"Bog ubio Brankovia Vuka, on izdade tasta na Kosovu", kae narodna pesma. Kunu li Srbi ve vekovima nedunog oveka, proglaavajui ga grobarom srpske srednjovekovne drave?TREBA LI REHABILITOVATI NAJVEEG IZDAJNIKA? VUK NIJE BIO BRANKOVI

pie: Prof. dr Momilo Spremi

Kada su, u otimanju za naslee nemanjike drave, Lazarevii pobedili Brankovie, izmeu ostalog i time to su kneza Lazara i njegovu rtvu posvetili i digli ak na nivo Hristove rtve, ostalo je jo da se pronae Juda. Prvi istorijski izvori koji pominju Vuka Brankovia kao izdajnika na Kosovu, javljaju se tek krajem 15. i 16. veka. Da li je izdao? Na to pitanje istorija jo ne moe da stavi taku. Ali njegova biografija pokazuje da je bio neprijatelj Turcima, ak i kad su Lazarevii sa sultanom sklapali saveze. A smrt je doekao u Bajazitovoj tamniciNa osnovu izvora nastalih u vreme Kosovske bitke ne moe se utvrditi da li je Vuk Brankovi izdao. Ne toliko zbog oskudnosti tih svedoanstava, koliko zbog njihove prirode. Srednjovekovni pisci, ljubitelji simbolike, alegorija, poreenja svojih i biblijskih tekstova, ne mogu se uvek bez tekoa razumeti. Nije lako otkriti ta kau, jo tee ta preute, jer su u tome bili pravi majstori.

Nedostatak izvetaja savremenika o Vukovom ponaanju na Kosovu, donekle osvetljavaju mlai izvori. Jo vanije je da se od nekih injenica iz njegovog ivota moe sastaviti mozaik, koji dosta govori.

Stara srpska, kosovska gospoda, sa lavom u grbuBrankovii su bili stara i ugledna porodica, koja je spadala u prvu srpsku gospodu. Po podacima nastalim u vreme kada su vladali Srbijom, i kasnijim, navodno su poticali od Nemanjia. NJihova batinska zemlja bila je Kosovo. Jo 1365. godine isticali su da su sela u kosovskoj Drenici "batina naih pradedova i dedova i naih roditelja i naa sve do danas". Mladen, rodonaelnik Brankovia, bio je upan pod kraljem Milutinom i vojvoda kralja Stefana Deanskog. NJegov sin Branko, po kome je porodica dobila ime, bio je sevastokrator, po reima njegove dece, "veliki sevastokrator" srpskog cara u Ohridu.

Nikola Aleksi, Milo Obili ubija Murata, 1871, iz crkve u Ostojievu: Samo zahvaljujui energinosti Bajazita zvanog Munja, Muratova smrt nije znaila kraj bitke za Turke

Tu u Ohridu, provodio je mlade dane i Brankov sin Vuk. U ohridskoj crkvi Bogorodice Perivlepte, u priprati posveenoj svetom Grigoriju Bogoslovu, naslikano je est portreta, levo i desno od poprsja svetog Grigorija. S jedne strane su duhovnici, a s druge laici: car Uro, Grgur i Vuk Brankovi. Portreti su raeni pred 1365. godinu, i to je prvo javljanje Vuka i njegovog brata Grgura. Car Uro je predstavljen frontalno, s vladarskim insignijama, kao suveren, u ije vreme su slikani portreti. Stariji od Vuka, Grgur je neto krupniji od njega. Ima guu i kovrdaviju kosu, dok mu je danas lice skoro uniteno. Levom podignutom rukom pokazuje, preko cara, prema svetom Grigoriju, a desnu dri u visini pojasa. Na relativno ouvanoj odei, naslikani su vertikalni krugovi. U prvom gornjem je, sa zamahnutim repom, na dve noge propeti lav, simbol porodice Brankovi.

U vreme raspada srpskog carstva, najmonije vlastelinske porodice, pre svega Lazarevii, Dejanovii i Brankovii, borili su se za ktitorstvo nad manastirom Hilandarom. Vuk Brankovi dao je tada uveni manastir Svetog ora u Skoplju sa itavim imanjem kao metoh Hilandaru. Ali, crkveni vrhovi stajali su i dalje uz Lazarevie. Delo kneza Lazara, krunisano muenikom smru, bilo je veliko i u znaku hristoljubive rtve. U borbi protiv Brankovievog patrijarha, Lazarevii su prihvatali i obilnu pomo sultana...

Desno od Grgura, frontalno kao i on, naslikan je Vuk. Otprilike starosti oko 18 godina, golobrad, sa dugom riom kosom, koja je razdeljena iznad ela i koja se u dugim uvojcima sputa do ramena. Iako je lice dosta oteeno, mogu se razaznati neto krupnije oi i dug nos. Vrlo jak i dobro ouvan vrat odaje utisak stamene linosti. Ima identinu odeu kao i brat, ali je donji deo tela potpuno uniten. Levom rukom, takoe, pokazuje, preko cara, ka poprsju svetog Grigorija Bogoslova, koji je u sreditu kompozicije i kome se, osim cara, obraaju sve naslikane linosti. Desna, unitena ruka sigurno je, kao i kod brata, bila podignuta u visini pojasa.

Kraj glave cara Uroa nalazi se grki natpis u kome se kae da je car Romeja i Srba. Natpisi uz brau Brankovie su na srpskom jeziku i irilinim pismom. Uz Vukovu glavu pie:

"Velikorodeni gospodin Vlk sin sevastokratora Branka".

Dakle, natpis potvruje da se sigurno radi o Vuku Brankoviu. To je ujedno njegov jedini sauvani portret. U vreme slikanja, sevastokrator Branko, do kraja ivota veran caru Urou, nije bio iv, u protivnom verovatno bi bio naslikan izmeu cara i sinova. Sasvim je razlona pretpostavka da su u podizanju i ivopisanju spoljne priprate Bogorodice Perivlepte uestvovale naslikane linosti, pa i Brankovii. U vreme izrade portreta, jo uvek su vladali Ohridom, a Grgur i Vuk, s oreolima oko glave, prikazani su uz samog cara, kao gospodari grada. Jo uvek su spadali u najviu srpsku gospodu; inili su itavu malu dinastiju u senci cara Uroa. Bilo je to vreme kada je suverenitet srpskog cara u Ohridu bio neosporan.

Kraljevi Marko preotima Teodoru Grguru, bratu Vuka BrankoviaMeutim, ubrzo posle izrade portreta, Grgur i Vuk su morali da napuste Ohrid. Povukli su se na sever i ve 11. marta 1365, kada je car Uro potvrdio njihove priloge Hilandaru, nalazili su se u kosovskoj Drenici, na svojoj batinskoj zemlji. Po svemu sudei, povlaili su se pred irenjem i uzurpacijom Vukaina iz susednog Prilepa. On se ba 1365. proglasio kraljem, dok je njegov brat Ugljea preuzeo vlast u Serskoj oblasti. Tada su Brankovii preivljavali teke dane. Najstari-ji sin sevastokratora Branka Radonja, posle smrti obe keri i ene Jelene, sestre despota Jovana Ugljee, zamonaio se i ostatak ivota proveo je na Svetoj Gori. Izgleda da je njegov brat Grgur jedno vreme, u doba kralja Vukaina, drao Tetovski Polog. Nije poznato da li je uspeo da se odri, a Vukainov sin Marko kao da mu je preoteo i enu Teodoru. Iz jednog zapisa sastavljenog "u dane blagovernog kralja Marka", vidi se da je Marko napustio svoju enu Jelenu, ker Radoslava Hlapena, i iveo s "Teodorom Grgurovom", koju je kasnije morao da preda tastu i da uzme "enu svoju prvovenanu". Ne ostavivi veeg traga, Grgur je izgleda nestao u vihoru raspada Srpskog carstva i krvavog turskog osvajanja. NJegov brat Vuk nije. Uspeo je da, zahvaljujui vetini i talentu, obnovi mo Brankovia i da stvori veliku Oblast.

