Aleksandar Filipović - BORILAČKE VEŠTINE IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA

© Biblioteka Umetnost borenja Urednik Boris Bušić

Knjiga prva

© Malagma doo celokupan tekst je vlasništvo izdavača i nijedan njegov deo ili u celosti

se ne sme koristiti bez dozvole autora

Aleksandar FilipovićBORILAČKE VEŠTINE IZMEĐU

ISTOKA I ZAPADA- prilog zasnivanju sociologije borilačkih veština -

Sadržaj

Predgovor ______________________________________________________________ 5 Uvod __________________________________________________________________ 7 Popularna kultura kao prostor multikulturnog i interkulturnog prenosa, mešanja kul-tura i transformacije tradicija ____________________________________________ 15 Neki aspekti istočnog koncepta kulture tela sadržani u borilačkim veštinama ____ 23 Uticaj religije na borilačke veštine _______________________________________ 25Afirmativno značenje tela kao dela kulture _________________________________ 43 Telo kao deo prirode i prirodnog sklada – priroda kao izvor znanja o telu ________ 51Telesna disciplina kao sredstvo samousavršavanja ___________________________ 53 Kulturni kontekst popularnog upoznavanja Zapada sa istočnim borilačkim veštinama 60 Zaključak _____________________________________________________________ 80Literatura _____________________________________________________________ 88Beleška o autoru _______________________________________________________ 94

5

Predgovor

Ova knjiga predstavlja rezultat naših istraživanja u okviru mas-ter teze, odbranjene na Filozofskom fakultetu, na odeljenju Sociologi-je, pod nazivom: ,,Određenje kulture tela u istočnjačkim borilačkim veštinama i njihova recepcija u popularnoj kulturi Zapada’’. Ovom prilikom želeli bismo da izrazimo nadublju zahvalnost komisiji, profe-sorki dr. Ivani Spasić i profesoru dr. Milanu Vukomanoviću, dok posebnu zahvalnost dugujem našem mentoru prof. dr. Nadi Sekulić, koja nam je pružala svoju svesrdnu podršku i vodila nas kroz proces istraživanja i realizacije ovog rada. Njena uputstva i smernice pomogle su nam da što tačnije odredimo put kojim treba da se krećemo u pokušaju da odgovorimo na jednu ovako kompleksnu i složenu temu. Sama knjiga koja predstvalja rezultat istraživanja pomenute teme, najviše duguje našim ličnim interesovanjima u oblasti istraživanja borilačkih veština i godinama vežbanja i prakse. S vremenom, javila se potreba da se neki elementi koji su sastavni deo borilačkih veština, a tu pre svega mislimo na religiozno-filozofske osnove, jasnije odrede i približe našoj čitalačkoj javnosti, a pre svega onima koji se i sami bave praksom borilačkih veština. Za to postoje dva razloga. Prvi je to što je i pored obimne literature na srpskom jeziku i dalje vrlo malo poznato koliko su filozofsko-religiozne osnove zapravo sama srž i potpora borilačkih sistema Dalekog istoka, i da bez dubljeg razumevanja tih osnova nema napretka u praktikovanju veštine. Drugi razlog je činjenica da su vre-menom mnogi principi koji su bili opštepoznati, dobijali iskrivljena i uprošćena tumačenja, gubeći svoju vezu sa izvornim načelima. Sa druge strane, skoro da ne postoje radovi ili knjige koje se osvrću na fenomen ekspanzije borilačkog umeća iz zemalja njihovog nastan-ka, Kine i Japana, na tlo zapadnih kultura. Ignorisanje jedne dublje sociološke dimenzije ovakve globalne multikulturne razmere nije du-blje rasvetljeno ni kod nas, kao što ni u svetu za sada nije izazvalo već pažnju sociologa i antropologa. Ono što mi smatramo da bi trebalo da ide u prilog jednom ovakvom radu, pored svih njegovih mogućih manjkavosti, jeste što iznova načinje temu koja je aktuelna u antropologiji danas, a to je problematizacija tela i percepcije telesnosti u vizuri savremenosti. Telo igra ključnu ulogu u borilačkim veštinama, predstavljajući tačku u kojoj se duh i materija spajaju na nesagledive načine, brišući granicu koja je vekovima bila nepremostiva za zapadnu civilizaciju. U

6

tom smislu nalazimo da je vredno istražiti na koje je načine fenomen istočnjačkih borilačkih veština vršio uticaj na zapadnu kulturu, pritom nudeći nove načine za premošćavanje dubokog ponora između duha i tela, stvarajući jednu skladnu i harmoničnu celinu, i nudeći drugačiji pogled i doživljaj vlastite telesnosti. Najdublju zahvalnost dugujem svojoj supruzi Mirjani i ćerki Zvezdani na strpljenju i podršci koju su mi pružale sve ove godine bavljenja borilačkim veštinama i vremana provedenog u istraživanju i pisanju ove knjige.

7

Uvod

U susretu sa razvijenom institucijom borilačkih veština, za-padna kulturna tradicija (Evropa i SAD), možda prvi put u svojoj is-toriji, masovno je prihvatila i usvojila kulturnu tekovinu nezapad-nih, u ovom slučaju istočno-azijskih kultura. Govoreći o borilačkim veštinama kao kulturnim tvorevinama Istoka, u ovoj knjizi, pre svega ću podrezumevati sisteme borenja Kine i Japana, koji su, po našem mišljenju, najviše isprepletani sa ostalim tekovinama matičnih kultura i koji su u drugoj polovini dvadesetog veka najviše prenošeni u zemlje zapadne Evrope i Severne Amerike. Dodir između zemalja Zapada i Istoka se odvijao pre svega kroz kolonijalno prisustvo i vojnu domi-naciju zemalja zapadne kulturne tradicije, u devetnestom i početkom dvadesetog veka, da bi od pedesetih, a naročito šezdesetih i sedam-desetih, prerastao u dominaciju na ekonomskom planu. Paralelno sa ovim tokom išlo je i ekonomsko jačanje Istoka (Japana i Kine) koji je, usvojivši zapadne modele, započeo ubrzani privredni i ekonomski rast, što je direktno uticalo i na ekspanziju njihove kulture. Koloni-jalizam i vesternizacija onih delova sveta koji su negovali instituciju borilačkih veština (pre svega imamo u vidu Kinu i Japan kao kolevke najrazvijenijih sistema borilačkog umeća), imali su za posledicu te-meljnu izmenu ovih društava. Dodiri dveju kultura odvijali su se kako preko kolonijalnog prisustva evropskih zemalja i Amerike na tlu Kine i Japana, tako i preko emigranata koji su se od prodora Zapada na Istok iseljavali u Ameriku i Evropu. U dodiru sa degradiranim i potčinjenim Istokom veliku pozornost zapadnjaka izazvao je susret sa instituci-jom borilačkih veština ovih dalekoistočnih naroda. Dok su u devet-naestom i početkom dvadesetog veka ti elementi još predstavljali ,,egzotiku’’, dotle je u eri globalizacije, a naročito sa okončanjem Drugog svetskog rata i konačnim rastankom od kolonijalizma, otpočelo otkrivanje borilačkog umeća azijskih naroda u formi praktikovanja borilačkih veština, koje već vekovima predstavljaju način za individ-ualnu samorealizaciju. Upravo su američki vojnici bili prvi poklonici karatea na Okinavi i džudoa u Japanu, a same veštine su pretrpele dosta prilagođavanja i transformacije ne bi li se približile Zapadu. Danas na Zapadu vežbanje borilačkih veština odlikuje se masovnošću koja zavređuje pažnju. Prilagođavajući se zapadnom pritisku, azijske kulture izmenile su mnoge od svojih tradicionalnih koncepata, počev

8

od društvenog uređenja, staleške strukture društva, načina proizvod-nje i načina reprodukcije društvenog sistema, temeljno su se izmenili odnosi u društvu i porodici. Borilačko umeće kao deo šireg društvenog korpusa i kao kulturna tvorevina izmenilo se zajedno sa drugim tekovi-nama društva. Ta promena je išla sa jedne strane kroz omasovljavan-je borilačkih veština među svojim građanima, koje su do dvadesetog veka bile praktikovane u tajnosti i kao porodična tradicija, sa druge strane masovna obuka iziskivala je izmene u metodama rada i obuke koja se pre toga zasnivala skoro isključivo na dijadnom odnosu učitelja i učenika. Dalja transformacija otpočela je približavanjem već modi-fikovane i uveliko izmenjene borilačke tradicije zapadnim poklonici-ma, ne bi li se uklopila u drugačiji kulturni koncept. Period ubrzane vesternizacije borilačkih veština počinje nakon Drugog svetskog rata, sa američkim veteranima koji su u okupiranom Japanu učili karate i džudo. U medijskom prostoru od početka sedamdesetih na Zapadu se prvi put pojavljuju tzv. kung fu filmovi koji na velika vrata uvode i širokoj publici u zapadnim zemljama predstavljaju egzotiče veštine kojima raspolažu do tada marginalizovani Kinezi. Tada se najšira pub-lika prvi put sreće sa karateom, džudom, kendom, kung fu-om, itd. Trend interesovanja publike za ovu vrstu kulturnog produkta naročito je došao do izražaja od trenutka kada se kao junak modernih akcionih filmova pojavio Brus Li. Fizički neuporedivo manji od prosečnog zapad-njaka, ali naizgled snažniji, brži, okretniji i veštiji, ovaj omanji Kinez je na velikom ekranu masovnoj publici demonstrirao ,,snagu borilačkog umeća’’ Kine, spašavajući sebe i druge nevolja i poniženja. Upravo Brus Li postaje idol mnogim generacijama mladih koji su vežbali u salama širom Amerike i Evrope ne bi li ličili više na njega. U očima Zapada diskriminacija istočnjaka u pogledu tehnološkog i ekonomskog razvoja, polako je počela da se pomera se u pravcu priznanja pot-pune superiornosti na telesnom planu, što je kultura telesne prakse borilačkih veština tako oštro naglasila. Uvažavanje tela, kultura i ne-govanje tela, povezivanje duha i tela u skladnu celinu putem pokreta, kao i do tada nepoznate mogućnosti usavršavanja veštine borenja, i sa tim u vezi prevazilaženje granica mogućeg u sferi uobičajenog tele-snog iskustva i vežbi svojstvenih zapadnoj fizičkoj kulturi i borilaštvu, pojavio se i novi kompleks značenja i načina upotrebe tela sa svojst-venom atraktivnošću i estetikom istočnih borilačkih veština. Prisus-tvo žena kao boraca je takođe nešto što je na Zapadu do tada bilo nezamislivo. Dakle, borilačke veštine nisu se samostalno probile u popularnu kulturu zapadnih zemalja isključivo kao umeće borbe, već je u mreži pojmova i određenja čitav kulturološki koncept transpono-

9

van na način koji je bio prihvatljiv za posmatrača sa Zapada. Borilačke veštine su vekovina na Istoku bile deo širokog kulturnog plana i kao takve neraskidivo su povezane sa drugim aspektima kulture kao što su moralna načela (pitanja časti i ugleda), sa religijom i filozofijom (taoizam i budizam), sa načinom odevanja (kimona) i kulturom stano-vanja, društvenom organizacijom, itd. Dakle, stvaranjem predstave o istočnjačkim borilačkim veštinama stvoren je jedan obrazac, u kome su se svi ovi elementi javljali zajedno kao predstava o ,,Istoku’’. Pojmovi i kompleksi značenja, za koje su usko vezane borilačke veštine, morali su biti adaptirani i uprošćavani kako ne bi bili baš previše zahtevni za razumevanje prosečnog čoveka Zapada, koji je želeo zabavu. Vre-menom će filmovi i javne demonstracije pridobiti masovnu pažnju i stvoriće se vojska poklonika borilačkih veština, koji će preko instruk-tora sa Istoka usvajati ne samo veštinu, već pre svega ,,način života’’, onakav kakavim ga je zapadna publika videla, prerađen i uprošćen, lišen dubljeg kulturno-istorijskog konteksta, koji je bio prisutan u matičnoj kulturi. Tako pitanje životnog stila (lifestyle) postaje jedno od glavnih u proučavanju uticaja, koje su koncepti borilačkih veština ostvarili na širokom planu zapadne kulture. Borilačke veštine sve više postajale su način, na koji su istočnjaci prilagođavali Zapad sebi, način na koji omasovljavenje i vesternizacija borilačkih veština pred-stavlja svojevrsnu ,,isternizaciju’’ Zapada. Međutim, stav koji ćemo pokušati ovde da naglasimo jeste da povezanost borilačkih veština sa drugim kulturnim sadržajima nije uzgredna, već fundamentalna. Tu se pre svega misli na religiju i filozofiju (taoizam i budizam), koje se javljaju kao glavna pokretačka snaga i generator stilske raznolikosti i bogatstva, dajući svakom pokretu smisao i sadržaj, produbljujući tele-sne prakse kao način samospozaje i produhovljenja, a ne samo način samoodbrane. Zato će se u ovom radu posebna pažnja posvetiti uticaju drugih kulturnih tekovina aziskih zemalja (filozofiji, religiji, medicini, pogledu na svet, itd.), bez čijeg se razumevanja i poznavanja ne može dublje sagledati fenomen borilačkih veština. Ono što Zapad nije uspeo zadugo da shvati jeste unutrašnji do-men borilačkih veština, koji za razliku od sirove snage koja kao pred-met kultivisanja u borilačkim sportovima poput rvanja i boksa ima svoj izraz u kanalisanju i usmeravanju vitalne životne energije kroz vežbanje tela. Telo tako postaje mesto kultivisanja duha i disciplino-vanja kroz praksu i holistički pogled na čovekov svet i postojanje. Antropološki i kulturološki diskurs o telu koji je aktuelan poslednjih decenija doveo je do promene perspektive gledanja na telo i telesnost u kulturama Zapada. Telesno iskustvo počinje sve više da se uvažava

10

i polako dobija svoje zasluženo mesto kao predmet proučavanja mnogih naučnih disciplina (medicina, alternativni pristupi lečenju, homeopatija, akupunktura, sportskih nauka, itd.). U kontekstu soci-ologije i antropologije, korisnost istraživanja borilačkih veština leži u sagledavanju načina na koji se one javljaju kao pokretači i generatori raznih životnih stilova za one koji slede njihovu unutrašnju dinamiku, menjajući ne samo predstave o telu, već i navike koje su vezane za ish-ranu, verovanje i ponašanje. U tom smislu je apsolutno nužno istražiti i dublje analizirati sve aspekte, koji su zajedno sa praksom našli put do potrošačkog društva današnjice, dajući svojim zaljubljenicima nov generator vrednosti. Telesna kultura na Zapadu je na specifičan način intelektualna. Naime, telo se od Platona na ovamo shvata pre svega kao ,,brod kojim upravlja duša kao njegov kormilar’’. Telo kao sporedan faktor u celini ljudskog biće svoj vrhunac dostiže sa hrišćanstvom u kome je ,,Telo (je) postalo ,put’ i sve više se pojavljivalo kao zatvor duše, kao iz-vor svih podsticaja na greh i protivljenja Bogu.’’[Godelije,2002,:30] Hijerarhija uspostavljena platonizmom samo se na taj način još više zaoštrila, dovodeći telo u podređenu poziciju kao nečeg nečistog i stvarajući potrebu za opravdanjem, što će u Dekartovom sistemu i dobiti, čime će biti učinjen poslednji korak u definitivnom razdva-janju tela i duha kao ontološki različite supstance, između kojih je interakcija i odnos omogućen samo Božjom intervencijom. Krajem XIX veka telu se priznaje vrednost kao sredstvu za rad i oruđu za rat, što je obrazac koji će preuzeti totalitarni društveni režimi XX veka. ,,Pravo tela na vlastite radosti (čulnost, seksualnost) biće deo pro-grama određenih društvenih pokreta (građanskih i socijalističkih), a svojevrstan kult tela postaće deo masovne kulture XX veka. Međutim, mudrost tela biće praktično nepoznata Zapadu od Grka na ovamo, pre svega zbog toga što će telesno i duhovno ostati u svojevrsnoj opoziciji sve do našeg vremena, a zatim i stoga što će telu, u skladu sa pode-lom koja vuče korene od Platona i hrišćanstva, biti stavljena u račun svaka preteranost i iracionalnost, pa i ona protiv koje se ono, najčešće bez uticaja, buni umorom i gađenjem.’’[Pajin,1990,:7] Savremena an-tropologija u poslednjih dvadesetak godina obnavlja interesovanje za telo, pokušavajući da problematizuje pretpostavljenu samorazumlji-vost tela i polnosti, postavljajući tako telo u žižu diskursa koji, kada se sumira, počiva na ,,konceptualnom dualizmu koji se ispoljavao kroz opozicije pol/rod, biologija/kultura, telo/duh.’’[Ivanović,2002,:12] Iako u mnogim odgovorima na položaj tela u kulturi, njegov odnos prema duhu i na njegovo mesto u reprodukciji takvog sistema sve više

11

prostora dobijaju principi holizma, jedinstva i nedeljivosti, oni su pre svega korišćeni sa namerom da se u opštem poretku stvarnosti odredi hijerarhija, položaj tela u kulturi, način i redosled na koji je kultura ,,upisana’’ u telo.[Lock,1993,:135] ,,U poslednjih dvadeset godina, različiti koncepcijski prilazi problemu tela pokušali su da prevaziđu radikalnu podvojenost znanja i prakse, uglavnom kroz promenu cen-tralne uloge mišljenja u procesu saznanja.’’[Lock,1993,:136] Telo sve manje biva interpretirano kao sredstvo socijalne organizacije, ili kao ,,biološka crna kutija odsečena od ,,uma’’[Lock,1993,:136], tako da se oštre podele tipa kultura/priroda i duhovno/telesno stalno iznova reinterpretiraju. Sa druge strane, istočna tradicija na drugačiji način videla je telo u kontekstu kulture. Neki od ovih pogleda mogu biti informativni u diskursu koji se u antropologiji i društvenim naukama vodi povodom statusa tela. Borilačke veštine jesu jedan vid telesne prakse koji se razvio na Istoku u cilju kultivacije tela i takozvana ,,mudrost tela’’ bila je sastavni deo kultura Istoka, oličena u velikim tekovinama Indije u liku joga tradicije i velikih sistema gimnastičkih praksi koje su imale za cilj poboljšanje zdravlja i održanje dugovečnosti u taoističkoj tradiciji Kine. I joga i taoizam daće značajan podsticaj borilačkim sistemima Kine i Japana koji će ih u sebe integrisati i produbiti. ,,Ono što nam se čini kao kulturološka znamenitost ili svojevrsno zaveštanje jednog dela istočnih kultura jeste sagledavanje tela bez izvinjenja, ali i bez agresivne sirovosti, kao nečega što niti treba da bude podjarmljeno, pobeđeno ili ‘oplemenjeno’ duhom, niti kao nečega što ima da sruši ’suvu’, ’otuđenu’ duhovnost kao jaram ili stegu.’’[Pajin,1990,:8] To ne znači da takve ili slične sukobe ne možemo naći i u tradiciji Istoka, već da su postojali tokovi i tendencije koji su odista nadilazili takve diho-tomije i isključenja. Kroz iskustvo tela oličeno u borilačkim veštinama i drugim telesnim tehnikama, istočni duh je emancipovao telo i pružio mu znatno više slobode i autonomije, no što je slučaj sa kulturama Zapada. Telo kao deo prirode u pokretu iskazuje sklad koji se filozofski očitava u prirodi. Ono onda uživa u harmoniji pokreta koja se spaja sa sveopštom harmonijom Kosmosa. Na Zapadu borilačke veštine nisu izašle iz domena društvenog i socijalnog konteksta, iako su prenesene u sklopu značenja koji je često sadržao više od društvenog i etičkog značenja. Čovek u njima ostaje u sferi društva, u socijalnom okruženju od koga se mora zaštititi i braniti na što efikasniji i racionalniji način. Iako borilačke veštine u svom fundamentu sadrže i ovu ravan, ona nije uvek primarna, već, kako će se u ovom radu pokazati, može biti samo jedna od funkcija koje se pojavljuju u kompleksu fenomena borilačkih

12

veština. Stav koji ćemo takođe pokušati da opravdamo ovom knjigom, biće da je na Istoku, a nas ovde zanimaju prvenstveno kulture Kine i Japana, radikalna dihotomija duha i tela rešena na mnogo prefin-jeniji i elegantniji način, kroz viševekovnu praksu, nego što se to u društvenim naukama Zapada pokušava tek sada. Za ovakav poduhvat će nam u ovom radu poslužiti primer borilačkih veština, pre svih misleći prvenstveno na: u kineskoj tradiciji Wu-shu/ratničke veštine (na Za-padu opšteprihvaćeno ime za ratničke veštine je kung-fu); u japanskoj tradiciji: karate, džudo, aikido, kendo. Kroz neprestanu individual-nu praksu kultivacija tela postaje ,,kanal za učenje, manifestaciju, razvoj, ili jačanje kulturnih koncepata i ideja.’’[Yu,2009,:3] Većina azijskih tradicija ne insistira na strogom određenju i razgraničenju između uma i tela. ,,Ne postoje azijski ekvivalenti za relacione teorije koje su razvijane na Zapadu, uključujući paralelizam (mentalni i tele-sni oseti se slučajno podudaraju bez prave uzročno-posledične veze), redukcionizma (mentalne senzacije su u stvari telesni događaji ili vice versa), i interakcionizam (telesna stanja i utiču i na njih vrše uticaj mentalna stanja, ili jedno stanje utiče na drugo ali ne i obrnuto). Mnoge azijske kulture ističu duhovno-telesnu integraciju kroz kulti-vaciju (praksu) pre no što tragaju za konstantama i nepromenjivim unutrašnjim vezama.’’[Yu,2009,:3] Azijske filozofije su problem tele-sno-duhovnog diskontinuiteta videle pre kao praktičnu disfunkciju no kao kao filozofski fundamentalan problem koji je nepremostiv. ,,Ključ pouka azijskih tradicija je potreba da se dostigne (pre nego otkrije) jedinstvo između uma i tela. Telesna kultura je način za postizan-je ovog zadatka.’’[Yu,2009,:3] Kroz praksu telesne kultivacije odnos tela i duha se sagledava na jedan bitno drugačiji način, kao proces međusobnog unapređenja i oblikovanja, dok je slika telesno-duhovnog sklopa, kako je vidi Zapad, statična i hijerarhizovana, pa time i manje slična stvarnosti koja je promenljiva i dinamična. Telesne prakse u vidu borilačkih veština koje su primane od strane širokih slojeva populacije na Zapadu i pored prilagođavanja i uprošćavanja novim okolnostima u kojima su se našle, nisu izgubile sve od svoje kulturne slojevitosti i bogatstva značenja koje su posedovale u svojim kulturama. Mnogi od tih slojeva su neodvojivi deo prakse i metodologije proučavanja borilačkih veština. Međutim, u prenošenju i prevođenju puno toga je poprimilo drugačija tumačenja i mnogo toga je zanemareno. Potrebno je još jedanput pokazati šta sve leži u osnovi telesne prakse koja se proširila po kulturnom tlu Zapada. Do koje mere je taj fenomen isternizacije olakšao put Istoka

13

na Zapad može se videti u statističkim podacima i brojevima poklonika dalekoistočnih borilačkih veština (karate 9.575.029; džudo 6.770.629; tekvondo 4.699.273; prema podacima World Karate Federation i Inter-nacional Olimpic Comitet). [Časopis Karate plus, br.1,Bgd 2004,:11] Paralelno sa usvajanjem jedne telesne prakse išlo je i usvajan-je drugih koncepata, koji su tu praksu pratili, a koji su uticali na bitno drugačije viđenje tela i njegovog položaja u prirodi od onog na koji su zapadnjaci navikli u sopstvenoj kulturi. Pojmovi kao što su vitalna Ki ili Ći energija i dijada JIN-JANG ušli su u opštu upotrebu i postali sastavni deo pojmova, kojima operišu gotovo svi praktičari borilačkiih veština. U okvirima popularne kulture mesto borilačkih veština je izgrađeno kroz medijsku kulturu, a svoj pojedinačni izraz zadobilo putem kon-zumiranja te kulture, kao i putem građenja životnih stilova, koji su sugerisani preko medija kao što je film i preko kulturnog turizma, pošto su mnogi poštovaoci borilačkih veština želeli da se na samom izvoru ,,napiju vode’’, putujući u potrazi za izvornom veštinom. Dakle, većina onih, koji su se bavili i još se bave borilačkim veštinama, ne doživljava ih kao sport i vid zabave (što je posledica prodiranja zapadne u istočnu kulturu), već kao veštinu i način življenja, što predstavlja mnogo širi kulturni kontekst, u koji su onda uključene i razne druge vrste veština i umetnosti. U današnjem globalnom svetu borilačke veštine su ušle u sferu ekonomije, pojavljujući se kao roba na tržištu, a instruko-ri raznih veština pojavljuju se kao svojevrsni gurui, koji putujući po svetu i držeći seminare i prezentacije, zarađuju za život. Na taj način se izvršila transformacija egzotične kulture u robu, koja se prodaje na tržištu, što je rezultiralo umnožavanjem organizacija koje se bore za svoje ,,parče hleba’’. Pitanje je da li su zapadnjaci dobili ono što zaslužuju i da li se u trgovini znanjem gubi nešto od fundamentalnih vrednosti? Vrhunski majstori Kine i Japana teško da su prevaziđeni, a sport i rekreacija potčinjeni su industriji i novcu. Iako je komercijal-izacija borilačkih veština obogatila životne stilove Zapada, čini se da je ipak u prevođenju ispustila upravo onaj deo kulture, koji je bitan za razumevanje fenomena borilačkih veština. One su vekovima negovane u zatvorenim krugovima, vezanim za klanovsku i društvenu hijerarhiju Kine i Japana, kao i za porodične tradicije, a porodice su bile prenos-nici posebnih i tajnih tehnika i znanja sa kolena na koleno, što je imalo za posledicu da je deo tih znanja sačuvan van postojeće društvene hijerarhije, kao što je vojska ili policija. Na Okinavi su borilačke veštine bile zabranjene od petnaestog do devetnestog veka i bile su krišom negovane unutar porodičnih tradicija, praktikujući ih često na najčudnijim mestima, i često isključivo noću (na groblju npr.), kao i

14

kroz kulturnu mimkriju (narodne plesove i sl.). U načelu nam je za razumevanje prenosa borilačkog umeća kao tradicije na Istoku ključan dijadni odnos učitelj-učenik, tj. relacija individualnog podučavanja, što je Zapadu potpuno strano, gde su borilačke veštine vezane za sale i vežbaonice, i čiji je cilj konačno uvek bio, prikazivanje u sportskom borilištu ili ringu. Cilj ove knjige biće da sa antropološkog stanovišta istraži koji su sklopovi pojmova i predstava tradicionalnih tekovina kultura Kine i Japana, povezanih sa borilačkim veštinama, bili prenošeni u širem međukulturnom dijalogu koji se odvijao između Zapada i Istoka. Pokušaćemo da objasnimo kako su oni formirali ,,sliku’’ o borilačkim veštinama koja egzistira u medijskom prostoru Zapada, i kod poklon-ika borilačkih veština koji ih praktikuju. Pokušaćemo da istaknemo šta je to novo u konceptu tela i telesnosti što su borilačke veštine sa njihovim izučavanjem i praktikovanjem donele, i kako se koncept telesnosti izmenio pod njihovim uticajem, kao i to šta je to fundamen-talno značajno u istočnom konceptu tela što nije prošlo kulturni filter Zapada. To bi možda moglo pomoći u boljem i celovitijem shvatanju pojma tela i njegovog položaja u ljudskom svetu.

