Arh. Jovan Šahovskoj~Apokalipsa sitnog greha

8/19/2019 Arh. Jovan Šahovskoj~Apokalipsa sitnog greha

1/117

Архиепископ Јован ( Шаховској )

АПОКАЛИПСА

СИТНОГ ГРИЈЕХА

Санкт - Петербург

1997.

________________________________________

Од издавача

Зборник поучних текстова Архиепископа Јована ( Шаховског ),који предлажемо читаоцима - о апокалипси , која се дешава у сваком од нас , о апостазији ( одступљењу ), која свој почетак

вуче из наших срца , срца - затрпаних самољубљем ,самоугађањем , саможаљењем . Ми не видимо " ситне " гријехе ,навикли смо на њих , и они нас лако , готово неосјетно збијају

са јединственог , уског пута , подло нам подмећући ногу ," меканом " лажју нас принуђују на непримјетно ропство .

Владика Јован је видио много тога у животу , и то га је са ужасавајућом изражајношћу подсјећало на надолазећа

посљедња времена свијета , на апокалипсу ... Његова младост ( рођен је 1902. године ) се подударила са грозним и за Русију

мрачним временима . Као учесник покрета бијелих , он је прошао Грађански рат : крв , ране и смрт он је гледао лицем у

http://www.svetosavlje.org/index.phphttp://www.svetosavlje.org/index.php


2/117

лице . У изгнању , у емиграцији је осјетио нељудску суровост Другог свјетског рата . Ипак , у чланцима које смо изабрали из

разних владичиних књига , његов поглед није окренут на свијет уопште , него на унутрашњост човјека . То је анализа

духовног стања савремених људи , и она понекад запањује својом истинитошћу . У ријечима владике се налази беспоштедно разобличавање , али је оно прожето светом

надом да ће у нама побједити чистота и свјетлост , и да ће нам вјера Православна дати крила да се уздигнемо над царством

свијета овога . И да ћемо се обратити Богу са молитвом и надом : " Омијеши мја , и паче снјега убељусја "! [" Умиј ме , и од

снијега ћу бјељи бити "]

Олег Казаков Руско издање је остварено уз учешће

Санкт - Петербуршког Добротворног друштва

у име светог апостола Павла .

Санкт - Петербург - Москва

САДРЖАЈ


3/117

О знању

Учитељство

О смијеху

О крађи

Љубав и повјерење

О милосрђу над свијетом

Тражите добра Слабост и снага човјека

Апокалипса ситног гријеха

Агонија самоће

( пнеуматологија страха )

Седам слова о земљи Гадаринској То , што треба памтити

О јеванђеоским и нејеванђеоским грешницима

Не укради

Печат истине

Похвала праведности

Проблем личности

Психологија увреде

Вриједност и личност


4/117

Признак љубави

Памћење и заборав

О знању

" Шта светије и спаситељније може бити од - поучавања у дјелима Господњим , мисаоног гледања на високи пријесто славе Његове , проповиједања Његове величанствености ,

премудрости и силе ! Астрономија може да упућује на ово , на Његових руку бескрајно здање ...

Ломоносов .

"Знање ће се поништити " (1 Кор . 13:8)... не , наравно , знање којим у лице гледају истину чисти срцем ; не знање од којег у непрестаном удивљењу пребивају свети ; не знање на којем се зида живот вјечни .Поништиће се знање које не зна своја ограничења , своју мизерност и ефемерност . Знање смирено , знање благоговејно и трепетно остаће во вјеки вјеков , јер оно припада Небеском Јерусалиму .Припадност само овоме свијету јесте признак мртвила - како човјека , тако и знања . И само мртво знање " чини надменим " (1 Кор .8:1). Немајући у себи живота , човјек бива надмен од илузорног познавања висина и дубина . Дух чисти не бива надмен ни од каквог знања , јер одозго дати огњи могу бити угашени . Чисти дух увијек


5/117

пребива у трепету и благоговенију пред највишим знањима и бесконачно умањује своје знање .Противрјечи ли небеско знање вјере - тајне спасења човјечанства -знању прагматичном , знању " науке " садашњег свијета ? Наравно , не

противрјечи . Као што небески закони живота не противрјече законима земаљским , мада их они и надвисују , и због тога их освештавају .Знања тесара , столара , водича камила , живописца , љекара ,математичара - не противрјече знању светог , вјерујућег човјека ,човјека који воли , и сваки човјек у свијету , ма каквим он знањем или талентима овладавао , може да буде свет , може да вјерује , може да воли - не одричући се свог земаљског знања , него га само узвисујући ка небеском ."Конфликт " " вјере и науке ", " знања и вјере " јесте конфликт који не постоји .Вјера небеска јесте со живота . Без небеске вјере свако примијењено , практично знање , и свака земаљска вјера јесу -пријесни , беживотни , мучни .Земаљско знање освештао је Сам Господ Спаситељ , када је постао Дрводјеља . Тиме је Господ освештао сваки земаљски рад и свако знање земаљског Свијета : хемију , физику , архитектуру , историју ,медицину , социологију , геометрију ; благословио је уређење земаљских научних вјеровања у аксиоме и хиппотезе . Али под условом да цар - живот свијета овога - не затамњује Бога у душама људи .Ломоносову , Паскалу , Пастеру , Њутну ... знање нижег круга није сметало у знању круга вишег . Упркос закону надмености , они се нису надимали својим знањем , својом земаљском љепотом и висином . У свом смирењу ( смирење је истина ) они су постигли живот у Христу . Они су схватили да њихово " научно " знање није

"висина " за њихове богоподобне душе , и због тога су нашли другу висину , другу науку - духа и вјечности . Смирили су се и вазнесли .А колико научника својом метафизичком надутошћу обмањује и заводи срца простих људи ! Колико простака трчи за именом "професора ", као што се раније трчало за именом " краља ","хероја "... И колико професора прима те идолопоклоничке струје у своје срце ! " Род лукави и прељуботворни " ( Мт. 12:39),


6/117

прељуботворни у најстрашнијем смислу - самообоготворења ,самообожења .Наступа вријеме када ће сви чисти људи науке морати да од својих људских достојанстава одлијепе сваки налет практичног

