Béla Bartók, Kenneth Chalmers

Poglavlje Two pale emigrants 1939–1945.

Bartok je imao grip tokom Božića 1939.godine, pa je koncertna turneja po SAD koju su

on i Dita (Ditta) planirali morala bila odložena za april sledeće godine. Do leta su počeli da se

ukazuju prvi znaci njegove leukemije, kada je počeo da se žali na bolove, ali je dijagnoza

postavljena tek 4 godine kasnije.

Bartok je sam krenuo brodom iz Napulja za turneju dugu 7 nedelja, tokom koje je hteo da

sredi uslove da Dita i on tamo žive tokom rata. Prvi koncert je bio resital sa njegovim starim

prijateljem Sigetijem (Szigeti) u Kongresnoj biblioteci (Vašington), na Elizabeth Sprague

Coolidge festivalu. Program: Betovenova Krojcer sonata, Debisijeva Sonata za violinu i

Bartokove prva rapsodija i Druga sonata za violinu.

Sledeći koncert bio je u Njujorku, u Karnegi Holu, gde je Sigeti bio glavna atrakcija.

Narednog dana Bartok je držao predavanje na Harvardu – „Problemi istraživanja narodne muzike

u Istočnoj Evropi“. Nakon toga mu je ponuđen posao na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, gde

bi transkribovao kolekciju snimaka srpsko-hrvatskih napeva. Bilo je i drugih ponuda za posao,

kao što je mesto profesora kompozicije Curtis Intitute-u u Filadelfiji, koji je odbio. Budući da mu

je agent bio iz Njujorka, bilo je logično da će se Bartok tamo i preseliti.

Bartok, Sigeti i Beni Gudman (Benny Goodman) su krajem aprila snimili trostavačne Kontraste

za Columbia Records.

Sredinom maja, Bartok se vratio u Evropu i započeo pripreme za povratak u SAD.

Mađarskoj štampi Bartokovi su najavili tromesečnu turneju, i moguće je da je Bartok još u tom

periodu bio neodlučan koliko dugo će ostati u SAD. Prema rečima njegovog sina Bele (Béla), on

nikada nije imao nameru da emigrira u potpunosti. U kući je imao 3 izbeglice iz Poljske, a u

oktobru je stariji sin, Bela, preuzeo odgovornost za imanje. Mlađi sin, Peter (Péter) je bio u

inostranstvu na školovanju. Nameštaj je ostavljen u kući, ali je sav drugi materijal Bartok poneo

sa sobom; većina rukopisa bila je izgubljena, prvo u putu za Švajcarsku i London, a zatim i u

putu za Njujork. U svom testamentu Bartok je izrazio gađenje onim što se desilo njegovoj zemlji;

nije želeo ni u kom slučaju da se dve mesta u Budimpešti koja nose imena Hitlera i Musolinija

ikada nazovu po njemu (nije doživeo promenu odmah nakon rata, kada su ulice nazvane

imenima Staljina i Lenjina).

1

8. oktobra 1940.godine Bartokovi su odsvirali svoj oproštajni koncert na Muzičkoj

akademiji. Dita je debitovala sa Mocartovim Koncertom za klavir u F-duru br.11, zajedno su

svirali Mocartov Koncert za dva klavira u Es-duru, K.365. Bartok je završio program

segmentima iz Mikrokosmosa. Četiri dana kasnije krenuli su vozom preko Milana do Ženeve.

Bile su im potrebne 4 vize – za SAD i po jedna za Italiju, Španiju i Francusku. U jutro 15og su

krenuli kolima za Barselonu, odakle su vozom išli za Lisabon, a tamo su se ukrcali na brod.

Prtljag im je bio zadržan negde između Francuske i Španije, i Bartokovi ga nisu dobili sve do

februara sledeće godine. U njima je bilo nešto odeće i obuće, ali, još važnije, dosta uspomena iz

kuće i neki Bartokovi zapisi narodnih pesama.

Bartokov egzil u SAD posmatran je dvojako. Neki su, kao Stravinski, videli njegovu smrt

u datim okolnostima kao jednu od tragedija našeg društva. Drugi su tvrdili da je Bartok mogao

dobro da zarađuje sve dok leukemija nije uznapredovala, kada je Američko društvo kompozitora,

autora i izdavača preuzelo njegove medicinske troškove. Neki ga opisuju kao izolovanog i

nesrećnog u urbanoj džungli, drugi kao pripadnika dve manje grupe mađarskih naseljenika i

saosećajnih muzičara. Među njima su bili i dirigent Fric Rajner (Fritz Reiner) i pijanista Đerđ

Šandor (György Sándor). Održavao je kontakte sa bivšim učenicima, i imao je mađarskog

doktora i pravnog zastupnika.

