stiša glas, haflpafovci se sagnuše bliže, a Hari se približi da bimogao da uhvati Ernijeve reči.

– Niko ne zna kako je on preživeo napad Znate-Već-Koga. Hoću da kažem, bio jebeba kad se to desilo. Trebalo je da bude raznesen u paramparčad. Samo bi stvarnomoćan Mračni čarobnjak mogao da preživi takvu kletvu. – On utiša glas na jedva čujnišapat, i reče: – To je verovatno razlog zašto je Znate-Već-Ko hteo da ga ubije. Niježeleo da se još jedan Mračni gospodar nadmeće s njim. Pitam se koje još moći Poterkrije?

Hari nije mogao više da izdrži. Glasno pročistivši grlo, on izađe iza police sknjigama. Da nije bio toliko ljut, smatrao bi prizor koji ga je dočekao smešnim: svihaflpafovci izgledali su kao Skamenjeni njegovom pojavom, a boja s Ernijevog licapolako nestade.

– Zdravo – reče Hari. – Tražim Džastina Finč-Flečlija.Najgori strahovi haflpafovaca su se, očigledno, potvrdili. Svi su preplašeno

gledali u Ernija.– Šta hoćeš od njega? – upita Erni drhtavim glasom.– Hoću da mu kažem šta se stvarno desilo s tom zmijom u Klubu dvoboja – reče

Hari.Erni se ugrize za svoje blede usne, a onda, duboko uzdahnuvši, reče: – Svi smo

bili tamo. Videli smo šta se desilo.– Onda ste primetili da se, pošto sam joj se obratio, zmija povukla? – reče Hari.– Ja sam samo video – odgovori Erni tvrdoglavo, iako je drhtao dok je govorio –

da si ti govorio nemuštim jezikom i terao zmiju na Džastina.– Nisam je terao na njega! – reče Hari, dok mu je glas podrhtavao od besa. – Nije

ga čak ni dotakla!– Za dlaku ga je promašila – reče Erni. – A u slučaju da ti padne nešto na pamet –

dodade brzo – mogu ti reći da moju porodičnu lozu možeš da pratiš kroz devetgeneracija veštica i veštaca, i da je moja krv čista kao i bilo čija druga, pa...

– Baš me briga kakva je tvoja krv! – reče Hari besno. – Zašto bih ja hteo danapadam decu normalskog porekla?

– Čuo sam da mrziš one Normalce s kojima živiš – uzvrati Erni brzo.– Nemoguće je živeti s Darslijevima a ne mrzeti ih – reče Hari. – Voleo bih tebe

da vidim da to probaš.

On se okrenu na peti, i izlete iz biblioteke, pri tom zaradivši prekoran pogledmadam Pins, koja je glancala pozlaćene korice velike knjige čini.

Hari se teturao hodnikom, jedva primećujući gde se nalazi, toliko je bio besan.Posledica toga bila je da je naleteo na nešto veliko i čvrsto što ga obori natraške napod.

– O, zdravo, Hagride – reče Hari, podigavši pogled.Hagridovo lice bilo je sasvim sakriveno ispod vunene kape skroz pokrivene

snegom, ali to nije mogao da bude niko drugi, jer je ispunio gotovo ceo hodnik svojimzimskim kaputom od krtičijeg krzna. Iz jedne od njegovih velikih šaka u rukavicamavisio je mrtav petao.

– Jesi l’ dobro, Hari? – reče, podigavši kapu s lica da može da govori. – Š’o nisina času?

– Otkazan je – reče Hari, pridižući se. – Šta ti radiš ovde?Hagrid podiže mlitavog petla.– Drugi ubijen ovog polugođa – objasni on. – To je il’ lisica il’ međed krvopija,

pa mi treba direktorova dozvola da bacim čini oko kokošinjca.On pažljivije začkilji u Harija ispod svojih gustih obrva prošaranih snegom.– Je l’ si siguran da s’ dobro? Izgledaš ljuto i smoreno.Hari nije mogao sebe da natera da ponovi ono što su Erni i ostali haflpafovci

pričali o njemu.– Nije mi ništa – reče. – Bolje da krenem, Hagride, sledeći čas je Preobražavanje,

i moram da uzmem knjige.On ode, u mislima još uvek zaokupljen svim onim što je Erni rekao o njemu:„Džastin je očekivao da će nešto ovako da se desi, još otkako se izlanuo pred

Poterom da je normalskog porekla...“Hari se pope uza stepenice trupkajući nogama, i skrenu u drugi hodnik, koji je bio

izrazito mračan. Jaka ledena promaja koja je duvala kroz klimava prozorska oknaugasila je baklje. Bio je na pola puta kroz prolaz kada se strmoglavo saplete o neštošto je ležalo na podu.

Okrenuo se i začkiljio, ne bi li video preko čega je pao, i oseti kao da mu sestomak rastvorio.

Džastin Finč-Flečli ležao je na podu, krut i hladan, sa sleđenim izrazom šoka nalicu, a oči su mu bezizražajno zurile u plafon. Ali to nije bilo sve. Do njega je bila jošjedna figura, najčudniji prizor koji je Hari ikad video.

Beše to Skoro Obezglavljeni Nik, ne više biserno beo i proziran već crn izadimljen, koji je lebdeo nepomično i u položenom stavu na par metara iznad tla.Glava mu je bila napola otkinuta, a na licu je imao isti izraz šoka kao i Džastin.

Hari ustade, dišući brzo i isprekidano, dok mu je srce svom snagom bubnjalo porebrima. Pogledao je uzduž i popreko po praznom hodniku, i primetio mnoštvopaukova kako beže niz njega, što dalje od tela. Jedini zvuci behu prigušeni glasovi

profesora iz učionica s obe strane.Mogao je da pobegne, i niko nikad ne bi znao da je bio tu. Ali nije mogao tek tako

da ih ostavi da leže... mora da dovede pomoć. Hoće li mu iko poverovati da on nemaništa s tim?

Dok je uspaničeno stajao, vrata odmah pored njega se uz tresak otvoriše. Pivs,poltergajst, izlete napolje.

– Opa, to je majušni ćaknuti Poter! – kikotao se Pivs, iskrivivši Harijeve naočarekad prolete pored njega. – Šta Poter smera? Zašto se Poter šunja...?

Pivs se zaustavi, usred pravljenja koluta preko glave u vazduhu. Okrenutnaglavačke, on spazi Džastina i Skoro Obezglavljenog Nika. Onda se ispravi, napunipluća i, pre nego što je Hari mogao da ga zaustavi, povika: – NAPAD! NAPAD! JOŠJEDAN NAPAD! NI SMRTNICI NI DUHOVI NISU BEZBEDNI! TRČITE ISPASAVAJTE ŽIVU GLAVU! NAPAAAD!

Tras – tras – tras: vrata duž hodnika počeše da se otvaraju jedna za drugima, i sviizjuriše iz učionica. Nekoliko dugih minuta vladala je takva zbrka da je Džastin bio uopasnosti da ga neko ne smrska, a mnogi su prolazili kroz Skoro Obezglavljenog Nika.Hari je bio pribijen uza zid, dok su nastavnici urlali, moleći za tišinu. Profesorka MekGonagal dotrča, u pratnji svojih đaka, od kojih je jedan još uvek imao crno–beluprugastu kosu. Ona upotrebi svoj čarobni štapić da izazove glasan tresak od kogodmah nasta muk, i naredi svima da se vrate u učionice. Tek što se poprište maloraščistilo, haflpafovac Erni dahćući stiže na lice mesta.

– Uhvaćen na delu! – povika Erni, lica belog kao kreč, dramatično upirući prstomu Harija.

– Dosta je, Makmilane! – reče profesorka Mek Gonagal oštro.Pivs je cupkao gore-dole u vazduhu, zlobno se cereći, posmatrajući ceo prizor:

Pivs je oduvek voleo pometnju. Kad su nastavnici nadneše nad Džastina i SkoroObezglavljenog Nika da ih pregledaju, Pivs zapeva:

O, Poteru, skoteru, o šta to radiš?Ubijaš đake, samo da se zabaviš...

– Ćuti, Pivse! – zareža profesorka Mek Gonagal, i Pivs brzo ustuknu nazad,plazeći se Hariju.

Profesor Flitvik i profesorka Sinistra, iz astronomskog odeljenja, odnesošeDžastina gore u bolničko krilo, ali se činilo da niko nema pojma šta da rade sa SkoroObezglavljenim Nikom. Na kraju, profesorka Mek Gonagal niotkuda stvori lepezu,koju dade Erniju uz uputstvo da njome oduva Skoro Obezglavljenog Nika gore uzastepenice. Erni je posluša, terajući Nika lepezom kao da je tihi crni hoverkraft. TakoHari i profesorka Mek Gonagal ostadoše sami.

– Ovuda, Poteru – reče.

– Profesorka – reče Hari istog trena – kunem se da nisam...– Ovo je sada izvan mojih moći, Poteru – reče profesorka Mek Gonagal odsečno.U tišini odmarširaše iza ugla, i zaustaviše se ispred izuzetno ružnog velikog

kamenog gargojla.– Limun-bombonice! – reče ona. To je očigledno bila lozinka, pošto gargojl

iznenada ožive i skoči u stranu, a zid iza njega se razdvoji. Iako je strahovao od onogšto predstoji, Hari nije mogao da ne oseti divljenje. Iza zida su bile spiralne stepenicekoje su nečujno klizile naviše, poput onih u robnim kućama. Kad su on i profesorkaMek Gonagal stupili na njih, Hari začu kako se zid iza njihovih leđa zatvara. Uzdizalisu se uvis u krugovima, sve više i više, dok Hari najzad, blago ošamućen, nije ispredsebe ugledao sjajna vrata od hrastovine s mesinganom kvakom u obliku grifona.

Znao je kuda ga vode. Ovo mora da je mesto gde živi Dambldor.

12. Višesokovni napitak

Na samom vrhu iskoračiše s kamenih stepenica i profesorka Mek Gonagal zakuca

na vrata. Ona se tiho otvoriše, i oni uđoše. Profesorka Mek Gonagal reče Hariju dasačeka, i ostavi ga samog.

Hari pogleda oko sebe. Jedno je bilo sigurno: od svih nastavničkih kabineta ukojima je Hari bio ove godine, Dambldorov je bio ubedljivo najinteresantniji. Da nijebio preplašen zbog toga što mu preti opasnost da ga izbace iz škole, bilo bi mu veomadrago što ima priliku da ga razgleda.

Bila je to velika, lepa, kružna soba puna čudnovatih, tihih šumova. Na stolovima stankim nogarama stajalo je nekoliko neobičnih srebrnih instrumenata, koji su zujali iispuštali sićušne oblake dima. Zidovi su bili prekriveni portretima ranijih direktora idirektorki, koji su mirno dremali u svojim ramovima. Tu je bio i ogroman sto snogarama u obliku kandži, a na polici iza njega bio je smešten otrcan, pocepančarobnjački šešir – Šešir za razvrstavanje.

Hari je oklevao. Bacio je oprezan pogled na uspavane veštice i čarobnjake pozidovima. Sigurno neće smetati da skine Šešir i ponovo ga proba? Tek da vidi... tek da

se uveri da ga je zaista smestio u pravu kuću.On tiho obiđe sto, podiže Šešir s police i polako ga spusti na svoju glavu. Bio je

preveliki, i skliznuo mu je preko očiju, baš kao i poslednji put kada ga je stavio. Harije zurio u crnu unutrašnjost Šešira, čekajući. Onda mu sićušni glas reče na uvo: –Nešto te muči, Hari Poteru?

– Ovaj, da – promrmlja Hari. – Ovaj... izvinite što vas uznemiravam... hteo sam davas pitam...

– Pitaš se da li sam te stavio u pravu kuću? – reče Šešir dovitljivo. – Da... tebe jebilo posebno teško smestiti. Ali ja stojim iza onog što sam već rekao... – Harijevosrce poskoči – ... zaista bi dobro prošao u Sliterinu.

Hari oseti težinu u stomaku. Uhvati vrh Šešira i skinu ga. Mlitavo ga je držao uruci, prljavog i izbledelog. Zatim ga gurnu nazad na policu, osećajući mučninu.

– Nisi u pravu – reče Hari glasno mirnom i tihom Šeširu. Nije se pomerao. Hari sepovuče, gledajući ga. Onda ga čudan zvuk iza njega, nalik davljenju, natera da seosvrne.

Ipak nije bio sam. Na zlatnom stalku iza vrata stajala je iznemogla ptica koja jeličila na poluočerupanu ćurku. Hari je piljio u nju, a ptica mu zlokobno uzvrati pogled,i ponovo poče da ispušta zvuke kao da se davi. Hariju se činilo da je vrlo bolesna.Oči su joj bile mutne i, dok ju je Hari gledao, s repa joj otpade još nekoliko pera.

Tek što Hari pomisli kako mu samo još treba da Dambldorova ptica-mezimicaugine dok je sâm u kabinetu s njom, kad ptica buknu u plamen.

Hari vrisnu, preneražen, i ustuknu prema stolu. Grozničavo se osvrtao oko sebe, zaslučaj da negde stoji čaša s vodom, ali nije mogao da je nađe. Ptica se u međuvremenupretvorila u vatrenu loptu. Ispustila je glasan krik, a već sledećeg trenutka od nje neostade ništa osim tinjajuće gomile pepela na podu.

Vrata kabineta se otvoriše. Dambldor uđe, vrlo mrkog izraza lica.– Profesore – reče Hari kao bez daha – vaša ptica... ništa nisam mogao da

uradim... prosto se zapalila.Na Harijevo zaprepašćenje, Dambldor se nasmeši.– Bilo je krajnje vreme – reče. – Već danima je užasno izgledao, govorio sam mu

da to obavi već jednom.Zakikotao se videvši zapanjen izraz na Harijevom licu.– Foks je Feniks, Hari. Kada dođe vreme da umre, Feniks bukne i pretvori se u

plamen i ponovo se rodi iz pepela. Pogledaj ga...Hari spusti pogled taman na vreme da vidi malo goluždravo novorođeno ptiče

kako pomalja glavu iz pepela. Bilo je ružno baš kao i stara ptica.– Šteta što si morao da ga vidiš na Plamendan – reče Dambldor i sede za sto. –

Najveći deo vremena je prelep: ima divno crveno i zlatno perje. Očaravajućestvorenje, taj Feniks. Može da nosi izuzetno težak teret, njegove suze imajuisceliteljsku moć, i stvarno je izuzetno veran ljubimac.

Od šoka što je Foksa zahvatila vatra Hari je zaboravio zbog čega je došao, ali seponovo svega setio čim se Dambldor smestio iza stola, u svoju stolicu s visokimnaslonom i uperio svoje prodorne, svetloplave oči u Harija.

Pre nego što je Dambldor stigao i reč da izusti, vrata kabineta se, uz snažan tresak,širom otvoriše, i Hagrid upade unutra s divljačkim pogledom u očima; šubara sprorezima za oči bila mu je nataknuta navrh kosmate crne glave, a u ruci mu se jošuvek klatio mrtav petao.

– To nij’ bijo Hari, profesore Dambldor! – reče Hagrid brzo. – Ja sam prič’o snjime nekol’ko sekundi pre no š’o je taj dečak nađen, nij’ im’o vremena, gos’n...

Dambldor pokuša da kaže nešto, ali je Hagrid i dalje buncao, iznervirano mašućipetlom naokolo, sejući perje na sve strane.

– ...nij’ mog’o da bude on, će se zakunem pred Ministarstvom magije ako budemmor’o...

– Hagride, ja...– Uvatili ste pogrešnog dečka, gospon, ja znam da Hari nikad ne bi...– Hagride! – reče Dambldor glasno. – Ja ne mislim da je Hari napao sve te ljude!– O – reče Hagrid, a petao mu mlitavo ispade sa strane. – U redu. Sačekaću ondak

napolje, direktoru.I on otrupka napolje, delujući posramljeno.– Vi ne mislite da sam to bio ja, profesore? – ponovi Hari pun nade, dok je

Dambldor sklanjao petlova pera sa svog stola.– Ne, Hari, ne mislim – reče Dambldor, mada mu se lice ponovo natmuri. – Ali i

dalje hoću da razgovaram s tobom.Hari je nervozno iščekivao dok ga je Dambldor odmeravao, spojivši vrhove

svojih dugačkih prstiju.– Moram da te pitam, Hari, želiš li nešto da mi kažeš – reče blago. – Bilo šta.Hari nije znao šta da kaže. Pomislio je na Melfoja koji viče: – Vi ste sledeći,

Blatokrvni! – i na višesokovni napitak kako se krčka u kupatilu Jecajuće Mirte. Ondaje pomislio na bestelesni glas koji je čuo dvaput, i setio se šta je Ron rekao: – Čutiglasove koje niko drugi ne može da čuje nije dobar znak, čak ni u čarobnjačkomsvetu. – Pomislio je takođe i na to šta su svi govorili o njemu, i na svoj rastući strahuslovljen mogućnošću da je nekako povezan sa Salazarom Sliterinom...

– Ne – reče Hari – nemam ništa da vam kažem, profesore.

* * * Dvostruki napad na Džastina i Skoro Obezglavljenog Nika učinio je da se ono što

je do tada bilo nervoza pretvori u pravu paniku. Začudo, sve je najviše brinulasudbina Skoro Obezglavljenog Nika. Šta bi to moglo da učini tako nešto jednom duhu,pitali su se ljudi međusobno, kakva strašna sila može da naudi nekom ko je već mrtav?

Otpočela je divlja jagma za rezervacije mesta u Hogvorts ekspresu, da bi učenicimogli da odu kući za Božić.

– Ako se ovako nastavi, bićemo jedini koji će ostati – reče Ron Hariju i Hermioni.– Mi, Melfoj, Kreb i Gojl. Kakav divan praznik!

Kreb i Gojl, koji su uvek radili isto što i Melfoj, takođe su se prijavili da ostaju zavreme praznika. Ali Hariju je bilo drago što većina dece odlazi. Bio je umoran odljudi koji su se pribijali uza zid kad bi on išao hodnicima, kao da će mu izrasti zmijskizubi ili će da izbljuje otrov, bio je umoran od neprestanog mrmljanja, upiranja prstimau njega i siktanja kad god bi prolazio pokraj njih.

Fred i Džordž su, međutim, mislili da je sve to vrlo smešno. Marširali bihodnicima ispred Harija vičući: – Napravite mesta za Sliterinovog naslednika,sklanjajte se s puta, prolazi izuzetno zao čarobnjak...

Persi nikako nije odobravao takvo ponašanje.– To nije predmet šale – reče on hladno.– Ma, briši s puta, Persi – odgovori Fred. – Hariju se žuri.– Da, mora da skokne do Dvorane tajni na šolju čaja sa svojim zubatim slugom –

reče Džordž, kikoćući se.Ni Džini to nije bilo nimalo zabavno.– O, nemojte – cvilela je čim bi Fred glasno upitao Harija koga će sledećeg da

napadne, ili kad bi se Džordž, kad god sretne Harija, pretvarao da odbija Harijevnapad velikim češnjem belog luka.

Hariju to nije smetalo. Osećao se bolje što makar Fred i Džordž i samu pomisaoda je on Sliterinov naslednik smatraju prilično smešnom. Ali su njihove ludorije, činise, nervirale Draka Melfoja, koji je bivao sve mrzovoljniji svaki put kad bi ih zatekaoda to rade.

– To je zato što se jedva uzdržava da ne prizna da je to u stvari on – reče Ronznalački. – Znate da ne voli da je neko u bilo čemu bolji od njega, a tebi sadapripisuju zasluge za njegove prljave poslove.

– Neće dugo – reče Hermiona likujuće. – Višesokovni napitak je skoro gotov.Uskoro ćemo ionako izvući istinu od njega.

* * *

Polugodište se najzad završilo, i na zamak se spustila tišina, duboka kao sneg pod

nogama. Hariju je izgledala pre umirujuća no sumorna, i uživao je u tome što su on,Hermiona i Vizlijevi sami u grifindorskom tornju, što je značilo da mogu bučno da seigraju praskavih puckavaca a da nikom ne smetaju i da mogu sami da uvežbavajudvoboje. Fred, Džordž i Džini izabrali su radije da ostanu u školi, umesto da sgospodinom i gospođom Vizli posete Bila u Egiptu. Persi, koji nije odobravao ono štoje nazivao njihovim detinjastim ponašanjem, nije provodio mnogo vremena u

grifindorskom dnevnom boravku. Već im je nadmeno stavio do znanja da je on ostaoza Božić samo zato što kao asistent oseća dužnost da podrži profesore u ovim teškimvremenima.

Osvanulo je Božićno jutro, hladno i belo. Harija i Rona, koji su ostali sami usvojoj spavaonici, probudila je rano izjutra Hermiona, uletevši unutra potpunoobučena, punih ruku poklona za obojicu.

– Probudite se – reče ona glasno, povlačeći zavese s prozora.– Hermiona... ti ne bi smela da budeš ovde – reče Ron zaklanjajući oči od svetla.– Srećan Božić i tebi – reče Hermiona, dobacivši mu poklon. – Ja sam budna već

skoro sat vremena, dodavala sam još čipkastokrilih muva u napitak. Gotov je.Hari se pridiže u sedeći položaj, odjednom sasvim razbuđen.– Jesi li sigurna?– Sto posto – reče Hermiona, premeštajući pacova Krasticu da bi mogla da sedne

na kraj njegovog kreveta s baldahinom. – Ako hoćemo to da obavimo, mislim da bitrebalo večeras.

U tom trenutku u sobu upade Hedviga, noseći u kljunu malen paketić.– Zdravo – reče Hari veselo kad je sletela na njegov krevet – ti ponovo govoriš sa

mnom?Ona mu gricnu uvo u znak naklonosti, što je bio mnogo bolji poklon od onog koji

je donela, a za koji se ispostavilo da je od Darslijevih. Poslali su Hariju čačkalicu iporuku u kojoj su mu rekli da proveri može li da ostane u Hogvortsu i preko letnjegraspusta.

Ostali božićni pokloni za Harija bili su mnogo lepši. Hagrid mu je poslaoogromnu limenu kutiju karamela, koje je Hari odlučio da omekša na vatri pre nego štoreši da ih pojede. Ron mu je dao knjigu Let s Topovima , štivo sa zanimljivimpodacima o njegovom omiljenom kvidičkom timu, a Hermiona mu je kupila raskošnoorlovsko pero za pisanje. Hari je otvorio poslednji poklon i našao nov, ručno ispletendžemper od gospođe Vizli i veliku tortu sa šljivama. Odložio je njenu čestitku osetivšinovi nalet krivice – mislio je na kola gospodina Vizlija, koja nisu viđena još odsudara s Mlatarajućom vrbom, i na sledeće kršenje pravila koje su on i Ron planirali.

* * *

Niko, pa čak ni onaj ko umire od straha zato što će kasnije uzeti višesokovni

napitak, nije mogao a da ne uživa u božićnom ručku na Hogvortsu.Velika sala je izgledala veličanstveno. Ne samo da je u njoj bilo tuce mrazom

prekrivenih jelki i gustih traka zelenike i imele koje su se ukrštale na plafonu, nego jes plafona padao i začarani sneg, topao i suv. Dambldor ih je poveo da zapevajunekoliko njemu omiljenih božićnih pesama, a Hagrid je, posle svakog pehara punča odjaja koji bi ispio, postajao sve glasniji. Persi, koji nije primetio da mu je Fred

začarao asistentsku značku, tako da je na njoj sada pisalo „alavac“, stalno ih jezapitkivao zašto se kikoću. Harija čak nije bilo briga što Melfoj sa sliterinskog stoladobacuje glasne, podrugljive zamerke o njegovom novom džemperu. Uz malo sreće,kroz samo nekoliko sati Melfoj će dobiti zasluženu kaznu.

Hari i Ron jedva da su smazali po treću porciju božićnog pudinga, kad ihHermiona izvede iz Sale da utanače planove za to veče.

– Još uvek nam treba ponešto od onih u koje ćemo se pretvoriti – reče Hermionaprozaičnim glasom, kao da ih šalje u samoposlugu da kupe deterdžent. – A očiglednoće biti najbolje ako uzmete nešto od Kreba i Gojla. Oni su Melfojevi najbolji drugovi,njima on sve priča. Takođe treba da budemo sigurni da se pravi Kreb i Gojl nećepojaviti pred nama dok ga budemo ispitivali.

– Sve sam smislila – nastavi ona mirno, ne obraćajući pažnju na zbunjena licaHarija i Rona. Držala je dva velika čokoladna kolača. – Napunila sam ih običnimpraškom za spavanje. Vi samo treba da se pobrinete da ih Kreb i Gojl pronađu. I samiznate koliko su halapljivi, sigurno će ih pojesti. Kada budu zaspali, iščupajte nekolikovlasi njihove kose, a njih dvojicu sakrijte u ostavu za metle.

Hari i Ron se pogledaše s nevericom.– Hermiona, ne mislim da...– Stvar bi mogla da krene sasvim naopako...Ali Hermionine oči zablistaše čeličnim sjajem, ne mnogo različitim od onog kakav

se ponekad javljao u očima profesorke Mek Gonagal.– Napitak će biti beskoristan bez Krebovih i Gojlovih vlasi – reče ona strogo. –

Da li vi zaista želite da ispitate Melfoja, ili ne?– Dobro, u redu, u redu – reče Hari. – Nego, šta ćeš ti? Čiju ćeš ti kosu da

počupaš?– Ja već imam to što mi treba! – odgovori Hermiona veselo, vadeći malenu bočicu

iz džepa, i pokazujući im jednu vlas u njoj. – Sećate se kada smo se MilisentBalstroud i ja rvale u Klubu dvoboja? Ostavila je ovo na mojoj odori kada jepokušavala da me zadavi! Ona je otišla kući za Božić – tako da ću prosto morati dakažem sliterincima da sam odlučila da se vratim.

Kada je Hermiona ponovo odjurila da proveri višesokovni napitak, Ron se okrenuka Hariju s izrazom koji je predskazivao propast.

– Da li si ikada čuo za plan u kome bi više stvari moglo da krene naopako?

* * * Ali, na Harijevo i Ronovo iznenađenje, prva faza operacije prošla je glatko, baš

kao što je Hermiona i rekla. Vrebali su u pustoj Ulaznoj dvorani posle božićnog čajačekajući Kreba i Gojla, koji su ostali sami za sliterinskim stolom, gde su halapljivojeli četvrtu porciju kolača. Hari je natakao čokoladne kolače povrh ograde od

stepeništa. Kada su primetili Kreba i Gojla kako izlaze iz Velike sale, Hari i Ron sebrzo sakriše iza viteškog oklopa pored ogromnih ulaznih vrata.

– Može li neko biti toliko glup? – šapnu Ron ushićeno kad Kreb radosno pokazaGojlu na kolače, i zgrabi ih. Glupavo se cereći, oni strpaše cele kolače u svoja velikausta. Za trenutak su obojica halapljivo žvakala, s pobedonosnim izrazom na licima. Aonda se, bez i najmanje promene izraza, obojica srušiše nauznak na pod.

Najteži deo posla bio je da ih sakriju u ostavu s druge strane hodnika. Kada su bilibezbedno smešteni među kofe i resaste metle, Hari izvuče nekoliko čekinja koje suprekrivale Gojlovo čelo, a Ron iščupa nekoliko Krebovih vlasi. Takođe su im ukrali icipele, jer su njihove bile premale za Krebova i Gojlova ogromna stopala. Onda su,još uvek zapanjeni onim što su upravo uradili, otrčali do kupatila Jecajuće Mirte.

Jedva su mogli da vide od gustog crnog dima koji je kuljao iz separea u kom jeHermiona mešala napitak u kotlu. Podigavši odore preko noseva, Hari i Ron tihopokucaše na vrata.

– Hermiona?Čuli su škljocanje brave i Hermiona se pojavi, sjajnog lica, sva ustreptala. Iza nje

se čulo plup plup – ključanje mehurića lepljivog i gustog napitka. Tri visoke staklenečaše bile su spremne na klozetskoj šolji.

– Da li ste ih uzeli? – upita Hermiona bez daha.Hari joj pokaza Gojlovu kosu.– Odlično. A ja sam krišom uzela ove rezervne odore iz perionice – reče

Hermiona, pridigavši malu vreću. – Trebaće vam veći broj, kad postanete Kreb iGojl.

Sve troje se zapiljiše u kotao. Izbliza, napitak je ličio na gusto, tamno blato koje jetromo ključalo.

– Sigurna sam da sam sve uradila kako treba – reče Hermiona, nervoznoiščitavajući umrljane stranice Napitaka najdejstvenijih. – Izgleda kao što piše datreba... Kad ga popijemo, imaćemo tačno sat vremena pre nego što se ponovo vratimou svoja obličja.

– Šta sad? – prošaputa Ron.– Sad ga razdelimo u tri čaše i dodamo vlasi kose.Hermiona kutlačom nasu veće količine napitka u svaku od čaša. A onda, dok su joj

se ruke tresle, istrese dlaku Milisent Balstroud iz svoje bočice u prvu čašu.Napitak glasno zašišta, kao uzavreo čajnik, i jako se zapeni. Trenutak kasnije

postade bolesnički žućkast.– Uf, esencija Milisent Balstroud – reče Ron, posmatrajući je s gnušanjem. –

Kladim se da ima odvratan ukus.– Dodaj onda svoje – reče Hermiona.Hari ispusti Gojlovu dlaku u srednju čašu, a Ron stavi Krebovu u poslednju. Obe

čaše zašištaše i zapenušaše se. Gojlova postade oker boje sline, a Krebova odvratno

tamnosmeđa.– Čekajte – reče Hari, kada su Ron i Hermiona posegli za svojim čašama. – Bolje

da ih ne ispijemo svi ovde: kada se pretvorimo u Kreba i Gojla, nećemo moći dastanemo ovde. A ni Milisent Balstroud nije kao vita vila.

– Pametno – reče Ron, otključavajući vrata. – Ući ćemo u zasebne kabine.Pazeći da ne prospe svoj višesokovni napitak, Hari skliznu u srednji separe.– Spremni? – upita on.– Spremni – oglasiše se Ron i Hermiona– Jedan... dva... tri...Zapušivši nos, Hari ispi napitak u dva velika gutljaja. Imao je ukus prekuvanog

kupusa.Istog trenutka njegova unutrašnjost poče da se grči i uvija kao da je upravo

progutao žive zmije – zgrčen, pitao se da li će mu pozliti – onda se gorući osećaj brzoproširi od njegovog stomaka do vrhova prstiju na rukama i nogama. Usledio je užasanosećaj topljenja koji ga je bacio na zemlju četvoronoške, kao da mu sva koža po teluključa poput vrućeg voska, i na njegove oči šake počeše da mu rastu, prsti muodebljaše, nokti se raširiše, a zglobovi mu se izbočiše kao klinovi. Ramena su mu sebolno rastezala, a peckanje na čelu govorilo mu je da mu kosa klizi nadole kaobrvama. Odora mu se rascepa čim su grudi počele da mu se šire, kao bure kome supopucali obruči; stopala su mu se patila u cipelama četiri broja manjim...