Prva srpska bitka na KosovuSudei po ohridskom portretu, Vuk je roen pred 1345. godinu. Posle povlaenja na svoju kosovsku zemlju, oenio se Marom, najstarijom kerkom kneza Lazara. Bio je to prevashodno politiki brak, kao to je bio obiaj meu monicima toga vremena. Vezani za svetorodnu dinastiju Nemanjia, obojica su se nali u taboru velikaa protivnih kralju Vukainu i njegovim prijateljima Baliima. Ve 1369. godine, kako pria dosta pozniji Mavro Orbin, dolo je do bitke na Kosovu izmeu kralja Vukaina i despota Ugljee protiv cara Uroa, kneza Lazara i upana Nikole Altomanovia. Car je zarobljen, a plahoviti Nikola "bee poraen, njegovi ljudi poubijani, te se i sam jedva uspeo spasti". Kada se zametnula bitka", pria dalje Orbin, "knez Lazar se povue sa svojim etama i pobee".

Mogue je da je u toj bici uestvovao i Vuk, pogotovo to se odigrala na Kosovu. Ako ostaje nesigurno njegovo uee, sasvim je sigurno da je video kako je knez Lazar iskoristio bitku iz koje je pobegao. Uz to, ve 1371. na Marici su izginuli kralj Vukain i despot Ugljea, a da im nije pomogao nijedan srpski velika. Bio je to boj Srba, ali jo vie bitka Mrnjavevia. Nastao je gra-be o njihove zemlje. Koristio se i knez Lazar, a uz njega i njegov zet Vuk.

Grb Kneza Lazara: Heraldiki znak dvoglavog orla i kaciga bili su obeleje Lazarevia, a lav i dvoroga kaciga Brankovia.Lazar je stolovao u Kruevcu, a Vuk u Pritini. Lazareva vlast pruala se na sever, Brankovii su se irili na jug.

Dok je jo trajala nasilna deoba oblasti Mrnjavevia, poeli su sukobi meu rakim velikaima. Trebalo je zaustaviti nestrpljivog i agresivnog Nikolu Altomanovia. Koristei svakako i injenicu da je 1369. izgubio vojsku na Kosovu, 1373. unitili su ga knez Lazar i bosanski ban Tvrtko.

Vuk Brankovi osvaja Skoplje, a prestonicu zasniva u Pritiniupanov "rasap" praen je groznim krajem. Po reima letopisca, "rasapa sveti knez Lazar upana Nikolu u Uicu i oslepi jego". Pobednici su prigrabili najvei deo njegovih zema-lja; korist su izvukli i Lazarevi srodnici Musii i Vuk Brankovi. Do tada u senci monih velikaa, vie poznat po poreklu nego po oblasti koju je drao, Vuk je najzad poao putem breg uspona. irio je svoju dravu istovremeno s tastom, ali da ne bi smetali jedan drugom, svaki je iao svojim pravcem. Lazar prema severu ka Mavi, Kuevu i Branievu, a Vuk na jug, prema posedima Balia i Vukainovih sinova. Od prvih je oduzeo Prizren, a od kralja Marka Skoplje, vrativi mu tako dug za ranije raune. Vukovo irenje tokom osme i devete decenije DIV veka zavreno je stvaranjem velike Oblasti, koja je obuhva-tila Kosovo i Metohiju, deo Polimlja i Peterske visoravni, sa Skopljem na jugoistoku. Bio je to sredinji deo srpske srednjovekovne drave, pod Nemanjiima dugo kultivisan kraj, s najvie vladarskih zadubina, dosta dobrih utvrenja i razvijenih rudnika. Meu mnogim bogatim gradovima, Vukova prestonica bila je Pritina.

Uporedo s uspehom Vuka, rasla je i dalje mo kneza Lazara. NJih dvojica su radili zajedniki i u dogovoru, ili, kako pie u jednom izvoru iz 1386/1387. godine, napisanom u manastiru Svetih Arhanela u Prizrenu, "u jedinstvu i ljubavi pobeivali su neprijatelje svoje". Taj sastav je sainjen "u dane blagovernago i hristoljubivago i Bogom prosveenago gospodina kneza Lazara i vzljubljenago njemu sina gospodina Vuka". Dakle, knez Lazar je smatrao Vuka sinom. Vuk je 1387. isticao da su dubrovaki poklisari, pre nego to su doli njemu, odlazili "gospodinu mi knezu". Osim brojnog Vukovog novca, naena je i jedna vrsta njihove zajednike monete. Kasniji M. Orbin pominje i poslunost zeta prema tastu. "Mara je, pie on, bila udata za rakog vlastelina Vuka, sina Branka Mladenova, vrlo valjanog ratnika, mudrog oveka i veoma poslunog prema svome tastu Lazaru". Bilo je, dakle, dosta primera njihovog zajednikog rada i saradnje.

Ipak, Vuk nije bio potinjen knezu Lazaru. Dobro obaveteni Dubrovani obraali su mu se posebno od 1380. godine, od kada se uvrstio meu prvu srpsku gospodu. Od njega su dobijali povelje o trgovakim povlasticama, a preporuke za isplatu tzv. stonskog dohotka uzimali su posebno od kneza Lazara, Vuka i ura II Stracimirovia. Inae, Vuk je organizovao svoju upravu kao i u drugim delovima srpskog carstva. Imao je svoj dvor i svoje dostojanstvenike. U izvorima se pominju njegovi: vlastela, vojvode, elnici, dijaci, "milosnici". Knez Lazar nije imao pravo meanja u njegovu Oblast. Vuk je vodio svoju spoljnu i unutranju politiku i bio je potpuno samostalan gospodar svoje drave.

Crkveni sabor za izborpatrijarha u PeiZet je, ipak, morao da ustupi prvenstvo monijem tastu. Ali, razlika meu njima nije bila samo u veliini moi, ve i u kvalitetu. Knez je imao neto to Vuk nije. Imao je podrku crkve. Kao najmoniji srpski gospodar posle 1373. godine, Lazar je mogao vie nego bilo ko drugi da istakne prava vrhovnog srpskog gospodara, prava na naslee Nemanjia. NJegov rad obnavljanja ne-manjike vladarske ideologije, poklapao se sa eljama i potrebama crkve, iji je program bio uspostavljanje jedinstva u raskomadanoj srpskoj dravi. Kada je 1375. uspeo da izmiri Srpsku i Vizantijsku crkvu, stekao je jo veu prednost. Uspeno je zavrio posao koji je prevazilazio okvire jednog oblasnog gospodara; postigao je uspeh svesrpskog znaaja. Crkva ga je prigrlila, postao je njen izabranik i miljenik. Podravala ga je da bude "samodrac svih Srba" i naslednik svetorodne dinastije.

"Velikorodeni gospodin Vlk, sin sevastokratora Branka, bio je oenjen Marom, kerkom kneza Lazara i bio je tastu najverniji saveznik. ak ga opisuju kao "veoma poslunog prema tastu Lazaru", a na nekim mestima i kao Lazarevog "izljubljenago mu sina". Ipak, Vuk Brankovi bio je samostalan vladar, irio je svoje teritorije ka jugu, ba kao to ih je Lazar irio na sever. Razlike u moi gotovo nije ni bilo. Ali, Lazar je uspeo da pridobije uz sebe Pravoslavnu crkvu. Nekoliko izbora za patrijarha, kao da su odrani u znaku sukoba tasta i zeta: Vuk je podravao Jefrema, a Spiridon je bio vezan za Lazara.