идолопоклонства и да буду свједоци Божије славе , благовијесници умањења човјека у Богу , и кроз то - васкрсења новог човјечанства .Нека не изгледа чудно то што човјек мора да се обучи извјесној врсти незнања . То незнање неће бити не -познање . Још мање -неукост . Стремећи да се удаљи од лажног знања , човјек понекад долази до похвале неукости , до одбацивања благодатне културе знања . То је пут лажне философије незнања , пут фарисејски , који усвајају понеки митари који се склањају у страну од свијета и превазносе се над фарисејима науке . Али није то пут који Господ даје ради превладавања саблазна и празнине лажезнања .На свим путевима старог живота , човјеку је својствено да се "богати " и да " зна "; ка томе је устремљена и првородна похота човјека ."И увидје жена да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати , и пожеље га , зато што даје знање ; и узабра рода с њега и окуси " ( Пост . 3:6)... Ето гдје се зарађа похота знања , - гријех , у којем пребива сав стари свијет човјека ... " знати ", заситити се ,обогатити се ... без Бога , изван Бога .Али , - " тешко вама , богати !"... " тешко вама , који сте пресити данас "(Лк . 6:24-25).У садашњем стању човјечанства никакво знање се не смије доживљавати као знање . Свако знање се мора преживљавати као незнање .Што више човјек зна , тим мање он мора осјећати - да зна . Као у духовној науци созерцавања тајни небеског свијета , тако и у земаљској науци , стварна спознаја бива у тијесној спрези са

свјесним обништавањем . " Знам само то - да ништа не знам " говорио је древни философ , и та се истина више од свега приближила врховним дометима земаљске науке философије . Различите су само њене формулације . То је или "feu, feu, feu" Паскала , или рационални агностицизам Бергсона , или мистички агностицизам St.Joan de la Croix, или пепелом посипано знање преп . Исака Сирина .


7/117

Довољно је навести неколико ријечи из крајњих домета људске науке , да бисмо се убиједили у тврдости претпоставки философије незнања ."Како је велик , о , како је велик Бог , а наше знање ништавно !"

(Ампер ). " Не знам како ја изгледам за свијет . Али себе ја замишљам да сам као дијете које се игра на обали океана и сакупља глатке каменчиће и лијепе шкољке , у то вријеме , када величанствени океан дубоко скрива истину од његових очију " ( Њутн ). " То , што ми знамо - то су тричарије , а то што не знамо је - неизмјерно " ( Лаплас )."Већина научника осазнаје ограниченост позитивне науке и признаје да су коначни проблеми васељене за њу недостижни " ( А.Јолер ). " Много сам се бавио изучавањем природе ; и зато вјерујем као бретонски сељак . А када бих имао могућност да је изучим још

подробније , вјеровао бих простом дјетињом вјером сељанке из Бретање " ( Пастер ).Могли бисмо без краја умножавати ова свједочења земаљске људске науке . Од њих се мало чим разликују свједочења великих научника духа , св . Подвижника и Отаца Црвке . Њихово искуство је -бесконачно смирење ... Њима се откривају тајне , али им те тајне још величанственије откривају тајну непостижности ."Када станеш на молитву пред Богом , учини себе у мисли својој да си као мрав , да си као буба која пузи по земљи , да си као пијавица ,као дијете које тепа . Не говори пред Богом ништа од знања ,него се мислима новорођенчета пбриближавај ка њему ". ( Исак Сирин ). Познати самог себе представља неку врсту савршенства знања ; ипак : " Ум улази унутар дубина Светог Духа након што мине све видљиво и мисаоно , и међу тим непостижним стварима се непокретно креће и окреће , живећи нечим што је више од живота -у животу , бивајући свјетлост у свјетлости , и не свјетлошћу , пошто јесте сам у себи ( т. ј. може бити одвојен од Свјетлости Божије ). Тада он види - не себе самог , него Онога , Ко је више од њега и , с обзиром да је он подложан мијењању , мисаоно , од тамошње славе ,постаје такав да уопште не зна сам себе "... " Он тада бива и слијеп и не слијеп ; он тада гледа , али не својим природним очима , пошто је уздигнут изнад природног вида и пошто је добио нове очи , којим гледа оно што је изнад његове природе . Он тада бива потпуно неактиван и непокретан , пошто је испунио свако своје дјелање .


8/117

Бива не -мисаон , пошто је постао једно са Оним , Ко је изнад сваке мисли , и почива тамо гдје нема мјеста дејству ума , - т. ј. кретању његовом у успоменама или у помислу или у размишљању . Немајући могућност да постигне и позна непостижно и дивно , он некаквим

начином почива на овоме , савршеним почивањем , том непокретношћу блажене не -осјећајности , т. ј. не -знатижељно се наслађујући неописивим благостима , са осјећањем , без обзира на све ово , поузданим и одређеним " ( преп . Симеон Нови Богослов :Дјелатне и богословске главе , 148, 149).Различитим ријечима описујући своје искуство , сви подвижници Цркве , у свим вијековима , из свих земаља , говоре о једном те истом .Слична је и метафизика личне спознаје истинитих научника свијета .Незнање је предмет првог и посљедњег постигнућа ( спознаје )човјека .Запањујућа је чињеница да се ни у једном Јеванђељу не спомиње ријеч " знање ", а апостол Павле је једини од свих апостола који говори о " знању "; само три пута га изговара у позитивном контексту , и то као дар од Бога : " а другом се даје ријеч знања " (1Кор . 12:8); " ко љуби Бога , томе се даје знање " ( гл . 8:3); " али нема свако знања " ( чл . 7). На четири мјеста , пак , он говори о негативним ,како узроцима (1 Тим . 6:20), тако и посљедицама (1 Кор . 8:1,10,11)знања . И на једном мјесту каже да ће се знање поништити (1 Кор .13:8).Ова необично важна тврдња апостола која је везана за општим односом цијелог Откровења Божијег према проблему знања добија ексклузивно значење за хришћанску гносеолошку културу .Хришћанска философија мора тврдо оцртати , спознати и исповиједати у свијету свој однос према - за старо човјечанство веома мучном - проблему знања .Како ће " земља и дјела што су на њој бити спржена " (2 Петр . 3:10) -

проћи кроз огањ апокалиптичког очишћења , тако ће и " знање "изгорјети . Као слама ће да изгоре све безбројне конструкције старог човјечијег ума . Развалиће се , као дом , на пијеску саграђен . Зато што ће да дуну виши вјетрови познања и да се пролију небеске воде неосмисливе спонаје . И сваки дом , не на Камену ( Христу ) саграђен ,неизбјежно и предодређено ће да падне . Када о томе прича ,Јеванђеље ( Мт. 7:27) чак додаје да ће пад дома бити величанствен .