Zatim sve prestade, naglo, kao što je i započelo. Hari je ležao licem na hladnomkamenom podu, slušajući Mirtu kako sumorno mrmori u klozetu na samom krajukupatila. On s teškom mukom izu cipele, i ustade. Znači, ovakav je osećaj biti Gojl.Drhtavim ogromnim rukama svukao je svoju staru odoru, koja mu je landarala stopukraća iznad gležnjeva, navukao rezervnu i zavezao pertle na Gojlovim cipelama nalikčamcima. Posegao je rukom da skloni kosu s očiju, ali osetio je samo kratke žilavečekinje visoko na čelu. Onda je shvatio da mu se od naočara muti pogled, jer Gojluočigledno nisu bile potrebne. Skinuo ih je i upitao: – Je li sve u redu s vama dvoma? –Iz usta mu se ote Gojlov dubok hrapav glas.

– Aha – začu se Krebovo duboko groktanje sleva.Hari otključa vrata svog separea i izađe pred naprslo ogledalo. Odatle je u njega,

glupim upalim očima, blenuo Gojl. Hari se počeša po uvu. I Gojl učini isto.Ronova vrata se otvoriše. Zurili su jedan u drugog. Osim što je delovao bledo i

zgranuto, Ron se nimalo nije razlikovao od Kreba, počevši od kose, koja je izgledalakao da su mu na glavu stavili lonac pre šišanja, do ruku dugačkih kao u gorile.

– Ovo je neverovatno – reče Ron, prilazeći ogledalu i bockajući Krebov pljosnatinos. – Neverovatno.

– Bolje da krenemo – reče Hari, olabavivši svoj ručni sat, koji se urezivao uGojlov debeli ručni zglob. – Moramo još da saznamo gde je sliterinski dnevniboravak, samo se nadam da ćemo naći nekoga kog ćemo moći da pratimo...

Ron, koji je zurio u Harija, primeti: – Ne znaš kako bizarno izgleda videti Gojlakako misli. – On zalupa na Hermionina vrata. – Hajde, treba da krenemo...

Odgovori im piskav glas. – Ja... ja mislim da ipak neću ići. Idite vi bez mene.– Hermiona, znamo da je Milisent Balstroud ružna, niko neće znati da si to ti.– Ne – stvarno – ja neću ići. Vas dvojica požurite, gubite vreme.Hari zbunjeno pogleda u Rona.– E tako više ličiš na Gojla – reče Ron. – Tako izgleda svaki put kada mu neki

nastavnik postavi pitanje.– Hermiona, da li si dobro? – upita je Hari kroz vrata.– Dobro – dobro sam... Idite...Hari pogleda na svoj sat. Već je prošlo pet od njihovih dragocenih šezdeset

minuta.– Srešćemo se ponovo s tobom ovde, važi? – reče.Hari i Ron oprezno otvoriše vrata kupatila, proveriše ima li nekog na vidiku, i

izađoše.– Nemoj tako da mašeš rukama – promrmlja Hari Ronu.– A?– Kreb ih drži nekako kruto...– Ovako?– Da, tako je bolje.Oni siđoše niz mermerne stepenice. Sad im je samo bio potreban neki sliterinac

koga bi mogli da prate do sliterinskog dnevnog boravka, ali nikog nije bilo u blizini.– Imaš neku ideju? – promrmlja Hari.– Sliterinci uvek odande dolaze na doručak – reče Ron, pokazujući glavom ka

ulazu u tamnice. Jedva da je to izustio kad se na ulazu pojavi devojčica s dugomkovrdžavom kosom.

– Izvini – reče Ron, žureći ka njoj – zaboravili smo put do našeg dnevnogboravka.

– Molim? – reče devojčica kruto. – Našeg dnevnog boravka? Ja sam izRejvenkloa.

Ona produži, podozrivo se osvrćući ka njima.Hari i Ron požuriše niz kamene stepenice u mrak, a njihovi koraci su snažno

odjekivali kad god bi ogromna stopala Kreba i Gojla lupila o pod. Činilo im se daovo neće biti tako lako kao što su se nadali.

Lavirintski prolazi bili su pusti. Zalazili su sve dublje i dublje ispod škole,neprekidno proveravajući koliko im je još vremena ostalo. Posle četvrt časa, kada suveć postajali očajni, iznenada začuše kretanje ispred sebe.

– Ha! – reče Ron uzbuđeno. – Ovo mora da je jedan od njih!Figura je izranjala iz jedne od bočnih soba. Međutim, kada su požurili bliže, srce

im pretrnu. Nije bio sliterinac, već Persi.

– Šta ti radiš ovde dole? – upita Ron iznenađeno.Persi je izgledao uvređeno.– To se – reče on ledeno – tebe ne tiče. Ti si Kreb, zar ne?– Št... o, da – reče Ron.– Pa, požurite u svoje spavaonice – reče Persi strogo. – Ovih dana nije bezbedno

lutati unaokolo po mračnim hodnicima.– Ti to činiš – istaknu Ron.– Ja sam – reče Persi, ispravivši se – asistent. Mene ništa neće da napadne.Iza Harija i Rona iznenada odjeknu nečiji glas. Ka njima je koračao Drako Melfoj

i, po prvi put u životu, Hariju je bilo drago što ga vidi.– Tu ste – stade Drako da oteže, gledajući u njih. – Nije valjda da ste vas dvojica

sve vreme krkali u Velikoj sali? Tražio sam vas, hoću da vam pokažem nešto zaistasmešno.

Melfoj pogledom prostreli Persija.– A šta ti radiš ovde dole, Vizli? – reče podrugljivo.Persi je izgledao besno.– Mogao bi da pokažeš više poštovanja prema školskom asistentu! – reče on. – Ne

sviđa mi se tvoje držanje!Melfoj se zlurado iskezi, i dade znak Hariju i Ronu da ga prate. Hariju je malo

falilo da se izvini Persiju, ali se taman na vreme zaustavio. On i Ron požuriše zaMelfojem koji, dok su skretali u sledeći hodnik, reče: – Taj Piter Vizli...

– Persi – ispravi ga Ron bez razmišljanja.– Kako god – reče Melfoj. – Primetio sam da se u poslednje vreme mnogo šunja

naokolo. A kladim se da znam i šta smera. Misli da će sam samcijat da uhvatiSliterinovog naslednika.

On se nasmeja, kratko i podrugljivo. Hari i Ron se uzbuđeno pogledaše.Melfoj se zaustavi ispred određenog dela golog, vlažnog, kamenog zida.– Koja beše nova lozinka? – upita on Harija.– Ovaj... – reče Hari.– A, da – čistokrvni! – reče Melfoj, ne slušajući ga, a kamena vrata skrivena u

zidu kliznuše i otvoriše se. Melfoj umaršira kroz njih, a Hari i Ron su ga pratili.Sliterinski dnevni boravak bio je jedna dugačka niska soba duboko ispod zemlje,

neravnih zidova i s tavanicom s koje su na lancima visile loptaste zelenkaste lampe. Uraskošno isklesanom kaminu ispred njih pucketala je vatra, a u izrezbarenim stolicamanazirali su se obrisi nekoliko sliterinaca.

– Čekajte ovde – reče Melfoj Hariju i Ronu, pokazavši im par praznih stolicaudaljenih od vatre. – Idem da ga donesem – otac mi ga je baš poslao...

Pitajući se šta Melfoj hoće da im pokaže, Hari i Ron sedoše, dajući sve od sebeda izgledaju kao kod svoje kuće.

Melfoj se vrati za minut, držeći nešto što je izgledalo kao isečak iz novina. Gurnu

ga Ronu pod nos.– Ovo će vas nasmejati – reče.Hari vide kako se Ronove oči šire u šoku. On brzo pročita isečak, nasmeja se

izuzetno usiljeno, i predade ga Hariju.Bio je isečen iz Dnevnog proroka i u njemu je pisalo:

ISTRAGA U MINISTARSTVU MAGIJE

Artur Vizli, šef Odseka za zloupotrebu normalskih predmeta, danas je kažnjen spedeset galeona zbog bacanja čini na normalski auto. Gospodin Lucijus Melfroj,nadzornik Hogvortske škole za veštičarenje i čarobnjaštvo, gde su se začaranakola slupala ranije tokom ove godine, zatražio je danas ostavku gospodinaVizlija.

– Zbog Vizlija, Ministarstvo je izašlo na loš glas – rekao je gospodin Melfojnašem reporteru. – Očigledno je da je on nepodoban da piše naše zakone, injegov smešni Dekret o zaštiti Normalaca treba odmah ukinuti. Nismo uspeli dadobijemo komentar gospodina Vizlija, ali je njegova supruga rekla našimreporterima da se čiste, inače će napujdati porodičnog akrepa na njih.

– Pa? – reče Melfoj nestrpljivo, kad mu Hari vrati isečak. – Zar ne misliš da je

smešno?– Ha, ha – reče Hari sumorno.– Artur Vizli toliko voli Normalce da bi mogao da polomi svoj štapić napola i

pridruži im se – rekao je Melfoj prezrivo. – Kako se ti Vizlijevi ponašaju, nikadčovek ne bi rekao da su Čistokrvni.

Ronovo, bolje reći Krebovo, lice zgrči se od besa.– Šta je s tobom, Krebe? – obrecnu se Melfoj.– Boli me stomak – zahropta Ron.– Pa, onda idi gore u bolničko krilo i tresni jednom one Blatokrvne u moje ime –

reče Melfoj, kikoćući se. – Znate, čudi me što Dnevni prorok još uvek nije izvestio osvim ovim napadima ovde – nastavi on zamišljeno. – Pretpostavljam da Dambldorpokušava sve da zataška. Ako se ovo uskoro ne zaustavi, biće otpušten. Otac je uvekgovorio da je on nešto najgore što je moglo da se desi ovom mestu. On voli onenormalskog porekla. Pristojan direktor nikad ne bi primio šljam kao što je taj Krivej.

Melfoj poče da škljoca zamišljenim fotoaparatom, i izvede okrutnu, ali tačnuimitaciju Kolina: – Poteru, mogu li da dobijem tvoju sliku, Poteru? Mogu li dadobijem tvoj autogram? Mogu li da ti poližem cipele, molim te, Poteru?

On spusti ruke i pogleda u Harija i Rona.– Šta je s vama dvojicom danas?I suviše kasno, Hari i Ron se na silu nasmejaše, ali je Melfoj, izgleda, bio

zadovoljan. Moguće je da su Kreb i Gojl uvek sporo kapirali.– Sveti Poter, prijatelj Blatokrvnih – reče Melfoj polako. – Jedan od onih kojima

nedostaje pravi čarobnjački osećaj, inače se ne bi šetao naokolo s onom uobraženomBlatokrvnom Grejndžerovom. A ljudi misle da je on Sliterinov naslednik!

Hari i Ron su čekali, zadržavši dah: Melfoj će im sigurno za koji sekund reći da jeto on. Ali onda...

– Voleo bih da znam ko je – reče Melfoj mrzovoljno. – Mogao bih da mupomognem.

Ronova vilica pade, tako da je Krebovo lice izgledalo još glupavije nego inače.Na svu sreću, Melfoj to nije primetio, a Hari, brzo razmišljajući, reče: – Mora daimaš neku ideju ko je iza svega toga...

– Znaš da nemam, Gojle, koliko puta moram da ti kažem? – obrecnu se Melfoj. –A ni otac ništa neće da mi ispriča kako je bilo kad je Dvorana otvorena prošli put.Naravno, to je bilo pre pedeset godina, znači pre njegovog doba, ali tata zna sve otome, i kaže da se držalo u tajnosti te da će izgledati sumnjivo ako budem znao previšeo tome. Ali znam jednu stvar: poslednji put kad je Dvorana otvorena jedna Blatokrvnaosoba je ubijena. Kladim se da je samo pitanje vremena kad će neko od njih i sadabiti ubijen... Nadam se da će to biti Grejndžerova – reče on s prizvukom zadovoljstva.

Ron stegnu ogromne Krebove pesnice. Osećajući da bi se možda malko odali akobi Ron udario Melfoja, Hari ga upozoravajuće pogleda, i reče:

– Je l’ znaš da li je uhvaćen onaj ko je otvorio Dvoranu poslednji put?– O, da... ko god bio, izbačen je iz škole – reče Melfoj. – Verovatno je još uvek u

Askabanu.– Askabanu? – upita Hari zbunjeno.– Askabanu... čarobnjačkom zatvoru, Gojle – reče Melfoj, gledajući ga s

nevericom. – Stvarno, da si još malo gluplji, išao bi četvoronoške.On se nemirno promeškolji u stolici i reče: – Otac kaže da gledam svoja posla i

pustim Sliterinovog naslednika da nastavi s ovim. Kaže da škola treba da se otarasisvih prljavih Blatokrvnih, ali da se u to ne treba mešati. Naravno, on sada ima dostasvojih briga. Znate da je Ministarstvo magije pretreslo naše imanje prošle nedelje?

Hari pokuša da natera Gojlovo glupo lice da deluje zabrinuto.– Da... – reče Melfoj. – Srećom, nisu pronašli bogzna šta. Otac ima neke vrlo

dragocene stvarčice za praktikovanje Mračnih veština. Ali na svu sreću, mi imamovlastitu tajnu odaju ispod poda salona.

– Opa! – reče Ron.Melfoj ga pogleda, kao i Hari. Ron pocrvene. Čak mu je i kosa postajala crvena.

Nos mu se takođe polako produžavao: njihovih sat vremena je isteklo. Ron se ponovopretvarao u sebe, a sudeći po užasnutom pogledu koji je iznenada uputio Hariju, morada se i Hari vraćao u svoje obličje.

Obojica skočiše na noge.

– Lek za stomak – zahropta Ron, i bez daljih objašnjenja, oni potrčaše dužsliterinskog dnevnog boravka, baciše se na kameni zid, i odjuriše uz hodnik, nadajućise, uprkos svemu, da Melfoj nije ništa primetio. Hari je mogao da oseti kako mu nogeklize tamo-amo u Gojlovim ogromnim cipelama, a morao je da zadigne odoru dok sesmanjivao; uz stepenice su uleteli u mračnu Ulaznu dvoranu, u kojoj se čulo prigušenolupanje iz ostave u kojoj su zaključali Kreba i Gojla. Ostaviše im njihove cipeleispred vrata ostave, i u čarapama potrčaše uz mermerne stepenice, ka kupatiluJecajuće Mirte.

– Pa ipak nismo sasvim uzalud protraćili vreme – dahtao je Ron, zatvarajući vrataza sobom. – Znam da još uvek nismo otkrili ko je napadač, ali ću sutra pisati tati i rećimu da proveri ispod Melfojevog salona.

Hari proveri svoje lice na ispucalom ogledalu. Vratio se u normalno stanje. Stavioje naočare, a Ron pokuca na vrata Hermioninog separea.

– Hermiona, izađi, imamo toliko toga da ti ispričamo...– Idite! – ciknu Hermiona.Hari i Ron se pogledaše.– Šta je bilo? – upita je Ron. – Mora da si se do sada vratila u normalu, mi

jesmo...Ali Jecajuća Mirta odjednom kliznu kroz vrata. Hari je nikad nije video tako

veselu.– Ooooo, čekajte samo da vidite – reče ona. – Grozno je!Čuli su škljocanje brave, i Hermiona se pojavi jecajući, a odora joj je bila

navučena preko glave.– Šta se desilo? – upita Ron nesigurno. – Je l’ još imaš Milisentin nos ili tako

nešto?Hermiona pusti odoru da padne a Ron ustuknu ka lavabou.Lice joj je bilo pokriveno crnim dlakama. Oči su joj postale žute, a kroz kosu su

joj virile duge šiljate uši.– To je bila m-mačija dlaka! – jauknu ona. – M-Milisent Baldstroud m-mora da

ima mačku! A n-napitak ne bi trebalo da se koristi za pretvaranje u životinje!– O, ne – reče Ron.– Strašno će te zadirkivati – reče Mirta veselo.– U redu je, Hermiona – reče Hari brzo. – Odvešćemo te u bolničko krilo. Madam

Pomfri nikad ne postavlja previše pitanja...Dugo im je trebalo da ubede Hermionu da izađe iz klozeta. Jecajuća Mirta ih je

žurno ispratila, grohotom se smejući.– Čekaj samo dok svi saznaju da imaš rep!

13. Veoma tajni dnevnik

Hermiona je nekoliko nedelja ostala u bolničkom krilu. Kada su se ostali vratili s

božićnog raspusta kolale su svakojake uznemirujuće glasine o njenom nestanku, jer susvi, naravno, mislili da je bila napadnuta. Toliko je đaka prolazilo pored bolničkogkrila pokušavajući da baci pogled na nju da je Madam Pomfri ponovo izvadilaparavane, i stavila ih oko Hermioninog kreveta kako bi je poštedela sramote da jedrugi vide s dlakavim licem.

Hari i Ron su je posećivali svake večeri. Kada je počelo novo polugodište, svakidan su joj donosili domaće zadatke.

– Da su meni iznikli mačji brci, ja bih se odmarao od svih zadataka – reče Ronjedne večeri, stavljajući gomilu knjiga na Hermionin noćni stočić.

– Ne budi lud, Rone, moram da budem u toku – reče Hermiona oštro. Njenoraspoloženje se znatno popravilo otkad su joj s lica nestale sve dlake, a oči postepenopočele opet da postaju smeđe. – Pretpostavljam da nemate novih tragova? – dodadešapatom, da je Madam Pomfri ne čuje.

– Ništa – reče Hari sumorno.

– A bio sam siguran da je Melfoj – ponovi Ron, po stoti put.– Šta je to? – upita Hari pokazujući na nešto zlatno što je virilo ispod

Hermioninog jastuka.– Samo dopisnica sa željom za brzo ozdravljenje – reče Hermiona brzo,

pokušavajući da je gurne van vidika, ali je Ron bio brži od nje. Izvukao je, protresao,otvorio i naglas pročitao:

Gospođice Grejndžer, želim vam brz oporavak, vaš zabrinuti nastavnik

Gilderoj Lokhart, vitez Merlinovog reda treće klase, počasni član Lige zaodbranu od Mračnih sila i petostruki dobitnik Nagrade Veštičjeg nedeljnika zanajšarmantniji osmeh.

Ron zgađeno pogleda Hermionu.– Spavaš s ovim ispod jastuka?Ali Hermiona je bila pošteđena odgovora jer je upravo pristigla Madam Pomfri s

večernjom dozom leka.– Zar Lokhart nije najveći ljigavac kog si ikad upoznao, a? – upita Ron Harija kad

su izašli iz spavaonice i krenuli uza stepenice ka grifindorskoj kuli. Snejp im je tolikotoga zadao za domaći zadatak da je Hari mislio kako će verovatno već biti u šestomrazredu dok ga završi. Ron je upravo govorio kako je trebalo da pita Hermionu kolikopacovskih repova treba staviti u napitak za dizanje kose, kada im do ušiju doprešebesni povici sa sprata iznad njih.

– To je Filč – promrmlja Hari kad su se žurno popeli uza stepenice i zaustavili se,izvan vidika, pažljivo osluškujući.

– Misliš da je opet neko napadnut? – upita Ron napeto.Stajali su mirno, nagnuvši glave u pravcu Filčovog glasa, koji je zvučao prilično

histerično....još više posla za mene! Da brišem cele noći, kao da nemam šta da radim! Ne,

ovo je kap koja je prepunila čašu, idem kod Dambldora...Koraci mu postepeno utihnuše, i začu se udaljen tresak vratima.Oni oprezno proviriše iza ugla. Filč je očigledno bio na svom uobičajenom

stražarskom mestu: ponovo su se zatekli tamo gde je Gospođa Noris napadnuta. Naprvi pogled su shvatili zašto je Filč vikao. Voda je poplavila pola hodnika, i činilo seda još uvek kulja ispod vrata kupatila Jecajuće Mirte. Sad, kada nije bilo Filčovegalame, mogli su da čuju kako kroz zidove kupatila odjekuje Mirtino ridanje.

– Šta joj je sada? – pitao se Ron.– Hajde da vidimo – reče Hari i, podigavši odore iznad članaka, oni prođoše kroz

veliku baru do vrata s natpisom: „Ne radi“, koji su, po običaju, ignorisali, i uđoše.Jecajuća Mirta je plakala, ako je to uopšte bilo moguće, glasnije i jače nego ikada

ranije. Činilo se da se krije u klozetu u kome je i inače boravila. U kupatilu je bilo

mračno jer je bujica vode, koja je i zidove i pod ostavila sasvim mokrim, utrnula i svesveće.

– Šta je bilo, Mirta? – upita je Hari.– Ko je to? – grcala je Mirta očajno. – Došli ste da me i vi nečim gađate?Hari došljapka do njenog separea, i reče: – Zašto bih te bilo čime gađao?– Nemoj mene da pitaš – povika Mirta, izronivši na još većem talasu vode, koja

pljusnu na već prilično nakvašen pod. – Eto mene ovde, gledam svoja posla, a nekomisli da je zabavno da me gađa knjigom...

– Ali ne može da te zaboli ako neko baci nešto na tebe – reče Hari razborito. –Mislim, to bi samo prošlo kroz tebe, zar ne?

Rekao je pogrešnu stvar. Mirta se naduri i vrisnu: – Hajde sada svi da gađamoMirtu knjigama zato što ona to ne može da oseti! Deset poena ako prođe kroz stomak!Pedeset poena ako prođe kroz glavu! Baš fino, ha, ha, ha! E, pa ja ne mislim da je totako zabavna igra!

– Ko te je uopšte gađao? – upita Hari.– Ne znam! Baš sam sedela u vodovodnoj cevi, razmišljajući o smrti, kad mi je

proletela pravo kroz teme – reče Mirta, streljajući ih pogledom. – Eno je tamo,izbacila je voda.

Hari i Ron pogledaše ispod lavaboa, u pravcu koji im je Mirta pokazivala. Tamoje ležala mala, tanka knjižica. Imala je pohabane crne korice, i bila je mokra kao i sveostalo u kupatilu. Hari krenu da je podigne, ali Ron iznenada ispruži ruku da gazaustavi.

– Šta je? – upita Hari.– Da li si ti lud? – reče Ron. – Mogla bi da bude opasna.– Opasna? – reče Hari, smejući se. – Ma daj, kako može da bude opasna?– Iznenadio bi se – nastavi Ron, koji je obazrivo posmatrao knjigu. – Neke knjige

koje je Ministarstvo zaplenilo... tata mi je ispričao... bila je jedna od koje bi ti očiizgorele. A svako ko je ikada pročitao Sonete jednog čarobnjaka do kraja života bigovorio u šaljivim strofama. A jedna stara veštica u Batu imala je knjigu koju nikadne bi mogao da prestaneš da čitaš! Morao bi stalno da tumaraš naokolo, piljeći u nju,pokušavajući sve da obavljaš jednom rukom. A...

– Dobro, shvatio sam – reče Hari.Mala knjiga je i dalje ležala na podu, neugledna i vlažna.– Pa, nikada nećemo saznati ako ne pogledamo u nju – reče on, sagnu se pred

Rona, i podiže je s poda.Hari odmah primeti da je u pitanju dnevnik, izbledela godina na korici reče mu da

je star pedeset godina. On je otvori znatiželjno. Jedva je uspeo da razazna ime naprvoj strani, „T.M. Ridl“, ispisano razmrljanim mastilom.

– Čekaj malo – reče Ron, oprezno prilazeći i gledajući preko Harijevog ramena. –Znam to ime... T.M. Ridl je pre pedeset godina dobio priznanje za poseban doprinos

ovoj školi.– Otkud ti to znaš, pobogu? – upita ga Hari zapanjeno.– Zato što me je Filč naterao da izglancam njegovu plaketu jedno pedeset puta,

onda kada sam bio kažnjen – objasni Ron ozlojeđeno. – To je bila ona po kojoj sambljuvao puževe golaće. Da si ti brisao sluz s nekog imena čitavih sat vremena, i ti biga zapamtio.

Hari razdvoji mokre stranice. Bile su sasvim prazne. Ni na jednoj nije bilo ninajbleđeg traga bilo kakvog pisanja, čak ni beleške poput „rođendan tetke Mejbel“, ili„zubar, u pola četiri“.

– Nikad nije pisano u njemu – reče Hari razočarano.– Pitam se zašto bi neko hteo da ga baci u šolju? – reče Ron radoznalo.Hari okrenu zadnju koricu knjige i vide odštampano ime knjižare u Ulici Vokshol u

Londonu.– Mora da je bio normalskog porekla – reče Hari zamišljeno – jer je kupio

dnevnik u Ulici Vokshol...– Pa, nije ti od naročite koristi – reče Ron. On spusti glas. – Pedeset poena ako

uspeš da ga baciš kroz Mirtin nos.Hari ga, međutim, stavi u džep.

* * * Početkom februara Hermiona je napustila bolničko krilo, bez brkova, bez repa i

bez dlaka. Njene prve večeri u grifindorskoj kuli Hari joj pokaza dnevnik T.M. Ridlai ispriča joj kako su ga našli.

– Ooo, možda ima skrivene moći – reče Hermiona oduševljeno, uzimajući dnevniki pažljivo ga razgledajući.

– Ako ima, odlično ih krije – reče Ron. – Možda je stidljiv. Ne znam zašto ga nebaciš, Hari.

– Voleo bih da znam zašto je neko uopšte pokušao da ga baci – reče Hari. – Ne bimi smetalo ni da znam zašto je Ridl dobio Priznanje za poseban doprinos Hogvortsu.

– Može da bude bilo šta – reče Ron. – Možda je dobio trideset O.Č.N.-a, ili jespasao nastavnika od džinovske sipe. Možda je ubio Mirtu, time bi svima učiniouslugu...

Ali Hari po Hermioninom prikovanom pogledu shvati da ona misli isto što i on.– Šta je – upita Ron, gledajući čas u Harija čas u Hermionu.– Pa, Dvorana tajni je otvorena pre pedeset godina, je l’ tako? – reče Hari. – Tako

je Melfoj kazao.– Da... – uzvrati Ron polako.– A ovaj dnevnik je star pedeset godina – reče Hermiona, lupkajući ga uzbuđeno.– Pa?

– O, Rone, probudi se – prasnu ona. – Znamo da je onaj ko je otvorio Dvoranuizbačen iz škole pre pedeset godina. Znamo da je T.M. Ridl dobio Priznanje zaposeban doprinos školi pre pedeset godina. Dakle, šta ako je Ridl dobio Posebnopriznanje jer je uhvatio Sliterinovog naslednika? Njegov dnevnik bi nam verovatnosve rekao: gde se Dvorana nalazi, kako se otvara, i kakvo stvorenje u njoj živi. Onajko se ovog puta krije iza napada ne bi voleo da tako nešto leži naokolo, zar ne?

– To je sjajna teorija, Hermiona – reče Ron – ali ima jednu malu manu. U ovomdnevniku ništa ne piše.

Ali Hermiona je već izvlačila svoj čarobni štapić iz torbe.– Možda je u pitanju nevidljivo mastilo! – prošaputa ona.Ona tri puta štapićem udari po dnevniku, i reče: – Aparicium!Ništa se ne dogodi. Nepokolebana, Hermiona ponovo zavuče ruku u torbu i izvuče

nešto nalik na jarkocrvenu gumicu.– To je otkrivač, kupila sam ga u Dijagon-aleji – reče ona.Iz sve snage stade njime da trlja po strani „1. januar“. Ništa se ne desi.– Kažem vam, nema tu šta da se nađe – reče Ron. – Ridl je prosto dobio dnevnik

za Božić i mrzelo ga je da ga popunjava.

* * * Hari nije mogao čak ni sebi da objasni zašto jednostavno nije bacio Ridlov

dnevnik. U stvari, iako je znao da je dnevnik prazan, stalno ga je rasejano uzimao iprevrtao stranice, kao da je u pitanju priča koju bi hteo da završi. I mada je Hari biosiguran da nikada ranije nije čuo ime T.M. Ridl, još uvek mu se činilo da mu to imenešto znači, skoro kao da je Ridl poluzaboravljeni drug koga je imao dok je još biovrlo mali. Ali to je bilo nemoguće. On nikada pre Hogvortsa nije ni imao drugove.Dadli se pobrinuo za to.

Ipak, Hari je bio rešen da otkrije nešto više o Ridlu, pa se sutradan, na odmoru,uputio u sobu s trofejima da pregleda Ridlovo posebno priznanje, u pratnjizainteresovane Hermione i izuzetno skeptičnog Rona, koji im je rekao da se sobe strofejima nagledao za ceo život.

Ridlova izglancana zlatna plaketa bila je pohranjena u ormanu u ćošku. Na njojnije bilo pojedinosti o tome za šta ju je dobio („Odlično, inače bi bila još veća, a jabih je još uvek glancao“, rekao je Ron). Međutim, našli su Ridlovo ime na starojMedalji za magijske zasluge i na listi starih glavešina đaka.

– Taj Ridl zvuči kao Persi – reče Ron, nabravši nos s gađenjem. – Asistent,glavešina dečaka... verovatno najbolji u svakom predmetu.

– Kažeš to kao da je u pitanju nešto loše – uzvrati Hermiona, malčice uvređenimglasom.

* * * Sunce je ponovo počelo slabašno da obasjava Hogvorts. Raspoloženje u samom

zamku se popravljalo. Nije bilo novih napada posle onih na Džastina i SkoroObezglavljenog Nika, a Madam Pomfri je sa zadovoljstvom javila da mandragorepostaju ćudljive i tajanstvene, što je značilo da brzo izlaze iz detinjstva.

– Čim im se očiste bubuljice biće spremne da se presade – čuo ju je Hari kakoljubazno govori Filču jednog popodneva. – A odmah posle toga doći će vreme da ihposečemo i skuvamo. Gospođa Noris će vam se vratiti dok trepnete.

Možda je Sliterinov naslednik izgubio petlju, pomisli Hari. Mora da je sverizičnije i rizičnije otvarati Dvoranu tajni, sad kad je cela škola postala sumnjičava ina oprezu. Možda se čudovište, šta god ono bilo, upravo sprema na zimski san dug jošpedeset godina...

Erni Makmilan iz Haflpafa nije bio tako optimističan. On je još uvek bio ubeđenda je Hari krivac, da se „odao“ još u Klubu dvoboja. A ni Pivs mu nije bio odpomoći: stalno je iskakao u prepune hodnike, pevajući: – O, Poteru, skoteru...izvodeći sada i plesnu tačku uz to.

Gilderoj Lokhart je, izgleda, mislio da je on zaustavio napade. Hari ga je slučajnočuo kako to priča profesorki Mek Gonagal, dok su grifindorci stajali u redu za časPreobražavanja.

– Mislim da više neće biti problema, Minerva – reče on, lupkajući se znalačkiprstom po nosu, namignuvši. – Mislim da je ovoga puta Dvorana zaključana zauvek.Mora da je zlikovac shvatio da je samo pitanje vremena kad ću ga ja uhvatiti. Vrlorazborito od njega da prestane sada, pre nego što ga ja pritisnem.

– Znaš, potrebno je da se sada podigne moral ovoj školi. Nešto što će izbrisati svaneprijatna sećanja na prošlo polugodište! Zasad neću ništa više da kažem, ali mislimda znam pravu stvar...

On se ponovo lupnu po nosu, i odjuri.Lokhartova ideja o dizanju morala razjasnila se za doručkom četrnaestog februara.

Hari je bio neispavan posle kvidičkog treninga prethodne noći do kasno, i sjurio sedole u Veliku salu, zakasnivši malo. Za trenutak je pomislio da je ušao na pogrešnavrata.