Shuai Jiao - Kinesko rvanje

15

Popularna kultura kao prostor multikulturnog i interkulturnog prenosa, mešanja kultura i transformacije tradicija

Geneza pojma popularne kulture nosi naslage značenja nastale u okviru njenog istorijskog razvoja i promena u teorijskoj i društvenoj percepciji. Nakon Drugog svetskog rata u zemljama zapadnog bloka kultura se još uvek videla razapeta između dve krajnosti: visoke i mas-ovne kulture: ,,Zapadna kultura sastoji se, u stvari, od dve kulture: tradicionalne – nazovimo je ,,visoka kultura’’ – o kojoj pišu udžbenici i ,,masovne kulture’’, koja se naveliko proizvodi za tržište ... Masovna kultura je razvila sopstvene nove medije u koje se ozbiljan umetnik retko upušta: radio, film, strip, detektivske priče, naučnu fantastiku, televiziju. Ponekad je zovu i ,,popularna kultura’’, ali smatram da je ,,masovna kultura’’ tačniji termin, jer je njeno osnovno svojstvo to što je isključivo i direktno roba za masovnu potrošnju, kao žvakaća guma.’’[Mekdonald,2008,:52] Popularna i masovna kultura su pojmo-vi koji se često prepliću i ponekad stoje kao sinonimi za istu stvar koju reprezentuju. Tokom XX veka, u prvim koracima studija kulture, ideja autentične, čiste kulture odnosila se na idealizovanu prošlost koja je nestajala pod udarom industrijske revolucije i njenog kul-turnog belega – masovne kulture. U središtu takvog koncepta popu-larnog ležao je kolektiv, koji je stvarao i delio isti duh, sliku sveta, obrasce i običaje, sećanja – vezivao se za zajedničke kulturne obrasce. ,,Popularno’’ se koristi da ukaže na nešto rasprostranjeno ili opšte prihvaćeno. ,,Od XIX veka ,,popularno’’ se koristi za označavanje for-mi umetnosti i zabave koje se dopadaju običnim ljudima: ,,popularna štampa’’, ,,popularne pesme’’, ,,popularna muzika’’. Takva upotreba ,,popularnog’’ vodila je pojavi pojma popularne kulture kao kulture koju voli mnogo ljudi.’’[Đorđević,2009,:246] Redefinisanje ili potpu-no odbacivanje pojma masovne kulture predstavljalo je odlučujući korak u ekspanziji i stvaranju novog značenja pojma popularne kul-ture. Masovna kultura označavala je oblik kulture koji je nametnut, takoreći ,,odozgo’’ i zavisila je od tehnoloških izuma, novih medija i kulturnih industrija. ,,Istina je da je masovna kultura u izvesnoj meri nastavak stare narodne umetnosti koja je do industrijske revolu-cije bila kultura običnog sveta, ali i ovde su razlike mnogo upadljivije od sličnosti. Narodna umetnost izrasla je kao spontani, autohtoni iz-raz naroda; nju je oblikovao sam narod, uglavnom bez uticaja visoke

16

kulture, prema vlastitim potrebama. Masovna kultura nametnuta je odozgo. Nju proizvode tehničari unajmljeni od poslovnih ljudi; njena publika su pasivni potrošači, čije se učešće svodi na to da li će nešto kupiti ili neće.’’[Mekdonald,2008,:52-53] Centri moći, kapitalizam i jaka država kroz proizvodnju masovne kulture obezbeđuju strategiju za samoreprodukciju društva i vladajuće ideologije, a protiv političkih promena, otpora i borbe. Značenje pojma masovne kulture menja se od druge polovine XX veka. Teorijske promene i promene u samoj kulturi, uticale su da se pojam masovne kulture kao negativan sve više izbacuje iz upotrebe i da ga zamenjuje pojam popularne kulture. Promena pojma ukazuje na različite akcente u interpretaciji savre-menosti.[Đorđević,2009,:248] Savremene interpretacije uglavnom se slažu oko deskriptivnog određenja popularne kulture kao skupa koji donosi nova tehnologija, novi mediji i potrošačko društvo koje se po-javljuje nakon Drugog svetskog rata. Popularnom kulturom nazivamo skup ,,dostupnih artefakata, filmova, gramofonskih ploča, odela, TV programa, načina komunikacije.’’[Storey,1993,:25] ,,Savremeni koncept popularne kulture u najširem obimu povezuje subjektivna iskustva širokih slojeva u dodiru sa svakodnevnim praksom potrošnje. ’’[Đorđević,2009,:252] Popularna kultura je ,,sačinjena od industrijski proizvedene i distribuirane robe, koja mora, da bi bila ekonomski is-plativa i da bi mogla uopšte da postoji, da ponudi mnoštvo različitih formacija.’’[Fisk,2001,:47] Pojam popularne kulture spaja nekada posebne pojmove: narodnu kulturu kao izvor opiranja zvaničnoj ili vladajućoj kulturi; celokupni svakodnevni život građana, običnih ljudi i umetnika, žena i muškaraca, dece i odraslih, belih i drugih; i mas-ovnu kulturu koja se proizvodi ’odozgo’. U daljem određenju pojma popularna kultura može se posma-trati kroz ,,one forme i aktivnosti čiji su konkretni koreni u društvenim i materijalnim uslovima konkretnih klasa, a oličene su u narodnim tradicijama i praksama. ... za definiciju popularne kulture suštinski odnosi koji definišu ,,popularnu kulturu’’ u stalnoj napetosti (odnos, uticaj, antagonizam) sa vladajućom kulturom.’’[Hol,2008,:324] Kultur-na dijalektika koja vlada u okvirima same popularne kulture artikuliše se oko odnosa dominacije i subordinacije. Ovde izranja odnos između kulture i pitanja hegemonije, te pitanja autentičnosti jedne organske celine kakva je ,,popularna kultura’’. ,,Značenje jedne kulturne forme i njeno mesto ili položaj u kulturnom polju nisu upisani u njen oblik, niti je njen položaj jednom zauvek fiksiran. Ovogodišnji radikalni simbol ili parola postaće moda iduće godine; a godinu potom predmet duboke kulturne nostalgije. Današnji buntovni folk pevač završiće sutra na

17

naslovnoj strani ,,Observera’’. Značenje jednog kulturnog simbola de-lom izrasta iz društvenog polja u koje je inkorporiran i praksi kojima je artikulisan i stvoren da bude u saglasju.[Hol,2008,:324] Tradicija je vitalni elemenat kulture, ali ona jedva da ima veze sa pukim trajan-jem starih formi, a mnogo više duguje načinima na koji su elementi zajedno povezani i artikulisani. Nasleđe istorije i neposredne kulturne tradicije biva preformulisamo i redefinisano na nov način, dajući kul-turnoj tradiciji drugačiji savremeni oblik. Multikulturalnost i preklapanje kultura u savremenom svetu može mnogo, ako ne i sve, da zahvali imperijalističkoj dominaciji za-padnih zemalja nad drugim regionima i teritorijama. ,,Jedno od dostignuća imperijalizma bilo je to što su se različiti delovi sveta približili jedni drugima, pa iako je u tom procesu odvajanje Evropl-janina od starosedelaca bilo podmuklo i u osnovi nepravedno, ipak bi većina ljudi danas trebalo da uvidi kako je istorijsko iskustvo imperije naše zajedničko iskustvo.’’[Said,2002,:25] Zapadnjački stav prema nezapadnom svetu duboko je ukorenjen u način mišljenja koji ga čini slepim za druge istorije, kulture i druge težnje. ,,Skidanjem zastava i povlačenjem svojih policijskih snaga sa naših teritorija, kolonijalizam i imperijalizam nisu otplatili svoj dug. Već vekovima se (inostrani) kapitalisti u nerazvijenom svetu ponašaju kao obični kriminalci.’’[Fanon,1961,:197] Imperijalni ciklus koji je trajao u 18. i 19. veku traje i danas i taj ,,novi imperijalizam je nešto nezaobilazno, i to na izrazito obeshrabrujući način – on galopira, on guta, bezličan je i deterministički.’’[Said,2002,:499] Akumulacija na svetskom nivou, svetski kapitalistički sistem, razvoj nerazvijenih, moć i dominacija nad zavisnima od ekonomske pomoći najrazvijenijih. Sa silaskom Bri-tanije i Francuske sa svojim dominionima sa svetske imperijalne scene raste uspon Amerike kao pobednice hladnog rata i poslednje supersile koja konstituiše i struktuira savremeni svet. Posle raspada imperija ostaje ogromna masa iseljenika izmeštenih iz svojih postojbina, rase-janih po svetskim metropolama, od kojih se svaka pretvara u mozaik grupisanih i getoiziranih izgnanika kao proizvoda dekolonizacije. Tako se u bivšim i sadašnjim kolonijalnim imperijama stvara jedno globalno okruženje sa velikim brojem ekoloških, ekonomskih, društvenih i političkih pritisaka, reflektujući u malom stanje koje vlada u bivšim dominionima i svetu uopšte. ,,Danas su narodi Azije, Latinske Amerike i Afrike politički nezavisni, ali su u mnogo čemu drugome podjednako potčinjeni i zavisni kao i u periodu direktne vladavine evropskih sila.’’[Said,2002,:66] Ta potčinjenost pre svega se ogleda u kulturnoj dominaciji bivših imperijalnih gospodara. Dominacija engleskog, fran-

18

cuskog i španskog govornog područija jasno govori o stisku koji još postoji u bivšim kolonijama Zapada. Težnja da se na te izazove odgo-vori ide od potpunog potčinjavanja nametnutom obrascu kulturne doninacije, do otpora koji samo na drugačiji način oponaša iste namet-nute obrazce. ,,U toj razmeni između Evropljana i njihovih ’drugih’, koja je sistematično otpočela pre jednog milenijuma, postojala je sve vreme jedna ideja koja se gotovo nimalo nije menjala, ideja da pos-tojimo ’mi’ i postoje ’oni’, čvrsto ukorenjeni, jasni i nepobitno očigledni.’’[Said,2002,:30] Saidova jasna dekonstrukcija pojma drugog pokazala je imaginarnost predstave koju je čovek na zapadu primao kroz svoju kulturu o životu i navikama ,,drugih’’. Ta predstava koju je on nazvao orijentalizmom, predstavlja paradigmu prespektive svih neevropskih kultura u prizmi evropskog čoveka. ,,Orijent je pomogao da se Evropa (ili Zapad) definiše kao njegova kontrasna slika, ideja, ličnost, iskustvo. ... Orijent je sastavni deo evropske materijalne civi-lizacije i kulture.’’[Said,2008,:10] ,,Ono što je započelo kao uobičajni pokušaj odgonetanja orijentalnih misterija okončava, isuviše uspešno, kao dekonstrukcija, avant la lettre, zapadnih jasnoća’’[Gerc,2010,:140] kaže Gerc za pokušaj razumevanja Japanaca u ,,Hrizantema i mač’’ Rut Benedikt. Iako veoma kritikovana, ova studija Benediktove jasno je kao nijedna druga pokazala predstavu koju Zapad ima o Istoku, predstavu koja je živa, monolitna. ,,U njemu (Hrizantema i mač) su iznete mnoge predrasude o Japancima, ali istovremeno i iskritikovne, relativizovane i po prvi put prevaziđene tada duboko ukorenjene, daleko rigidnije predrasude još više poticane ratnom propagandom u II svetskom ratu.’’[Sekulić,2007,:78] Dekonstrukcija ,,drugog’’ aktuelna u antropologiji išla je od sličnih pretpostavki, pokazujući da etnocen-trizam koji je svojstven evropskom pogledu na ostatak sveta, a koji seže od helenističkih vremena i podele na ,,nas i varvare’’, polako ,,ublažava izvesnom dozom kulturnog relativizma.’’[Fabijeti,2002,:21] Kulturni relativizam utirao je put priznavanju postojanja mnoštva kul-tura, ideji o postojanju mnogostrukih pravaca istorijskog razvoja, u različitim epohama i na različitim mestima, koji su stvorili prostor za nastanak međusobno različitih oblika društvenog i kulturnog života, odgovarajućih sistema vrednosti. U antropološkom diskursu sve je više bledela granica između ,,nas’’ i ,,drugih’’ što je na kraju dvadesetog veka dovelo i do toga da se za pojam ,,biološke rase’’ ne može naći nikakvo uporište u smislu suštinskih genetskih razlika među današnjim rasama, te da rasa kao činilac ne igra nikakvu ulogu u društvenom i kulturnom raslojavanju.[Fabijeti,2002,:24] Faktičko stanje je daleko od teorijskog. Nakon Drugog svetskog rata nije došlo do očekivanog

19

nestajanja rasističkih pokreta i ideologija. Sa druge strane, globalni svet, ipak, čini se da deli skrivene težnje antropologa, te pojmovi hi-bridnih kultura i ukrštanja postaju polje istraživanja savremenih društvenih nauka. Pojave u kulturama se sve više opisuju kao globalne: ,,tokom poslednja dva veka, a naročito tokom poslednjih nekoliko de-cenija, došlo je do neverovatnog razvoja i širenja tih dodira i razmena, tako da danas s pravom možemo da kažemo da su prerasli u globalizaciju.’’[Fabijeti,2002,:199] ,,U globalnom sistemu kulture svi učestvujemo, premda sa različitih pozicija, ... ta je kultura sve manje dominantna na Zapadu, manje evrocentrična.’’[Lečner,2006,:49] Ovaj fenomen se najčešće u levim krugovima reprezentuje kao negativan i kao način na koji lokalne i nacionalne kulture odumiru kroz globalni obrazac koji je generisan u centrima moći i kapitala koji je u rukama korporacija koje imaju pored ekonomske, sad i političku moć. To znači da Zapad i dalje kontroliše ostatak sveta preko ekonomske i vojne dominacije. Sa druge strane glasovi koji stižu iz ostatka sveta nude i drugačije viđenje uloge globalizacije u njihovom sopstvenom položaju u svetu. ,,Jačanje ekonomske moći u Aziji i proliferacija medijskog prostora u regionu je dramatično uvećala izvoz japanske popularne kulture.’’[Iwabuchi,2002,:256] Produkti popularne kulture, u ovom slučaju japanske, kao autentične, ostaje pod znakom pitanja, zbog toga što se pod popularnom kulturom misli na kopiju zapadnih kul-turnih obrazaca, više nego na prezentovanje sopstvenih, nacionalnih kulturnih vrednosti. ,,Kao mnoge druge ne-zapadne zemlje tog perio-da (Meiđi restauracija i modernizacija Japana), Japan je video za-padnu kulturu kao referentnu tačku za procenjivanje svoje sopstvene kulture.’’[Tomooka,2002,:49] Prisustvo zapadnog kulturnog modela i njegov uticaj na kulture Azije, kao u slučaju Japana, nije bio pod okriljem imperijalnog već kulturnog i civilizacijskog pritiska koji je uslovio rekonceptualizaciju i rekonstrukciju nacionalne kulture u svim njenim segmentima, ne bi li se što skladnije uklopila u tendencije savremenosti i morednizacije koje su bile ideje vodilje reformatora i arhitekti moderne nacionalne države. ,,Kulturna politika Meiđi perioda bazirala se na emulaciji evropske kulture.’’[Tomooka,2002,:49] Takva politika se nastavila sa manjim prekidom, u slučaju Japana, u periodu militarizacije do Drugog svetskog rata, nakon koga je akcenat sve više stavljan na očuvanje i negovanje nacionalnih artefakata, spomenika i umeća. ,,Uticaj Mekdonalda u svetu, na primer, ogroman je u smislu birokratizacije i standardizacije ne samo hrane već i svakodnevnog života kroz aktivnosti kao što su obrazovanje i kupovina. Ali ništa man-je važan uspeh na međunarodnom planu nije povezanost ovih pojava

20

sa predstavom o ’American way of life’.’’[Iwabuchi,2002,:256] Ono što se može reći za poziciju azijskih ekonomskih i kulturnih velesila na globalnoj sceni jeste da se njihova dominacija ogleda u oponašanju onoga što su izvorno zapadne tekovine, kao na primer tehnologija i nauka, redizajnirane i reinterpretirane na nov način. ,,Sony vokmen je isto važna kulturna roba koja ima razne uticaje na naš svakodnevni život.’’[Iwabuchi,2002,:256] Upotreba vokmena kao kulturne tekovine Zapada, rastavljene i sastavljene na nov, sofisticiran način, jasnije govori o načinu na koji su zapadni oblici mišljenja i delanja uticali na kulturu Japana. Iako vokmen ne može reprezentovati ideju o tipično japanskom načinu života, svi koji ga koriste znaju da je on napravljen u Japanu i da on preprezentuje sofisticiranost tehnologije koja se u globalnom svetu povezuje sa predstavom o Japanu. ,,Japanska roba široke potrošnje ne teži da se proda na leđima ,,japanskog načina žitota.’’[Iwabuchi,2002,:258] Kulturna pozajmica, hibridizacija posta-la je uobičajna praksa kulturnog toka globalizacije. Kulture koje nisu tradicionalno bile deo zapadnog kulturnog domena, usvojile su obr-asce i kulturne tekovine Zapada, sve više modfikujući ih u skladu sa svojom tradicijom i kulturom. ,,Od Drugog svetskog rata japanska popularna kultura je bila pod dubokim uticajem američkih medija. Nije bilo nikakvog ograničenja kvota za inostrane popularne kulturne sadržaje u audiovizuelnom tržištu od rata. Japan je brzo redukovao (lokalizovao) ove uticaje imitirajući i delom prilagođavajući se (svoje produkte) originalu, radije nego da bude pod dominantnim uticajem američkih (medijskih) produkata i ’kolonizovan’ od strane Amerike.’’[Iwabuchi,2002,:260] Promena stanja u nacionalnim kul-turama u svetlu globalizacije sve se više sagledava kao pomeranje od amerikanizacije i vesternizacije ka globalizaciji, pokušavajući da se povrati ravnoteža u kulturnom domenu, na globalnom nivou. Lepote nacionalnih kultura predmet su sve većeg interesovanja, ne samo stručnjaka već sve većeg broja običnih ljudi koji su putem medija i turizma u mogućnosti da saznaju i vide više no ikad do sada o drugi-ma. Globalizacija ekonomije i kulture ubrzana je nekim zajedničkim faktorima: integracije tržišta i kapitala velikih multinacionalnih kor-poracija, razvojem komunikacionih tehnologija koje povezuju na brz i efikasan način čitav svet u jedinstvenu informacionu mrežu, pojavom narastajuće i dobrostojeće srednje klase kako u zapadnim tako i ne-zapadnim zemljama i narastajućim brojem ljudi koji se premeštaju sa jednog mesta na drugo, bilo kao emigranti i izbeglice ili kao turisti. I dok je zapadni kulturni model još uvek dominantan i sveprisutan, u

21

isto vreme originalni zapadni kulturni i civilizacijski koncepti i roba gube sve više na svojoj autentičnosti i izvornosti, postajući tekovina globalnog sveta. Sa druge strane, zapadne zemlje i veliki gradovi u njima postaju preplavljeni kulturnim produktima ne-zapadnih zem-alja i njihovih sad već hibridnih kultura. O globalnoj popularnoj kul-turi kao zajedničkom imenitelju stanja na planeti, ne može biti reči kao o fenomenu koji realno postoji. Pre je reč o globalnim kulturama nego o jednoj jedinstvenoj homogenoj kulturi.[Featherstone,1990,:1] Globalna kulturna mreža sve više vodi razlaganju nacionalnih kulturnih tekovina i njihovom utapanju u mrežu kulturnih dobara sveta. Time se nacionalne kulture sa svojim istorijama suočavaju sa bezistoričnošću globalne kulture [Smith,1990,:179] koja teži da očisti kulturna dobra od primesa nacije i identiteta, u čemu potrošačka kultura i industrija koja je podržava i stvara ima odlučujuću ulogu. Sve je roba, pa i kul-turne tvorevine, bez obzira odakle dolaze i ko je izvorni njihov tvorac. U ovom smislu tekovine jedne kulture bivaju asimilovane i preobliko-vane na način da se uklope kako u kulturu u koju dospevaju tako i u globalnu portošačku kulturu. Borilačke veštine u ovom smislu predstavljaju svetski fenom-en koji je nadrastao svoje nacionalne granice i područije uticaja i postao globalna pojava. Njihovo poreklo je dalekoistočno, ali njihova praksa koja danas postoji na tržištu je globalna i bitno izmenjena u odnosu na izvorne sadržaje i praksu u svojim matičnim kulturama. Ono što je najviše izmenilo fenomen borilačkih veština jeste njihovo prilagođavanje jednom drugačijem kulturnom sklopu kakav je zapadni i pripajanje uz druge telesne aktivnosti koje već postoje u zapadnoj kulturi. Takva tendencija je, recimo, u Japanu postojala od ulaska u proces modernizacije u XIX veku, ali je samo pojačana i razrađena nakon Drugog svetskog rata u periodu denacionalizacije i pacifikacije države kad je Japan težio da se svetu prikaže kao miroljubiva i pri-jateljska zemlja. Borilačke veštine su tada izvožene kao kulturna tek-ovina Japana na tržišta zapadnih zemalja i prodavane kao ,,egzotična’’ veština samoodbrane. Od tada do danas stvari na planu borilačkih veština su se značajno promenile i one su postale jedan od globalnih fenomena. Same borilačke veštine opterećene su mnogim kulturnim obrascima i konceptima koji su prenošeni zajedno sa veštinom i prak-som. U potrošačkom društvu pitanje životnog stila i načina života postaje jedno od najvažnijih, a borilačke veštine su ponudile ogroman broj obrazaca koji su postali okosnica života za milione poklonika. Ovaj uticaj je naročito vršen preko filmova i medija. Često površno i iskrivljeno prihvatanje ponuđenih obrazaca dovelo je do odstupanja

22

od tradicionalne prakse dalekoistočnih instruktora i uzora. Sa druge strane, turizam i protok ljudstva i robe omogućio je da veliki broj ljudi dođe na mesto ,,izvora’’ borilačkog umeća i tamo pokuša da dođe do ,,pravog znanja’’. Vremenom su se otvorila vrata i za drugačiju perspektivu borilačkog umeća, ne samo kao vida borbe, već u sklopu sa drugim tradicionalnim kulturnim konceptima, kao načina života, što je značajno promenilo sliku o njemu. Pojavile su se knjige, filmo-vi, svedočanstva koja su govorila o povezanosti borilačkog umeća sa religijom i filozofijom, kulturom stanovanja i opštenja, društvenim odnosima i privredom. Sve više se redefiniše samo mesto borilačkih veština u kulturama iz kojih su ponikle, one se sad čuvaju kao deo nacionalne tradicije i kulturno dobro. Važno je naglasiti da čak i sada sama praksa borilačkih veština nije do kraja očišćena naslaga tradicije Dalekog istoka. Važno je istaći koji su to faktori koji su uticali na raz-voj borilačkih veština koje vidimo danas, jer čini se da isti ti faktori koji su ’usađeni’ u praksu mogu nešto da kažu o načinu na koji fenom-en borilačkih veština utiče na transformaciju koncepta tela i telesnosti kod praktičara i konzumenata u zapadnoj kulturi.

Šaolin ratnici - Monasi

23

Aspekti istočnog koncepta kulture tela sadržani u borilačkim veštinama

Da bi sistematski prišli analizi koncepta tela u istočnajčkim borilačkim veštinama, najpre se mora odrediti položaj koji telo ima u kulturnom kontekstu Istoka. U svrhu jasnijeg određenja njegovog pros-tora, poslužićemo se modelom koji je predložio Dušan Pajin u svom tekstu ,,Kulture tela i kulture Istoka’’ [1990], za koji smatramo da na-jsistematskije i najbolje predstavlja položaj tela u kontekstu kultura Kine i Japana. Dakle, sisteme ili vidove prakse kulture tela Dalekog istoka mogli bismo grupisati u četiri šira područja, koja su po pravilu, bila konceptualno i praktično međusobno povezana. ,,Prvo područje čine preventivna i kurativna medicina sa svojim aspektima poput različitih sistema dijete, masaže, higijene tela i posebnim tehnikama kao što su akupunktura, kum njej, šijatsu i do-in. Drugo područje pripada plesu, erotici i estetskoj higijeni tela. Treće, fizičkoj kulturi i borbenim veštinama (sa i bez oružja). Četvrto područje čine alhemija tela (različita dijetalna, hemi-jska, biljna i higijenska sredstva podmlađivanja ili transsupstantizacije tela) i joga (taoistička i indijska).’’ [Pajin,1990,:8] U svim ovim različitim domenima telesnosti, pojedini poj-movi i sa njima povezana praksa, imali su svoje opšte polje važenja i primene, što je na specifičan način integrisalo koncept telesnosti. Tako je, na primer, odgovarajuća dijeta, tj. vrsta hrane, bila sastavna komponenta u medicini, erotici, borilačkim veštinama, jogi i telesnoj alhemiji.[Pajin,1990,:8] Model konceptualizacije koji je u Kini davala filozofija jina i janga, javlja se u sva četri pobrojana područija. Isto važi i za energetske koncepte, u Kini ći, u Japanu ki. Ći se javlja kao glavni koncept akupunkture, vrlo važan u borilačkim veštinama i odlučijući u taoističkoj jogi. Termin Tao (put, način) javljaće se i u kontekstu metoda usavršavanja borilačkih veština, ali i u kontekstu taoističke filozofije simbolišući vrhovni princip stvarnosti, kao i glavni stožer konfucijanske etike u smislu usklađenosti ljudskih postupaka sa tokom Taoa. [Veber,1997,:383] Između navedenih područja koncepta tela nije postojala stroga hijerarhija, što znači da su se ,,erotika ili krajnji dosezi u praksi neke motoričke veštine mogli biti stavljeni u funkciju alhemije tela, joge, ili budističkog sistema vrednosti kao kra-jnja ishodišta ili završne stepenice, na kojima veština nadilazi vlastitu

24

pragmatiku u praksološkom smislu (dakle, kao sposobnost izazivanja određenog učinka ili postizanja određenog rezultata) i postaje sred-stvo samousavršavanja ili nadilaženja onoga što čini logiku i namenu veštine.’’[Pajin,1990,:8] Govoreći u takvom kontekstu specifično o borilačkim veštinama, u prvi plan izbijaju etičke i estetske komponen-te veštine, pre nego praktične, tako da postaje jednako važno, ako ne i važnije, zašto se nešto čini i kako, nego to šta se time postiže i može li se time drugi pobediti ili ne. U domenu borilačkih veštna, naglašavanje etičkih, estetskih i meditativnih komponenti na račun pragmatskih, bilo je naročito vidljivo u Japanu u doba kasnog Šogunata u XVIII i XIX veku, kada ,,ratničke veštine’’ (bugei) ustupaju mesto ,,ratničkom putu’’ (budo).[Filipović,1999,:46-47] U periodu relativnog mira opada-li su zahtevi za strogom borbenom gotovošću, pa se uz borilačke sisteme – jutsu, u kojima određena duhovna nastrojenost bila u službi uvećanja efikasnosti veštine, javljaju različiti putevi (dō), u kojima je upražnjavanje veštine sredstvo dosezanja određene duhovne nas-trojenosti ili samousavršavanja. Veština mačevanja – kenđucu, postaje put mača – kendo, veština gađanja iz luka kjuđucu, postaje kjudo – put luka, a načini goloruke borbe đuđucu, postaju put mekoće – đudo. Uticaj religije, specifično zen budizma, bio je od presudne važnosti za ovu transformaciju borilačkih veština bliže ka umetnostima. Najpre je zen bio u službi veštine i morala ratnika - ,,zen je ponudio prih-vatljiv modus individualnog prevazilaženja straha od smrti samurajima’’[Filipović,1999.:33], da bi vremenom situacija postala obrnuta, te samo ishodište borilačkih veština nalazilo je svoje osnove u religiji.[Pajin,1990,:9] Sličnu interakciju između aktivističkog i meditativnog stava nalazimo i u Kini, u taoističkoj tradiciji. Kod preteča taoističke misli Lao-cea i Čuang-cea, wu-wei (princip neremeteće spontane delat-nosti) javlja se kao delanje koje je ne samo najelegantnije i najlepše, jer je usaglašeno sa načelima neba i zemlje, već je uspešnije i od običnog delanja neusaglašenog sa Taoom, jinom i jangom. Sa druge strane, kad čovek usaglasi svoju delatnost sa načelima Taoa, onda postiže savršenstvo i svrhu koji su iznad svakog pragmatičnog cilja i svrhe, tu obična svetovna uspešnost gubi na značaju i postaje drugo-razredna. Iako su mnogi aspekti borilačkih veština odavno deo kul-ture Zapada, mnogima koji na Zapadu praktikuju borilačke veštine zvuči neubedljivo i čak romantično, kada naiđu na etička ili filozof-ska načela u sklopu borilačkih veština. ,,Nama je veoma teško da se otrgnemo od čisto tehničkog poimanja ovih veština – tehnika je za nas nešto etički neutralno, nešto što može služiti dobrim ili lošim

25

svrhama.’’[Pajin,1990,:10] Reč je, međutim, o tome da su u tradici-ji borilačkih veština upravo ta ne-tehnička načela zapravo sastavni deo tehnike, tj. deo jednog nedeljivog režima ukupnog mentalno-so-matskog razvoja čoveka kao celine. Šta više, tačno određena etička nastrojenost omogućuje napredovanje u praksi, koja spolja gledano nema nikakve veze sa etikom, i obrnuto: određene tehnike (čišćenje tela, dijetalni režimi, meditacija, vežbe disanja, itd.) koje spolja gle-dano nemaju mnogo veze sa veštinom borenja, omogućuju integraciju i napredak, omogućujući promene ne samo tela već i svesti, kao i čitavog režima života.[Pajin,1990,:10] Netehnički deo veštine svoj direktni izvor ima u filozofiji i religijskim konceptima. Integracija ovog segmenta u veštine borenja vremenom je dovela do izmene samih borilačkih veština, utičući direktno i na samu tehniku i način njene primene i shvatanja.Imajući sve ovo u vidu neophodno je osvetliti i analizirati sinkretičnost uverenja i religijsko-filozofskih ideja koje čine duhovno tkivo Kine i Japana, a u kojoj se borilačke veštine kao deo kulture tela nalaze u kulturama Istoka. Predlažemo da se počne od religijskih i filozofskih koncepata, koji kao najfundamentalniji prožimaju po vertikali sve segmente kulture, pa samim tim i borilačkih veština.

Uticaj religije na borilačke veštine

Na tlu Kine tri dominantne religije su konfučijanizam, taoizam i budizam. Sve tri bile su podjednako plodonosne kad je u pitanju uticaj na borilačke veštine. Štaviše neke taoističke i budističke sekte će posebno, u okvirima svog religioznog života uključiti vremenom i stalnu obuku i usavršavanje u borilačkim veštinama. Ono što je važno naglasiti kada je religiozna istorija Kine u pitanju, jeste da se ove ve-like religije i filozofije nikada nisu međusobno isključivale u prostoru svog širenja i delovanja. ,,Sistem kineskog srednjovekovnog sinkretizma ,tri učenja’, u okviru koga su razlike između konfucijanstva, taoizma i budizma počele da se tumače kao znaci skrivenog jedinstva.’’[Maljavin,2008,:265] ,,Ne postoji zapovest: ,Nemoj imati drugih bogova osim mene’ i ne postoji osećaj za postojanje jedne istine koja isključuje druge istine. Kinezi ne osećaju da moraju slediti jednu religiju’’.[Hubler,2002.:12] ,,Od početka jedanaestog veka naše ere, religioznim životom Ki-neza dominirala (je) intelektualna sinteza tri religije...Pod budističkim

26

uticajem, taoisti su prihvatili monaške institucije.’’[Elijade,1996.:284] ,,Poreklo zena (kao budističkog pravca) je isto toliko taoističko (kinesko) koliko i budističko (Indijsko).’’[Watts,1984.:15] ,,Početkom naše ere kad je budizam počeo da se ukorenjuje u Kini, u narodu se širila legenda da je Lao-ce po odlasku iz Kine došao među barbare (Induse) i tamo postao Buddho. I na kraljevskom dvoru budistička nauka se u to doba njegovala zajedno sa Lao-ceovom (tao-izmom). Čuang-ceovi (Lao-ceov mlađi savremenik i jedan od preteča taoizma) nazori djelovali su još sličnije specifičnim učenjima mahāyāne (drugo budističko učenje pored hiniyane).’’[Veljačić,1978,Itom,:283] ,,Spoj indijske mahajanističke (budističke) metafizike sa ki-neskim pogledom na život i svet bio je toliko potpun da se više nije mogla povući granica između prvobitnog učenja i kasnijih uticaja, ... U širokim narodnim masama, budizam je doživljavan kao religiozna podvrsta taoizma, ... pa su u budističko učenje spontano uvodili ideje taoizma i konfučijanizma’’.[Filipović,2002,:79] Da bi se približio duh borilačkih veština, neophodno je pokušati razumeti kakva je to duhovnost uticala na razvoj jednog takvog fenomena. Razmotrićemo pojedinačno, šta su najveći doprinosi konfučijanizma, taoizma i budizma kao religija i filozofija fenomenu borilačkih veština, naglašavajući isključivo one segmente koji su nep-osredno oblikovali borilačke veštine Kine i Japana. Ulaskom borilačkih veština u domen religijske prakse, sama religija je dobila jednu nesvakidašnju telesnu notu, sličnu onoj koju su joga i meditacija dale indijskim religijama. Ako bi trebalo da se sumira čitav kineski način života i društvenog uređenja u poslednjih dve hiljade godina, moglo bi se bez greške reći da je on konfučijanski. ,,Nijedna druga osoba nije imala toliki uticaj na život i misao Kine kao što je to slučaj sa Konfučijem.’’[Hubler,2002,:8] Konfučije (551-479 p.n.e) je živeo u doba velike političke nestabil-nosti, pa ipak njegova filozofija naglašava težnju ka uređenosti i har-moniji. ,,Konfucije je po obrazovanju i pogledu na svet pripadao tzv. žu – poznavaocima obreda, kalendara, i istorijskih predanja – jednom rečiju profesionalnim ljudima od knjige, koji su imali poseban uticaj na dvorovima vladara.’’[Maljavin,2008,:168] Konfučijevo učenje zas-nivalo se na etici humanosti i ljubavi. ,,Osnova konfučijanizma je ideja da ljudi treba da žive u har-moniji, kako međusobnoj, tako i sa prirodom.’’[Hubler,2002,:9] ,,Moralni ideal konfucijanstva je lično usavršavanje, neumorno ’pravazilaženje sebe’ (ke đi), tj. Put (Dao), asketizam u kome čovek duhovno čvrsne, očovečuje sam sebe i, pri tom, to obavezno radi kroz

27

opštenje sa drugima.’’[Maljavin,2008,:170] Čovek za Konfučija je po svojoj prirodi bio dobar [Veber,1997,:358], zlo je u njega ulazilo spolja, kroz čula. To će biti značajna činjenica koja će uzrokovati to da će kineski duh puteve usavršavanja prepozna-ti kao ,,puteve pročišćenja’’, dolaska do prave ljudske prirode. Za Konfučija i njegove sledbenike svako znanje je moralno, i isto tako neodvojivo od saznanja. Proces usavršavanja ostvaruje se kroz stalno saznanje, tj. literarno obrazovanje. Lično usavršavanje jeste proces individualnog napora da se dosegne visoki stepen savršenstva, čineći osobu koja stremi tome, moralno i estetski uzvišenom. ,,Literati iz feudalnog doba, tada zvanično nazvani: puo če, „žive biblioteke“, bili su, doduše, pre svega poznavaoci obreda ... bili (su) potomci, većinom mlađi sinovi feudalnih porodica, koje su stekle literarno obrazovanje, pre svega, pismenost, i čiji je društveni položaj počivao na poznavanju pisma i literature.’’[Veber,1997,:326] Već u feudalno doba stalež literata nije bio nasledan, niti ek-skluzivan, poput bramanskog u Indiji. Centralni pojam konfučijanske etike je „uzvišeni čovek“ koji je ,,u harmoniji i ravnoteži sa sobom i društvom, u svakoj društvenoj situaciji, na višem ili nižem stupnju, ponaša se odgovarajuće njoj, ostajući dosledan svom dostojanstvu.’’ [Veber,M.1997,:366] ,,Plemenit čovek se ne kljuka dok jede, živi bez mnogo udob-nosti. Marljiv je u radu, obazriv u govoru i trudi se da se promeni uz one što Put (Tao) znaju. Takav je čovek koga pokreće istinita želja da se obrazuje.’’ [Konfucije,2001,:9] ...Plemenit čovek nije posuda koja je samo jednoj upotrebi namenjena. [Konfucije,2001,:13] ...Plemenit čovek je nezainteresovan i teži univerzalnom... [Konfucije,2001,:101] ...Plemenit čovek vozi svoj brodić prema Putu (Taou), ne pre-ma materijalnim potrebama. Neko uzalud obrađuje zemlju, možda će upoznati glad; neko drugi provodi godine u učenju to će mu se možda isplatiti u vidu dobre nagrade. Tako se plemenit čovek ne boji osku-dice, već se pre brine o Putu (Taou).’’[Konfucije,2001,:101] Uzvišenost plemenitog čoveka konfučijanske etike jeste svrha samoj sebi - ,,Otmen čovek nije oruđe’’[Veber,1997,:369], sredstvo za specifikovanu korisnu upotrebu. On je svestrano obrazovan, jednom rečju ,,kompletan’’ - kiyn tse (genttleman) [Veber,1997,:348], što će naročito snažno uticati na razvoj ideala samuraja u Japanu kao ,,ide-alizovanog viteza, koji je u isto vreme obrazovani filozof, umetnik i vrhunski ratnik’’.[Filipović,1999,:42]

28

,,Usredsredi svoju volju na Put, osloni se na Vrlinu, ponašaj se prema RENU (čovekoljubivost) i neka ti zadovoljstvo bude u umetnosti .’’ [Konfucije,2001,:39] Konfučijanski ideal stalnog usavršavanja u stvarima koje krase plemenitog čoveka, postaće vremenom ideal usavršavanja u svim vrstama umetnosti, a kasnije i u borilačkim veštinama, koje se na individualnom planu nisu praktikovale samo zbog praktične koristi u samodbrani, već je samo usavršavanje bilo ideal, ono nije imalo neku imanentnu granicu, kako su vremenom estetske vrednosti sve više do-bijale na značaju. Taoizam sa druge strane produbio je pojam Taoa – puta koji se sreće i kod Konfučija, dopunjujući ga nekim tipično taoističkim principima kao što je wu-wei (spontano, nenasilno delo-vanje ili ne-delanje), filozofijom jina i janga, koji će nesagledivo uti-cati na koncept borilačkog umeća. Za taoizam se može reći da je kao filozofski i religijski pra-vac najviše doprineo razvoju borilačkih veština, pružajući im svoju specifičnu filozofsku podlogu na kojoj su se one u Kini razvile u fenomen kineskog kung-fua koji poznajemo danas. Što je još važnije, taoizam je zajedno sa nekim još nekim starijim tekovinama kineske kulture (Ji-đing – knjiga promena, npr.) izvorište mnoštva pojmova koji će igrati ključnu ulogu u formiranju ne-tehničkog dela borilačkih veština, kao npr.: Tao – način, put; Wu-wei – spontana, neremeteća delatnost; jin-jang – jedinstvo suprotnosti, itd. U literaturi se taoizam kao filozofski pravac obično vezuje za Lao Cea (starijeg Konfučijevog savremenika, Konfučije 551-479 p.n.e), premda je on zapravo druga faza u razvoju taoističke misli,[Ju-Lan,1983,:112], prvu je činio njegov preteča Jang Ču. Bilo kako bilo, Lao Ce je poznat po spisu koji mu se pripisuje Tao te đing ili ,,Knjiga o daou i deou’’ u kojoj su sadržane najvažnije filo-zofske postavke taoizma. Tao ili Dao, kao centralni pojam u taoističkoj interpretaciji predstavlja kosmičko načelo, iz koga je nastao sav univerzum.[Pajin,2004,:184] Sa jedne strane, Tao se pojavljuje kao transcedens (onostran, neodredljiv, sa one strane poimanja i imeno-vanja), a sa druge strane kao imanens (kao ovostrani činilac prvog reda: polazište, ishodište i utoka sveg bivstvovanja).[Pajin,2004,:185] Tu vidimo paradoks najvišeg načela koje u sebi uključije protivrečne koncepte, što će biti značajno za celokupnu misao i praksu koja će se kasnije razvijati iz taoizma.