9/117

И заиста , биће то величанствен пад цјелокупног човјековог знања ,које се у велчанственој гордости својој супротстављало знању Божијем , знања које није могло да у себе смјести ( Јн . 8:37) знање Божије .

То знање Божије , од којих се као " прво од свих тајни " " назива чистота , која се достиже испуњавањем заповиједи " ( Исак Сирин ), јесте Божанствени живот у човјеку : " ходање Бога у човјеку ", који је и створен управо ради тог ходања Бога у њему , ради таквог знања Бога , и свијета у Богу .То знање је чисто , божанствено , свето . Со и вијенац живота !Цвјетање духовног у " душевног "."Сваки човјек поста безуман од знања " - рекао је пророк ( Јеремија ,гл . 10,14). " Моје мисли нису ваше мисли , нити су ваши путеви Моји путеви , вели Господ . Него колико су небеса виша од земље , толико су путеви Моји виши од ваших путева , и мисли Моје од Ваших мисли " ( Исаија , 55:8,9).Незнањем се мора називати не само знање лажно , него и знање недовољно , које , ако га човјек прецјени , постаје знање лажно .Прецјењивање , пак , свога знања се сво вријеме дешава у човјековом животу , те се зато човјек сво вријеме врти у кругу лажезнања . Али спознаја тога може да постане извор непрестаног умањења човјека пред Истином , и тиме може да му открије пут чистог познања .Ово чисто познање јесте Божанствена премудрост , о којој је недовољно говорити ријечима . Сам апостол изражава крајњу немоћ људске ријечи : мудрост свијета овога јесте безумље пред Богом " (1Кор . 3:19). " Ко хоће да буде мудар , нека буде безуман ". Господ је "изабрао немудро , да би посрамио мудро ". Старом свијету мудраца земаљских апостол супротставља нове људе : мудре у Христу (1 Кор .4:10). " Прослављам Те , Оче , Господе неба и земље , што си утајио

ово од премудрих и разумних а открио то новорођенчадима " ( Мт.11:25).Ријеч хришћанска ( она која у себи има " со ") " није у убједљивим ријечима људске премудрости , него у јављању духа и силе " (1 Кор .2:4).Вјера ( улазак у Нови Живот ) мора да се утврђује " не на мудрости људској " (1 Кор . 2:5). Откуда , пак , такво неповјерење према


10/117

мудрости људској ? Али то није само неповјерење , него огњено одбацивање цијелог старог круга знања , као изванбожанског постојања . " Јелини [1 ] траже мудрости "... (1 Кор . 1,22). Ко су то " јелини "? Стара култура човјечанска , стари , у себе затворен , од

Живог Бога ограђен свијет . То је - философија свијета овог , мудраца који се " увијек уче и никада не могу доћи до познања истине " (2Тим . 7)... То је , мучно мудрујући и бесконачно себе уздижући ,распадајући вијек овај , који на себи има " само привид мудрости "(Колос . 2,23).Каква је страшна сила у ријечима којима се одбацује старо знање ,знање које не приводи ка Богу . Треба бити безуман , треба не знати , да би се кроз то распињање старог смисла , кроз ту смрт човјечијег ништавног дубокомудровања - препородило , проникло у

нови свијет Премудрости Божије .Борба са похотом свијета овога мора се завршити и одбацивањем похоте знања .Свијет ће експлодирати не преображеним знањем . Погинуће он од своје плотске науке , неуравнотежене , не освештане чистим знањем духа . Оно што је човјечанству могло да буде благослов , биће проклетство . Развезана сила материје ће се обрушити на оне који су је развезали , и самљеће их . У тим минутима , анђели ће да жању плодове покајања и молитви .У свијету науке и философије десиће се - и већ се дешава - оно што ће се десити и у свим областима старог живота : " Биће двоје на пољу : један се узима ( у Царство Божије ), а други се оставља ; двије ће се мљети у жрвњима : једна се узима , а друга оставља ".

НАПОМЕНЕ :

1. Грци

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Sahovskoj/Sahovskoj01.htm#note1#note1http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Sahovskoj/Sahovskoj01.htm#note1#note1


11/117


12/117

види као честице себе самог . И на њих излијева своје познање љубави . На њих лучи своје познање истине ; и ријечима , и дјелима ,и ћутањем , и молитвом .У ономе који љуби , све учи ; ништа не пребива у покоју , све се

излијева , лучи , приопштава се ка свему , и све приопштава својој љубави .Учитељство Христово јесте осољавање Свијета - кроз људе . Људи - једних кроз друге .Лажеучитељство је сијање кукоља ( Мт. 13:25) - горке траве зла и незнања .Сијање учења је једнако сијању хљеба . Ријеч небеска сије се кроз ријеч човјекову . Ријеч човјечија је попут зрна ; ријеч Божија је сила живота у том зрну . Зрно мора да сагњили , и ријеч човјечија мора да се сатре . Сила Божија , оплођујући ријеч човјечију , даје плод . Суд над ријечју је ћутња , у којој све истинито зри и расте ( митр .Филарет ).Ријеч о духу мора бити ријеч духа . Иначе ће бити лажна .Ријеч истине је танана жица по којој дух Божији тече према срцу човјековом и мијења срце . " Ви сте већ очишћени ријечју коју вам говорих " ( Јн . 15:3)."Ја - говори Господ - испитујем срца " ( Откр . 2:23).