Zidovi su bili prekriveni velikim drečavoroze cvetovima. Da stvari budu još gore,s bledoplave tavanice padale su konfete u obliku srca. Hari se zaputi ka grifindorskomstolu, gde su sedeli zgađeni Ron i Hermiona, koja je izgleda bila prilično veselo ikikotavo raspoložena.

– Šta se dešava? – upita ih Hari, sedajući i sklanjajući konfete sa slanine.Ron upre prstom prema nastavničkom stolu, očigledno previše zgađen da bi

progovorio. Lokhart, obučen u drečavo roze odoru u skladu s ukrasima, mahao jerukom moleći za tišinu. Lica nastavnika s obe njegove strane izgledala su kao da su od

kamena. Sa svog mesta Hari je mogao da vidi kako se na obrazu profesorke MekGonagal grči mišić. Snejp je izgledao kao da je upravo popio veliki pehar kostorasta.

– Srećan vam Dan zaljubljenih! – povika Lokhart. – Želeo bih da se zahvalim svimosobama (ima ih čak četrdeset šestoro) koje su mi do sada poslale čestitke! Da, biosam slobodan da organizujem ovo malo iznenađenje za sve vas – ali to nije sve!

Lokhart pljesnu rukama, i kroz vrata iz Ulazne dvorane domaršira tuce mrzovoljnihpatuljaka. I to ne bilo kakvih patuljaka. Lokhart ih je sve naterao da stave zlatna krila inose harfe.

– Moji prijatelji kupidoni koji raznose poruke zaljubljenih! – kezio se Lokhart. –Oni će danas tumarati po školi i raznositi vaše ljubavne poruke! Ali zabava se nezavršava time! Siguran sam da će i moje kolege dopustiti da ih obuzme praznični duh!Zašto ne biste upitali profesora Snejpa da vam pokaže kako da smućkate ljubavninapitak! A kad smo već kod toga, profesor Flitvik zna više o Opčinjavajućim činimanego bilo koji drugi čarobnjak kog sam ikad upoznao, lukavi stari lisac!

Profesor Flitvik zagnjuri lice u šake. Snejp je izgledao kao da će prvoj osobi kojamu bude zatražila ljubavni napitak silom usuti otrov u usta.

– Molim te, Hermiona, reci mi da ti nisi jedna od onih četrdeset i šest – reče Rondok su napuštali Veliku salu, krenuvši na prvi čas. Hermiona odjednom postade vrlozauzeta traženjem rasporeda u svojoj torbi, i ne odgovori mu.

Patuljci su ceo dan donosili ljubavne poruke u učionice za vreme časova, što jestrahovito nerviralo njihove nastavnike, a kasno popodne, dok su se grifindorci peliuza stepenice na čas Čini, jedan od njih sustiže Harija.

– Ej, ti! ’Ari Poter! – doviknu mu jedan patuljak koji je izgledao posebnosmrknuto, laktajući se između drugih ljudi ne bi li došao do Harija.

Zajapurivši se istog trenutka od glave do pete na samu pomisao da će dobitiljubavnu poruku ispred reda prvaka u kom se zadesila i Džini Vizli, Hari pokuša dapobegne. Međutim, patuljak mu preseče put kroz gužvu, šutirajući ljude u potkolenice,i stiže do njega pre nego što je stigao da napravi dva koraka.

– Imam da uručim muzičku poruku lično ’Ariju Poteru – reče on, udarajući pretećepo žicama svoje harfe.

– Ne ovde! – prosikta Hari, pokušavajući da pobegne.– Budi miran! – zahropta patuljak, zgrabivši Harijevu torbu, vukući ga unazad.– Pusti me! – zareža Hari, trzajući se.Uz glasan krzav zvuk, njegova torba se rascepi na dva dela. Knjige, čarobni

štapić, pergament i pero ispadoše na pod, a mastionica se razbi u paramparčad prekosvega toga.

Hari poče da puzi naokolo, pokušavajući da sve to skupi pre nego što patuljakpočne da peva, stvorivši time zastoj u hodniku.

– Šta se ovde dešava? – začu se hladan, otegnut glas Draka Melfoja. Harigrozničavo poče da trpa sve u pocepanu torbu, ne bi li otišao pre nego što Melfoj čuje

njegovu muzičku ljubavnu poruku.– Kakav je ovo urnebes? – reče još jedan poznati glas. Persi Vizli zaputio se ka

njima.Izgubivši glavu, Hari pokuša da potrči, ali ga patuljak zgrabi oko kolena i uz

tresak ga obori na pod.– E, sad – reče, sedajući na Harijeve gležnjeve – evo tvoje muzičke ljubavne

poruke:

Zelen-oka ko turšijska žaba stara,kosa mu vrána ko jama bunara.

Savršen smo spoj, kad bi bio mojjunak što pobedi Mračnog Gospodara.

Hari bi dao sve svoje gringotsko zlato da je mogao da ispari s lica mesta.

Pokušavajući hrabro da se smeje zajedno sa svima drugima, on ustade, nogu ukočenihod težine patuljka, dok je Persi Vizli davao sve od sebe ne bi li rasterao gomilu, ukojoj su neki čak plakali od smeha.

– Hajde idite, idite, zvono je zvonilo pre pet minuta, hajde na čas, odmah –govorio je, terajući pojedine mlađe učenike. – I ti, Melfoje.

Hari baci pogled i vide Melfoja kako se saginje i nešto grabi s poda. Cereći se,pokaza to nešto Krebu i Gojlu. Hari shvati da je uzeo Ridlov dnevnik.

– Vrati mi to – reče Hari tiho.– Pitam se šta Poter piše u ovome? – reče Melfoj, koji očigledno nije primetio

godinu na koricama, te je mislio da drži Harijev dnevnik. Među posmatračima zavladatišina. Džini je zurila čas u dnevnik, čas u Harija, užasnuta.

– Vrati mu ga, Melfoje – reče Persi strogo.– Kad ga pogledam – reče Melfoj, mašući dnevnikom izazivački ka Hariju.Persi reče: – Kao školski asistent... – ali je Hari već izgubio strpljenje. Izvukao je

svoj čarobni štapić i povikao: – Ekspeliarmus! – i Melfoj vide kako mu dnevnikizleće iz ruke u vazduh, baš onako kako je Snejp razoružao Lokharta. Ron ga uhvati,široko se osmehujući.

– Hari! – reče Persi glasno. – Nema čarolija u hodnicima. Moraću ovo daprijavim, to znaš!

Ali Harija nije bilo briga, sredio je Melfoja, a to je u svako doba vredelooduzimanja pet poena Grifindoru. Melfoj je izgledao besno, i dok je Džini prolazilapored njega da bi ušla u učionicu, on pakosno povika za njom: – Mislim da se Poterunije mnogo svidela tvoja ljubavna poruka!

Džini pokri lice rukama i utrča u učionicu. Režeći, i Ron izvuče svoj štapić, ali gaHari odvuče. Ronu je sada ponajmanje trebalo da provede ceo čas Čini bljujućipuževe golaće.

Tek kada su stigli do učionice profesora Flitvika, Hari primeti prilično čudnustvar s Ridlovim dnevnikom. Sve ostale njegove knjige bile su natopljene skerletnimmastilom. Dnevnik je, međutim, bio čist, baš kao i pre nego što se bočica s mastilomraspršila po njemu. Pokušao je to da saopšti Ronu, ali je Ron ponovo imao problemasa svojim štapićem – iz njegovog vrha izbijali su veliki ljubičasti mehuri, te je biopreviše zaokupljen time da bi brinuo o bilo čemu drugom.

* * *

Te noći Hari je otišao na spavanje pre svih ostalih iz njihove spavaonice.

Delimično zbog toga što nije mogao da podnese da Fred i Džordž još jednomotpevaju: Zelen-oka ko turšijska žaba stara, a delimično zato što je hteo još jednomda pregleda Ridlov dnevnik, a znao je da Ron to smatra gubljenjem vremena.

Hari je seo na svoj krevet s baldahinom, i preleteo pogledom po praznimstranicama, od kojih nijedna nije imala na sebi ni traga skerletnog mastila. Ondaizvuče novu bočicu iz noćnog ormarića, umoči pero u nju i ispusti jednu kap na prvustranicu dnevnika.

Mastilo za trenutak zasija na papiru, a onda nestade, kao da je usisano u stranicu.Uzbuđen, Hari po drugi put napuni pero, i napisa: „Zovem se Hari Poter“.

Reči su na trenutak zasjale na stranici, zatim se i one utopiše u stranicu, nestajućibez traga. A onda se, najzad, nešto dogodi.

Izbijajući ponovo na površinu iz stranice, ispisane njegovim mastilom, pojaviše sereči koje Hari nikada nije napisao.

– Zdravo, Hari Poteru. Ja se zovem Tom Ridl. Kako si došao do mog dnevnika?I ove reči izbledeše, ali ne pre nego što je Hari počeo da piše odgovor.– Neko je pokušao da ga baci u klozetsku šolju.Željno je iščekivao Ridlov odgovor.– Sreća moja da sam sačuvao svoja sećanja nečim trajnijim od mastila. Ali uvek

sam znao da će biti onih koji neće hteti da se moj dnevnik čita.– Kako to misliš? – naškraba Hari, umrljavši stranicu od uzbuđenja.– Hoću da kažem da ovaj dnevnik čuva uspomene na strašne stvari. Stvari koje

su zataškane. Stvari koje su se desile u Hogvortskoj školi za čarobnjaštvo iveštičarenje.

– Ja se sada nalazim u njoj – napisa Hari brzo. – Ja sam u Hogvortsu, i strašnestvari se dešavaju. Da li znaš nešto o Dvorani tajni?

Srce mu je tutnjalo od uzbuđenja. Ridlov odgovor ubrzo stiže. Rukopis mu jepostao neuredniji, kao da žuri da napiše sve što zna.

– Naravno da znam za Dvoranu tajni. U moje vreme su nam rekli da je to samolegenda, da ona ne postoji. Ali to je bila laž. Kada sam bio u petom razredu,Dvorana je otvorena i čudovište je napalo nekoliko učenika, ubivši na kraju jednog.

Ja sam uhvatio onog ko je otvorio Dvoranu, i on je bio izbačen. Ali mi je direktor,profesor Dipet, stideći se što se takva stvar desila na Hogvortsu, zabranio da kažemistinu. Zvanična priča glasila je da je devojčica poginula nesrećnim slučajem. Dalisu mi lep, sjajan, izgraviran trofej za moj trud, i upozorili me da držim jezik zazubima. Ali znao sam da bi to moglo da se ponovi. Čudovište je preživelo, a onaj koje imao moć da ga oslobodi nije odveden u zatvor.

Hari umalo nije oborio svoju bočicu s mastilom, žureći da mu što pre otpiše.– To se sada ponovo dešava. Desila su se tri napada dosad, a izgleda da niko ne

zna ko je iza njih. Ko je bio prošli put?– Mogu da ti pokažem, ako hoćeš – stiže Ridlov odgovor. – Ne moraš da mi

veruješ na reč. Mogu da te uvedem u svoja sećanja na onu noć kada sam gauhvatio.

Hari je oklevao, držeći pero iznad dnevnika. Na šta je Ridl mislio? Kako može daga uvede u svoje sećanje? On nervozno baci pogled na vrata spavaonice, koja jepostajala sve mračnija. Kada je ponovo pogledao u dnevnik, pojavile su se nove reči.

– Pusti me da ti pokažem.Hari zastade na delić sekunde, a onda napisa dva slova.– OK.Stranice dnevnika počeše brzo da se listaju, kao da su zahvaćene jakim vetrom, i

zaustaviše se na polovini meseca juna. Zinuvši, Hari vide kako se mali kvadrat koji jeoznačavao trinaesti jun pretvara u nešto nalik majušnom televizijskom ekranu. Dok sumu se ruke malo tresle, on pridiže knjigu kako bi prislonio oko na mali prozor, i prenego što je shvatio šta se dešava, nešto ga povuče napred; prozor se širio, i on osetikako njegovo telo napušta krevet i proleće naglavačke kroz otvor na stranici, u vrtlogboja i senki.

Oseti kako mu noge udaraju o čvrsto tlo, i on ustade, drhteći, a zamagljeni oblicioko njega iznenada postadoše jasni.

Odmah je znao gde se nalazi. Ova kružna soba s uspavanim portretima bila jeDambldorova kancelarija – ali za stolom nije sedeo Dambldor. Smežuran, slabašančarobnjak, ćelav, izuzev nekoliko pramenova sede kose, čitao je pismo pri svetlostisveće. Hari nikada ranije nije video tog čoveka.

– Izvinite – reče on drhtavim glasom – nisam hteo da upadnem...Ali čarobnjak ga i ne pogleda. Nastavio je da čita, malo se mršteći. Hari je prišao

bliže njegovom stolu i zamucao: – Ovaj... idem ja sada, u redu?Čarobnjak ga je i dalje ignorisao. Činilo se da ga nije ni čuo. Pomislivši da je

čarobnjak možda gluv, Hari podiže glas.– Izvinite na smetnji, sad ću otići – gotovo zaurla.Čarobnjak s uzdahom presavi pismo, ustade, prođe pored Harija, i ne pogledavši

ga, i ode da navuče zavese na prozore.Nebo kroz prozor bilo je crveno kao rubin; izgleda da je sunce zalazilo. Čarobnjak

se vratio za sto, seo i vrteo palčevima, gledajući u vrata.Hari se osvrnu po kancelariji. Nije bilo Feniksa Foksa; nije bilo zujanja čudnih

srebrnih spravica. Ovo je bio Hogvorts kakav je Ridl poznavao, što je značilo da jeovaj nepoznati čarobnjak direktor, a da je on, Hari, tek nešto više od utvare, potpunonevidljiv ljudima od pre pedeset godina.

Začu se kucanje na vratima kancelarije.– Napred – reče stari čarobnjak slabašnim glasom.Dečak od oko šesnaest godina uđe, skidajući svoj šiljati čarobnjački šešir. Na

grudima mu je sijala srebrna asistentska značka. Bio je mnogo viši od Harija, ali je ion imao ziftcrnu kosu.

– A, Ridl – reče direktor.– Hteli ste da me vidite, profesore Dipet? – reče Ridl. Izgledao je nervozno.– Sedi – reče Dipet. – Baš sam čitao pismo koje si mi poslao.– Oh – reče Ridl. Seo je, grčevito stiskajući šake.– Dragi moj dečače – reče Dipet ljubazno – nikako ne mogu da te pustim da

ostaneš u školi preko leta. Zar nećeš da ideš kući za raspust?– Ne – uzvrati Ridl istog trena – radije bih ostao u Hogvortsu, nego da se vratim u

to... u to...– Ti, beše, živiš u normalskom sirotištu preko raspusta? – upita Dipet radoznalo.– Da, gospodine – reče Ridl, blago crveneći.– Ti si normalskog porekla?– Mešane krvi, gospodine – reče Ridl. – Otac Normalac, majka veštica.– I oba roditelja su ti...?– Majka mi je umrla čim sam se rodio, gospodine. U sirotištu su mi rekli da je

živela tek toliko da mi dâ ime: Tom, po mom ocu, i Mervolodomos, po mom dedi.Dipet saosećajno coknu jezikom.– Stvar stoji ovako, Tome – uzdahnu on – za tebe bismo mogli i da napravimo

izuzetak, ali u sadašnjim okolnostima...– Mislite na sve ove napade, gospodine? – upita Ridl, a Harijevo srce poskoči i

on im priđe bliže, plašeći se da nešto ne propusti.– Upravo tako – reče direktor. – Dragi moj dečače, sigurno vidiš da bi bilo glupo

od mene kada bih ti dozvolio da ostaneš u zamku posle završetka polugodišta.Pogotovu posle nedavne tragedije... smrt te sirote devojčice... bićeš daleko bezbednijiu svom sirotištu. U stvari, Ministarstvo magije čak razmišlja o zatvaranju škole.Nismo nimalo bliži pronalaženju – ovaj – izvora svih ovih neprijatnosti...

Ridlove oči se razrogačiše.– Gospodine – ako bi ta osoba bila uhvaćena... Ako bi sve to prestalo...– Šta hoćeš da kažeš? – upita ga Dipet piskavim glasom, uspravivši se u stolici. –

Ridle, hoćeš da kažeš da znaš nešto o ovim napadima?– Ne, gospodine – reče Ridl brzo.

Ali je Hari bio siguran da je to „ne“ isto ono koje je on sâm rekao Dambldoru.Dipet je utonuo nazad u stolicu, blago razočaran.– Možeš da ideš, Tome...Ridl skliznu sa svoje stolice i pokunjeno izađe iz sobe. Hari ga je pratio.Sišli su niz pokretne spiralne stepenice, izašavši pored gargojla u mračnom

hodniku. Ridl zastade, kao i Hari, posmatrajući ga. Hari je primetio da Ridl o nečemuozbiljno razmišlja. Grizao se za usnu, a čelo mu se naboralo.

A onda, kao da je konačno doneo odluku, on odjuri dalje, a Hari bezglasno kliznuza njim. Nisu videli nikoga drugog dok nisu stigli do Ulazne dvorane, gde je visokičarobnjak s dugom, talasastom, kestenjastom kosom i bradom pozvao Ridla smermernih stepenica.

– Šta to radiš kada lutaš naokolo ovako kasno, Tome?Hari zinu kada vide čarobnjaka. To nije bio niko drugi nego pedeset godina mlađi

Dambldor.– Morao sam da idem kod direktora, gospodine – reče Ridl.– Dobro, onda požuri na spavanje – reče Dambldor, uputivši Ridlu isti prodoran

pogled koji je Hari tako dobro poznavao. – Bolje je ne tumarati po hodnicima ovihdana. Ne otkako...

On teško uzdahnu, požele Ridlu laku noć i udalji se dugačkim koracima. Ridl ga jegledao kako nestaje s vidika, a onda, brzim hodom, pođe pravo niz kamene stepeniceka tamnicama, s Harijem za petama.

Ali na Harijevo razočaranje, Ridl ga nije odveo u skriveni prolaz ili u tajni tunel,nego baš u onu tamnicu u kojoj je Hari imao časove Napitaka kod Snejpa. Baklje nisugorele i, kada je Ridl gotovo zatvorio vrata za sobom, Hari je mogao da vidi samonjega kako stoji kao ukopan pored vrata i posmatra prolaz napolju.

Hariju se činilo da su tu bili najmanje sat vremena. Mogao je da vidi samoRidlovu figuru na vratima kako zuri kroz odškrinuto krilo, čekajući kao statua. I baškad je Hari prestao da očekuje bilo šta, kada se opustio i počeo da priželjkuje da sevrati u sadašnjost, začu kako se nešto kreće s druge strane vrata.

Neko je puzao duž prolaza. Čuo ga je, ko god bio, kako prolazi pored tamnice ukojoj su se on i Ridl krili. Ridl se, tih kao senka, provuče kroz vrata, a Hari ga jepratio na vrhovima prstiju, zaboravljajući da ne mogu da ga čuju.

Nekih pet minuta su pratili korake, dok se Ridl nije naglo zaustavio, nagnuvšiglavu u pravcu novih zvukova. Hari je čuo kako se vrata otvaraju uz škripu, a ondaneko progovori promuklim šapatom.

– Ajde... mora’ da te izvučem odavle... ajde sad... u kutiju...Bilo je nečeg poznatog u tom glasu.Ridl iznenada iskoči iza ugla. Hari iskorači iza njega. Mogao je da vidi tamne

obrise krupnog dečaka kako čuči ispred otvorenih vrata, pored kojih je stajala vrlovelika kutija.

– ’Bro veče, Rubeuse – reče Ridl oštro.Dečak zalupi vrata i ustade.– Š’a ti radiš ovdi dole, Tome?Ridl se primače bliže.– Gotovo je – reče. – Moraću da te prijavim, Rubeuse. Počeli su da pričaju o

zatvaranju Hogvortsa ako napadi ne prestanu.– Š’a ti...– Ne mislim da si hteo nekog da ubiješ. Ali čudovišta nisu dobri kućni ljubimci.

Pretpostavljam da si ga pustio da malo protegne noge i...– Nij’ nikad nikog ubijo! – reče krupni dečak, ustuknuvši ka zatvorenim vratima.

Iza njega, Hari je mogao da čuje čudno šuškanje i pucketanje.– Hajde, Rubeuse – reče Ridl, prilazeći još bliže. – Roditelji mrtve devojčice će

sutra doći. Najmanje što Hogvorts može da uradi jeste da se postara da stvor koji jeubio njihovu ćerku bude pogubljen...

– To nij’ bijo on! – zaurla dečak, a glas mu je odjekivao kroz mračni prolaz. – Onne bi! Nikad!

– Pomeri se u stranu – reče Ridl, isukavši svoj čarobni štapić.Njegova čin osvetli hodnik iznenadnim plamenim svetlom. Vrata iza velikog

dečaka širom se otvoriše takvom silinom da su ga odbacila na suprotan zid. Iz njihizađe nešto zbog čega Hari ispusti dugačak, prodoran vrisak koji, izgleda, nije čuoniko osim njega.

Ogromno povijeno dlakavo telo i pregršt crnih nogu; sjaj mnogobrojnih očiju i parkao žilet oštrih vilica – Ridl ponovo podiže svoj štapić, ali već je bilo prekasno.Stvor ga je oborio u trku, zaždivši uz hodnik, nestajući s vidika. Ridl se pridiže nanoge, gledajući za njim. Pridigao je svoj štapić, ali krupni dečak skoči na njega,zgrabi njegov štapić i baci ga na pod, vičući: – NEEEEEEE!

Prizor poče da se kovitla, tmina postade potpuna, i Hari oseti kako pada i uztresak slete raširenih ruku na svoj krevet s baldahinom u grifindorskoj spavaonici, dokje Ridlov dnevnik ležao otvoren na njegovom stomaku.

Pre nego što je imao vremena da povrati dah, vrata spavaonice se otvoriše i Ronuđe kroz njih.

– A, tu si – reče.Hari se uspravi. Znojio se i tresao.– Šta bi? – upita Ron, gledajući ga zabrinuto.– To je bio Hagrid, Rone. Hagrid je otvorio Dvoranu tajni pre pedeset godina.

14. Kornelijus Fadž

Hari, Ron i Hermiona su oduvek znali da Hagrid gaji nesrećnu ljubav prema

velikim i čudovišnim stvorenjima. Tokom njihove prve godine u Hogvortsu pokušaoje da odgaji bebu zmaja u svojoj maloj drvenoj kolibi, a neće skoro zaboraviti niogromnog, troglavog psa kog je krstio Pufnica. I ukoliko je Hagrid, kao dečak, čuo začudovište koje je sakriveno negde u zamku, Hari je bio siguran da bi učinio sve samoda bi ga video. Verovatno bi isti taj Hagrid pomislio da je sramota što je čudovištetoliko dugo skučeno, i da zaslužuje da protegne svoje mnogobrojne noge; Hari jeprosto mogao da zamisli trinaestogodišnjeg Hagrida kako pokušava da mu stavipovodac i ogrlicu. Ali je isto tako bio siguran da Hagrid nikad ne bi hteo nikog daubije.

Hari bi, donekle, više voleo da uopšte nije ni otkrio kako radi Ridlov dnevnik.Ron i Hermiona su ga stalno iznova terali da ispriča šta je video dok mu se nijesmučilo, i da im sve to priča i dugi razgovori koji bi između njih usledili.

– Možda je Ridl uhvatio pogrešnu osobu – reče Hermiona. – Možda je neko drugočudovište napadalo ljude...

– Šta misliš, koliko ima čudovišta na ovom mestu? – upita Ron tupo.– Oduvek smo znali da je Hagrid bio izbačen iz škole – reče Hari očajno. – A

mora da su napadi prestali nakon što je Hagrid najuren. U suprotnom, Ridl ne bi dobiopriznanje.

Ron je imao drugačiji pristup.

– Ridl zaista zvuči kao Persi – ko je od njega, uopšte, tražio da ocinkari Hagrida?– Ali čudovište je ubilo nekoga, Rone – reče Hermiona.– A da su zatvorili Hogvorts, Ridl bi morao da se vrati u neko normalsko sirotište

– reče Hari. – Ne krivim ga što je hteo da ostane ovde...Ron se ugrize za usnu, a onda nesigurno reče: – Ti si sreo Hagrida u Nokturn-aleji,

zar ne, Hari?– Kupovao je sredstvo protiv mesožderskih puževa golaća – reče Hari brže-bolje.Sve troje ućutaše. Posle duge pauze, Hermiona, oklevajući, postavi najteže

pitanje: – Zar ne mislite da bi trebalo da odemo i pitamo Hagrida o svemu tome?– Ah, to bi bila baš vesela poseta – reče Ron. – Ćao, Hagride, reci nam da li si u

skorije vreme oslobodio nešto besno i dlakavo u zamku?Na kraju odlučiše da neće ništa reći Hagridu ukoliko ne bude novih napada, i

pošto se u danima koji su odmicali nije ponovo čuo šapat bestelesnog glasa, ponadalisu se da nikada neće ni morati da porazgovaraju s njim o tome zašto je bio izbačen izškole. Prošlo je skoro mesec dana od kada su Džastin i Skoro Obezglavljeni Nik biliSkamenjeni, i bezmalo svi pomisliše da se napadač, ko god bio, zauvek povukao.Pivsu je najzad dosadila pesmica O, Poteru, skoteru, Erni Makmilan je jednog danana Herbologiji vrlo ljubazno zamolio Harija da mu doda kofu s poskakujućimzlatačama, a u martu je nekoliko mandragora priredilo glasnu i bučnu zabavu ustakleniku broj tri. Ovo je veoma obradovalo profesorku Mladicu.

– Onog trenutka kada počnu da ulaze jedne drugima u saksije, znaćemo da susasvim zrele – rekla je Hariju. – A onda ćemo moći da oživimo one sirote ljude ubolničkom krilu.

* * *

Drugaci su preko uskršnjeg raspusta imali nešto drugo na umu. Došlo je vreme da

izaberu predmete za treći razred, što je bila stvar koju je makar Hermiona shvatilavrlo ozbiljno.

– To bi moglo da utiče na celu našu budućnost – rekla je Hariju i Ronu, dok supažljivo pregledali liste novih predmeta i obeležavali ih štikliranjem.

– Ja samo hoću da više nemam Napitke – reče Hari.– Ne može – uzvrati Ron sumorno. – Zadržavamo sve stare predmete, inače bih se

ja otarasio Odbrane od Mračnih veština.– Ali to je vrlo značajan predmet! – reče Hermiona, zapanjeno.– Ne onako kako ga Lokhart predaje – odgovori joj Ron. – Od njega nisam naučio

ništa, osim da ne treba da puštam vílice na slobodu.Nevil Longbotom je dobio pisma od svih veštica i čarobnjaka u svojoj porodici, i

svi su mu davali različite savete šta da izabere. Zbunjen i zabrinut, seo je i čitao listupredmeta, isplazivši jezik, pitajući ostale da li misle da Aritmantija zvuči teže od

Proučavanja drevnih runa. Din Tomas, koji je, kao i Hari, odrastao s Normalcima, nakraju je zatvorenih očiju nabadao po listi svojim čarobnim štapićem, birajućipredmete koje bi dotakao. Hermiona nije slušala ničije savete, već se prijavila za svepredmete.

Hari se smrknuto nasmešio u sebi na pomisao šta bi teča Vernon i tetka Petunijarekli kad bi pokušao s njima da se posavetuje oko svoje čarobnjačke karijere. Mada,nije da nije imao s kim da se posavetuje: Persi Vizli je jedva čekao da s njim podelisvoje iskustvo.

– Zavisi od toga kuda hoćeš da ideš, Hari – reče on. – Nikada nije previše rano dase razmišlja o budućnosti, stoga bih ti preporučio Predskazivanje. Ljudi tvrde da jeProučavanje Normalaca slab izbor, ali ja lično mislim da bi čarobnjaci trebalo dabudu podrobno upoznati s nečarobnjačkim društvom, pogotovu ako misle da rade ubliskom dodiru s Normalcima – pogledaj samo mog oca, on stalno mora da se bavinormalskim rabotama. Moj brat Čarli uvek je bio više tip za rad napolju, pa je učioBrigu o magijskim stvorenjima. Izaberi ono što ti leži, Hari.

Ali jedina stvar u kojoj se Hari osećao stvarno uspešnim bio je kvidič. Na kraju jeizabrao iste predmete kao i Ron, smatrajući da će, ako bude loš u njima, bar imatiprijatelja koji će mu pomoći.

* * *

Sledeću kvidičku utakmicu Grifindor je trebalo da igra protiv Haflpafa. Drvce je

insistirao na timskim treninzima svake noći posle večere, tako da je Hari jedva imaovremena za bilo šta osim za kvidič i domaće zadatke. Ipak, treninzi su bili sve bolji,ili makar sve suvlji, i veče uoči subotnje utakmice popeo se u svoju spavaonicu daostavi metlu s osećanjem da Grifindor nikad nije imao bolje šanse da osvoji Kvidičkikup.

Ali njegovo veselo raspoloženje nije dugo trajalo. Na vrhu stepenica koje vode kaspavaonici sreo je izbezumljenog Nevila Longbotoma.

– Hari – ne znam ko je to uradio. Samo sam našao...Gledajući prestrašeno u Harija, Nevil otvori vrata.Sadržaj Harijevog kovčega bio je razbacan svuda naokolo. Njegov ogrtač ležao je

pocepan na podu. S njegovog kreveta s baldahinom bila je skinuta posteljina, iznjegovog noćnog ormarića fioke su bile izvučene, a njihov sadržaj prosut po dušeku.

Hari priđe krevetu, zinuvši od iznenađenja, i nagazi nekoliko iscepanih stranica izPutovanja s trolovima.

Dok su on i Nevil ponovo navlačili ćebad preko kreveta, uđoše Ron, Din iŠejmus. Din glasno opsova.

– Hari, šta se desilo?– Nemam pojma – reče Hari. Ali Ron pogleda u Harijeve odore. Svi džepovi su

bili izvrnuti.– Neko je nešto tražio – reče Ron. – Da li nešto nedostaje?Hari poče da diže sve svoje stvari, i da ih baca nazad u kovčeg. Tek kad je ubacio

i poslednju od Lokhartovih knjiga, shvatio je šta nedostaje.– Nema Ridlovog dnevnika – reče on Ronu tiho.– Šta?Hari klimnu glavom ka vratima spavaonice, i Ron izađe za njim. Požuriše nazad u

grifindorski dnevni boravak, koji je bio poluprazan, i pridružiše se Hermioni koja jesedela sama, čitajući knjigu po imenu Proučavanje drevnih runa za početnike.

Hermiona se zaprepastila kada je čula novost.– Ali... samo je neki grifindorac mogao da ga ukrade... niko drugi ne zna našu

lozinku...– Upravo tako – reče Hari.

* * * Sutradan ih je probudilo jarko sunce i lak, osvežavajuć povetarac.– Idealni uslovi za kvidič! – reče Drvce oduševljeno za grifindorskim stolom,

puneći kajganom tanjire svima iz ekipe. – Hari, napuni tanjir, treba ti pristojandoručak.

Hari je zurio niz prepun grifindorski sto, pitajući se da li je novi vlasnik Ridlovogdnevnika tu, njemu ispred nosa. Hermiona ga je nagovarala da prijavi krađu, ali seHariju ta ideja nije dopala. Morao bi da ispriča nekom od nastavnika sve o dnevniku,a koliko ljudi uopšte zna da je Hagrid bio izbačen iz škole pre pedeset godina? Nijehteo da on bude taj koji će to ponovo izneti na videlo.

