ВОЈНИ АСПЕКТИ НАТОВОЈНИ АСПЕКТИ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРЈАГРЕСИЈЕ НА СРЈ

БОЖИДАР ДЕЛИЋ

Апстракт: Аутор овога прилога, командант 549. моторизоване бригаде са седиштем у Призрену, граду који се налази на централном оперативном правцу који са територије Албаније води преко Призрена и Приштине ка централном Косову, за време агресије водио је главне битке против здружених снага НАТО-а, регуларне војске Републике Албаније и шиптарских терористичких снага са Косова и Метохије и из Албаније. Прилог је, дакле, сведочење из прве руке учесника у догађајима који је на сопственој кожи осетио све последице агресије о којој пише. Агресија НАТО-а на СР Југославију припремана је дуго и њен оружани део изведен марта 1999. године само је завршни ударац Запада.

Изговор за оружану агресију НАТО, под вођством и диктатом САД био је спречавање хуманитарне катастрофе на Косову и Метохији, а прави узроци били су геополитичког, геостратешког и геоекономског карактера са циљем повољнијег позиционирања за наредна одмеравања снага на подручју Евроазије. Када свеобухватне санкције нису успеле да сломе вољу и одлучност српског народа да брани своје националне и државне интересе, Запад је подметнуо лажиране преговоре у Рамбујеу који су резултирали ултиматумом СР Југославији, који је ова морала одбити, након чега је уследила операција одмазде и кажњавања Срба, а то кажњавање траје и до данас. У агресији је учествовало 19 чланица НАТО-а, а све суседне земље су са великим задовољством уступиле свој простор за базирање и прелет војних ефектива НАТО-а. Агресија је била злочин против мира, изведена је без сагласности СБ УН. Она је инаугурисала нову доктрину НАТО-а и САД познату под називом доктрина превентивних удара. Србији је нанета непроцењива и несагледива штета: погинуло је и рањено више хиљада људи, углавном цивила; разорена је инфраструктура и цивилна насеља; загађена је животна средина осиромашеним уранијумом, чије ће последице сносити будуће генерације. Оно што је најгоре, нашем народу наметнута је кривица за ту срамну и злочиначку агресију и то колективна кривица која ће пратити српски народ и утицати на његово место у Европи и свету. У војничком погледу, НАТО је претежно водио рат са дистанце, авио и ракетним ударима из ваздуха и са мора, уз покушај копнене операције здружених снага НАТО-а, Албаније и ОВК. У тој операцији коалиција је поражена а војска Југославије показала је врхунску храброст, умеће и вештину избегавања удара. У том одмеравању снага на бојишту, наша војска показала је супериорност у односу на много надмоћнијег непријатеља, а за узврат непријатељ је свој бес искаљивао на цивилним објектима и становништву. У том делу сукоба, нажалост, непријатељ је имао много више успеха.

Кључне речи: НАТО агресија, Југославија, Косово, Рамбује, „хуманитарна“ интервенција, ОВК, 1999.

Двадесети век, чији је крај обележен НАТО агресијом на СР Југославију, представља једну од најдраматичнијих и најконтрадикторнијих епоха у историји људског рода. Укратко, остаће упамћен по револуционарним и блиставим достигнућима људског ума и трагичним суновратима људске психе и духа.

Политичку ситуацију у Југославији посебно су оптерећивали снажни притисци дела међународне заједнице, отворени и агресивни албански тероризам на Косову и Метохији, проблеми у функционисању савезне државе и многи други проблеми. Државно и војно руководство пратило је стање, вршило процене развоја ситуације и одржавало сталне контакте са релевантним међународним факторима да би разрешило кризу и спречило војну интервенцију.Међутим, и поред настојања наших највиших државних органа да се криза на Косову и Метохији реши мирним путем, земље чланице НАТО-а и ЕУ наставиле су са интензивним политичким, економским и војним притисцима, с циљем да приморају Југославију да прихвати ултимативне захтеве, да маргинализују њену улогу на Балкану како би на дуже време обезбедили војно присуство НАТО-а на Косову и Метохији, или у читавој СРЈ.