"Вјера је од слуха " ( Рим . 10:17). Вјера је промјена природе ; она није убјеђење , него промјена природе ; она није убјеђење , него мијењање и претварање човјека . Слух и ријеч , пак , јесу проводници вјере до срца - од другог срца .Свијет је пун различитих колебања и таласа . Позитивни и негативни покрети духа се врше иза прага наше свијести , и они се само дјелимично могу уловити нашим животним искуством ( Јеванђеље - о трави која , иако невидљиво , примјетно расте Мк . 4:26-29).Учитељство је горење и лучење истине , независно од тога да ли је оно отворено или скривено (" Нема ничега тајног , што неће постати јавно "). Истинито учитељство сазријева са тајним човјеком срца (1Петр . 3:4), и не може се сакрити , ни од људи , ни од анђела . ( Од људи - некада и може , од анђела - никада ; зато увијек постоји сила за свијет и његово спасење ). Блажен је подвиг проповиједника Слова , оних који " проповиједају с кровова " ( Мт. 10:27); блажен је


13/117

подвиг безмолвног скитања , у процјепима земље ( Јевр . 11:38)светих отшелника . Њихова свјетлост учи и грије милионе људи ..."Од вишка срца говоре уста " ( Мт. 12:34). Шта је тај " вишак " срца ?...Влага отровна има отровна испарења . Миомирисна миомирише

својим испарењем . Духовна садржина срца се не може сакрити ,њена се свјетлост пробија кроз човјека , лије се из његових очију ,силази са језика , са свих његових покрета и црта .У сакривеном , унутрашњем животу човјека акумулирају се енергије - добре , или зле . Добре не могу да живе у једном те истом срцу заједно са злим , као што вода не може да пребива на истом мјесту са огњем . Или огањ уништава воду , или вода гаси огањ . Њихова борба представља муку човјековог срца . Мучење ишчезава тек послије побједе - било добра , било зла , и човјек се или успокојава у злу и самовољи , постаје ( сатански ) " изнад добра и зла " ( Ниче ), или налази покој Господњи - благословену " суботу " слободе од страсти и похоте . Прво " успокојење " представља израз духовне смрти ; друго - живота у Христу .Сваки човјек има своју садржину срца . И управо над овом садржином мора човјек да се труди , да би увидио Господа , да би опипао Господа својим рукама . Блаженство ово обећано је онима који су чистога срца ( Мт. 5:8). Огањ Духа мора да из срца испари све воде , капи и пјену страсти ( греховних самовоља ). Вода Крштења мора да угаси све " запаљиве стријеле нечастивог " ( Ефес . 6:16), сав огањ похоте и гријеха .Да би се једино виша природа воцарила у срцу , животворећи га огњем светиње , и хладећи водама Вишег живота .Вода живота се патвори - у злом срцу - мртвом водом , и огањ славе горње се фалсификује огњем пакла . Вода гријеха и смрти бива спржена огњем љубави јеванђеоске , и огањ пакла се гаси водама благодати .

Али све док се не деси васкрсење човјека ( још у овом животу ), иде борба за вјечни живот : радост и мучење човјеково ."Вишак срца " јесте лучење затечене ( у садашњем тренутку )садржине срца . Вишак треба чувати , не показивати га . У томе је закон примарне духовности човјека . Треба управљати својим "вишком ", умјети њега уздржавати . Зли треба уздржавати , и у пепео претварати . Добри треба уздржавати - чувати , као нешто


14/117

драгоцјено , скривено , нектарно , као нешто што нестаје - ако се са њим непажљиво и неблагоговејно поступа .Вода благодати се даје ономе ко умије да чува . Огањ духа небеског се повјерава ономе ко умије не само да га мудро открива у Свијету ,

него и да га огради рукама својим од болесних очију свијета ."Вишак " свој благодатни треба чувати , као зјеницу ока срчаног ,хиљаду пута префињенијег од оног вањског , које гледа на пролазне појаве у свијету .Нехотице људи углавном показују своје зло . Хоће да сакрију , али -не могу . Нека и показивање добра иде истим тим путем . И тек тада ће се показати истинити вишак . Ако сами почнемо да показујемо своје добре " вишкове " - открићемо своје неутврђено срце и -растргнуће нас ( Мт. 7:6). Ако будемо сакривали срце , открићемо његов вишак , и то у оној мјери , у којој смо сакрили срце ... Зато што ће Господ откривати Свој вишак љубави кроз наше , за своју истину умрло , срце . Чудесан је и префињен тај закон ; блажена је његова примјена . Њу видиш на скромним , на савјесним , на људима који не знају своју истину , али који својом истином сијају људима .Јавно учи људе само онај , који умије да учи тајно . Да тајно просвјетљује себе , да тајно одражава свјетлост Божију у свијету ."Нека твоја лијева рука не зна шта ради десна " ( Мт. 6:3), " Помоли се Оцу твом тајно " ( Мт. 6:6)... " Гледајте да милостињу вашу не чините пред људима , да вас они виде ( т. ј. не ради тога ) ( Мт.6:1)... " Царство је Божије налик на горушично зрно , које је мање од свог сјемења " ( у свијету земаљских појава ) ( Мт. 13:31,32). Тајни однос према свијету који нас окружује , однос сакривен у Господу .Предавање себе и дјела својих Свевишњем .Оптински старци су углавном обличавали прикривено ( у облику неке приче или догађаја из њиховог личног живота ). Тајанствено

уразумљење дјелује најоштрије , оно " расијеца " човјека . Расијеца нас Ријеч Божија која најиндиректније , односно , не са принудом и са оштрином улази у нашу душу . Ми тражимо убјеђење које не силује нашу слободу , а свака људска ријеч нас дави ; само Ријеч Божија ( макар и у ријечи човјековој ) - зове нас , јављајући своју љубав . Ријеч , пак , људска - наговара и принуђује .