Kad je napustio Veliku salu zajedno s Ronom i Hermionom, i pošao da uzme svojestvari za kvidič, sve većem spisku Harijevih briga pridruži se još jedna, vrlo ozbiljnabriga. Samo što je zakoračio na mermerne stepenice, kad ponovo začu: – Ubiti, ovogaputa... pusti me da rastrgnem... razderem...

On glasno vrisnu, a Ron i Hermiona uplašeno odskočiše od njega.– Taj glas! – reče Hari, osvrćući se preko ramena. – Upravo sam ga ponovo čuo –

vi niste?Ron zavrte glavom, razrogačivši oči. Hermiona se, međutim, lupi šakom po čelu.– Hari – mislim da sam upravo nešto shvatila! Moram u biblioteku!I ona odjuri uz stepenice.– Šta je shvatila? – upita Hari rastrojeno, još uvek se osvrćući, pokušavajući da

sazna odakle je glas došao.– Sigurno više od mene – reče Ron, vrteći glavom.– Ali zašto mora da ide u biblioteku?– Zato što je to ono što Hermiona radi – reče Ron, slegnuvši ramenima. – ’Kad si

u nedoumici, idi u biblioteku.’Hari je neodlučno stajao, pokušavajuću ponovo da uhvati glas, ali iz Velike sale

iza njih na glavna vrata počeše da nadiru ljudi, glasno pričajući, i zaputiše se katerenu za kvidič.

– Bolje da kreneš – reče Ron. – Skoro je jedanaest... utakmica.Hari otrča gore do grifindorske kule, uze svoj Nimbus 2000 i pridruži se velikoj

gomili koja je vrvela preko travnjaka, ali njegove misli su još uvek bile u zamku,zajedno s bestelesnim glasom, i dok je navlačio svoju skerletnu odoru u svlačionicijedina uteha mu je bila što su sada svi već bili napolju da bi gledali utakmicu.

Timovi izađoše na teren, gde ih dočeka gromoglasan aplauz. Oliver Drvce uzlete,krećući se oko stativa ne bi li se zagrejao, Madam Bućkuriš oslobodi lopte.Haflpafovci, koji su igrali u kanarinac-žutim odorama, šćućuriše se jedni uz druge, dau zadnji čas pretresu taktiku.

Hari je upravo uzjahao svoju metlu kad profesorka Mek Gonagal dotrča prekoterena, noseći ogroman ljubičasti megafon.

Harijevo srce potonu kao kamen u bunaru.– Ova utakmica je otkazana – reče profesorka Mek Gonagal kroz megafon,

obraćajući se krcatom stadionu. Začuše se povici negodovanja. Oliver Drvce slete nazemlju, zabezeknut, i potrča ka profesorki Mek Gonagal, ne silazeći sa svoje metle.

– Ali, profesorka – povika on. – Mi moramo da igramo... Kup... Grifindor...Ignorišući ga, profesorka Mek Gonagal nastavi da viče kroz svoj megafon: – Svi

učenici moraju da se vrate u dnevne boravke svojih kuća, gde će im glavešine kućadati dalja obaveštenja. Pođite što brže možete, moliću!

Onda spusti megafon i dade znak Hariju da joj priđe.– Poteru, mislim da je bolje da pođeš sa mnom...Pitajući se kako uopšte može ovog puta da sumnja na njega, Hari vide Rona kako

se izdvaja iz gunđajuće mase. Dotrčao je do njih čim su krenuli prema zamku. NaHarijevo iznenađenje, profesorka Mek Gonagal se nije bunila.

– Da, možda je bolje da i ti pođeš, Vizli.Neki od učenika koji su se gurkali oko njih gunđali su što je utakmica otkazana,

dok su drugi delovali zabrinuto. Hari i Ron su pratili profesorku Mek Gonagal nazad uškolu, pa uz mermerne stepenice. Ali ovoga puta nisu ih odveli ni u čiji kabinet.

– Ovo će biti priličan šok – reče profesorka Mek Gonagal iznenađujuće nežnimglasom, dok su prilazili bolničkom krilu. – Dogodio se još jedan napad... još jedandvostruki napad.

Harijeva utroba izvede salto. Profesorka Mek Gonagal gurnu vrata, i on i Ronuđoše.

Madam Pomfri se nadvijala nad devojčicom iz šestog razreda s dugačkomkovrdžavom kosom. Hari ju je prepoznao, bila je to ona devojčica iz Rejvenkloa kojusu slučajno pitali za sliterinski dnevni boravak. A na krevetu pored nje je bila...

– Hermiona! – zaječa Ron.Hermiona je ležala potpuno mirna, a oči su joj bile otvorene i staklaste.– Nađene su blizu biblioteke – reče profesorka Mek Gonagal. – Pretpostavljam da

nijedan od vas ne može da mi objasni šta je ovo? Bilo je na podu pored njih...Podigla je malo, okruglo ogledalo.Hari i Ron odmahnuše glavama, obojica zureći u Hermionu.– Otpratiću vas nazad u grifindorsku kulu – reče profesorka Mek Gonagal umorno.

– Ionako treba da se obratim učenicima.– Svi učenici vraćaće se u dnevni boravak svoje kuće do šest sati uveče. Nijedan

učenik ne sme da napusti spavaonicu posle tog vremena. Na svako predavanje pratićevas neko od nastavnika. Nijedan učenik ne sme da ide ni u kupatilo bez pratnjenastavnika. Svi naredni kvidički treninzi i utakmice su odloženi. Više neće bitivečernjih aktivnosti.

Grifindorci, koji su se svi sjatili u svoj dnevni boravak, ćutke su slušaliprofesorku Mek Gonagal. Ona smota pergament s kog je čitala, i reče pomaloprigušenim glasom: – Moram da dodam da gotovo nikada nisam bila ovolikozabrinuta. Ukoliko krivac koji stoji iza ovih napada ne bude uhvaćen, vrlo jeverovatno da će škola biti zatvorena. Molila bih sve one koji možda znaju nešto onjima da istupe.

Ona pomalo nespretno izađe kroz rupu iza portreta, a grifindorci odmah počeše dapričaju.

– Napadnuta su dva grifindorca, ne računajući grifindorskog duha, jednarejvenkloovka i jedan haflpafovac – reče Li Džordan, prijatelj Vizlijevih blizanaca,brojeći na prste. – Zar nijedan nastavnik nije primetio da su svi sliterinci bezbedni?Zar nije očigledno da sve ovo dolazi iz Sliterina? Sliterinov naslednik, Sliterinovočudovište – zašto jednostavno ne izbace sve sliterince? – urlao je on, dok su neki izgomile klimali glavama, a tu i tamo čuo se pljesak.

Persi Vizli je sedeo na stolici iza Lija, ali prvi put nije bio voljan da iznese svojemišljenje. Izgledao je bled i ošamućen.

– Persi je u šoku – tiho reče Džordž Hariju. – Ta rejvenkloovska devojčica,Penelopa Klirvoter – ona je asistent. Mislim da nije očekivao da će se čudovišteusuditi da napadne jednog asistenta.

Ali Hari ga je samo delimično slušao. Nikako nije mogao da izbaci iz glave prizorHermione koja leži u bolničkom krevetu, kao da je isklesana od kamena. A ako krivacne bude uskoro uhvaćen, njega čeka doživotni boravak kod Darslijevih. Tom Ridl jeprijavio Hagrida jer ga je, ukoliko škola bude zatvorena, očekivao povratak unormalsko sirotište. Hari je sada tačno znao kako se Tom osećao.

– Šta ćemo da radimo? – upita Ron tiho Harija na uvo. – Misliš da sumnjaju naHagrida?

– Moramo da popričamo s njim – reče Hari, donevši odluku. – Ne mogu da

verujem da je ovoga puta umešan, ali ukoliko je on prošli put oslobodio čudovište,onda će znati kako da uđemo u Dvoranu tajni, a i to je nešto, za početak.

– Ali profesorka Mek Gonagal je rekla da moramo da ostanemo u svojoj kuli,ukoliko nismo na časovima...

– Mislim – reče Hari još tiše – da je vreme da ponovo izvadim tatin stari ogrtač.

* * * Hari je nasledio samo jednu stvar od svog oca: dugačak srebrnast Nevidljivi

ogrtač. To je bila njihova jedina šansa da se iskradu iz škole i posete Hagrida bezičijeg znanja. Otišli su na spavanje kao i obično, sačekali da Nevil, Din i Šejmusprestanu da raspravljaju o Dvorani tajni i zaspu, a onda su ustali, ponovo se obukli iprebacili ogrtač preko sebe.

Putovanje kroz mračne i puste hodnike zamka nije bilo prijatno. Hari, koji je većnekoliko puta ranije lutao zamkom noću, nikad nije video u njemu toliko ljudi poslezalaska sunca. Nastavnici, asistenti i duhovi marširali su hodnicima u parovima,zureći okolo ne bi li primetili iole neuobičajeno dešavanje. Nevidljivi ogrtač nije ihsprečavao da prave buku, i bio je jedan posebno napet trenutak kada je Ron udarionožni palac samo nekoliko metara od mesta na kom je Snejp čuvao stražu. Na svusreću, gotovo istog trena kad je Ron opsovao Snejp je kinuo. Laknulo im je kada sustigli do ulaznih vrata od hrastovine, i otvorili ih.

Bila je vedra, zvezdana noć. Požurili su ka osvetljenim prozorima Hagridovekuće, skinuvši ogrtač tek kada su bili ispred samog ulaza.

Nekoliko trenutaka nakon što su pokucali Hagrid ih širom otvori. Našli su se licemu lice sa samostrelom, dok je Feng, Hagridov lovački hrt, glasno lajao iza njegovihleđa.

– O – reče on, spuštajući svoje oružje i zureći u njih. – Š’a vas dvojica raditeovde?

– Šta će ti to? – upita Hari, pokazujući na samostrel, dok su ulazili unutra.– Niš’a... niš’a – promrmlja Hagrid. – Očekivo sam... nij’ važno... sedite...

napraviću čaja...Činilo se da jedva zna šta radi. Umalo nije ugasio vatru, prosuvši vodu iz lončeta

na nju, a onda je razbio čajnik nervoznim trzajem svoje ogromne šake.– Jesi li dobro, Hagride? – upita ga Hari. – Da li si čuo za Hermionu?– O, neg’ šta, neg’ sam čuo – reče Hagrid, dok ga je glas izdavao.Neprekidno je nervozno provirivao kroz prozor. Sipao im je obojici velike krigle

ključale vode (zaboravio je da doda kesice sa čajem) i baš je stavljao cepanice voćnetorte na tanjir kada se začu glasno kucanje na vratima.

Hagrid ispusti voćnu tortu. Hari i Ron razmeniše uspanične poglede, a ondaponovo nabaciše Nevidljivi ogrtač preko sebe, i povukoše se u ugao. Hagrid proveri

da li su sakriveni, zgrabi svoj samostrel i ponovo otvori vrata.– Dobro veče, Hagride.Bio je to Dambldor. Ušao je, delujući smrtno ozbiljno, u pratnji još jednog

čoveka, veoma čudnog izgleda.Stranac je bio nizak, gojazan čovek zamršene prosede kose, zabrinutog izraza lica.

Na sebi je imao čudnu mešavinu odeće: prugasto odelo, skerletna kravata, dugačak crnogrtač i špicaste ljubičaste čizme. Pod miškom je nosio limunzeleni polucilindar.

– To je tatin šef! – dahćući reče Ron. – Kornelijus Fadž, ministar magije!Hari snažno munu Rona laktom da bi ga ućutkao.Hagrid je prebledeo i počeo da se preznojava. Spustio se u jednu od svojih stolica

i gledao čas u Dambldora čas u Kornelijusa Fadža.– Loša rabota, Hagride – reče Fadž prilično nejasnim tonom. – Strašno loša

rabota. Morao sam da dođem. Četiri napada na decu normalskog porekla. Stvari suotišle predaleko. Ministarstvo mora da reaguje.

– Nikad nisam – reče Hagrid, molećivo gledajući Dambldora – vi znate da janikad nisam, profesore Dambldor, gospodine...

– Hoću da se zna, Kornelijuse, da Hagrid ima moje puno poverenje – rečeDambldor, mršteći se na Fadža.

– Slušaj, Albuse – reče Fadž, kome je bilo neugodno. – Hagridov dosije govoriprotiv njega. Ministarstvo mora da uradi nešto – javili su mi se školski nadzornici.

– Kornelijuse, opet ti kažem da odvođenje Hagrida neće ni najmanje pomoći –reče Dambldor. Njegove plave oči bile su pune žara koji Hari nikada ranije nijevideo.

– Posmatraj to s moje tačke gledišta – reče Fadž, nervozno se igrajući svojimpolucilindrom. – Ja sam pod velikim pritiskom. Mora da se vidi da radim nešto. Akose pokaže da nije Hagrid, biće vraćen i tačka. Ali moram da ga odvedem. Moram. Nebih vršio svoju dužnost...

– Da me odvedete? – ponovi Hagrid drhteći. – Gdi da me odvedete?– Samo nakratko – reče Fadž, ne gledajući Hagrida u oči. – To nije kazna,

Hagride, više mera predostrožnosti. Ukoliko neko drugi bude uhvaćen, ti ćeš bitipušten uz puno izvinjenje...

– Nije valjda u Askaban? – prograkta Hagrid.Pre nego što je Fadž mogao da odgovori, ponovo se začu glasno lupanje na

vratima.Dambldor ih otvori. Sada je bio red na Harija da primi udarac laktom u rebra:

ispustio je glasan krik.Gospodin Lucijus Melfoj ušeta u Hagridovu kolibu, zavijen u dugačak, crni plašt,

kezeći se ledenim i zadovoljnim osmehom. Feng poče da reži.– A, već si ovde, Fadž – reče on s odobravanjem. – Dobro, dobro...– Š’a ti radiš ovdi? – reče Hagrid besno. – Marš iz moje kuće!

– Dragi moj, veruj da mi ne predstavlja ni najmanje zadovoljstvo što sam utvojoj... ovaj... ti ovo zoveš kućom? – reče Lucijus Melfoj, podrugljivo se smeškajućidok je razgledao kolibu. – Ja sam prosto svratio do škole, gde mi je rečeno da sedirektor nalazi ovde.

– A šta si to hteo od mene, Lucijuse? – upita Dambldor. Govorio je ljubazno, alije plamen i dalje goreo u njegovim plavim očima.

– Užasna stvar, Dambldore – reče gospodin Melfoj, lenjo vadeći dugačak svitakpergamenta – ali nadzornici misle da je vreme da se povučeš. Ovo je Naredba osuspenziji – naći ćeš svih dvanaest potpisa na njemu. Bojim se da mislimo da si počeoda popuštaš. Koliko je dosad napada bilo? Još dva ovog popodneva, zar ne? Ovimtempom, na Hogvortsu neće ostati nijedno dete normalskog porekla, a svi znamo kakavbi to bio užasan gubitak za školu.

– Ma, vidi, čekaj malo, Lucijuse – reče Fadž, delujući uznemireno – Dambldorsuspendovan... ne, ne... to je poslednje što nam sada treba...

– Postavljenje, ili suspenzija, direktora nadležnost je nadzornika, Fadže – rečegospodin Melfoj glatko. – A pošto Dambldor nije uspeo da zaustavi ove napade...

– Pazi ovako, Lucijuse, ako Dambldor ne može da ih zaustavi – reče Fadž, dok muse gornja usna preznojavala – hoću da kažem, ko može?

– To ostaje da se vidi – reče gospodin Melfoj, sa zlobnim osmehom. – Ali poštoje nas dvanaestoro izglasalo...

Hagrid skoči na noge, okrznuvši plafon svojom crnom kosmatom glavom.– I kol’kim od nji’ si mor’o da zapretiš i uceniš i’, pre neg š’o su pristali, Melfoju,

a? – zagrme on.– Bože, bože, takva narav može ovih dana da te uvali u nevolju, Hagride, da znaš

– reče gospodin Melfoj. – Ne bih ti savetovao da se tako izdireš na stražare uAskabanu. Neće im se nimalo dopasti.

– Ne mo’š da smeniš Dambldora! – povika Hagrid tako da se njegov lovački pasFeng sakri u svoju korpu i zacvile. – Ak’ njega smenite, deca normalskog porekla nećeimat’ nikak’ih šansi! Uslediće ubivanja!

– Smiri se, Hagride – reče Dambldor oštro. On pogleda u Lucijusa Melfoja.– Ako nadzornici hoće da me smene, Lucijuse, ja ću se, naravno, povući.– Ali... – promuca Fadž.– Ne! – zareža Hagrid.Dambldor nije skidao svoje svetloplave oči s hladnosivih očiju Lucijusa Melfoja.– Međutim – reče Dambldor, govoreći veoma polako i jasno, tako da nikom nije

mogla da promakne nijedna reč – videćeš da ću ja stvarno napustiti ovu školu tekkada mi ovde više niko ne bude odan. Takođe ćeš shvatiti i da će ovde, na Hogvortsu,moja pomoć uvek biti pružena svima koji je zatraže.

Za trenutak, Hari je bio gotovo siguran da su Dambldorove oči blesnule ka ćošku ukome su on i Ron bili sakriveni.

– Tvoja osećanja su dostojna divljenja – reče Melfoj, naklonivši se. – Svima ćenam nedostajati tvoj, ovaj, krajnje originalan način vođenja poslova, Albuse, samo senadam da će tvoj naslednik uspeti da spreči bilo kakva – ha – ’ubivanja’.

On se dugim koracima zaputi do vrata kolibe, otvori ih i uz naklon ispratiDambldora napolje. Fadž je, obrćući svoj polucilindar, sačekao Hagrida da kreneispred njega, ali se Hagrid ukopao, duboko udahnuo i pažljivo rekao: – Ak’ bi neki’teli da pronađu neke stvari, samo bi trebali da prate paukove. To će ih usmerit’ napravi put! Sam’ tol’ko ’oću da rečem.

Fadž je zapanjeno zurio u njega.– U redu, idem – reče Hagrid, navlačeći svoj kaput od krtičije kože. Ali kad je

trebalo da pođe za Fadžom kroz vrata, ponovo stade i glasno reče: – A neko bi treb’oi da ’rani Fenga dok ja nisam ovdi.

Vrata se zatvoriše uz tresak, i Ron skinu Nevidljivi ogrtač.– Sada smo u nevolji – reče on promuklo. – Nema Dambldora. Mogli su večeras,

isto tako, i školu da zatvore. Sad kad njega više ne bude, dešavaće se po jedan napaddnevno.

Feng poče da zavija, grebući po zatvorenim vratima.

15. Aragog

Po imanju oko zamka prikradalo se leto. Nebo i jezero postali su plavičasti, a po

staklenim baštama rascvetali su se cvetovi, veliki kao glavice kupusa. Ali bezHagrida, koji bi krupnim koracima prelazio preko terena s Fengom za petama, Harijutaj prizor nije izgledao potpun. Zapravo, nije bio nimalo bolji od onog u unutrašnjostizamka, gde su stvari krenule užasavajuće naopako.

Hari i Ron su pokušali da posete Hermionu, ali je bolničko krilo sada bilozatvoreno za posetioce.

– Više ne rizikujemo – rekla im je Madam Pomfri strogo kroz pukotinu ubolničkim vratima. – Ne, izvinite, ali postoje velike šanse da će se napadač vratiti dadokrajči ove jadnike...

Čim je Dambldor napustio zamak, strah se proširio kao nikad pre, te se činilo dase sunce, koje je grejalo zidove zamka, zaustavlja na drvenim ramovima prozora, nedopirući unutra. U školi se gotovo nije moglo videti lice koje nije izgledalo zabrinutoi napeto, a svaki smeh koji bi odzvanjao hodnicima zvučao je oštro i neprirodno, ibrzo bi utihnuo.

Hari je u sebi stalno ponavljao poslednje Dambldorove reči: „Videćeš da ću jastvarno napustiti ovu školu tek kada mi ovde više niko ne bude odan. Takođe ćešshvatiti i da će ovde, na Hogvortsu, moja pomoć uvek biti pružena svima koji jezatraže.“ Ali, kakva je korist od tih reči? Od koga je sada uopšte trebalo da zatražepomoć, kad su svi bili zbunjeni i uplašeni isto kao i oni?

Lakše je bilo razumeti Hagridov nagoveštaj u vezi s paukovima – problem je bio utome što u zamku, izgleda, više nije ostao nijedan pauk kojeg bi mogli da prate. Hariih je tražio kud god da pođe, a Ron mu je (prilično nerado) pomagao. Bili su, naravno,sputani činjenicom da im nije bilo dopušteno da sami lutaju naokolo, već su morali dase kreću po zamku u grupama s drugim grifindorcima. Izgledalo je kao da je većininjihovih školskih drugova bilo drago što ih nastavnici gone od časa do časa, kao ovce,ali je Hariju to bilo veoma zamorno.

Ipak, izgledalo je da makar jedna osoba iskreno uživa u atmosferi straha i sumnji.Drako Melfoj se šepurio po školi kao da je upravo imenovan za glavešinu dečaka.Hari nije shvatao zašto je toliko zadovoljan dok ga, dve nedelje pošto su Dambldor iHagrid otišli, na času Napitaka, gde je sedeo odmah iza Melfoja, slučajno nije čuokako se naslađuje pred Krebom i Gojlom.

– Uvek sam mislio da će moj otac biti taj koji će se otarasiti Dambldora – rekao jene trudeći se ni da stiša glas. – Pričao sam vam kako on misli da je Dambldor najgoridirektor kog je ova škola ikada imala. Možda ćemo sada dobiti pristojnog direktora.Nekog ko neće hteti da zatvori Dvoranu tajni. Mek Gonagalova neće dugo biti ovde,ona samo zamenjuje...

Snejp prođe pored Harija, ne komentarišući Hermionino prazno mesto i kazan.– Gospodine – reče Melfoj glasno. – Gospodine, zašto se vi ne prijavite za mesto

direktora?– De, de, Melfoje – reče Snejp, iako nije mogao da potisne osmeh s tankih usana.

– Nadzornici su samo suspendovali profesora Dambldora. Uveren sam da će se onubrzo vratiti.

– Ma da – reče Melfoj, zlobno se kezeći. – Siguran sam da biste imali očev glas,gospodine, ako biste hteli da se prijavite za posao. Ja ću reći ocu da ste najboljinastavnik ovde, gospodine...

Snejp se zlobno smeškao, jezdeći po tamnici, na svu sreću ne primetivši ŠejmusaFinigana kako se pretvara da povraća u svoj kazan.

– Prilično sam iznenađen što Blatokrvni još nisu spakovali svoje putne torbe –nastavi Melfoj. – Kladim se u pet galeona da će sledeći umreti. Šteta što to nije bilaGrejndžerova...

Na sreću, u tom trenutku se oglasi zvono. Na poslednje Melfojeve reči Ron jeskočio sa svoje stolice, a u žurbi oko pakovanja torbi i knjiga njegov pokušaj dadohvati Melfoja ostade neopažen.

– Pustite me na njega – režao je Ron, dok su ga Hari i Din držali za ruke. – Baš me

briga, ne treba mi čarobni štapić, ubiću ga golim rukama...– Požurite, moram da vas odvedem na Herbologiju – uzviknu Snejp preko glava u

učionici, i oni produžiše na sledeći čas, u vrsti, kao pačija škola. Hari, Ron i Dinposlednji izađoše, dok je Ron još uvek pokušavao da se otrgne. Mogli su da ga pustetek kada ih je Snejp ispratio iz zamka, a oni krenuli preko povrtnjaka ka staklenimbaštama.

Na času Herbologije bilo je mnogo mirnije no inače, jer ih je nedostajalo dvojeod ukupnog broja, Džastin i Hermiona.

Profesorka Mladica ih je sve uposlila da potkresuju abisinijske skupi-smokve.Hari je otišao da baci pregršt uvenulih stabljika na đubrište, i našao se licem u lice sErnijem Makmilanom. Erni duboko udahnu i reče, veoma učtivo: – Hoću samo dakažem, Hari, da mi je žao što sam ikada sumnjao na tebe. Znam da nikada ne bi napaoHermionu Grejndžer, i izvinjavam se zbog svega što sam rekao. Sada smo svi u istomčabru i, ovaj...

On mu pruži svoju punačku ruku, i Hari se rukova s njim.Erni i njegova drugarica Hana priđoše da rade na istoj smežuranoj smokvi na

kojoj su radili i Hari i Ron.– Taj lik, Drako Melfoj – reče Erni, otkidajući mrtve grančice – deluje veoma

zadovoljan zbog svega ovog što se dešava, je l’ da? Znate, ja mislim da bi on mogaoda bude Sliterinov naslednik.

– Ta ti je pametna – reče Ron, koji izgleda nije oprostio Erniju tako lako kao Hari.– Da li i ti misliš da je Melfoj, Hari? – upita Erni.– Ne – reče Hari tako odlučno da se Erni i Hana zapiljiše u njega.Trenutak kasnije Hari primeti nešto što ga je naterelo da udari Rona po ruci

makazama za potkresivanje.– Joj! Šta ti je...Hari je pokazivao na tlo, nekoliko stopa od njih. Nekoliko velikih paukova jurilo

je preko zemlje.– O, da – reče Ron, bezuspešno pokušavajući da izgleda zadovoljno. – Ali ne

možemo sada da ih pratimo...Erni i Hana su znatiželjno slušali.Hari je posmatrao paukove kako beže.– Izgleda da su se zaputili ka Zabranjenoj šumi...Ron se zbog toga još više snuždio.Na kraju časa, profesorka Mladica ih otprati na čas Odbrane od Mračnih veština.

Hari i Ron su kaskali za ostalima, kako bi mogli da razgovaraju a da ih niko ne čuje.– Moraćemo ponovo da upotrebimo Nevidljivi ogrtač – reče Hari Ronu. –

Možemo da povedemo Fenga s nama. On je navikao da ide u šumu s Hagridom, pamože da bude od pomoći.

– Aha – reče Ron, nervozno uvrćući svoj čarobni štapić u rukama. – Ovaj... zar

tamo nema... zar ne bi trebalo da ima vukodlaka u šumi? – dodade, dok su zauzimalisvoja uobičajena mesta u dnu Lokhartove učionice.

Odlučivši da ne odgovori na to pitanje, Hari reče: – Ima tamo i dobrih stvari.Kentauri su u redu, kao i jednorozi.

Ron nikada ranije nije bio u Zabranjenoj šumi. Hari je jednom ušao u nju, i nadaose da to više neće morati da uradi.

Lokhart banu u učionicu i ceo razred se zapilji u njega. Svi drugi nastavnici u školiizgledali su smrknutije nego inače, ali je Lokhart bio izuzetno živahan.

– Hajde, de – viknu on, prosto zračeći – čemu sva ta tužna lica?Deca razmeniše ogorčene poglede, ali mu niko ne odgovori.– Zar vi, deco, niste shvatili – reče Lokhart, govoreći polako kao da su svi oni

malčice maloumni – opasnost je prošla! Krivac je odveden.– Ko kaže? – upita Din Tomas glasno.– Dragi moj mladiću, ministar magije ne bi odveo Hagrida da nije bio sto posto

siguran da je kriv – reče Lokhart tonom nekog ko objašnjava da su jedan i jedan dva.– O, da, i te kako bi ga odveo – reče Ron, čak glasnije od Dina.– Laskam sebi da znam malčice više o Hagridovom hapšenju od vas, gospodine

Vizli – reče Lokhart samozadovoljno.Ron krenu da mu odgovori da ne misli tako, ali se zaustavi u pola rečenice jer ga

Hari jako šutnu ispod stola.– Mi nismo bili tamo, sećaš se? – promrmlja Hari.Ali Lokhartova odvratna veselost, njegovi nagoveštaji da je oduvek mislio da

Hagrid ništa ne valja, njegova uverenost da je sada svemu kraj, toliko su nerviraliHarija da je žarko želeo da baci Lutanje sa zlodusima pravo u Lokhartovo glupo lice.Umesto toga se zadovoljio da na knjizi nažvrlja poruku Ronu: „Hajdemo večeras“.

Ron pročita poruku, proguta knedlu i pogleda iskosa prazno mesto na kome jeobično sedela Hermiona. Taj prizor je, izgleda, učvrstio njegovu rešenost, i on klimnuglavom.

* * *

Grifindorski dnevni boravak je tih dana uvek bio prepun, jer od šest sati pa

nadalje grifindorci nisu imali gde drugde da idu. Takođe su imali i mnogo tema zarazgovor, a rezultat toga je bio da se dnevni boravak često nije praznio do posleponoći.

Hari je odmah posle večere otišao da izvadi Nevidljivi ogrtač iz svog kovčega iproveo je celo veče sedeći na njemu, čekajući da se soba raščisti. Fred i Džordž suizazvali Harija i Rona na nekoliko partija praskavih puckavaca, a Džini je sedela igledala ih, utonula neobično tiho u stolicu u kojoj je obično sedela Hermiona. Hari iRon su sve vreme namerno gubili, pokušavajući da završe igru što brže mogu, no

uprkos tome bilo je dobrano posle ponoći kada su Fred, Džordž i Džini najzad otišlina spavanje.

Hari i Ron su sačekali udaljeni zvuk zatvaranja vrata dve spavaonice pre nego štosu zgrabili Nevidljivi ogrtač, prebacili ga preko sebe i popeli se kroz rupu izaportreta.

Bilo je to još jedno teško putešestvije kroz zamak, u kome su izbegavalinastavnike. Naposletku su stigli do Ulazne dvorane, povukli rezu na ogromnimhrastovim vratima, provukli se kroz njih, pazeći da ova ne zaškripe, i izašli u školskodvorište osvetljeno mesečinom.

– Naravno – reče Ron naglo, dok su krupnim koracima gazili preko crne trave –može se desiti da stignemo u šumu a da ne nađemo nijednog pauka kojeg bismo moglida pratimo. Možda ti paukovi i nisu išli tamo. Znam da je izgledalo kao da se kreću utom pravcu, ali...

Njegov glas utihnu, pun nade.Stigli su do Hagridove kuće, koja je izgledala tužno i žalosno sa svojim praznim

prozorima. Kada je Hari gurnuo vrata, Feng istrča, izbezumljen od radosti što ih vidi.Plašeći se da ne probudi sve u zamku svojim dubokim, prodornim lavežom, hitro su ganahranili karamelama iz konzerve na kaminu, od kojih mu se zubi slepiše.

Hari ostavi Nevidljivi ogrtač na Hagridovom stolu. Neće im biti potreban umrklom mraku šume.

– Hajde, Feng, idemo u šetnju – reče Hari, tapšući ga po nozi, i Feng veselo iskočiiz kuće za njima, dojuri do ivice šume i podiže nogu uz veliko drvo javora.

Hari izvadi svoj štapić, promrmlja: – Lumos – i na vrhu štapića pojavi se malenosvetlo, tek toliko da im osvetli stazu, da mogu da traže paukove.

– Dobra ideja – reče Ron. – I ja bih upalio moj, ali znaš i sam... on bi verovatnoeksplodirao ili nešto slično...

Hari potapša Rona po ramenu, pokazujući na travu. Pred svetlošću čarobnogštapića, dva usamljena pauka bežala su u senku drveća.

– Dobro – uzdahnu Ron, kao da se pomirio s tim da ih čeka najgore – spremansam. Hajdemo.

