Basta Sljezove Boje _ Secanje Na Detinjstvo
-
Upload
milana-gajovic -
Category
Documents
-
view
41 -
download
3
description
Transcript of Basta Sljezove Boje _ Secanje Na Detinjstvo
Слободан Ж . М арковић
Београд
СЕЋА ЊЕ Н А ДЕТИ ЊСТВО К А О ВИД
А У Т О БИ ОГРА Ф СК ОГ У П РИ П ОВЕД Н ОЈ П РОЗИ
Б РА Н К А Ћ О П И Ћ А
У неодгонетнутој сложености стваралачког чина истраж ивачи су
ипак назначили неколико компонената кој е имају значај ну улогу у креа-
тивном акту. Подсвест и свест се узимају к ао кључни чиниоци у ства-
ралачком поступку. Они су својеврсни извори и усмеривачи поетског
света у уметничком делу, који ј е вид унутрашњих „душевних експлози-
ј а", у коме се сједињуј у стварно и имагинативно и кој и у свој ој аутен-
тичности носи уметничке облике ж ивота.
Подсвест настаје и богати се од првих сусрета детета са ж ивотом
и она се у доба детињства нај интензивниј е акумулира. Богатство упи-
ј ених доживљај а, слик а и представа у младости умногоме одређуј е људ-
ско биће и утиче на његово виђење света, самим тим и на уметничко
стварање, ј ер изазива и испуњава асоцијациј е и сећања и подстиче има-
гинацију. Отуда се сматра да детињство има значајну улогу у ствара-
лачком чину у свим уметничким областима а Ж ан Пол Сартр у својим
теоријск им погледима узима уметниково детињство као битну одредни-
цу његовог стваралачког поступка и лика.1
Заговорници начела да је детињство у основи уметничког ствара-
ња, па и Сартр, узимају то к ао аксиом - као нешто очито и подразу-
мевајуће и своје схватање не разлажу и не поткрепљују чињеницама и
доказима из психологије и из уметничког дела. О односу према детињ-
ству и његовом значају за њихово књижевно дело говорили су многи
писци, а од српских писаца о томе су давали изј аве и писали Бранислав
Нушић, Бора Станковић, Иво Андрић, Бранко Ћопић и други.2
Из сложеног и огромног питања места детињства у књиж евном
стварању задрж аћемо се само на ј едном виду тога односа - на примеру
1 Жан Пол Сартр, О књшкевносши и Гшсцима, Београд, 1962, с. 19 и с. 26.
2 Драгутин Огљановић, Ст вараоци и деца, Београд, 1978, с. 163 и с. 259.
3 7 4 Слободан Ж . М арковић
неколико приповедак а Бранк а Ћопића, у којима писац говори о детињ-
ству, дочарава тренутке младости и своју визију остварује у виду ауто-
биографског исказа. Уз то, Бранко Ћопић је више пута говорио и писао
о сопственом детињству к ао књижевној инспирацији и стваралачком од-
носу према том животном искуству.3
Предмет нашег разматрања за назначену тему су три приче Бран-
ка Ћопића: У свијет у мог дј еда (1939), Прича о велик ом чобанину
(1939) и Башт а сљезове боје (1964). У Сабрашш дјелима Бранка Ћо-
пића све три приче се налазе у десетој књизи - Босоного дј ет ињст во,
а уврштене су у циклус Приче занесеног дј ечака. По трећој причи Бран-
ко Ћопић ће, касниј е, назвати и своју последњу и најлепшу збирку при-
поведака Башт а сљезове боје. У све три приче заједничко ј е да су јунаци
дечак-наратор и његов дјед Раде о коме прича, односно ј ош кој а старина
од дј ед Радових приј атеља попут говедара Петра, и заједничк а ј е тема
- известан дож ивљај у детињству који аутор изричито - непосредно са-
општава као сећање на младалачке дане. Тему аутор приповедачки раз-
виј а као вид личног искуства и о њој говори као сведок у првом лицу.
П о овим особинама изабраних Ћопићевих прича за анализу, оне репре-
зентују онај део његовог стваралаштва у коме писац свој књижевни са-
држ ај остварује приповедном „их-ich" формом.
У причи У свиј ет у мог дј еда учитељица ј е позвала ђаче и из ра-
зреда га послала кући. Због тог необичног поступка своје учитељице,
дете са неизвесношћу и страхом иде дому. Н а путу је дечак сазнао да
му је дјед умро. Родбина му није дала да види свог вољеног дједа на
одру, јер је мали, већ га ј е само испратио до М ихаилића брда где ј е
сахрањен. Међутим, тај конкретни и непорециви чин дј едовог краја и
растанка дсчак није могао да прихвати. У свом сећању на те тренутке,
кој е к азуј е у приповеци, дечак не само да не може да се помири са
стварношћу, већ у поетском исказу не верује у њу. Он каже да и следећег
пролећа „ј а сам се сусретао са својим вољеним дј едом. Гледао сам га
како из даљине долази путељком између младих ж ита и ништа зато
што се послиј е из близине показивало да ј е то био неки други старац."
