Slavia Pavlovi

Slavia Pavlovi

Bez obzira da li je to negde zapisano, znam da u uspeti. Ako to nije predodreeno, predodrediu, ili ako nije sueno, ja u to da uradim...Ako stignem do granice, precrtau je, ako naiem na kraj, stvoriu od njega poetak.

I kada vas gaaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koraajte, istrpite svaku nedau i uspeh je neminovan. Onda ete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas e veliati, govorei da su oni zasluni za va uspeh. Oprostite i saalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.

Ako zaviri oveku u duu, shvatie da postoji gomila karakternih osobina, podjednako rasporeenih da se od njih moe sastaviti celokupno drutvo. Meutim, iz mnogih razloga - odrastanja, druenja, rada i dogaaja - jedan karakter se istie i pokazuje oveka onakvim kakav je zapravo. Mi smo niko, jer po roenju nemamo izraenu karakternu crtu, ali, opet, mi smo svet, jer tih crta imamo u izobilju.

Ne dozvoli da tui duh ovlada tobom. Budi svoj, uvek slobodni elektron koji se kree, radi i misli. Onda e tvoja glava uvek biti tvoja, a tvoj pogled samo tvoj. Ne moe nikad tuim oima videti ono to vidi svojim, i ne moe tue srce osetiti ljubav onako kako to moe tvoje.

Ne znam ta traim, ni gde treba da traim, ali sam u jedno siguran - da je to negde blizu i da u ga nekako prepoznati i osetiti.

Nada je kao Sunce. Kao vatra. Unitava mrak. Podgreva i ozaruje. Nadajte se, jer kao to virusi ne preive u kljualoj vodi koja stoji iznad vatre, tako e i ono loe nestati jer je oterano istinskom nadom.

Ako moram da padnem, potrudiu se da padnem na odskonu dasku.

Ono to ponekad vidimo, to nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, ve samo viziju, udnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je dua, u njoj je skrivena naa spoljanjost, na sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi nain, premauje vidljivo i govori nam o slepilu povrnosti. Uvek treba zaviriti u duu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naa istinska lepota, na ar, vatra i savrenstvo.

Inspiracija nikad ne dolazi sama od sebe. Ona jeste u nama, ali je sami ne moemo pokrenuti. Kao to jedan kamen ne moe upaliti vatru dok ga drugim kamenom ne udarimo, tako i inspiracija nee doi dok nam neko drugi ne pomogne da tu varnicu stvorimo.

Neki ljudi pobeuju, osvajaju, ali oseaj gubitnitva ih tera da se iznova dokazuju, pa tako nastavljaju sa pobedama, sve do trenutka kada, istroeni, padnu pod noge neprijatelju. Onda tek shvate da su sve dotadanje pobede pretvorili u ivotni poraz, jer nikad nisu pobedili srcem, ve su, u elji da budu pobednici u oima drugih, nesvesno pobedili sebe.

Kad bolje razmislim, koliko god da nam zvezde nisu naklonjene moramo znati da su to samo zvezde i da se pre ili kasnije moraju ugasiti. Dakle, zvezde se gase, ali svemir ostaje. On je beskonaan, nema kraja. Zar nam to ne govori da su nae mogunosti beskonane, neograniene, ba kao vasiona?

Nada nikad nije uzaludna, ma kako uzaludno izgledalo nadati se. Ona je proizvod naih najdubljih misli, elja i oekivanja, koja nas dalje navode da teimo njihovom ostvarenju, pa tako ponekad, bez obzira koliko se to inilo nemoguim, uspevamo. Siguran sam da nijedno umetniko delo i nijedan veliki izum ne bi postojali da im se naunici i umetnici nisu nadali.

Strepnja je jedno od oseanja koje se ne moe opravdati, jer ona predstavlja samo dodatak naem strahu da e se desiti ili moda nee ono ega se plaimo, a da pritom na to ne moemo uticati. Iako znamo da neke stvari ne moemo promeniti, mi i dalje strepimo, plaimo se, nepomirljivi smo sa sudbinom. To je cena ljudske pameti. ini mi se da ivotinje nemaju takvih problema. One su u prednosti kada su oseanja u pitanju. Njihov mozak im ne dozvoljava takav luksuz, pa su im i oseanja istija. Kada se plae, plae se, kada vole, vole, kada mrze, one mrze. Kladim se da je u nekim sluajevima mnogo bolje biti ivotinja nego ovek.

Ako je uspeh ispunjenje cilja, mi nikad neemo biti dovoljno uspeni. Kad ostvarimo jedan, tragamo za ostvarenjem drugog. Uvek postoje elje, uvek postoje ciljevi, a mi, ma koliko uspeni bili, neemo biti zadovoljni, osim kad nas oima posmatraju oni iji se uspeh ne moe ravnati sa naim. Takvi smo mi ljudi, umesto da budemo sreni zbog onog to imamo, mi smo nesreni zbog onog to nemamo.

Koliko puta se oveku zadesi da potone, upadne u neki vrtlog beznaa i ne radi nita, verujui da se samo nekim udom moe izvui. Potom se pad nastavi. udo se mora izazvati, isprovocirati, prizvati da bi se pojavilo. Nekad je dovoljno da ovek samo mahne rukom na gore, pokae trud i elju za postojanjem, za opstankom, a zvezde e onda prepoznati put kojim to udo treba da vode.