,,Dao je prazan i bez oblika,neiscrpno upotrebljiv.

Ah, kako je samo dubok,

29

izgleda da je praotac svega.Nikada se (potpuno) ne pojavljuje,

Skroman u svojoj moći.Ne sukobljava se,

(susretne li) svetlo, on je svetlo, (susretne li) prašinu, on je prašina.

Ah, kako je samo nevidljiv, iako ga nema on ipak jeste.Ja ne znam odakle dolazi,

čini mi se (da je) pre svih bogova on već bio tu.’’[C,2003,:67]

Dakle, Tao je skriven od očiju ljudi i nalazi se u pozadini po-javnog sveta. Postavlja se pitanje kako je moguće saznanje nečega što je tako dobro skriveno. ,,Jer, zaista je nemoguće proceniti šta Tao znači ako se ne postane, na jedan vrlo poseban način, glup. Sve dok svesni intelekt sumanuto pokušava da zgrabi svet u svoju mrežu apstrakcija i dok insistira da život bude vezan i usklađen prema njego-vim krutim kategorijama, način taoizma ostaće nepoznat; a intelekt će se premoriti. Tao je dostupan samo umu koji praktikuje prostu i tananu umetnost wu-weia koji je, posle taoa, drugi važan princip taoizma.’’[Watts,1984,:27] Princip spontanosti o kome se ovde govori, taoisti visoko cene kao put kojim se može ujedno i spoznati beskrajni Tao i ostvariti neka-kva akcija u svetu koja bi bila u skladu sa samim Taoom kao opštim principom stvarnosti.

,,(Dao sve stvari) rađa i čuva, neguje a ne poseduje. Pokreće ih bez snage,

vodi ih (a prirodu njihovog bića) ne sputava. To se zove xuan de .[C,2003,:68]

Spontano delanje – wu-wei je izraz usklađenosti sa sveobuhvat-nom stvarnošću, kako je taoisti vide, izraženom u beskonačnom Taou, koja oponašajući njegovo skriveno delovanje u svetu, teži da bude identična sa njim. Wu-wei je princip delanja i spoznaje bez namere: ,,Savršeni čovek koristi svoj um kao ogledalo. Ono ne dokučuje ništa; ono ne odbija ništa. Ono prima, ali ne zadržava.’’[Watts,1984,:28] Tako shvaćen Wu-wei jeste delovanje u okvirima granica prirodnog i nužnog, ne narušavajući ravnotežu koja u skladu sa Taoom u svetu već

30

postoji. Čovek taoizma prepoznaje tu skrivenu ravnotežu i teži svojim ne-delanjem wu-wei da je podražava.

,,Zaobilazno (u stanju je) da očuva celinu, savijeno (u stanju je) da se ispravi...’’[C,2003,:76]

,,Ko želi silom da uredi sve pod nebom, cenim da neće (tako) ostvariti svoj cilj ...

Mudrac ne dela besmisleno (protiv Taoa) i zato ne propada, ne nastoji da vlada (protiv Taoa) i zato ne gubi’’[C,2003,:80-81]

,,Pijan čovek koji padne sa zaprege, iako se može ugruvati, neće umreti. Njegove kosti iste su kao i kod drugih ljudi; ali on nez-godu prima na drugi način. Duh mu je u stanju sigurnosti. On nije svestan vožnje na zaprezi; niti je svestan da je ispao. Ideje o životu, smrti, strahu, itd., ne prodiru u njega; i tako on ne pati od dodira sa objektivnom stvarnošću. Ako se takva sigurnost zadobija vinom, koliko se više može dobiti spontanošću!’’[Giles,1926,:232]

,,Čovek prožet deomupoređuje se s detetom.

(Dete) otrovne zmije i insekti ne ujedaju,(dete) divlji tigar ne napada,(dete) divlje ptice ne saleću.

(Detetovi) mišići i kosti opušteni su i meki,ali pesnice (može) jako (da) stisne.’’[C,2003,:46]

Jin i jang su polarne manifestacije Taoa – najvišeg konačnog, tai-đi.[Pajin,2004,:113] Prvi put ovaj simbol se sreće u Knjizi promena ili Ji-đing koja predstavlja veoma stari spis, nastao na prelasku dinastije Jin u dinastiju Džou (oko 1000. godine p.n.e.)[Pajin,2004,:107] i pred-stavljala je ,,filozofsko ishodište ... mitološkog pogleda na svet ideja neprekidne promene i preobražaja sastavnih delova.’’[Veljačić,1978, Itom:278]. Ji-đing je bio i jedno od ,,Šest klasičnih dela’’, konfučijanske škole[Ju-Lan,1983,:52], i kao takva bila je obavezan deo literature koju su proučavali on i njegovi učenici. Sam Konfučje je napisao ko-mentare na Ji-đing.[Ju-Lan,1983,:52] Knjiga promena – Ji-đing, pred-stavlja svet u procesu neprekidnog menjanja, nestalnosti, gde su ide-je postojanosti, statičnosti i večnosti samo iluzije kojima se naš um štiti od užasa stalnog menjanja i neizvesnosti. Jedino što je na svetu stalno i izvesno je promena. Ali sama ta promena nije proizvoljna ili

31

nasumična, već postoje zakoni koje ona sledi i ,,zakoni preobražaja, prema kojima se svaka stvar ili stanje postojanja može promeniti samo u nešto već svojstveno njenoj prirodi (a ne u nešto sasvim različito), kao i podjednako značajne zakone periodičnosti, prema kojima prom-ena sledi kružno kretanje (kao nebeska tela, godišnja doba, smena dana i noći), predstavlja večno u vremenu’’.[Blofeld,1989,:10] Takva moć mišljenja postavlja protivrečnost i paradoks u temelj stvarnosti. Okosnica čitavog sveta promene jesu prema Ji-đingu dve polarne sile koje su svojom aktivnošću stvorile čitav svet i sveukupno kretanje u njemu od njih zavisi.

,,Pod nebom najmekše (u stanju je da) uđe u najtvrđe. (Ova) nevidljiva moć ulazi i tamo gde prolaza nema.

Tu sam naučio dobre strane delanja iz praznog (daoa).’’[C,2003,:39]

Te dve sile jesu jin i jang , simbolički predstavljene u ob-liku kruga, podeljenog krivom linijom oblika slova S na dva jednaka dela, od kojih je jedan obojen crnom bojom sa belim krugom u sebi, a drugi obojen belom bojom sa crnim krugom u sebi. Kružići unutar obe sile ukazuju da na vrhuncu svog upotpunjavanja, obe sile sadrže klicu, tj. polaritet-suprotnih ekvivalenata, te ubrzo počinju da se u njih transformišu.[Pajin,2004,:114] Uzajamno delovanje jina i janga stvorilo je promenu (Ji) koja se može shvatiti kao kretanje. Osnovno tkivo ,,Knjige promena’’ čini osam trigrama nastalih kombinacijom prekinutih i neprekinutih linija. Kombinacijom od po dva trigrama stvoreno je 64 heksagrama i njihovih linija koje slikovito prikazuju stanje promene’’.[Pajin,2004,:107] Promena se u heksagramima izražava tako što se oni posmatraju u stalnom kretanju pri čemu se jedna ili više linija pretvara u svoju suprotnost i na taj način stvara nove heksagrame, opisujući promene u stvarnosti, kosmosu, društvu, čoveku. Knjiga promena bila je sastavni deo i konfučijanskog i taoističkog učenja. Važno je istaći da je jezik Ji-đinga simbolički. U tom smislu, ako pođemo od početka postupno prilazeći pojmu promene i ako smo nesputani i neopterećeni sopstvenom frustracijom prema nestalnosti koja iz stalne promene proizilazi, nećemo joj pripisivati nikakve mor-alne atribute kojih u samom Ji-đingu nema. Promena, ma koliko da je frustrirajuća, nije ni dobra ni loša, ne potpada pod uske kategorije razuma ili moralnosti. Ona je ovde pre svega materijalna, konstantna i odvija se prema zakonu menjanja. Samim tim i njeni predstavni sim-

32

boli ne smeju se vulgarno shvatiti kao dobro i zlo, kako se to često predstavlja, već kao komplementarne osnovne jedinice stvarnosti koje počivaju kako u najsitnijim delovima materije (nešto kao Demokritovi atomi u zapadnoj filozofiji), tako i osnovnim principima duhovne stvar-nosti i zakonitosti po kojima se sva stanja i mentalni procesi odvijaju.[Belić,1985,:24] Na ovom fundamentalnom principu počiva jedinstvo duhovne i materijalne stvarnosti, koje se ogleda u potčinjavanju istim zakonima.

,,Telo živog čoveka meko je i gipko,kad umre (ono postaje) čvrsto i kruto.

Sve stvari, biljke, za života su pokretne i savitljive, kad minu (postaju) sasušene i krte.

Zato čvrsto i kruto (biće) pripada smrti,meko i gipko (biće) pripada životu.

Otuda(kada) vojska ojača (do krajnjih granica svoje moći)

slabi (njena snaga)(Kada) drvo izraste (do pune zrelosti svoje) poseku ga.

Mesto jakog je u opadanju (njegove snage)mesto mekog je u uzdizanju (njegove snage).’’[C,2003,:61]

Simbolika jina i janga je u skladu sa stalnom promenom i sama ambivalentna u zavisnosti od toga u kakvim se sistemskim odnosima jin i jang nalaze, te u različitim kontekstima isti simbol može označavati nešto potpuno suprotno od onoga što je označavao u prethodnom sistemu. To proističe iz dinamike i bogatstva tumačenja jina i janga u Knjizi promena i u samoj taoističkoj interpretaciji. U takav okvir ulaze i izlaze različiti predmeti i bića, tako da u jednom kontekstu jedan par ima jednu specifičnu ulogu sposobnu da izrazi poseban fenomen, dok se u drugom kontekstu mesto i simbolika istog para može promeniti te oni mogu imati drugačije i čak suprotne uloge. Protivrečnosti dakle nisu nespojive u kineskom mišljenju, za razliku od zapadnog koje ne može logički da poveže parove suprotnosti u funkcionalnu celinu jer se oni u mišljenju isključuju. U zapadnom mišljenju osnovni logički principi, pa i naučni, jesu princip neprotivrečnosti i princip identiteta, tj. potreba da se protivrečnost izbegne po svaku cenu, i postavka da je neki objekt ili odnos to što jeste i da ne može biti u isto vreme i nešto drugo. U Ji-đingu pak ova načela se nalaze u inverznom obliku - ,,protivrečnost ili, preciznije, paradoks je u osnovi svega kroz jed-instvo polariteta, a sve je istovremeno i identično sebi samom i nije

33

– pošto prelazi u nešto drugo.’’[Belić,1985,:24]

,,Ko (duboko) poznaje (silinu) muškog principa,čuvaće (blagost) ženskog (principa).’’[C,2003,:79]

,,U sistemu ekvivalenata između mikro i makrokosmosa, jinu i jangu

pridodate su još neke osobine i pojave: jin je žensko, pasivno, ono što prima, tamno, meko. Simboli jina su: Mesec, voda, oblaci, tigar, kornjača, potom crna boja sever, olo-vo i parni brojevi. Nasuprot tome, jang je muško, aktivno, kreativno, svetlo, čvrsto. Između ostalih, sim-boli janga su: vatra, zmaj, crvena boja, jug, živa i neparni brojevi.’’[Pajin,2004,:114] Drugi vrlo važan pojam čitave taoističke filozofije i čitave kineske misli je pojam ,,Ći-ja’’, vitalne energije koja prožima sve

i koja je istovetna kako na planu pojedinog živog bića, tako i na planu kosmosa. ,,U čovekovom telu, ći se prikuplja u ,,okeanu duha’’, ći-hai, u blizini pupka. Taj se ći mora pažljivo čuvati i ujedno se mora sprečiti njegovo oticanje, jer bi posledice mogle da budu bolest i smrt.’’[Pajin,2004,:47]

,,Daovo kretanje je vraćanje (nazad u sebe),daova upotrebnost je meko (u temelju savkog pokazivanja).

(Sve) pod nebom rođeno je iz punog (bića),puno (bića) je rođeno iz praznog (bića).

Dao rađa jedno,jedno rađa dva,

dva rađa tri,tri rađa sve stvari.

Sve stvari (u sebi) skrivaju yin (jin), čuvaju yang (jang), u qiu (ći-ju) podrhtavajućeg izlaženja njihovo je

sjedinjavanje.’’[C,2003,:39]

,,(To je) nevidljiva neizdiferencirana supstanca, približno definisana kao vitalna energija mikrokosmosa ljudskog tela, da bi u svom univerzalnom makrokosmičkom aspektu ĆI predstavl-jao neposrednu manifestaciju stvaralačke moći TAO-a. Inače reč ĆI - doslovno znači para ili etar, a u drevnoj Kini taj izraz se koristio

34

da bi označio životni duh, ali i energiju koja pokreće i prožima čitav kosmos.’’[Filipović,2007,:96] ,,Ći je, s druge strane, u svom grubom aspektu, blisko povezan (iako, opet, ne u potpunosti identičan) sa vazduhom (dahom) koji cirkuliše kroz ljudska pluća, bubrege i pore. U finotvarnom, aspektu, ći je nevidljiva vitalna energija/sila mikrokosmosa, tj. ljudskog tela. U ovom aspektu ći je identičan s indijskom pranom i japanskim kiom’’.[Gaspari,1990,:26] ,,Teorija o kosmičkim energetskim principima ĆI-ja kao ,,en-ergije života’’ povezana sa teorijom o tradicionalnoj kineskoj medicini u kojoj se ĆI takođe posmatra kao ključni faktor, ... , ĆI se u mo-mentu rođenja prenosi sa majke na dete, u formi ’’prenatalnog’’ ĆI-ja, koji čoveka samim aktom dolaska na svet spaja sa univerzumom.’’ [Filipović,2002,:123-4] ,,U kineskoj medicini pod odrednicom ći izvorno se podra-zumeva sveopšta životna energija, koja u telu cirkuliše duž takozvanih meridijana i reguliše nadogradnju i rast tela. Smetnje u cirkulisanju ili blokade ćija odgovorne su za razne bolesti. Pored toga, ći predstavlja i disanje. Međudim, ova dva aspekta ćija nije moguće odvojiti jedan od drugog.’’ [Pajin,2004,:48] ,,Prema kineskoj medicinskoj teoriji, ovo ,,tanano’’ ili, drukčije rečeno, ,,unutrašnje’’ telo, telo ,,senka’’, skriveno u fizičkom telu i nedostupno pogledu, sastoji se od zgusnute ći razne vrste ili od ,,en-ergetskih konfiguracija’’, koje učestvuju u procesima međusobnog up-liva i neprestanih metamorfoza. Telesne ,,transformacije’’ su sasvim prirodne, ali da bi se održale punim intenzitetom neophodno je svesno angažovanje, što i jeste istinski smisao duhovnog usavršavanja. Još od davnina se smatralo da je cilj mudrog čoveka da se ,,prizove nova snaga i ukloni stara, kako se ne bi zaustavljao tok u telu’’. Zdravlje i dugovečnost, po kineskom viđenju, rezultat su ,,svakodnevnog ob-navljanja’’. Supstanca ći takođe ima svoj jang i jin kvalitet: prvi je izražen u ,,hranjljivom ći’’, koje teče energetskim kanalima; drugi - u ,,zaštitnom ći’’, koje prebiva u tkivima.’’[Maljavin,2008,:345] Kultivacija Ći-ja biće osnov za još jednu od taoističkih i opštekinsekih tekovina koje će imati značajnu ulogu u oformljavanju borilačkih veština, a to je taoistička alhemija, koja će imati svoj izraz u dva različita pristupa alhemiji: spoljašnje - Vai-dan i unutrašnje – Nei-dan škole. Vai-dan znači doslovno ,,spoljašnji cinober’’[Pajin,2004,:196] ili ,,spoljašnji eliksir’’, i predstavlja jednu od struja rane taoističke al-hemije, čiji su se sledbenici bavili otkrivanjem i spravljanjem eliksira

35

besmrtnosti od raznih hemijskih sastojaka. Postupak je bio dugotrajan i mukotrpan i često se završavao smrću eksperimentatora, tako da je tokom razvoja taoizma postepeno potiskivano shvatanje da se besmrt-nost može postići uzimanjem i spravljanjem određenih supstanci. Na njegovo mesto stupilo je učenje o unutrašnjem eliksiru – Nei-dan. Nei-dan ,,unutrašnji eliksir’’ odnosi se na razvoj besmrtne duše i to iz tri sile koje u sebi nose život: iz esencije – đing, životne en-ergije – Ći, i duha – šen.[Pajin,2004,:139] Tehnike nei-dana su pre svih meditativne tehnike disanja koje imaju za cilj prečišćenje esencije - đing i njeno preobražavanje u Ći, a zatim prečišćavanje i preobražaj Ći-ja u duh – Šen. Ta unutrašnja preraspodela i sublimacija energije imaju za cilj stvaranje novog čoveka, tzv. besmrtnog embriona ,,zlatni cvet’’[Pajin,2004,:140] - koji u trenutku smrti napušta telo i uspin-je se na nebo. Alhemičar počinje sa tim procesom čim se uspostavi unutrašnji energetski kružni tok koji ide od srca, ka sredini stomaka, do bubrega i predstavlja Mali kružni tok. Veliki kružni tok obuhvata celo telo. [Pajin,2004,:141] ,,Čovek je izvorno obdaren znatnim količinama đinga, ćija i šena – njihovi grubi i finotvarni aspekti su mu urođeni, dok je sa kosmičkim aspektom u prirodnoj harmoniji. Međutim, pod uticajem telesnog, afek-tivnog i kognitivnog zagađenja, do kojeg dolazi zbog njegovog razvoja kao društvenog bića, ’tri dragulja’ vremenom većim delom poprimaju svoj grubi aspekt, ... osnovni cilj taoističke joge (je) prečišćavanje i preobražaj grube ravni u finotvarnu, a ove u kosmičku. Reč je, dakle, o strategiji ’povratka’ u prvobitno stanje.’’[Gaspari,1990,:26] Drugi važan faktor, na koji se poziva teorija o telesnoj Ći en-ergiji, jeste verovanje u postojanje anatomskog područja Tan-Tien (tri prsta ispod pupka), koji je fizičko središte bioenergetskog polja ljudskog organizma. Tu je, navodno, smešten jedan nevidljivi organ – Tan, koji luči materiju sličnu hormonu, koja je, kako se veruje, osnov ,,besmrtnosti’’ i natprirodnih moći.[Filipović,2007,:154] Ta materija poistovećena sa Ći energijom prožima celo telo i zrači oko tela kao nevidljivo energetsko polje. Tan je jedini u ljudskom telu sposoban da luči tu određenu vrstu hormona koji proizvodi Ći, a istovremeno može pod određenim uslovima da prikuplja neograničene količine spoljašnje energije kosmičke Ći energije, koja je istovetna ljudskoj, finotvar-noj Ći.[Filipović,2007,:154] Iz navedenih postavki vidi se da drevna taoistička teorija razlikuje dva aspekta nastanka Ći-ja, u čemu se takođe ogleda uticaj teorije jina i janga. Prvi unutrašnji aspekt, koji podrazumeva primarni ,,prenatalni’’ Ći koji čovek stiče rođenjem, za-tim JIN-ći, koji se produkuje iz krvi preko hrane koju jedemo, tečnosti

36

koju pijemo, vazduha koji udišemo, i najvažniji deo unutrašnjeg Ći-ja, onaj koji se stvara u organu Tan. Sa druge strane, spoljašnji aspekt se odnosi samo na kosmički Ći, koga telo pod određenim uslovima može da crpi iz univerzuma koristeći metafizičku moć Tan–Tiena. Upravo ta postavka poslužila je kao temelj učenja magijskog koncepta Ći Gong ili Ći Kung meditacije.[Filipović,2007,:155] Pod Ći Gong meditacijom podrazumevaju se specifične tehnike disanja, telesnog kretanja i kon-centrisanog usredsređivanja pažnje, tj. meditacije u užem smislu. Kao što se vidi respiratorni proces je ključ za povezivanje telesnog aspekta sa spiritualnim, pa samim tim i sa ,,kosmičkim energetskim izvorištem’’.[Filipović,2007,:155] Ći-gong doslovno – vežbanje Ći-ja. ,,Vežbanje ćija može imati četiri (povezana, ili zasebna ) cilja: ,,Prvi je preventivan (da se sačuva zdravlje), drugi je tera-peutski (da utiče na ozdravljenje), treći je vezan za neku od bor-benih veština (da se poboljša borbena gotovost), a četvrti je vezan za taoističku alhemiju (da obezbedi dugovečnost, ili besmrtnost). S obzirom na to može biti medicinskog, borilačkog, ili meditativno-al-hemijskog karaktera.’’[Pajin,2004,:49] Sva tri aspekta neodvojiva su i nalaze se istovremeno u svim vidovima i praksama kultivacije Ći-ja, Ći-gong-u. ,,Dva zvuka su sastavni deo vežbanja prenatalnog disanja: heng i haah. Ove reči su čuvane u tajnosti dugo godina, i pojavljuju se samo u jednoj staroj pesmi u taiđićuenu (vrsti ,,meke’’ borilačke forme), za vreme vladavine Ćien Lunga (1736-1795). Evo prevoda:

,,Drži svoj tandien vežbajući či kung.Heng-haah; čudesna su dva ćia.

Kada su u pokretu, razdvajaju se.Mad miruju mešaju se.

Savijaj se i proteži.Neka priroda ide svojim tokom. Odgovaraj lagano, sledi brzo.

Tako ćeš znati istinu celu.’’[Cung,1990,:34]

I u taoizmu kao i u konfučijanstvu postojala je praksa ,,samo-bitnog ličnog usavršavanja, koja se zasnivala na ideji paralelizma duhovnog i telesnog u ljudskom životu, i više od toga, podudaranja tela i duha sa svim njihovim karakteristikama.’’[Maljavin,2008,:274] ,,Za razliku od kartezijanskog dualizma duha i materije, ći je ono što iznutra povezuje materiju i duh.’’ [Snyder,2006,:10]

37

Disanje je, dakle, karika koja spaja telesne aspekte sa unutrašnjim nevidljivim aspektima, sa spiritualnom ravni čoveka ili kako je u taoističkoj interpretaciji osmišljeno, sa poljem Ćija u čovekovom trbuhu. Preko disanja se odvija integracija ove dve rav-ni, dajući celom biću jedno novo-staro značenje. Naime, čovek se prečišćenjem vraća svojoj prvobitnoj prirodi, prenatalnom stanju, ,,besmrtnom embrionu’’, koji čuva i neguje u sebi. Praktikovanje ne-govanja Ći-ja nije samo obećavalo besmrtnost već bolji i kvalitetniji život na zemlji bilo da ste težili dobrom zdravlju, uspešnijoj ratničkoj veštini ili kao taoisti bili na putu besmrtnosti. Zajedmo sa praksom Ći-gonga išli su svi sadržaji koje smo ukratko pomenuli integrišući se kako u medicinsku praksu, tako i u borilačke sisteme, kinesku nauku i pogled na svet prirode. Poslednji značajan segment uticaja taoizma na sisteme boren-ja koje srećemo u Kini koji ćemo ovde pomenuti, jeste taoističko ekološko-etičko nasleđe. U delima Čuang-cea nalazimo shvatanja koja se mogu okarakterisati kao ekocentrizam, ali i niz ideja koje se mogu povezati sa tim stavom, kao što su uvid u ekološku relativnost vremena i prostora, holizam, organicizam, te dekonstrukcija jakog subjekta koja je karakteristična za antropocentrizam (hrišćanstvo i konfučijanstvo). Ta shvatanja predstavljaju ,,stavljanje u zagrade priv-ilegovane antropocentrične pozicije, koja sve prosuđuje iz ugla čoveka kao najvišeg i najvažnijeg bića (subjekta) u prirodi.’’[Pajin,2004,:12] U samom taoizmu se ne javljaju ekološki problemi, jer u to vreme nisu ni postojali, ali se artikuliše ekocentričko, holističko i organicističko stanovište, koje sve više dobija na važnosti u našem vremenu, opterećenom teškim ekološkim perspektivama. ,,Ne možeš barskoj žabi koja je ograničena svojim boravištem govoriti o okeanu. Ne možeš nekom letnjem insektu koji je ograničen svojim kratkim životom govoriti o ledu. Ne možeš pedagogu koji je ograničen svojim znanjima govoriti o Taou. Ali sad kad si izbila iz svojih uskih sfera i videla veliki okean, svesna si svoje beznačajnosti, i mogu da ti govorim o velikim principima.’’[Ce,2006,:154] ...,,Među stvarima koje poprimaju oblik od svemira i dobijaju život od jina i janga, ja sam samo zrnce peska ili drvce na ogrom-noj planini. Svestan sam svoje beznačajnosti, kako bih i mogao da se hvališem?’’[Ce,2006,:154] ...,,Od milijarde stvorenih stvari, čovek je samo jedna. Nije li on, ako se uporedi sa svim onim što je stvoreno, kao vrh dlake na konjskom telu?’’[Ce,2006,:154] Druga važna ideja koja daje ekološku aktuelnost taoizmu jeste

38

holizam, tj. gledište na svet kao na organsko jedinstvo prirode, kao ogromne mreže međuzavisnih delova i jedinki, koje se sve nalaze u neraskidivoj međuzavisnoj ravnoteži. ,,Ja, Čuang Čeu (Čuang-Ce), sanjao sam jednom da sam lep-tir, da letim od cvjeta do cvjeta baš kao leptir. Bio sam svestan samo svoga leptirskog zadovoljstva, a nisam uopće znao da sam Čeu (Čuang-Ce). Najednom sam se probudio, ležeći kao ovaj isti ja. Sad ne znam jesam li onda bio čovjek koji sanja da je leptir, ili sam sada leptir koji sanja da je čovjek.’’[Veljačić,1978,Itom:302] Princip ekološke mere ili ravnoteže, zasnovan na ideji totalite-ta prirode kao jedinstvene celine u međuzavisnim odnosima, može se u ovoj priči o leptiru i Čuang-ceu rezimirati na sledeći način.Biti leptir ili čovek jednako je jer su sva živa bića jednaka, tj. jed-nako važna u svetu u kome je presudna ekološka ravnoteža i mera. Kao bića, leptir i čovek su ravnopravni, tj. nema nižeg ili višeg u ontološkom smislu. Saznajno, odnos subjekta i objekta je relativizo-van, pošto su sva bića jednaka, uloge subjekta i objekta su izmenljive.[Pajin,2004,:8] Poslednje od učenja povezanih sa borilačkim veštinama i je-dino koje je ,,uvezeno’’ u Kinu je budizam. Kako legenda kaže, prve budističke sutre stigle su u prestonicu carstva poznog Hana u Luo-jang, u vreme cara Mang-Dia (58-76. godina n.e.).[Maljavin,2008,:248] Vladajuće dinastije Kine priznaju budizam u IV veku, ali pravi spoj budističkog duha i kineskog nasleđa i učenosti dogodio se krajem III veka, tokom prevođenja kanona budizma – Mahajane (srednjeg puta)[Maljavin,2008,:249], učinivši taj prevod kineskim isto ko-liko je i indijski (taj posebni oblik budističke filozofije je u I veku razradio indijski patrijarh budizma Nagarđuna, negirajući dualizam apsoluta – nirvane, i sveta uzročnosti – samsare i istakao da smisao spasenja stoji u unutrašnjem samootkrivanju svoje istinske prirode). [Veljačić,1978,IItom:225-7] Takva interpretacija budizma doprinela je boljoj integraciji budističkog učenja i taoističkog nasleđa, o čemu je bilo reči ranije. Prve kineske škole filozofskog budizma bile su pre svega škole filozofske sinteze gledajući na svet kao na jednu celinu, naglašavajući potpuno prožimanje pojavnog i suštinskog (spoljnjeg i unutarnjeg), nirvane i samsare, potvrđujući mogućnost spasen-ja u ovom životu kroz odgovarajuću praksu. Najvišu fazu evolucije budističkog ideala u Kini predstavlja Čan (Zen jap.) budizam. Naziv škole potiče od sanskritske reči: diana – što znači meditacija, koja je za sve predstavnike budizma imala značajnu ulogu, ali je za pred-stavnike Čan-a postala cilj po sebi. [Maljavin,2008,:253] Osnivač ove