Prema crkvenopolitikoj ideologiji pravoslavlja, crkva je slobodna u odnosu na dravnu vlast, ali je nedeljiva od nje i nalazi se "u simfoniji" i "diarhiji", s njom. Ali, kroz istoriju je bilo odstupanja od toga. Put do koga je cela Srpska crkva stala iza kneza Lazara nije bio ni brz ni lak. U procesu raspada srpskog carstva stvoreno je vie samostalnih oblasti, iji su gospodari preuzeli obaveze prema crkvi kao pravi vladari. Crkveni dostojanstvenici bili su upueni na saradnju sa velikaima u ijim su dravama iveli. Oekivalo se da ih podravaju i u politikim potezima. Kako su svetovni gospodari bili u meusobnim sukobima, klirici su se, mimo svoje vo-lje, nali na raznim stranama. To je slabilo je-dinstvo crkve, i, uporedo sa podelom drave, poela je i njena deoba. Pogotovo to su velikai eleli da imaju svoje ljude u crkvi, a onda je svako isticao svoga kandidata. To se lepo moglo videti pri izboru patrijarha 1375. godine.

Patrijarh Jefrem Hilandarac i Vukov brat kaluer GerasimPosle smrti patrijarha Save, politika podeljenost zemlje, odrazila se na crkvu. Sabor su sazvali u Pei knez Lazar i ura Bali "koji tada naelstvovahu". Izgleda da su oblasni gospodari istupali sa svojim kandidatima. Nije bilo sloge i zato su svi molili Boga "da utia buru" i pokae pastira i uitelja stadu. Uesnici sabora, "pokrenuti slavoljubljem i ostalim trima sabornim strastima", po reima Danilovog nastavljaa, "zatraie da razbojniki i sa napadanjem ugrabe sveti presto i apostolsko dostojanstvo, i radi toga biva ne mala beda". Natezanje je, zvanino i nezvanino, trajalo nekoliko meseci, od 29. aprila 1375, kada je umro patrijarh Sava, do 3. oktobra, kada je, najzad, za patrijarha izabran Jefrem.

Adam Stefanovi, Kneeva veera, litografija: Hrianski motiv tajne veere i Judinog izdajstva ugraen je i u kosovski mit

Jefrem je bio Bugarin. Roen 1311. ili 1312. u "oblasti carstva bugarskog", zamonaio se sa 23 godine, a potom preao na Svetu Goru. Najpre je iveo u Hilandaru, zatim u Zografu, a onda na planini Atosu. "Zbog najezde Agarena" preao je u neki manastir u okolini Plovdiva, u kome je bio iguman, da bi, za vlade cara Duana, doao u Srbiju. Najpre je dobio blagoslov od patrijarha Joanikija da se naseli u nekakvoj isposnici nedaleko od Deana. Kada su posle Duanove smrti nastupila smutna vremena, patrijarh Sava premestio ga je na bezbednije mesto, nedaleko od Peke patrijarije. Znai, to nije bio obian monah, ve ugledan i obrazovan pustinjak, pisac kanona i stihira, uz to Hilandarac, o kome su se starali srpski patrijarsi.

U Jefremovom itiju, pekog episkopa Marka, kao to je obiaj u takvim sastavima, kae se kako je on odbijao da se primi visoke asti. Ipak, primio se patrijarijskog ina, a njegovom izboru prisustvovala je delegacija svetogoraca i predstavnici Carigradske patrijarije.

"I kad je bio patrijarh ovaj preosveeni i bogonosni patrijarh kir Jefrem", pria Danilov nastavlja, "odmah se utia bura za crkvu i razrei se svaka veza, i bila je patrijarija Konstantinova grada sa srpskom patrijarijom u ljubavi i izmirenju i u jedinstvu".

Istraivai su zato uzimali da je Jefrem bio kompromisan kandidat, "pogodna linost za politike nagodbe". Bavei se specijalno srpskim patrijarsima srednjega veka, M. Purkovi iao je i dalje. "Oevidno da je Jefrem", napisao je on, "izabran kao linost sporazuma onih koji nisu mogli da dovedu svoje kandidate". Po njemu, rascep na saboru nastao je na pitanju "da li e novi patrijarh da bude ovek kneza Lazara ili ovek ura Balia".

Kakav je bio udeo Vuka Brankovia u izboru novog patrijarha, teko je rei. Da li su i koliku ulogu pri izboru svog biveg sabrata igrali hi-landarci, meu kojima je bio i Vukov brat Gerasim, izuzetno snana i uticajna linost? Zna se jedino da je Gerasim kasnije dolazio patrijarhu Jefremu. Traio je od kneza Lazara da Crep Vukoslavi vrati crkvu Svete Bogorodice u Letju pod Petrusom, nedaleko od Paraina. Ne ulazei u spor, knez je parniare uputio "na zakon" patrijarhu Jefremu. Poto je sasluao stranke, u dogovoru s mitropolitima, episkopima i patrijarijskim savetom, Jefrem je odredio da crkvu zadri Crep, kako je svojevremeno odredio i car Uro. Prema tome, nije presudio u korist hilandaraca. Isti Vukov brat izlazio je pred kneza Lazara i zbog drugih stvari; dobio je, na primer, posede za hilandarsku bolnicu. Bilo je to vreme velikog ugleda Svete Gore, a na njoj je, zbog sve vee turske opasnosti, sve vie dolazila do izraaja simbioza istonohrianskih naroda. Pripadnost "rodu hristijanskome" bila je vanija od pripadnosti narodu. Zato nije udo to se na elu Srpske crkve naao jedan Bugarin, pogotovo to je bio prihvatljiv za carigradsku crkvu. Ipak, izbor stranca pokazuje kao da nije bilo sloge oko nekog srpskog arhijereja. Dovoenjem neutralne linosti, napravljen je kompromis, a oni su obino kratko trajali. Tako je bilo i ovoga puta.

Kada je Bajazit pozvao sve svoje vazale u Ser, jedino se Vuk Brankovi nije odazvao. U Bici na Rovinama poginuli su kralj Marko i Konstantin Draga, a uestvovao je i Stefan Lazarevi. Samo Vuka nije bilo. U zgodnom trenutku, ak se proglasio za venecijanskog vazala, poavi putem pobune protiv sultana. Kad su ga pobedili, Turci su njegove zemlje dali - Lazareviima. A Vuk je zarobljen i teko muen, ivot je zavrio u Bajazitovoj tamnici.

Knez Lazar je saraivao s patrijarhom Jefremom, o emu svedoi i sluaj s pomenutim Crepom. Ipak, ubrzo posle smrti ura Balia (1378), sazvao je, oko 1379, sabor na kome je Jefrem primoran da se povue. Knez Lazar se, dakle, oslobodio Jefrema. Kao uzroke ostavke, izvori navode samo asketske motive i starost. Jefrem je, to se tano zna, tada imao oko 67 godina. One, dakle, nisu bile preteke, a da starost nije razlog njegovog povlaenja pokazae kasniji dogaaji.

Knez Lazar postavlja Spiridona za patrijarhaZanimljivo je da se ne zna ni kada je ni gde je odran sabor na kome se Jefrem povukao. Otkako je proglaena Srpska patrijarija to je bio prvi sluaj da presto poglavara crkve nije bio upranjen smru ve ostavkom. Po izriitim navodima izvora, sabor je sazvao knez Lazar; drugi oblasni gospodari se ne pominju. Bez sumnje, u meuvremenu je porasla njegova mo. Inicijativa je bila na njemu. Posle pobede nad Radiem Brankoviem, Lazar je proirio svoju vlast u Podunavlju i Branievu. Odmah je podigao manastir Gornjak, u kome je ivopisan njegov lik. Koristei se situacijom da je Carigradska patrijarija bila bez svog duhovnika posle zbacivanja patrijarha Makarija krajem 1378. ili poetkom 1379. godine, ba u to vreme svrgao je Jefrema. Knez Lazar je uvek nastojao da se jurisdikcija Srpske crkve poklapa sa granicama srpske drave. Za novog srpskog patrijarha izabran je Spiridon, koji, najblae reeno, nije bio po volji Carigradskoj patrijariji. On je odmah potvrdio kneeve darove manastiru Gornjaku.