Isprva, stvari su delovale obećavajuće: Kolumbija ga je nagradila počasnim doktoratom u

novembru 1940.godine i posao istraživača mu je odlično pristajao. Milman Peri (Milman Pery),

profesor na Harvardu, 30ih godina je snimio oko 2600 snimaka folklornog materijala u

Jugoslaviji, od kojih su mnoge bile epske balade koje su ga veoma interesovale. Peri je iznenada

umro 1935.godine, a Bartok se pridružio Albertu Lordu (Albert Lord) u radu na transkripcijama.

Međutim, Bartok je predložio da uradi transkripciju i ostalih pesama, koje su ga verovatno više

interesovale nego epske balade. Predložio je da kolekcija ’ženskih pesama’ bude objavljena.

Pre nego što je Bartok u maju 1941.počeo da radi na Kolumbiji, Dita i on održali su

brojne koncerte – jedan po dolasku u Njujorku, praćen turnejom početkom godine koja ih je

odvela čak do San Franciska i Sijetla. Bartok je naveo da su najtopliji prijam imali u Detroitu.

Posao na Kolumbiji je trebalo da traje do juna 1942.godine i Bartok je za to vreme bio u

kontaktu sa Vašington univerzitetom u Sijetlu, dogovarajući za posao nakon ovog u Kolumbiji.

U Sijetlu su imali kolekciju snimaka severnoameričke indijanske muzike, koju je Bartok

2

predložio da transkribuje i da potom o tome održi predavanje. Bartok je produžio ugovor sa

Kolumbijom do decembra 1942.i početak rada u Sijetlu je odložen.

Bartokov 60.rođendan prošao je bez ikakvog javnog priznanja u Americi: pisao je sinu da

osim 5 telegrama, nije bilo interesa za njegov rođendan. Sa druge strane, u Budimpešti je u

časopisu Zapad (Nyugat) izašao tekst kojim su se predstavila Bartokova dostignuća i faze

njegovog muzičkog razvoja.

Političko raspoloženje koje je Bartoka zadesilo u SAD 1941. bilo je dvojako – bilo je

onih koji su želeli da intervenišu u ratu i onih koji nisu. Mađarska je ušla u rat 1942.godine,

protiv Sovjetskog saveza.

Tokom 1942.godine, SAD su počele da se mobilišu za rat, a Vašington univerzitet je

počeo da izvrdava; nije bilo poznato da li će biti sredstava za finansiranje Bartokovog projekta.

Prilike za održavanje koncerata takođe su bile jako retke. Organizatori nisu bili voljni da

održavaju koncerte dvoje izvođača, a izvođači nisu želeli da plaćaju autorska prava izdavačkoj

kući (Boosey and Hawkes) da bi izvodili Bartokovu muziku. Bartok je izgleda izgubio i onu

malu vezu koju je nekada imao sa američkom publikom; njegova muzika smatrana je

’preteškom’ za zemlju koja je u ratu.

Bartokov prvi stan bio je u Forest Hills-u na Long Island-u. Proizvođač klavira mu je

obezbedio 2 instrumenta, ali u stanu nije bilo mesta za 2 klavira u jednoj sobi, pa je par morao da

vežba u isto vreme iz različitih soba. Za Bartoka, zgrada je bila preblizu glavnom putu i on nije

mogao da radi od buke. U maju 1941.preselio se u stan u Riverdale-u, Bronx. Okruženje ga je

podsećalo na dom u Mađarskoj, bilo je tiho i okruženo prirodom, a stan je bio izdavan mnogim

muzičarima, među njima i Toskaniniju. U pronalasku stana im je pomogla Agata Faset (Agatha

Fassett), kod koje su Bartokovi nego vreme i živeli. Ona je nekoliko godina kasnije napisala

knjigu o Bartoku, The Naked Face of Genius, koja sadrži brojne priče iz vremena kad je Bartoku

bilo najteže, a bilo je i nekih objektivnijih anegdota (kako je voleo prirodu, sva živa bića,

njegovo objašnjenje kako bi trebalo peći hleb, itd...). Takođe, Faset piše o njegovoj brizi prema

svakom živom biću, prisećajući se kako Bartok nije dozvoljavao da se domaći pilići ubijaju radi

hrane, kao i da je bio strastven kolekcionar insekata, ali da ih je gušio kako ne bi osećali bol. Tu

je takođe priča o empatiji sa porodičnom mačkom. Faset je Ditu opisala kao nestabilnu i

nepredvidivu ženu, pripisujući to teškom životu u novoj zemlji i sve gorim stanjem u kom je bio

Bartok.