I tako uđoše u šumu, s Fengom koji je trčkao oko njih, njušeći korenje i lišćedrveća. Uz pomoć svetlosti s Harijevog štapića, pratili su pauke koji su se kretali postazi. Hodali su oko dvadeset minuta, ne govoreći, načuljivši uši oprezno, ne bi li čulijoš neke zvuke osim lomljenja grančica i šuškanja lišća. A onda, kada drveće postadegušće nego ikad, tako da više nisu videli zvezde iznad sebe, i kada je samo Harijevštapić ostao usamljeno da sija u moru tame, videše kako njihovi pauci vodičinapuštaju stazu.

Hari se zaustavi, pokušavajući da vidi kuda pauci idu, ali je izvan njegovog malogkruga svetla bio mrkli mrak. Nikada ranije nije bio ovako duboko u Šumi. Živo sesećao kako ga je Hagrid savetovao, kada je prošli put bio ovde, da ne skreće sa staze

u šumi. Ali sada je Hagrid miljama udaljen, verovatno čami u ćeliji u Askabanu, alimu je, takođe, rekao da prati paukove.

Nešto mokro dotače Harijevu ruku, i on odskoči unazad, nagazivši Ronovu nogu,ali to je bila samo Fengova njuška.

– Šta misliš? – upita Hari Rona, čije je oči jedva mogao da razabere, po odsjajusvetlosti štapića u njima.

– Kad smo već došli dovde... – odgovori Ron.Oni nastaviše da prate jurišajuće senke paukova između drveća. Sada nisu mogli

da idu previše brzo; na putu ispred njih bilo je dosta korenja drveća i mnoštvopanjeva, jedva vidljivih u tami. Hari je mogao da oseti Fengov vruć dah na svojojruci. Morali su više puta da zastanu da bi Hari mogao da čučne i potraži paukove prisvetlosti svog čarobnog štapića.

Hodali su, kako im se činilo, još najmanje pola sata, a odore su im zapinjale zaniske grane i trnje. Posle nekog vremena primetiše da se tlo naginje nizbrdo, iako jedrveće bilo gusto kao i uvek.

Feng iznenada gromko, ječeći zalaja, a Hari i Ron samo što ne iskočiše iz kožezbog toga.

– Šta je? – reče Ron glasno, osvrćući se po potpunoj tmini, snažno stegnuvšiHarija za lakat.

– Tamo se nešto kreće – prodahta Hari tiho. – Slušaj... Zvuči kao nešto krupno.Oslušnuše. Malo dalje, s njihove desne strane, nešto veliko je lomilo grane,

probijajući se kroz drveće.– O ne – reče Ron. – O ne, o ne, o...– Umukni – reče Hari izbezumljeno. – Čuće te.– Čuće mene? – reče Ron neprirodno visokim glasom. – Već je čulo Fenga!Činilo im se kao da im tmina pritiska očne jabučice dok su prestrašeno stajali i

čekali. Začu se čudan kotrljajuć zvuk, a potom zavlada tišina.– Šta misliš, šta radi? – upita Hari.– Verovatno se sprema da nas zaskoči – uzvrati Ron.Čekali su, dršćući, jedva se usuđujući da se pomere.– Misliš da je otišlo? – prošaputa Hari.– Pojma nemam...A onda, s njihove desne strane, neočekivano blesnu svetlost, tako sjajna u tami, da

su obojica morali da podignu šake ka licu ne bi li zaklonili oči. Feng zakevta i pokušada pobegne, ali se upetlja u zapleteno trnje, i poče još glasnije da kevće.

– Hari! – povika Ron, glasom punim olakšanja. – Hari, to su naša kola!– Šta?– Hajde!Hari nespretno krenu za Ronom prema svetlosti, spotičući se i posrćući. Trenutak

kasnije izađoše na čistinu.

Kola gospodina Vizlija su stajala, prazna, upaljenih farova, usred proplankaokruženog gustim drvećem i krošnjama natkriljenim poput krova. Dok je Ron išao kanjima, razjapljenih usta, ona polako krenuše ka njemu, kao neki veliki, tirkizni pas kojipozdravlja svog gazdu.

– Bila su ovde sve vreme! – reče Ron ushićeno, obilazeći oko kola. – Pogledaj ih.Šuma ih je pretvorila u divlja...

Blatobrani kola behu izgrebani i ukaljani blatom. Očigledno su sve vreme samalutala šumom. Feng nije bio previše oduševljen njima; držao se blizu Harija, koji jemogao da oseti kako ovaj drhti. Pošto je konačno došao do daha, Hari vrati svojštapić nazad u odoru.

– A mi smo mislili da će da nas napadnu! – reče Ron, naslanjajući se na kola itapšući ih. – Pitao sam se gde su otišla!

Hari čučnu na osvetljeno tlo, tražeći još kojeg pauka, ali su oni svi odavno pobegliod bleska farova.

– Izgubili smo trag – reče on. – Hajde, idemo da ih nađemo.Ron nije ništa govorio. Nije se ni pomerao. Pogled mu je bio prikovan za jednu

tačku, oko deset stopa iznad zemljišta šume, tik iza Harija. Lice mu je prebledelo odužasa.

Hari nije imao vremena ni da se okrene. Začuše se glasni škljocavi zvuci, i onodjednom oseti da ga nešto dugačko i dlakavo steže oko struka, i podiže sa zemlje,tako da je visio glavom nadole. Opirući se, preplašen, začu još škljocanja, vide da sui Ronove noge napustile tlo, i začu Fenga kako cvili i zavija – već sledećeg trenutkabio je uvučen među mračno drveće.

Viseći naglavačke, Hari vide da to što ga drži maršira na šest neizmerno dugačkihdlakavih nogu, dok su ga prednje dve čvrsto držale tik ispod sjajnih crnih vilica. Izasebe je mogao da čuje još jedno stvorenje koje je, bez sumnje, nosilo Rona. Kretali suse ka samom srcu šume. Hari je mogao da čuje Fenga, kako se bori da se osloboditrećeg čudovišta, glasno cvileći, ali on nije mogao da viče čak i da je hteo. Činilo muse da je ostavio svoj glas na proplanku, pored kola.

Nije znao koliko je dugo bio u čeljustima stvorenja. Znao je samo da se tamaiznenada podigla dovoljno da vidi kako zemlja posuta lišćem sada vrvi od paukova.Iskrivivši vrat u stranu, shvatio je da su stigli na ivicu ogromne doline, doline s kojeje raščišćeno drveće, tako da su zvezde jasno obasjavale najstrašniji prizor koji jeHari ikada video.

Paukovi. Ne mali paukovi, poput onih koji su gmizali po lišću ispod njih. Ovo subili paukovi veličine konja, osmooki, osmonogi, crni, dlakavi, ogromni. Krupniprimerak koji je nosio Harija zaputi se niz strmu liticu ka zasvođenoj paučini u oblikukupole u samom centru doline, dok su ga njegova sabraća opkoljavala sa svih strana,uzbuđeno škljocajući svojim vilicama nalik kleštima čim ugledaše šta im donose.

Kad ga pauk ispusti, Hari se stropošta četvoronoške na zemlju. Ron i Feng

tresnuše pored njega. Feng više nije zavijao, već se tiho sklupčao u mestu. Ron jeizgledao baš onako kako se Hari osećao. Usta su mu široko zjapila kao u kakvomnemom vrisku, a oči su mu bile razrogačene.

Hari odjednom shvati da pauk koji ga je ispustio nešto govori. Bilo je teško rećišta, jer je škljocao vilicom posle svake reči koju bi izustio.

– Aragog! – pozva on. – Aragog!A iz središta maglovite zasvođene paučine pojavi se pauk veličine omanjeg slona,

krećući se veoma polako. Na njegovom crnom trupu i nogama bilo je sedih tragova, asvako oko na njegovoj ružnoj glavi s kleštima bilo je mlečnobelo. Bio je slep.

– Šta je? – upita on, brzo škljocajući vilicom.– Ljudi – škljocnu pauk koji je uhvatio Harija.– Je li Hagrid? – upita Aragog približavajući se, a njegovih osam mlečnih očiju

besciljno je lutalo.– Stranci – škljocnu pauk koji je doneo Rona.– Ubijte ih – škljocnu Aragog ljutito. – Spavao sam...– Mi smo Hagridovi prijatelji – povika Hari. Činilo mu se da mu je srce napustilo

grudi i da sada lupa u grlu.Škljoc, škljoc, škljoc, čula su se klešta paukova širom doline.Aragog zastade.– Hagrid nikada ranije nije slao ljude u našu dolinu – reče on polako.– Hagrid je u nevolji – reče Hari, ubrzano dišući. – Zato smo i došli.– U nevolji? – reče drevni pauk, i Hariju se učini da je čuo zabrinutost između

škljocanja kleštima. – Ali zašto je poslao vas?Hari pomisli da ustane na noge, ali se predomisli. Mislio je da ga noge ne bi

držale. Stoga je pričao sa zemlje, što je mirnije mogao.– Tamo u školi, misle da je Hagrid pustio... ovaj... ovaj... nešto na učenike. Odveli

su ga u Askaban.Aragog besno škljocnu kleštima, i svuda duž doline začu se identičan odjek

škljocanja mnoštva paukova; zvučalo je nalik aplauzu, sem što Hariju obično ne bipripalo muka od straha kad bi začuo aplauz.

– Ali to je bilo pre mnogo godina – reče Aragog ljutito. – Pre mnogo, mnogogodina. Dobro se sećam. Zbog toga su ga i naterali da napusti školu. Verovali su dasam ja čudovište koje vreba u onome što oni zovu Dvoranom tajni. Mislili su da jeHagrid otvorio tu Dvoranu i oslobodio me.

– A ti... ti nisi došao iz Dvorane tajni? – upita Hari koji je mogao da oseti hladanznoj na svom čelu.

– Ja! – reče Aragog, škljocajući ljutito. – Ja nisam ni rođen u zamku. Potičem izdaleke zemlje. Neki putnik-namernik me je dao Hagridu dok sam još bio jaje. Hagridje tada bio dečak, ali je brinuo o meni, krio me je u ostavi zamka i hranio ostacimajela sa stola. Hagrid je moj dobar prijatelj, i dobar čovek. Kada su me otkrili, i

okrivili za smrt devojčice, on me je zaštitio. Od tada živim ovde u šumi, gde meHagrid još uvek posećuje. Čak mi je našao i ženu, Mosag, a gledajte samo kako jenaša porodica narasla, sve zahvaljujući Hagridovoj dobroti...

Hari prizva ono malo hrabrosti što mu je ostalo.– Znači ti nikada... nikada nikoga nisi napao?– Nikada – graknu stari pauk. – Istina je da je to u mojoj prirodi, ali iz poštovanja

prema Hagridu nikada nisam povredio ljudsko biće. Telo devojčice koja je ubijenapronađeno je u kupatilu. Ja nikada nisam video nijedan deo zamka osim ostave u kojojsam odrastao. Naša vrsta voli mrak i tišinu...

– Nego... Znaš li šta je to moglo da ubije tu devojčicu? – upita Hari. – Jer, šta godbilo, sada se vratilo i ponovo napada ljude...

Njegove reči zagluši glasan šum škljocanja i šuštanja mnoštva dugačkih nogu kojesu se gnevno micale, a velika crna obličja pomerala su se svuda oko njega.

– Stvor koji živi u zamku – reče Aragog – jeste drevno biće koga se mi paucibojimo više od svega. Dobro se sećam kako sam molio Hagrida da me pusti čim samosetio kako se ta zver kreće po školi.

– Šta je to? – upita ga Hari brzo.Ponovo se začu glasno škljocanje i šuškanje. Činilo se da im se pauci

približavaju.– Mi ne pričamo o njemu! – reče Aragog žustro. – Ne izgovaramo njegovo ime!

Nisam čak ni Hagridu rekao ime tog strašnog stvorenja, iako me je pitao, mnogo puta.Hari nije hteo da navaljuje, bar ne u društvu paukova koji se približavaju sa svih

strana. Aragog je, izgleda, bio umoran od pričanja. Povlačio se polako u svojuzasvođenu mrežu, ali su njegovi pauci i dalje polako prilazili Hariju i Ronu.

– Dobro, onda, sada ćemo da pođemo – očajno reče Hari Aragogu, osluškujućišuškanje lišća iza sebe.

– Da pođete? – reče Aragog polako. – Ne bih rekao...– Ali... ali...– Moji sinovi i kćeri ne napadaju Hagrida, jer sam im ja tako naredio. Ali ne

mogu da im uskratim sveže meso, pogotovo kad samo dobrovoljno doluta u našusredinu. Zbogom, Hagridov prijatelju.

Hari se osvrnu oko sebe. Na stopu iznad njega dizao se čvrst zid paukova kojiškljocaju, a na njihovim ružnim crnim glavama caklilo se bezbroj očiju...

Čim je posegnuo za štapićem Hari shvati da to neće vredeti, bilo ih je previše, alidok je pokušavao da ustane, spreman da umre boreći se, začu se glasan otegnut zvuk, icelu dolinu zablesnu jarko svetlo.

Kola gospodina Vizlija tutnjala su niz strminu, upaljenih farova, trubeći sirenom,obarajući paukove sa strane. Nekoliko ih je bilo oboreno na leđa, a njihovenepregledne noge koprcale su se u vazduhu. Kola se uz škripu kočnica zaustavišeispred Harija i Rona, naglo otvorivši vrata.

– Uzmi Fenga! – povika Hari, skačući na prednje sedište. Ron zgrabi lovačkog psaoko stomaka i ubaci ga na zadnje sedište kola, gde ovaj ponovo poče da kevće. Vratase zalupiše. Ron uopšte nije dotakao pedalu za gas, ali kolima to nije ni bilo potrebno.Motor zagrme, i oni krenuše, udarivši još nekoliko paukova. Pojuriše uz strminu,izašavši iz doline, i uskoro su se probijali kroz šumu; grane su šibale po prozorimadok su kola vrlo pametno sama nalazila put kroz najšire prolaze, prateći stazu koju suočigledno poznavala.

Hari postrance pogleda u Rona. Njegova usta su još uvek bila razjapljena unemom vrisku, ali mu oči više nisu bile razrogačene.

– Jesi li dobro?Ron je zurio pravo pred sebe, ne mogavši da progovori.Probijali su se kroz žbunje, dok je Feng glasno zavijao na zadnjem sedištu, a kad

su se provlačili pored velikog hrasta Hari vide kako se bočni retrovizor lomi. Posledeset bučnih, truckavih minuta, drveće se proredilo i Hari je ponovo mogao da vidideliće neba.

Kola se zaustaviše tako naglo da su umalo proleteli kroz vetrobran. Stigli su doivice šume. Feng se baci na prozor, očajnički pokušavajući da izađe napolje, i čim muje Hari otvorio vrata pojurio je kroz drveće do Hagridove kolibe, podvijenog repa. IHari je izašao, a posle otprilike jednog minuta Ronu se izgleda vratila snaga u nogamai rukama, te i on pođe za njim, još uvek ukočenog vrata, zureći u prazno. Harizahvalno potapša kola, koja krenuše u rikverc nazad u šumu, i nestadoše s vidika.

Hari se vratio u Hagridovu kolibu da uzme Nevidljivi ogrtač. Feng je drhtao ispodćebeta u svojoj korpi. Kada je Hari ponovo izašao napolje, našao je Rona kakogrčevito povraća u aleji s bundevama.

– Pratite paukove – reče Ron slabašno, brišući usta rukavom. – Nikada nećuoprostiti Hagridu. Srećni smo što smo živi.

– Kladim se da je mislio kako Aragog neće povrediti njegove prijatelje – rečeHari.

– U tome i jeste problem s Hagridom! – reče Ron, udarajući o zid kolibe. – Onuvek misli da čudovišta nisu tako loša kao što ih predstavljaju, i vidi gde ga je toodvelo! U ćeliju u Askabanu! – On sad poče nekontrolisano da se trese. – Zašto nas jeposlao tamo? Voleo bih da znam šta smo to otkrili?

– Da Hagrid nikada nije otvorio Dvoranu tajni – reče Hari, prebacivši Ogrtačpreko Rona, i gurkajući ga po ruci, kako bi ga naterao da hoda. – On je nedužan.

Ron glasno frknu. Očigledno, dopustiti da se Aragog izlegne iz jajeta u ostavi nijeodgovaralo Ronovom shvatanju nedužnosti.

Dok se zamak sve jasnije nazirao, Hari povuče Ogrtač ne bi li se uverio da su im istopala skrivena. Onda, uz škripu, gurnu odškrinuta ulazna vrata. Pažljivo su prošlikroz Ulaznu dvoranu i popeli se uz mermerne stepenice, zadržavajući dah dok suprolazili kroz hodnike kojima su šetali oprezni stražari. Napokon bezbedno stigoše do

grifindorskog dnevnog boravka, gde je vatra sagorela u sjajan pepeo. Skinuše Ogrtač ipopeše se vijugavim stepenicama u svoju spavaonicu.

Ron se sruči na svoj krevet, ne trudeći se da se presvuče. Hariju se, međutim, nijespavalo. Seo je na ivicu svog kreveta s baldahinom, i pažljivo razmišljao o svemu štoje Aragog rekao.

Pomislio je kako stvorenje koje se skriva negde u zamku liči na nekakvogčudovišnog Voldemora – čak ni druga čudovišta nisu želela da izgovore njegovo ime.Ali on i Ron nisu bili nimalo bliži otkriću šta je to, niti kako je to nešto Skamenilosvoje žrtve. Čak ni Hagrid nikad nije saznao šta se nalazi u Dvorani tajni.

Hari prebaci noge na svoj krevet i nasloni se na jastuk, posmatrajući kako mesecsvetluca ka njemu kroz prozor kule.

Nije znao šta bi još mogli da preduzmu. Svuda su nailazili na ćorsokak. Ridl jeuhvatio pogrešnu osobu, Sliterinov naslednik se izvukao, i niko nije mogao da im kažeda li je ovog puta ista, ili neka druga osoba otvorila Dvoranu tajni. Nisu više imalikoga da pitaju. Hari leže, još uvek misleći o onome što im je Aragog rekao.

Već je skoro zadremao kad mu pade na pamet nešto što mu se učini kao njihovaposlednja nada, i on se naglo uspravi kao strela, sedajući na krevet.

– Rone – prosikta on kroz mrak. – Rone!Ron se probudi uz cviljenje nalik Fengovom, mahnito se osvrćući oko sebe, pre

nego što ugleda Harija.– Rone... devojčica koja je umrla. Aragog je rekao da su je našli u kupatilu – reče

Hari, ne obraćajući pažnju na Nevilovo šištavo hrkanje iz ugla. – Šta ako nikad nijenapustila kupatilo? Šta ako je još uvek tamo?

Ron protrlja oči, mršteći se na mesečini. A onda shvati.– Ne misliš valjda – ne! Jecajuća Mirta?

16. Dvorana tajni

– Sve vreme dok smo bili u kupatilu ona je bila samo tri klozeta dalje – reče Ron

ogorčeno sledećeg dana za doručkom – i mogli smo da je pitamo, a sada...Pronaći paukove bilo je već dovoljno teško. Umaći pažnji svojih nastavnika

dovoljno dugo da bi se uvukli u žensko kupatilo, štaviše – žensko kupatilo je odmahpored mesta prvog napada, biće gotovo nemoguće.

Ali na njihovom prvom času, Preobražavanjima, desilo se nešto što je, prvi putposle nekoliko nedelja, potisnulo Dvoranu tajni iz njihovih misli. Deset minuta popočetku časa profesorka Mek Gonagal im je saopštila da će njihovi ispiti početi prvenedelje juna, za nedelju dana.

– Ispiti? – jauknu Šejmus Finigan. – Ipak ćemo imati ispite?Iza Harija se začu glasan tresak, pošto je čarobni štapić Nevila Longbotoma

skliznuo, pri čemu je jedna od nogu njegovog stola nestala. Profesorka Mek Gonagalje ponovo stvori zamahom sopstvenog štapića i okrenu se ka Šejmusu, mršteći se.

– Sama svrha toga što je škola i dalje otvorena u ovakvim uslovima jeste da visteknete obrazovanje – reče ona strogo. – Zato će se ispiti držati kao i obično, i nadamse da već marljivo obnavljate gradivo.

Marljivo obnavljanje gradiva! Hariju nikad nije palo na pamet da će imati ispitedok je zamak u ovakvom stanju. Učionicom se pronese prilično buntovan žamor, zbogčega se profesorka Mek Gonagal još više namršti.

– Instrukcije profesora Dambldora glase da škola radi što normalnije može – rečeona. – A to, nepotrebno je i naglašavati, znači da treba ustanoviti koliko ste naučili

tokom ove godine.Hari spusti pogled na par belih zečeva koje je trebalo da pretvori u papuče. Šta je

on uopšte naučio tokom ove godine? Nije mogao da se seti ničega što bi mu koristilona ispitu.

Ron je izgledao kao da mu je neko upravo rekao da mora da ode i živi uZabranjenoj šumi.

– Možeš li da me zamisliš kako polažem ispite s ovim? – upita on Harijapodigavši svoj štapić, koji je upravo počeo glasno da zviždi.

* * *

Tri dana pre njihovog prvog ispita, za doručkom, profesorka Mek Gonagal objavi

još nešto.– Imam dobre vesti – reče ona, a Velika sala, umesto da se utiša, zatrešta od

galame.– Dambldor se vraća! – povika nekoliko učenika radosno.– Uhvatili ste Sliterinovog naslednika! – ciknu devojčica za rejvenkloovskim

stolom.– Ukida se zabrana kvidičkih utakmica! – zagrme Drvce uzbuđeno.Kada se galama slegla, profesorka Mek Gonagal reče: – Profesorka Mladica me je

obavestila da su mandragore napokon spremne da budu posečene. Večeras ćemo moćida oživimo one koji su Skamenjeni. Ne treba da vas podsećam da će neko od njihmožda moći da nam kaže ko ih je napao, ili šta. Nadam se da će se ova užasna godinazavršiti hvatanjem krivca.

Veselje je kulminiralo. Hari pogleda ka sliterinskom stolu, nimalo iznenađen štovidi da se Drako Melfoj nije pridružio veselju. Rona, međutim, odavno nije videotako srećnog.

– Sada nema veze što nismo pitali Mirtu! – reče on Hariju. – Hermiona ćeverovatno imati odgovore na sve, čim je probude! Mada, poludeće kada otkrije da suispiti za tri dana. Ona uopšte nije obnavljala gradivo. Možda bi bilo bolje da jeostave takvu kakva je dok se oni ne završe.

Uto im priđe Džini Vizli, i sede pored Rona. Izgledala je napeto i nervozno, i Hariprimeti da uvrće ruke u krilu.

– Šta je bilo? – upita je Ron, sipajući sebi još poridža.Džini ništa ne reče, već baci pogled uzduž i popreko grifindorskog stola s

uplašenim izrazom na licu, koji je Harija podsećao na nekoga, iako nije mogao da seseti na koga.

– Kaži već jednom – reče Ron, posmatrajući je.Hari iznenada shvati na koga ga Džini podseća. Blago se klatila napred-nazad u

svojoj stolici, baš kao Dobi kada je bio na ivici da otkrije neku zabranjenu

informaciju.– Imam nešto da vam kažem – promrmlja Džini, pazeći da ne pogleda u Harija.– Šta to? – upita Hari.Izgledalo je kao da Džini ne može da nađe prave reči.– Šta je? – reče Ron.Džini otvori usta, ali iz njih ne izađe nikakav zvuk. Hari se nagnu napred i tiho

progovori, tako da su samo Džini i Ron mogli da ga čuju.– Je li nešto o Dvorani tajni? Da li si videla nešto? Nekog ko se čudno ponaša?Džini duboko udahnu, i baš u tom trenutku pojavi se Persi Vizli, delujući umorno i

bledo.– Ako si završila s jelom, ja ću sesti na tvoje mesto, Džini. Umirem od gladi,

upravo sam došao sa stražarske dužnosti.Džini skoči kao da je stolica pod naponom, uputi Persiju brz i uplašen pogled, i

otrča. Persi sede i zgrabi šolju sa sredine stola.– Persi! – reče Ron ljutito. – Baš se spremala da nam kaže nešto važno!Persi se zagrcnu baš dok je ispijao čaj.– Šta to? – upita on, kašljući.– Baš sam je pitao da li je videla nešto čudno, i ona je krenula da kaže...– A... to... to nema nikakve veze s Dvoranom tajni – reče Persi kao iz topa.– Otkud ti znaš? – upita Ron, podigavši obrve.– Pa, ovaj, ako morate da znate, Džini me je, ovaj, srela pre neki dan kada sam...

ma, nije važno... stvar je u tome, videla me je kako radim nešto i ja, ovaj, ja sam jezamolio da to nikom ne pominje. Moram priznati, nisam ni mislio da će održati reč.Nije ništa, stvarno, samo radije ne bih...

Hari nikada ranije nije video da je Persiju tako neprijatno.– Šta si to radio, Persi? – upita Ron, smeškajući se. – Hajde, reci nam, nećemo se

smejati.Persi mu ne uzvrati osmeh.– Dodaj mi te kiflice, Hari, umirem od gladi.

* * * Hari je znao da cela misterija može da bude razrešena već sutradan, i bez njihove

pomoći, ali nije hteo da propusti priliku da popriča s Mirtom, ukoliko bi mu seukazala – a na njegovo zadovoljstvo ukazala se već sredinom prepodneva, dok ih jeGilderoj Lokhart vodio na Istoriju magije.

Lokhart, koji ih je tako često uveravao da je sva opasnost prošla, samo da bi ubrzobilo dokazano da nije bio u pravu, sada ih je svesrdno ubeđivao da gotovo da nije nipotrebno da se muči i prati ih niz hodnike radi bezbednosti. Njegova kosa nije biladoterana kao obično. Izgleda da je bio budan veći deo noći, i patrolirao četvrtim

spratom.– Pazite šta vam kažem – reče on skrećući s njima iza ugla – prve reči koje izađu

iz usta onih Skamenjenih jadnika biće: – To je bio Hagrid . Iskreno, zapanjen sam štoprofesorka Mek Gonagal misli da su sve ove mere bezbednosti neophodne.

– Slažem se, gospodine – reče Hari, a Ron ispusti svoje knjige od iznenađenja.– Hvala, Hari – reče Lokhart ljubazno, dok su čekali da ispred njih prođe dugačak

red haflpafovaca. – Hoću da kažem, mi nastavnici imamo sasvim dovoljno posla i beztoga da pratimo učenike na časove i čuvamo stražu cele noći...

– U pravu ste – reče Ron, shvatajući na šta Hari cilja. – Zašto nas ne ostaviteovde, gospodine, treba da pređemo još samo jedan hodnik.

– Znaš, Vizli, mislim da hoću – reče Lokhart. – Zaista treba da se pripremim zasvoj sledeći čas.

I on se žurno udalji.– Da se pripremi za čas – Ron se podrugljivo iskezi za njim. – Pre će biti da je

otišao da uvije kosu.Propustili su ostale grifindorce ispred sebe, a onda se ustremiše niz jedan bočni

hodnik, hitajući prema kupatilu Jecajuće Mirte. Ali, dok su čestitali jedan drugome nasvom sjajnom planu...

– Poteru! Vizli! Šta vi to radite?Bila je to profesorka Mek Gonagal, a usta su joj bila tanja od linije.– Mi smo... mi smo... – promuca Ron – mi smo hteli da... da odemo da vidimo...– Hermionu – reče Hari. I Ron i profesorka Mek Gonagal ga pogledaše.– Tako dugo je nismo videli, profesorka – nastavi Hari užurbano, zgazivši Ronovo

stopalo – i mislili smo da se ušunjamo u bolničko krilo, znate, da joj kažemo da sumandragore skoro spremne i da, ovaj, ne brine.

Profesorka Mek Gonagal je i dalje piljila u njega, i na trenutak, Hari pomisli da ćeda prasne, ali kada je progovorila bio je to čudno promukao glas.

– Naravno – reče ona, i Hari, zapanjen, spazi suzu kako blista u njenomprodornom oku. – Naravno, shvatam da sve ovo najteže pada prijateljima onih kojisu... potpuno vas razumem. Da, Poteru, naravno da možete da posetite gospođicuGrejndžer. Ja ću obavestiti profesora Binsa gde ste otišli. Recite Madam Pomfri daimate moju dozvolu.

Hari i Ron produžiše, jedva se usuđujući da poveruju da su izbegli kaznu. Kada suzamakli za ugao, začuše kako profesorka Mek Gonagal u daljini šmrkće.

– To je – reče Ron vatreno – najbolja priča koju si ikada izmislio.Nisu imali drugog izbora nego da odu u bolničko krilo i kažu Madam Pomfri da

imaju dozvolu profesorke Mek Gonagal da posete Hermionu.Madam Pomfri ih nevoljno pusti unutra.– Nema svrhe pričati sa Skamenjenom osobom – reče, i kada su zauzeli svoja

mesta pored Hermione morali su da priznaju da je u pravu. Bilo je jasno da Hermiona

nema ni najslabiju predstavu da ima posetioce, i da bi isto tako mogli da pričaju injenom noćnom ormančiću da ne brine, učinak bi bio isti.

– Ipak, pitam se da li je videla napadača? – reče Ron, gledajući tužno uHermionino kruto lice. – Jer ako se on krišom došunjao do svih njih, niko nikad nećesaznati...

Ali Hari nije gledao u Hermionino lice. Više ga je zanimala njena desna šaka.Ležala je stegnuta preko ćebeta i, nagnuvši se bliže, on vide u njenoj pesnici zgužvanoparče papira.

Uverivši se da Madam Pomfri nije u blizini, on to pokaza Ronu.– Pokušaj da ga izvučeš – prošaputa Ron, pomerajući stolicu, kako bi zaklonio

Harija od pogleda Madam Pomfri.To nije bio lak zadatak. Hermionina šaka bila je tako jako stegnuta da je Hari bio

siguran da će pocepati papir. Dok je Ron čuvao stražu, on ga je vukao i okretao i,najzad, posle nekoliko napetih minuta, uspeo je da ga iščupa.

Bila je to stranica iscepana iz vrlo stare knjige iz biblioteke. Hari je znatiželjnoispravi, a Ron se nagnu bliže da i on pročita.

Od mnogobrojnih strašnih zveri i čudovišta koja tumaraju po našoj zemlji nijednonije čudnovatije i smrtonosnije od Baziliska, poznatog i kao Kralj Zmija. Ovazmija, koja može da dostigne džinovsku veličinu i da živi mnogo stotina godina,rađa se iz kokošijeg jajeta izlegnutog ispod žabe krastače. Načini na koje onubija izuzetno su čudnovati, jer osim svojih smrtonosnih i otrovnih zuba, Baziliskima smrtonosan pogled, i svi koji se zagledaju u zenicu njegovog oka umrećeistog trena. Paukovi beže od Baziliska jer je on njihov smrtni neprijatelj, aBazilisk beži jedino od kukurikanja petla, koje je za njega smrtonosno.

A ispod toga bila je napisana jedna jedina reč, rukopisom koji Hari prepozna kao

Hermionin. Cevi.Učini mu se kao da je neko upravo upalio sijalicu u njegovom mozgu.– Rone – jedva izgovori – to je to. Ovo je odgovor. Čudovište iz Dvorane je

Bazilisk3 – džinovska zmija! Zato ja svuda čujem glas koji niko drugi ne čuje. To jezato što razumem nemušti jezik...