Знајући да је Споразум из Рамбујеа неприхватљив, НАТО је припремио војне снаге и међународну јавност за агресију. Основна замисао реализовања циљева агресије била је да се масовним ударима из ваздушног простора, за три до пет дана, онеспособи и разбије Војска Југославије, а руководство земље принуди да прихвати ултиматум дефинисан у Рамбујеу.

Предузимањем ове агресије НАТО је повредио Повељу УН и низ других међународних споразума, резолуција и декларација као и Преамбулу Уговора Северноатлантског пакта (НАТО) од 04. априла 1949. године, у којој стоји да су земље потписнице „решене да уједине своје напоре ради колективне самоодбране и очувања мира и безбедности.“ Нападом на Југославију НАТО је прекршио и члан 1. тог Уговора, који гласи: „Као што је изложено у повељи УН, уговорнице се обавезују да ће мирољубивим средствима решавати све међународне спорове у које би могле бити уплетене, тако да не буду угрожени међународни мир, безбедност и правда, те да ће се уздржавати, у својим међународним односима, од претње или употребе силе на било који начин који не би био сагласан са циљевима УН.“

Југославија је 24. марта 1999. године, трећи пут за последњих шездесет година, бомбардована. Немачка „Luftvafe“ бомбардовала је нашу земљу у априлском рату 1941. године, нападајући првенствено цивилне, а узгред и војне циљеве. Назови савезничка авијација је, пред крај Другог светског рата, такође бомбардовала углавном цивилне објекте и инфраструктуру, убијајући цивилно становништво.

Према Србији је предузета, до тада у историји незабележена, велика медијска и психолошко-пропагандна кампања. По познатом моделу

генерисања и управљања кризом, САД (ЕУ и земље НАТО) тежиште своје деструктивне активности на Косову и Метохији пренеле су са дипломатско - политичке, на оружано-терористичку фазу борбе. То је довело до радикалног заоштравања кризе и увођења у период њеног разрешења по моделу и интересу САД и њених верних савезника, првенствено В. Британије, Немачке и Француске.

Координирани однос НАТО алијансе са активностима шиптарских терориста и деструктивних снага у земљи, указивао је на чврсту међународну спрегу и потврђивао наше процене о изазваном контролисаном развоју кризе.

У намери да од руководства Србије изнуде повољне уступке, стране силе подстакле су и подржале даље заоштравање кризе, како би за себе обезбедиле улогу главног арбитра и наментуле свој модел разрешења, који је суштински задирао у суверенитет и територијални интегритет наше земље.

УЗРОЦИ, ЦИЉЕВИ И СЦЕНАРИО НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРЈ

Стратешки планови западне алијансе за освајање југословенског простора по сваку цену, израђени су знатно раније у различитим варијантама у оквиру глобалне стратегије новог светског поретка. Ваљало се определити за једну варијанту и припремити је пропагандно, политички и војно. Због сложености и деликатности ове операције вођена је дуга предигра са више фаза и потеза које су вукли главни актери светске политичке сцене.

Да би „оправдао“ своје војно ангажовање у СРЈ, НАТО је измислио такозвану хуманитарну катастрофу на Косову и Метохији, а повод за агресију нашао је у неприхватању „докумената“ из Рамбујеа и Париза. Покренута је војна машинерија најјаче војне силе света против једне мале и независне земље. Међународна заједница нема снаге да се супростави агресивним намерама САД и НАТО-а, а поједине земље и наши суседи, на разне начине, подржавају или непосредно учествују у тој агресији. Нашавши се у међународној изолацији, у сасвим измењеном стратегијском окружењу, увучена у рат мимо своје воље, Југославија није имала другог избора него да се брани. Тиме је дошло до, вероватно, најнеравноправнијег оружаног сукоба у историји ратовања.