Znaajno je da episkop Marko, uenik patrijarha Jefrema, mada napominje da je novi patrijarh izabran po Jefremovom savetu, uti o Spiridonu. Mada je o njemu znao mnogo vie, nije eleo da saopti nita. Zadovoljavajui se izrazom "postavljajut Spiridona na patrijarki presto", kao da je namerno reio da to vie preuti o novom patrijarhu. Uoavajui te injenice, istraivai su isticali njihovu vanost, a M. Purkovi je zakljuio:

"Iz ovog utanja episkopa Marka kao da bi moglo da se ita da starost i zamor nisu bili jedini razlozi zbog kojih se Jefrem povukao."

To je, bez sumnje, tano. utanje episkopa Marka, koji je i dalje ostao uz zbaenog patrijarha Jefrema, imalo je duboke razloge. Umesno je postaviti pitanje: kako je na sve to gledao Vuk Bran-kovi? Nije mogao biti ravnoduan niti nezainteresovan, jer se sve to i te kako ticalo i njega. U tom momentu, meutim, mogao je samo da posmatra ta radi knez Lazar.

Lazareve povelje pisane patrijarhovim zelenim mastilomPatrijarh Spiridon je datovao dokumenta u Pei samo na poetku patrijarijskog sluenja. Ve 3. marta 1382. monah Dorotej i njegov sin Danilo izdali su povelju u ii o osnivanju manastira u Dreni. Povelju su sveano izdali u ikom hramu Svetog Vaznesenja pred "patrijarhom srpskim kir Spiridonom" i pred celim "zborom velike crkve". Dakle, u ii se nalazio patrijarh Spirodon i ceo "zbor velike crkve". Neki istraivai su i do sada s pravom uzimali da je Spiridon stolovao u ii. U svakom sluaju, u to vreme pitanje stolice srpskog patrijarha mora se posmatrati i kroz odnose Lazarevia i Brankovia. Tako je, dakle, Spirodon preao da stoluje u zemlji Lazarevia.

Patrijarh Spirodon je u svojim poveljama uporno i redovno isticao suverenu vlast kneza Lazara nad svim Srbima, uvek navodei kneevu titulu samodrca. Pokojni Vladimir Moin je, sa dosta razloga, smatrao da je arenge u pet Lazarevih povelja pisao patrijarh Spiridon. Lazareva povelja Obradu Dragosaliu i Spiridonova potvrda pisane su istom rukom i istim mastilom, i to zelenim, kojim se, kao to je poznato, sluio patrijarh. Sve je to navelo V. Moina da zakljui da je Spiridon sve vreme vlade kneza Lazara bio pokraj njega. Prouavajui specijalno kneeve i patrijarhove povelje, F. Barii je s pravom konstatovao da je Spiridon bio Lazarev blizak saradnik. Tako je, u stvari, izborom Spiridona najzad dolo do zajednikog istupanja i potpune podudarnosti delovanja kneza i patrijarha. Tim izborom prekinuta je neutralnost crkve i Lazar je, konano, stekao preimustvo nad ostalim oblasnim gospodarima. Kao to pokazuju povelje patrijarha Spiridona crkva ga je priznala za suverenog, samodravnog vladara svih Srba i on je stekao njen legitimitet. To je bila najvea pobeda koju je knez Lazar izvojevao u ivotu. To je, ujedno, bio i naj-vei poraz Vuka Brankovia.

Jefrem prilazi Vuku Brankoviu i seli se u Prizrenta je u meuvremenu radio zbaeni patrijarh Jefrem? Povukao se u Oblast Brankovia i iveo u prizrenskom manastiru Svetih arhanela. Prizren je posle smrti ura Balia doao pod vlast Vuka Brankovia. Tu je proveo oko deset godina, gde su ga, navodno, poseivali knez Lazar i Vuk. Izgleda da je delovao sa linostima koje su podravale i opravdavale Vukove pretenzije. Na zapisu jednog mineja koji je uvan u manastiru Graanici, dakle, u Oblasti Brankovia, pie da je pisan "u dane blagovernago i hristoljubivago kneza Lazara i gospodina Vuka". Datuje se, dakle, sa oba vladara, a Lazar je bez titule samodrca. Dokument takve sadrine nije usamljen. Na zapisu u "Letovniku" Georgija Amartola, pisanom 1386/1387, ba u manastiru Svetih arhanela, pie da je sastavljen "u dane blagovernago i hristoljubivago i Bogom prosveenago gospodina kneza Lazara i vzljubljenago njemu sina gospodina Vuka, sdretima e ima vse srbskie zemle". Poto je pomenut patrijarh Spiridon, navedeno je da je knjiga pisana "povelenijem gospodina Vlka... pri gospodine i uiteli bivim patrijarhe kir Efreme". Ovaj tekst se jo vie razlikuje od onih pisanih u dravi kneza Lazara. Dok su njegovi ideolozi isticali da je samodravni vladar svih Srba, a patrijarh Spiridon nikada nigde nije pominjao Vuka, ideolozi u Oblasti Brankovia smatrali su da srpske zemlje dre zajedniki Lazar i Vuk, a uz kneevo ime nisu stavljali titulu samodrca. Priznavali su patrijarha Spirodona, ali su datovali i bivim patrijarhom Jefremom.

Zaharije Orfelin, Knez Lazar, 1773. godina: Posle Lazareve smrti, Vuk Brankovi, na ijim teritorijama se bitka odigrala, opirao se Turcima jo pune tri godine, ne pristajui na kompromisnu politiku carice Milice

Pomenuti dokumenti mogli bi se tumaiti i tako da je u oblasti kneza datovano njegovim imenom, a u oblasti Vuka i njegovim i Lazarevim. Ipak, izriito se kae da njih dvojica dre svu srpsku zemlju, a navoen je, ne sluajno, i bivi patrijarh Jefrem. Oigledno, sticajem okolnosti, patrijarh u ostavci i Vuk nali su se na istoj strani. Meu Vukovim ideolozima on je zauzimao istaknuto, ako ne i prvo mesto. Budui dogaaji e to jo vie pokazati.

Da li je Vuk na Kosovu uvao vojsku za dalju borbuBriljivo prouavajui podatke o srpskim patrijarsima srednjega veka, i M. Purkovi je uoio da "Moda nije sluajan ni onaj Jefremov odlazak u oblast Vuka Brankovia", da bi zakljuio sugestivnim pitanjem: da li je Jefrem sluajno izabrao da ivi u manastiru "van neposredne vlasti kneza Lazara?" Oigledno da nije. U Vukovoj dravi igrao je i dalje znaajnu ulogu. Poto vie nije bio patrijarh, nije rezidirao u Pei, ali se smestio u carski prizrenski manastir. Vuk nikako nije zanemarivao ni injenicu da je Pe, sedite srpskih crkvenih poglavara, bilo u njegovoj dravi. To je, opet, Lazarevie sve vie upuivalo na iu. Dokumenti koji su izlazili iz Oblasti Brankovia, ipak, pokazuju da je preimustvo bilo na strani kneza Lazara. Ali, oni isto tako svedoe da je i Vuk pretendovao da dri svu srpsku zemlju. U takvoj situaciji dola je Kosovska bitka.

Knez Lazar je doveo svoju vojsku u Oblast zeta Vuka Brankovia. Osim njih dvojice, stigli su i Bosanci. U to vreme obino je svako zapovedao svojim ratnicima. Po kasnijim turskim izvorima, Vuk je, navodno, drao desno krilo. Tadanji izvori ne pruaju skoro nikakve podatke o toku bitke. To to ute, takoe je neka injenica. Jedno je sigurno: bitka je bila krvava. U njoj je izginuo itav jedan narataj. Patrijarh Danilo III, ubrzo posle boja, u "Slovu o knezu Lazaru", izrekom kae: "kad obe strane iznemogoe i bitka prestade, i bezbrojno mnotvo obejih poubijano bee, to jest Srba i neprijatelja, po Kosovu polju leae". Drugi kultni spisi o knezu Lazaru pominju da je izginulo "mnotvo blagorodnih ratnika" ili "bezbrojno mnotvo". Turci takoe "mnotvo blagorodnih i blagovernih hriana pohvatavi pogubie". I kasniji pisci istiu velike rtve. Martin Segon, svetenik iz Novog Brda, zabeleio je krajem DV veka: "Bitka je bila kobna i krvava i za jednu i za drugu stranu." M. Orbin istie: "U ovoj bici pale su mnoge linosti iz Rake i Bosne, a samo malobrojni vratili su se u svoju zemlju." Knez Lazar je imao astan kraj, poloio je ivot na oltar otadbine.