15/117

Бог Живи највећа је слобода и миловање . Тим миловањем ми морамо бити испуњени , и тада ће наша ријеч учити и ослобађати .Јавно учитељство јесте свједочење ; или , другим ријечима ,мучеништво . Мученик на грчком значи " свједок ", и свједок ( истине

Божије у свијету ) је увијек мученик . Јер он мора да надвлада трње сопственог срца , и бодље ђаволове , и цијелог свијета . Свједочење је јавно учитељство у свијету . Истина мора да прожме све - до посљедње сфере свијета , до најдаљег његовог таласа ; да обухвати слух и глас , ваздух , дах и језик . Када свједочимо ( јавно говоримо истину Божију у свијету и о свијету ), ми говоримо не само оном човјеку који нас у датом тренутку слуша , него и цијелом свијету :анђелима и људима , сунцу , ваздуху , Земљи и небу ... Јер истина ,изречена звуком гласа људског , пролази сва небеса ( Рим . 10:18) и ,

увесељавајући анђеле , лијеже код Пријестола Божијег , као неко сјеме које ће бити васкрснуто у Посљедњи дан . Базмјерно је вриједно то исповиједање ријечи , свједочанство Истине , кроз човјека , у свијету грешном ! Заиста , ко се не постиди Христа , Сина Божијег ( Његове истине , Његове чистоте ), тога се и Син Човјечији неће постидјети када дође у слави Својој , - " са светим анђелима "(Лк . 9:26), додаје Јеванђеље . Јер , анђели јесу свједоци наших ријечи .Истина се може говорити само " од вишка срца ". И не може се слушати о Истини " без проповједника " ( Рим . 10:14). Али , " како проповиједати , ако нисмо послани ?" ( Рим . 10:15)... Свијет мора да слуша истину Божију - од себе , од својих уста , од уста људи грешних ... " Твојим устима ћу ти судити , раб лукави " ( Лк . 19:22).Због тога анђели на земљи ћуте , а људи бивају послани . Њиховом срцу се даје " вишак ", и тај вишак даје им снагу свједочења . А свједочити се може само о томе што " очи видјеше ", што " руке опипаше " (1 Јн . 11). " О Слову Живота ". Срце мора опипати , срце мора видјети Христа . Само такво свједочење се прихвата на судовима Божијим и човјечијим .


16/117

О смијеху

Постоје два смијеха : свијетли и тамни . Они се моментално препознају - по осмијеху , по очима онога који се смије . У себи га можеш препознати по духу који га прати : ако нема лаке радости ,ако нема тананог , срце омекшавајућег повјетарца , такав смијех није свијетли смијех . Ако ти је у грудима опоро и суво , ако ти се осмијех криви , такав смијех је - прљав . Такав је смијех послије анегдота ,

послије било каквог исмијавања над хармонијом свијета .Искривљена хармонија свијета криви душу човјека , и то се изражава у кривљењу црта лица ."Тешко вама , који се тако смијете сада , јер ћете заплакати " ( Лк .6:25). Заплакаћете ! Зато што ћете увидјети да своју радост нисте приложили ка ономе чему се радост може приложити , него ка ономе што је достојно муке ."Благи осмијех " је огледало нађене хармоније . Свети се осмјехују не смијући се . Смијех , као пуноћа чисте радости , јесте стање будућег

вијека . Блажени сте ви који данас плачете , јер ћете се ви смијати .Аскетичко искуство просвјетљења и преображења човјека савјетује ,чак , осмјехивати се не показујући зубе ( боље је и мало мање радости , него да се уз њу провуче макар и најмања , нечистота !)."Анегдотски смијех " којим се смију у кино -салама , позориштима , на забавама и " журкама ", којим олако исмијавају ближњег , којим се смију над слабостима и над достојанством човјековим , над савјешћу и над гријесима његовим , ради увесељавања и ради заборављања туге , без смисла , сујетно исмијавајући других , све је то - болест

духа . Још тачније : то је симптом болести духа .У свијету духова живе нечисти духови ; они се могу видјети на лицима који се " гуше " од смијеха ... Анђеоска радост озарује лице осмијехом .


17/117

Добрим смијехом се без шума могу распршити тамни облаци злобне жеље за свађом , мржњом , чак и - убиством ... Добрим смијехом оживљује се пријатељство , учвршује се породично огњиште ."Јетки " смијех није од Бога . Заједљиви осмијех , сарказам оштрине -

то је пародија на јеванђеоску со мудрости . Пародија која се криви у осмијеху ."Оштрина " ријечи се увијек урезује у душу . Али оштрина , која код два ножа , чак , може да буде једнака - код хирурга и код разбојника - може да изазове потпуно различите посљедице . Једна ,разрезујући , пропушта свјетлост небеску и топлоту Духа , или изрезује гној , отсијеца мртвило ; друга - безблагодатна оштрина -реже , касапи душу и често је убија .Оштри су само свети , и само оно што је свето је оштро . Прљави ,пак , духови само пародирају оштрину , и много људи у свијету се изоштрава у " изражавању себе " кроз такву , лакрдијашку оштрину .Крајњи домет духовне нечистоте смијеха је - " хомеровски грохот " -хохотање ... Такав смијех обично посјећује људе који су недалеко од обилатих трпеза .Онај који о себи води рачуна , онај који пребива у благоговенију пред тајном свог живота , онако како води рачуна о читавом свом животу , тако ће водити рачуна и о свом смијеху . Он чак води рачуна какав ће му бити и осмијех пред Богом . Све ће код њега - уз помоћ невидљивих његових чувара - бити чисто и јасно ...Свети су свијетлили свијету и својим плачем , и својим осмијехом .Као дјеца . Јер само дјеца - и људи који стварно вјерују у Христа -имају чистоту живота , која је видљива чак и тјелесним очима , чак и у цртама лица .Све је просто и чисто код дјеце , још не такнуте духом распадања .Смрт се још није појавила у осмијеху њихове смртне природе ; њима је дато прољеће живота , као почетак и подсјећање на рај ; и гле , она

чисто гледају , не -лукаво говоре , лако плачо , лако заборављају свој плач ..."Ако се не преобратите и не будете као дјеца , нећете ући у Царство Небеско "... Јасно је - зашто .Највећа похвала човјеку је - рећи му " Он има дјечији осмијех "...смијех непорочни , близак рајској хармонији .


18/117

О крађи

" Ватру дођох Ја да спустим на земљу ..." (Лк . 12:49.)