3

Peter Bartok je stigao u SAD nenajavljen u aprilu 1942. godine. Iako su njegovi roditelji znali da

je krenuo iz Budimpešte, nisu znali kada i kojim brodom. Ipak, otac ga je sačekao na stanici

pukom slučajnošću u blizini njihove kuće. Peter se pridružio vojsci i ostao je u SAD čak i kada

se njegova majka vratila u Mađarsku 1946.godine.

U to vreme je počelo da se pogoršava Bartokovo zdravlje. Imao je visoke temperature i

uporne bolove u desnom ramenu, ali nije dobio dijagnozu i nikakav tretman.

Tokom prve dve godine u SAD, Bartok nije pisao novu muziku; jedino je pravio

aranžmane starih dela, uglavnom za dva klavira, za njega i Ditu. Prvo je to bio transkript Sonate

za dva klavira i udaraljke, od koga je nastao Koncert za dva klavira, udaraljke i orkestar. To je

završio u decembru 1940.godine, ali on nije izveden premijerno u SAD, nego u Londonu,

1942.godine. Sledeće godine (1943), Bartok je izveo ovo delo, a Fric Rajner je dirigovao

Njujorškom filharmonijom. Ovo je bio Bartokov poslednji javni nastup.

Još više je iznenadila Bartokova odluka da transkribuje Drugu orkestarsku svitu (1905-7),

uređujući je za dva klavira. Dita i on su je uključili u program koji je sadržao i neke od

transkripcija balijske muzike Kolina Mekfija.

Nakon poslednjeg nastupa, Bartokov život se pretvorio u borbu protiv bolesti i tako je

ostalo do kraja, uz povremena poboljšanja stanja. Kada ugovor sa Kolumbijom nije obnovljen,

dobio je ponudu od Harvarda da održi seriju predavanja u fenruaru 1943.godine. Pripremio je 4

predavanja. Četiri godine pre njega, Stravinski je držao predavanje na istom mestu, i može se

reći da su Bartokova predavanja bila daleko manje pretenciozna i dogmatski natsrojena.

Bartokova predavanja mogla bi se na momente opisati kao površna, ali je tema definitivno bila

muzika: narodna, drugih kompozitora ili njegova. Kroz predavanja je uglavnom otkrivao svoje

pristupe komponovanju. Govorio je kako nije pristupao komponovanju bez plana i dovoljno

kontrole, ali da je najmanje brinuo o teoriji koja može biti primenjena. Trudio se da isproba nove

načine i tehničke zahteve, a teorije su došle posle, i od strane drugih ljudi.

Odmah nakon predavanja je kolabirao i bio prevezen u bolnicu, gde mu je

dijagnostikovana tuberkuloza. Bartok nije bio član Američkog društva za kompozitore, autore i

izdavače, ali oni su poslali dva predstavnika u bolnicu i na kraju je društvo preuzelo troškove

lečenja, iako je Bartok bio protivnik toga. Bartok je ubrzo premešten u drugu bolnicu, gde je

dobio drugu dijagnozu. Ubrzo nakon smrti svog oca, Peter je pisao svom polubratu u Mađarskoj

4

da su doktori, iako su znali da je u pitanju bila leukemija, njima ipak rekli da je u pitanju druga

bolest, tako da su Bartokovi do samog kraja živeli u nadi da će se kompozitor izlečiti.

Tog leta je Bartoka u bolnici posetio dirigent Bostonskog simfonijskog orkestra, Serž

Kusovicki (Serge Koussevitzky), i poručio delo od Bartoka. Ideja je došla od Frica Rajnera i

Sigetija. Kompozitoru je isplaćeno 1000 dolara iz Kusovicki fondacije. Bartok nije želeo da

prihvati deo novca unapred, ali je na kraju ipak posustao zbog pritiska okoline.