Za razliku od kneza Lazara, Vuk nije poginuo, a nema podataka ni da je ranjen, ni da je zarobljen. Bio je najistaknutija linost koja je preivela krvavi boj. Naravno, mogao je biti kriv i samo zato to je ostao iv. Iako su Turci sigurno harali i po njegovoj zemlji, njegova je uloga ostala nerazjanjena. Pokuavajui da je nekako objasne, istraivai su se dovijali na razne naine. Posle dugogodinjeg rada na srednjovekovnoj istoriji, V. Moin je napisao pred kraj ivota: "Na Kosovu je Vuk ostao sa svojim odredom van bitke." Moda je uvao vojsku za dalju borbu.

Nije bez znaaja ni podatak da se u nekim savremenim izvorima bitka pominje samo kao "kneev boj". Tako u jednom zapisu pie: "Bist boj kneza Lazara s Amuratom carem na Kosove poli." Letopisac slino navodi: "Ovo leto knez Lazar sa-tvori boj na Kosovu s Amuratom." Ne samo da niko ne navodi Vukov boj, ve ga uopte ne pominje u vezi s bitkom.

Da li je Vuk izdao i ta je, uopte, zapisano u izvorima o izdaji? U knjievnim tekstovima, nas-talim samo nekoliko godina posle bitke, javljaju se uzdrani i bojaljivi nagovetaji izdaje. Pisac Pekog letopisa, posle prikaza bitke, dodaje:

"I na kraju boja toga, ne znam ta istinito rei o ovom (Lazaru - M. S.), da li je izdan od nekog iz njegove druine ili se naprotiv sud Boji ispunio na njemu."

Neto mlai Studeniki letopis pominje beanje: "a neki straha li radi ili neverstva svoga pobegoe".

Najmonija srpska linost posle Kosovske bitkePosle Kosovskog boja Lazarevii su preivljavali teke dane. Pogibijom kneza, kua je ostala bez oca i mua, a zemlja bez iskusnog i priznatog vladara. Lazarevi sinovi Stefan i Vuk, bili su maloletni, pa je voenje dravnih poslova preuzela udovica Milica. Zemljom su harali Turci, a sa severa su napadali Ugri. Kako pie u jednom pohvalnom slovu o knezu, njegovi naslednici trpeli su "ne samo od inoplemenih, ve i od svojih". Vlastela se meusobno razraunavala, a neka se i osamostalila. Konstantin Filozof izriito kae:

"K tome dooe i meusobne borbe onih koji su ovima bili podruni, dok su drugi bili kao samostalni."

Meu samostalnima, morao je na prvom mestu biti Vuk, jer je bio najmonija srpska linost.

Zaista, teko bi bilo oekivati da se posle bitke potini tati i njenim nejakim sinovima. Naprotiv, kako je uoio S. irkovi "Vuk je nastojao da svojom linou i svojom oblau ispuni onu prazninu koja je nastala posle pogibije kneza La-zara". Nastojao je da iskoristi vreme velike ne-izvesnosti. Ostvarenje njegovih planova moralo je ii na tetu Lazarevia. Oni nisu mogli da mu se suprotstave, jer je sutradan posle Kosova Vuk bio najmoniji srpski gospodar. Bitka mu je, u najmanju ruku posredno, donela korist.

ta se dogodilo odmah posle boja? Odmah je za patrijarha doveden zbaeni Jefrem. Naime, ubrzo za knezom Lazarom otiao je i njegov verni saradnik patrijarh Spiridon. Ve 11. avgusta 1389. bio je mrtav. U tekim vremenima, sabor se, kako izriito pie u Jefremovom itiju, nije mogao "sa-kupiti". Zamoljen je Jefrem, kae se dalje u itiju, da pomogne crkvi u takvoj nudi. I on je po-ziv prihvatio, iako se prvi put, navodno, zbog sta-rosti povukao. Sada mu ona nije smetala, iako je imao deset godina vie.

Jefrem je neprekidno iveo u Oblasti Brankovia. NJegov ponovni dolazak na elo crkve najvie je odgovarao interesima Vuka Brankovia. Iz Jefremovog itija se vidi da je ponovo doao na patrijarijski presto bez sabora. Moda su u tome poslu Vuka podravali arhijereji u njegovoj Oblasti, a verovatno i hilandarci, meu kojima je bio njegov ugledni brat Gerasim. Vuk se nije predavao. Borio se i za pozicije na Svetoj Gori, posebno u Hilandaru. Darovao mu je brojne posede, a 1376/1377. poznati manastir Svetog ora u Skoplju, s celim metohom i svim pravima. Bio je to uveni manastir, zadubina kralja Milutina, koji je na taj nain izgubio samostalnost. Sasvim neuobiajen dar, ali ne bez razloga.

Otimanje Brankovia, Dejanovia i Lazarevia za ktitorska prava u HilandaruU vreme raspada srpskog carstva, najznaajnije porodice, a pre svega Lazarevii, Brankovii i Dejanovii, borile su se za ktitorska prava u Hilandaru, koja su ranije imali Nemanjii. U toj borbi Vuk je i te kako uestvovao. Darovao je Hilandar i pre i posle Kosova. Meu srpskim oblasnim gospodarima, prvi je postao njegov ktitor. Ali, sve je bilo uzalud. Vrhovi Srpske crkve odluno su stajali uz Lazarevie. Delo kneza Lazara bilo je isuvie veliko; sada jo krunisano i njegovom muenikom smru. Crkveni vrhovi, i ne samo oni, prihvatili su maloletnog kneza Stefana za legitimnog Lazarevog naslednika. Posle nagodbe sa sultanom, politiki krugovi, i okupljeni oko knjeginje Milice, omoguili su "mladom knezu" da se koristi pravom koje je stekao njegov otac, i da sazove dravni sabor. Na njemu se Jefrem po drugi put povukao, a najkasnije 1392, za patrijarha je postavljen Danilo III. Tako se mladi knez Stefan oslobodio Jefrema, kao to je ve jednom to uinio njegov otac.

Vladislav Titlbah, kneginja Milica,kraj 19. veka, Muzej u Kikindi: Da li su potonji sukobi sa caricomMilicom bili povod da se Vuku Brankoviu pripie izdaja na Kosovu?

Posle povlaenja, Jefrem je i dalje iveo u Oblasti Brankovia, sve do smrti 15. juna 1400. go-dine. Brzo je stvoren njegov kult, koji se osobito rairio u okolini Pei. Istraivai su ve uoili da su ga naroito negovali i irili Bran-kovii, kao odgovor na dvorski kult kneza Lazara. Tako se zavrio buran ivot jedne zanimljive linosti. Bio je to sasvim neuobiajen sluaj u istoriji Srpske patrijarije. Jedan ovek je dva pu-ta postavljan u zvanje patrijarha, u naelu doivotno, ali se oba puta povlaio. Ma kako ugledan monah bio, ovek se ne moe oteti utisku da je Vuk, kod tolikih srpskih arhijereja, podravao jednog Bugarina.