Постоји више узрока због којих су владе многих европских земаља постале сервилне према америчкој администрацији. Међу њима су два најважнија: први, који се тиче несумљиве америчке војне, финансијске и политичке надмоћности над Европом, и други, који је повезан са очекивањем да ће учешћем у НАТО агресији на Југославију, или чак само подршком агресији, бити награђене, да ће извући било какву корист.

Трагајући за циљевима агресије, уочава се да је све очигледније да САД управљају светом (његовим највећим делом), игноришу савезнике и омаловажавају до апсурда остале земље света. Очигледну и једину тренутну корист од агресије, имале су САД. Наметнуле су рат европским земљама са реалним изгледима да Европу, насупрот започетим интеграционим процесима, разједине и поцепају. Тиме учвршћују своју лидерску улогу и позицију у свету.

На Западу се уобличила идеја о „новом светском поретку“, односно, како га радикалнији политичари називају „софистицираном“ нацизму. Запад је најпре покорио неке земље бившег Варшавског уговора, затим је разбио СФРЈ и на крају оружјем напао СРЈ. Бела кућа, Стејт департмент и Пентагон су очекивали да ће операција „Племетити анђео“ бити краткотрајна и тако успешна да ће НАТО на свој педесетогодишњи рођендан тријумфовати на најбољи могући начин. Нису очекивали да ће им се на том „победоносном походу“ супроставити, и то успешно, једна мала балканска земља коју су бездушно уцењивали и подривали скоро једну деценију, измишљајући разне разлоге и инсценирајући поводе за агресију.

Јасно је да у новом поретку право може да важи само селективно. Једино право које у њиховом свету важи јесте право јачега. САД и остале чланице НАТО-а нападом на Југославију погазиле су Повељу УН. Необјављени рат неселективним бомбардовањем са дистанце, који је НАТО водио против Југославије, представља типичан пример агресивног рата, противан свим правилима и нормама међународног права уопште, а посебно ратног права.

Трећи Рајх је своју злочиначку мисију такође започео очигледним кршењем међународног права и тадашњег система међународних односа озакоњених кроз Друштво народа. Данас се идентичне методе правдају разлозима заштите „људских права“ и спречавања „хуманиране катастрофе“. У претходном случају то је била „заштита и очување суперрасе“. Место Југославије и тада и сада било је врло специфично и најбоље се може илустровати дипломатским актима из обе ове епохе, као што су предлог тзв. „мировног споразума“ из Рамбујеа и Тројни пакт. Апсурд је у томе што „мировни“ споразум из Рамбујеа, у ствари, није ништа друго него маска којом би се у име наводне заштите права једне националне мањине, чији су екстремисти изабрали пут сецесионизма, легализовала окупација једне суверене, међународно признате земље, чланице УН. Такав преседан претио је да уништи кредибилитет УН као врховног светског арбитра, и на место УН инаугурише НАТО, што је и био један од циљева агресије.

У тим цивилизацијским координатама, нападом НАТО-а на Југославију, свет се по ко зна који пут суочио са судбоносним питањима: ко и због чега има права да употреби силу у међународној заједници и шта међународна заједница може да предузме против оних који самовласно и бесправно примењују силу. Ни овај рат није дао одговоре на та цивилизацијска питања, али јесте на нека друга. Агресијом на Југославију ваздухопловне снаге НАТО-а су, поред

реченог, учиниле и нечувен преседан у историји борбе против тероризма у савременом свету. Признали то или не, објективно су били и остали авијација терористичке организације шиптарских сепаратиста које су отворено подржавали из ваздуха у нападима на јединице Војске Југославије на Косову и Метохији.

У НАТО-у су се појавила различита мишљења о томе шта треба да буде циљ бомбардовања Југославије. Наметала су се и друга питања на која није било ваљаних одговора. Зашто би била нападнута Југославија када она није напала никога, а НАТО је одбрамбена организација. На крају, НАТО није могао никако и никоме да оправда заобилажење Савета безбедности УН и да започне бомбардовање, као да је имао сагласност.