Hari baci pogled na krevete oko sebe.– Bazilisk ubija ljude svojim pogledom. Ali niko nije umro – zato što ga niko nije

pogledao pravo u oči. Kolin ga je video kroz svoj fotoaparat. Bazilisk je spalio ceofilm u njemu, ali je Kolin samo Skamenjen. Džastin... Džastin mora da je videoBaziliska kroz Skoro Obezglavljenog Nika! Nik ga je video u punom svetlu, ali on nijemogao ponovo da umre – a Hermiona i ona devojka, asistentkinja iz Rejvenkloa,nađene su s ogledalom pored sebe. Hermiona je upravo shvatila da je čudovišteBazilisk. Da se kladimo u šta hoćeš da je ona upozorila prvu osobu koju je srela da

prvo ogledalom pogleda iza ugla! A ta devojka je izvukla svoje ogledalo – i...Ron obesi vilicu.– A Gospođa Noris? – prošaputa znatiželjno.Hari je naporno razmišljao, zamišljajući prizor koji je video u Noći veštica.– Voda... – reče on polako – poplava iz kupatila Jecajuće Mirte. Kladim se da je

Gospođa Noris videla samo odraz...On nestrpljivo pregleda stranicu u svojoj ruci. Što ju je više gledao, sve mu se

više činilo da to ima smisla.– Bazilisk beži jedino od kukurikanja petla, koje je za njega smrtonosno! –

pročita on naglas. – Hagridovi petlovi su ubijeni! Sliterinov naslednik nije ih želeo ublizini zamka kada je Dvorana otvorena! Paukovi beže od njega! Sve se uklapa!

– Ali kako se Bazilisk kretao po zamku? – upita Ron. – Gadna, velika zmija...Neko bi ga video...

Hari, međutim, pokaza na reč koju je Hermiona napisala na dnu strane.– Cevi – reče. – Cevi... Rone, koristio je vodovod. Ja sam čuo onaj glas kako

dopire iz zidova...Ron iznenada zgrabi Harija za ruku.– Ulaz u Dvoranu tajni! – reče on promuklo. – Šta ako je u kupatilu? Šta ako je

ulaz u kupatilu...– ...kupatilu Jecajuće Mirte – dovrši Hari.Sedeli su tu, dok im je uzbuđenje strujalo venama, jedva se usuđujući da poveruju.– To znači – reče Hari – da ja nisam jedini Nemušti u školi. I Sliterinov naslednik

je takav. Tako uspeva da kontroliše Baziliska.– Šta ćemo da radimo? – upita Ron, dok su mu oči sevale. – Hoćemo li da idemo

pravo kod profesorke Mek Gonagal?– Hajdemo u zbornicu – reče Hari, poskočivši. – Ona će biti tamo za deset minuta,

uskoro će odmor.Strčali su niza stepenice. Pošto nisu želeli da ih ponovo zateknu kako lutaju po

hodnicima, otišli su pravo u praznu zbornicu. Bila je to velika obložena soba punatamnih drvenih stolica. Hari i Ron su se šetkali po njoj, i suviše uzbuđeni da bi seli.

Ali zvono za odmor nije se oglasilo.Umesto njega, odjekujući hodnicima, začuo se magijski pojačan glas profesorke

Mek Gonagal.– Svi učenici odmah da se vrate u spavaonice svojih kuća. Svi nastavnici da se

vrate u zbornicu. Odmah, moliću.Hari se okrenu i zagleda u Rona.– Nije valjda još jedan napad? Ne sada?– Šta ćemo da radimo? – upita Ron uplašeno. – Da se vratimo u spavaonicu?– Ne – reče Hari, osvrćući se oko sebe. S njihove leve strane stajao je vrlo ružan

orman, pun nastavničkih ogrtača. – Unutra. Hajde da čujemo o čemu se radi. Onda

ćemo im reći šta smo otkrili.Oni se sakriše unutra, slušajući tutnjavu stotine ljudi koji se kreću iznad njihovih

glava, a vrata zbornice se uz tresak otvoriše. Između prašnjavih nabora ogrtača,posmatrali su nastavnike kako ulaze u prostoriju. Neki od njih su izgledali zbunjeno,drugi sasvim prestrašeno. Stiže i profesorka Mek Gonagal.

– Opet se desilo – obrati se ona nemoj zbornici. – Čudovište je odvelo jednuučenicu. Pravo u samu Dvoranu.

Profesor Flitvik ciknu. Profesorka Mladica prinese šaku ustima. Snejp čvrstozgrabi naslon jedne stolice, i upita: – Kako možeš da budeš sigurna?

– Sliterinov naslednik – reče profesorka Mek Gonagal, koja je bila veoma bleda –ostavio je još jednu poruku. Odmah ispod prve. Njen kostur će zauvek ležati uDvorani.

Profesor Flitvik briznu u plač.– Ko je u pitanju? – upita Madam Bućkuriš, koja beše utonula u stolicu jer su je

kolena izdala. – Koja učenica?– Džini Vizli – reče profesorka Mek Gonagal.Hari oseti kako Ron nečujno skliznu na pod garderobe pored njega.– Moraćemo sutra da pošaljemo sve učenike kućama – reče profesorka Mek

Gonagal. – Ovo je kraj Hogvortsa. Dambldor je uvek govorio...Vrata zbornice ponovo se otvoriše uz tresak. U jednom mahnitom trenutku, Hari je

bio siguran da je to Dambldor. Ali to je bio samo Lokhart, koji se zadovoljnosmeškao.

– Strašno mi je žao – zadremao sam – šta sam propustio?Izgleda da nije primetio da ga ostali nastavnici posmatraju gotovo s mržnjom.

Snejp iskorači ispred njih.– Baš čovek koji nam treba – reče on. – Baš pravi. Čudovište je ščepalo jednu

devojčicu, Lokharte. Odnelo ju je u samu Dvoranu tajni. Najzad je kucnuo tvoj čas.Lokhart preblede.– Tako je, Gilderoje – ubaci se profesorka Mladica. – Zar nisi baš sinoć pričao da

si sve vreme znao gde je ulaz u Dvoranu tajni?– Ja – pa, ja... – mucao je Lokhart.– Da, zar mi nisi rekao da si siguran da znaš šta je u njoj? – procvrkuta profesor

Flitvik.– J-jesam li? Ne sećam se...– Ja se svakako sećam da si pričao koliko ti je žao što se nisi dočepao čudovišta

pre nego što je Hagrid uhapšen – reče Snejp. – Zar nisi rekao da je ceo ovaj problemnevešto vođen i da ti je trebalo dati odrešene ruke od samog početka?

Lokhart je zurio u svoje kolege, čija su lica bila kruta kao da su od kamena.– Ja... ja stvarno nikad... Možda ste pogrešno razumeli...– Dakle, prepuštamo tebi da to rešiš, Gilderoje – reče profesorka Mek Gonagal. –

Večeras će biti pravi trenutak da to uradiš. Postaraćemo se da ti se svi sklone s puta.Moći ćeš sasvim sam da savladaš čudovište. Najzad ćeš imati odrešene ruke.

Lokhart je očajno buljio oko sebe, ali mu niko ne priteče u pomoć. Više nijeizgledao ni približno zgodno. Usna mu je drhtala, a u odsustvu svog uobičajenogiskeženog osmeha delovao je suvonjavo, i brada kao da mu se stopila s vratom.

– D-dobro onda – reče on. – Biću – biću u svom kabinetu, spremaću – spremaćuse.

I on izađe iz prostorije.– Dakle – reče profesorka Mek Gonagal, raširenih nozdrva – bar smo njega

skinuli s vrata. Glavešine kuća trebalo bi da pođu i obaveste učenike šta se dogodilo.Kažite im da će ih sutra, rano izjutra, Hogvorts ekspres odvesti kućama. Molim vasneka se ostali pobrinu da učenici ne napuštaju spavaonice.

Nastavnici ustadoše, i krenuše jedan po jedan.

* * * To je verovatno bio najgori dan u celom Harijevom životu. On, Ron, Fred i

Džordž sedeli su zajedno u ćošku grifindorskog dnevnog boravka, i nisu bili u stanjuništa da kažu jedan drugome. Persi nije bio tu. Otišao je da pošalje sovu gospodinu igospođi Vizli, a onda se zatvorio gore u svoju spavaonicu.

Nijedno popodne nije toliko dugo trajalo, niti je grifindorski toranj ikada bio takopun, a opet tako tih. Pred zalazak sunca, Fred i Džordž su otišli gore na spavanje, nemogavši više da podnesu to sedenje.

– Ona je nešto znala, Hari – reče Ron, progovorivši prvi put otkako su se uzbornici krili u ormanu. – Zato je odvedena. Nije se uopšte radilo ni o kakvoj glupostiu vezi s Persijem. Otkrila je nešto o Dvorani tajni. Biće da je zbog toga... – Ronmahnito protrlja oči. – Mislim, ona je Čistokrvna. Ne može da bude nijedan drugirazlog.

Hari je video krvavocrveno sunce kako zaranja iza horizonta. Nikada se nijeosećao ovako užasno. Kad bi bar nešto mogli da preduzmu. Bilo šta.

– Hari – reče Ron – misliš li da ima ikakve šanse da ona nije... znaš već...Hari nije znao šta da kaže. Nije mogao ni da zamisli da je Džini još živa.– Znaš šta? – reče Ron – trebalo bi da odemo do Lokharta. Da mu ispričamo sve

što znamo. On će pokušati da uđe u dvoranu. Možemo da mu kažemo gde mislimo dase ona nalazi, i da mu kažemo da je Bazilisk unutra.

Pošto Hari nije mogao da smisli šta bi drugo mogli da učine, a pošto je hteo bilošta da preduzme, on pristade. Grifindorci oko njih bili su toliko očajni i toliko susažaljevali Vizlijeve, da niko nije ni pokušao da ih zaustavi kad su ustali, prošli krozboravak i izašli kroz rupu iza portreta.

Kad su se spustili do Lokhartovog kabineta, mrak je uveliko padao. Činilo se da

se u kabinetu štošta dešava. Mogli su da čuju struganje, lupanje i užurbane korake.Hari pokuca i, odjednom, unutra sve utihnu. Onda se vrata malčice odškrinuše, i

oni videše jedno Lokhartovo oko kako viri kroz prorez.– O... gospodine Poter, gospodine Vizli... – reče on, još malo odškrinuvši vrata. –

Trenutno sam nešto zauzet. Brzo recite to što imate, moliću...– Profesore, imamo neke informacije za vas – reče Hari. – Mislimo da bi vam

pomogle.– Ovaj... pa... mislim da nije strašno... – Deo Lokhartovog lica koji se video

izgledao je kao da mu je neprijatno. – Hoći reći... pa... dobro.Otvorio je vrata, i oni uđoše.Njegov kabinet bio je bezmalo ogoljen. Dva velika kovčega ležala su otvorena na

podu. Njegove odore: žadzelena, jorgovanljubičasta i ponoćnoplava behu užurbanospakovane u jedan od njih. U drugom su neuredno bile nabacane knjige. Fotografije,koje su nekad pokrivale zidove, sada su bile natrpane u kutije na stolu.

– Idete negde? – upita Hari.– Ovaj, pa da – reče Lokhart, skidajući svoj poster u prirodnoj veličini s poleđine

vrata, i poče da ga umotava. – Hitan poziv... neizbežan... moram da idem...– Šta će biti s mojom sestrom? – obrecnu se Ron.– Pa, što se toga tiče... zbilja žalosno – reče Lokhart, izbegavajući njihove

poglede, izvuče celu fioku i poče da prazni njen sadržaj u torbu. – Nikome nije žaoviše nego meni...

– Vi ste nastavnik Odbrane od Mračnih veština! – reče Hari. – Ne možete sada daodete! Ne sad, dok se ovde dešavaju sve te Mračne stvari!

– Pa, moram da priznam... kad sam prihvatio nameštenje... – mrmljao je Lokhart,trpajući sada čarape preko odora – u opisu posla ništa nije pisalo o... nisamočekivao...

– Hoćete da kažete da bežite? – reče Hari s nevericom. – Posle svega što steuradili u svojim knjigama?

– Knjige mogu da zavaraju – reče Lokhart diplomatski.– Pa vi ste ih napisali! – viknu Hari.– Dragi moj dečače – reče Lokhart, uspravljajući se i mršteći se na Harija. –

Mućni svojom glavom. Moje knjige se ne bi prodavale ni upola ovoliko dobro ukolikoljudi ne bi mislili da sam ja uradio sve te stvari. Niko neće da čita o nekom ružnom,starom, jermenskom vešcu, makar ovaj spasao celo selo od vukodlaka. Izgledao biužasno na naslovnoj strani. Uopšte nema smisla za odevanje. A veštica koja jeproterala bandonsku vilu zloslutnicu ima dlakavu bradu. Mislim, ma daj...

– Znači da ste vi samo preuzimali zasluge za nešto što je uradila gomila drugihljudi? – upita Hari s nevericom.

– Hari, Hari – reče Lokhart, nestrpljivo vrteći glavom – to nije ni približno takojednostavno. Bilo je tu mnogo posla. Trebalo je da nađem sve te ljude. Da ih pitam

kako su tačno uspeli da urade to što su uradili. Onda je trebalo da bacim na njihMemorijske čini, kako se ne bi sećali da su to uradili. Ako postoji nešto čime seponosim, onda su to moje Memorijske čini. Ne, tu je bilo mnogo posla, Hari. Nije tosamo potpisivanje knjiga i fotografija za javnost, znaš. Ako hoćeš da stekneš slavu,moraš da budeš spreman na dug i mukotrpan rad.

On zatvori brave na kovčezima i zaključa ih.– Da vidimo – reče. – Mislim da je to sve. Da, ostala je još samo jedna stvar.On izvuče svoj čarobni štapić i uperi ga u njih.– Strašno mi je žao, dečaci, ali sada moram da bacim Memorijske čini na vas. Ne

mogu da vas pustim da svima izbrbljate moje tajne. Više nikad ne bih prodao nijednuknjigu...

Hari zgrabi svoj štapić taman na vreme. Lokhart jedva da je podigao svoj kadHari uzviknu: – Ekspeliarmus!

Lokhart bi odbačen unazad, i sruči se preko svog kovčega. Njegov štapić poletevisoko u vazduh. Ron ga uhvati, i baci kroz otvoren prozor.

– Nije trebalo da pustite profesora Snejpa da nas nauči tome – reče Hari besno,šutnuvši Lokhartov kovčeg u stranu. Lokhart je odozdo gledao u njega, ponovodelujući suvonjavo. Hari je još uvek upirao svoj štapić u njega.

– Šta hoćete da uradim? – upita Lokhart slabašno. – Ne znam gde je Dvorana tajni.Ništa ne mogu da uradim.

– Imate sreće – reče Hari, nateravši pokretom svog štapića Lokharta da ustane. –Mislimo da mi znamo gde je. I šta je u njoj. Hajdemo.

Izmarširali su Lokharta iz kabineta i poveli ga niz najbliže stepenice, pa mračnimhodnikom u kom su sijale poruke na zidu, sve do ulaza u kupatilo Jecajuće Mirte.

Pustili su Lokharta prvog unutra. Hariju je bilo drago da vidi kako se ovaj trese.Jecajuća Mirta je i dalje sedela na vodokotliću krajnjeg klozeta.– O, to ste vi – reče ona kad spazi Harija. – Šta sad hoćete?– Da te pitamo kako si umrla – reče Hari.Ceo Mirtin izgled odmah se promeni. Činilo se da joj niko nikada nije postavio

tako laskavo pitanje.– Oooo, bilo je strašno – reče sa zadovoljstvom. – To se dogodilo baš ovde.

Umrla sam u ovom separeu. Sećam se kao da je juče bilo. Sakrila sam se ovde jer meje Olivija Hornbi zadirkivala zbog naočara. Vrata su bila zaključana, i ja sam plakala,a onda sam čula kako neko ulazi. Rekao je nešto smešno. Mislim da je bilo na nekomdrugom jeziku. U svakom slučaju, ono što me je zaista iznerviralo je što je toizgovorio neki dečak. Stoga sam otključala vrata da mu kažem da ide u svoj klozet, aonda sam... – Mirta se značajno isprsi, ozarenog lica – umrla.

– Kako? – upita Hari.– Pojma nemam – reče Mirta utišanim glasom. – Samo se sećam da sam videla par

vrlo velikih žutih očiju. Celo telo mi je nekako utrnulo, i odlebdela sam... Ona

sanjalački pogleda u Harija. – A onda sam se ponovo vratila. Odlučila sam da OlivijiHornbi ne dam mira, razumete. O, i te kako je zažalila što se ikada smejala mojimnaočarima.

– Gde si tačno videla te oči? – upita je Hari.– Negde tamo – reče Mirta, neodređeno pokazujući ka lavabou ispred njenog

klozeta.Hari i Ron požuriše ka njemu. Lokhart se držao podalje iza njih, s izrazom

potpunog užasa na licu.Lavabo je izgledao sasvim obično. Pregledali su svaki njegov pedalj, unutra i

spolja, uključujući i cevi ispod. A onda je Hari spazi: urezana sa strane na jednoj odbakarnih česmi, nalazila se sićušna zmija.

– Ta slavina nikada nije radila – reče Mirta veselo, dok je on pokušavao da jeodvrne.

– Hari – reče Ron – reci nešto. Nešto na nemuštom jeziku.– Ali... – Hari se grozničavo zamisli. Uspevalo mu je da progovori nemuštim

jezikom samo kada se nalazio licem u lice s pravom zmijom. Netremice se zagleda umali bakrorez zmije, pokušavajući da zamisli da je prava.

– Otvori se – reče.Pogleda u Rona, koji odmahnu glavom.– Engleski – reče.Hari ponovo pogleda u zmiju, terajući sebe da poveruje da je živa. Čim bi

pomerio glavu, svetlost sveće učinila bi da izgleda kao da se ona pomera.– Otvori se – reče.Međutim, ono što je čuo nisu bile reči. Ote mu se čudan siktaj, i istog trena slavina

blesnu sjajnom belom svetlošću, i poče da se vrti. Sledećeg trenutka, lavabo poče dase pomera. Lavabo je, u stvari, potonuo izvan vidika, otkrivajući veliku otvorenu cev,dovoljno široku da se čovek uvuče u nju.

Hari začu Ronov preneražen prigušen krik i podiže pogled. Rešio je šta treba daučini..

– Idem tamo dole – reče.Nije mogao da ne ode, pogotovo ne sada, kada su našli ulaz u Dvoranu, ne ako

postoji makar i najslabija, najmanja, najfantastičnija šansa da je Džini živa.– I ja – reče Ron.Nastade pauza.– Pa, čini se da vam ja nisam potreban – reče Lokhart, sa senkom svog starog

osmeha. – Ja ću samo...Spustio je šaku na kvaku vrata, ali Hari i Ron uperiše svoje čarobne štapiće u

njega.– Ti možeš prvi – zareža Ron.Prebledeo i bez štapića, Lokhart priđe otvoru.

– Momci – reče slabašnim glasom – dečaci, kakva je korist od svega toga?Hari ga bocnu u leđa svojim čarobnim štapićem. Lokhart ugura noge u cev.– Stvarno mislim da ne... – poče on, ali ga Ron gurnu, i on iskliznu s vidika. Hari

brzo krenu za njim. Polako se uvukao u cev, a onda se pustio.Činilo mu se da juri niz beskrajan, sluzav, mračan tobogan. Mogao je da vidi

druge cevi kako se račvaju u svim pravcima, ali nijedna nije bila tako velika kaonjihova, koja se uvrtala i okretala, naginjući se strmo naniže. Znao je da pada dubokoispod škole, čak i ispod tamnica. Iza sebe je čuo Rona kako ovlaš udara u krivinama.

A onda, tek što je počeo da brine o tome šta će se desiti kada udare o zemlju, cevise izravnaše, i on izlete napolje uz mokar udarac, sletevši na vlažan pod mračnogkamenog tunela, dovoljno visokog da se ispravi u njemu. Malo dalje, Lokhart sepridizao na noge, prekriven muljem i avetinjski bled. Hari se skloni u stranu skoroistog trena kad i Ron izlete iz cevi.

– Mora da smo kilometrima ispod škole – reče Hari, dok mu je glas odjekivao pocrnom tunelu.

– Verovatno smo ispod jezera – reče Ron, žmireći oko sebe u mračne, sluzavezidove.

Sva trojica se okrenuše i zagledaše u tminu ispred sebe.– Lumos! – promrmlja Hari svom štapiću, i ovaj se ponovo upali. – Hajde – reče

on Ronu i Lokhartu, i oni pođoše, a stopala su im bučno šljapkala po mokrom podu.Tunel je bio tako mračan da su jedva mogli da vide prst pred okom. Pri svetlosti

čarobnog štapića, njihove senke na mokrim zidovima izgledale su čudovišno.– Zapamtite – reče Hari tiho, dok su oprezno išli napred – na bilo kakav znak

kretanja, odmah zatvorite oči...Ali u tunelu je bilo tiho kao u grobu, i prvi neočekivan zvuk koji su čuli bilo je

glasno krc kada je Ron nagazio na nešto, za šta se ispostavilo da je pacovska lobanja.Hari spusti štapić da bi pogledao na pod, i vide da je posut kosturima malih životinja.Svojski pokušavajući da ne zamišlja kako bi Džini mogla da izgleda ako bi jepronašli, Hari ih povede napred, iza mračne okuke u tunelu.

– Hari, tamo gore ima nečega... – reče Ron promuklo, zgrabivši Harija za rame.Oni se ukočiše, posmatrajući. Hari je jedva nazirao obrise nečeg velikog i

vijugavog, kako leži tačno preko tunela. Nije se pomeralo.– Možda spava – prodahta on, bacivši pogled na ostalu dvojicu. Lokhart je stisnuo

šake preko očiju. Hari se okrenu nazad da pogleda u tu stvar, a srce mu se uzlupa takožestoko da je takoreći osetio bol.

Vrlo lagano, suzivši oči što je više mogao a da ipak može da vidi, Hari krenunapred, podigavši svoj štapić.

Svetlost skliznu na ogromnu zmijsku kožu jarke, otrovnozelene boje, koja je ležalasklupčana i prazna preko poda tunela. Stvorenje koje ju je odbacilo mora da je bilodugačko najmanje desetak metara.

– Bokca mu – reče Ron slabašno.Iznenada začuše kretanje iza sebe. Gilderoja Lokharta su izdala kolena.– Ustaj – reče Ron oštro, upirući štapić u Lokharta.Lokhart se diže na noge – a onda se baci na Rona, obarajući ga na zemlju.Hari je skočio napred, ali prekasno. Lokhart se beše uspravio, dahćući, držeći

Ronov štapić u ruci, a na lice mu se vrati blistav osmeh.– Pustolovina se završava ovde, momci! – reče on. – Ja ću odneti parče ove kože

gore u školu, reći ću im da sam zakasnio da spasem devojčicu, a da ste vas dvojicatragično poludeli kada ste videli njeno unakaženo telo. Oprostite se sa svojimpamćenjem!

On pridiže Ronov čarobni štapić, izlepljen činotejpom, visoko iznad svoje glave, ipovika: – Obliviate!

Štap eksplodira jačinom omanje bombe. Hari zaštiti glavu rukama i potrča,klizajući se po odbačenoj zmijskoj koži, sklanjajući se od velikih gromada tavanice,koje su uz tresak padale na pod. Sledećeg trenutka stajao je sam, zureći u čvrst zid ododronjenog kamenja.

– Rone! – povika on. – Jesi li dobro? Rone!– Ovde sam! – Ronov prigušen glas dopre do njega s druge strane odrona. – Ja

sam dobro. Ovaj bilmez nije... štapić ga je pogodio.Začu se tup udarac i glasno: – Joj! – Zvučalo je kao da je Ron upravo šutnuo

Lokharta u potkolenicu.– Šta sad? – začuo je Ronov očajni glas. – Ne možemo da prođemo kroz ovo.

Trebaće nam sto godina...Hari podiže pogled ka tavanici tunela. U njoj su se pojavile ogromne pukotine.

Nikada nije pokušao čarolijama da raznese nešto toliko veliko kao što su ove stene, asada nije bio pravi trenutak da proba – šta ako se ceo tunel uruši?

Začu se još jedan udarac, i još jedno: – Joj! – s druge strane stena. Gubili suvreme. Džini je već satima u Dvorani tajni. Hari je znao da mu je preostala još samojedna stvar da je uradi.

– Čekaj tu – viknu on Ronu. – Čekaj s Lokhartom. Ja idem dalje. Ako se ne vratimza jedan sat...

Usledi veoma napeta pauza.– Probaću da uklonim nešto od ovog kamenja – reče Ron, koji se primetno trudio

da očuva mirnoću svog glasa. – Da bi ti mogao... mogao da prođeš, kad se vratiš. I,Hari...

– Videćemo se za tili čas – reče Hari, pokušavajući da unese samopouzdanje usvoj drhtav glas.

I on sam pođe pored džinovske zmijske košuljice.Uskoro su se udaljeni zvuci Ronovih napora da pomeri kamenje izgubili. Tunel je

skretao i skretao. Svaki živac u Harijevom telu neprijatno je pulsirao. Želeo je da se

pojavi kraj tunela, iako se užasavao od onoga što bi tamo mogao da nađe. A ondanajzad, kad se išunjao iza ko zna koje okuke, ispred sebe spazi čvrst zid, na kome subile uklesane dve isprepletene zmije koje su umesto očiju imale po dva velikasvetlucava smaragda.

Hari priđe, posve suvog grla. Nije morao da zamišlja da su ove kamene zmijeprave, njihove oči izgledale su čudnovato žive.

Tačno je pogodio šta treba da radi. On pročisti grlo, na šta smaragdne oči kao dazatreptaše.

– Otvori se – reče Hari tihim, slabim siktajem.Čim se zid otvorio, zmije se razdvojiše, glatko skliznuše izvan vidokruga, i Hari,

tresući se od glave do pete, stupi unutra.

17. Sliterinov naslednik

Stajao je na kraju vrlo dugačke, bledo osvetljene dvorane. Veoma visoki kameni

stubovi, takođe obavijeni isklesanim zmijama, uzdizali su se da podupru tavanicu kojase gubila u tami, bacajući dugačke crne senke kroz čudnovato zelenkastu tminu koja jeispunjavala prostoriju.

Dok mu je srce izuzetno brzo kucalo, Hari je stajao osluškujući jezivu tišinu.Možda Bazilisk vreba iz ćoška, iz senke, iza stuba? I gde je Džini?

On izvuče svoj štapić i krenu napred između zmijskih stubova. Svaki njegovoprezni korak glasno bi odjeknuo između zidova u senci. I dalje je držao oči stisnute,spreman da ih sklopi na najmanji znak kretanja. Šuplje očne duplje kamenih zmija kaoda su ga pratile. Više nego jednom, uz trzaj u stomaku, učinilo mu se da vidi kako sepomeraju.

A onda, kad stiže do poslednjeg para stubova, na vidiku se pojavi statua, visokakao sama Dvorana, naslonjena uza zid.

Hari je morao da iskrivi vrat nagore da bi video ogromno lice na vrhu: bilo jedrevno i majmunoliko, s dugom tankom bradom koja je dopirala skoro do ruba

čarobnjakove dugačke kamene odore, gde su dva ogromna siva stopala stajala naglatkom podu Dvorane. A između stopala, licem nadole, ležala je mala figura u crnojodori s plamenom crvenom kosom.

– Džini! – promrmlja Hari, dotrča do nje i pade na kolena. – Džini! Nemoj daumreš! Molim te, nemoj da umreš!

On spusti svoj štapić pored sebe, zgrabi Džini za ramena, i okrenu je. Lice joj jebilo bledo kao mermer, i isto toliko hladno, ali su joj oči bile zatvorene, što znači danije bila Skamenjena. Ali onda mora da je...

– Džini, molim te, probudi se – promrmlja Hari očajno, drmajući je. Džinina glavase beznadežno i mlitavo klatila s jedne na drugu stranu.

– Neće se probuditi – reče jedan mek glas.Hari se naglo trže i okrenu se, i dalje na kolenima.Visok, crnokos dečak stajao je oslonjen o najbliži stub, i posmatrao ga. Njegovi

obrisi behu čudnovato mutni, i Hariju se činilo da gleda u njega kroz neki zamagljenprozor. Ali nije bilo sumnje ko je on.

– Tom... Tom Ridl?Ridl klimnu glavom, ne skidajući pogled s Harijevog lica.– Kako to misliš, neće se probuditi? – reče Hari očajno. – Ona nije... nije

valjda...?– Još je živa – reče Ridl. – Ali neće još dugo.Hari se zagleda u njega. Tom Ridl je pohađao Hogvorts pre pedeset godina, a ipak

je stajao pred njim, okružen čudnom magličastom svetlošću, i nije bio ni dan stariji odšesnaest godina.

– Da li si ti duh? – upita ga Hari nesigurno.– Sećanje – reče Ridl tiho. – Sačuvano u dnevniku punih pedeset godina.On pokaza na pod, blizu ogromnih nožnih prstiju statue. Tamo je, otvoren, ležao

mali crni dnevnik koji je Hari našao u kupatilu Jecajuće Mirte. Za trenutak, Hari sezapita kako je tu dospeo – ali sada je bilo važnijih pitanja kojima se trebalopozabaviti.

– Moraš da mi pomogneš, Tome – reče Hari, ponovo podižući Džininu glavu. –Moramo da je sklonimo odavde. Tu je Bazilisk... Ne znam gde je, ali mogao bi danaiđe svakog časa. Molim te, pomozi mi...

Ridl se ne pomeri. Hari, znojeći se, nekako uspe da pridigne Džini s poda, iponovo se sagnu da pokupi svoj štapić.

Ali njegovog čarobnog štapića nje bilo.– Da nisi video...?On podiže pogled. Ridl ga je i dalje posmatrao – vrteći Harijev štapić između

svojih dugačkih prstiju.– Hvala – reče Hari, ispruživši ruku za njim.U uglu Ridlovih usana pojavi se osmeh. Nastavio je da zuri u Harija, zaludno

obrćući štapić.– Slušaj – reče Hari hitro, dok su mu kolena popuštala pod Džininom težinom –

moramo da idemo! Ako Bazilisk dođe...– Neće doći dok ne bude pozvan – reče Ridl smireno.Hari spusti Džini nazad na pod, ne mogavši više da je drži.– Kako to misliš? – upita on. – Slušaj, vrati mi štapić, možda mi zatreba.Ridlov osmeh postade još širi.– Neće ti trebati – reče.Hari se zagleda u njega.– Kako to misliš, neće mi...– Dugo sam čekao ovaj trenutak, Hari Poteru – reče Ridl. – Priliku da te vidim. Da

popričam s tobom.– Pazi ovako – reče Hari, gubeći strpljenje – mislim da ne kapiraš. Mi smo u

Dvorani tajni. Možemo da pričamo kasnije.– Pričaćemo sada – reče Ridl, još uvek se široko osmehujući, i stavi Harijev

čarobni štapić u džep.Hari je zurio u njega. Ovde se zbivalo nešto vrlo čudno.– Šta se desilo Džini? – upita on polako.– Pa, to je zanimljivo pitanje – reče Ridl ljubazno. – I prilično duga priča.

Pretpostavljam da je pravi razlog zašto je Džini Vizli u ovom stanju taj što je otvorilasrce i otkrila sve svoje tajne nevidljivom strancu.