Lazar postaje Hristos, ko e biti Juda?Izborom patrijarha Danila III nastavljeno je Spiridonovo delo. Zanimljivo je da episkop Marko, pisac Jefremovog itija, koji je lino znao Danila III, ne kae nita o njemu, kao ni o Spiridonu. Novi patrijarh, kao i Spiridon, bio je jedan od glavnih nosilaca dravne i dinastike ideologije Lazarevia. Po njegovom savetu, preneto je telo kneza Lazara iz Pritine u kneevu zadubinu Ravanicu. Knez je proglaen za sveca, a Danilo III bio je jedan od inicijatora i glavnih stvaralaca njegovog kulta, kao svetitelja i mue-nika. Sam je pisao kultne sastave, meu kojima je naroito poznato "Slovo o knezu Lazaru". Kao ranije Nemanjie, on i drugi crkveni pisci, ovenali su kneza svetiteljskim oreolom. Kako je, uz to, Lazar bio i muenik, o njemu je sastavljeno vie itija i pohvalnih slova, nego o bilo kom drugom srpskom srednjovekovnom vladaru. Kao stradalnik, prikazan je kao Hristos, njegova iva sli-ka na zemlji. Uz tu sliku dobro se uklapala li-nost Jude - veitog izdajnika.

U skladu s tadanjom doktrinom o srpskoj dravnosti i vladarskom legitimitetu, kanoni-zacije kneza Lazara, osim isto verskih, imala je i duboke politike razloge. Digla je ugled kneevih naslednika. Uz pomo crkvenih vrhova na elu s patrijarhom Danilom III, Stefan Lazarevi mogao je da produi oevo delo kao nastavlja nemanjikih tradicija. Kako pie u "Povesnom slovu o knezu Lazaru", kada je postao punoletan, primio je oev skiptar blagoslovom, molitvama i rukopoloenjem patrijarha. Kanonizacija je posluila Lazareviima kao zatita i od pretenzija Vuka Brankovia. Od toga vremena i Brankovii su morali da vode rauna o kneevom kul-tu. Razumljivo, i dalje je bilo podele u crkvi.

Prema Konstantinu Filozofu, tek izmirenjem despota Stefana Lazarevia i gospodina ura Brankovia 1412. godine postignuto je jedinstvo u crkvi - "i razdeljene udove crkvene u jedno sabra". Tek tada je zavren decenijama dug i poguban period podela meu Srbima. Kada je postignuto dravno jedinstvo, ostvareno je i crkveno. Kada je u pitanju crkva, te deobe, dakle, nisu bile male i dosezale su do samog vrha. Vuk je u njima i te kako uestvovao. Ali, prvim povlaenjem patrijarha Jefrema izgubio je ideoloku bitku, drugim povlaenjem i izborom patrijarha Danila III, izgubio je ceo ideoloki rat. A ideologija je tada, kao i mnogo puta u istoriji, bila najvanija stvar.

Telo Lazarevo, posla Kosova, lealo je u Pritini, prestonici Vuka Brankovia. Vuk je uestvovao i u sveanom prenosu motiju Lazarevih, i u opisu tog dogaaja pominje se pohvalnim i bi-ranim reima - teko da bi se sve to moglo vezati za nekog ko je bio izdajica na Kosovu. Moda su tek kasnije borbe za premo Brankovia i Lazarevia, u kojima su se ovi poslednji os-lanjali na Turke, doveli do svaljivanja krivice za kosovski poraz na Vuka Brankovia. Najzad, da je Vuk bio izdajnik, zar bi despot Stefan Lazarevi usinio Vukovog sina uraa ipredao mu svoju despotovinu?

Vuk je, ipak, nastavljao svoje delo, koristei se posledicama Kosovske bitke. Ve 7. jula 1389, tri nedelje posle boja, ugarski kralj igmund poslao je u Srbiju mavanskog bana Nikolu Gorjanskog, Vukovog paenoga, "plemenitom gospodinu Vuku vojvodi, zetu velmonog mua Lazara, kneza Rake", s ovlaenjem da pregovara i zakljui neto to e biti "na korist vau i zemlje Rake".

Vukov pokuaj preotimanja UlcinjaUgarski kralj je ve u septembru poeo ratne pripreme, a u novembru je provalio s vojskom, pre svega, u zemlje Lazarevia. Napadao ih je i slede-ih godina. Vuk je za to vreme irio svoju vlast u Polimlju, sigurno uz pomo vojske, koju je, prema kasnijim izvorima, sauvao na Kosovu. Mada je i sam strahovao od Ugara, pokuavao je 1390. da od ura II Stracimirovia preotme neki grad u Primorju, verovatno Ulcinj. Za bolje upoznavanje Vuka, zanimljivo je na koji je nain eleo da to postigne. Pre juna 1390, nastojao je da nameru ostvari tajnim putem, uz pomo pet stotina litara srebra, preko Filipa Barelija, visokog dostojanstvenika ura II Stracimirovia. im je ura II, inae Vukov urak, saznao za to, bacio je Barelija u tamnicu. Nije, prema tome, bez razloga kod M. Orbina podatak da je Vuka ubio ura II Stra-cimirovi.

Vuk je, osim toga, prisvojio stari nemanjiki vladarski pridevak Stefan. U jednom zapisu, nastalom neposredno posle Kosovske bitke, na ru-kopisu Peke patrijarije, stoji da je pisan one godine kada "kneza Lazara Turci ubie i Amurata cara Srblje... v dni blagovernago Vlka Stefana". U prizrenskom pomeniku Bogorodice LJevike, posle pomena kneza Lazara i monahinje Jevgenije, navodi se "Stefana Vuka i monahinju Marinu". Na povelji, kojom je, preko brata, ustupio Hilandaru neka sela, Vuk se potpisao:

"V Hrista Boga blagoverni gospodin Stefan Vlk".

Prema tome, vladarski pridevak Stefan dodavali su Vukovom imenu i podanici iz njegove drave i on lino. Saoptavajui i komentariui podatke u vezi s poslednjim Vukovim potpisom, V. Moin je naveo: "potpis napisan crvenim mastilom, povelja snabdevena srebrnim peatom na crvenom gajtanu, i nemanjiko ime Stefan dodato uz Vukovo ime, jasno svedoe o njegovim pretenzijama na naslee nemanjikog suvereniteta."

Zato je despot Stefan usinio Vukovog sina ura?I pored svega toga, dok je Vuk bio iv nije bilo otvorenog neprijateljstva izmeu njega i Lazarevia. Kao dokaz za to obino se uzima da je knjeginja Milica 1392. boravila u Pritini. Osim toga, Vuk se pridruio sveanom prenosu motiju kneza Lazara. Sasvim razumljivo, uz njega je bila supruga Mara, jer je noeno telo njenog oca. Po izriitim svedoanstvima izvora, s njim su bili i njegovi "blagorodni", tj. vlastela.

U skladu s navedenim, i do sada su uoavani razlozi koji bi teko ili u prilog Vukovoj izdaji. Pre svega, posle bitke na Kosovu, telo kneza lealo je u Pritini, glavnom Vukovom mestu. Pisac Opisa prenosa Lazarevih motiju naziva Vuka pohvalnim imenima, to se teko moe rei za izdajicu. Moda su i kasnije borbe izmeu Brankovia i Lazarevia, u kojima su se prvi sluili turskom pomoi, uticale na svaljivanje krivice na porodicu Brankovi. Konano da je Vuk izdao, teko bi bilo shvatiti despota Stefana Lazarevia, koji je usinio Vukovog sina ura, predao mu svoju dravu i tako porodicu Brankovi doveo na srpski presto. Ali, despot Stefan je bio dalekovid politiar i veliki ovek. On se, pri tome, rukovodio najviim dravnim interesima.