39

škole je prema legendi indijski propovednik i patrijarh budizma iz VI veka, Bodidarma, koji je u Kinu stigao 520. gdine nove ere. Ta škola je, prema predanju, sasvim odbacila izučavanje sutri (budističkih tek-stova), rituale i poklonjenje Budi, dok su meditaciju tumačili na nov način – kao spontano samootkrivanje ,,istinske prirode čoveka’’ u nje-govom svakodnevnom životu, približivši se time najviše od svih sekti budizma osnovnim taoističkim idealima.[Watts,1984,:81] Fizički rad je visoko cenjen od strane Čan učitelja, posebno onaj u kolektivu i bio je gotovo izjednačen sa meditacijom. ,,Zenisti Budino učenje smatra-ju prstom koji pokazuje na mesec. Istina, nirvana, to je mesec. Budino učenje je prst. Prst se upotrebljava samo kao putokaz za nalaženje pravca ka mesecu.’’[Razić,1985,:43] Samom Bodidarmi pripisuje se ,,kanon usavršavanja mišića i tetiva’’ [Maljavin,2008,:353], koji je zapravo traktat o gimnastičkom vežbanju. Legenda kaže da je Bodidarma podučavao monahe Šaolina jednom direktnijem i neposrednijem pristupu budizmu, koji je podra-zumevao duge časove meditiranja u sedećem položaju. Kako bi im olakšao te duge časove meditiranja, Bodidarma je monahe naučio tehnikama i vežbama disanja, koje razvijaju snagu. Postoje mnoge nedoumice oko istorijske ličnosti Bodidarme i njegovog stvarnog pos-tojanja, on je za istraživače današnjice jedna od tajni koje se ne mogu niti potvrditi niti odbaciti, jedini od spisa iz perioda približnog životu Bodidarme postoji samo u jednom delu zapisa Đang Hisan-Ćiha, kineskog žitelja iz Lo-Janga (današnji Hanan), naslovljen – Lo-Jang Čia-lan-či (zapisi o manastirima Lo-Janga), gde se nalazi izveštaj jed-nog očevica Bodidarme. Autor tog teksta opisuje zgodu kada se sa gradonačelnikom varoši Lo-Jang popeo do velikog Jung-Nung hrama i tamo sreo Bodidarmu. ,,Pošto je tada tamo bio i taj Sramana iz Zapad-nih zemalja, Bodidarma, koji je u osnovi bio Han iz kraljevine Po-sseur (Persija). Pred ovim čudesnim hramom, on je izjavio kao mu je 150 godina i da je prokrstario uzduž i popreko nebrojenim zemljama, i da ravnog po lepoti hrama nije video.’’[Rid,2007,:26] Ovaj susret moguće je vremenski odrediti. Hram o kome je reč sagrađen je 562. godine. Spaljen je 535. godine, od 528. godine vojne trupe su ga koristile kao svoje uporište, dakle ovaj susret se mogao odigrati u intervalu između 526.g. i 528.g. Nakon ovog izveštaja, koji je frustrirajući i nepotpun, za narednih 500 godina o Bodidarmi jedva da ima pomena, da bi se u jedanaestom veku pojavile duge i opsežne istorije njegovog boravka i proučavanja borilačkih veština. Prema ne-kim autorima sam Bodidarma je bio sin južnoindijskog kralja Sugande, njegovo treće dete, i kao pripadnik ratničke klase bio je upoznat sa

40

ratničkom obukom i umećima staroindijskih boraca [Simić,2005,:17], da bi tek kasnije stupio na put budizma. Možda je to razlog zbog kojeg se na njega pozivaju gotovo svi stilovi i sve škole borilačkih veština, osobito japanskog karatea. ,,Kao takav on je i svetac zaštitnik većine japanskih veštaka borbe, onaj kojeg oni nazivaju Daruma i drže njegove portrete u njihovim dođoima (salama za vežbanje), borilačkim dvoranama.’’[Rid,2007,:26] ,,Osnivačem škole Šorinđi (Šaolinskog boksa) smatra (se) Daru-ma lično (Bodidarma) utemeljitelj zen budizma.’’[Funakoši,1988,:40] ,,Tradicija kazuje kako je surova disciplina i ritam koji je Bo-didarma nametnuo prouzrokovala da monasi-učenici padaju u nesvest jedan za drugim, od potpune fizičke iscrpljenosti. Na sledećem okupl-janju objasnio im je, da iako cilj budizma jeste spasenje duše, telo i duša su neodvojivi i da zbog njihovog lošeg fizičkog stanja nikad neće moći da istraju na stazi asketske prakse potrebne radi zadobijanja istinske prosvetljenosti. Da bi poboljšao njihovo stanje, počeo je da ih podučava sistemu fizičke i mentalne discipline otelovljene u I-ćin sutri. Kako je prolazilo vreme, monasi Šaolina zadobili su reputaciju najizvrsnijih ratnika Kine.’’[Nishiyama,1960,:16] ,,Bodidarma, uočivši problem, stvorio je sistem rekreativnih vežbi, mada nije jasno da li su one u početku imale borilački karakter. Kasnije dolazi do sistematizacije vežbi, ali tada su u njima već počeli da se pojavljuju elementi današnjih borilačkih veština. Ovaj sistem se nazivao ’18 šaka Lo-hana’.’’[Simić,2005,:20] ,,Poreklo karatea seže unazad više od hiljadu godina. Kada je Darma (Bodidarma) bio u Šaolin manastiru u Kini, smislio je za svoje učenike metod fizičkog vežbanja da bi unapredio njihovu izdržljivost i fizičku snagu ne bi li bili u stanju da izdrže strogu disciplinu koja je bila deo njihove religije. Taj metod fizičkog treninga je bio dalje razrađivan i prilagođavan da bi postao ono što danas znamo kao šaolinsku veštinu borenja. Ova je borilačka veština uvezena na Okinavu gde se izmešala sa domaćim borbenim tehnikama ostrva.’’[Nakayama,1966,:13] ,,Činjenica da su se ratničke veštine oficijelno upražnjavale na mestu koje je prioritetno bilo stvoreno radi negovanja budističke tradicije, koja se protivi svakoj destrukciji života, predstavljala je grubu kontradiktornost koju je Bodidarma morao da razreši filozofs-kim i etičkim kompromisom. Tako je vežbe Vu Šua (ratničkih veština) definisao kao praktičnu aktivnost pogodnu za individualni razvoj ličnosti na putu ka prosvetljenju i postizanju perfekcionizma budastva (Bu-dine prirode, tj. stanja probuđenosti), uz konstataciju da izučavanje

41

borilačkih veština dovodi do boljeg razumevanja faktora nasilja i iznalaženja načina kako da se ono izbegne.’’[Filipović,2002,:28] Uloga samog istorijskog Bodidarme je od presudne važnosti, kao ličnost koja je sublimirala sve ono što je nastajalo tokom dugog niza vekova, spajajući kineske i indijske tekovine u jednu celinu. Prva ,,budistička’’ kolonija na mestu Šaolin manastira je nastala od preka-ljenih ratnika i borilačke veštine su se upražnjavale među monasima još mnogo pre dolaska Bodidarme. ,,Zajednička karakteristika prvih stalnih stanovnika Šaolina bila je ta da su svi bili veliki poznavaoci tradicionalnih ratničkih borilačkih veština – Vu Šu, što je predstavljalo njihovu glavnu preokupaciju. ’’[Filipović,2002,:19] Vremenom su se ratnički monasi izmešali sa običnim budističkim mo-nasima. Ali tradicija praktikovanja borilačkih veština je ostala privi-legija onih koji su to želeli. Kad je Bodidarma stigao u manastir nije bio deočekan sa oduševljenjem. Naime, po Kini se brzo proneo glas o njegovim ,,neprihvatljivim’’ stavovima prema idejama tradicionalnog budizma, kao i sukobu i uvredi koje je naneo caru Vu-Diju, koji je među budistima važio za velikog dobročinitelja, tako da je starešina manastira Šaolin zabranio Bodidarmi pristup manastirskom bratstvu. Međutim, on je odbio da napusti ,,svetu planinu’’, već je pronašao jednu pećinu u blizini manastira i tu se smestio.[Filipović,2002,:25] U početku je meditirao samo tokom dana, ali je posle nekog vremena, utonuo u duboku meditaciju i nije izlazio iz svoje pećine, zureći u zid u tihoj kontemplaciji posmatrajući svoju unutrašnju prirodu. S vremena na vreme, kad bi mu telo potpuno obamrlo od ukočenosti, Bodidarma je kratko ustajao i na uskom prostoru ispred pećine radio specifične vežbe disanja sa opuštanjem i iztezanjem mišića da bi odagnao umor i povratio snagu. Te vežbe, bazirane na staroindijskoj joga praksi [Filipović,2002,:25], vremenom je sam usavršio i uobličio u sopstveni sistem fizičke i mentalne relaksacije, koja do maksimuma oslobađa tok-ove vitalne Ći energije, dajući telu i duhu snagu neslućenih razmera. Bodidarmina neprekidna meditacija trajala je devet godina. Svojom je istrajnošću i izdržljivošću zadivio i pridobio naklonost monaha Šaolina, koji su ga dočekali kao ,,sveca’’ i bili spremni da njegovo tumačenje budizma prihvate kao jedino ispravno. Najveći problem sa kojim se Bodidarma susreo bila je neotpor-nost monaha na praktikovanje ispravne ,,sedeće meditacije’’. Pored toga većina od njih bili slabog zdravstvenog stanja, pa ih je dugotra-jna meditacija još više iznurivala. Redovno se dešavalo da za vreme dugotrajnih meditacija monasi ili utonu u san ili pre vremena prekinu

42

meditativni proces zbog neizdrživih bolova u mišićima i kostima. Imajući u vidu da je okosnica njegovog učenja naglašavala prvenstvo meditacije u odnosu na sve druge oblike budističke prakse razumlji-va je i činjenica zašto je, prema predanju, od tog trenutka uvedena obavezna praksa relaksacionih psihofizičkih vežbi disanja i opuštanja, radi poboljšanja protoka i koncentracije. U te vežbe su se vremenom lako integrisale već postojeće prakse kultivacije vitalne Ći energije, razrađivane od strane taoističkih monaha , koje je, prema predanju, sam Bodidarma dodatno uobličio i usavršio tokom svoje višegodišnje meditacije u pećini. O tome svedoči usmeno predanje prenošeno sa generacije na generaciju šaolinskih monaha o mitsko-filozofskom delu samog Bodidarme koje je odavno uništeno, a koje govori o meditaciji i vitalnim energetskim principima ljudskog organizma a koje započinje stihovima:

,,Iako je Budin put molitva za dušu,telo i duša su nerazdvojivi. Kada

vas pogledam, izgleda mi kao da nistedovršili vežbanje, jer ste iscrpljeni

i premoreni. Zato ću vam pokazati metodkojim možete da razvijate fizičke imentalne moći u dovoljnoj meri dabudete sposobni sa shvatite suštinuBudinog puta.’’[Filipović,2002,:27]

Teško je reći da li i kada se Bodidarmin Ći-gong integrisao u borilačku praksu šaolinskih monaha, većina kineskih stručnjaka i teoretičara je na stanovištu da je prisustvo Ći energije u borilačkim veštinama bilo prisutno daleko pre Bodidarme [Filipović,2002,:157], te da je njegov doprinos u obogaćivanju i unapređenju šaolinskog ,,bok-sovanja’’, uvodeći sopstvene vežbe Ći-gong-a, a koje su bile bazirane na pokretima koji su se sjajno uklopili u druge borilačke i meditativne prakse, već praktikovane u manastiru Šaolin. U svojoj dugoj istoriji hram je više puta uništavan i obnavljan. Na vrhuncu svog procvata u VIII i IX veku Šaolin je imao bratstvo od 1500 monaha, od čega 500 borbenih, sa zemljom i zdanjima za njihov smeštaj i izdržavanje. Car T`ang dodelio je hramu pravo da uvežbava grupu monaha boraca, što je bio njegov doprinos hramu koji mu je pomogao kad je bio u nevolji. Oni su spasili samog cara i manastir je zauzvrat dobio značajne benificije. Kasnije su monasi učestvovali i u drugim sukobima kao posebna jedinica visoko obučenih ratnika koji su

43

svojom umešnošću odskakali od običnih vojnika. Oko početka prvog milenijuma kineske borilačke veštine su sadržale sve filozofske elemente koje smo nabrojali, a koji su uticali i na razvoj drugih kulturnih fenomena. Diferencijacija samih umeća borenja takođe počinje u periodu srednjeg veka, kada se odvajaju najpre sistemi borbi sa oružjem i sistemi goloruke borbe.

Afirmativno značenje tela kao dela kulture

Telo nije samo prost izvor individualnih razlika i univerzalnih, često destruktivnih težnji koje su društveno sugerisane, već mesto internalizacije i otelovljenja određenih kulturnih ideja ugrađenih u praksu.[Yu,2009,:5] Principi o kojima smo opširnije govorili u prethodnom poglav-lju, Taoa, jina i janga, Wu-weia (spontanog nenasilnog delovanja), Ći energije i njene kultuvacije, kao i jedna sveobuhvatna holistička i ekocentrična perspektiva čovekovog postojanja u svetu, određujuće će delovati na koncept tela i njegov položaj u kulturama Kine i Ja-pana. Ova određujuća načela će se pre svega ogledati u praktičnoj i saznajnoj ulozi tela u ovim kulturama. Naime, telo, kako ćemo se potruditi da pokažemo, predstavlja prostor za praktičnu primenu i način za (samo)spoznavanje univerzalnog važenja ovih principa. ,,Većina azijskih kultura daje širok spektar teorija koje zaslužuju specijalnu pažnju...najvažnije pitanje u istočnjačkoj teoriji duha i tela je, ’Šta se iz odnosa duha i tela dobija putem same kulti-vacije?’ Ovo pitanje u prvi plan stavlja akcenat na to ’šta se dobija’ mesto, na to ’kakav je odnos između X i Y’, što proizilazi iz iskustvene pretpostavke da se duhovno-telesni modaliteti menjaju zajedno sa kulturnim formama vežbanja ili kultivacije. ... Većina azijskih tradici-ja ne postavlja tako strogu granicu između duha i tela.’’[Yu,2009,:4] Mogući odgovor na pitanje rezultata interakcije između tela i duha, jeste stanje harmonije i ravnoteže koja je plod kultivacije tela i duha. Kroz višegodišnju praksu telo se spoznaje i u njemu se otkrivaju principi kosmosa po kojima sve funkcioniše, sa spoznajom tela dolazi spoznaja i negovanje i duha kroz praksu. Svesnost i prisutnost u toku prakse jesu jedan od uslova za bolju integraciju i usvajanje naučenog, a kao posledica svesnosti, prirodno dolazi koncentracija potpomog-nuta različitim tehnikama meditacije i kultivacije Ći energije. U saznajnom pogledu ideja spontanosti i prirodnosti wu-wei afirmiše takozvano ,,učenje telom’’ u vidu nesuprotstavljanja prirod-

44

nom toku, ne-delanje, kao odgovarajući vid akcije koji ne remeteći prirodu stvari vodi najvećem, najboljem i estetski najskladnijem učinku. Sama akcija kao takva ne proističe samo iz kognitivnih pret-postavki o uzročno-posledičnim vezama u prirodi, koja je prema taoističkom verovanju u stalnom menjanju, već jedna vrsta ,,kosmičke rezonancije’’[Kruger,2009,:41] u kojoj telo kao deo prirodnog sklada ,,vibrira’’ na isti način kao i sam kosmos. Razum samo sputava takvo stanje i delovanje, te se još i kod samog Lao-cea, preporučuje njegovo nemešanje.

,,Mudrac žudi (za daoom) bez žudnje da ima (stvari za kojima drugi čeznu),

uči (ono što drugi) ne uče.Ispravlja greške ljudi (koji ne slede dao).

Pomaže (svim) stvarima (da se) po (sopstvenoj) prirodi (razvijaju),a ne (goni ih na silu, besmisleno) namerom (da se po nečijem mnenju

oblikuju).[C,2003,:53]

Za ilustraciju toga šta bi taoističko ,,stapanje’’ sa prirodom moglo biti, navešćemo primer koji je mnogo bliži zapadnom mišljenju pošto dolazi od jednog predstavnika prirodnih nauka. U svojoj knjizi Superpriroda kada govori o rezonanciji Lajl Votson kaže: ,,Elektromagnetni talasi, kao posledica nekih kosmičkih zbivan-ja, predstavljaju vibraciju koja putuje kroz svemir, i koja na Zemlji izaziva ekvivalentnu vibraciju, dolazeći u rezonanciju sa nekim delom planete koji ima istu prirodnu frekvenciju. Živi svet može reagovati direktno na ove kosmičke talase, ali mnogo češće to čini na osnovu rezonance u skladu sa nekim elementom svoje neposredne okoline ... Vrlo slabo električno ili magnetno polje počinje da se opaža onda kada dođe u rezonanciju sa odgovarajućom frekvencijom polja živog organizma, i zato taj organizam reaguje na njega. Time se vrlo suptilni nadražaji, previše slabi da bi ih normalna čula registrovala, pojačavaju i postaju dostupni našem opažanju. Nadprirodno, na ovaj način, postaje deo proučavanja prirode.’’[Votson,1995,:97-98] Da bi telo bilo na ovako naročit način u rezonanciji sa svetom oko sebe ono se mora isprazniti prvo od svih sadržaja koji zamagljuju perspektivu, što se postiže sa jedne strane meditacijom, a sa druge strane saznajni proces zaustavlja se kroz samu praksu, tj. beskrajnim ponavljanjem pokreta i tehnika. ,,Japanski instruktori su u svojim podučavanjima primenjivali princip obuke pod nazivom ,,učenje telom’’. Svojim učenicima ništa

45

usmeno ne bi prenosili, već bi ih upućivali, neretko i surovim meto-dama, da određene tehnike ponavljaju i hiljadama puta tokom tren-inga. Oni bi pokazali datu tehniku, bez izgovorene reči, a učenici bi morali da budu totalno skoncentrisani i da zapamte pokret. Potom po toj zapamćenoj vizualizaciji ponavljali pokret, sve dok on ne bi postao deo njihovog tela, svesti i uopšte bića.’’[Simić,2005,:123] ,,Ideja da slobodan čovek ne pravi greške postojala je, kao što znate, nezavisno od Grka, i u istočnjačkoj filozofiji, koja je, pak, predstavljala osnovu za neke vrste fizičkih vežbanja (karate, džudo i dr.), odnosno, majstor džudoa i karatea tvrdi da jedan čovek može da pobedi dvadesetoricu. Na primer, dvadesetorica napadnu jednoga – je-dan protiv dvadesetorice, to jest imamo dvadeset jednu sablju, koje mogu da zauzmu n-tu (n – neodređeni broj tačaka) tačku položaja u prostoru, kada se ukrste itd. Dakle, ako bi smo zamislili zamah sablji (zato sam i rekao da ruka drži sablju) i nacrtamo prema tome određeni dijagram – onda iz toga prirodno sledi da postoji jedan jedinstveni položaj, u kome može da se izvede jedinstvena kretnja koja može da parira udarcima svih dvadeset sablji. Dakle, majstor je onaj ko je bez razmišljanja zaustavio delovanje svih spontano prodirućih faktora i ko je svojom rukom povukao jednu jedinstvenu trajektoriju. To se zove adekvatno nepogrešivo delovanje’’. [Мамардашвили,2002,:30.] Kroz kulturu tela i praktikovanje borilačkih veština telo posta-je mesto na kome se kulturne ideje ovaploćuju, bivajući na taj način prisutne u formi prakse i estetike. Sa druge strane putem telesne prakse same te ideje se spoznaju kao univerzalne. U pokretu se ot-kriva polaritet jina i janga, kroz praksu negovanja Ći-ja nagomilana energija se usmerava u željenom pravcu, princip wu-weia nagoveštava kako se neopiranjem može manjom silom pobediti veća, kako se kroz sporost pobeđuje brzina, itd. Ove ideje slede svi vežbači i praktičari, bilo da su taoisti, budisti ili se jednostavno bave borilačkim veštinama samostalno. One su toliko duboko u samim sistemima borenja Istoka, da se borilačke veštine bez njih ne bi mogle zamisliti. U nastojanju da predstavimo kako se kroz praksu dolazi do kognitivne perspektive i potvrde navedenih ideja napravićemo mali presek raznih tehnika iz različitih stilova borilačke prakse koji ove principe ujedno otelovljuju i putem koje se oni spoznaju. Prva stvar koja na samom početku pada u oči jeste sistematizacija borilačkog umeća prema određenim kategorijama koje govore o njihovom kul-turnom poreklu. Postoji mnogo podela i vrsta klasifikacije koje teško da mogu da iscrpe svo bogatstvo i razuđenost borilačkog umeća, no čini se da je ona koju je Radoslav Pušić dao u svom članku o borilačkim

46

veštinama Kine [Pušić,2002,:249-257] jedna od najpotpunijih: ,,Tradicionalno, kineske borilačke veštine se mogu deliti po jednom od ova tri principa: unutrašnje ili spoljašnje (zavisno od toga iz kog dela se izvode pokreti) južne ili severne (ukazuju na mesto nastanka) Šaolin, Vudang ili Emei (Šaolin je stil koji se razvio iz metoda borbe koji se praktik-ovao u hramu Šaolinu, u provinciji Henan.Vudang je daoistička planina u provinciji Hubei, a Emei je budistička planina u provinciji Sičuan) Gledano iz ugla samih borilačkih veština, podelu je moguće izvršiti i na: Forme prazne ruke/šake Koreografski osmišljene pravce kretanja (uključene su dve ili više osoba) Grupnu praksu Sparing Ći gung, demonstracije moći ćia Postoji i ovakva podela: Duga pesnica (changquan): stilovi kao – ča, va, pao, hun, fang-ci, itd. Taiđi (taiji): stilovi kao – Čen, Jang, Vu, Vu/Hao, Sun, Kun Lun, spontani, ćigung, bagua taiđi, itd.; i u ovu grupu spadaju i svi drugi stilovi taiđija koji su izvedeni iz njih Južna pesnica (nanguan): hung đia, Cai Lo Fo, Mo, tigar i ždral, južna škola, južni emei, pet evolu-tivnih faza taiđija, osamnaest udaraca, južni vudang, bele obrve, beli ždral, itd., preko 400 stilova južnog Šaolina Singji (xingyi): pet evolutivnih faza i dvanaest životinja, pov-ezanih pet evolutivnih faza, osam telesnih položaja, veština baci, pomešana forma, itd. Bagua (bagua): bazični bagua, urođeni bagua, latentni bagua, dvanaest prolaza, bagua zmajeve forme, itd.Imitirajući stilovi: majmun, tigar, leopard, ples pijanca, zmija, osam pijanih vila, itd. Drugi stilovi: šest harmonija-osam metoda, vu-đi ćuen, lijangji, itd.’’[Pušić,2002,:249-257] Dakle, iako postoji značajna stilska raznovrsnost ipak se neki dominantni obrasci mogu izdvojiti, pre svega kroz podelu na mekane – unutrašnje škole i tvrde – spoljašnje, u čemu se očigledno oslikava podela po jin/jang principu. Takođe, vidljivo je i bogatstvo motiva koji govore o svetu životinja kao dominantnom izvoru ideja. Kultivacija Ći-ja, svojstvena je svim školama.

47

,,U tvrdom ili ’spoljašnjem’ stilu (wei chia ili šaolin) preovlađujući način kretanja tela i pojedinih udova je linearan. Kod blokada, tu se sila suprotstavlja sili a udarci slede pravu liniju između dvaju tela (isto važi i za kretanje). Borac se oslanja na brzinu, snagu i čvrstinu udova, snažno disanje, uzdisaj i kontrakciju trbušnog zida u trenutku izvođenja udarca. Ud se privlači telu (ili je već privučen) pre nego što se izvede udarac. Napredovanje u tvrdim veštinama vezano je uz mladost i snagu. Meki ili ’unutrašnji’ stilovi (nei chia ili wu tang) bili su u znatno većoj meri inspirisani filozofijom jina i janga (harmonija mekog i tvr-dog, napada i odbrane), taoističkim idejama (wu-wei – neremeteća delatnost; tzu-jan – spontanost) i praksom kultivisanja ćija. Ovde je u kretanju naglasak na kružnom i spiralnom a energija napadača se uvek zaobilazi i skreće ili joj se odgovarajućim manevrom dodaje impuls koji napadača izbacuje iz ravnoteže. Umesto jačanja udova i otvrdnjavanja udarnih površina, u ovim sistemima se puno vremena posvećuje akumulaciji ćija u abdomenu (ch’i kung) – otuda, napredak u ovim veštinama nije ograničen godinama i opadanjem mišićne snage.’’[Pajin,1990,:48] Pomenuta podela borilačkih veština na ,,meke’’ i ,,tvrde’’ je samo teoretska, u praksi pomenuta energetska svojstva neminovno se ukrštaju, težeći usklađivanju i usaglašenju svih svojstava. ,,Ako se kri-terijumi ’tvrdih veština’ prihvate doslovno, proizlazi da će fizički jači protivnik, čak i ako je na relativno nižem tehničkom nivou, uvek imati prednost u odnosu na fizički slabijeg, čime se principijelno dovodi u pitanje sam ’istočnjački smisao borenja’.“ [Filipović,2002,:170] Zato specifična priprema i poseban mentalni stav igraju značajnu ulogu u borilačkim veštinama Istoka. Disanje u borilačkim veštinama je od presudne važnosti, kao što smo ranije istakli, disanje je karika koja povezuje telo i duh, tako u borilačkim veštinama nije svejedno da li ćemo disati kratko ili duboko, plućima ili stomakom. ,,Dah je bio važan za kontrakciju mišića i snagu udarca ili blo-ka. A ta snaga se videla ovde kao jedinstvo duha, daha i pokreta. Onaj ko je sve to uspevao da objedini u ’veštinu’, imao je sposobnost ili umeće, što je ujedno i bilo pravo značenje reči ’gongfu’(kung fu). Međutim, ’gongfu’ je reč koja opisuje bilo koju sposobnost dovedenu do savršenstva.’’ [Pušić,2002,:251] Tako je u Kini dobar kuvar imao ,,kung fu’’, vešt obućar ima ,,kung fu’’, kung fu je bilo koja veština dovedena do savršenstva. ,,Svako jo je ovladao najdubljim principima svog poziva je ,,gongfu’’

48

majstor.’’[Pušić,2002,:251] Savršenstvo se, dakle, postizalo u individ-ualnoj praksi, i visok stepen majstorstva se u kineskom društvu veoma cenio u skladu sa već pomenutim konfučijanskim idealima ,,uzvišenog čoveka’’ i ,,plemenite ličnosti’’, kao i u idealima taoističkog ,,mud-raca’’. Borilačke veštine, pošto nisu sadržale samo elemente vezane za borenje, već čitav jedan ,,svet’’ filozofije i uverenja bile su visoko vrednovane od strane naroda i samih vlasti. ,,U borilačkim veštinama Kine majstorstvo je podrazumevalo puno više od pukog ovladavanja tehnikama borbe. To je u najmanju ruku bio skup svih onih kvaliteta koje su Kinezi odvajkada stavljali u lik mudraca.’’[Pušić,2002,:251] Kao što smo ranije istakli, vežbe disanja su ključni momenat u praksi borilačkih veština. Navešćemo par primera koji će osvetliti ulogu disanja u kultivaciji Ći-ja.,,Da biste stimulisali cirkulaciju Ći-ja kroz svoje ruke i šake koristeći Veliki kružni tok, možete sedeti ili to raditi u stojećem položaju. U uvežbavanju Velikog kružnog toka, vaše celo telo treba da bude opušteno. Držite ruke ispred sebe, sa blago povijenim laktovima. Držite ruke tako da dlanovi gledaju napred a prsti su ispruženi. U ovoj vežbi, palac i mali prst svake ruke trebaju biti blago stisnuti uz ostale prste da bi se sprečilo odlivanje Ći-a i da bi se stimulisala njegovo kretanje ka sredini šake. Kako udišete, usmeravajte Ći (vizuelizacijom toka) od repne kosti duž kičme do vrha vaših ramena. Udah takođe priprema Ći u prednjem delu tela za novi ciklus. Kako izdišete, vodite Ći preko svoje glave već u ruke. U isto vreme kako Ći putuje kroz vaše ruke, vaš Dan Tian (energetsko središte tela, Tan Tien) se širi kako se završava ciklus, novi ciklus počinje usmeravanjem nove Ći prema repnoj kosti. Kako ponovo udišete vodite svoj Ći duž leđa dok se spremate za novi ciklus koji će početi sa prednje strane tela. Dakle, ciklus Ći-ja ide samo u jednom smeru, ne opisujući pun krug, već ima svoju krajnju tačku u šakama. Čitav ciklus vežbi kruženja se ponavlja sve dok ne osetite Ći koji struji ka središnjm delu dlanova, ka udubljenju koje se naziva Lao-gong (P-8) udubljene. ( U stvari Ći cirkuliše normalno nazad u Dan Tien, ali koncentracijom na protok u samo jednom smeru podstičemo snažnije i brže kretanje Ći-ja ka dlanovima. Kako se Ći sve više približava vašim dlanovima, trebalo bi da osetite toplotu (u dlanovima). Kada to postignete, trebalo bi da pokušate da vodite Ći do svojih prstiju.’’ [Yang,1988,:86-88] Manipulacija Ći energijom ukazuje da svaka tehnika izvire iz Ći-ja. ,,Na samom početku se podrazumevalo da nas vodi ideja (yi) o kretanju ćija. Ona se vizuelno predstavljala, u nju se usredsređivalo

49

celokupno biće i čovek se oslobađao svih drugih misli. Potom se uvežbavalo ulaženje u spokoj. To je bio momenat kada se otelotvore-na ideja smeštala u dantian (Tan Tien, Dan Tien) (abdomen), što je uticalo na radikalne promene celokupne telesne strukture. Ideja spro-vedena do dantiena (abdomena) je jedan od najvažnijih trenutaka u vežbanju ćigunga (Ći gonga, Ći kunga), ali je ujedno to najčudesnije i najtajanstvenije mesto u pripremnom periodu vežbanja borilačkih veština. Kroz ovaj proces se uvežbavao jedan od temeljnih principa veštine borenja, kako energiju (ći) povezati sa idejom (yi). Samo se ,,čista srca’’ moglo ući u vušu (borilačke veštine). Već nekoliko hiljada godina on je sastavni deo kineske prakse održavanja tela i duha u dobroj kondiciji i zdravlju.’’ [Pušić,2002,:252]U toku svog nastanka, kineski majstori borilačkih veština, baveći se tradicionalno medicinom i lečenjem, istražujući puteve – tzv. ,,meridi-jane’’ kretanja Ći energije u telu, otkrili su 108 tačaka koje se mogu napasti. Sedamdeset dve tačke nazivaju se malim tačkama pošto se njihovim pritiskom može samo onesposobiti protivnik, dok trideset šest tačaka predstavljaju vitalna mesta, jer je moguće nekoga ubiti ukoliko bi se na neku od njih izvršio pritisak udarcem određene jačine.[Yang,1988,:143] U odbrani koncept jina i janga imao je svoju punu primenu ,,upravo optimalnim kombinovanjem kvaliteta ,,mekog’’ i ,,tvrdog’’ energetskog aspekta. Pod geslom: ,,U odbrani kao devojka – u napadu kao tigar’’ – postavljen je osnovni šaolinski taktički šablon borbenog procesa, koji insistira na tome da se snažni napad brani lakim skretan-jem pravca sile protivnika, čime se uspostavlja kontrola nad njegovim energetskim ritmom i stvaraju se uslovi za zadavanje adekvatnog protivudarca.’’[Filipović,2002,:171] Prvi oblik manifestacije energetskog potencijala u borbenom smislu jeste oslobađanje velike količine energije u jednom eksplozivnom udarcu, koncentracijom Ći-ja na jednoj tački. Da bi razvili snagu da udarcem dovoljno stimulišu vitalna mesta, majstori borilačkih veština, razvijali su metode za jačanje udarnih površina. Neki od njih nazvani su ,,Čelični dlan’’ ili ,,Skriveni mač’’.[Yang,1988,:142] Sa druge starane u svakoj razmeni udaraca i borbi dešava se da se protivnikovi udarci ne mogu baš uvek blokirati, zato su razvijane tehnike, od strane majstora borilačkih veština, koje su omogućavale da se izdrže jaki udarci u telo, tzv. ,,Čelična košulja’’.[Yang,1988,:15]Pravilno duhovno stanje koje doprinosi negovanju ,,unutrašnje ći’’ postizalo se putem koncentracije uma i tačnog poštovanja određenih telesnih poza: ,,stomak je opušten i kao da je ,,napunjen’’, grudi kao

50

da su puste, vrat istegnut, ali ne napet, kičma stoji kao stub, usta meko zatvorena, vrh jezika dodiruje gornje nepce, bedra otvorena, noge kao da ,,urastaju’’ u zemlju – slično korenju drveta; neophodno je stajati tako ,,nepokolebljivo kao planina’’, a koračati ,,kao da ideš po muljevitom polju’’ ili ,,koračaš po tankom ledu’’, tj. ne gubeći osetljivost i čuvajući tesnu vezu sa tlom; u stavu tela neophodno je dobro osećati ,,tri kraja tela’’: teme, vrhove prstiju i stopala. Telo u svojoj unutrašnjoj percepciji treba da bude slično lopti. U borben-im stavovima treba stajati ,,kao zategnuti luk’’, a ruka, koja nanosi udarac, treba da ,,izlaće kao strela, puštena iz luka’’itd. Postojalo je pravilo tri ,,unutrašnje’’ (koje se odnosi na unutrašnje stanje) i tri ,,spoljašnje’’ (koje se tiče koordinacije ekstremiteta) korelacije, koje su osiguravale integralnost percepcije i delovanja.[Maljavin,2008,:135] Kao što se vidi priroda je doživljavana kao izvor inspiracije u razvo-ju borilačkog umeća, bilo da je na nju gledano kao na izvor sklada, bilo da su različita bića, pre svega životinje, viđene kao ideali snage i veštine.