Bartok je otišao sa Ditom u letnjikovac na jezeru Saranac (?), i tamo sredinom avgusta

započeo rad na Koncertu za orkestar, na kome je radio do oktobra i povratka u Njujork. Naslov

upućuje na to da Bartok još uvek nije imao nameru da piše simfonijsko delo, međutim, naglasio

je da treba da bude ’na način simfonije’.

Ako je Bartok mislio da je simfonija mrtva, razumljivo je zbog čega je uzeo temu

Šostakovičeve Lenjingradske simfonije za četvrti stav svog Koncerta. Ono što je možda

iznenađujuće jeste da je Bartok dao delu programski sadržaj: ’postepena tenzija od ozbiljnosti

prvog stava, preko žalosne pesme smrti u trećem, do pesme koja potvrđuje život u poslednjem’.

Delo ima 5 stavova poznatog Bartokov palindroma: centralni spori stav okružen je sa dva

Skerca, dok su prvi i poslednji stav u sonatnim oblicima. Vrednost ovog dela leži u uverenju da

je Bartok pronašao pravo mesto za sve. Čak je i humor nežniji nego pre. Četvrti stav se možda

podsmeva Lenjingradskoj simfoniji, ali to čini samo da bi podvukao citat mađarske narodne

pesme. Na drugim mestima, Bartok je sam isticao, bio je bitan virtuozitet instrumenata.

Ovo delo je od suštinske važnosti za orkestarske programe toga doba, pogotovo imajući u

vidu da su velikim orkestrima tada upravljali više-manje skori emigranski iz Evrope – Toskanini,

Stokovski, Ormandi, Valter...

1943. godine Bartoka je posetio Jehudi Menjuhin, kako bi zajedno probali Bartokovu

Prvu violinsku sonatu. Iako hladan u prijemu, Bartok je bio impresioniran sviranjem Menjuhina.

Njega je imao priliku da sluša još 1938.godine u Njujorku, kada je Menjuhin izvodio Bartokov

Koncert za violinu. Prilikom posete, Menjuhin je poručio kratko delo za violinu, a rezultat je bila

Sonata za solo violinu, koju je Bartok završio sledećeg marta.

Po povratku u Njujork, Bartokovi su uzeli stan za Ditu i Petera i odvojenu sobu za Belu.

Ne zna se zbog čega je to tako bilo, a troškove je snosilo Američko društvo. U decembru (1943,

pretpostavljam) je krenuo na put, gde je pisao delo za Menjuhina i radio na srpsko-hrvatskim

5

pesmama. Ugovor sa Kolumbijom bio je obnovljen i posao je trebalo da počne u aprilu 1944, ali

Bartok nije imao dovoljno snage za to.

Kada se u aprilu Bartok vratio u svoju sobu, ponovo je kolabirao i tek tada je doktor

dijagnostikovao leukemiju prvi put. Bartokovi su leto opet proveli u letnjikovcu na jezeru. Ovde

je Bartok radio na detaljima i prstoredu za Sonatu sa violinu, kao odgovor Menjuhinu. Delo je

premijerno izvedeno u novembru u Njujorku, nedelju dana pre trijumfalnog izvođenja Koncerta

za orkestar. Ovo se odigralo u decembru u Bostonu, kada je koncert izveden dva puta za redom,

u petak i u subotu. Godinu dana pred kraj svog života, Bartok je postajao popularan kopozitor.

Bartok je dobio još jednu porudžbinu, ovoga puta za koncert za violu, od strane Vilijama

Primrosa (William Primrose). U januaru 1945.godine Primros je posetio kompozitora. Počeo je

da skicira ovaj koncert, međutim, pažnju je više usmerio na delo koje je trebalo da bude poklon

Diti – treći koncert za klavir. Na kraju, oba ova dela ostala su nedovršena. Koncert za klavir

skiciran je do kraja, a za orkestraciju je ostalo 17 taktova. Delo je završio Bartokov kolega, Tibor

Šerj (Tibor Serly). On je takođe završio i Koncert za violu, kome je ostalo dosta više do samog

kraja.

Treći klavirski koncert je daleko najnežniji od svih i najjednostavniji za sviranje. Potpuno

je u duhu Bartokovog poslednjeg stvaralačkog perioda, u stilu umerenog baroka i ima mnogo

prepoznatljivih kompozitorovih poteza. U delu postoji i koral, Adagio religioso, a poslednji stav

donosi plesnu folklornu temu koja se prepliće sa motivima u Bahovom stilu. Na Bartoka je u tom

periodu dosta uticao Grigov Klavirski koncert. Premijera je bila 1946.godine; Đerđ Šandor je

svirao koncert sa filadelfijskim orkestor pod dirigentskom palicom Ormandija.