Војноиндустријском комплексу Запада, а нарочито САД, био је потребан нови ратни сукоб како би се активирали капацитети који су после хладног рата били у застоју. Ефекти дејстава на тлу Југославије треба да послуже као доказ новим чланицама НАТО-а и земљама које су приступиле иницијативи „Партнерство за мир“, да нема бољег и ефикаснијег оружја од оног које се производи на Западу.

Југословенски простор послужио је као полигон за испробавање нових борбених система и убојних средстава из ваздуха. Употребом најновијих авиона, такозване „stelt“ технологије, америчка администрација покушала је да пред својим пореским обвезницима оправда баснословну цену авиона, утолико пре што је један такав завршио на ледини у Буђановцима.

На проблему Косова и Метохије САД и НАТО настојали су да провере а затим и легализују модел по којем би, интензивним ангажовањем у изазивању и решавању криза, створили услове за непосредну контролу Балкана и југоисточне Европе. Да би реализовали тај циљ, применили су стратегију управљања кризама, стратегију доминације.

Уз подршку земаља из програма Партнерство за мир осигурана је реализација глобалних политичких интереса САД у региону. Сједињене Америчке Државе настојале су да докажу да је за стабилност Европе и Балкана примарно и неопходно њихово присуство као и да је то главни задатак НАТО-а.

ОДНОС СНАГА И ТОК АГРЕСИЈЕ

Посебан nonsens овог рата представљају саме земље учеснице у агресији. До ове агресије, у двадесетом веку, два пута смо ратовали једино против Немаца, једном против Италијана, али никада до сада против рецимо Канаде, Шпаније, Норвешке, или Француске, мада су нас оне бомбардовале у претходном рату. Бомбардовање у Другом светском рату опростили смо савезницима јер смо мислили да гађају немачке мете у нашим градовима.

У ваздушним ударима на Југославију 1999. године ангажовано је, у различитим улогама, укупно 19 НАТО земаља, на челу са САД. По броју ангажованих борбених система и ефектива и по интензитету борбених дејстава, ова агресија је била апсолутно непримерена, нарочито наводно прокламованом циљу – ограничавању војне моћи Југославије и спречавању хуманитарне катастрофе на Косову и Метохији.

Не треба заборавити чињеницу да су, поред ових 19 земаља НАТО-а, у агресији учествовале, логистичком подршком и уступањем територије, Албанија, Македонија, БиХ, Хрватска, Румунија и Бугарска. Посебно се истиче Албанија из које је агресија на нашу земљу извршена још јуна 1998. године.

Током агресије на Југославију НАТО је ангажовао 20 000 војника у Македонији, 12 400 у Албанији, око 5000 специјалаца групе Јастреб из Немачке, 15 000 НАТО војника у Босни, 25 000 шиптарских терориста у Албанији, 8000 до 10 000 шиптарских терориста у Македонији, 5000 до 8000 албанске војске из 2. пд, као и 15 000 шиптарских терориста на подручју Косова и Метохије. Поред наведеног, ангажовано је и 11 220 морнара и 2200 маринаца. За агресију на СРЈ употребљено је око 1200 авиона, 19 ратних бродова и 3 подморнице.

Значи да је Југославија за противника имала 25 земаља, да је однос снага у људству био око 7:1, у техници око 600:1 а у економској моћи однос је био 990:1. И поред тога што су применили шематизовани начин планирања и савременог ратовања, уз употребу најсавременије технике, планери НАТО-а били су суочени са чињеницом да циљеви ни изблиза нису остварени. Искуства из претходних локалних ратова нису им помогла да сломе отпор Војске Југославије и нашег народа. Одбрамбене снаге Југославије примениле су широку лепезу мера и поступака незабележених у историји ратовања. Користили су и неке заборављене и измењене методе, прилагођене текућим условима ратовања.