Kretanje Či-ja, Slika preuzeta iz knjige Yang Jwing Ming “Qigong for health and martial arts - exercises and meditation” 1988g.

51

Telo kao deo prirode i prirodnog sklada – priroda kao izvor znanja o telu

Tehnike oponašanja životinjskih pokreta koje su korišćene u terapijske svrhe postojale su još oko III veka n.e. Telo je viđeno kao deo prirodnog sklada, savršeno sposobno da ,,kopira’’ instik-tivne pokrete drugih živih bića. Kasnije su se pojavile i borbene teh-nike inspirisane takođe životinjskim pokretima koje su verovatno bile upražnjavane kao sled pokreta i tehnika koje se nižu jedna za drugom u logičnom nizu, oponašajući ono šta bi ta životinja radila ukoliko bi bila napadnuta, odnosno ljudi se nisu trudili da se bore kao životinje, koje poseduju mnogo više snage i instikta nego ljudi. Stari majstori su posmatrali kretanje različitih ptica i zveri i od ovih stvorenja naučili bazične odbrambene i napadačke tehnike. ,,Više nego da doslovce podražavaju te pokrete (hsing), ti majstori su ’skidali’ njihovu glavnu zamisao.’’[Rid,2007,:89] Tako su nastale celine koje su podsećale na razne oblike kretanja životinja, a koje su se vežbale kao forme. Tehni-ke su se grupisale prema dominantnim spoljašnim osobinama životinja: snaga – Tigar, brzina – Zmija, mekoća – Ždral. itd. i prema onome za šta se verovali da su unutrašnje osobone tih životinja, što smo već pomenuli kao kompleks zmaja – za jačanje duha, kompleks tigra – za jačanje kostiju, kompleks rode – za jačanje ,,semene snage’’(đing), kompleks leoparda – za jačanje fizičke snage, i kompleks zmije – za jačanje životne energije (Ći).[Maljavin,2008,:133] Ravnoteža koju su taoisti videli u prirodi, postala je trajna inspiracija i uzor raznim vrstama telesnih tehnika koje su kopirale prirodni sklad pokreta životinjskog sveta. Imena nekih pokreta otkriva-ju bliskost sa svetom oko sebe: ,,uhvatiti ptičiji rep’’; ,,bela vrana širi krila’’; ,,dovesti tigra u planinu’’, itd.[Liu,2004,:30-41] ,,Pritom pokreti tigra predstavljaju snagu, divljinu i dinamiku, medveda stabilnost i čvrstinu, majmuna taktičke postupke i pokretlji-vost, a pokreti ždrala eleganciju i lakoću.’’ [Ivanji,2003,:25] ,,Kad je izišla napolje, ugledala je dva bela ždrala kako se međusobno bore, visoko uzlećući, plešući, mašući krilima, pojavljujući se i nestajući. Štaviše, dok ih je gledala kako se bore primetila je da nijedan ždral nije gubio borbu: svaki je širio krila, zatim njihao telo, skačući levo-desno i vešto se okrećući i izbegavajući udarac. Ovaj pri-zor je ostavio jak utisak na Šićiko. ... pokušala je da rastera ždralove

52

bambusovim štapom, ali oni su vešto izbegavali njen napad, njišući se napred-nazad, gore-dole dok nakom nekog vremena nisu uz krik uzleteli i nestali u prostranom nebu. ... devojka je spoznala duh nji-hove borbe (i odbrane).’’[Višnjić,2005,:16] ,,San Feng je jednog jutra sasvim slučajno ugledao belog ždrala koji je sleteo na zemlju da bi ulovio zmiju. Ždral je svojim dugim i oštrim kljunom pokušavao da je ubode u glavu, ali je zmija vrlo vešto, brzim kružnim kretnjama tela izbegavala napade, istovremeno pokušavajući da uzvrati ujedom. ... on (se) branio krilima i neprestano skakutao na jednoj nozi.’’ [Filipović,2002,:203] ,,Wong Long (je) jednom posmatrao borbu bogomoljke i cvrčka, te da je, impresioniran bogomoljkinim veštim i zbunjujućim pokreti-ma, uhvatio ovog insekta da bi ga bolje proučio. Dražeći bogomoljku prstom ili štapićem, posmatrao je i analizirao kako ona blokira, gra-bi i ubada brzim pokretima svojih nogu. I imitirajući njene pokrete i kombinujući ih sa najboljim tehnikama 17 drugih sistema Kung Fu-a, Wong Long je stvorio stil bogomoljke.’’ [Ivanji,2003,:41] ,,Ždralove tehnike se izvode vrlo brzo, opuštenim telom. Kružni blokovi uz kretanje tela (snaga se ne suprotstavlja snazi) i hvat ruke ili noge napadača, pripadaju ždralovim tehnikama. ... Udarci vrlo oštrim takozvanim ždralovim kljunom, su udarci otvorenim prstima (udarajući prsti).’’[Topolšek,1989,:66-67] , ,Karakteristika Fukien škole tigra je vrlo snažno telo (muskula-tura i kosti – Sanchin), velika eksplozivnost u napadu, blokovi, hvatovi i pritisci na određene kyu-sho tačke tela, te udarci ,,tigrovom šapom’’(bosheiken).’’[Topolšek,1989,:66] Taoistički ekocentrizam duboko je uticao na poimanje prirode i čovekovog položaja u njoj. Priroda je viđena kao izvor sklada, bića koja je nastanjuju, bilo ona imaginarna i simbolička ili stvarna, pred-stavljala su neiscrpan izvor inspiracije tvoraca borilačkih sistema. Čovek nije viđen kao gospodar prirode, dignitet u odnosu na nju se ne može sresti ni u jednom svetom spisu bilo on konfučijanski, taoistički ili budistički, kao što je slučaj sa Biblijom i položajem čoveka u njoj u odnosu na ostatak stvorenog sveta. ,,Najviše dobro je kao voda. Ona pomaže svemu i ne sukobljava se, teče ka neuglednim mestima koja (obično) ljudi preziru i po tome je najbliža daou (Taou).’’[C,2003,:67] ,,Religiozna tradicija kakva je taoizam, uči nas tome da su neki ljudi u stanju da napuste vezivanje za lični identitet i da su u stanju da opaze, stupe u kontakt i da se napajaju onim što je unutrašnja strana samog kosmosa. Način da se dođe do ovog stanja probuđenosti jeste mnogostruk: (a) prvo se mora videti komplikovana mreža

53

biokosmičke energije koja čini i naše sopstveno telo; (b) mora se steći moć kontrole telesnih energetskih tokova i njihovo usklađivanje sa kosmičkim tokom primodrijalnog Taoa; (c) moraju se opazaiti glavne veze između tela i univerzuma koji je tvorac života; (d) kroz

podražavanje shvatiti sistematski od-nos između tela i prirodnog okruženja; (e) osetiti stvarni protok energije usklađivanjem sa opštim kosmičkim redom.’’[Monserud,2001,:360] Mesto da se prirodi nameće svoja volja, da se ona pokorava i nasilno menja, taoistička doktrina sugeriše princip ,,uklapanja’’ i sjedinjenja sa prirodom putem wu–weia (spon-tanog nenasilnog delanja). Primenjen na socijalno okruženje ovaj princip sugeriše preusmeravanje i amortizac-iju nasilnih težnji, kroz oponašanje onoga što su prirodni oblici kretanja i delanja, jer je priroda u skaladu sa velikim Taoom.

Telesna disciplina kao sredstvo samousavršavanja

U Kini su se borilačke veštine negovale pod imenom Vu-Šu (ratničke veštine) i bile su usavršavane u krugovima srednjeg i nižeg plemstva, u okvirima iz kojih su potekli glavni nosioci razvoja borilačke metodologije. ,,Tokom feudalnog razdoblja dinastije Ču (I-III vek n.e.), svi kraljevi, prinčevi i feudalci imali su svoje vojne stručnjake. Ovi su bili nasledni ratnici koji su predstavljali kičmu armija tog vremena. S raspadom feudalizma, koji se odigrao u kasnijem razdoblju vlada-vine dinastije Ču, ovi ratnici-stručnjaci su, međutim, izgubili svoje položaje i titule, raštrkali se širom zemlje i zarađivali za život nudećei svoje usluge svakom ko je sebi mogao priuštiti da ih uposli. Ljudi iz tog staleža bili su poznati kao hsieh ili yu hsieh, a oba naziva se mogu prevesti kao ’vitezovi-lutalice’.’’[Ju-Lan,1983,:65] Pojavom ,,lutajućih vitezova’’, borilačke veštine su dobile društveni sloj koji će ih usavršavati kao statusni simbol u kreiranju ,,sopstvenog ideala ’uzvišenog viteza’, koji je postavljen daleko

Kanei Uechi - Tigrov stav

54

iznad uobičajenog konfučijanskog ideala ’plemenitog čoveka’’’. [Filipović,2002,:154] Unutar kategorije ,,lutajućih vitezova’’ spon-tano se izrodio jedan poseban filozofski pravac - mocizam[Ju-Lan,1983,:66], u obliku etičkog kodeksa koji je regulisao sve aspekte njihovog ponašanja i delanja. Prema Mo-Cuu ,,Zadatak čovekoljubivog čoveka je da svetu pribavi blagodati, a otkloni nesreće ... (on) mora uspostaviti sveobuhvatnu ljubav kao merilo delanja i za sebe i za sve ostale u svetu.’’[Ju-Lan,1983,:71] Romantično shvaćena uloga vitezo-va lutalica, zaštitnika slabih i ugroženih, bliska je sa srednjovekovnom predstavom o vitezovima u Evropi. Paralelno sa razvojem Vu-Šua, koji je pripadao eliti, odvijao se razvoj narodnih tradicionalnih oblika borenja bez upotrebe oružja Šuaj-Đao, tj. različitih oblika arhaične forme kineskog nacionalnog rvanja slobodnim stilom, koje se smatra najstarijim oblicima borenja u kineskoj kulturi. Bronzane skulpture rvača koje su pronađene, datiraju iz perioda dinastije Džou – 1000. godina p.n.e. Kineska kniževnost obi-luje junačkim pričama, legendama i anegdotama o rvačima, u kojima su apostrofirani njihova snaga, veština, častoljubivost i avanturistički duh. Konfučijanci su ih hvalili zbog istančanog osećaja za pravdu. Tao-isti su ih videli kao primer usaglašenog delovanja duha i tela sa priro-dom. Ratni teoretičari su u njima videli ljude sa maksimalnim predis-pozicijama za dobre ratnike. [Filipović,2002,:155] Mada su se Vu-Šu (ratničke veštine vitezova) i Šuaj-Đao (naro-dno rvanje), razvijali nezavisno, stalno je postojala tendencija nji-hovog zbližavanja, kako u praktičnom, tako i u teoretsko-filozofskom smislu. ,,U prvim vekovima nove ere bilo je sasvim uobičajeno da je svaki viđeniji majstor predstavljao autoritet i za veštine sa oružjem i za veštine bez oružja, a uz to podrazumevalo se da je vrhunski poznavalac konfučijansko-mocističke etike i taoističkih teorija o en-ergiji. Ova kompleksnost doprinela je da borilačke veštine steknu ve-liki ugled u kineskom društvu, izjednačavajući se po značaju sa na-jcenjenijim oblastima kao što su filozofija, medicina, slikarstvo ili književnost, zadobijajući laskavi status ’uzvišenog dostignuća’ – KUNG FU.’’[Filipović,2002,:156] Borilačke veštine postale su način na koji se kineska kultura asimilovala od strane njihovih poklonika bilo da su se izučavale u manastiru kao što je budistički Šaolin, taoistički Vu-Dang ili kod svetovnih majstora koji su se držali sopstvene tradicije. Postati majstorom zahtevalo je ogomno odricanje. ,, Šaolin za ono doba imao (je) status pravog ’univerziteta’, čije je majstorstvo bilo neprikosno-veno među poklonicima KUNG FU-a. Šaolinski monasi provodili su, u proseku oko deset godina, podvrgnuti strogom režimu iza zidina ma-

55

nastira, apsolutno posvećeni meditaciji, nauci i treninzima. Majstorski ispit bio je izuzetno težak i rigorozan a sastojao se iz tri dela. Prvi deo odnosio se na usmeno prezentiranje stečenih znanja iz oblasti istorije, filozofije, tradicionalne medicine i teorije borilačkih veština. Drugi deo predstavljao je konkretnu prezentaciju stečenih borilačkih sposobnosti i sastojao se od nekoliko surovih slobodnih borbi protiv iskusnih majstora, bez striktnih pravila borenja. Treći, završni deo, bio je skup teških testova demonstracije Ći Kunga, u kome se od kandidata zahtevalo da prezentuje moć kontrolisane voljne upotrebne vrednosti vitalne Ći energije.’’[Filipović,2002,:161] To je jedan od razloga zbog koga su majstori borilačkih veština i u samoj Kini bili malobrojni, iako je postojala armija onih koji su laički izučavali dostupne segmente borilačkog umeća. Drugi razlog bio je socijalne prirode. Svaka vrsta znanja se u Kini čuvala u uskom krugu bilo kao porodično ili klanovsko nasleđe. ,,Nigde (osim – na drugi način – u indijskim kastama) ta be-zuslovna zavisnost pojedinca od gilde ili esnafa (to dvoje terminološki nije razlikovano) nije bila tako razvijena kao u Kini. ... To je uslovi-lo pojavu da je u vrlo obimnom delu poslova sačuvan baš karakter srodničkog i plemenskog obavljana posla.’’[Veber,1997,:241-243] Sva-ko znanje, a borilačke veštine su smatrane vrhunskim znanjem, bile su čuvane kao najveća tajna, prenošene sa kolena na koleno. ,,U stara vremena Čen taiđićuan čuvan je kao porodična tradicija i podučavan je samo u krugu Čen familije. ... Stari Šaolin učitelj je napisao pismo, u kome je preporučio Jang Lučana, a ovaje je trebalo da pismo preda glavnom učitelju Čen škole Čen Čangsingu. Jedini problem je bio što Čen tajđićuan nije podučavan izvan porodice. ... Jang Lučan je pro-veo tri godine u Čen familiji, a da od tajđićuana gotovo ništa nije naučio. Jedne noći probudili su ga čudni šumovi ... video je kako Čen Čangsing podučava tajđiju članove svoje familije. Od tada, Jang je svake noći sakriven posmatrao vežbanje i kasnije, u svojoj sobi, sve do jutra ponavljao pokrete koje bi video te noći.’’[Topolšek,1995,:29] Ova tradicija tajnog prenošenja znanja je ostala na snazi i kada je borilačko umeće zajedno sa drugim tekovinama kulture bilo prenošeno iz Kine u Japan i na Okinavu, kolevku karatea. U Kamakura (1185-1338) i Ašikaga (1338-1568) periodu japanske istorije zen monasi koji su putovali u Kinu, bili su glavna snaga u dovođenju i pripremanju kasnije asimilacije kineske kulture na japanskom tlu. ,,Zen monasi, s druge strane, ozbiljno su proučavali konfučijanizam. ... Kad su ti monasi stigli u Japan, sa sobom su doneli i zen i konfučijanizam’’ [Suzuki,2005,:44] Hijerarhija društva koja kod Konfučija ima tenden-ciju da uredi društvo prema nalogu Neba, u japanskom viđenju dove-

56

dena je do svoje krajnosti. ,,Svaki samuraj koji je držao do svog poziva i rangovne hijerarhije, morao je u svakom trenutku da bude svestan njihovog značenja. ... Definisana pravila su mu određivala način života i sveopšteg delovanja.’’[Simić,2008,:28] Iz spoja Zen budizma i konfučijanske etike nastaje Bušido kodeks samurajskih ratnika, koji predstavlja sublimat moralnih načela i saveta za ispravan život ratničke elite. Imperativ ratničkog puta – Budo, pored usavršavanja u vrlini, podrazumeva i usavršavanje u ratnim veštinama. ,,Duh budoa jeste u tome da se pokaže pravi put s kojeg čovek ne sme skretati, s krajn-jim ciljem da se ličnost prosvetli i osvesti.’’[Takamijagi,2007,:4] Zen budizam je samurajima dao jednu spiritualnu notu, koja je borilačke veštine približila statusu umetnosti. ,,Mač je kobno oruđe za ubijanje u nekim neizbežnim okol-nostima. Dakle, kad dođe do toga da ga moramo upotrebiti, to mora biti mač koji daje život, a ne mač koji ubija. Ali, kad se neko rodi u samurajskoj porodici, on ne sme da se usteže od učenja veštine mačevanja, jer njegovo zanimanje to od njega zahteva. Međutim, po-enta je u tome kako iskoristiti to umeće kao sredstvo za napredovanje u proučavanju Puta (tao). Kada s njom pravilno postupamo, ona nam na delotvoran način pomaže da doprinesemo oplemenjivanju uma i duha. Jedna od velikih prednosti koju mač ima nad čitanjem knjiga, ogleda se u tome da čim napraviš pogrešan korak, svom protivniku neizbežno pružaš priliku da te pobedi. Tu neprestano moraš biti na oprezu.’’[Suzuki, 2005,:44] Kultura usavršavanja borilačkih veština podignuta na nivo umetnosti, podrazumevala je i osoben odnos između učenika i učitelja. I u Japanu se praksa malog broja učenika zadržala, a tehnike jedne škole držane su u tajnosti. Odnos učitelja i učenika je sakralizovan, i od učenika se očekivalo da potpuno i bespogovorno izvršavaju sve zahteve učitelja. ,,U Japanu tendencija učitelja nije da uči izgovorenim rečima. On vas uči tukući vas po onom mestu gde se krije vaša slabost: nastavlja da vas udara, tako da posledično učite bolom, teškim putem, da savla-date tu svoju slabost.’’[Rid,2007,:202] Taoistička vizija Taoa kao Puta koji čovek treba da sledi, u ja-panskoj perspektivi izrodila je takozvanu ,,Do kulturu’’, tj. razne ob-like veština koje su se značajno približile umetnostima, sa naglaskom na načinu izvođenja koje se ogleda u sufiksu DO – Put na japanskom. Najpoznatiji su budo (ratničke veštine), šodo (kaligrafija), sado (čajna ceremonija), kado (aranžiranje cveća), geido (estetika umetnosti), itd. Put shvaćen na japanski način odnosio se na sve segmente života, od etičkih vrednosti do načina uređenja kuće i vrta. Sve ove veštine

57

su se učile u dōjō-u – onome što će se na Zapadu prevesti kao mesto za vežbanje, sala. Samurajske borilačke veštine u doba Tokugava šogunata (1600 – 1867 g.) i japanske izolacije dobile su svoj klasičan oblik pošto je to bio period relativnog mira. Usavršavanje u budou pri-padao je jednom od načina da se održi borbena gotovost samurajske elite, sa jedne strane, sa druge, u tom poslednjem periodu tradicio-nalne veštine su doživele svoj vrhunac, uzdignuvši se iznad ratničkog i praktičnog, do nivoa umetnosti. ,,Uvežbavanje borilačkih veština ne poznaje kraj. Ako osećaš da si ispunio krajnju svrhu svoje discipline, ti se suprotstavljaš ispun-jenju Puta. Posveti svoj ceo život vežbanju. Umri sa osećanjem nepotpunosti. Tada ćeš biti visoko cenjen od strane budućih gener-acija kao borac čija je svrha bila u mnogome ispunjena.’’ Hagakure [Takamiyagi,1996,:21]Sa druge strane, Okinava kao kolevka karatea imala je svoj osoben razvoj. Na pola puta između Kine i Japana, Okinava se nalazi na na raskrsnici, podležući uticajima moćnih suseda. Političku samostalnost Okinava je izgubila 1609. godine kada je Japan anektirao, zadržavši zabranu nošenja oružja svima, koja je uvedena ranije. Zabrana nošenja oružja je važila samo za Okinavljane, dok su se japanski sam-uraji šepurili svojim mačevima o pojasu. Ovo će presudno uticati na razvoj borilačkog umeća koje srećemo na Okinavi u periodu od XVII veka. Karate je, koliko je danas poznato, plod sinteze, koja je nastala od XVII i XVIII veka, između izvorno okinavljanske veštine Te, kineskih borilačkih veština šaolinskog pesničenja i nekih drugih južnih stilova koji su u to doba bili upražnjavani u provinciji Fukien[Rid,.2007,:155], a koji su bili pod uticajem Wu-tang taoističkog koncepta borbe. Za Te veštinu se smatra da je stara oko 1000 godina i da je izvorno okinav-ljanski oblik goloruke borbe. Praksa koja objedinjuje ovakav sistem borenja je složena i sastoji se od uvežbavanja pokreta spojenih na jedan logičan način u kome su stavovi, blokovi i udarci povezani u niz koji je neprekinut i koji se sastoji iz tačno određenog broja ko-raka. Formalna vežba (jap. kata) jeste takav niz koji predstavlja jednu zaokruženu celinu: ,,Tek kad tvoj duh, tvoja duša više nije pod kontrolom pojed-inih tehnika, kada se skoro nesvesno izvode pokreti i prosto utapaju jedan u drugi, tek tada počinje izvođenje kate. Izvođač prestaje da us-merava svu svoju snagu i koncentraciju na svoju unutrašnjost, nestaje vidni grč i svaki posmatrač postaje svestan snage i sigurnosti koja zrači iz svakog pokreta.’’ [Ćirović,1997,:8] Evo još nekih objašnjenja funkcije kate kao osnovne formalne

58

vežbe karatea:

,,Ne smeš se pitati čemu služi kata;Tvoje je da vežbaš, i to je sve.

Kasnije ćeš razumeti.Učiš telom, a ne glavom.

Vežbaj katu, dok ona ne počnepomerati tebe. Kada se kata

i ti sjedinite u jedno, razumećeš tajnu.

U kati, kud god pošao,moraš se uvek vratiti

na mesto polaska.’’[Simić,2005,:131] ,,Kata (je) u osnovi religiozni ritual. Kata stvara mogućnost postizanja spiritualnog cilja kroz stalnu vežbu. Ovaj cilj je nadvla-davanje svoga ja. U kati postoji samo zamišljeni protivnik i time se izvođač bori isključivo protiv sebe u potrazi za savršenošću. Ako nakon mnogih godina teškog rada, izvođač oseti da je u stanju da izvede katu spontano (kin. cu-jan) a da uopšte o tome ne razmišlja, njegov cilj je postignut. Kata tada radi samu sebe, bez uplitanja samog izvođača. Kontrola tela je tada postignuta bez osećanja ili misli, i ovo se istog časa prenosi na izvođačevu kontrolu bilo koje situacije, borbe ili kakve druge.’’ [Rid,2007,:174-175] Značenje kate je pored borilačkog takođe i meditativnog kara-ktera, stoga se za nju može bez okolišanja reći predstavlja medit-aciju u pokretu, s obzirom na terminologiju koja se koristi kada se opisuju mentalni aspekti i ciljevi vežbanja formi. Kata tako integriše osnovne postavke taoizma u svoju suštinu. Ona polazi od jedne tačke i po završetku se vežbač mora na nju i vratiti, što simbolički pred-stavlja povratak na početak, zatvoreni krug, pozivajući se opet na di-jadni Jin-Jang koncept. U isti koncept se uklapa i smenjivanje sporih, ritualnih pokreta u toku izvođenja forme, sa brzim i eksplozivnim pokretima udaranja i šutiranja. Kao glavno psihološko načelo se u toku i nakon izvođenja cele kate uzima princip spokojstva (jap. zan-shin), koji se ogleda kroz hladnokrvnost, odmerenost, visok nivo uvežbanosti, opuštenost i minimiziranje suvišnih pokreta i gestiku-lacije. [Ćirović,1997,:23] Kata tako postaje, u skladu sa taoističkom doktrinom, put samorealizacije i samousavršavanja, bez remećenja

59

prirodnog poretka, (princip neremećenja prirodnog toka stvarnosti u taoizmu - wu-wei), tj. ona se može uvežbavati i bez postojanja st-varnog neprijatelja. Kroz usavršavanje tela se dolazi do usavršavanja duha, a svedok veze između meditativnih tehnika i kate jeste pažnja koja je posvećena disanju, koje je i u meditaciji i u kati od ključne važnosti za pravilno izvođenje tehnika. Preko disanja se uspostavlja fokus energije na određena mesta na telu na koja se usmerava en-ergija, a u oba slučaja to je abdominalni deo (posebno oko pupka) gde se pretpostavlja da je centar energetskog dela tela (kin. tantjen; jap. hara).[Pajin,2004,:36] Na kraju ovog dela posebno treba naglasiti pojavu koja u Ja-panu nije imala svoje predstavnike, ali koja je u Kini imala svoj pose-ban položaj, a to je pojava žena u borilačkim veštinama, i to ne samo kao praktičara, već i kao samih tvoraca određenih stilova. Taoistička pozadima borilačkih veština o kojoj je bilo reči, stvorila je pogodno tlo za prisustvo žena u prostoru borilačkih veština. To je pre svega bilo moguće zbog osnovnih principa koji su naglašavali ulogu mekoće i gip-kosti, naspram sirove snage. Pored već pomenute Šićiko koja se uzima za tvorca jednog od stilova Belog Ždrala, jedan od najpoznatijih Kung Fu stilova, koji je i danas poznat zahvaljujući Brus Liju, svoje posto-janje ima da zahvali upravo jednoj ženi borcu. ,,Wing Chun stil kung fu-a nastao je prema istorijskom prikazu između 16. i 18. stoljeća. Interesantno je, da je osnivač ovog stila bila žena po imenu Yim Wing Chun, koja je naučila kung fu od budističke redovnice NG MUI iz Šao Lin manastira. Yim je dalje razvila tehniku kung fu-a u novi specifičan stil borbe koji se bazira na ekonomičnosti pokreta, ravnoj liniji napada, istovremenoj odbrani i kontranapadu, imobiliziranju protivnikovih ek-stremiteta, povezivanju udaraca u serije, stalnom kretanju napred’’.[Truntić,1977,:24] Prisustvo žena boraca je nešto što na Zapadu nije moglo da se zamisli. Iako je tradicionalna kineska kultura bila patri-jahalno društvo, ženama nije zabranjivano aktivno učešće u praktiko-vanju borilačkih veština. Sa ovim završavamo izlaganje nekih osnovnih aspekata tradi-cionalnih borilačkih veština Kine i Japana. Telo kao prostor dešavanja ima centralnu ulogu u fenomenu borilačkih veština, ali one su, iz svega što je navedeno, bile način za harmonizaciju duha i tela.