Тајна безакоња Прометејевог није у томе што он краде ватру , него у томе што он краде . Постојање жеље да усхитиш и да се богатиш тим усхићењем - је откривање првозадане хармоније свијета (могућности овладавања свим ), и његове разрушене љубави .Красти не смије нико , и ништа , јер онај који краде нема јединство са оним од кога краде .Онај , пак , који достигне љубав , овладава сваком ствари , не отимајући је . То и јесте Царство Божије . " Ништа немамо , а све имамо " (2 Кор . 6,10).Сваки крадљивац тућег је незаконит , зато што то туђе он никако не

може учинити својим ... Само кроз љубав се ствари потчињавају човјеку . Зато , у свијету треба молити (" Молите и даће вам се "... Мт.7:7); зато у свијету треба давати (" Давајте , и даће вам се "... Лк .6,38).Краду увијек туђе , јер своје се не може украсти . Само се своје може поклонити и само се своје може узети . То је закон Новог свијета ."Не укради " је наставак " не убиј "; то је закон Препорода , закон Љубави . Онај који краде , убија живот , и свој , и оног од кога краде ..."Такви су путеви сваког ко жуди за туђим добром : оно узима живот у онога ко завлада њиме " ( Прич . 1:19).Ако нема сједињујуће љубави , туђе увијек остаје туђе , и уистину "узима живот ". И свједочиће ( пржиће ) на Страшном Суду .


19/117

Свијет који је човјеку дао Бог и који се предаје са човјека на човјека јесте велико озарење и велика топлота живота ... Свијет који је човјек украо и који се од човјека краде јесте ватра паклена .Крађа , малог или великог , материјалног или духовног , дјелом или

жељом , јесте гријех ка смрти , зато што је против Љубави , против Живота .Само љубав , не отимајући , све чини својим . А своје украсти не можеш .Сваки који отима - отима ватру са неба ...Сваки који воли има ту ватру . Јер њу је дошао да на земљу спусти Господ .

Љубав и повјерење

Да ли је могуће вољети човјека , а немати у њега повјерења ? Могуће је . Истинита љубав према човјеку уопште не значи обоготворење свих његових особина и преклањања пред свим његовим дјелима .

Истинита љубав може да примјећује и недостатке човјека , исто тако оштро као и злоба . Чак и још оштрије . Али се љубав - не као злоба ,него по свом , по љубавном - односи према недостацима човјековим .Љубав брижно чува и спашава људску душу за вјечност ; злоба , пак ,утапа , убија . Љубав воли самог човјека ; не његове гријехе , не његово безумље , не његово сљепило ... И оштрије , него злоба , види сво несавршенство овог свијета .Подвиг духовне прозорљивости : видјети све гријехе људи и осуђивати сво зло , а при томе не осудити никога ... Само од Бога

озарен човјек је способан на такву љубав .Да , могуће је вољети и немати повјерење . Али , зар није повјерење обиљежје отворене душе , и зар није отвореност карактеристика љубави ? Не ; љубав је шира од отворености . И без отворености душе , у овом свијету , може бити љубави ... Старац Амвросије Оптински или Преподобни Серафим вољели су људе пламеном љубављу и у Духу им служили . Ипак , нису се свим откривали , и


20/117

откривали су мало ; чували су своју душу од људских погледа ,проничући својим погледом у људске душе . Духовник на исповиједи уопште не открива своју душу ономе ко се исповиједа . Али душа истинитог духовника је отворена - не показивањем , него љубављу ;

и кроз љубав се показује у свијету .Старац не открива увијек и свима све што зна од Бога . Него , у складу са духовним стањем сабесједника , сваком приступа на одговарајући начин .Мајка , када своме дјетету не прича о свему што јој пролази кроз главу , не сакрива то због не -љубави , него због љубави нема повјерења , и управо тиме показује и јавља дјетету своју љубав ,сакривајући од њега све што је за њега некорисно , до чега оно још није дорасло , што још не може прихватити у своје незрело тијело , у своју несазрелу душу .Неискреност , не -непосредност , не -простота , као и " неповјерење " -могу да буду благи ... Љекар не говори све пацијенту , директор -потчињеном , учитељ - ученику .Стање и узраст , способност прихватања и припремљеност одређују предмет и истину која се јавља свијету .Човјекова душа је налик на брод . Брод има свој подводни дио , и човјекова душа мора имати своју - за свијет невидљиву - свијест . Не "подсвијест ", него сакривену - ради блага истине - свијест . Зло треба сакривати да друге не запрљаш . Добро треба сакривати да се не проспе . Сакривати треба ради користи свих . Душа некада сакрива своје зло по духовној неопходности ; сакривање свог добра готово увијек бива мудро и праведно .Није свака " не - искреност " неистина ; и није свако " не -повјерење "издаја крајњег повјерења .Крајње повјерење је могуће имати само према Богу Триједином , и према свим Његовим законима и ријечима . Неповјерење , пак , према

себи увијек јесте мудрост , и свако стварно , позитивно неповјерење -из љубави - према другим јесте настављено свето неповјерење према самом себи ... Јер , човјек каткад зна да буде изван себе , у својим ријечима и дјелима може да буде ван контроле , да се усковитла у злу , а да сам тога не буде свјестан ."Не вјеровати у свему себи "... има дубоко и спаситељно значење .Своје искуство , свој ум , своје срце , своја мисао , своје


21/117

расположење ... све је то климаво , биједно и неодређено ; ту нема апсолутног предмета достојног повјерења ... А од неповјерења према свему климатавом проистиче свесавршено и безгранично повјерење према Богу Триједином .

Ближњим не треба вјеровати исто толико ( и исто толико треба !),колико и себи ; а себи - само по мјери своје усагашености са Откровењем Божијим , са вољом Христовом , која је откривена свијету и која се открива у сопственој души .Само духовним оцима и руководиоцима - истинитим и испитаним - у Христу , могуће је зацијело повјерити себе , вјеровати им више него себи , и предавати њима свој слух и своју душу у име Бога .Ближњи , пак , мој , друг мој , јесте само честица мене самог ( јер је он честица цијелог човјечанства , којег сам ја - честица ). Посљедице првородног гријеха - страсти - својствене су и њему и мени .Наравно , у разној мјери и у различитим нијансама , али оба - како он , тако и ја - имамо јаке основе да не вјерујемо својој , још увијек двојакој природи и не преображеној вољи . Ми , готово увијек ,поступамо " по страстима ", са примјесом греховног , а не " бестрасно ",не слободно - у Христу .Ја сам , стварно , промјењив , непостојан ; колебам се различитим "прираженијами "[ 1] лукавог , и чистота дубине моје душе стварно бива замућена глибом који се подиже са дна . Мој ближњи је такође несталан , као и ја , и исто је тако способан за добро , као и на зло .Мени је неопходна стална провјера себе , мом ближњем - такође . Ја морам неуморно провјеравати своје поступке у свијету : " да ли су они по Богу ?" Провјеравати се треба не само зло , него и " добро "моје , јер зло често бива очигледно , а добро може само да се чини "добрим ", а уствари бива злим . Међутим , и зло тражи провјеру ; ни злу не треба " вјеровати " на основу првог симптома " злог ". Људима затамњеним , какви ми јесмо , и добро може да изгледа као лоше , ако је оно повезано са болом , са муком или са повредом нашег самољубља .Овдје се не говори о злој сумњичавости и подозрењу , него о благом ,стваралачком неповјерењу према себи , и према свему што нас окружује у свијету .Гријех нам , готово увијек , изгледа као нешто " слатко "; не смије се вјеровати тој слаткости , јер је она најгорчи чемер и патња . А патња ,