Уочи почетка агресије у СРЈ проглашена је непосредна ратна опасност, а 24. марта, на дан почетка бомбардовања, Савезна влада прогласила је ратно стање у целој земљи. У стање пуне борбене готовости стављене су све три армије, ратно ваздухопловство, противваздушна одбрана и ратна морнарица. Главни задатак одбране дат је Трећој армији и Приштинском корпусу у њеном саставу, који се налазио на Косову и Метохији и тамо већ водио копнене борбе са великим групама шиптарских терориста који су у таласима надирали преко албанско-југословенске границе и пружале подршку бомбардерима НАТО-а.

Војска Југославије је на време извршила оперативни развој на ратишту, војиштима, зонама и рејонима употребе снага, а до почетка агресије извршена је делимична мобилизација у складу са потребама, која је настављена и у почетним данима агресије. Најпотпунија

мобилизација извршена је у јединицама Треће армије, посебно у јединицама Приштинског корпуса.

Стратегијски и оперативни развој ВЈ, сукцесивно и сразмерно степену угрожавања, реализован је на целом југословенском ратишту. Посебно су карактеристична дејства РВ и ПВО, као једна од снага ВЈ која се успешно супроставила надмоћнијем агресору. Свакако треба нагласити да је, с обзиром на однос ваздухопловних снага, тежиште нашег супростављања било на снагама ПВО, при чему треба истаћи херојске подвиге наших пилота.

Оперативни и борбени развој Треће армије а посебно Приштинског корпуса, који је био значајно ојачан, извршени су неколико дана пре агресије, у тајности која је и непријатеља изненадила. Извршено је блокирање шиптарских терористичких снага у њиховим главним рејонима базирања.

Умешним командовањем и тактичким поступцима обезбеђено је стално праћење ситуације у ваздушном простору, откриване намере агресора и ефикасно парирано њиховим дејствима. Агресору су нанети за њега неприхватљиви губици, које је настојао да прикрије пред својом и светском јавношћу.

Упоредо са пребазирањем и груписањем копнених снага, а за потребе агресије с копна, агресор је предузео: 1) изолацију простора Косова и Метохије рушењем објеката на комуникацијама; 2) одсецање Војводине рушењем мостова на Дунаву; 3) пресецање везе Србије и Црне Горе рушењем пруге, мостова и путева између те две републике; 4) стално дејство по цивилним објектима на Косову и Метохији и његовом окружењу, да би застрашили становништво, припремили и „навикли“ јавно мњење у свету на таква дејства и жртве цивилног становништва; 5) појачање интензитета извиђања зоне Треће армије, првенствено простора Косова и Метохије, као и убацивање снага за специјална дејства; 6) концентрисање и пограничне провокације избеглог албанског становништва, тј. припадника такозване ОВК; 7) мобилизацију делова ОС у Мађарској, Албанији, Хрватској, ФБиХ и СФОР-а у БиХ и 8) присилно задржавање избеглог албанског становништва у камповима у Македонији и Албанији.

Анализирајући ситуацију, покренуте су терористичке снаге ОВК и део ОС Албаније у копнену операцију против наших снага на Космету. Снаге Приштинског корпуса, са ојачањима, успевају да разбију терористе и делове ОС Албаније које су нападале на правцима према Ђаковици и Призрену. Трпећи велике губитке, ОС Албаније су заустављене на државној граници.

Успешно је осујећена ваздушно-копнена битка „Стрела“, на правцу Паштрик - Призрен, где су разбијене шиптарске снаге и делови ОС Албаније, које је подржавала НАТО авијација такозваним тепих бомбардовањем. Успешно разбијање шиптарских терористичких снага и делова ОС Албаније у многоме је утицало да агресор одустане

од раније планиране, шире операције копненим снагама НАТО-а. Свакако, то није био једини разлог одустајања. На простору Косова и Метохије (зоне Приштинског корпуса) било је концентрисано око 100 000 људи под оружјем, са око 20 јединица ранга бригаде, као и наоружано становништво. Поред тога, за ватрену подршку на Косову и Метохији ангажовано је више од 260 артиљеријских оруђа и око 180 оруђа за противоклопну борбу, као и већи број тенкова.