60

Kulturni kontekst popularnog upoznavanja Zapada sa istočnim borilačkim veštinama

Nakon izlaganja istorijskih i kulturnih aspekata koji su nep-osredno i posredno uticali na razvoj borilačkih veština u zemljama njihovog porekla, sada moramo, radi jedne sveobuhvatne analize nji-hovog uticaja na popularnu kulturu Zapada, preći na kulturni kontekst u kome su borilačke veštine postale deo popularne kulture, naročito period od okončanja Drugog svetskog rata. Kako se proces adaptacije i asimilacije borilačkih veština Dalekog istoka u zapadnoj kulturi pokla-pa sa jačanjem potrošačkog društva, razvojem medija kao glavnog stuba ideologije potrošnje, ova analiza mora obuhvatiti nekoliko važnih aspekata. Najpre, važno je istaći da se o problematici soci-ologije borilačkih veština ne može naći dovoljno radova u sociološkim i društvenim studijama. Razlog za to vidimo prevenstveno u tome što se borilačke veštine još uvek nisu prepoznate kao važan kulturni fenomen u sociološkim i antropološkim krugovima. Pa ipak, nekoliko radova o ovoj temi je ipak napisano. Izdvojićemo pre svih dvojicu poljskih au-tora koji su objavili značajne radove o tematici sociologije borilačkih veština, njihovoj adaptaciji i perspektivama razvoja (Wojcieh J. Cy-narski i Kazimierz Obodyński Faculty of Physical Education, Univer-sity of Rzeszów, Poland). Značaj njihovih radova i članaka jeste, pre svega u jasnom označavanju prostora i perspektive razvoja sociologije borilačkih veština, ocrtavjajući oblasti u koje se fenomen borilačkih veština treba postaviti, oslikavajući na taj način pravce izučavanja u kontekstu zapadne kulture. [Cynarski,2007,Vol.3,:49-53] Koristeći neke pravce njihovih istraživanja u okvirima sociologije borilačkih veština dopunjenih sa nekim od naših sopstvenih ciljeva, došli smo do jednog teorijskog okvira u kome će se naše sledeće izlaganje kretati. Glavni pravci razvoja socio-kulturnih istraživanja kretali bi se od: 1) Uticaja kolonijalizma i političke dominacije nad kul-turnim prostorom Istoka (ovaj aspekt se ne pojavljuje kod Cynarski i Obodyński); 2) Uticaja medija kao najdominantniji segment formiranja perspektive u potrošačkom društvu, (koji uključuju probleme vred-nosti i životnog stila), (ni ovaj aspekt se ne pojavljuje kod Cynarski i Obodyński) što opet stoji u tesnoj vezi sa 3) recepcija i razumevanjem borilačkih veština na Zapadu da-nas;

61

4) Institucionalizacije i institucija dalekoistočnih borilačkih veština i socijalne participacije (naročito žena); 5) Borilačke veštine kao oblik kulturnog dijaloga; 6) Sociologija prostora (dojo – sala za vežbanje); 7) Odnosa borilačkih veština i razvoj tržišta i potrošačke kul-ture zajedno sa marketingom, biznisom i sportom; 8) Istraživanje kulturnog turizma vezanog za borilačke veštine. Analiza neće nužno pratiti predstavljeni redosled, iz razlo-ga što su svi ovi segmenti isprepletani (npr. pitanje medija povlači pitanje životnog stila, koje opet u vezi sa marketingom i biznisom u potrošačkom društvu, što je u vezi sa institucionalizacijom, itd.) međusobno tvoreći jedno ogromno polje istraživanja preširoko za samo jednu knjigu. Naš cilj biće ovde samo da istaknemo pravce u kojima se odvijao i još uvek se odvija proces asimilacije i adaptacije koncepta dalekoistočnih borilačkih veština u zapadnoj kulturi. Ovde nam se čini da je nužno početi od istorijskih procesa vesternizacije Istoka, da bi se stvorila jasnija predstava o tome šta se kao produkt istorijskih promena uopšte pojavilo na Zapadu u liku borilačkih veština. Istorijski razvoj i proces vesternizacije Istoka, onako kako smo pokušali da ga u prethodnom poglavlju predstavimo u nekoliko seg-menata, veoma mnogo duguje filozofskim i religijskim konceptima. Vesternizacija i kolonizacija prostora Dalekog istoka donela je ljudima tih krajeva sveta zahtev za promenu perspektive u kojoj se video i razumeo svet kao i sopstveno mesto u njemu. Susrevši se sa tehnološki naprednijim osvajačem, Kina i Japan najpre su se morali sami upusti-ti u redefinisanje sopstvene vizije sveta, koja je pretrpela značajne promene, ne bi li ove zemlje krenule u korak sa industrijski razvi-jenim svetom. U tom svetlu, pogled na borilačke veštine je takođe pretrpeo značajne promene u svojoj društvenoj ulozi u kulturama svog porekla. U svom tekstu ,,Moderne borilačke veštine: Susret ki-neskih borilačkih veština sa zapadnim sportom’’ Chunlei Lu, ističe tri pravca diferencijacije kineskih borilačkih veština od 1900. godine pod pritiskom dominacije zapadnog kulturnog koncepta sporta. Takozvane fitness borilačke veštine (Wu Shu), nastavile su da se vežbaju javno u školama i služile su pre svega održanju zdravlja, moralnoj edukaciji, rehabilitaciji, samorazvoju i rekreaciji.[Lu,2008,vol.4:38] Borbene borilačke veštine vežbale su se i dalje u zatvorenim zajednicama mo-naha (budističkih i taoističkih) služeći u cilju samorazvoja i samood-brane. Na kraju kao treća kategorija koja se samostalno izdvaja at-letsko praktikovanje borilačkih veština od strane posvećenih atleta

62

sadržalo je oba elementa, borbeni i fitness aspekt.[Lu,2008,vol.4:38] Prema Luu, upravo će ovaj treći aspekt borilačkih veština biti glavni momenat u kasnijoj promociji kineskih borilačkih veština, zbog toga što je on modelovan prema zapadnom viđenju sporta i gimnastike u kontekstu zapadne dominacije kulturnim prostorom ovog dela sveta, i kao takve sasvim prijemčive za svetsku ekspanziju. (Na Olimpijadi u Pekingu 2008. napravljena je prezentacija Wu Shu-a, u nastojanju da se svrsta u porodicu olimpijskih sportova).[BudoInterncional,2008,br.35,:11] Razvojem borilačkih veština u dvadesetom veku u Kini, isto kao i u Japanu, javila se dilema o tome da li borilačke veštine, kao deo na-cionalnog kulturnog nasleđa, trebaju da se modernizuju i transformišu u skladu sa celokupnim promenama u društvu. Zagovornici teze o mod-ernizaciji ističu priliku da se kroz prezentaciju borilačkog umeća kao dela kulture može steći prilika za povratak ponosa i digniteta, revital-izacije samopouzdanja ovih dugo poniženih naroda.[Lu,2008,vol.4:38] Sa druge strane, Lu ističe da su glasovi protiv navodili esencijalne razlike između zapadne i istočnih kultura kao razlog za odbacivan-je transformacije borilačkih veština u pravcu sporta. Te esencijalne razlike ogledale su se u pristupu samoj disciplini, borilačke veštine imaju za cilj samorazvoj (kroz sleđenje Puta/Taoa), i samokultivac-iju u postizanju vrline (Ren), kao i razvoja etičkih pogleda, zdravlja i veštine samoodbrane. ,,Borilačke veštine nikad nisu imale za cilj prikazivanje pred publikom, ili zadovoljenja kriterijuma suđenja ili pobede nad protivnikom u takmičenju. Ogromna većina majstora u budističkim i taoističkim manastirima, čak i u sekularnom društvu, nikad ne bi ni razmišljala o nastupanju na takmičenju za neku med-alju na Olimpijadi’’.[Lu,2008,vol.4:38] Iako su ove suprotstavljene opcije dugo bile izjednačene, od šezdesetih godina naovamo izgleda da su propagatori modernizacije i pozapadnjenja ipak odneli prevagu. Primer Japana i njegove promocije džudoa na olimpijadi u Tokiju 1964. i Južne Koreje sa tekvondoom 1988. jasno govori o tome. U tom pogledu Kina od kulturne revolucije pedesetih godina dvadese-tog veka, usvaja komplekse sportskih disciplina preko komunističkog modela bivđeg SSSR-a i Istočne Nemačke, u kome sport služi pre svega kao ,,mesto’’ na kome se pokazuje dominacija komunističke ideologije kad kapitalizmom. Borilačke veštine se menjaju u skladu sa tim mod-elom tražeći nove šampione koji će juriti za olimpijskom krilaticom više, brže, jače. Rezultat toga je da danas mnoge postojeće discipline kineskih borilačkih veština imaju više sličnosti sa gimnastikom nego sa tradicionalnom borilačkom praksom.[Lu,2008,vol.4:39] Mentalni i duhovni aspekt skoro je potpuno isključen. ,,Godine 1950. Komisija

63

za sport i kulturu NR Kine uzela je Jang formu tajđićuana kao os-nov terapeutske veštine za zaštitu zdravlja i lečenje raznih bolesti. Od velike Jang forme tajđićuana napravljene su forme od 24, 48 i 88 pozicija.’’[Topolšek,1995,:31-32] U Japanu od Meiđi reforme 1868. karate, džudo, đu-đucu, ken-do, itd. doživeli su sličnu sudbinu. Borilačke veštine su u dvadesetom veku u potpunosti usvojile sportsku metodiku i praksu, upražnajvajući se posvuda prvenstveno kao vid borilačkih sportova. ,,Čovek koji je odgovoran za sistematizaciju karatea kakvog ga mi poznajemo danas zvao se Funakoši Gičin. On je rođen u Šuriu, na Okinavi 1869, i kada je imao samo jedanest godina počeo je da uči ka-rate pod nadzorom dva veoma poznata karate eksperta tog vremena. Vremenom je i sam postao veoma cenjen karate ekspert. Njegova je zasluga to što je postao prvi čovek koji je predstavio karate Japanu, kada je 1917. prikazana prva javna prezentacija i opet 1922. kad je karate postao deo fizičkog vaspitanja koje je sponzorisalo ministar-stvo obrazovanja. Ova veština se brzo proširila Japanom, i Funakoši je putovao širom zemlje držeći predavanja i demonstracije. Najveći univerziteti su ga pozivali da im pomogne da oforme karate timove i hiljade ljudi je učilo karate pod njegovim vođstvom. Kako je karate postajao sve popularniji u Japanu, mnogi drugi eksperti sa Okinave i iz Kine počeli su da podučavaju (javno). U isto vreme, drevno naro-dno japansko gologuko borenje đu-đucu i kendo (mačevanje) pošeli su naširoko da se podučavaju, i moderni sportovi koji su uvezeni sa Zapada vrlo brzo postali su veoma popularni. Vrlo brzo karate je po-primio mnoge elemente jednih i drugih (drevnih oblika borenja i spor-ta), čime je postavljena osnova za ono što će biti savremeni japanski karate.’’[Nishiyama,1960,:16] Dakle, borlačke veštine Istoka, od trenutka kad postaju deo kultrne razmene sa Zapadom već su obeležene pečatom vestern-izacije i približene konceptu sporta. Prvi karate šampionat u Japanu održan je 1957. odmah po smrti gore pomenutog ,,oca’’ savremenog karatea Funakoši Gičina, koji je sam bio veliki protivnik takmičenja.[Simić,2005,:276] Do okončanja vojnog prisustva Amerike na tlu daleke Azije (Japan i Koreja), vojnici koji su bili u kontaktu sa stanovništvom već su bili dobro upoznati sa borilačkim veštinama, štaviše neki od njih bili su prvi koji su doneli karate, tekwondo i džudo na američko tlo. Od okupacije Japana i Okinave, na kojoj se i danas nalaze najveće američke baze, američke jedinice individualno i organizovano se obučavaju u veštinama kao što su aikido, džudo, karate, đu-đucu. Go-dine 1951. osnovan je SAC (Strategic Air Command), koja zapošljava

64

izvesnog ,,Mel Bruno(a) koji je u civilstvu bio džudo instruktor. ... 1951. godine 23 američka vazduhoplovca otišla su u Kodokan (glavni džudo institut u Tokiju) da vežbaju džudo. Imali su izuzetno intenzivan osmonedeljni trening i obuku iz džudoa, karatea, aikidoa, i taiho đucua(samoodbrana).’’[Blažičević,1998,:152] Od 1953. godine US Air Force organizuju dolaske japanskih instruktora raznih specijalnosti u svrhu obuke armije i ti boravci traju po šest i više meseci. Sve do šezdesetih godina dvadesetog veka u Evropi i Americi, borilačke veštine kretale su se u krugovima vojske i policije, uz ograničene javne prezentaci-je i relativno mali broj poklonika koji su vežbali ili se upoznali sa borilačkim veštinama putujići po Istoku. Prva knjiga na engleskom jeziku o karateu ,,Karate - The art of ’empty-hand’ fighting’’ pojavila se 1960. godine u Americi. Napisao ju je Hidetaka Nišijama, inače jedan od instruktora američkih snaga od 1953. koji se trajno nastan-io u Americi, što je slučaj sa većinom japanskih instruktora koji su obučavali vojsku. Knjiga je bila zapažena i javne demonstracije su prvlačile mnoštvo publike, što je doprinelo popularizaciji karatea i ostalih veština, ali i vodilo do fragmentacije organizacija i federacija koje su se međusobno nadmetale za sve veću i sve značajniju zaradu. Seminari postaju način da se za kratko vreme i intenzivnom obukom (10 do 15 dana) steknu osnove koje su dalje kroz svakodnevni tren-ing razvijane, do sledećeg gostovanja nekog majstora ili seminara. Japanski instruktori, na taj način, usvojili su zapadne modele manipu-lacije određenom vrstom ,,kulturnog kapitala’’[Burdije], koji se po-javljuje kao roba u tržišnoj utakmici, videvši u takvoj prezentaciji svojih nacionalnih veština veliku ličnu ekonomsku korist. Mnogi od od velikih majstora su se od pedesetih trajno nastanili u Americi i Evropi: Nishiyama – Los Angeles, Okazaki – New York, Kaze – Pariz; mnogi drugi će osnovati svoje lične međunarodne federacije i saveze – Kanazava SKKI; Masutacu Ojama – KKKO, itd.[Simić,2005] Kako su borilačke veštine šezdesetih i sedamdesetih godina već postale deo popularne kulture Amerike i Evrope, u vidu kulturne robe koja je nudila određeni identitet svojim konzumentima, preo-staje da se vidi kakva je uloga medija u tom omasovljenju. Medij koji je najviše doprineo popularizaciji borčkaliih veština bio je film. ,,Za razliku od drugih medija i umetničkih formi, film ima jedno specifično dejstvo na publiku. To dejstvo jeste zapravo utisak stvarnosti onoga što gledaoci posmatraju pri filmskoj projekciji.’’[Maširević,2008,:25] Posmatrač je na naročiti način deo filma, koncentrišući se na radnju, a osećaj kinestezije koji nastaje gledanjem filma, pojačava utisak stvar-nosti. ,,Kinestezija je unutrašnje čulo (sa receptorima unutar mišića)

65

pomoću kojeg ljudi osećaju vlastite pokrete, a ono reaguje i tokom iluzije kretanja na filmskom platnu.’’ [Maširević,2008,:26] ,,Angažujući više čula, objedinjavajući više kultura, simulirajući celovito iskustvo učestvovanja u nečemu što nam je u svakodnevnom iskustvu i znanju potpuno strano, filmski spektakl postaje način tehnološki posredovane interkulturalne komunikacije.’’[Sekulić,2010,:117] Scene akcije i bor-be na velikom platnu deluju stvarno i veličanstveno za gledaoca koji je uronjen u dešavanje na ekranu. Iako je akcioni film u honkonškoj produkciji poznavao borilačke filmove, svet filma neće više biti isti posle Brus Lija, koji je postavio standarde za koreografiju borilačkih scena u budućoj istoriji filma. Pored toga što su njegovi filmovi pre svega akcioni i borilački, nasilje je u njima na jedan specifičan način angažovano, i stavljeno u službu ispravljanja društvenih nepravdi, što može njegove filmove svrstati i u red socijalnih. ,,Proizvodnja filmskog spektakla nije ostala vezana samo za Zapad. Udružene produkcije i stvaranje novih filmskih centara bitno su promenili izgled drugog u filmu“.[Sekulić,2010,:117] Sa sigurnošću se može istaći da nijedna od organizacija i klubo-vi koji su okupljali poklonike i organizovali amaterske šampionate nisu doprineli omasovljenju i pomami za borilačkim veštinama kao što su to učinili filmovi Brus Lija. ,,Na Zapadu istorija filmova o borilačkim veštinama izgleda veoma jednostavno: nema je pre Brus Lija.’’[Bruce,2008,:248] ,,Svaka analiza kung fu filmova mora početi sa pionirskom figurom, Brus Lijem, koji je upoznao zapadnu publiku sa kineskim borilačkim veštinama i koji je ponovo ispisao istoriju akcionih filmova kako u Hong Kongu, tako i u Sjedinjenim Državama.’’ [Shu,2003,:51] ,,Kung fu pomama sedamdesetih je veoma kompleksan i dubok momenat u američkoj kulturnoj istoriji, kada je strani film (filmovi Brus Lija bili su honkonške produkcije) punio blagajne bioskopa kao nikad pre i doprineo izrastanju novog i značajnog žanra u američkoj kinematografiji.’’[Dasser,2000,:39] ,,Prezentacija supermenskih spo-sobnosti’’ [Kaminsky,1982,:138] koje nisu bile montirane u studiju već plod Brus Lijevog borilačkog treninga, izazvale su neverovatnu potražnju za mestima za vežbanje i upražnjavanja ovakve vrste tele-sne kulture. U Americi su već dvadesetak godina postojali klubovi koji su praktikovali japanske borilačke veštine. Pojavom Brus Lija intereso-vanje za kinesko borilačko umeće naglo je dobilo svoju publiku, iako je kineska manjina živela u na američkom tlu skoro dvesta godina. Filmovi koje je Brus Li snimio trajno su izmenili i proširili perspektivu borilačkih veština. Prvi put je masovna publika videla na velikom plat-

66

nu ,,nešto’’ od nasleđa azijskih kultura, što je započelo lavinu interes-ovanja. Iako je reč ’brend’ novijeg porekla, ona se može adekvatno aplikovati na pojavu Brus Lija u medijskom prostoru i reći da je on na jedan jedinstven način brendirao borilačke veštine. ,,Potrošači, potpuno svesni toga, namenski kupuju ovakvu robu. Iako se prodaju stvarni, materijalizovani proizvodi, najveću vrednost u potrošačkom društvu ima njen nematerijalan, komunikološko-imaginaran segment: robna marka.’’[Pantić,2008,:115] Svojim prisustvom na filmu Brus Li je doneo ,,ukus’’ Istoka, pokazao kako je to biti zaista ,,čvrst momak’’, stvorivši armiju poklonika svoga lika. ,,Iako će se retko ko u ovoj eri identifikovati toliko snažno s likovima i interakcijama iz kakvog romana da taj svet pobrka sa svetom svoje svakodnevice, postoji verovatnoća da se ovo dogodi mešanjem životne realnosti i medijske realnosti filma i televizije.’’[Lorimer,1998,:307] Identifikacija sa likom Brus Lija pre-rasla je u planetarni fenomen, koji još uvek traje (u Mostaru 2005. godine podignuta je skulptura Brus Liju, bez nekog posebnog povo-da ili objašnjenja!). ,,U našoj zemlji tek u novije vreme istočnjačke borilačke veštine i sportske veštine postaju popularne i prihvaćene, osobito među mladima. ... Karate savez Jugoslavije ima preko 100 000 učlanjenih sportista. ... O karateu i drugim sportovima napisane su u nas mnogobrojne knjige. O kung fu-u one su krajnje retke ili ih uopšte nema. Kung fu je do nas stigao – preko filmskog ekrana. Baš kao i u drugim zemljama gde je kung fu zainteresovao mnoge, posebno mlade, tako je i nama ova veština postala bliža zahvaljujući njenom najvećem majstoru – Brus Liju.’’[Eks,1978,:7] Šta je to u liku Brus Lija što je pokrenulo toliku lavinu interesovanja i masovnu histeriju za borilačkim veštinama, koje kao što smo rekli, nisu bile sasvim nep-oznate na Zapadu? Analizirajući njegovu pojavu važno je imati u vidu činjenicu da on na jedinstven način predstavlja spoj Zapada i Istoka. Rođen u San Francisku, odrastao u kolonijalnom Hong Kongu, rano se pojavio kao glumac na filmu (,,Dečak Čeng’’).[Eks,1978,:10] Rano je takođe počeo i da se bavi borilačkim veštinama (Win Chun Kung Fu) kod inače veoma čuvenog honkonškog majstora Ip Mana (čiji je život nedavno takođe doživeo ekranizaciju).[Bruce,2008,:19] Preselivši se u Ameriku studirao je zapadnu filozofiju i držao časove kung fua. Ipak, njegovi časovi su se znatno razlikovali od tradicionalnog treninga pošto je Brus stalno modifikovao i prilagođavao tehnike, inovirajući ih su skaladu sa zapadnim boksom, rvanjem, karateom i slobodnom bor-bom. Njegov sopstveni stil nazvao je Jeet Kun Do i on je predstavljao mešavinu raznih tehnika i sistema, najviše pod uticajem kung fu-a. ,,Da bi razumeo Džit Kun Do, čovek mora odbaciti sve ideale, šablone,

67

stilove; zapravo, trebalo bi da odbaci čak i koncepte onoga što je idealno ili nije idealno u Džit Kun Dou.’’[Brus,2009,:13] Prva zapažena uloga u američkoj seriji ,,Zeleni stršljen’’ bila je lik Keitoa, pomoćnika Zelenog stršljena, koji je za razliku od glavnog glumca na snimanju pokazao do tad neverovatne akrobatske sposobnosti, kad je američka publika prvi put videla nešto kung fu akcije.[Bruce,2008,:95] Glavna zvezda serije bio je zapravo Keito (Brus), no serija nije bila uspešna i nakon dvadeset četiri epizode dalje snimanje je zaustavljeno. Period u kome je Brus Li živeo i radio u Americi bio je sociološki veoma delikatan period. Kasnih šezdesetih i početkom sedamdesetih pokreti za građanska prava crnaca, vijetnamski rat, Martin Luter King dominiraju društvenim prostorom Amerike. ,,Šezdesetih postojao je socijalni pokret protiv rasizma, i protiv državne politike koja ga je sprovodila, što je pomoglo konstituisanju danjašnjeg multikulturnog društva. Li je na mnogo načina produkt ovakvog liberalnog multikul-turalizma: Američka televizija (Zeleni Stršljen 1966-1967) degradirala ga je u ulogu Azijata koji je politički podoban u stanju Amerike koja je u sredini hladnog rata.’’[Prashad,2003,:56] Azijsko-američki pokret zajedno sa pokretom za ljudska prava i prava manjina, borili su se za njih, naročito u učionicama škola i fakulteta. ,,Li je postao prvi majstor borilačkih veština sifu koji će obučavati neazijate, belce (Čak Noris i Roman Polanski) i crnce (Karem Abdul Džabar), i sve Azijate takođe.’’ [Prasfad,2003,:55] ,,Sedam generacija ugnjetavanja legitimnog rasizma i uglađene bele rasističke ljubaznosti je ostavilo današnje Azijo-Amerikance u stanju samo-prezira, samo-odbacivanja, i dezintegracije. ... Dobar ili loš, stereotip koji vlada o Azijatima (muškarcima) jeste da oni nisu muškarci (u zapadnim kategorijama maskuliniteta). Što je još gore, Azijo-Amerikanac je prezren zbog svoje ženstvenosti, lišen svih tradi-cionalnih muških kvaliteta, originalnosti, smelosti, fizičke hrabrosti i kreativnosti.’’[Chin,1974,:xxi-xlviii] Upravo u ovakvom jednom trenutku je pojava Brus Lija i nje-gove ,,Kung Fu tragedije’’ o čemu će kasnije biti više reči, doprinela redefinisanju ne samo uloge emigranata u šou biznisu, već i pogleda na Azijate i njihovu fizičku predstavu u medijima i javnosti uopšte. ,,Li je imao isti impuls ka redefinisanju azijskog i azijsko-američkog maskuliniteta i razvijao je svoje sopstveno telo kao ,,mesto’’ naciona-lizacije i remaskulinizacije u svojim filmovima. Drugim rečima, Li je pokušao ... da pobegne od ’azijskog mekog tela’ kakvo je predstavlje-no u američkoj popularnoj kulturi i da remaskulinizuje azijsko muško telo kao čvrsto, agresivno i takmičarski nastrojeno.’’[Shu,2003,:53]

68

Inače u tradicionalnim borilačkim veštinama Kine, pa i Japana, iako je postojala tradicija vežbanja sa raznim pomagalima i sredstvima za razvoj snage, akcenat ipak nije bio na morfološkim karakteristikama tela (naglašeno razvijen muskulinitet, izražene mišićne grupe – tzv. ,,bildovano telo’’), već na funkcionalnim karakteristikama kao što je brzina pokreta, funkcionalna snaga, okretnost, gipkost. Zapadno viđenje tela od antike do danas, muško telo vidi pre svega kao lepo oblikovano, sa naglašenim muskulinitetom. Kvantitet i agresivnost su osobine koje krase vojnika ili borca. ,,Evo kako bi, prema opisu s početka 17. veka, izgledala idealna telesna građa vojnika. Pre svega, vojnik je neko ko se prepoznaje izdaleka, on nosi određena obeležja: prirodna obeležja krepkosti, hrabrosti i ponositosti. Već samo njego-vo telo ističe njegovu hrabrost i srčanost; ... držanje glave, uzdig-nuta prsa, široka ramena, duge ruke, snažni prsti, uvučen stomak, jake butine, vitke noge, i uska stopala, jer tako građen čovek mora biti okretan i snažan.’’[Fuko,1997,:131] Izgled robusnosti i spremne agresivnosti dominira u pogledu na predstavljanje boraca i vojnika na zapadu. Od šezdesetih godina, naovamo, naročito u Americi došlo je do značajnog pomaka na planu sredstava i metodike razvijanja telesne građe i sklada, popularno nazvano – bodybilding. Muško telo nikad više neće biti razmatrano spram uobičajnih kriterijuma normalne razvi-jenosti posredstvom vežbe i rada, već naspram preterano razvijenih i grotesknih slika muškaraca sa predimenzioniranim telima i mišićima. Medicinska istraživanja koja su kasnije usledila najviše su doprinela, pored razvoja načina vežbanja, ovoj nagloj promeni percepcije muškog tela, podstičući razvoj farmakologije i suplemenata ishrani koji će još više doprineti izgradnji mita o ’’supermenskom telu’’(Švarceneger, Sta-lone). U samom začetku ovog pokreta nalazi se i ime Brus Lija koji je na velika vrata u borilačke veštine uveo mnoge novine. ,,Bruce je takođe bio prvi koji je uveo treninge sa utezima u rutinu borilačkog treninga. Čak i danas, Bruce je na naslovnicama specijaliziranih bodibilding-časopisa koji se bave njegovim osobnim sustavima treninga. ... Bruce je rano uočio veliku prednost koju takav umjereni trening može imati za borilačkog umjetnika. ... Ne samo da je bio vlasnik nego ponosni vlasnik jednog od najsofisticiranijih i najskupljih bodibilding-klubova tog vremena’’.[Budo Internacional,2003,:8] Pojava Brus Lija bila ja kao kamen bačen u jezero, izazvavši talasanje koje će prerasti u globalni fenomen. On sam je odgovoran za armiju ljudi koji su u svim uzrastima nagrnuli na vrata sala i vežbaonica u potrazi za časovima borilačkih veština od majstora i instruktora koji su bili više nego zadovoljni tak-vim interesovanjem. Sa druge strane, oni koji nisu poznavali borilačke

69

veštine Kine, improvizovali su vodeći se njegovim primerom. ,,Tada je saznao da mnogi treneri istočnjačkih borilačkih veština upotrebljavaju njegovo ime kako bi sebe reklamirali. Tada se je često znalo čuti: ‘Ja sam podučavao Brus Leea’, ili ‘Bruce Lee me je učio jeet kune do’. A Bruce Lee mnoge od njih nije nikada niti video.’’[Uyehara,1983,:8] Odnos prema vežbanju se u njegovoj interpretaciji transformisao u modernu i popularnu rekreaciju, koja nije imala samo za cilj da nauči ljude samoodbrani, već je sve činila ne bi li postala zabavna. ,,Malo ljudi shvaća da je zapravo Bruce Lee taj koji je ozbiljno preporučio aerobik trening za poboljšanje fizičke forme, puno pre nego što se time proslavila Jane Fonda. Već početkom šezdesetih, Bruce je bio vatreni zagovarač takvoga načina treninga za razvoj kardiovaskularnog kapaciteta. Zapravo na njegovim se satovima koji su bili u slobodnoj atmosferi prvo uvela glazba tjekom Gung Fu treninga, kako ih je on volio zvati. To je, kao što i možete zamisliti, šokiralo i više nego jed-nog tradicionalista.’’[Budo Internacional,2003,:5] Njegova pojava ot-vorila je vrata za niz honkonških i kineskih glumaca koji će doći nakon njega kao zabavljači iz redova Honkonške opere – Džeki Čen ili iz sporta Džet Li. Svi Brus Lijevi filmovi pored promocije borilačkog aspekta imali su i snažnu socijalnu poruku. Zaplet filma “Fist of Fury” (1972) vrti se oko stvarnog istorijskog događaja i smrti poznatog majstora borilačkih veština Ho Zuan Chia u Šangaju 1908. Majstor Ho je bio poznat po ve-likom broju duela koje je imao sa japanskim izazivačima koji su dolazili iz okupatorskih redova. Brus igra Čen Zena, bivšeg učenika majstora Hoa, koji dolazi u posetu školi ne bi li odao poštu preminulom učitelju. Saznajući da je za tu smrt odgovorna jedna suparnička škola japan-skog karatea, i da domaća policija tim povodom ništa ne može, Zen (Li) odlučuje da se osveti, uzevši pravdu u svoje ruke, suprotstavivši se sam čitavoj školi učenih boraca. ,,Lijev antirasizam nije bio po meri sveta u kome je živeo.’’[Prashad,2003,:55] Kako smo već rani-je istakli, Brus Lijevi filmovi bili su način za redefinisanje percepcije pozicije azijskog (spec. kineskog) čoveka u multikulturnom društvu. Kinezi su se osećali duboko poniženi u dvadesetom veku, ugroženi i eksploatisani od strane velikih sila. Sav bes u filmu ,,Fist of fury’’ iska-zan je prema Japancima, koji su počinili strašne zločine u Drugom svetskom ratu nad civilnim stanovništvom Kine. ,,Samo trideset godina pre snimanja ovog filma – Japanci su izvodili gnusne ‘medicinske’ ek-sperimente kao što je sečenje živih (svesnih) Kineskih zarobljenika na pola.’’[Bruce,2008,:151] Kada u filmu Brus, kaže: ,,Sada ćete vi slušati mene, i ovo ću reći samo jednom: mi nismo bolesni ljudi’’, publika

70

u bioskopu bi poludela, udarajući nogama o pod ili o stolice kako bi pokazali svoje zadovoljstvo i ushićenje ovakvom junačkom smelošću.[Bruce,2008,:152] Uloga borilačkog umeća bila je u službi otrežnjenja iz stanja poslušne poniženosti, da bi se kroz ,,filmsku tragediju’’ doživela jedna vrsta katarze i povratio nacionalni ponos. ,,Lijev us-peh je u kreaciji rasne politike skopčane sa supermenskim fizičkim sposobnostima.’’[Shu,2003,:52] Kao takav Brus Li je predstavljao ote-lotvorenje nacionalnog ponosa, dozvoljavajući da njegovo mišićavo telo (u svim scenama borbi, Li je bez gornjeg dela odeće ili je ona cep-ana tokom borbi) postane simbol reprezentacije nacionalnog ponosa. Time je učinio svoje filmove relevantnim po pitanju problematizacije ’kineskog pitanja’ u zapadnim kulturama.[Shu,2003,:52] Na određeni način svi njegovi filmovi opravdavaju jednu vrstu ,,pravičnog nasilja’’ koje je usmereno protiv imperijalizma Zapada i u ovom posebnom slučaju Japana. U jednoj sceni Brus Li skida tablu sa kapije parka u Šangaju na kojoj piše da je u park zabranjen ulaz psima i Kinezima, što je izazvalo suze kod mnogo ljudi koji su tokom Drugog svetskog rata živeli u Šangaju. ,,Enter the Dragon’’ (1973) je najpoznatiji film i ujedno prvi u kome Brus Li glumi a koji je produciran u Holivudu zajedno sa honkonškim studiom Golden Harvest za koje je Li snimio svoje prethodne filmove. Iako u Holivudu nije uspeo, i bio frustriran rasizmom koji je vladao u toj sredini, Li je ipak pristao da glumi u jednom filmu američke produkcije. Ova činjenica se može lako pov-ezati i sa samim zapletom filma u kome glavni negativci nisu više Ja-panci niti rasistički nastrojeni belci, već jedan Kinez odmetnik i bivši Šaolin majstor. Brus igra Šaolin monaha koji je veoma nadaren kako u fizičkom i borbenom smislu isto tako i filozofskom pronicljivošću u duhu borilačkih veština. Li kao vrstan majstor dobija ponudu za turnir na misterioznom ostrvu kojim upravlja Han, bivši Šaolin monah koji je prešao na ,,mračnu stranu’’. Iako se u ovom filmu belci pojavljuju kao ,,dobri momci’’, i Liju prilazi čovek po imenu Braithwaite (iz britanske obaveštajne službe), moleći ga da im pomogne u istrazi protiv Hana koji je osim moralnog pada, poznat po preprodaji droge i prostituciji, Brus Lijev politički stav se ipak ispoljavao posredno, preko slike koju je stvorio u ranijim filmovima. ,,Svojim golim rukama i nunčakama (mlatilo za pirinač), Li je omogućio mladima osećanje da mogu biti po-bednici, kao viijetnamski gerilci, protiv zlobe internacionalnog kapi-talizma.’’ [Prashad,2003,:54] Li takođe saznaje da je Hanov pomoćnik O’Hara krvnik koji je odgovoran za smrt njegove sestre, te se osveta (prema jednom belcu) još jedanput pojavljuje kao dodatni motiv. Na isti turnir dolaze i druga dva borca, Roper – plejboj i kockar koga

