Anton Pavlovic Cehov - Sabrana Dela_09

ОДАБРАНА ДЕЛА СВЕТСКИХ КЛАСИКА

А.П. ЧЕХОВ

СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 9 САБРАНА ДЕЛА – књига 9

1974

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 9

Антон Павлович Чехов Сабрана Дела - књига 9 страна 2 / 115

САДРЖАЈ

1. Мој живот (Превела: Људмила Михаиловић; ред. Божидар Ковачевић) 2. Код познаника (Превео: Јован Јанићијевић) 3. Човек у футроли (Превео: Јован Јанићијевић) 4. Огрозд (Превела: Марија Стојиљковић) 5. О љубави (Превео: Јован Јанићијевић) 6. Јонич (Превео: Јован Јанићијевић) 7. Случај из лекарске праксе (Превео: Јован Јанићијевић) 8. Душица (Превела: Марија Стојиљковић) 9. Нови летњиковац (Превео: Јован Јанићијевић) 10. О божићним празницима (Превео: Јован Јанићијевић) 11. Службеним послом (Превео: Јован Јанићијевић) 12. Дама са псетанцетом (Превео: Јован Јанићијевић) 13. У јарузи (Превео: Јован Јанићијевић) 14. Архијереј (Превео: Јован Јанићијевић) 15. Вереница (Превео: Јован Јанићијевић)

МОЈ ЖИВОТ (1)

(Прича паланчанина)

I

„Држим вас само из поштовања према вашем уваженом оцу, иначе бисте ми одавно одлетели", рекао ми је управник. Ја сам му одговорио: „Екселенцијо, сувише ми ласкате кад мислите да умем да летим." И затим сам чуо кад рече: „Уклоните овог господина, иде ми на нерве."

Два дана доцније мене отпустише. Тако сам, за све оно време откад ме сматрају за одраслог, на велику жалост мога оца, општинског архитекте, променио девет звања. Служио сам у разним надлештвима, и свих девет звања било је налик једно на друго као капље воде: морао сам да седим, пишем; да слушам глупе или грубе примедбе и да чекам кад ће ме отпустити.

Отац, кад сам дошао к њему, седео је заваљен у наслоњачи, затворених очију. Његово мршаво, суво лице, сивкасто на обријаним местима (личио је на старог католичког оргуљаша), изражавало је смиреност и покорност. Не одговарајући на мој поздрав и не отварајући очи, он рече:

— Да је моја драга жена а твоја мати жива, твој би живот за њу био извор непрекидног јада. У њеној прераној смрти ја видим божју промисао. Несрећниче, ја те молим — настави он отварајући очи — научи ме шта да чиним с тобом?

Раније, док сам био млађи, моји родитељи и познаници знали су шта да чине са мном: једни су ми саветовали да ступим у добровољце, други у апотекаре, трећи у телеграфисте; сад, кад ми је већ прошло двадесет пет и кад су ми се на слепоочницама појавиле седе власи, и кад сам већ био и добровољац, и апотекар, и телеграфист, кад се чинило да је за мене све земаљско већ исцрпено, више ми нису саветовали, само су уздисали или вртели главом.

— Шта ти мислиш о себи? — настави отац. — У твојим годинама млади људи имају већ обезбеђен друштвени положај, а погледај себе: пролетер, просјак, живиш на очевој грбачи!

И као обично, поче да говори како данас млади људи пропадају, пропадају без религије, због материјализма, због уображености, да треба забранити аматерска позоришта, јер то одбија младе људе од религије и дужности.

— Сутра ћемо поћи заједно, и ти ћеш се извинити пред управником и обећаћеш му да ћеш дужност вршити савесно — заврши он. — Ти не смеш ни дана остати без друштвеног положаја.

— Молим вас, саслушајте ме — рекох туробно, не очекујући ништа добро од овог разговора. — То што ви називате друштвеним положајем, то је привилегија капитала и образовања. Сиромашан и нешколован свет зарађује хлеб физичким радом, и не видим зашто да ја будем изузетак.

— Кад ти почнеш да говориш о физичком раду, онда то испада глупо и просто! — рече раздражено отац. — Разумеј, глупи човече, разумеј, празна главо, да у теби, сем грубе, физичке снаге, живи још и дух божји, свети огањ, којим се толико разликујеш од магарца или гмизавца и приближујеш божанству! Хиљадама година најбољи људи су се борили за њ. Твој прадед, генерал Полозњев, борио се код Бородина, твој деда је био песник, говорник, и представник племства, стриц ти је педагог, најзад, ја сам архитект! Сви су Полозњеви чували свети огањ само зато да га ти угасиш!

— Треба бити праведан — рекох ја. — Милиони људи баве се физичким радом.

PR3D470R

Highlight

PR3D470R

Highlight

PR3D470R

Highlight

PR3D470R

Highlight



— И нека се баве! Они ништа друго и не знају да раде! Физичким радом може свако да се бави, чак и највећа будала и зликовац; тај рад и јесте особина по којој се распознају роб и варварин, док је огањ додељен тек неколицини.