Стога би копнена операција НАТО-а, иако планирана, доживела потпуни неуспех да је била изведена. То су добро знали стратези Алијансе. Супротно прокламованом, НАТО се није ограничио само на војне циљеве. Бомбардован је велики број цивилних објеката, пале су многе недужне цивилне жртве и причињена огромна материјална штета1. Нису поштеђене ни светиње и драгуљи огромног културно-историјског наслеђа.

Према подацима које је објавио лондонски Гардијан, за агресију на Југославију НАТО је дневно трошио 62 милиона фунти (1 фунта = 1,6 долара). Највећи и великим делом ненадокнадиви губици за агресорске земље су следећи:

1. Земље попут САД, Велике Британије и Француске овом агресијом коначно су скинуле своју вишедеценијску маску наводно високе демократије и савезништва на страни правде и истине. Овом агресијом су показале да је економски и политички интерес испред сваког традиционалног савезништва, међународног права и демократије;

2. Исте те земље погазиле су сопствено име стављено на Повељу Уједињених нација, Атлантску повељу и бројне међународне и међудржавне конвенције, уговоре и споразуме;

3. Морални кредибилитет и углед, који су ове земље делимично уживале међу демократским светом, који чини 5/6 укупног човечанства, драстично и неповратно је опао, а међу Србима свакако избрисан. За будуће демократске владе тих земаља, које неминовно долазе после тиранских, то ће бити тешко подношљиво наслеђено бреме, које ће генерације вући на својим плећима;

4. При односу снага зараћених земаља од 25:1 и уз апсолутну превласт агресора у ваздушном простору, свакако је велики губитак остати без авиона за који се чак и у круговима других земаља сматрало да је неухватљив и необорив. Авион у чији је развој уложено близу 50 милијарди долара, а цена производње по комаду износи око милијарду долара, принудно се нашао у сремским њивама пре него што је доживео свој рођендан у XXI веку за који је био намењен. Тек од недавно зна се да је у агресији оборен и невидљиви стратегијски бомбардер Б-2А, најчуванији и најскупљи икада направљени авион, на западу

1 Праву злочиначку стратегију НАТО-а открио је амерички генерал Мајкл Шорт главнокомандујући у ваздухопловним операцијама на СРЈ: „Не може се добити рат ако не уништимо могућност нормалног живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну па чак и здрав ваздух“. Нови Гласник: број 5, 2000. година.

чији је развој коштао више десетина милијарди долара. Технички инфериорна војска срушила је највећи мит америчке војске2.

Губици најсавременијих ваздухоплова Ф-117 и Б-2А довели су до повећаног страха и несигурности код НАТО пилота. Створио се нови психолошки моменат који је смањио њихову ефикасност при дејствима. То је изазвало и психолошку дезоријетнацију, па су пилоти у таквом стању гађали циљеве неселективно, катапултирали су се пре него што им је авион погођен или, када су се враћали према базама, изручивали беспотребно смртоносне товаре по територијама суседних држава СРЈ, само да што пре умакну противваздушној одбрани Војске Југославије.

Велики су материјални губици НАТО снага за 78 дана ратовања. Оборено је више непријатељских борбених авиона, међу којима и најсавременији невидљиви Ф-117 и Б-2А, уништено је више од 30 беспилотних летелица, неколико хеликоптера и око 340 крстарећих ракета. Можда се никада неће сазнати стварни губици НАТО-а.