Bartok je uspevao da dođe do informacija o stanju u Budimpešti. Čuo je strašne priče o

vojnim okupacijama i veoma mu je laknulo da čuje da je njegov stariji sin dobro. U leto

1945.godine, Bartokovi su odlučili da se još uvek ne vraćaju u razrušenu Budimpeštu, nego da

sačekaju.

Tako su Bartokovi proveli još jedno leto na jezeru, gde je Bela počeo da se bavi

prikupljanjem dokumenata za državljanstvo SAD, kako bi mogao ponovo da se vrati kada ode za

Mađarsku. Peter se tada vratio iz vojske i pridružio se roditeljima na jezeru. Bartok je na

momente čak bio dovoljno dobro da se šeta sa sinom, međutim, krajem avgusta je kolabirao i

porodica se vratila u Njujork.

6

Bartok je bio depresivan jer se vratio u stan. Počeo je da radi na orkestraciji Koncerta za

violu, ali je 22.septembra odveden u bolnicu. Četiri dana kasnije, tamo je i preminuo.

Sahranjen je 28.9.1945. u Njujorku, a 1988. njegovi ostaci su konačno preneseni u

Mađarsku. U međuvremenu, hladnoratovski sukobi su napravili barijeru između ove dve zemlje;

propagadni ratovi su vođeni i rukopisi su bili podeljeni između Budimpešte i Njujorka. Postojao

je dogovor da se uradi kompletno izdanje svih dela, ali do izdavanja ove knjige (1995) to nije

urađeno.

Vrlo brzo nakon Bartokove smrti, mnoga od njegovih zrelih dela su postala popularni

moderni klasici. Njegov uticaj kao kompozitora pogotovo je bio vidljiv u kompozitorskim

praksama Istočne Evrope.

Dopuna sa predavanja:

Razlozi odlaska (1940):

- Potreba da se izvrši transkripcija narodnih melodija koje je Milman Peri snimio u

Jugoslaviji

- Koncertna turneja sa Ditom Pastir Bartok (druga žena)

- Manje bitan razlog, kaže Novičićka, jeste protivljenje nacizmu i ratnim zbivanjima

Kontroverzna tumačenja njegovog odlaska:

- Zasnivaju se na pogrešnoj pretpostavci da je Bartok nameravao da se trajno naseli u SAD

- Polaze takođe od necelovite premise da je Bartoku osnovni cilj bio napuštanje zbog rata

- On je osećao otpor prema ratu, ali primarni razlozi odlaska su bili vezani za struku

- Uglavnom pisci zanemaruju prave razloge

Bartokovi ostvareni i planirani boravci u SAD:

- 1927/8 – solistička koncertna turneja

- 1939. dobija grip i otkazuje turneju zakazanu za početak 1940

- Proleće 1940 – dolazi sa violinistom Jozefom Sigetijem, kao klavirski saradnik

- Oktobra 1940 – dolazi sa Ditom i ostaje do kraja života

7

Prvi dolazak (1927/8)

- Brodom, u decembru

- 22.12.1927 – prvi koncert u Njujorku, izvodi Rapsodiju op. 1 za klavir i orkestar; kritika

ocenila Rapsodiju kao staromodnu i pretrpanu

- Februar 1928. – I klavirski koncert izveden u Njujorku, potom u Sinsinatiju; oba puta

dirigova Fric Rajner

- Bartok isticao da je orkestar u Sinsinatiju bolji od onih u Budimpešti i Berlinu

Specifičnosti nekih nastupa (1927/8)

- Pored ovih koncerata, nastupao u drugim gradovima duž cele SAD; držao resitale-

predavanja

- Imao nedoumice sa uvodnim govorom (mislio da je dosadan publici), nije bio siguran u

svoje znanje engleskog jezika

- Centralna tačka koncerata je redovno bila Sonata za klavir iz 1926.

- Ponekad je imao gosta koji bi pevao neku obradu narodne melodije

- Na kraju koncerta – najpopularnija dela (1908-11): Burleska iz 3 Burleske (1908-10), 2

laka komada iz 10 lakih komada (1908) i Allegro barbaro (1911)

8