Kada ovek dotakne dno, obino se preda, zastaje, i tako pasivan, ukoen od svoje ogorenosti i poraza, ostane na dnu. To se zove pesimizam. Retki su ljudi koji to dno, taj poraz i tu ogorenost razumeju na pravi nain, pa ponovo, nepredano kreu, sa mnogo vie sigurnosti, svesni da od dna ne mogu dalje i da svaki pokuaj, bez obzira koliko lo bio, vodi ka uzvienju. Skoro uvek, ljudi tog tipa, pronau svoje mesto na piramidi uspeha, pa tako bezbrini i iskusni, gledaju dno kao najobiniju odskonu dasku. To je za mene optimizam.

Moda e nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkae u jednom mestu, traei nain da se otrgne svega, does do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, ve samo prosenost zauvek udaljena od pobede. Bie ti teko da se odbrani od naleta onih koji ine sve da te privole da udie prainu sa dna zajedno sa njima i bude bezbrian u toj prosenosti. Ne staj, nemoj se povlaiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz praine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne pie dobro. Bie jo gore, vui e se, potonue do kolena. Pomislie da je kraj onog trenutka kada se kine kapi obrue na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio nee ostati nenagraena. Voda e sa tebe isprati blato i postae ist kao izvorska voda, za razliku od njih koji e zauvek udisati prainu prosenosti.

Jer, ma koliko to udno zvualo, ljubav se uvek moe uporediti sa maem sa dve otrice. Prva otrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najistija oseanja, preplavljujui telo nekom zaaranom energijom. Blagotvornom. Snanom. Okrepljujuom. Ona je ta koja nae ciljeve naini ostvarljivim. Drugu otricu ne vidimo. Ona jeste blia, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvremo. Vidici su nam sueni. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenou, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh otrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogreno. Kroz ljutnju. Bes. Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve vie upadajui u vrtlog izgubljenosti, jer nas ra i bezljubavna hladnoa otrice sve vie prlja Ipak, lek postoji. Ali se pametni lee. Oni drugi nastavljajui sa povreivanjem, ne primeuju da lek postoji u isto tako naotrenom mau. Samo treba usmeriti panju na prvu otricu. Tu se zapravo krije eliksir izleenja. Ne u otrici.Ve u iskustvu. Svakom se dogodi.

Nekad verujem da u ivotu svako obeanje treba prihvatiti sa dozom sumnje, neverice, ak i kao la, jer viteke karakteristike u svetu bez vitezova ne mogu postojati. Sve vie mi se ini da danas ljudi olako daju obeanja, a jos lake ih neispunjavaju. Verujem da je osnovni zadatak svakog od nas da ovaj svet nainimo boljim, da svi postanemo vitezovi, ne po maevima koje nosimo, ve po reima iza kojih stojimo.

Nekad nismo sreni, nismo ni tuni. Ravnoduni smo. Igramo se na klackalici tuge i sree. Onda tuga prevagne, a mi, depresivni, sanjamo o srei kao spasenju. Posle, kad tuga nestane, zaista postajemo sreniji, ne razmiljajui da je to samo zato sto vise nismo tuni. A zar na poetku nismo bili u boljoj poziciji?

Duboko verujem da se veliina jednog oveka ne ogleda u tome koliko ume, zna i moe ve koliko je spreman da podeli sa onima koji to isto nemaju, ne znaju i ne mogu. Ne postoji nedostina ljubav. Nije to zvezda u nekoj drugoj galaksiji, ili pak kapljica vode u nekom dalekom moru. Postoji samo neostvariva. Moda nekad, zbog tih udnih ljudskih odnosa, ne treba stremiti ka ostvarenju. Ne moramo ubrati ruu da bi osetili njen savreni miris.

Ljubav je jedini lep teret. Zamislite da na vas legne neko dok spavate. Ne bi mogli da diete. Ali, ako bi legla voljena osoba, ne bi vam bilo bitno da uopte diete.

Ima onih koji daju nepobitne dokaze da mozak i srce ne mogu zajedno. Kod zaljubljenog oveka, razum je iskljuen, voen emocijama, on pravi najvee gluposti, neretko gine, samo da bi osetio malo parence ljubavi, moda samo naznaku. Nita vie. Sa druge strane, razuman ovek ne dozvoljava srcu da prevagne, ve umno koraa kroz ivot. Odmereno, paljivo, naposletku, postane bogat i uspean. Obino doivi duboku starost. Nije li onda bolje biti pametan i oslanjati se samo na mozak? Ali opet, ja ne vidim nita pametnije nego iskljuiti mozak i prepustiti se emocijama.

Kako za samo malo vremena veliki i nadmeni ljudi mogu postati tako mali, i kako tako mali i neprimetni mogu postati veliki. Zapravo, ti mali i neprimetni ljudi ne postaju veliki, oni su oduvek takvi, samo se od gomile korova ne istiu dok ga neko slian njima, ne posee.

PAGE 3