Inae, mo Vuka u godinama posle Kosova bila je i dalje mnogo vea ne-go Lazarevia. To su osetili dobro obaveteni Dubrovani, iji je stav prema gospodarima u zaleu verno odraavao stanje u njemu. Vuku su 1390, ako ustreba, nudili sklonite u svome gradu, ali su, istovremeno, od njega traili i dobili potvrdu povelje o trgovini. Meutim, od 1389. do 1395. nisu traili obnovu starog ugovora o trgovini od Lazarevia. Knjeginju Milicu oslovljavali su samo kao "potenu gospou", a njenog sina Stefana kao "potenog gospodina", dok su se Vuku obraali kao "slavnom i velmonom gospodinu". Nezavisno od Dubrovana, na slian nain postupali su i Mleani. Nalagali su 1392. svojim providurima koji su preuzimali Dra, da povedu pregovore "s gospodinom Vukom i ostalima". Jedino su njemu navodili ime, dok su svi drugi spadali u "ostale". Dve godine kasnije, dodavali su uz Vukovo ime zvune titule, smatrajui ga gospodarem Srbije: "Magnificus et potens dominus Volchus de Brancho, dominus Rassie, Sclavonie et cet". Bez ikakvog dvoumljenja, moe se tvrditi da su tada i Dubrovani i Mleani smatrali Vuka za prvu srpsku linost.

Vuk je postupao u skladu sa svojom snagom i poloajem. Traio je od Dubrovana da mu isplauju "srpski" ili "svetodmitarski" dohodak, koji je ranije pripadao Nemanjiima. Bio je, meutim, odbijen, uz obrazloenje da ne gospodari celom Rakom i da ne moe obezbediti slobodu trgovanja u itavom Duanovom carstvu, a upravo za to se plaao taj tribut. Ipak, drei dosta do njega, Dubrovani su 1390. odluili da mu obezbede sklonite, ako "ne uzmoe gospodin Vuk drati zemlju srpsku". Dakle, uzimali su da vlada srpskom zemljom.

Stalno treba imati na umu da se sve to dogaalo u vreme kada su Lazarevii preivljavali teke dane. Sve do Bitke na Rovinama, u kojoj se istakao mladi knez Stefan na strani Bajazita I. Zato je Ivan Boi smatrao da "Vukova delatnost posle Kosova, s gledita drutva u kome se sve odigravalo, i s obzirom na injenicu da su se Lazarevii odrali, treba da se shvati kao izneveravanje politike koju je vodio knez Lazar. Ona znai neverstvo prema onima koji su sebe smatrali, i to ne sa-mo oni, nosiocima srpske vladarske ideologije, obnavljane u duhu nemanjikih tradicija".

Porazivi Vuka Brankovia, Turci su njegove zemlje dali LazareviimaVuk se, ipak, lake nosio sa svima nego s Turcima. To nije bio sluaj samo s njim, ve sa svim tadanjim hrianskim gospodarima. Poto mu je oduzeo Skoplje, sultan je u njega smestio svoga zapadnog krajinika. Ono je brzo postalo polazna taka za dalje provale, sve do Bosne i Jadranskog mora. Kako su Turci tokom 1392. preduzeli dalje pljake i osvajanja, begunci su stizali u Primorje, a Dubrovani su od jula do oktobra zabranjivali trgovcima da odlaze u Srbiju. Kada je u junu 1392. jedan Drobnjak, ipak, zakljuio ugovor s trojicom Dubrovana o prenosu robe u Oblast Vuka Brankovia, predviala se opasnost od napada Turaka. U tom sluaju, ponosnik je bio duan da robu skloni na sigurno mesto, ili da je ponese sa sobom ako odlui da bei. Poto je Vuk bio izloen neposrednom turskom pritisku, pre 21. no-vembra 1392. potinio se sultanu i obavezao se da plaa godinji hara.

Kakav je Vuk bio prema vrhovnom gospodaru, dobro pokazuje njegov odnos prema sultanu. U zimu 1393/1394. godine Bajazit I pozvao je svoje vazale u Ser. Stigli su vizantijski car Manojlo II Paleolog, njegov savladar Jovan VII, despot Teodor Paleolog, gospodin Konstantin Draga, knez Stefan Lazarevi, ali Vuka nije bilo. U Bici na Rovinama, maja 1395, uz sultana su se borili kralj Marko, Konstantin Draga (obojica su poginula), Konstantin Bali, Stefan Lazarevi, ali Vuka opet nije bilo. Sledee godine, u Bici kod Nikopolja Stefan Lazarevi je uestvovao i, po izriitim svedoanstvima izvora, tako se hrabro borio da je najvie doprineo pobedi svog vrhovnog turskog gospodara. Vuka opet nije bilo. Kada je procenio da se Bajazit I naao u tekom poloaju zbog rata na severnim granicama, Vuk je poao putem otpora. Pribliio se Veneciji, sultanovom suparniku na Levantu i Balkanskom poluostrvu. Postao je njen vazal, dobivi njena graanska prava za sebe i potomke. Onda je sultan reio da ga satre. Dok su mu Turci zauzimali zemlju, prebacio je, u toku 1395, porodino blago u Dubrovnik. Pruao je otpor sigurno do avgusta 1396, kada se jo pominju njegovi ljudi u Polimlju. Ali, u toku te godine je satrven. Najvei deo njegove zemlje sultan je dao Lazareviima, zadravi za sebe samo neke strategijski vane ta-ke. Kao to je navedeno, prema M. Orbinu, knjeginja Milica se ak "obratila Turinu, pa je on odu-zeo zemlju Vuku Brankoviu i predao je njegovim uracima, sinovima kneza Lazara".

Pao u Bajazitove ruke, umro kao turski suanjVuk je pao u sultanove ruke. Poto je izgubio zemlju, nasilno je odvojen i od porodice, ene i dece, kojima je ostavljeno neto malo poseda "da bi mogli nekako iveti". Bajazitov suanj ostao je do kraja ivota. ta je sve preiveo u turskoj tamnici, to je samo on znao. U njoj je i umro ve 6. oktobra 1397. godine. Onda je sa Svete Gore doao njegov brat, kaluer Gerasim, odneo njegovo mrtvo telo i sahranio ga u Hilandaru ili u Svetom Pavlu, u kome je i sam iveo.

Bez obzira na svoje ponaanje u Kosovskoj bici, Vuk je bio veliki protivnik Turaka. Ne manji od kneza Lazara. Vukov kraj to najbolje pokazuje. U stvari, obojici je doao glave isti neprijatelj. Postoji, ipak, neka razlika. Dok su Lazarevii posle Kosova bili lojalni turski haraari, Vuk je nastavio da kalkulie kao i u prethodnim vremenima. Ma kako bio dobar diplomata, on se, ipak, prevario. S Turcima se nije moglo kalkulisati kao sa susednim hrianskim gospodarima. Vukova turska politika pretrpela je neuspeh iz prostog razloga to islamski sveti rat, koji je mlada osmanlijska imperija tako odluno sprovodila u delo, nije mogao zaustaviti jedan srpski velika.

Posle smrti Vuka Brankovia nastali su pisani izvori koji svedoe o njegovoj izdaji na Kosovu. Ali, nisu nastali ni odmah ni brzo.

Despot ura dvojici sinova daje imena brae, a nijednom od etvorice ime oca VukaPosle smrti Vuka, njegovo ime se preutkivalo. Konstantin Filozof ga ne pominje u ivotu despota Stefana Lazarevia, moda ba zato to je pisao u vreme vlade Vukovog sina ura. Pa i sam ura, u povelji koju je 1428. godine dao Dubrov-anima, navodi da im je zapisano to su imali "u prve gospode srpske i u cara Stefana i u gospodina svetoga kneza Lazara i u svetopoive gospoe kir Efrosine i u svetopoivega gospodina i roditelja mi despota Stefana", ali ne pominje oca Vuka, iako im je i on dao povelje. Tek u ispravi koju im je potvrdio 1445. naveo je i Vuka. Teko je prei i preko injenice da je despot ura, od etiri sina, dvojici dao imena svoje brae (Grgur i Lazar), a nijednom ime svoga oca.

Kako je vreme odmicalo, poinjale su i pisane vesti o izdaji na Kosovu. Neki istraivai su s pravom isticali da su "glasovi o neverstvu i izdaji kruili ve prvih decenija posle Kosovske bitke". Sredinom DV veka Jerg iz Nirnberga, pukar hercega Stefana Vukia, znao je za priu o sukobu dva zeta kneza Lazara uoi bitke. Ta pria je, oigledno, kolala meu domaim svetom. Zanimljiva je i njegova opaska da Srbi, iako su ubili cara Murata, nisu pobedili, jer "kako su se oni svi borili meusobno, Turin ostade pobednik". Posle njega slede jo podrobniji podaci o izdaji.