– O čemu ti to pričaš? – upita Hari.– O dnevniku – reče Ridl. – Mom dnevniku. Mala Džini je u njemu pisala

mesecima i mesecima, iznosila mi sve svoje brižne jade i patnje: kako je njena braćazadirkuju, kako je morala da dođe u školu s polovnom odorom i udžbenicima, kako...– Ridlove oči zasijaše – ...kako misli da se nikada neće dopasti čuvenom, dobrom,sjajnom Hariju Poteru...

Sve vreme dok je pričao, Ridl nije skidao pogled s Harijevog lica. Beše to gotovogladan pogled.

– Veoma je dosadno kad moraš da slušaš glupe, sitne brige jedanaestogodišnjedevojčice – nastavi on. – Ali bio sam strpljiv. Otpisivao sam joj, saosećao s njom,bio sam ljubazan. Džini me je prosto obožavala. Niko me nikada nije razumeo kao ti,Tome... Tako mi je drago što imam ovaj dnevnik kome mogu da se poverim... To jekao da imam druga koga mogu da nosim naokolo u džepu...

Ridl se nasmeja, visokim, hladnim smehom koji mu nije pristajao. Od toga seHariju diže kosa na glavi.

– Ukoliko smem to sâm da kažem, Hari, oduvek sam bio kadar da šarmiram ljudekoji su mi bili potrebni. I tako mi je Džini otvarala svoju dušu, a njena duša je bila bašono što je meni trebalo. Postajao sam sve jači i jači, hraneći se njenim najdubljimstrahovima, njenim najmračnijim tajnama. Postao sam moćan, mnogo moćniji od male

gospođice Vizli. Dovoljno moćan da počnem da hranim gospođicu Vizli nekim svojimtajnama, da počnem zauzvrat da ulivam nešto moje duše u nju...

– Kako to misliš? – upita Hari, čija usta postadoše još suvlja.– Zar još nisi pogodio, Hari Poteru? – reče Ridl meko. – Džini Vizli je otvorila

Dvoranu tajni. Ona je podavila školske petlove i namazala preteće poruke pozidovima. Ona je pustila Sliterinovu zmiju na ono četvoro Blatokrvnih i Poruginumačku.

– Ne – prošaputa Hari.– Da – reče Ridl mirno. – Naravno, isprva nije znala šta radi. Bilo je vrlo

zabavno. Voleo bih da si mogao da vidiš njene novije izvode iz dnevnika... postali sumnogo zanimljiviji... Dragi Tome – izrecitova on, posmatrajući Harijevo užasnutolice – mislim da gubim pamćenje. Svuda po mojoj odori su petlova pera, a ja neznam kako su tu dospela. Dragi Tome, ne mogu da se setim šta sam radila za Noćveštica, ali jedna mačka je napadnuta, a ja sam svuda spreda izmazana farbom.Dragi Tome, Persi mi stalno govori da sam bleda i da ne ličim na sebe. Mislim dasumnja na mene... Danas se dogodio još jedan napad, a ja ne znam gde sam bila.Tome, šta da radim? Mislim da ludim... Mislim da sam ja ta koja ih sve napada,Tome!

Hari stegnu pesnice, zarivši nokte duboko u dlanove.– Trebalo je dosta vremena da glupa Džini prestane da veruje dnevniku – reče

Ridl. – Ali napokon je postala sumnjičava i pokušala da ga se otarasi. I tada si nascenu stupio ti, Hari. Ti si ga pronašao, na moju najveću radost. Od svih ljudi koji sumogli da ga uzmu, pojavio si se ti, osoba koju sam jedva čekao da upoznam...

– A zašto si hteo mene da upoznaš? – upita Hari. Obuzimao ga je bes, i morao jesvojski da se potrudi da bi mu glas ostao miran.

– Pa, vidiš, Džini mi je ispričala sve o tebi, Hari – reče Ridl. – Celu tvojufascinantnu prošlost. – Oči su mu preletale tamo-amo preko ožiljka u obliku munje naHarijevom čelu, i njegov izraz postade još požudniji. – Znao sam da moram daotkrijem više o tebi, da pričam s tobom i, ako je moguće, da te sretnem. Stoga samodlučio da te upoznam s mojim čuvenim hvatanjem onog velikog tikvana, Hagrida, nebih li pridobio tvoje poverenje.

– Hagrid je moj prijatelj – reče Hari, a glas mu je sada drhtao. – A ti si munamestio, je li? Mislio sam da si pogrešio, ali...

Ridl se ponovo nasmeja svojim piskavim smehom.– Bila je moja reč protiv Hagridove, Hari. Pa, možeš da zamisliš kako je to

izgledalo starom Armandu Dipetu. S jedne strane Tom Ridl, siromašan ali briljantan,bez roditelja a ipak tako hrabar, školski asistent, primeran učenik; a s druge straneveliki smetenjak Hagrid, koji svake druge nedelje upada u neku nevolju, koji pokušavada odgaji mladunčad vukodlaka ispod svog kreveta, koji se iskrada noću da bi se rvaos trolovima u Zabranjenoj šumi. Ali, priznajem, čak sam i ja bio iznenađen kako se

plan dobro razvijao. Pomislio sam da bi neko morao da shvati kako Hagrid nikako nemože da bude Sliterinov naslednik. Meni je trebalo čitavih pet godina da saznam svešto mogu o Dvorani tajni i otkrijem tajni ulaz u nju... otkud Hagridu pamet, ili snaga,za tako nešto!

– Izgleda da je samo nastavnik Preobražavanja, Dambldor, mislio da je Hagridnevin. On je ubedio Dipeta da zadrži Hagrida i obuči ga za čuvara imanja. Dabome,mislim da je Dambldor možda pogodio. Dambldor me nikada nije voleo, za razliku odostalih nastavnika...

– Kladim se da te je Dambldor odmah prozreo – reče Hari kroz stisnute zube.– Pa, svakako me je iritirajuće pomno držao na oku nakon što su izbacili Hagrida

– reče Ridl nemarno. – Znao sam da ne bi bilo bezbedno da ponovo otvorim Dvoranudok sam još uvek u školi. Ali nisam hteo da proćerdam onih pet dugih godina koje samproveo tražeći je. Odlučio sam da za sobom ostavim dnevnik, pohranivši u njega sebekao šesnaestogodišnjaka, da bih jednog dana, uz malo sreće, bio u stanju da nekogdrugog povedem svojim stopama, i dovršim plemenito delo Salazara Sliterina.

– Pa, nisi ga završio – reče Hari pobedonosno. – Ovoga puta niko nije umro, čakni mačka. Za nekoliko sati napitak od mandragora biće spreman, i svi koji su biliSkamenjeni oporaviće se.

– Zar ti nisam već rekao – reče Ridl tiho – da mi ubijanje Blatokrvnih više nijevažno? Već mesecima moja nova meta si... ti.

Hari je zurio u njega.– Zamisli koliko sam bio ljut kada sam, sledeći put kad je moj dnevnik otvoren,

zatekao Džini kako mi piše, a ne ti. Videla te je s dnevnikom, shvataš, i uspaničila se.Šta ako otkriješ kako on radi, a ja ti ponovim sve njene tajne? Ili još gore, šta ako tikažem ko je podavio petlove? Stoga je glupo malo derište sačekalo da se tvojaspavaonica isprazni i ukralo ga. Ali ja sam znao šta treba da preduzmem. Bilo mi jejasno da si na tragu Sliterinovom nasledniku. Na osnovu onoga što mi je Džini rekla otebi, znao sam da ćeš ići do kraja da bi rešio misteriju – naročito ako neko od tvojihnajboljih prijatelja bude napadnut. A Džini mi je rekla da cela škola bruji o tome kakoumeš da govoriš nemuštim jezikom...

– Stoga sam naterao Džini da napiše svoju sopstvenu oproštajnu poruku na zidu, idođe ovde dole da sačeka. Opirala se, plakala i postala vrlo dosadna. Ali nije jojpreostalo još dugo da živi: unela je i suviše sebe u dnevnik, u mene. Dovoljno da minajzad omogući da napustim njegove stranice. Otkad smo stigli ovamo čekam da sepojaviš. Znao sam da ćeš doći. Imam mnogo pitanja za tebe, Hari Poteru.

– Kao na primer? – siknu Hari, još uvek stiskajući pesnice.– Pa – reče Ridl, ljubazno se smešeći – kako to da je beba bez ikakvog izuzetnog

dara za magiju uspela da porazi najvećeg čarobnjaka svih vremena? Kako si uspeo dase izvučeš samo s ožiljkom, dok su moći Lorda Voldemora uništene?

U njegovim požudnim očima sada blesnu čudan crveni sjaj.

– Šta tebe briga kako sam se ja izvukao? – upita Hari polako. – Voldemor sepojavio posle tvog vremena.

– Voldemor je – reče Ridl nežno – moja prošlost, sadašnjost i budućnost, HariPoteru...

On izvuče Harijev štapić iz džepa, i poče njime da šara po vazduhu, napisavši trisvetlucave reči:

TOM MERVOLODOMOS RIDL

Onda ponovo zamahnu štapićem, i slova njegovog imena se prerasporediše:

TO SMO MI

LORD VOLDEMOR

– Vidiš? – prošaputa on. – To je ime koje sam već koristio na Hogvortsu, naravnosamo u krugu svojih najbližih prijatelja. Ne misliš valjda da bih zauvek koristioprljavo ime mog normalskog oca? Ja, u čijim venama po majčinoj liniji teče krvsamog Salazara Sliterina? Ja da zadržm ime glupog, običnog Normalca koji me jenapustio pre nego što sam se rodio, samo zato što je otkrio da mu je žena veštica? Ne,Hari. Stvorio sam sebi novo ime, ime koje će se, znao sam, čarobnjaci svuda bojati daizgovore, kad jednog dana postanem najveći čarobnjak na svetu!

Činilo se da se Harijev mozak zakočio. Tupavo je zurio u Ridla, u siroče koje jeizraslo u čarobnjaka koji je ubio Harijeve roditelje i mnoge druge... Najzad naterasebe da progovori.

– Nisi – reče tihim glasom punim mržnje.– Šta nisam? – obrecnu se Ridl.– Nisi najveći čarobnjak na svetu – reče Hari, ubrzano dišući. – Žao mi je što

moram da te razočaram, i tako to, ali najveći čarobnjak na svetu je Albus Dambldor.Svi to kažu. Čak ni kad si bio u punoj snazi nisi se usuđivao da preuzmeš Hogvorts.Dambldor te je prozreo još dok si bio u školi, i ti ga se još uvek plašiš, ma gde se krioovih dana.

S Ridlovog lica nestade osmeh, samo da bi ga zamenio vrlo ružan pogled.– Samo sećanje na mene proteralo je Dambldora iz ovog zamka! – prosikta on.– Nije baš otišao kao što ti možda misliš! – uzvrati Hari. Govorio je nasumice,

želeći da uplaši Ridla, pre priželjkujući da to bude istina nego što je sâm verovao uto.

Ridl otvori usta, ali se sledi.Odnekud je dopirala muzika. Ridl se okretao oko sebe i buljio niz praznu dvoranu.

Muzika je postajala sve glasnija. Bila je jeziva, nezemaljska, od nje su žmarci

prolazili kičmom. Hariju se skroz podigla kosa na glavi i činilo mu se da mu se srcedvostruko uvećalo. A onda, kad je muzika dosegla takvu snagu da je Hari mogao daoseti kako mu rebra vibriraju, na vrhu najbližeg stuba buknu plamen.

Pojavi se grimiznocrvena ptica veličine labuda, čija se čudna muzika, nalik zvukufrule, uznosila ka zasvođenoj tavanici. Imala je bleštav zlatan rep, dugačak kaopaunov, i sjajne zlatne kandže, u kojima je stezala ofucan smotuljak tkanine.

Trenutak kasnije ptica se ustremi na Harija. Ispusti otrcan predmet koji je nosilapred njegove noge, a onda svom težinom slete na njegovo rame. Dok je svijala svojavelika krila, Hari podiže pogled i vide da ima dugačak, oštar, zlatan kljun i okruglecrne oči.

Ptica prestade da peva. Sedela je spokojna i topla tik uz Harijev obraz, mirnozureći u Ridla.

– To je Feniks... – reče Ridl, pronicljivo joj uzvraćajući pogled.– Foks? – prošaputa Hari, i oseti kako ga njegove zlatne kandže nežno stiskaju za

rame.– A to... – reče Ridl, osmotrivši sada otrcanu stvar koju je Foks ispustio – to je

stari školski Šešir za razvrstavanje.I bio je. Zakrpljen, izlizan i prljav, Šešir je nepokretno ležao kraj Harijevih

stopala.Ridl ponovo poče da se smeje. Smejao se tako jako da je mračna dvorana

odzvanjala kao da se deset Ridlova smeje uglas.– Eto šta Dambldor šalje svom braniocu! Pticu pevačicu i stari šešir! Da li se

osećaš hrabrijim, Hari Poteru? Da li se sada osećaš bezbedno?Hari ne odgovori. Možda nije shvatao kakva je korist od Foksa ili Šešira za

razvrstavanje, ali više nije bio sam, i čekao je, sve smeliji, da Ridl prestane da sesmeje.

– Na posao, Hari – reče Ridl, još uvek se široko osmehujući. – Dva puta smo sesreli – u tvojoj prošlosti, mojoj budućnosti. I dva puta nisam uspeo da te ubijem. Kakosi preživeo? Ispričaj mi sve. Što duže budeš pričao – dodade on nežno – duže ćešživeti.

Hari brzo stade da misli, odmeravajući svoje šanse. Čarobni štapić je kod Ridla.On, Hari, ima Foksa i Šešir za razvrstavanje, od kojih nijedno ne bi moglo da bude odvelike koristi u dvoboju. Stvari su zaista izgledale crno. Ali, što je duže Ridl tamostajao, iz Džini je nestajalo sve više života – a u međuvremenu, Hari iznenada primeti,Ridlov odraz postaje sve jasniji, sve opipljiviji. Ako već mora doći do borbe izmeđunjega i Ridla, bolje da to bude pre nego posle.

– Niko ne zna zašto si izgubio svoje moći kada si me napao – reče Hari odsečno. –Ne znam ni sâm. Ali znam zašto nisi mogao da me ubiješ. Zato što je moja majkaumrla da bi me spasila. Moja majka, prostog, normalskog porekla – dodade on,tresući se od potisnutog besa. – Ona te je sprečila da me ubiješ. A ja sam video tvoje

pravo ’ja’, video sam te prošle godine. Ti si olupina od čoveka. Jedva da si živ. Etogde su te dovele sve tvoje moći. Ti se kriješ. Ti si ružan, ti si gnusan!

Ridlovo lice se izobliči. A onda se silom odvratno nasmeši.– Tako dakle. Tvoja majka je umrla da bi te spasila. Da, to je moćna kontračin.

Sada shvatam – u tebi, zapravo, nema ničeg posebnog. Baš sam se pitao, znaš. Zato štopostoji čudna sličnost između nas dvojice, Hari Poteru. Mora da si čak i ti to primetio.Obojica smo mešane krvi, siročad, odgajili su nas Normalci. Verovatno smo jedinadva Nemušta koja su dospela na Hogvorts još od vremena velikog Sliterina. Čakpomalo i ličimo... Ali, i pored svega, samo te je srećan sticaj okolnosti spasao odmene. Samo sam to hteo da znam.

Hari je stajao, napeto čekajući da Ridl podigne štapić. Ali Ridlov izopačeniosmeh ponovo se razvuče.

– Sada ću ti, Hari, očitati malu lekciju. Hajde da uporedimo moći LordaVoldemora, naslednika Salazara Sliterina, sa čuvenim Harijem Poterom, i najboljimoružjem kojim je Dambldor uspeo da ga snabde.

On zabavljeno baci pogled na Foksa i Šešir za razvrstavanje, a onda se udalji.Hari, kome se strah širio kroz ukočene noge, gledao je kako se Ridl zaustavlja izmeđuvisokih stubova i gleda u kameno lice Sliterina, visoko iznad sebe u polumraku. Ridlširom otvori usta i stade da sikće – ali je Hari razumeo šta govori.

– Pričaj sa mnom, Sliterine, najveći od hogvortske četvorke.Hari se osvrnu da pogleda statuu iznad sebe, dok mu se Foks klatio na ramenu.Sliterinovo džinovsko kameno lice se pomeralo. Užasnut, Hari vide kako mu se

usta otvaraju, sve šire i šire, praveći veliku crnu rupu.A u ustima statue nešto se pomeralo. Nešto je gmizalo nagore iz njihove dubine.Hari poče da se povlači unazad, dok ne udari o mračan zid Dvorane, a dok je

čvrsto zatvarao oči, osetio je kako Foksovo krilo prelazi preko njegovog obraza, dokovaj uzleće. Hari je hteo da uzvikne: – Ne ostavljaj me! – ali kakve je šanse imaoFeniks protiv zmijskog kralja?

Nešto ogromno udari o kameni pod dvorane, Hari oseti kako se pod zatresao. Znaoje šta se dešava, mogao je da oseti, mogao je bezmalo da vidi ogromnu zmiju kako seodmotava iz Sliterinovih usta. A onda začu Ridlov sikćući glas: – Ubij ga.

Bazilisk se kretao prema Hariju, mogao je da čuje njegovo teško telo kako gmižepreko prašnjavog poda. Još uvek čvrsto žmureći, Hari naslepo potrča postrance,ispruživši ruke, opipavajući put. Ridl se smejao...

Hari se spotače. Pade, svom težinom, na kameni pod, i okusi svoju krv. Zmija jebila jedva na par koraka iza njega, čuo je kako dolazi.

Tik iznad sebe, začu glasan, praskav zvuk nalik pljuckanju, a onda nešto teškoudari Harija tako jako da ga prilepi uza zid. Čekajući da mu se oštri zubi zariju u telo,on začu još bešnje siktanje, dok je nešto divljački treskalo o stubove.

Nije mogao da izdrži. Zaškiljio je očima taman toliko da može da vidi šta se

dešava.Ogromna zmija, svetla, otrovnozelena, debela kao hrastovo stablo, uzdigla se uvis

u vazduh, a velika tupa glava pijano joj se klatila između stubova. Dok se Hari tresao,spreman da zažmuri ako se ona okrene, video je šta je to što je omelo zmiju.

Foks je jezdio oko Baziliskove glave, a zmija je besno škljocala na njegaotrovnim zubima, dugačkim i tankim poput sablji.

Foks se ustremi naniže. Njegov dugački zlatni kljun nestade s vidika i iznenadamlaz tamne krvi poprska pod. Zmijin rep poče da mlatara naokolo, za dlakupromašivši Harija, i pre nego što je Hari stigao da zatvori oči, ona se okrenu, a Harije pogleda pravo u lice, i vide da joj je Feniks iskopao oči, oba velika, loptasta žutaoka; krv je kuljala po podu, a zmija je bljuvala u agoniji.

– Ne – Hari začu Ridlov vrisak. – Ostavi pticu! Ostavi pticu! Dečak je iza tebe!Još uvek možeš da ga namirišeš! Ubij ga!

Oslepljena zmija se zaljulja, zbunjena, još uvek smrtonosna. Foks je kružio iznadnjene glave pevajući svoju jezivu pesmu, tu i tamo ubadajući Baziliskov nos pokrivenkrljuštima, dok je iz zmijinih unakaženih očiju curela krv.

– Pomozi mi, pomozi mi – promrmlja Hari mahnito – nek mi neko pomogne, biloko!

Zmija ponovo ošinu repom po podu. Hari se sagnu. Nešto meko ga pogodi u lice.Bazilisk je odbacio Šešir za razvrstavanje pravo Hariju u ruke. Hari ga čvrsto

zgrabi. To je bilo sve što mu je ostalo, jedina nada. Natuče ga na glavu, i baci se napod, kad Baziliskov rep ponovo zamahnu iznad njega.

– Pomozi mi... pomozi mi... – pomisli Hari, prekrivši oči šeširom. – Molim te,pomozi mi!

Nije bilo nikakvog glasa da mu odgovori. Umesto toga, šešir se zgrči, kao da gakakva nevidljiva ruka vrlo čvrsto steže.

Nešto vrlo tvrdo i teško tresnu Harija po glavi, gotovo ga onesvestivši. Dok su mupred očima treperile zvezdice, on zgrabi vrh šešira da ga skine, i oseti nešto dugačko ičvrsto ispod njega.

Iz šešira se pojavio sjajan srebrni mač, a na balčaku su mu svetlucali rubini velikikao jaja.

– Ubij dečaka! Ostavi pticu! Dečak je iza tebe! Onjuši ga, namiriši ga!Hari je bio na nogama, spreman. Baziliskova glava poče da pada, a telo mu se

uvijalo naokolo, udarajući o stubove dok se obrtao da bi se suočio s njim. Mogao jeda vidi ogromne, krvave očne duplje, usta koja se šire, dovoljno velika da ga celogprogutaju, oivičena zubima dugačkim kao njegov mač, tankim, svetlucavim,otrovnim...

On se slepo ustremi na njega, Hari ga izbegnu, i on udari o zid Dvorane. Ponovose ustremi, i njegov račvast jezik šibnu Harija po boku. On obema rukama podiže mač.

Bazilisk se ponovo ustremi da ga napadne, i ovoga puta tačno nacilja. Hari se

celom težinom nasloni na mač, i zari ga do balčaka u nepce zmijinih usta.Ali dok mu je topla krv natapala ruke, Hari oseti pulsirajuć bol tik iznad lakta.

Jedan dugački otrovni očnjak zarivao se sve dublje i dublje u njegovu ruku, da bi seraspukao napola u trenutku kad se Bazilisk prevrnu u stranu, i u grču pade na pod.

Hari skliznu niza zid. Zgrabi očnjak koji je širio otrov po njegovom telu i iščupaga iz ruke. Ali znao je da je prekasno. Bol nalik belom usijanju širio se polako i mirnosve dublje i dublje kroz njegovu ruku. Još dok je ispuštao zub i gledao kako muvlastita krv kvasi odoru, pogled mu se zamagli. Dvorana se rastvarala u vrtlogu mutnihboja.

Nešto skerletno prolete kraj njega, i Hari začu mek bat kandži pored sebe.– Fokse – reče Hari nejasno. – Bio si sjajan, Fokse... – Osetio je kako ptica

polaže svoju divnu glavu na mesto gde mu se zario zmijin očnjak.Mogao je da čuje korake koji odjekuju, a onda se jedna mračna senka pomeri

ispred njega.– Mrtav si, Hari Poteru – reče Ridlov glas iznad njega. – Mrtav. Čak i

Dambldorova ptica to zna. Vidiš li šta on radi, Poteru? On plače.Hari trepnu. Foksova glava se naizmenično izoštravala i zamagljivala pred

njegovim očima. Krupne, biserne suze tekle su mu niz sjajna pera.– Ima da sedim ovde i gledam kako umireš, Hari Poteru. Nemoj da se žuriš. Ja

imam vremena.Hari se osećao pospano. Činilo mu se da se sve oko njega vrti.– I tako je skončao čuveni Hari Poter – reče Ridlov udaljeni glas. – Sam u

Dvorani tajni, napušten od svojih prijatelja, napokon poražen od Mračnog gospodara,koga je tako nerazumno izazvao. Uskoro ćeš ponovo biti sa svojom dragomBlatokrvnom majkom, Hari... Kupila ti je dvanaest godina pozajmljenog vremena...Ali Lord Voldemor te je na kraju ipak dokrajčio, kao što si znao da mora.

Ako je ovo umiranje, pomisli Hari, ono i nije toliko loše. Čak ga je i bolnapuštao...

Ali, da li je to bilo umiranje? Umesto da bude sve crnja, izgledalo je da seDvorana opet izoštrava. Hari malo protrese glavom i vide Foksa, kako još uvekodmara svoju glavu na Harijevoj ruci. Biserne kapi suza sijale su svuda oko rane –samo što rane više nije bilo.

– Beži, ptico – reče iznenada Ridlov glas. – Beži od njega. Rekao sam – beži!Hari podiže ruku. Ridl uperi Harijev štapić u Foksa. Začu se pucanj kao iz

pištolja, i Foks ponovo polete u vrtlogu zlatnog i skerletnog.– Feniksove suze... – reče Ridl tiho, buljeći u Harijevu ruku. – Naravno...

isceliteljska moć... zaboravio sam...On pogleda u Harijevo lice. – Ali, svejedno. U stvari, ovako mi se čak više sviđa.

Samo ti i ja, Hari Poteru... ti i ja...On podiže čarobni štapić.

A onda, snažno mašući krilima, Foks ponovo prolete iznad njih, i nešto pade uHarijevo krilo – dnevnik.

U deliću sekunde i Hari i Ridl, čiji je štapić i dalje bio podignut, zurili su u njega.A onda, bez razmišljanja, bez oklevanja, kao da je sve vreme to hteo da uradi, Harizgrabi Baziliskov zub s poda pored sebe, i zari ga pravo u srce knjige.

Začu se dug, užasan, prodoran vrisak. Mastilo šiknu iz dnevnika u bujici, kvasećiHarijeve ruke, poplavivši pod. Ridl se previjao, okretao, vrištao i mlatarao, a onda...

On nestade. Harijev čarobni štapić pade na pod uz klepet, a onda zavlada tišina.Tišina koju je remetilo samo neprekidno kap kap, kapanje mastila koje je još uvekcurelo iz dnevnika. Baziliskov otrov progoreo je cvrčeću rupu pravo kroz njega.

Sav se tresući, Hari ustade. U glavi mu se vrtelo kao da je upravo putovaomiljama pomoću flu-praška. On polako pokupi svoj štapić, Šešir za razvrstavanje i, uzsnažan trzaj, iščupa sjajni mač iz nepca Baziliskovih usta.

Utom se iz dna Dvorane začu slabo stenjanje. Džini se pomerala. Kad joj Haripritrča, ona se pridiže u sedeći položaj. Zbunjeno je pomerala pogled s ogromnogobličja mrtvog Baziliska, preko Harija, u njegovoj krvlju natopljenoj odori, dodnevnika u njegovoj ruci. Zatim duboko i drhtavo uzdahnu, a niz lice joj potekošesuze.

– Hari... o, Hari... pokušala sam da vam kažem za d-doručkom, ali n-nisam moglada kažem pred Persijem. To sam bila ja, Hari... ali ja... ja, k-kunem se n-nisam htela...R-Ridl me je naterao, on me je z-zaposeo i... kako si ubio tu... tu stvar? G-gde jeRidl? Poslednje čega se s-sećam je da je izašao iz dnevnika...

– Sve je u redu – reče Hari, držeći dnevnik i pokazujući Džini rupu od očnjaka –Ridl je gotov. Pogledaj! I on i Bazilisk. Hajde, Džini, idemo odavde...

– Izbaciće me iz škole! – plakala je Džini dok joj je Hari nespretno pomagao daustane na noge. – Jedva sam čekala da dođem na Hogvorts, još otkako je B-Bilkrenuo, a s-sada ću morati da odem... š-šta će reći mama i tata?

Foks ih je čekao, lebdeći na ulazu u Dvoranu. Hari je požurivao Džini napred.Prešli su preko nepokretnog klupka mrtvog Baziliska, kroz ječeću tminu i krenulinatrag kroz tunel. Hari začu kako se kamena vrata zatvaraju iza njih uz nežni siktaj.

Posle nekoliko minuta napredovanja kroz mračan tunel, do Harijevih ušiju dopreudaljeni zvuk udaranja kamena o kamen.

– Rone! – viknu Hari, ubrzavši. – Džini je dobro! Sa mnom je!On začu Ronov prigušen krik veselja, a kada su skrenuli iza sledeće krivine,

ugledaše njegovo nestrpljivo lice kako pilji kroz prilično veliki otvor koji je uspeo danapravi u odronjenom kamenju.

– Džini! – Ron gurnu ruku kroz otvor u steni da prvo nju izvuče. – Živa si! Nemogu da verujem! Šta se dogodilo?

Pokušao je da je zagrli, ali ga Džini zaustavi, jecajući.– Ali ti si dobro, Džini – reče Ron, smeškajući se. – Sada je sve gotovo, sada je

sve... odakle se stvorila ta ptica?Foks prolete kroz otvor odmah posle Džini.– On je Dambldorov – reče Hari, i sâm se provlačeći.– A odakle ti mač? – upita Ron, zinuvši u svetlucavo oružje u Harijevoj ruci.– Objasniću ti kad se izvučemo odavde – reče Hari, postrance pogledavši u Džini.– Ali...– Kasnije – reče Hari brzo. Nije dobra ideja, pomisli, da kaže Ronu ko je otvorio

Dvoranu, u svakom slučaju ne pred Džini. – Gde je Lokhart?– Tamo pozadi – reče Ron, iskezivši se i klimnuvši glavom uz tunel ka cevi. – U

lošem je stanju. Dođi da vidiš.Prešli su ceo put natrag do ulaza u cev predvođeni Foksom, čija su široka

skerletna krila isijavala blag zlatast sjaj u tami. Tamo je sedeo Gilderoj Lokhart,mirno pevušeći za sebe.

– Izgubio je pamćenje – reče Ron. – Memorijska čin je opalila unazad. Pogodio jesebe umesto nas. Nema pojma ni ko je, ni gde je, ni ko smo mi. Rekao sam mu da dođeovde i sačeka. Sad bi mogao sam sebi da naudi.

Lokhart je dobroćudno čkiljio ka njima.– Zdravo – reče on. – Ovo je baš čudno mesto, je l’ da? Da li vi živite ovde?– Ne – reče Ron, skeptično se mršteći ka Hariju.Hari se nagnu i pogleda uvis kroz dugačku, tamnu cev.– Jesi li razmišljao kako ćemo da se vratimo kroz ovo? – upita on Rona.Ron zavrte glavom, ali Feniks Foks se obruši pored Harija, lepršajući mu krilima

pred licem, dok su mu okrugle oči svetlele u mraku. Mahao je svojim dugačkimzlatnim repnim perima. Hari ga nesigurno pogleda.

– On, izgleda, hoće da se čvrsto uhvatiš... – reče Ron zbunjeno. – Ali ti si pretežakda bi te ptica izvukla tamo.

– Foks – reče Hari – nije obična ptica. – Brzo se okrenu ka ostalima. – Moramoda se držimo jedni za druge. Džini, uhvati Rona za ruku. Profesore Lokhart...

– Vama se obraća – reče Ron oštro Lokhartu.– Vi držite Džini za drugu ruku.Hari zadene mač i Šešir za razvrstavanje za pojas, Ron se uhvati za zadnji deo

Harijeve odore, a Hari ispruži ruku i uhvati Foksova neobično topla repna pera.Oseti kako mu se čitavim telom širi nekakva čudnovata lakoća, i sledećeg trenutka

oni uz fijuk poleteše uvis uz cev. Hari je čuo Lokharta kako se klati ispod njega,govoreći: – Neverovatno! Neverovatno! Baš kao magija! – Hladan vazduh šibao jekroz Harijevu kosu i, još pre nego što je prestao da uživa u njoj, vožnja je bila gotova– sve četvoro tresnuše o vlažan pod kupatila Jecajuće Mirte i, dok je Lokhartispravljao svoj šešir, lavabo koji je sakrivao cev skliznu nazad na svoje mesto.

Mirta je zurila u njih.– Živ si – reče ona tupo Hariju.