ПОСЛЕДИЦЕ АГРЕСИЈЕ НА НАШЕ ОРУЖАНЕ СНАГЕ

Стратези и команданти НАТО-а очекивали су да ће после неколико дана бомбардовања разбити и уништити Војску Југославије и укупне одбрамбене снаге земље. Пошто се та очекивања нису остварила, бомбардовање је појачано по обиму и броју авио налета и лансираних ракета, по жестини и интензитету удара, по ширини захваћене територије и циљева који су постали мета напада. Након рушења махом празних војних објеката и сталних напада на радарска постројења и базе противваздушне одбране, као и на аеродроме у Београду, Краљеву, Приштини, Сјеници, Пониквама код Ужица, Нишу и Голубовцима код Подгорице, штабови НАТО-а су проширили списак на цивилне објекте проглашавајући их за легитимне циљеве. У том све снажнијем и бруталнијем таласу бомбардовања и ракетирања нападнути су и порушени друмски и железнички мостови код Новог Сада, Београда, Смедерева, Прибоја и Пријепоља, код Сурдулице, Житорађе, Ниша, Велике Плане, затим саобраћајна чворишта на аутостради Суботица-Београд-Ниш. Погођене су фабрике наменске индустрије у Крагујевцу, Ваљеву, Чачку, Лучанима, железара у Смедереву и многи други привредни објекти.

Стотине хаиљада радника је остало без посла и средстава за живот. Други круг циљева које су НАТО штабови назвали „колатералне“ грешке, били су искључиво цивилни објекти. Представници НАТО-а били су суочени са неугодним питањима новинара, па и оних који су

2 Подаци обавештајних органа ВСЦГ и 280. центра ВОЈИН потврдили су то 2004. године када је делегација ОС САД тражила објашњење у писменом облику „коју технику и тактику сте употребили за обарање невидљивих авиона“.

били на њиховој страни и оправдавали агресију. Учинак тих „грешака“ био је катастрофалан.

Погођени су многи здравствени објекти, културне и образовне установе; до темеља су срушени делови малих градова у централној Србији као што су Алексинац, Ћуприја, Власотинце и други, где је нашло смрт стотине жена, деце, старих и изнемоглих особа, а хиљаде људи остало без крова над главом.

Двоипомесечна агресија на Југославију изазвала је многе људске жртве и материјална разарања. Према подацима које су саопштили званични југословенски органи и до којих су дошли аналитичари ратних разарања, земља је претрпела штету од преко 120 милијарди долара. Наравно, најтежи су губици у људским жртвама. Током агресије од бомбардовања и албанских терориста погинуло је преко 2000 а рањено око 6000 цивила. У току агресије и неколико дана после ње, приликом повлачења југословенских снага са Косова и Метохије, погинула су 524 припадника Војске Југославије, док се 37 војника воде као нестали3.

Тиме су демантовани подаци НАТО пропаганде о огромним губицима Војске Југославије. Извори Војске СРЈ, такође, демантовали су званичнике НАТО-а да је уништено око „60 посто српских артиљеријских и минобацачких оружја и 30 посто тенкова на Косову“. Прави податак је да су агресорски бомбардери погодили само 7 тенкова и мали број тешког наоружања, у шта су се уверили и, наравно, неугодно изненадили, војни представници западне алијансе када су посматрали повлачење југословенских трупа са Косова и Метохије.

ПОУКЕ И ПОРУКЕ ЗА БУДУЋНОСТ

У мозаику збивања у вези са најжешћом агресијом коју је НАТО предузео много тога заслужује најоштрију осуду целокупног светског јавног мњења. Уз поменуту намеру САД да пред обележавање јубилеја Атлантске алијасе прокламују нови светски поредак, који више, када је реч о рату или миру, не поштује институцију Савета безбедности УН, НАТО је имао изузетну потребу за новим ратним полигоном на коме ће испробавати најсавременију ратну машинерију. Пентагону је недостајао само прави ратни полигон и амбијент да би у пракси доказао све предности и недостатке ратно-технолошких решења за XXI век.

Агресија НАТО-а на СРЈ, тачније речено њен први – оружани део, узбуркала је цео свет, изазвала многе реакције, противљења, осуде, отворила многа питања и дилеме савременог света, тиме добила

3 Начелник ГШ ВЈ генерал армије Драгољуб Ојданић на седници Савезне владе 22.7.1999. год. у Београду.