71

progoni mafija, koji je karate borac i Vilijams – afro-američki aktivista (inače stvarni poznavalac nekoliko stilova borbe) i karatista koji beži od zakona pošto se sukobio sa dva bela policajca u Los Anđelesu. U nizu borbi Li pobeđuje protivnike, nikad ne započinjući prvi sukob, već u duhu borilačkih veština puštajući da protivnici napadnu njega, demonstrirajući brzinu i preciznost. Poražava između ostalog i O’Haru koga bes izbacuje iz ravnoteže te pokušava Lija da ubije slomljenom flašom. Vilijams (Afro-Amerikanac) biva ubijen od strane Hana. Li pronalazi tajni zatvor Hana i postrojenja za proizvodnju droge i, sukobivši se sa bezbrojnim čuvarima i borcima na kraju u čuvenoj borbi među ogledalima, koja je ujedno i ,,oda Lijevom izgledu’’, poražava i samog Hana. Film ne donosi promene u perspektivi borilačkih veština, sem u uvodnom delu kada se nakratko pokazuje jedan značajno modi-fikovan i simplifikovan motiv navodnog Šaolin manastira, koji pored borbe i veštine neguje i mudrost i filozofiju, a Li je izabran za njego-vog predstavnika ne samo zato što je najbolji kao borac već zato što je potpuno razvijen i kao mislilac. Amerika u Brus Liju dobija heroja koji nije belac već Kinez, koji je prvo pobegao od rasnog pritiska, a sad se vratio kao heroj masa, demonstrirajući način na koji se ljudi svih etničkih kategorija mogu izdići iz rasne segregacije i ,,stvoriti’’ svoje mesto u svetu. Sa druge strane, paralelno sa honkoškim filmom i ekspanzijom kung-fua, iz Japana posle Drugog svetskog rata stižu filmovi o samura-jima, među kojima su Kurosavini jedni od najpoznatijih. Slika o samu-rajima i srednjovekovnom Japanu u očima zapadne publike mahom je stvorena preko tih filmova. Film ,,Sedam samuraja’’ Akire Kurosave, verovatno je zapadnoj publici najpoznatiji film o samurajima. ,,Pozici-ja Kurosave je naglašeno ambivalentna – u Japanu on nikad nije bio prihvaćen kao na Zapadu, a na Zapadu je uvek bio simbol za japansku kulturu i za japanski film. Stoga je njegova autentična pozicija negde između – u imaginarnom prostoru konstrukcije Japana kao Drugog, stvorene na Zapadu, a ne u Japanu.’’[Sekulić,2010,:119] Radnja filma je smeštena u Sengoku period (,,period rata’’ od sredine 15. do druge polovine 17. veka), kada je vladalo bezakonje i pravo jačega. Da bi se odbranili od razbojnika stanovnici jednog sela unajmili su grupu ronina, samuraja bez gospodara. Prolog filma započinje pretećim nastupom razbojnika koji najavljuju seljanima da će se vratiti po svoj plen kad bude obavljena žetva ječma. Grupa seljana odlučuje da se suprotstavi razbojnicima, i starešina sela savetuje ih da unajme samuraje. Došavši u grad seljani slučajno prisustvuju jednom neobičnom događaju. Je-dan stari samuraj Kambei, pred njihovim očima spasava dete iz ruku

72

otmičara, prethodno obrijavši glavu ne bi li izgledao kao budistički monah. Pošto prevari otmičara i spasi dete, seljani shvativši da je on čovek za njih, koji će žrtvovati sebe zarad pomoći drugima, mole ga da im pomogne. Po mišljenju Kambeija, za odbranu sela potrebno je najmanje sedam samuraja. Samuraje povezuje Bušido kodeks kojim se naglašavaju pravila časti i ponosa, kao i obaveza da dele pravdu i stoga su jedine osobe koje smeju nositi oružje. Međutim, nisu svi samuraji sa kojima je razgovarao Kambei bili spremni da učestvuju i jednom ovako plemenitom poduhvatu. Umesto toga, Kurosava je pokazao da se ispod jedne ovakve monolitne maske, kakva je Bušido kodeks, nalaze stvarni ljudi sa svojim slabostima i manama. ,,Taj ljudski materijal podra-zumeva plemenitost, humanost, kolebljivost, čak i strah. Autentično herojstvo nije u odsustvu straha, već u njegovom prevladavanju.’’[Stojanović,2006,:105] Samuraji koji se odlučuju za ovakav podvig u stvari su se sami svrstali u grupu ljudi koja iz različitih motivacija učestvuje u njemu. Kada se samuraji budu našli jednom među seljanima prvo će se morati savladati društvena distanca koja postoji između ovih polari-zovanih društvenh grupa – seljaka i samuraja. Tenzija koja među njima postoji najbolje se ogleda u ljubavnoj vezi između devojke sa sela i jednog mladog samuraja koja se daleko od očiju svih svela na jedan jedini intimni zagrljaj. Otac devojke kad je saznao za njihove emo-cije zamalo je ubio devojku. ,,Prekršaj njegove kćeri ravan je zločinu, iz dva razloga: narušava se tabu vekovima uspostavljanog društvenog poretka, a zbog neostvarivosti trajne veze čast njegove kćeri ostaje ukaljana.’’[Stojanović,2006,:107] Po dolasku u selo samuraji se upoznaju sa ambijentom, mogućnostima odbrane, onda sledi fortifikacija sela i uvežbavalje seljaka u rukovanju improvizovanim oružjem. Direktni sukobi sa razbojnicima odvijaju se u fazama: nakon prvih čarki sa iz-vidnicom, sledi prepad na njihovo utvrđeno skrovište u planinama, a zatim odlučijuće bitke, prva po suncu i u prašini i završna pod na-letima monsunske kiše i u blatu. Četvorica samuraja i nekoliko seljana gine tokom ovih obračuna, a banda biva uništena. Na kraju filma sel-jaci zadovoljni sade pirinač dok pevaju u vodenim lejama. Samuraji ih posmatraju sa grobova svojih saboraca, i najstariji samuraj i nji-hov predvodnik konstatuje: ,,Opet smo izgubili. Seljaci su pobednici. Mi nismo.’’ Samurajski duh odumire, osuđen na propast prolaznosti i nastupanja novog vremena u kome će drugačiji društveni odnosi biti činjenica društva. Sa pitanjem medija usko je povezano pitanje životnog stila, kao bitne odlike modernog doba, koja je u uskoj vezi sa medijima. ,,Životni stilovi su modeli delovanja koji doprinose razlikovanju ljudi.

73

... osobeni moderan obrazac statusnog grupisanja’’.[Čejni,2003,:12,23] Okvir životnog stila za poštovaoca borilačkih veština na Zapadu kretao se od pripadnosti nekom klubu ili organizaciji, izboru literature (kn-jige, časopisi, TV emisije) koji su sugerisali određene vrste sadržaja koji je vezan za borilačke veštine (od sporta do filozofije), način ode-vanja u sali za vežbanje (kimona) i određena vrsta etikecije koja u dojo-ima (salama) važi, uređenje prostora za vežbanje (u skladu sa modelom koji je preuzet sa Istoka), i isto tako u načinu ponašanja van sale za vežbanje, kao pokazatelj dubljeg uticaja same veštine na život vežbača. Pitanje životnog stila pored svog odnosa i povezanosti da medijskom slikom, vezano je usko i za pitanja vrednosti koje se pojavljuju kao pokretači upražnjavanja nekog određenog životnog sti-la. Životni stil je vezan za potrošnju i konzumiranje sasvim određene vrste robe koja potrošaču pruža osećaj identiteta i mesta u sopst-venoj subkulturnoj zajednici uklopljenoj u širi prostor masovne kul-ture. Vrednosti se ne kreiraju već se preuzimaju iz ponuđenog sistema vrednosti. Kako su borilačke veštine svoj put do masovne publike našle preko medija, njihova recepcija vezana za industriju zabave (npr. Brus Lijevi filmovi i filmovi o samurajima Kurosave) transponovala je medi-jsku sliku borilačkih veština sa velikog ekrana u predstavu o ,,Istoku’’ oličenu u pojmu ’Budo-a’ (ratničkog puta ili načina) u slučaju japan-skih borilačkih veština i ’Tao-a’(Puta) u slučaju kineskih veština (Brus Lijeva knjiga u kojoj govori o principima svog stila – Tao of Jeet Kun Do) koja je preko pokretnih slika prenošena publici. U tom smislu anal-iza vrednosti i predstave koju su nudili filmovi i od nekog trenutka već i masovni sport, pruža ideju o tome šta se rodilo kao rezultat masovne ’isternizacije’. Masovna histerija koja je naterala hiljade ljudi u sale za vežbanje obećavala je stotinama instruktora i kompanija koje su proizvodile opremu za borilačke veštine dobar uspeh i zaradu. Komer-cijalizacija i institucionalizacija fenomena borilačkih veština dovele su do razvoja novih industrija (zabave, proizvodnje opreme, turizma), stvorivši širok sistem pružanja logističke pomoći savezima i klubovima, gde su pod okriljem stvaranja što boljih uslova za rad i vežbanje, rasle kompanije (Kwon, Adidas) i udruženja, savezi i organizacije, čiji je glavni cilj svakako bio profit i sa njim u vezi društveni položaj. Instruk-tori su otvorili vrata svojih sala i najmlađima, u nastojanju da steknu što širu populaciju vežbača koja je donosila izuzetan profit. Sve to je zahtevalo izmene kako metodike i treninga, tako i samih tehnika, što je još jedan od razloga zbog koga se težilo smanjenju uticaja japanskih i kineskih majstora, naročito u Americi. To je dovelo do jačanja tradi-cionalnih aspiracija kod pojedinih majstora, u nastojanju da borilačke

74

veštine vrate u okvire iz kojih su izašli. Stvorene su mnoge orga-nizacije koje su sve više propagirale tradicionalne vrednosti borilačkih veština. Nishiyama 1974. nakon razlaza sa Japanskom karate asoci-jacijom, glavnim stožerom karatea u Japanu, osniva u americi ITKF (Internacionalnu tradicionalnu karate federaciju), težeći da reafirmiše vrednosti Budo-a nasuprot sportskom karateu.[Jovanović,1992,:36] Od tada borba između tradicionalnih vrednosti borilačkih veština i njihove savremene sportske verzije obeležava prostor u kome će se kretati svi vežbači bilo da veštinu praktikuju na Zapadu ili Istoku. ,,Na Zapadu budo (ratnički put) generalno se pojavljuje kao: 1) Visoko komercijalizovana scena u oblasti fizičke kulture; 2) Kao elemenat New Age pokreta; 3) Kao romantičarska idealizacija(Istoka).’’[Cynarski,2005,:14] Štaviše, mnogi autori (Cynarski, Hoff) ističu da se u zapadnoj vizuri gubi specifičan vrednosni sistem borilačkih veština, koje se kao poseban vid edukacije ne vežbaju u cilju samokultivacije kroz ,,dugot-rajan naporni trening, upornost i ponekad žrtvovanje.’’[Cynarski,2005,:14] Umesto prakse per se, borilačke veštine se pojavljuju kao sredstvo za ostvarenje određenih materijalnih i društvenih težnji, koje nemaju mnogo veze sa samokultivacijom. Uopšte svaka vrsta napora koja za rezultat nema ,,novac, seks i uspeh’’ ostaje strana populanoj kulturi zapada.[Hoff,1999,:70-74] ,,Zbog toga određeni krugovi u okvirima borilačkih veština decidirano odbacuju (sve više) sportska takmičenja – u ime vrednosti ’’duhovnog puta’’, ili učenja pravih vrednosti bor-be i načina samoodbrane.’’[Cynarski,2005,:14] ,,Sa aspekta moder-nog vremena, karate se (po mnogima) danas, jedino, može tretirati kao sport. Transformacijom karatea u sportsku disciplinu kvalitetno je izmenjena suština i izvorna efikasnost ove borilačke veštine, i sa tim je nepovratno izgubljen ’’duh’’ karatea.’’[Jovanović,1992,:13] I dok je literatura koja prati ulazak borilačkih veština u kulturu Za-pada na svom počektu bila izrazito praktički orijentisana (Nakayama, rani Nishiyama), skoncentrisana isključivo na sadržaje koji opisuju tehničke aspekte veštine, sa vrlo malo istorijskih i kulturnih referenci, nastojeći da približi veštinu u formi sporta, dotle je kasnija literatura ostavljala više prostora za ne-tehničke i kulturne aspekte, otvarajući vrata za proširenje konteksta u kome se borilačke veštine javljaju na tlu matičnih kultura. ,,Onaj ko vežba karate mora da shvati Aun (nebo i zemlju) i Yin i Yang. On shvata, na primer, odnos između ruke koja vodi tehniku i ruke koja se povlači. Nadamo se da će se uočiti pozitivna strana tog odnosa, kako Yin postaje Yang i Yang Yin.’’[Nishiyama,1988,:24]

75

,,U mnogim se zemljama širom sveta često vraćaju pitanju ‘šta je zen’. Često (na to) odgovaramo da je zen karate i da je karate zen.’’[Oyama,1988,:31] 1. Prvo očisti svoj um. 2. Kultiviši snagu istrajnosti osnaženjem tela i prevazilazi teškoće koje se javljaju u toku vežbanja. 3. Dojo (sala za vežbanje) je mesto gde se usavršava hra-brost i izgrađuje superiorna ljudska priroda putem ekstaze užitka u teškom radu. To je sveto mesto na kome se usavršava ljudski duh.’’[Nagamine,1988,:59] Mnogi poklonici preduzeli su svoja mala istraživanja i putujući po Dalekom istoku sami su se upoznali sa kulturama Kine i Japana. Ovakva vrsta kulturnog turiznma doprinela je prenošenju i jasnijem profilisanju životnog stila koji se možda najbolje ogleda u načinima na koji su uređene sale i prostor za vežbanje u gradovima Zapada, po ugledu na japanske zen vrtove i sale koje možete sresti na Istoku. Zadržana je specifična vrsta etikecije koja se koristi na Istoku (u ja-panskoj verziji učitelj je oslovlajvan sa Sensei, u kineskoj sa Sifu). Pre ulaska u salu svaki učenik i učitelj moraju uputiti ritualni naklon, izražavajući poštovanje. ,,Kratak period ćutanja koji je upražnjavan u nekim školama pre i posle samog fizičkog dela treninga, neki američki sociolozi su pogrešno identifikovali kao meditaciju i težnju za prosvetljenjem. Određene gestovi, ceremonije i etikecija u dojo-u (doslovno prevedeno kao ,,mesto puta’’ - sala za vežbanje) samo dodatno su doprineli stvaranju atmosfere nekakve stare tradicije.’’ [Cynarski,2005,:15] Knjige koje su se pojavile od osamdesetih ne teže samo da prikažu tehničke i biomehaničke principe izvođenja tehnike, već se smelije upuštaju u objašnjavanje istorijskih i kulturnih činjenica i njihovog uticaja na razvoj borilačkih veština, poklanjajući značajnu pažnju religijskom i filozofskom segmentu (Rid&Kraučer, The Way of the Warrior: The Paradox of the Martial Arts,1991) Ovaj proces jednog dubljeg prihvatanja koncepta borilačkih veština, lako se može dovesti u vezu sa sličnim primerima dalekoistočnih uticaja na popularnu kulturu, pre svega oličenu u već pomenutom New Age pokretu. Zbog isticanja istočnjačkih filozofija i njihovog uticaja na zapadnu kulturu, New Age je naročito išao na ruku tradicionalno nastrojenim reprezentacijama veštine, okupljajući veliki broj ljudi oko krilatica kao npr. ,,Aikido – put ljubavi’’ itd.[Uešiba,2002] ,,Za-padnjaci su svom evropskom i severnoameričkom obrazovanju dodali učenje koje su pokupili od duhovnih vođa, šamana, iscelitelja koje su sreli na Istoku, u Africi, u Meksiku itd.’’[Lakroa,2001,:66] Izvori New

76

Age-a kao što su istočnjačka filozofija, religija, meditacija, telesne tehnike i joga, alternativna medicina pokazale su se u očima zapad-nog čoveka dosta bliskim onome što je bi se moglo okarakterisati kao ’’duh veštine’’, tj. ovi sadržaji su prepoznati i priznati kao logičan korak u nadgradnji jedne čisto fizičke prakse. Ono što je poštovaocima borilačkih veština doprinelo lakšu asimilaciju istočnjačke filozofije jeste upravo praksa, koja, ako se složimo da intristično sadrži sve el-emente koje smo u prethodnom poglavlju nabrojali i opisali kao ‘’up-isane’’ u samu tehniku, olakšava prepoznavanje datih elemenata i nji-hovo lakše usvajanje. ,,Um i telo su jedno i neodvojivo u orijentalnoj filozofiji. ... Budo nije samo učenje tehnike, već usavršavanje ličnosti kroz proces otvaranja uma i duha za više nivoe. Ovo postignuće kroz iskustvo shugyo (Životnog treninga – treninga koji traje ceo život) je Budo (staza borilačkih veština). To je vrsta prosvetljenja. Sve to je u čovekovom telu. Prava umetnost je razviti telo kroz dugu i tešku praksu, ne kroz puko razumevanje ideja.’’[Sasaki,2008,vol.4,:49] Ista klima koja je donela upliv ovih nezapadnih kulturnih tekovina, doprinela je da se produbi i proširi pogled na borilačke veštine, te da se one vremenom vide kao deo jednog šireg društvenog kontek-sta istočnih kultura, omogućavajući da se na mala vrata uvede zen budizam, taoizam, kao i koncepti istočnjačke medicine (Ći/Ki energije, polarne Jin/Jang sile, akupunktura, itd.), obogaćujući kulturni pros-tor pomenutim sadržajima. Značajni istraživači istočnih kultura, kao, na primer, Alan W. Watts (Put zena), nisu propustili da u svojim de-lima naglase povezanost filozofije i religije, i uopšte načina mišljenja sa tradicijom borilačkih veština. Jedan ovakav odnos omogućio je da borilačke veštine, udružene sa slikom koju su masovni mediji st-varali o njima, vode stvaranju jednog određenog životnog stila kod njihovih poklonika. Veza sa životnim stilom ostvarena je pre svega na taj način što se prisutnost raznih motiva u masovnim medijima (filmovi, knjige, časopisi) koji su povezivani sa borilačkim veštinama, lako prepoznaje kao roba koja može da bude prodata i za kojom pos-toji veoma izražena potražnja. Preko članstva u nekom klubu, pose-dovanja specifične vrste odeće (kimona) i opreme (mačevi, drveni i pravi) koja je potrebna da se vežba neka veština, uređenja prostora u kome se vežba, putovanja na seminare koji su često održavani u udaljenim gradovima, stvorena je predstava o posebnoj vrsti identite-ta koji poštovaoci borilačkih veština treba da imaju i koji podrazume-va ne samo šta se radi u slobodno vreme i prilikom vežbanja, već se tu pojavljuje i odeđena vrsta literature, meditacija, higijenski režimi ishrane (vegetarijanstvo, npr.), alternativni oblici medicine (akupunk-

77

tura, reiki), uopšte, jedan nov stil života. ,,Životni stilovi predstavl-jaju ustaljene načine kombinovanja određenih aspekta svakodnevnog života i društvenih i simboličkih vrednosti; ali ovo takođe znači da oni predstavljaju načine poigravanja identitetom.’’[Čejni,2003,:60] Kao i svaka subkultura u celokupnom korpusu popularne kulture, vežbači i poštovaoci borilačkih veština brzo su stekli svoje medije kroz koje su se obrazovali i koji su postali nezamenljiv izvor informacija i sredsta-va. Naslovi koji se pojavljuju u specijalizovanim časopisima govore na koji način borilačke veštine postaju deo jednog sasvim određenog stila života: ,,Training for body, mind and spirit’’[Black Belt,2007,vol.9:68]; ,,Philosophy/Karate way’’[Black Belt,2007,vol.12:64]; ,,Avantura duha – putopis iz budističkog samostana’’[BudoInternacional,2003,11,:64]; ,,Vegetarijanstvo: da ili ne’’[BudoInternacional,2003,11,:56]. Pomenuti časopisi, emisije, knjige eksploatišu elemente istočnih kul-tura, jasno se profilišući prema ogromnoj publici koja spremno upija i konzumira sve što joj se nađe na putu od zen filozofije do fitnes i bod-ibilding opreme. Stanje na tržištu je takvo da teži zadovoljenu širokih zahteva publike, te su emisije i sadržaji u novinama i časopisa ug-lavnom kolažnog tipa, krećući se od izveštaja o sportskim događajima, reklama za energetske suplemente i dodatke ishrani, preko članaka i kolažnih emisija o tradicionalnim mestima borilačkih veština (Šaolin Hram, Wu Dang hram, Okinava), njihovoj istoriji i filozofiji, do pre-poruka o higijenskim i nutricionističkim navikama i ishrani. Od 1993. manastir Šaolin u Kini je otvoren i za podučavanje stranih studenata. Praktičari i vežbači mogu ostati od mesec do godinu dana, pod ma-nastirskim režimom života i vežbanja, uz molitvu, post i meditaciju, uz plaćanje ekonomskih cena koje se kreću od 570$ za mesec dana do 4900$ za godinu.[http://www.shaolins.com/] Pojava kulturnog i sportskog turizma takođe je jedno od obeležja životnog stila vežbača borilačkih veština. Pod kulturnim turizmom pre svega se misli na posete dalekoistočnim zemljama u potrazi za što izvornijim učiteljima i što manje vesternizovanim sistemima borbe koji su predmet interes-ovanja tradicionalno orijentisanih poštovalaca. Kod sportskog turizma svako međunarodno takmičenje privlači ogroman broj ekipa, trenera i prateće delegacije, koji putuju po svetskim šampionatima i kupo-vima, čiji broj se uvećava iz godine u godinu. Turističke organizacije imaju specijalne turističke ponude koje se odnose na klubove i njihove aranžmane. Američki doživljaj borilačkih veština je pod jakim uticajem industrije zabave, tako da je američko razumevanje i adaptacija borilačkih veština i dalje pod jakim uticajem lokalnih urbanih mitova,

78

ideologija i drugih kulturnih osobenosti američke popularne kulture. ,,Tri mita o ratnicima ukorenjena u masovnu kulturu Amerike: 1) Šejn (film “Šejn”); 2) Rog ( film ,,Smrtonosno oružje’’-Mel Gibson kao poznavalac karatea); 3) Niko ( film ,,Iznad zakona’’/Stiven Sigal aikido majstor/). Šta imaju zajedničko? Heroj kažnjava zločince. Sve ovo gra-di specifičnu sliku koju borilačke veštine imaju kod praktičara u Americi.’’[Cynarski,2005,:15] Pojava feminističkog karatea, specijalizovanih škola orijenti-sanih ka etničkim manjinama jesu još neke od specifičnosti transfor-macije borilačkih veština koje svojiom specifičnom američkom vrstom ideološke fleksibilnosti sve više odstupaju od tradicionalnih vrednosti, transformišući se u pravcu komercijalizacije.[Donohue,1990,vol.85:55-63] Dalja transformacija borilačkih veština dovela je do vaskrsavanja davno zaboravljenog fenomena u zapadnoj kulturi, savremene verzije gladijatorskih borbi kakve imamo danas: UFC (Ultimate Fight Champi-onship), MMA (Mix Martial Arts), Pride, Pankracion, Vale Tudo, itd. koji predstavljaju krajnji produkt stilske hibridizacije, mešanja i profesion-alizacije borilačkih veština na Zapadu. [Black Belt, BudoInternacional, Knock Out Internacional] Ove krvave borbe sa minimumom zaštitne opreme i pravila, stvorene su kako bi simulirale realnu borbu i pružile publici šansu da vidi koja je od veština bolja i koji je borac čvršći. Za dvadeset godina svog postojanja ove gladijatorske borbe su postale pravi svetski fenomen i velika industruja, ali i simbol transformacije borilačkih veština u savremenom društvu. Kao takve, borilačke veštine su jedan od glavnih vidova zabave, sudeći po televizijskim prenosima širom sveta i količini novca koji figurira u ugovorima plaćenih boraca. ,,U sportskim spektaklima kapitalistička modernizacija ponovo se mogla iskusiti kao avantura. Lepota i spretnost, snaga i izdržljivost sportista, fascinantna brzina, ... izrabljivanje tela i materijala privlačili su mase gledalaca koji su plaćali’’.[Maze,2008,str.63] . Mnoge borilačke veštine, postavši olimpijske discipline, ušle su u red visoko profitabilnih sportskih grana, lagano pokušavjući da istisnu instruktore iz zemalja njihovog porekla. Evropski i američki instruktori sve više se osamostaljuju i preuzimaju inicijativu, modifikujući i same veštine po uzoru na druge srodne sportske grane. ,,Enormni porast popularnosti karatea u poslednjih desetak godina, duguje zahvalnost svom sports-kom aspektu, ... cilj prema uvrštavanju karatea u olimpijske sportove, jer samo olimpijski sportovi u većini zemalja uvažavaju financijsku potporu. Dakle olimpijski karate bit će ključ koji će doprineti jačanju

79

i društvenom priznanju karatea na cjelome planetu’’[Espinos,2007,BudoInternacional,20:6] Pojava ženskog sporta u borilačkim veštinama svakako zavređuje da se pomene. Žene su se potpuno ravnopravno izborile za mesto kako u kontaktnim, tako i u sportskim nekontaktnim disciplinama, pokazujući da često mogu biti čvršće i izdržljivije, nego muškarci.

80

Zaključak

Za rezimiranje teorijskog doprinosa koji fenomen borilačkih veština ima na polju proširenja i izmene pogleda na telesost u kul-turi Zapada, važno je odrediti i teorijski ’prostor’ koji telo i tele-snost zauzima u zapadnoj kulturi. Diskurs koji je u antropologiji i društvenim naukama pokrenut poslednjih dvadesetak godina, reaktu-elizovao je ,,problematiku tela’’ i njegove samorazumljivosti u kon-tekstu kulture. ,,Bavljenje ovim temama pokazuje da je pre reč o lavirintu nepoznanica kroz koje se kreću istraživači različite profe-sionalne provenijencije i teorijskih orijentacija nego o kristalno jas-noj slici koju bi svako od nas mogao da stvori već na osnovu vlastite ,,prirodne’’ datosti i činjenice da smo i sami ljudska – dakle, telesna i polna – bića.’’[Ivanović,2002,:9] Telesna samorazumljivost je prob-lematizovana i sa stanovišta problematizacije odnosa ,,prirodnog’’ i ,,kulturnog’’ koja je takođe aktuelna u studijama kulture. ,,Nagla-sak je ovde bio stavljen na kulturno: ja i osoba (self) se, dakle, ovde pokazuju kao kulturno definisani koncepti.’’[Strathern,2002,:44] Samo ’telo’ je postalo problem. Feministička kritika je nastavila dalju rela-tivizaciju rodnih razlika i dekonstrukciju ,,prirodnih’’ datosti polova, oslobađajući pojmove tela tadicionalnh ,,vrednosti’’. Sa druge strane, u savremenoj kulturi odvija se drugačiji proces ,,oslobađanja’’ tela. ,,Potrošačka kultura je opsesivno posvećena telu. Dijetetski saveti, pozivi na vežbanje, razni proizvodi za lepotu i održanje tela, servisi, službe, profesionalna pomoć koja sve to podržava, sastavni su deo svakodnevice.’’[Đorđević,2009,:168] Savremeni čovek je usred ,,diskursa’’ o telu, koji se vodi preko medija, modnih studija, časopisa, filmova. U ovakvom kulturnom okviru, u društvima ,,Zapada’’, koncept borilačkih veština izgleda kao još jedan produkt u nizu sredstava za postizanje ,,zdravog, vitkog, idealno zategnutog i dugovečnog’’ tela, tj. borilačke veštine se pojavljuju kao ,,roba’’ na tržištu sličnih produkata. Iako vežbanje odavno ne nosi više krilatica ,,men sana, in corpore sano – u zdravom telu - zdrav duh’’, već ono, pored drugih medicinsko-bioloških sredstava, služi održanju poremećene ravnoteže između savremenog stila života praćenog pogubnim navikama i gojaznošću i prirodne potrebe za kretanjem i fizičkim radom. Ako bi trebalo da se da najgrublja ocena stanja zapadnog viđenja položaja tela u svetu, slobodno se sme reći da je njena osnovna crta sklonost da probleme

81

kojima se bavi posmatra kroz oštre distinkcije i polarizaciju pojmova, što joj izgleda pomaže da analitički pristupi problemu. Stoga ne čudi, što pomenuta opozicija ,,prirode i kulture’’[Ivanović,2002,:12] kao model razmišljanja o konceptima tela veoma podseća na druge slične opozicije kao što su pol/rod, telo/duh, itd. ,,Pod sintagmom tradicionalnih promišljanja o ulozi tijela u formiranju jastva podrazumijevamo tradiciju supstancijalnog dualiz-ma (kartezijansku filozofsku tradiciju) temeljenu na premisi čovjeka kao misaonog bića. Descartesova filozofija temeljena na dualizmu materijalnoga tijela i nesupstancijalnoga uma upućuje na zaključak da je tijelo zapravo ideja ljudskoga uma, dok je materijalnost tijela postvarenje te ideje u našem iskustvu. Kad obraćamo pozornost na njega, tijelo se materijalizira te ga postajemo svjesni kao objekta. Međutim, kad se naša pažnja preusmjeri na druge objekte ili misli, tijelo nestaje, onestvaruje se. Prema Descartesu mentalni fenome-ni nemaju mjesta u fizičkom, materijalnom svijetu, već imaju posve nezavisan, autonoman status. On dakle razlikuje fizičku supstanciju (res extensa) koja je mjerljiva i misaonu supstanciju (res cogitans), nemjerljivu i nedjeljivu.’’[Kiš,2008,:110] Ali čini se da opozicije o kojima je reč imaju svoje poreklo u jednom dubljem religijskom konceptu koji je sa hrišćanstvom obra-zovao kako zapadni pogled na svet, tako i na telo u njemu. U nekim tumačenjima praroditeljskog greha telo biva predstavljeno kao tam-nica duše, ono je ,,postalo ,put’, izvor svih podsticaja na greh i protiv-ljenje Bogu’’.[Godelije,2002,:30] Zahvaljujući tome u kulturi Zapada telo ima negativan prizvuk, dok je duh kao i kod Platona, božanskog porekla i jedini sposoban za dosezanje ,,viših sfera’’. ,,Za avgustinsku tradiciju telo je tamnica iz koje se duša želi izbaviti što pre. Slično je mislio i Dekart, samo što na tom izbavljenju nije istrajavao iz reli-gioznih ili moralnih razloga, nego isključivo zato što je u njemu video put za sticanje onih uvida na kojima bi čitavo ljudsko znanje trebalo da opstoji.’’[Šakota-Mimica,2006,:137] Sa ovakvim uvidom Dekart će u nauku uvesti zahtev za supstancijalnim dualizmom, i težnju da se čulni i telesni aspekt kao deo prirodne datosti koja je varljiva, isključi kao nepouzdan iz naučnog saznanja. Zamišljenost nad pojmom tela, kao što smo već istakli, počinje u dvadesetom veku, i tu valja istaći pionirski rad Marsela Mosa koji je kod nas objavljen u okvirima kn-jige ,, Sociologija i antropologija’’. Mos je, dakle, prvi istakao vezu između telesnih tehnika i procesa socijalizacije.[Levi-Stros,1982,:15] Od tada na ovamo se rasplamsao teorijski diskurs o telu u društvenim naukama, koji se kretao u već pomenutim opozicijama biološkog i