Разговарао је са њим и очекивао га.4 Причу наратор завршава речени-
цом: „А оно што се онога зимског дана догодило на М ихаилића брду,
па - можда тога није ни било."5 У овом класичном поетском исказу
сећање наратора добиј а ширину - сгварност се сусреће са фикционал-
ношћу у кој ој се изричитост дечаковог доживљај а уклапа у сан и поет-
3 Др Воја Марјановић, Бранко Ћоичћ - разговори и сусреиш, Београд, 1990, с. 11,
25, 39, 91, 97, 107, 113, 117, 129 и 147.
4 Бранко Ћопић, Сабрана дела, књ. 10 (Босоного дј ет ињст во), Београд, 1964, с.
28 .
5 Ист о, с. 28-29
Сећање на дешињсшво као вид аушобиографско? у... 375
ској представи даје нову димензију. Овим приповедачевим поступком
нису наруш ени утисак о непосредном евоциран.у дет ињст ва и о аут о -
биографском казивању. Имплицитна поетика приповедања, кој а се садр-
жи у последњој (наведеној ) реченици Ћопићеве приче открива и сло-
јевитост уметничке визије детињства и разноврсност њенога грађења.
У томе видну улогу има аутобиографичност као обједињујући чинилац
стварности и имагинације.
Прича о великом чобанину има, такође, два гпавна актера. То су
чобанин дечак-наратор и говедар Петар - чобанин најменик , усамљеник
и пријатељ деце. Садрж ај ове прозе чини сећање причаоца на доброг
говедара Петра, који је прекинуо дружење и пријатељевање са чобани-
ном дечаком и кренуо на непознати пут због неправде коју су му по-
слодавци учинили. На растанку Петар је дечак у рекао да иде да потражи
Јована Брђанина, митског овчара из песме, и да се сусретне са дечако-
вим дједом. Он ће Јовану и дједу рећи како ј е дјечак добар чобанин а
потом ће се сви они вратити. И од тада почиње дечаково чекање да се
говедар Петар и велики чобанин Јован из песме врате. Њихов повратак
су очекивали и други. У претпоследњем пасусу приче, наратор је, уз
сећање, исказао и пишчеву самосвест о сврси приповедања. „Па к ад
сам већ давно оставио и овце, и Плећине, и моју модру планину, често
су ме изненадан как ав бол или каква неправда подсјетили на великог
срећног чобанина из дјетињских дана, чији су долазак очекивали и ста-
ри говедар, и мој дјед и толико других незадовољних и тужних."6 Прича
се завршава позивним узвиком: „Велики чобанине, сиђи с планине и
врати нам одузети сан и радости одавно преживљене и заборављене."7
Сећање на растанак причаоца са говедаром Петром у детињству
и трајање имагинарног великог чобанина Јована Брђанина сажети су у
очекивање њиховог повратка. Сећање са стварносним детаљима иск а-
заним аутобиографским начином, сан, нада и самосвест приповедача у
поетској визији повезују детињство са отвореним простором ж ивота.
Аутобиографском цртом и назначеном самосвешћу исказује се ствара-
лачки однос аутора према реалном и имагинарном слоју к ао равноправ-
н и м ч и н и о ц и м а у п о ет ск о м св ет у .
Трећа прича, Башт а сљезове боје последња ј е у циклусу Приче
занесеног дј ечака. И у овој причи наратор се сећа детињства и свог
дједа Рада а у једном дијалогу причалац је назван Бранко. Тако су ау-
тобиографском елементу - сећања на детињство придодата још два -
име приповедачевог дједа Раде и ауторово име чиме се утврђује иден-
титет писца. Причалац говори о свом добром дједу, који је инаџиј а. У
И сшо, с. 36.
7 Ист о, с. 36- 37.
3 7 6 Слободан Ж. Марковић
сиромашном спектру бој а које ј е препознавао дјед Раде ј е тврдоглаво
и упорно остај ао при своме - да ј е вук био зелен, лисица црвена а слез
чивитне боје. Тек унукова неприлика у школи, дј едов неприкладан однос
према учитељици и недељу дана одлеж аних у среском затвору због тога
учинили су да се он, касниј е, претварао к ао да га се више ниј е тицало
к акве су бој е вук и лисица и да ј е постао „потпуно слеп" за све бој е
цвећа, па и за слез. Симпатична тврдоглавост преобратила се у тугу.