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Sahovskoj/Sahovskoj05.htm#note1#note1http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Sahovskoj/Sahovskoj05.htm#note1#note1


22/117

пак , ( нпр . у борби за чистоту тијела и душе ) нам изгледа неиздржива и одвратна ; не смије се вјеровати ни том закључку ;послије благе патње слиједи мир , који је изнад сваке радости .Људи много , и често , и дуго , причају , и изгледа као да њихове идеје

требају да служе благим циљевима ; али , авај - колико се неистинитог , саблазног и - празног пролијева из њихових уста . Не треба вјеровати свим ријечима људи ... Људи сами пате због ријечи које су сами говорили , и кају се због њих .Да , није све што излази из човјека ( чак и при његовим најблагороднијим намјерама !) благо . Много тога бива непотребно ,бескорисно , грешно , и оно је такво не само за онога ко то непотребно изводи из себе , него и за онога ко то непажљиво прима .Продубљујући своју љубав према људима , никада не треба заборављати да су сви људи болесни , и да међу њима треба живјети у потпуно тријезном стању , не само у односу према себи , него и у односу према свима који нас окружују ... Само ако се испоштује прво , бива и посљедње .Неповјерење , наравно , не треба гајити према самом човјеку , него ка његовом тренутном стању . Степен повјерења треба непрестано мијењати , сразмјерно са стањем просвијетљености човјека у Богу .Ако човјек којег волимо и којем смо увијек до сада вјеровали изненада пијан стане испред нас и почне да нам даје које -какве савјете ... хоће ли ишчезнути наша љубав према њему ? Ако га ми дубоко волимо , наша љубав неће ишчезнути , неће чак ни ослабити .Али ће повјерење ишчезнути , и не само према ријечима , него и према осјећањима тог човјека , док се налази у таквом стању .Опијеност вином код људи бива много рјеђе , него опијеност неком другом страшћу : гњевом , злопамћењем , парељубљем ,славољубљем ... Страсти на вољу човјека дјелују као вино и изопачују сву његову душу . Опијен неком страшћу не влада собом ,човјек престаје да буде оно што јесте , постаје " игралиште демона ";такав је чак и онај који у од страсти слободно вријеме бива испуњен стварном дубином и чистотом Христовом , онолико колико је она могућа у границама наше земаљске , личне и насљедне греховности .Свјетлијем стању човјека припада и савршеније повјерење ...Напримјер : ја хоћу да проповиједам , или да примим Св . Тајне , али осјећам да је моја душа пуна сметености и страсти ... Ја у том случају


23/117

морам поступити по Јеванђељу , т. ј. морам оставити свој дар код жртвеника и поћи да се помирим са душом , " са братом својим ";другим ријечима - умиротворити себе , ући у небески живот . То је образац праведног и благог неповјерења у себе , у име Христове

љубави према самом себи . Моја егоистична љубав , напротив , би жељела да презре , да не примијети моје недостатке и да оцијени моју душу као " достојну ", чиме би јој неправедно указала повјерење , и дозволила тако њеном греховном стању да се излије на свијет , или да се без покајања приближи Богу , Његовој пламеној купини . Дозволила би - не по заповиједима Божијим ( које , у суштини , и јесу " изуј чизме своје ", т. ј. грешно стање душе ), него -по својој самовољи ... И опржио бих се непрелазним законима Божије чистоте .

Несумњиво је да се ја морам непристрасно односити према себи и према другим . Али , хоће ли то значити да ја " суд творим " над неким ,упркос Ријечи : " не судите , да вам се не буде судило "? Неће , уопште .Расуђивање је знак изласка човјекове душе из младалачког узраста . Такво расуђивање је " мудрост " за коју је речено " будите мудри као змије ". Расуђивање је вијенац љубави , и Св . учитељи Цркве га чак - о , тајна ! - сматрају вишим од " љубави ", вишим ,наравно , од " човјечије ", неразумне , често чак и погибељне љубави .Расуђивање је небеска мудрост у животу , духовни разум љубави ,

који јој не одузима силу , а даје јој со ."Не мећите бисера вашег ..." - то није одсуство љубави ( Ријеч Божија само о љубави и учи !), него мудрост љубави , знање виших закона неба , које се излијева на сав грешни свијет , али се не мијеша ни са чим грешним ."Не мећите бисера вашег ..." је заповијед о неповјерењу у љубави ,заповијед која води ка љубави , заповијед која љубав чува ."Да приидет Царствије Твоје , да будет воља Твоја "... Ја стално хоћу да остварим у себи , и у свему , ту љубав ; да поништим " царство своје " и да откријем - Божије . Немати повјерења , не примати ништа "своје ", " људско ", грешно и полугрешно ... Отворити свој слух и срце своје ( сву његову дубину !) само за Божије , за чисто , за свијетло ..."Да приидет Царствије Твоје "! Ја се - до смрти - нећу успокојити у жудњи за њим - у свему . Ја се молим , и не хладно слијеће ријеч ова


24/117

са мојих уста , она се чупа из цијелог мог бића , и од тога се мучим ,као у пустињи ...Сладак је Суд Божији који се врши у мом срцу , над мојим срцем ...Сладак је мени Долазак Христов . Ја срећем Господа свуда . Не свуда

ми се Господ јавља , али Га ја срећем , у свакој ријечи , у сваком даху ... У разговорима , намјерама и дјелима људским .Ја хоћу само Њега . И мржњу хоћу да имам према свакој а не Његовој истини . Ја све хоћу само у Њему , без Њега ми ништа не треба , све ми је бесконачно тешко и мучно . Ја увијек знам - и дању и ноћу - да је Он близу ; али ја не чујем увијек Његов врели дах ,зато што нисам увијек устремљен ка Њему и зато што нећу увијек Њега више од свега другог . У том свом преживљавању ја осјећам такву немоћ , такву слабост и ништост , да се ни у чему земаљском не могу успокојити , ништа ме подржати не може . Само Он , Који је рекао : " Мир Мој дајем вам "...