карактер прворазредног светског догађаја и постала проблем глобалних међународних димензија.

Оно што се догодило током агресије и што се догађа сада у и око СЦГ, пружа могућност да се уоче и извуку многе оцене и поуке за извесну будућност и да се сагледају утицаји тих збивања на укупне међународне односе.

За остваривање ширих стратешких планова западне алијансе на овим просторима и за проверу модела интервенционизма ван зоне НАТО утицаја, СРЈ је, како се показало, била лош и незгодан експеримент. Планери агресије погрешно су проценили стање, односе и нашу спремност на отпор и снажну одбрану.

Уз добро обучену, храбру и мотивисану војску која је пружала снажан отпор агресору, који је иначе применом тактике ратовања са дистанце, избегао сваки физички и визуелни контакт са нашим оружаним снагама и општенародним отпором у коме је учествоало неколико милиона људи, НАТО није имао шансу да оствари своје циљеве. Његови планери ваздушних удара били су затечени и изненађени ширином, снагом и одлучношћу општенародног и оружаног отпора и незадовољни својим проценама да ће се у Србији створити пронатовско расположење и да ће они за неколико дана постићи свој задати циљ. Западни стратези или нису знали или су покушали да игноришу историјске чињенице: да је српски народ дубоко привржен етичким, моралним и духовним вредностима и принципима слободарства, правичности и једнакости људи, и да је био један од носилаца борбе за ослобођење свих јужних Словена од вишевековног робовања.

Српски народ је насилно лишен дела историјских територија, протеран из вековних завичаја а пред њим је и питање одржања државне заједнице. Да се није супроставио нападима, цела земља би постала неоколонијална територија у срцу Балкана.

Чињеница да се СЦГ налази на раскрсници важних путева и чворишту сукобљавања интереса светских моћника, указује на то да ће дуго бити изложена притисцима и опасностима. Да је тако, говоре и јаке снаге које се налазе у њеном непосредно окружењу, а које јој, добрим делом, нису наклоњене.

Као основна искуства из овог рата, која, свакако, подлежу даљој анализи и истраживањима, могу се издвојити следећа:

1. човек је и даље битан фактор оружане борбе – рата;2. евидентан је све већи утицај материјалнотехничког фактора на

припрему и извођење борбених дејстава и исход оружаних сукоба;

3. дошло је до битнијих промена у схватању простора и времена као фактора оружане бробе (ти фактори се све више показују као околности у којима се борбена дејства изводе, него као стварни утицај на њихов ток, а што је, првенствено, последица јачања утицаја материјално-техничког фактора);

4. Војска СРЈ није изненађена на стратегијском, оперативном, па чак ни на тактичком нивоу (правилно су процењени време почетка агресије, јачина и начин дејства агресора);

5. сразмерно нарастање ратне организације ВЈ и правовремени оперативни развој, посебно снага на простору Косова и Метохије, били су једна од стратегијских предности над агресором;

6. правовремено разбијање снага такозване ОВК једна је од стратегијских предности над агресоровим планом разбијања ВЈ и поделе СРЈ;

7. као искуство се, свакако, може навести и потреба за критичким преиспитавањем стварне улоге и процентуалне заступљености појединих видова, родова и служби у Војсци Југославије;

8. показало се као значајно искуство да, без обзира на стварну снагу, НАТО неће да покреће копнене снаге због неприхватљивих губитака, изузев ако дође до предаје противника или се за копнена дејства обезбеди ангажовање снага трећих земаља и

9. најважније искуство из овог рата је да се снага и моћ одбране државе заснивају на јединству народа, државног руководства и војске.

Свака агресија разоткрива политичке циљеве, а тек предстоји велики посао у свеобухватном, научно - стручном и политичком осветљавању пуне истине о циљевима, узроцима и последицама срамне агресије коју је на једну стару, цивилизовану, европску земљу извршио НАТО.