Н аратор завршава своје сећање на дједово одређивање к акве су бој е
вук , лисица и слез: „М инуло ј е од тих невеселих дана већ скоро пола
вијека, дј еда одавно нема на овоме свијету, а ј а ј ош ни данас посигурно
не знам к акве ј е бој е сљез. Знам само да у прољеће иза наше потамњеле
баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се
просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио."х
И у Башт и сљезове боје, као и у претходним причама, модел на-
рације ј е изразито субјективан - што ј е подвучено приповедањем у пр-
вом лицу, чиме се субјективност према дједу и његовом односу према
средини потцртава. У току приповедања не ствара се дистанца између
приповедачевог ј а и дједових догодовштина због виђења бој а, којих се
причалац сећа и које представља. Међутим, иако последњим пасусом
приповедач наглашава педесетогодишњи распон између догађања к ојих
се сећа из детињства и времена саопштавања тога сећања, он не ствара
дистанцу према дј еду и његовој судбини, већ се саж ивљује и судбински
поистовећује са њима, ј ер „не зна" какве је боје слез. У представи и
расположењу који су створени у причи повезују се аутобиографско, суб-
ј ективно и лирско.
Наративна техника у причи Башт а сљезове бој е, као и у причама
У свијет у мог дједа и Прича о великом чобанину, није строго хроно-
лошка, мада у њима редуковано догађање тече. У причама су два вре-
мена. Прво ј е време дједа Рада и детињства и оно је унеколико развијено
а друго време се исказуј е у завршном пасусу и означава тренутак при-
поведања, односно асоцирања и сећања на детињство. У суштини то ј е
враћање свести свом почетку или ауторово трагање за коренима. Из-
међу осталих чинилаца на које смо указали да повезују делове прича
је и сетно расположење које премошћује и повезује временске тренутке.
У аутобиографском следу приповедања очита су два дела у при-
чама. Први чини развијено сећање, које ј е и основа приче, а други ј е
присуство приповедачеве самосвести, нај чешће сажете у завршном току
приповедања. У првом је присутно детињство - радозналост, наивност
и упиј ање збивања око себе а у другом се испољава сазревање наратора
- личности чиј е се душевно стање преображава од радозналог праћења
* Исшо, е. 101.
Сећање на деишњсшво као вид аушобиографск оГ у.. 3 77
догађања у времену сећања до момента приповедања, када ј е сећање
праћено асоциј ациј ом кој а осветљава „савремено" стање личности. Ју
-
накова прошлост из сећања није отуђена, она ј е у њему -
у наратору,
она траје, живи, ј ер наратор очекује нову ј аву - привиђа му се дјед,
размишља о садашњости и будућности.
Предметна стварност догађања у сећању на детињство и памћењу
у приповеткама Бранка Ћопића наставља се у доживљају, у имагина-
тивном трај ању и снатрењу. Међутим сви ови видови у приповеткама
имају ненатруњено биографски карактер, ј ер писац говори о себи и не-
ма отпора сећању на детињство, на прошлост већ је њихово трајање и
евокацију прожео топлином и сетом. Сета је нај чешће блиск а распо-
ложењу у часу приповедања. Сећање као аутобиографски чинилац има
у приповедачком поступку Бранка Ћопића посебну улогу, ј ер уметник
на њему гради укупни дож ивљај и прихватање приче.
RE C O L L E C T I O N O F T H E C H I L D H O O D A S A N A U T O B I O G R A PH I C A L F O R M I N T H E
NARRATIVE PROSE OF BRA NKO ĆOPIĆ
S u ш m a г у
The novels of Branko Ćopić contain an objective reality of the events in the recollection of
the childhood and in т ет огу. i i continues in the author's experience, in the imaginary duration and
in his vvaking dreams. Through the analysis of three of his novels: V svij etu mog dj eda (In the World
of Му Grandfather), 1939, Priča o vel ikom čobaninu (A Story About a Big Shepherd), 1939, and
Bašta slj ezove boj e (Garden of Mallow Color), 1964, in which the common heroes are a boy - the
narrator and his grandfather Rade, it has been demonstrated that the forms of these novels have a
flawless biographic character. The author talks about himsel f and has no resistance to the recollection
of his chi ldhood, the past and their dur&tion and interweaves the evocation with warmth and melancholy
in his narration. The author bui lds the overall experience and acceptance of the story on the reminis-
cence as an autobiographical factor.
Slobodan Ž. Marković