НАПОМЕНЕ : 1. (старословенски ) приступање ; савремено : " блиски контакт "


25/117

О милосрђу над свијетом

Бијаше човјек који је , као и многи , желио да се оправда . Питао је Христа Исуса : "K о је мој ближњи ?" И Спаситељ му исприча причу ...Иђаше човјек -скитница од Јерусалима у Јерихон , и разбојници га заробише . Скинули су са њега одјећу , вјероватно , једину коју је имао и , претукавши га , оставили га да умре насред пута .Одмах за овом бешчовјечношћу слиједи , вјероватно , још гора : истим

тим путем пролазећи , два човјека , један за другим , равнодушно пролазе поред човјека који лежи и крвари . " Прође мимо " свештеник .Левит је поступио још горе : " приђе ", " погледа ", утоли знатижељу -видје како се пати и умире човјек , и оде својим путем . У лицу тих двају људи поред израњављеног човјека прошло је сво безосјећајно човјечанство . Једна половина тог човјечанства ранила га је и оставила да умре насред пута ; друга половина равнодушно пролази поред његових патњи .Јован Златоуст је с правом рекао : " Богати и сити , који равнодушно

гледају на гладне и ниште , и који им не помажу , једнаки су убицама ". Наравно , једнаки су злочинцима и они који , имајући могућност да помогну бар једној јединој жртви злочина овог свијета ,пролазе мимо човјечијих страдања , заузети само својим благостањем .У простим ријечима Христос , Који зна срца људи , открива сву дубину мрака који се згуснуо над човјечанством , и показује главни гријех свих времена и народа : не -милосрђе . И када , удубљујући се у ову истину , почнемо да се ужасавамо пакленој тами моралне човјекове свијести , тиха небеска зора - милосрђе - уздиже се над земљом . И она види само Сунце Божанске Љубави - Христа .Тим је путем око Јерихона пролазио и неки Самарићанин и ,видјевши на путу окрвављеног човјека , сажалио се над њим . Ништа више од тога : само се сажалио . Све друго је била посљедица тога : један се човјек сажалио над другим човјеком . Десило се свима


26/117

блиско чудо , кроз које најгрешнији и најслабији човјек постаје заједничар Божанске силе , правде , истине и славе .Милосрђе покреће нешто што је веће од каманих планина - оно покреће окамењена срца . " Заиста вам говорим , ако неко каже гори

овој : " Подигни се и баци се у море " и не посумња у срцу свом , него повјерује да ће се десити по ријечима његовим , - биће му , шта год да каже " ( Мк . 11:23). То су ријечи Христове . Милосрђе у свијету је -чудо . Камене горе премјештати са својих мјеста није дато никоме .Истинско чудо је сажаљење .Бог жели то чудо , милосрђа једног човјека према другом . Ту се крије виша сила живота . Истинско милосрђе је увијек просто и дјелатно .Оно је воља , спремна на сваки труд , оно је срце , које се сагласило да претрпи сваку патњу , љубави ради .Истинско милосрђе је дјелатно . Оно уједињује у себи небо и земљу ,и помаже , не само осјећањима и намјерама , него и моментално , на мјесту , на тој сувој , прашњавој земљи између Јерусалима и Јерихона .Управо је такво било милосрђе Самарићанина о којем је цијелом свијету испричао Христос . Осмишљена брижљивост његова показује дубину његовог милосрђа . Након што је пришао рањенику на путу ,он му одмах " преви ране ", омекшавши их уљем , омивши их вином и ,"сједнувши га на магарца , одвезе у гостионицу и побрину се за њега ". Тако говори Јеванђеље .Послије тога милосрдни Самарићанин је могао да оде са чистом савјешћу . Али не . " На други дан , одлазећи , извуче два динара и даде власнику гостионице и рече : " Побрини се о њему "". Рекло би се , овим је учиниио све што је било до њега . Али савјест тог човјека продужава да буде незадовољна : он се обраћа газди гостионице и говори му : " Ако буде и твојих издатака , кад се вратим , платићу ти ".Какво лучење истинске човјечности !

Јер , сви могу поступити " исто тако "... Много је и данас око нас људи , израњаваних гријехом , оскрвњених злом овога свијета , који леже , и пате , на разним путевима . И може им се помоћи .Видим ту малу гостионицу милосрдног Самарићанина на путу од Јерусалима до Јерихона . То је мала кућа , у њој нико не живи , али њу знају сви ходочасници Свете Земље ... Пустињски се пут повија по горама , спуштајући се ка Јерихону . Около - мртве горе . То су


27/117

срца . Чија ? Древних ? Савремених људи ? То су наша камена човјечија срца , Господе . И она жуде за водом Твоје Милости и спремна су да на воду Твоју одговоре цвијећем и травом .Мала кућа стоји поред пута . Ту долазе људи из свих земаља и

народа и виде ту причу , коју слушају од Христа . И ријеч пустињског пута , мртвих камених планина , и ту малу кућицу , која свим народима говори о милосрђу - све остаје као Божански зов у свијету , као зов на човјечност човјека , на љубав и милосрђе .

Тражите добра ...

"Браћо , уразумљујте распуштене , тјешите малодушне , подржавајте слабе , будите дуго -трпљиви према свим . Пазите да неко не би злом узвраћао за зло , него увијек тражите добра и један у другом и у свему "... Тако у посљедњој глави своје посланице Солуњанима говори апостол Павле . Ове су ријечи јасне , просте , кратке , али -колико у њима има свјетлости , колико добра и истине ...Тешко живимо ми , људи , од нашег зла људског , и од посљедица његовог . Човјек пати , прије свега , од зла које живи у �

Arh. Jovan Šahovskoj~Apokalipsa sitnog greha

Documents

Transcript of Arh. Jovan Šahovskoj~Apokalipsa sitnog greha