Konstantin Mihailovi, Srbin iz Ostrovice, u svojim "Janiarevim uspomenama", napisanim u Poljskoj krajem DV veka, najvie panje posvetio je izdaji. Po njegovom miljenju, knez Lazar pre bitke nije imao optu podrku, jer "su mu jedni bili naklonjeni, a drugi ne". U samom boju "gospoda koja je bila naklonjena knezu Lazaru borila se junaki i verno kraj njega, ali drugi, gledajui kroz prste, posmatrali su bitku, i zbog ove nevere i nesloge (i zavisti ravih i nevaljalih ljudi) bitka je izgubljena". Tokom vremena, javila su se i imena izdajnika. Krajem DV veka nepoznati prevodilac istorije Vizantinca Duke, koji se sluio i drugim izvorima, pria da se tokom bitke, posle prvog uspenog srpskog napada, iznenada "proneo glas po itavom bojitu da se Dragoslav Probii, kapetan despotov, pobunio i okrenuo protiv hriana". Kada je za pobudnu saznao Vlatko Vlaevi, koga je bosanski kralj Tvrtko I poslao u pomo knezu Lazaru, povukao se s bojnog polja, zajedno sa svojom druinom. Tako je, na kraju, srpski knez "naputen od svojih vojskovoa, bez borbe, iv uhvaen sa svim plemiima svoje drave i odveden u logor Murata". Do sada se obino uzimalo da se nita ne zna o Dragoslavu Probiiu. Meutim, ipak se neto zna. Naen je njegov novac, koji je "po nekim svojim numizmatikim odlikama slian novcu Vuka Brankovia". Oigledno, Dragoslav Probii bio je vazal Vuka Brankovia.

Tek u 15. veku Vuk Brankovi se pominje kao izdajnik na KosovuPolako su pristizale vesti i o Vuku kao izdajniku. Jo poetkom DV veka jedan Katalonac, koji je boravio na Istoku, u svojoj "Istoriji Jakuba elebi", pria da zet kneza Lazara, saznavi za smrt tasta, nije hteo da nastavi bitku i gubi ljudstvo, ve se vratio u svoju zemlju da bude gospodar. M. Orbin u svome delu "Kraljevstvo Slovena", tampanom u Pezaru 1601. godine, navodi Vuka kao izdajicu. Poto je najpre, po raznim predlocima, opisao dobar deo Kosovske bitke, on nastavlja:

"Neki zapovednici se poee bojati za ishod stvari i govoriti da ne vide mogunosti za spasenje. Oni su nagovarali ostale da bi najbolje bilo izbei borbu i poloiti oruje, te se pokoriti neprijatelju."

Neto kasnije, dok je knez menjao konja, njegovi ljudi "pomislie da je pao mrtav na zemlju, te svi uznemireni poee uzmicati i rastrojavati se. Pa, i pored toga to se Lazar pokazivao i nastojao da ih povee i sakupi, oni su i dalje beali". Na kraju, Bosanac "Vukovi je s malo svojih ljudi pobegao posle pomenute bitke". Poto je sve to ispriao, M. Orbin navodi i podatak o Vukovoj izdaji:

"Meutim, zet kneza Lazara Vuk Brankovi spasao se gotovo sa svim svojim ljudima, poto je (kako neki kau) imao tajne pregovore s Muratom da izda (kako je i uinio) svoga tasta da bi se dokopao njegove drave."

Podaci o Vukovoj izdaji nisu nastali krajem DVI veka, kada je M. Orbin pisao svoje delo. Prema S. irkoviu, Orbinova "stilizacija jasno pokazuje da je raspolagao izvorima koji su o tome govorili".

Posle M. Orbina, i drugi pisci piu o Vukovoj izdaji. Dubrovanin Jakov Lukarevi, u svome delu o istoriji Dubrovnika, tampanom 1604. godine, pria kako je car Murat provalio na Kosovo "i ubio Lazara, kneza Srbije, poto ga je izdao Vuk Brankovi, njegov zet". Za Lukarevia je Vukova izdaja optepoznata stvar. On je pominje jo na jednom mestu. Kada je, posle smrti Bale III, despot Stefan Lazarevi poslao u Zetu Vukovog sina ura, tamonje stanovnitvo je odbijalo da ga primi "zbog ljage izdaje njegovog oca". O Vukovoj izdaji piu i drugi pisci. Prema, na latinskom pisanom, "Brakovievom letopisu", na Kosovu "vojvode, pak, izneverivi kneza, pobegoe, Vuk Brankovi i drugi". to su izvori kasniji, lik Vuka Brankovia je sve negativniji. U "Prii o boju kosovskom" koja je gotovo vek mlaa od "Kraljevstva Slovena" M. Orbina, Vuk je lukav, neveran, spletkaro, izdajica. Pre poetka bitke, pozvao je kneza da napusti bojno polje. Poto je knez ponudu odbio, pobegao je sa sedam hiljada ratnika. Ostali junaci su mogli Turke pobediti "da ne izdade Vuk Brankovi sa svom svojom vojskom". I ostali izvori DVIII veka, sve do Tronokog rodoslova, sastavljenog takorei pred Prvi srpski ustanak, piu o Vuku kao izdajici. Takvih spisa je zaista dosta.

Meu piscima koji piu o Kosovskoj bici moe se uoiti jedna zanimljiva pojava. Oni ueni, ije sastave krase retorski obrti, misaone alegorije, blistav stil, ne piu o izdaji. Pa i brojni kultni spisi vie su izvor za vladarsku i dravnu ideologiju nego za prikazivanje istorijskih dogaaja sa svim njihovim ovozemaljskim peripetijama. Nasuprot tome, pisci skromnijeg obrazovanja, ali blii narodu, kao na primer Konstantin Mihailovi iz Ostrovice, opisuju sa manje umetnike vrednosti, prostije, zbivanja oko sebe, pa i Kosovsku bitku. Kod njih ima vie podataka o izdaji.

Izdajnik iz narodnih pesama: kao da Vukov kraj u Bajazitovoj tamnici nije bio manje tragian od Lazareve smrti na Kosovu

U narodnim pesmama pogotovo. U epskim pesmama kosovskog ciklusa Vuk je izdao svoga tasta, srpskog cara Lazara, i grobar je stare srpske drave.

"Bog ubio Vuka Brankovia,on izdade tasta na KosovuI odvede dvanaest hiljadaPobratime, ljuta oklopnika."Pominje se jo i dvadest pet hiljada peaka, pa ak i da je Vuk pomogao Turcima "da nadvlada srpskog car Lazara". Pri tome su pomeana vremena i linosti, prepliu se istorijska i legendarna imena, nemogue postaje mogue. Narodni pevai su slobodno pomerali svoje istorijske junake u prostoru i vremenu, povezujui ih nemoguim genealokim vezama. Kako je primetio S. irkovi, doba srpske srednjovekovne drave je "istrgnuto iz stvarnog vremena i prostora, pretvoreno u jednu idealnu ravan, u kojoj su svi junaci bili meusobno savremenici i, istovremeno, po mentalitetu, savremenici narodnog pevaa i njegovih slualaca".

Na kraju, elimo da napomenemo da brojni podaci koji su ovde izneti o Vuku Brankoviu mogu pomoi da se bolje sagleda njegova uloga na Kosovu. Ne smatramo da je to pitanje skinuto s dnevnog reda. U vreme nestanka nemanjike svetorodne dinastije, meu najkrupnijim srpskim velikakim porodicama povedena je bespotedna borba za njeno naslee. Meusobno zakrvljeni gospodari, rukovodili su se, prvenstveno, linim interesima. Vuk nije bio gori od ostalih. Ni njegov kraj meu delatima u turskoj tamnici nije bio manje tragian od Lazarevog.