– Nema potrebe da zvučiš tako razočarano – uzvrati on smrknuto, brišući mrlje odkrvi i sluzi sa svojih naočara.

– Pa, dobro... samo sam mislila. Da si umro, mogao bi slobodno da deliš klozet samnom – reče Mirta stidljivo, a obrazi joj se srebrnasto zarumeneše.

– Fuj! – reče Ron, kad izađoše iz kupatila u mračan, pust hodnik. – Hari! Mislimda se sviđaš Mirti! Džini, imaš konkurenciju!

Ali niz Džinino lice i dalje su tiho klizile suze..– Kuda sada? – upita Ron, zabrinuto gledajući u Džini. Hari pokaza prstom.Foks ih je predvodio, zračeći zlatnim sjajem po hodniku. Krupnim koracima su išli

za njim, i nekoliko trenutaka kasnije nađoše se ispred kabineta profesorke MekGonagal.

Hari pokuca i otvori vrata.

18. Dobijeva nagrada

Dok su Hari, Ron, Džini i Lokhart stajali na pragu, prekriveni prljavštinom i

muljem i (u Harijevom slučaju) krvlju, za trenutak zavlada tajac. A onda se začuvrisak.

– Džini!Bila je to gospođa Vizli, koja je uplakana sedela ispred kamina. Skočila je na

noge, u stopu praćena gospodinom Vizlijem, i oboje pritrčaše svojoj kćeri.Hari je, međutim, gledao pored njih. Profesor Dambldor je stajao kraj kamina,

smeškajući se, odmah pored profesorke Mek Gonagal, koja je duboko, čvrsto uzdisaladržeći se za grudi. Foks uz fijuk prolete pored Harijevog uva i namesti se naDambldorovom ramenu, baš kada se Hari i Ron nađoše u čvrstom zagrljaju gospođeVizli.

– Spasili ste je! Spasili ste je! Kako ste uspeli?– Mislim da bismo svi to voleli da saznamo – reče profesorka Mek Gonagal

slabašno.Gospođa Vizli pusti Harija, koji je za trenutak oklevao, a onda priđe stolu i spusti

na njega Šešir za razvrstavanje, mač obložen rubinima i ono što je ostalo od Ridlovog

dnevnika.Onda poče da im priča sve redom. Skoro četvrt sata je govorio u ushićenoj tišini:

ispričao im je kako je čuo bestelesni glas, kako je Hermiona najzad shvatila da je tošto je on čuo bio Bazilisk u cevima; kako su on i Ron pratili paukove do šume, kakoim je Aragog rekao gde je umrla poslednja Baziliskova žrtva; kako je on pogodio daje žrtva bila Jecajuća Mirta, i da bi ulaz u Dvoranu tajni mogao da bude u njenomkupatilu...

– Vrlo dobro – podstaknu ga profesorka Mek Gonagal, kada je zastao – znači našliste gde je ulaz... pride kršeći stotinak školskih pravila, ako smem da primetim... alikako ste za ime sveta odande izašli živi, Poteru?

I tako Hari, čiji je glas već postajao promukao od silnog pričanja, ispriča kako jeFoks stigao u pravi čas, i kako mu je Šešir za razvrstavanje dao mač. Ali onda sezaustavi. Dotad je izbegavao da pomene Ridlov dnevnik – i Džini. Ona je stajalaglave naslonjene na rame gospođe Vizli, a suze su joj tiho tekle niz obraze. Šta ako jeizbace, pomisli Hari uplašeno. Ridlov dnevnik više ne funkcioniše... Kako bi mogli dadokažu ko ju je naterao na sve to?

Instinktivno, Hari pogleda u Dambldora, koji se bledo nasmeši, dok su mu senaočari u obliku polumeseca presijavale pri svetlosti vatre.

– Mene najviše zanima – blago reče Dambldor – kako je Lord Voldemor uspeo dazačara Džini, kada moji izvori kažu da se on trenutno krije u šumama Albanije.

Hari oseti olakšanje – toplo, nadiruće, blistavo olakšanje.– Š-šta rekoste? – reče gospođa Vizli zapanjenim glasom. – Znate-Već-Ko? Za-

začarao Džini? Džini nije... Džini nije bila... zar jeste?– Bio je to ovaj dnevnik – reče Hari brzo, podižući ga i pokazujući ga Dambldoru.

– Ridl ga je vodio kad je imao šesnaest godina.Dambldor uze dnevnik od Harija i pomno stade da viri u njegove nagorele i vlažne

stranice preko svog dugačkog, povijenog nosa.– Sjajno – reče on blago. – Naravno, on je verovatno najbolji učenik kojeg je

Hogvorts ikada imao. – On se okrenu ka Vizlijevima, koji su izgledali potpunoizbezumljeno.

– Samo nekoliko ljudi zna da se Lord Voldemor nekada zvao Tom Ridl. Ja sam mulično predavao, pre pedeset godina, na Hogvortsu. Nestao je pošto je završio školu...putovao je daleko, duboko zabrazdio u Mračne veštine družeći se s najgorima iz naševrste, prošao kroz mnoge opasne magijske preobražaje te, kada se ponovo pojavio kaoLord Voldemor, jedva da je iko mogao da ga prepozna. Gotovo niko nije povezaoLorda Voldemora s pametnim, lepim momčićem koji je ovde nekada bio glavešinadečaka.

– Ali Džini – reče gospođa Vizli – kakve veze ima naša Džini sa... sa... njim?– Njegov d-dnevnik! – jecala je Džini. – Ja s-sam pisala u njemu, i on mi je ot-

otpisivao, cele školske godine...

– Džini! – reče gospodin Vizli zapanjeno. – Zar te ništa nisam naučio? Šta sam tiuvek govorio? Nikad ne veruj ničemu što može da misli ukoliko ne vidiš odakle mupamet. Zašto nisi pokazala dnevnik meni, ili svojoj majci? Tako sumnjiv predmet,bilo je očigledno da je pun Mračne magije!

– Ja n-nisam znala – jecala je Džini. – Našla sam ga među knjigama koje mi jemama kupila. M-mislila sam da ga je neko prosto ostavio tamo i zaboravio na njega...

– Gospođica Vizli treba odmah da ode u bolničko krilo – prekinu ih Dambldorodlučnim glasom. – Ovo je za nju bilo strašno iskustvo. Neće biti nikakve kazne. LordVoldemor je prevario mnoge starije i mudrije čarobnjake od nje. – On krupnimkoracima dođe do vrata i otvori ih. – Odmor u krevetu i možda velika šolja toplečokolade koja se puši. Mene to uvek oraspoloži – dodade on ljubazno, trepćući kanjoj. – Zateći ćete Madam Pomfri još budnu. Baš daje sokove od mandragore – akosmem da primetim, Baziliskove žrtve će se probuditi svakog časa.

– Znači da je Hermiona dobro! – reče Ron veselo.– Nije naneta nikakva trajna šteta – reče Dambldor.Gospođa Vizli izvede Džini napolje, praćena gospodinom Vizlijem, koji je još

uvek izgledao duboko potresen.– Znaš, Minerva – reče profesor Dambldor zamišljeno profesorki Mek Gonagal –

mislim da sve ovo zaslužuje jednu dobru gozbu. Mogu li da te zamolim da odeš iobavestiš kuhinje?

– U redu – reče profesorka Mek Gonagal žustro, takođe se krećući ka vratima. –Ostaviću vas, onda, da se pozabavite Poterom i Vizlijem.

– Naravno – reče Dambldor.Ona izađe, a Hari i Ron se nesigurno zagledaše u Dambldora. Šta je tačno

profesorka Mek Gonagal podrazumevala pod tim da se pozabavi njima? Nećevaljda... neće valjda biti kažnjeni?

– Čini mi se da sam rekao obojici da ću morati da vas izbacim ako prekršitemakar još jedno školsko pravilo – reče Dambldor.

Ron od straha razjapi usta.– Što nam pokazuje da i najbolji među nama nekad moraju da progutaju svoje reči

– nastavi Dambldor, smešeći se. – Obojica ćete dobiti Priznanja za poseban doprinosškoli i – da vidim – da, biće da je tako, dvesta poena svakom ponaosob, za Grifindor.

Ron postade svetloružičast kao Lokhartovi cvetovi za Dan zaljubljenih, i napokonzatvori usta.

– Ali izgleda da je neko od nas veoma ćutljiv spram svog učešća u ovoj opasnojavanturi – dodade Dambldor. – Što si tako skroman, Gilderoje?

Hari se trgnu. Potpuno je zaboravio na Lokharta. Okrenu se i vide Lokharta kakostoji u ćošku sobe, još uvek se nejasno smešeći. Kada mu se Dambldor obratio,Lokhart se osvrnu preko ramena da vidi kome se ovaj obraća.

– Profesore Dambldor – reče Ron brzo – desila se nesreća dole u Dvorani tajni.

Profesor Lokhart...– Da li sam ja profesor? – upita Lokhart blago iznenađen. – Gospode.

Pretpostavljam da sam bio očajan, zar ne?– Pokušao je da baci Memorijske čini na nas, a štap je opalio unazad – objasni

Ron tiho Dambldoru.– Blagi bože – reče Dambldor vrteći glavom, a dugi srebrni brkovi mu zadrhtaše.

– Pao si od sopstvenog mača, Gilderoje!– Mača? – reče Lokhart nejasno. – Nemam mač. Ali, ovaj dečak ima. – On pokaza

na Harija. – Može da vam ga pozajmi.– Da li bi mogao da odvedeš i profesora Lokharta gore u bolničko krilo? – upita

Dambldor Rona. – Voleo bih još malo da popričam s Harijem...Lokhart smeteno izađe napolje. Dok je zatvarao vrata Ron radoznalo baci pogled

na Dambldora i Harija.Dambldor pređe u jednu od stolica pored vatre.– Sedi, Hari – reče, i Hari sede, osećajući se neuobičajeno nervozno.– Pre svega, Hari, hoću da ti se zahvalim – reče Dambldor, a oči mu ponovo

zasjaše. – Mora da si pokazao veliku odanost prema meni dole u Dvorani. Samo to jemoglo Foksa da prizove tebi.

On pomazi Feniksa, koji mu beše sleteo u krilo. Hari se nespretno nasmeši dok gaje Dambldor posmatrao.

– Znači, upoznao si Toma Ridla – reče Dambldor zamišljeno. – Pretpostavljam daje bio veoma zainteresovan za tebe...

Odjednom, Hariju sâmo izlete iz usta nešto što ga je mučilo.– Profesore Dambldor... Ridl je rekao da sam ja kao on. Čudnovata sličnost, rekao

je...– To je rekao, je li? – reče Dambldor, gledajući zamišljeno u Harija ispod svojih

gustih srebrnih obrva. – A šta ti misliš, Hari?– Ja ne mislim da sam kao on! – reče Hari glasnije nego što je nameravao. –

Mislim, ja... ja sam u Grifindoru, ja sam...Ali on ućuta, dok mu se u umu javljala potajna sumnja.– Profesore – poče on ponovo, posle par trenutaka – Šešir za razvrstavanje mi je

rekao da bih ja... da bih dobro prošao u Sliterinu. Neko vreme su svi mislili da sam jaSliterinov naslednik... zato što govorim nemuštim jezikom...

– Ti umeš da govoriš nemuštim jezikom, Hari – reče Dambldor mirno – zato što iLord Voldemor, koji je poslednji preostali potomak Salazara Sliterina, govorinemuštim jezikom. Ukoliko ne grešim mnogo, one noći kada ti je napravio taj ožiljakon je preneo na tebe neke svoje moći. Naravno, siguran sam da mu to nije bilanamera...

– Voldemor je preneo deo sebe u mene? – reče Hari, kao gromom pogođen.– Tako mi se čini.

– Znači da bi ipak trebalo da budem u Sliterinu – reče Hari, s očajanjem gledajućiDambldora u lice. – Šešir za razvrstavanje mogao je da vidi Sliterinovu moć u meni, ion...

– ...te je stavio u Grifindor – ubaci se Dambldor mirno. – Slušaj me, Hari. Ti imašmnoge moći koje je Salazar Sliterin visoko cenio kod svojih izabranih učenika: njegovlični, vrlo redak dar nemuštog jezika... snalažljivost... odlučnost... izvesnonepokoravanje pravilima – dodade on, a brkovi mu ponovo zatitraše od smeška. –Ipak, Šešir za razvrstavanje te je stavio u Grifindor. Ti i sam znaš zbog čega.Razmisli.

– Stavio me je u Grifindor samo zato – reče Hari poraženim glasom – što sammolio da ne idem u Sliterin...

– Tačno tako – reče Dambldor, ponovo se nacerivši. – Po čemu se veomarazlikuješ od Toma Ridla. Odluke koje donosimo, Hari, jesu te koje pokazuju šta smomi zapravo, mnogo više no same naše sposobnosti. – Hari je nepokretno sedeo nastolici, ošamućen. – Hari, ako hoćeš dokaz da spadaš u Grifindor, predlažem ti dapažljivije pogledaš ovo.

Dambldor posegnu preko stola profesorke Mek Gonagal, podiže krvlju umrljansrebrni mač, i dodade ga Hariju. Hari ga okrenu, zbunjeno, dok su se rubini caklili nasvetlosti vatre. A onda vide ime ugravirano tik ispod balčaka.

Godrik Grifindor.

– Samo pravi grifindorac može da ga izvuče iz Šešira, Hari – reče Dambldor

kratko.Za trenutak su obojica ćutala. Onda Dambldor otvori jednu od fioka u stolu

profesorke Mek Gonagal, i uze pero i bočicu s mastilom.– Sad ti je najpotrebnije da se najedeš i naspavaš, Hari. Predlažem ti da odeš dole

na gozbu, dok ja pošaljem pismo u Askaban – treba da nam vrate našeg čuvara imanja.I moram da sastavim oglas za Dnevni prorok – dodade on zamišljeno. – Trebaće namnovi nastavnik Odbrane od Mračnih veština. Blagi bože, izgleda da ih baš brzotrošimo, zar ne?

Hari ustade i priđe vratima. Međutim, baš kad je posegao za kvakom, ona se naglootvoriše, takvom silinom da su odskočila o zid.

Na vratima je stajao Lucijus Melfoj, gnevnog izraza lica. A krijući se ispodnjegove ruke, sav uvijen u zavoje, nalazio se Dobi.

– Dobro veče, Lucijuse – reče Dambldor ljubazno.Gospodin Melfoj gotovo obori Harija kad ulete u sobu. Dobi utrča za njim, čučeći

pored ruba njegovog ogrtača, s izrazom poniznog straha na licu.– Tako dakle! – reče Lucijus Melfoj, a njegove hladne oči bile su uprte u

Dambldora. – Vratio si se. Nadzornici su te suspendovali, ali ti si uprkos tome našao

za shodno da se vratiš na Hogvorts.– Pa, vidiš, Lucijuse – reče Dambldor spokojno se smeškajući – ostalih jedanaest

nadzornika danas me je kontaktiralo. Pravo da ti kažem, bilo mi je kao da sam sezatekao u oluji sova. Čuli su da je kćerka Artura Vizlija ubijena, i hteli su da sesmesta vratim ovamo. Izgleda da misle kako sam ja ipak najpodesnija osoba za ovajposao. Takođe su mi ispričali i vrlo čudne priče. Nekoliko njih je, izgleda, pomisliloda si im zapretio da ćeš baciti kletve na njihove porodice ukoliko se ne saglase da mesuspenduju.

Gospodin Melfoj postade još bleđi nego inače, ali su mu oči i dalje bile skupljeneod besa.

– Pa... da li si uspeo da zaustaviš napade? – podrugljivo se nasmeja. – Da li steuhvatili krivca?

– Jesmo – reče Dambldor, uz osmeh.– Pa? – reče gospodin Melfoj oštro. – Ko je u pitanju?– Ista osoba koja je bila i prošli put, Lucijuse – reče Dambldor. – Ali ovoga puta

Lord Voldemor je delao preko nekoga drugog. Posredstvom ovog dnevnika.On podiže malu crnu knjigu s velikom rupom u sredini, gledajući pomno u

gospodina Melfoja. Hari je, međutim, posmatrao Dobija.Vilenjak je radio nešto vrlo čudno. Njegove velike oči bile su značajno prikovane

za Harija, stalno je pokazivao čas u dnevnik čas u gospodina Melfoja, a onda bipesnicom jako udarao sebe po glavi.

– Shvatam... – reče gospodin Melfoj polako Dambldoru.– Pametan plan – reče Dambldor ravnim glasom, još uvek zureći pravo u oči

gospodina Melfoja. – Jer da Hari... – gospodin Melfoj ga prostreli brzim, oštrimpogledom – i njegov prijatelj Ron nisu otkrili ovu knjigu, pa... Džini Vizli bi moralada snosi svu krivicu. Niko nikada ne bi mogao da dokaže da ona nije izvodila napadesvojevoljno...

Gospodin Melfoj ništa ne reče. Lice mu odjednom postade kao maska.– I zamisli – nastavi Dambldor – šta bi se onda možda dogodilo... Vizlijevi su

jedna od naših najistaknutijih čistokrvnih porodica. Zamisli kakve bi bile posledicepo Artura Vizlija i njegov Dekret o zaštiti Normalaca ako bi se otkrilo da njegovarođena kćer napada i ubija decu normalskog porekla. Na svu sreću, dnevnik jepronađen, a Ridlova sećanja su izbrisana iz njega. Ko zna kakve bi, u suprotnom, bileposledice...

Gospodin Melfoj jedva natera sebe da progovori.– Na svu sreću – reče on kruto.Dobi je, iza njegovih leđa, još uvek pokazivao prvo na dnevnik, pa onda u

Lucijusa Melfoja, a zatim bi udarao sebe po glavi.I Hari odjednom shvati. Klimnu Dobiju, i Dobi se povuče u ćošak, sada za kaznu

uvrćući svoje uši.

– Zar ne želite da znate kako je Džini došla do dnevnika, gospodine Melfoj? –upita Hari.

Lucijus Melfoj se okrenu ka njemu.– Otkud bih ja mogao da znam kako je glupa devojčica došla do njega? – reče on.– Zato što ste joj ga vi dali – reče Hari. – Kod Kitnjavka i Mrljavka. Izvukli ste

njenu staru knjigu iz Preobražavanja, i tutnuli dnevnik u nju, zar ne?Video je kako se bele ruke gospodina Melfoja stežu i opuštaju.– Dokaži – prosikta on.– O, niko neće moći to da uradi – reče Dambldor, smeškajući se Hariju. – Ne sada

kada je Ridl nestao iz knjige. S druge strane, savetovao bih ti, Lucijuse, da više nedeliš unaokolo stare školske stvari Lorda Voldemora. Ako još neka od njih dospe unedužne ruke, mislim da će se Artur Vizli, među prvima, pobrinuti da nađe trag kojivodi do tebe...

Lucijus Melfoj zastade za trenutak, i Hari jasno vide da se njegova desna rukatrza, kao da čezne da dohvati čarobni štapić. Umesto toga, on se okrenu svom kućnomvilenjaku.

– Idemo, Dobi!On silovito otvori vrata, i dok je vilenjak hitro išao uz njega, on ga šutnu pravo

kroz njih. Mogli su da čuju Dobijevo bolno cičanje dok su se udaljavali kroz hodnik.Hari zastade za trenutak, napregnuto misleći. A onda se seti.

– Profesore Dambldor – reče on užurbano – mogu li da vratim taj dnevnikgospodinu Melfoju, molim vas?

– Svakako, Hari – reče Dambldor mirno. – Ali požuri. Ne zaboravi, gozba je utoku.

Hari zgrabi dnevnik, i izlete iz kabineta. Mogao je da čuje Dobijeve cijuke bolakako zamiru iza ćoška. Brzo, pitajući se da li bi njegov plan ikako mogao da uspe,Hari izu jednu svoju cipelu, skinu lepljivu, prljavu čarapu i stavi dnevnik u nju. Ondapotrča niz mračni hodnik.

Stigao ih je na vrhu stepenica.– Gospodine Melfoj – prodahta on, zakočivši u mestu – imam nešto za vas.I on strpa smrdljivu čarapu u ruku Lucijusa Melfoja.– Šta kog...Gospodin Melfoj strže čarapu s dnevnika, baci je u stranu, a onda besno skrenu

pogled s upropaštene knjige na Harija.– Jednog dana ćeš završiti na isti bolni način kao tvoji roditelji, Hari Poteru –

reče on meko. – I oni su bili budale koje se u sve upliću.On se okrenu da ode.– Hajde, Dobi. Rekao sam, hajde!Ali Dobi se ne pomeri. Držao je Harijevu groznu, ljigavu čarapu u ruci kao da drži

neprocenjivo blago.

– Gospodar je dao Dobiju čarapu – reče vilenjak s nevericom. – Gospodar ju jebacio, a Dobi ju je uhvatio, i Dobi... Dobi je slobodan.

Lucijus Melfoj je stajao nepomičan, buljeći u vilenjaka. Onda skoči na Harija.– Zbog tebe sam izgubio slugu, dečače!Ali Dobi povika: – Nećete nauditi Hariju Poteru!Začu se glasan prasak, i gospodin Melfoj beše odbačen unazad. Padao je niza

stepenice, tumbajući se po tri stepenika odjednom, i zaustavio se sklupčan nameđuspratu ispod njih. Ustao je, pomodrelog lica i isukao svoj čarobni štapić, aliDobi preteći podiže svoj dugački prst.

– Sada ćete otići – reče svirepim glasom, upirući prstom dole na gospodinaMelfoja. – Nećete ni pipnuti Harija Potera. Smesta ćete otići.

Lucijus Melfoj nije imao izbora. Bacivši poslednji razjaren pogled na njihdvojicu, zabaci ogrtač oko sebe i žurno nestade s vidika.

– Hari Poter je oslobodio Dobija! – reče vilenjak piskavo, zureći u Harija, dok semesečina, koja je dopirala kroz najbliži prozor, presijavala u njegovim kuglastimočima. – Hari Poter je oslobodio Dobija!

– Najmanje što sam mogao da uradim, Dobi – reče Hari smešeći se. – Samo miobećaj da više nikada nećeš pokušati da mi spaseš život.

Vilenjakovo ružno smeđe lice iznenada se razvuče u širok, zubat osmeh.– Imam samo jedno pitanje, Dobi – reče Hari, dok je Dobi drhtavim rukama

navlačio Harijevu čarapu. – Rekao si mi da sve ovo nema nikakve veze s Onim KojiSe Ne Sme Imenovati, sećaš se? Pa...

– Bio je to trag, gospodine – reče Dobi, a oči su mu se širile kao da je to sasvimočigledno. – Dobi vam je davao trag. Pre nego što je promenio ime, Mračni Gospodarmogao se slobodno imenovati, vidite?

– Aha – reče Hari slabo. – Pa, bolje da krenem. Priređuje se gozba, a mojadrugarica Hermiona trebalo bi da se do sada već probudila...

Dobi ovi ruke oko Harijevog struka i zagrli ga.– Hari Poter je mnogo veći nego što je Dobi mislio! – zajeca on. – Zbogom, Hari

Poteru!I uz poslednji glasni prasak, Dobi nestade.

* * * Hari je bio na nekoliko hogvortskih gozbi, ali nijedna nije bila kao ova. Svi su bili

u pidžamama, a proslava je trajala cele noći. Hari nije znao da li je najbolji deo biokada je Hermiona dotrčala do njega vičući: – Rešio si je! Rešio si je! – ili kada jeDžastin odjurio od haflpafovskog stola da mu stegne ruku, beskonačno se izvinjavajućišto je sumnjao na njega, ili kada se Hagrid pojavio u pola četiri ćuškajući Harija iRona po ramenima tako jako da ih je oborio u tanjire s kolačima, ili kada je četiri

stotine njegovih i Ronovih poena obezbedilo Grifindoru da osvoji Školski pehar drugugodinu zaredom, ili kada im je profesorka Mek Gonagal rekla da su ispiti otkazani kaopoklon od škole („O, ne!“, reče Hermiona), ili kada je Dambldor objavio da, nažalost,profesor Lokhart neće predavati sledeće godine jer treba da ode i povrati svojepamćenje. Veliki broj nastavnika priključio se radosnom klicanju koje je propratilo tuvest.

– Šteta – reče Ron, služeći se krofnom sa džemom. – Počeo je da mi biva drag.

* * * Ostatak letnjeg polugodišta prošao je u izmaglici plamteće sunčeve svetlosti.

Hogvorts se vratio u normalu, uz tek nekoliko malih promena: časovi Odbrane odMračnih veština su otkazani („A mi smo ionako imali prilike da se dobro izvežbamo utome“, reče Ron nezadovoljnoj Hermioni), a Lucijus Melfoj je smenjen s mestanadzornika. Drako se više nije razmetao po školi kao da je ona njegovo vlasništvo.Naprotiv, delovao je ozlojeđeno i zlovoljno. S druge strane, Džini Vizli je ponovobila presrećna.

Prerano, došlo je i vreme da se vrate kućama Hogvorts ekspresom. Hari, Ron,Hermiona, Fred, Džordž i Džini dobili su ceo kupe samo za sebe. Maksimalno suiskoristili poslednje sate u kojima im je bilo dozvoljeno da koriste čarolije preraspusta. Igrali su se praskavih puckavaca, ispalili i poslednje DžordžoveFilibasterove vatromete , i vežbali Razoružavajuće čini jedni na drugima. Hari jepostajao prilično dobar u tome.

Bili su već nadomak Kings krosa kada se Hari setio nečega.– Džini – šta si to videla da Persi radi, a što nije želeo da bilo kome kažeš?– A, to – reče Džini, kikoćući se. – Pa, Persi ima devojku.Fred ispusti gomilu knjiga na Džordžovu glavu.– Šta?– To je ona asistentkinja iz Rejvenkloa, Penelopa Klirvoter – reče Džini. – Eto

kome je pisao celo prošlo leto. Sastajao se s njom tajno u školi. Jednom sam naletelana njih dok su se ljubili u praznoj učionici. Bio je tako uznemiren kada je ona bila...znate već... napadnuta. Nećete ga zadirkivati, je l’ da? – dodade ona zabrinuto.

– Ne bismo tako nešto uradili ni u snu – reče Fred, koji je izgledao kao da mu jerođendan stigao ranije te godine.

– Svakako ne – reče Džordž, kikoćući se.Hogvorts ekspres uspori i napokon stade.Hari izvuče pero i pergament, i okrenu se ka Ronu i Hermioni.– Ovo se zove broj telefona – reče on Ronu, naškrabavši ga dva puta, cepajući

pergament na dva dela i dajući im. – Objasnio sam tvom tati prošlog leta kako sekoristi telefon, znaće. Zovite me kod Darslijevih, važi? Ne mogu da podnesem da

sledeća dva meseca pričam samo sa Dadlijem...– Tvoji tetka i teča će biti ponosni, zar ne? – reče Hermiona kad su sišli s voza i

pridružili se gomili koja se gurala ka začaranoj pregradi. – Kada budu čuli šta siuradio ove godine?

– Ponosni? – reče Hari. – Jesi li ti luda? Koliko sam samo puta mogao da poginema nisam uspeo? Biće besni...

I oni zajedno prođoše kroz prolaz u svet Normalaca.

- KRAJ -

1 Vilice se uglavnom mogu naći u Kornvolu, u Engleskoj. Električnoplave boje,visoke do petnaestak centimetara i veoma vragolaste, vilice uživaju u izvođenjutrikova i neslanih šala svih vrsta. Iako nemaju krila, mogu da lete i dešavalo se dapodignu ljude koji ništa ne slute i postave ih na vrh visokog drveća ili zgrada. Viliceproizvode piskavo brbljanje nerazumljivo bilo kome osim drugim vilicama. Rađajužive mladunce. – Odlomak iz knjige Fantastične zveri i gde ih naći od SalamanderaSkamandera. (Prim. prev.)

2 Kelpi – Britanski i irski vodeni demon može da preuzme raznorazna obličja,iako se najčešće pojavljuje u liku konja s rogozinom umesto grive. Pošto namami žrtvena svoja leđa, on trenutno zaranja na dno reke ili jezera i proždire jahača, puštajućiiznutrice da plutaju po površini. Kelpi se može savladati ako mu se preko glavenabace uzde začarane Umirujućom čini, i tada postaje pitom i bezopasan.

Najveći kelpi na svetu može se naći u Loh Nesu, u Škotskoj. Njegovo omiljenoobličje je obličje morske zmije. Posmatrači iz Međunarodne konfederacije čarobnjakashvatili su da nemaju posla s pravom morskom zmijom tek kada se ovo čudovište(kelpi) na njihove oči pretvorilo u vidru, videvši da prilazi tim normalskihistraživača, a potom se ponovo pretvorilo u zmiju kada su ovi otišli. – Odlomak izknjige Fantastične zveri i gde ih naći od Salamandera Skamandera. (Prim. prev.)

3 Bazilisk (poznat i kao Kralj Zmija) – Prvog zabeleženog Baziliska uzgajio jeHerpo Pogani, grčki Mračni čarobnjak i poznavalac nemuštog jezika, koji je poslemnogo eksperimentisanja otkrio da će pileće jaje koje se izleglo pod zmijom doneti nasvet džinovsku zmiju neverovatnih i opasnih moći.

Bazilisk je sjajnozelena zmija koja može dostići dužinu i do petnaest metara.Mužjak na glavi ima grimiznu perjanu krestu. Ima izuzetno otrovne očnjake, alinajopasniji metod napada je pogled njegovih velikih žutih očiju. Svako ko direktnopogleda u njih trenutno će umreti.

Ukoliko ima dovoljno hrane (Bazilisk jede sve sisare i ptice kao i većinu reptila),zmija može dostići duboku starost. Veruje se da je Bazilisk Herpa Poganog živeoblizu devet stotina godina.

Stvaranje Baziliska je protivzakonito još od srednjeg veka, iako se ova rabotalako može prikriti prostim uklanjanjem kokošijeg jajeta ispod žabe kada Odsek zaregulisanje i kontrolu magijskih stvorenja dođe na vrata. Ipak, pošto Baziliske nemože kontrolisati niko osim osobe koja vlada nemuštim jezikom, oni su opasni povećinu Mračnih čarobnjaka kao i po bilo koga drugog, i u Britaniji nije zabeleženapojava nijednog Baziliska u proteklih četiri stotine godina.

Table of Contents1. Najgori rođendan2. Dobijevo upozorenje3. Jazbina4. Kod Kitnjavka i Mrljavka5. Mlatarajuća vrba6. Gilderoj Lokhart7. Blatokrvni i šaputanja8. Smrtovdanska žurka9. Natpis na zidu10. Pomahnitala Bladžerka11. Klub dvoboja12. Višesokovni napitak13. Veoma tajni dnevnik14. Kornelijus Fadž15. Aragog16. Dvorana tajni17. Sliterinov naslednik18. Dobijeva nagrada

Table of Contents1. Najgori rođendan 52. Dobijevo upozorenje 123. Jazbina 204. Kod Kitnjavka i Mrljavka 315. Mlatarajuća vrba 456. Gilderoj Lokhart 577. Blatokrvni i šaputanja 688. Smrtovdanska žurka 799. Natpis na zidu 9110. Pomahnitala Bladžerka 10411. Klub dvoboja 11712. Višesokovni napitak 13113. Veoma tajni dnevnik 14414. Kornelijus Fadž 15715. Aragog 16716. Dvorana tajni 17817. Sliterinov naslednik 19218. Dobijeva nagrada 205