82

kulturnog. ,,Umesto da istraže načine na koje su činjenice koje se odnose na biološku reprodukciju, kao sve društvene činjenice, kul-turno konstruisane, antropolozi su, ... polazili od pretpostavki vlas-tite kulture i podrazumevali da prirodne polne razlike predstavl-jaju temelj ljudske reprodukcije i da se kao takve uvek i u svakom društvu nalaze u osnovi kulturnih definicija srodstva, ličnosti, ljudske prirode.’’[Ivanović,2002,:16] Difuzionizam i kulturni relativizam će, dakle, dovesti do dekonstrukcije kako odnosa roda i pola, tako i pret-postavljenog odnosa duha i tela u korist jednog holističkog shvatanja njihove integracije.[Strathern,2002,:45] ,,Telo počinje da se tumači kao tekst, što znači da se u njega upisuju društvena i kulturna pravila, religijska verovanja, naučna saznanja, na osnovu različitih ,oruđa’ u različitim kontekstima i sa različitim namerama.’’[Đorđević,2009,:162] Naime, u komparativnoj analizi kultura, kartezijanska kategorizacija morala je da pretrpi korenite promene, te susrevši se sa različitim vrstama ,,etnokonceptualizacija’’ [Strathern,2002,:45], na kraju dođe do potpunog odbacivanja takvog modela, u korist jednog holističkog principa. U diskursu o telu u zapadnim društvima, sem teorijskog ok-vira koji je prisutan u literaturi, postoji takođe i jedan opšti, svakod-nevni diskurs koji se vodi u popularnim medijima (televizija, časopisi, filmovi, internet). Savremeni čovek je opsednut telom, medijski prostor je zasićen mladim preplanulim telima, a pitanje posedovan-ja takvog izgleda prenosi se sa prirodnih datosti na pitanje vlastitog izbora sugerisanog agresivnim reklamnim kampanjama. Potrošačka kultura je okvir u kome se savremeni čovek kreće, birajući vrednosti koje mu se nude, ne stvarajući ih. Postulat lepog, zdravog tela, u hedonistički orijentisanoj kulturi okrenutoj materijalnim dobrima, uživanju, trenutnom zadovoljenju želja, ukazuje nedvosmisleno na ,,preokret ove kulture prema centralnim egzistencijalnim pitanjima: životu i smrti.’’[Đorđević,2009,:169] Dok su religiozni uticaji u savre-menom društvu još uvek bili jaki, problem spasenja je bio skoncen-trisan isključivo na koncept duše u dihotomiji ljudskog bića, odno-su duša/telo. U savremenoj kulturi dolazi do spajanja unutrašnjeg i spoljašnjeg tela, duše i fizičkog aspekta, tj. duša na neki način postaje materijalna, što dovodi do paničnog straha od smrti. Održanje večite mladosti postaje jedini put ka besmrtnosti. Potrošačko društvo stvara sliku sveta kao mesta za lagodan život, slobodu u kojoj je moguće birati ne samo stil života, već i sudbinu, a ovakva ideologija starenje, bolesti i smrt predstavlja kao pitanja vlastitog izbora. Još jednu važnu dimenziju telesnog diskursa u savremenom

83

društvu predstavlja sport koji, da ga opišemo fukoovskim okvirima, predstavlja jedan novi ,,sekularni asketizam’’. [Đulijanoti,2008,:163] Sportska pedagogija klasifikuje i distribuira telo na osnovu biomed-icinskih diskursa, koji fizičke karakteristike povezuju sa sportskim sk-lonostima, što na primer, rezultira rasističke pretpostavke koje for-siraju mušku dominaciju, onemogućavajući devojkama da se bave kontaktnim sportovima, a crnačku decu isključuju iz vodenih sporto-va.[Đulijanoti,2008,:163] Homogenost veličine tela postaje vidljiva u sportu; treneri i medicinsko osoblje mogu da isključe izražajna i nejednako razvijena tela na račun disciplinovanih i snažnih tela koja su pouzdana. Profesionalni sportisti izdvajaju se u modernim sports-kim klubovima na ,,arhipelag nalik zatvorski’’[Đulijanoti,2008,:161], gde se vežba, ishrana i odmor strogo kontrolišu. Telo se, takođe, pojavljuje i kao sredstvo kojim se trguje, tj. profesionalni sportisti se uključuju u razmenu i trgovinu koja se odigrava između klubova i organizacija, a u kojoj on sami nad svojim telom nemaju skoro nikakvu kontrolu, kada se jednom potpiše ugovor. Poređenje položaja tela u zapadnoj i istočnoj tradiciji može pomoći da se vide jasne razlike u odnosu čoveka i njegovog tela i prirode sa kojom stoji u neposrednom odnosu. Doživljaj prirode pre-lomljen kroz prizmu nauke još uvek ističe čovekov dignitet u odnosu spram okoline u kojoj živi. U tom smislu biblijsko shvatanje čovekovog položaja aktuelizovano je kroz aktivistički i nasilan odnos spram prirode. ,,Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zver-inja što se miče po zemlji.’’[Knjiga Postanja,1,27,:2] Zapad, dakle, prirodu doživljava kao mesto ispoljavanja svoje moći i vlasti, u krei-ranju vlastitih ciljeva spram sopstvene imaginacije, što je dovelo do ekoloških katastrofa i globalne zagađenosti na svim delovim zemaljske kugle gde je beli čovek doneo svoju kulturu, izazvavši nesklad. Sa druge strane u jednoj od poznatih budističkih sutri (Mettâ Sutta, Sutta Nipâ-ta) možemo pročitati: ,,Upravo poput majke koja vlastitim životom zakriljuje od nedaća svoga sina, svoje jedino dete – takve tvoje neka budu misli koje prigrljuju sve što živi.’’[Devidé,2007,:197] Suprotstav-ljanje prirodi i jedna posebna vrsta nezadovoljstva položajem koji čovek ima u njoj oličena je i u još jednom stihu iz Starog zaveta: ,,Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet’’.[Knjiga Postanja,3,19,:3] Na Istoku čovek obrađivanje zemlje i rad na njoj ne doživljava kao njeno pokoravanje i prisiljavanje prirode da radi za njega, te plodovi prirode nisu Božji dar za trud koji je uložen, već dar same Prirode, koji je odnegovan zajednički uz pomoć

84

Sunca, kiše, zemlje isto kao i dete svojih roditelja. ,,Jedan zapadnjak koji je razumio Japan (J.Kirkup) zapisao je kako mu je grupa japanskih radnika, nakon što je dovršila neke popravke u njegovoj kući, poslala buket cvijeća i pjesmu:

Ovog smo vrućeg ljetnog danapod gostoljubivim krovom

s veseljem radili.’’[Devidé,2007,:197]

Borilačke veštine, kako smo pokazali ranije, jesu deo prirode i njenog sklada i čovek je u njenim okvirima doživljavan kao jednak svemu što postoji, slobodan da oponaša majmuna, tigra ili ždrala. Umeće borbe podignuto je na nivo umetnosti – savršenstvo pokreta, savršenstvo celine. Kao takva umetnost bilo ona kaligrafija ili pisanje stihova ili mačevanje ima ulogu ,,da pomaže u spašavanju ljudi od poluživota, time što pomaže da vide kako slobodno i kreativno može biti ljudsko doživljavanje.’’[Devidé,2007,:198] Telo kao mesto kulti-vacije duha je nešto posve novo za Zapad, gde se sam put razvoja uzima za cilj (Put – DO- TAO), koji je tako postavljen u beskonačnosti, ne u nekom konkretnom cilju. Za borilačke veštine sa svom svojom pratećom ’’infrastruku-rom’’ koju u medijskoj prezentaciji na Zapadu poseduju, doprinose na jedan specifičan način proširenju percepcije vlastite telesnosti. To proširenje se može videti kako kroz samu praksu u kojoj se mentalistički i telesni elementi preklapaju daleko više nego u sportskim granama, tako i u pažnji koja se u medijima (knjigama i časopisima) poklanja duhovnim aspektima veštine skoro isto kao i telesnim, tj. tehničkim. Korišćenje sad već uobičajene terminologije koja vuče svoje korene iz kulturnih koncepata Istoka (Jin i Jang, Ći energija), među vežbačima širom sveta doprinelo je proširenju pogleda na ,,prostor’’ tela koji nije više samo fizički, već pored mentalnog obuhvata i energetski element. Težnja da se ovi tradicionalni elementi očuvaju i prenesu dalje, vodi mnoštvo pobornika na put ka ,,izvorima’’ znanja, gde se pored tehničkog usvajaju i drugačiji kulturni koncepti. Čovek se u očima nekog ko je praktičar borilačkih veština, ne vidi više kao strogo podeljen na dva različita i hijerarahizovana dela, od kojih je telo to koje isključivo predstavlja sredstvo u tom odnosu. Da bi se napre-dovalo u borilačkim veštinama, neophodno je da se podjednako raz-vijaju svi segmenti bića, preplićući se na nesagledive načine. Iskustvo tela koje se kroz pokret susreće sa svojim unutrašnjim bićem, izgleda kao put ka jednoj novoj vrsti duhovnosti koja ne isključije materijalni

85

deo postojanja, koji iako je prolazan nije manje vredan. Proširenje područja usavršavanja ličnosti sa jednog strogo intelektualnog i pro-fesionalnog, na jedan širi mentalno-somatski plan razvija biće čoveka na načine koji su bili potpuno strani zapadnom kulturnom modelu, strogo dualizovanom. ,,Ideja usavršavanja vezuje se danas sve više za jedan određen i specijalizovan cilj. Duh se tako stavlja u isti kalup sa nekom tehničkom preokupacijom, u tom smislu govori se i o ,,pro-fesionalnom usavršavanju.’’ [Dolo,2000,:56] Sa tim u vezi borilačke veštine jesu savršen put simbioze sa drugom kulturnom tradicijom, načinom mišljenja i življenja i kao nijedan drugi primer predstavljaju savršen uticaj Istoka na Zapad. U tom kontekstu Lič kaže: ,,Sve raz-norodne neverbalne dimenzije kulture, poput stila odevanja, konfigu-racije sela, arhitekture, nameštaja, ishrane, kuvanja, muzike, fizičkih gestova, položaja tela i tako dalje, organizovane su u strukturisane sk-upove kako bi utelovile kodiranu informaciju na način analogan rečima i rečenicama prirodnog jezika.’’[Lič,E.,2002,str.19] U tom smislu sma-tramo da smo jasno pokazali da su izvesni koncepti koji prate borilačke veštine i koji su zajednički za skoro sve sisteme borenja Dalekog istoka ( npr. koncepti ,,jina i janga’’ , ,,Puta – Taoa’’, Ći/Ki’’ energije, itd.) ,,usađeni’’ u samu praksu, te da ih kulturna barijera nije u potpunosti otklonila i neutralizovala i da se oni kao takvi mogu pronaći ne samo u tehničkom delu borilačkih veština, već i u netehničkom segmentu koji najviše utiče na svest praktičara i njihovog doživljaja sopstvenog tela. ,,Pod tom rečju (telesnih tehnika) podrazumevam načine na koju se ljudi, u raznim društvima, umeju na tradicionalan način da služe svojim telom.’’[Mos,M.,1982,I tom str.361] Veoma je interesantno to što čak i mlađim osobama koje se bave borilačikm veštinama, prisustvo sposobnih starijih vežbača izgle-da impresivno, jer se u sportu, onako kako je shvaćen na Zapadu, sve svodi na krajnji rezultat, koji zavisi od brzine, spremnosti, agilnosti, izdržnjivosti, dakle sposobnosti koje nisu vrline poznijih godina. Po-meranje perspektive u percepciji telesnosti odslikava se u promeni stava prema starijim osobama i njihovim sposobnostima za aktivan fizički život. Bavljenje sportom, u kome je selekcija i jedna specifična vrsta diskriminacije – potraga za talentima, uvek prisutna, jeste nešto što je na veliki broj ljudi delovalo destimulišuće u težnji da se bave bilo kakvom fizičkom aktivnošću. Internalizacija karatea i uopšte borilačkih veština, putem medija, donela je nezapamćenu masovnost u prvim godinama svoje ekspanzije, jednoj posve drugačijoj vrsti fizičke aktivnosti. U svojim matičnim kulturama masovnost nikad nije bila prioritet. Šta više, borilačke veštine su držane u strogoj tajnosti

86

kao porodična i klanovska svojina, dostupna malobrojnim izabranim članovima klana ili porodice. Strožija hijerarhija i pozicija ,,učitelja’’ mesto trenera je nešto što karakteriše tradicionalni pristup vežbanju, koji je, može se reći, nešto sasvim strano familijarnim i prisnijim odno-sima koje podržava naša kultura. Kada su određane kulturne barijere probijene i kada se otkriva bogatstvo jedne posve drugačije prakse, odnos samih vežbača prenosi se sa jednog spoljašnjeg na unutrašnji plan. Percepcija telesnosti postaje drugačija, izmenjena besomučnim ponavljanjem pokreta. Kada ovakvo pažljivije ,,osluškivanje’’ tela nas-tupi, počinje ono o čemu se većina vežbača slaže da je ,,početak pra-vog vežbanja’’. To je zapravo ključni trenutak u bavljenju borilačkim veštinama, jer se vezuje za nastupanje jedne vrste ,,dubljeg uvida’’ u sopstvenu praksu. Za ovo je potrebno nekoliko godina redovnog vežbanja, što podrazumeva bezbroj ponavljanja istih motoričkih rad-nji. Kada se pokreti nauče, oni više ne predstavljaju kognitivni izazov, tj. o njima se više ne razmišlja, već se oni neprestano ponavljaju što utiče na mentalne procese na sasvim određeni način. ,,Tehnika’’ predstavlja sredstvo kojim se mentalni procesi umiruju i na određeni način fokusiraju. To je naročito vidljivo u vežbanju kata – formalnih vežbi koje imaju tačan koreografski obrazac u vidu serije povezanih stavova, kretanja, blokova i udaraca. Za katu se može reći da predstavlja ,,srce’’ svakog određenog stila jer je sublimat osnovnih principa izraženih kroz pokret. Određeni redosled pokreta, kretanje, disanje u kati daju svakoj formi sas-vim specifičan ,,duh’’ koji je usađen u pokret. Putem kata-vežbanja praktičari prvi put fizički doživljavaju principe koji su usađeni u praksu borilačkih veština, a koji sami potiču iz filozofije i religije istočnaih kul-tura. Može se slobodno reći da forme-kate sublimiraju te iste principe, izražavajući ih na sažet i praktičan način, koji je dostupan čak i onima koji pripadaju drugim kulturnim tradicijama. Vežbanje kata predstav-lja promenu u ,,unutrašnjem’’ nivou doživljaja borilačkih veština. Ta promena vezana je za odstupanje od predstave stvorene putem medija i same sredine, u korist jednog neposrednog uvida putem sopstvenog iskustva i prakse. Internalizacija svih ovih principa ima za posledicu pomer-anje perspektive uobičajnog posmatranja tela i telesnosti ka jednoj drugačijoj predstavi sa bitno novim elementima koji se ne mogu upor-editi sa uobičajenim doživljajem vežbanja koja je uobičajna kod nas, već se poseže za izražajnim sredstvima koja su poreklom iz tih drugih kultura. Sve navedeno nas vodi do centralnog momenta koji želimo

87

posebno da naglasimo, a to je promena percepcije odnosa duha i tela, u kulturi koja je, kako smo to ranije istakli, strogo dualistička. Indivdi-ualno usavršavanje u kulturi koja pripada zapadnoj tradiciji jeste stro-go intelektualno, ili sa druge strane, ukoliko je fizičko, ono je strogo sportsko, dakle, usmereno na postizanje rezultata, što zavisi od godi-na i posvećenosti, tj. profesionalizma. Ravnoteža u našoj kulturi nije razumljiva vrednost sama po sebi, uvek joj je potrebno neko prateće objašnjenje, opravdanje. Borilačke veštine na tom planu odudaraju od kulturnog stereotipa, pružajući šansu za jednu drugačiju integraciju ljudskog bića, za ponovno združivanje dva odvojena dela u harmoniju pokreta, kroz koju se kultivišu i duh i telo, bez postavljanja pitanja o ontološkoj hijerarhiji ili o tome ,,ko koga vodi’’. Promene do kojih dovodi drugačiji pristup kultivacije tela, dopunjen jednim strogim metodološkim pristupom, vremenom dovodi do pomeranja perspektive pozicije vlastite ličnosti u društvenom kon-tekstu. Strogoća sa kojom se pristupa vežbanju i radu sa partnerom, dovode do promene odnosa sa, najpre, osobama sa kojima se stupa u blizak fizički kontakt (udarci, blokovi, aplikacije borbenih situaci-ja), da bi se perspektiva vremenom proširila i na širu socijalnu za-jednicu u kojoj se osoba kreće i radi. Preko zahteva za doziranom i kontrolisanom primenom stečene veštine, stiče se drugačiji doživljaj ljudi u svojoj neposrednoj okolini. Probijanje socijalnih blokada omogućuje bolju komunikaciju sa sredinom u kojoj se vežbač nalazi. Telesni kompleksi značenja su izgleda usko pozevani sa individualnim doživljajem pojedinca i njegovim viđenjem svog položaja u društvu. Rušenjem nekih barijera koje postoje na interpersonalnom planu, a koje su kulturno indukovane (kao npr. strogi dualizam duha i tela, te njihova hijerarhija i potčinjavanje tela shvaćenog kao sredstva, zahtevima ,,više instance’’ - duha) kao da padaju prepreke u ost-varivanju jednog humanijeg odnosa individue i socijalne sredine. Sa druge strane, ideali usavršavanja, onako kako su shvaćeni na Istoku, podrazumevaju kultivaciju celovitog psiho-somatskog sklopa pojedin-ca. Napredovanje u praksi omogućeno je samo onima koji su ,,čistog srca’’[Pušić, R.,2002,IIstr.251] tj. visokih moralnih kvaliteta. U tom smislu, konfučijanski ideal ,,plemenitog gospodina’’ ili ,,taoističkog mudraca’’ imao je odlučujući uticaj na formiranje jedne opšte težnje ka razvijanju i stalnom usavršavanju, u težnji da se postigne ,,gong-fu’’ ili ,,kung-fu’’, tj. ,,reč koja opisuje bilo koju sposobnost dovedenu do savršenstva’’.[Pušić, R.,2002,IIstr.251] Imperativ stalnog usavršavanja je osnov motivacije svih praktičara koji su ,,dobro zagazili’’ na stazu borilačkih veština.

88

Literatura

Belić, Z., [1985], Problem promene u grčkoj filozofiji i u Ji đingu, Kul-ture Istoka br.6, Dečije novine, BeogradBenedict, R., [2005], The Chrysanthem and the Sword – patterns of Japanese culture, Boston, New YorkBlofeld, Dž., [1989], Ji Đing – knjiga promena, Gornji MilanovacBlažičević, B., [1998], Aikido, BeogradBruce, T., [2008], Bruce Lee – Fighitng spirit, LondonChunlei, L., [2008], Eastern martial arts and violence prevention: Re-versign a stereotype, Faculty of education, Brock university, Ontario, Canada, Archives of budo, vol.4, str. 32-36Chunlei, L., [2008], Modern wushu: When Chinese martial arts meat Westen sports, Faculty of education, Brock university, Ontario, Cana-da, Archives of budo, vol.4, str. 37-39Chin, F., [1974], Introduction: Fifty Years of our Whole Voice, An an-thropology of Asian American writers, WashingtonCung, H.Dž., [1990], Ći kung, u zbornik tekstova – Kultura tela i bor-bene veštine, Dečije Novine, Gornji MilanovacCynarski, J.W.; Sieber, L.; Litwiniuk, A., [2005], Perception, under-standing and adaptation of Asian martial arts in West: a sociological analysis, Archives of budo, vol.1, str. 13-18Cynarski, J.W.; Obodyinski, K., [2007], Sosiology of Far Eastern martial arts, problems and perspectives, Archives of budo, vol.3, str. 49-53Ćirović, A., [1997], Karate – 12 Šotokan kata, autorsko izdanje, BeogradĆirković, Z., Jovanović, S., [2002], Borenja – boks, karate, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, BeogradČejni, D., [2003], Životni stilovi, Clio, BeogradČuang, C., [2006], Izabrani spisi, Prosveta, BeogradDavidé, V., [2007], Japan, Školska knjiga, ZagrebĐorđević, J., [2009], Postkultura – Uvod u studije kulture, Clio, BeogradĐulijanoti, R., [2008], Sport – kritička sociologija, Clio, BeogradDesser, D., [2000], The Kung Fu Craze: Hong Kong Cinema’s First Amer-ican Reception, CambrigeDolo, L., [2000], Individualna i masovna kultura, Clio, Beograd

89

Donohue, J.J., [1990], Training Halls of the Japanese Martial Tradition: A Symbolic Analasis of Budo Dojo in New York, Antropos vol. 85:55-63Harc, P.R., [2001], Taoizam – svetske religije, Čigoja, BeogradHol, S., [2008], Beleške o dekonstruisanju ,,Popularnog’’, u Studije kulture, Sl. Glasnik, Beograd, str. 317-329Hoff, F.F., [1990], Budo – Quo vadis?, Sounderheft,str.70-74Hubler, D., [2002], Konfučijanizam – svetske religije, Čigoja, BeogradFanon, F., [1961], The Wretched of the Earth, New YorkFabijeneti, U.; Maligeti, R.; Matera, V., [2002], Uvod u antropologiju, Clio, BeogradFilipović, D.M., [1999], Kyokushinjutsu, Narodna Knjiga, BeogradFilipović, D.M., [2002], Budistički manastir Šaolinsu, Narodna Knjiga, BeogradFilipović, D.M., [2007], Vudang šan – Sveta gora taoizma, autorsko iz-danje, BeogradFisk, Dž., [2001], Popularna kultura, Clio, BeogradFeatherstone, M., [1990], Global Culture, SAGE Publication, London, str. 1-14Funakoši, G., [1988], Karate-do, Moj Životni Put, Panpublik, BeogradFuko, M., [1997], Nadzirati i kažnjavati, IK Zorana Stojanovića, Srem-ski KarlovciGaspari, M., [1990], Telesna alhemija i taoistička joga, u zbornik tek-stova – Kultura tela i borbene veštine, Dečije Novine, Gornji Milano-vacGerc, K., [2010], Antropolog kao pisac, XX vek, BeogradGiles, H.A., [1926], Chuang-tzu, Kelly & Walsh, ShangaiGodelije, M.; Panof, M., [2002], Stvaranje tela, Kultura, Beograd, br. 105-106, str.27-42Elijade, M., [1996], Svetske religije, Narodna Knjiga, BeogradIvanović, Z.; Šarčević, P., [2002], O statusu tela u antropologiji, Kul-tura, Beograd, br. 105-106, str. 9-24Ivanji, S., [2003], Istina o Kung Fu-u, autorsko izdanje, Novi SadIwabuci, K., [2002], From Western Gaze to Global Gaze, u Global cul-ture: media, arts, policy and gobalization, Rutledge, London,:256-273Janjić, D.; Gigov, V., [1979], Borilačke veštine dalekog istoka, IŠRO Privredno-finansijski vodič, BeogradJorga, I., [1998], Tradicionalni Fudokan karate, autorsko izdanje, BeogradJovanović, S., [1992], Karate 1 – teorijska polazišta, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, Beograd

90

Ju-Lan, F., [1983], Istorija Kineske filozofije, Nolit, BeogradKaminsky, S.M., [1982], Kung Fu as Getto Myth – movies as artifacts: Cultural critiques of Popular Film, ChicagoKelner, D., [2004], Medijska kultura, Clio, BeogradKiš, M.D.; Bujan, I., [2008], Tijelo, Identitet i diskurs ideologije, Ri-jekaKonfucije, [2001], Izreke, Bonart, Nova PazovaKrueger, J.W., [2009], Knowing through the body: The Daodejing and Dewey, Jurnal of Chinese Philosophy, CopenhagenLao, C., [2003], Knjiga o daou i deu, Plato, BeogradLakroa, M., [2001], New Age – Ideologija novog doba, Clio, BeogradLič, E., [2002], Kultura i komunikacija, XX vek, BeogradLiu, D., [2004], Tai Či Čuan i Ji Đing, Esoteria, BeogradLečer, F.Dž., [2006], Kultura sveta, Clio, BeogradLorimer, R., [1998], Masovne komunikacije, Clio, BeogradLock, M., [1993], Cultivating the Body: Anthropology and epistemolo-gies of bodily practice and knowlage, Annu.Rev.Anthropol. 22:133-155Maljavin, V.V., [2008], Kina – istorija, kultura, religija, NNK Internacio-nal, BeogradMarković, Lj.; Jović, M., [2008], Istorija civilizacije Japana, Kokoro, BeogradMaze, K., [2008], Bezgranična zabava – uspon masovne kulture 1850-1970, Sl. Glasnik, BeogradMaširević, Lj., [2008], Film i nasilje, autorsko izdanje, ZrenjaninМамардашвили, М., [2009], Лекции по античной философии, МоскваMekdonald, D., [2008], Teorija masovne kulture, u Studije kulture, Sl. Glasnik, Beograd, str. 51-66Moan, R., [2006], Filmski žanrovi, Cilo, BeogradMonserud, B., [2001], Daoism and ecology, book reviwes, Florida Uni-versityMos, M., [1982], Sociologija i antropologija I, XX vek, BeogradNišijama, H., [1988], Suštinski (osnovni) principi karatea, u zborniku, Karate, Zajednica književnih klubova Srbije, BeogradNishiyama, H., [1960], Karate – The art of ’’Empty-hand’’ fighting, Tuttle Publ., BostonNakayama, M., [1966], Dynamic Karate, Kodansha Publ., TokyoNagamine, S., [1988], Misli za usavršavanje Karate-doa, u zborniku, Karate, Zajednica književnih klubova Srbije, BeogradOyama, M., [1988], Odnos Zena i Karatea, u zborniku, Karate, Zajed-

91

nica književnih klubova Srbije, BeogradPajin, D.; Marinković, A., [2004], Put Zmaja – rečnik taoizma, Izdavačka kuća Draganić, BeogradPajin, D.; Gaspari, M., [1990], zbornik tekstova – Kultura tela i borilačke veštine, Dečije Novine, Gornji MilanovacPantić, D., [2008], Psihologija reklame: Kako da ti kažem da me kupiš, zbornik Fakulteta dramskih umetnosti, 13-14, BeogradPrashad, V., [2003], Bruce Lee and Anti-imperialism of Kung Fu: A Poly-cultural Adventure, Duke University PressRazić, D., [1985], Zen, Dečije Novine, Gornji MilanovacRid, H.; Kraučer, M., [2007], Put ratnika – paradoks borilačkih veština, Esoterija, BeogradSaid, E., [2000], Orjentalizam, XX vek, BeogradSaid, E., [2002], Kultura i Imperijalizam, Beogradski Krug, BeogradSasaki, T., [2008], Budo (the martial arts) as Japanes culture, Fuku-shima university, Archives of budo, vol.4, str. 46-49Sekulić, N., [2007], Ruth Benedict o kulturi Japana, Antropologija 4, BeogradSekulić, N., [2010], Filmski spektakl kao otkrivanje drugog – tradiciona-lni Japan i likovi žena u filmovima Akire Kurosawe, Kultura, BeogradSimić, N., [2005], Karate-do – veliko japansko pesničenje, autorsko izdanje, Beograd Simić, N., [2008], Samuraji – odjeci ratničkog sna, autorsko izdanje, BeogradShu, Y., [2003], From Bruce Lee to Jackie Chan, EBSCO PublishingShigeru, T., [1996], Okinawa Karatedō Gaisetsu, OkinawaShigeru, T., [2007], predavanje u Kolarčevoj Zadužbini u Beogradu pod nazivom ,,Aspekti Borilačkih Veština u Japanu – Karate na Okinavi’’, Beograd Smith, A.D., [1990], Towards a Global Culture, u Global Culture, SAGE Publication, London, str. 171-193Snyder, S., [2006], Chinese traditions and ecology, LeidenStrathern, E., [2003], Čuvati telo u duhu, Kultura, Beograd, br. 105-106, str.44-59Stojanović, N., [2006], Režija: Akira Kurosava, Filmski centar Srbije, BeogradStari Zavet u prevodu Daničić, Đ., [1984], BeogradStorey, J., [1993], Cultural Theory and Popular Culture, Edinburgh Uni-versity PressSuzuki, D.T., [2005], Zen i japanska kultura, Geopoetika, BeogradTsai, J.N., [2006], Eye on religion: By the Brush and by the Sword:

92

Daoist Perspectives on the Body, Illness and Healing, Southern Medical Association, San DiegoTomooka, K.; Kanno, S.; Kobayashi, M., [2002], Building National Pres-tige, u Global culture: media, arts, policy and gobalization, Rutledge, London,:49-62Topolšek, M., [1989], Uechi Karate-do, put zmaja, ždrala i tigra, au-torsko izdanje, BeogradTopolšek, M., [1995], Tajđićuan, Nota, KnjaževacTruntić, S., [1977], Kung-Fu Wu-Shu, ZagrebŠakota-Mimica, J., [2006], Dekartova metafizika tela, Mali Nemo, PančevoVeber, M., [1997], Sabrani spisi o Sociologiji Religije I tom, IK Zorana Stojanovića, Srenski KarlovciVišnjić, S., [2005], prevod sa japanskog, Bubiši – zapisi o usavršavanju borilačke veštine, Kokoro, BeogradVeljačić, Č., [1978], Razmeđa Azijskih Filozofija I tom, Sveučilišna na-klada Liber, ZagrebVelika Ilustrovana Enciklopedija – Čovek, [2004], Mladinska Knjiga, BeogradVotson, L., [1995], Superpriroda – naučni pogled na nadprirodno, Dosi-je, BeogradWatts, W.A., [1984], Put Zena, NIRO Književne Novine, BeogradPušić, R., [2005], Borilačke veštine Kine, Kultura, Beograd, br. 113-115, br.2, str. 249-257Uyehara, M.; Bruce, L., [1983], Metoda borbe I-IV, ZagrebUešiba, M., [2001], Aikido – put ljubavi, Kokoro, BeogradYang, J.M., [1988], Qigong for health and martial arts – exercises and meditation, YMAA Publication center, BostonYu, S., [2009], Bodily Cultivation as a Mode of Learning, Taiwan Jurnal of Anthropology 7 (2), : 3-12

Periodična štampa:

Black Belt, 2007, vol. 12Black Belt, 2007, vol. 9Budo Internacional, 2003, br. 5Budo Internacional, 2003, br. 8Budo Internacional, 2003, br. 11Budo Internacional, 2007, br. 20Budo Internacional, 2008, br. 35Eks, 1978, Bruce Lee

93

Karate Plus, br.1, Beograd, godina 2004

Filmovi:

Fist of Fury – Bruce Lee [1972]Way of the Dragon – Bruce Lee [1972]Enter the Dragon – Bruce Lee [1973]Seven Samurai – Akira Kurosawa [1954]

Sajtovi:

http://www.shaolins.com/

94

Beleška o autoru

Aleksandar Filipović je rođen 08.12.1977. godine u Beogradu. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2005. godine na Odeljenju filozofije. Master studije nastavio na Odeljenju sociologije, baveći se sociologijom borilačkih veština, diplomirao 2010. godine pod mentorstvom prof. dr. Nade Sekulić. Na fakultetu sporta i fizičkog vaspi-tanja 2009.godine diplomirao stekavši zvanje višeg sportskog trenera za karate u klasi prof. Dr. Srećka Jovanovića. Borilačkim veštinama se bavi deset godina, najpre realnim aikidom kod Ljube Vračarevića, zatim Šoto-kan karateom (stekao zvanje 1. Dan kod prof.dr. Vladimira Jorge i Gordana Vukićevića). Trenutno vežba Ueči rju karate kod ma-jstora Milana Dimitrieskog.

95

AutorAleksandar Filipović

IzdavačMalagma doo, Gandijeva 148a/74, Novi Beograd

malagmadoo@gmail.com , 066.96.16.826

Za izdavačaBoris Bušić

Urednik izdanjaAndrijana Brajušković Bušić

LekturaKatarina Petrović

KorekturaMirjana Petrović-Filipović

Naslovna stranaSvetlana Doroševa

Priprema za štampu i dizajn koricaMalagma

Štampa Zuhra, Beograd

Tiraž 500

96