Настављати даље тај разговор било је узалудно. Отац је обожавао самога себе, и за њега је било убедљиво само оно што је он говорио. Уз то, ја сам врло добро знао да се та охолост, са којом говори о напорном раду, у ствари не оснива толико на светом огњу, колико на потајном страху да ћу постати радник, и да ће о мени говорити цела варош; а што је главно, сви моји вршњаци одавно су већ свршили универзитет и били на добром путу: син шефа књиговодства Државне банке био је чиновник пете положајне групе, а ја, јединац син, нико и ништа! Настављати даље разговор било је узалудно и непријатно, али ја сам и даље седео и некако одговарао, надајући се да ће ме најзад схватити. Цело је питање било просто и јасно, тицало се само начина како да зарадим комад хлеба, али он то једноставно решење није видео, него ми је говорио, сладуњаво заокругљеним фразама, о Бородину, о светом огњу, о стрицу, заборављеном песнику, који је некад писао лоше и неискрене стихове, називајући ме грубо празном главом и глупим човеком. А како сам желео да ме схвати! И поред тога, ја сестру и оца волим, и од детињства сам имао навику да их за свашта питам, чврсту навику које једва да се могу некад отарасити; јесам ли у праву или нисам, али увек се плашим да их не ожалостим, бојим се да оцу од узрујаности не поцрвени мршави врат и да га не удари капља.

— Да седим у загушљивој соби — проговорих — да преписујем, да се такмичим са писаћом машином, срамота је и увреда за човека мојих година. Може ли ту бити говора о светом огњу!

— Ипак, то је умни рад — рече отац. — Али доста, да прекинемо тај разговор, и у сваком случају ја те опомињем: ако не ступиш опет у службу, него будеш следовао својим срамним склоностима, ја ћу те, а и моја кћер, лишити наше љубави. Лишићу те наследства, кунем ти се јединим богом!

Да докажем своје чисте побуде, по којима сам се хтео управљати у свом животу, рекох савршено искрено:

— Питање наследства није за мене важно. Ја се унапред одричем свега. Бог би знао зашто, наједанпут те речи увредише оца. Он сав поцрвене. — Не смеш тако да разговараш са мном, будало! — викну он високим, пискавим гласом: —

Неваљалче! — И брзо и вешто, вичним покретом, удари ме по образу једанпут и други пут. — Почео си да се заборављаш.

У детињству, кад ме је отац тукао, морао сам да стојим право, у ставу мирно, и да му гледам у лице. И сад, кад ме је тукао, ја сам се потпуно губио, као да се моје детињство настављало, исправљао сам се и трудио да га гледам право у очи. Мој је отац био стар и врло мршав, али, мора да су његове сухе мишице биле чврсте као каиши, јер су ме ударци јако болели.

Измицао сам натрашке у предсобље, а он ту дохвати свој кишобран и удари ме неколико пута по глави и раменима; у тај час сестра отвори врата салона, да види каква је то ларма, али се одмах окрете уплашена и ожалошћена, не рекавши ни речи у моју заштиту.

Моја намера да се не враћам у канцеларију, него да почнем нов, радан живот, била је непоколебљива. Требало је само да изаберем занимање, а то није било нарочито тешко, јер ми се чинило да сам врло јак, издржљив и способан за најтежи рад. Предстојао ми је једнолик раднички живот с гладовањем, смрадом, у грубој средини, и с непрестаном мишљу на зараду и свакидашњи хлеб. И — ко зна? — кад се будем враћао са рада Великом дворјанском улицом, можда ћу, не једном, позавидети инжењеру Должњикову, који живи од умнога рада, али сад сам се радовао кад сам мислио на те своје будуће недаће. Ја сам некада сањао о својој духовној активности и замишљао сам себе час као учитеља, час као лекара, час као писара, али су снови остали само снови. Ја сам имао љубави за духовне забаве, на пример, страсно сам волео позориште и књигу, али да ли сам имао способности за умни рад — не знам. У гимназији сам страховито мрзео грчки језик, тако да су ме морали извадити из четвртог разреда. Дуго су долазили инструктори и спремали ме за пети разред, затим сам служио по разним надлештвима, већи део времена не радећи ништа, и онда су ми говорили да је то умни рад; оно што сам радио на научном и службеничком пољу, није захтевало ни умног напрезања, ни талента, ни личних способности, ни творачког надахнућа: било је то механички, а такав умни рад сматрам за нижи од физичког, презирем га и не мислим ни за тренутак да постоји оправдање за нерад и безбрижан живот, јер он није ништа друго до заблуда, једна врста нерада. Вероватно да за прави умни рад ја никад нисам знао.

Дође вече. Ми смо становали у Великој дворјанској улици — то је била главна улица у граду, и пошто није било згодног варошког парка, увече је њоме шетао наш beau monde.

1 Ова дивна улица донекле

је замењивала парк, јер су по њој с обе стране расле тополе које су мирисале, нарочито после кише, а иза ограда и плотова надносили су се багремови, високо жбуње јоргована, дафине и јабуке. Мајски сумрак, нежно младо зеленило пуно хлада, мирис јоргована, зујање буба, тишина, врућина — како је све то ново и како необично, мада се пролеће понавља сваке године! Стајао сам пред капијом и гледао пролазнике. Са већином њих растао сам и играо се, а сад би их моје друштво могло довести у забуну, јер сам био одевен сиромашно, не по моди, а о мојим врло уским панталонама и високим незграпним чизмама говорило се да су то макароне на лађама. Осим тога, у граду сам уживао лош глас, јер нисам имао никакав друштвени

1 Франц.: бољи свет, елита. — (Прим. ред.)



положај и често сам играо билијара по јевтиним кафанама, а можда још и зато што су ме двапут, без икаквог повода с моје стране, водили у кварт.

Преко пута, у великој кући инжењера Должњикова, неко је свирао на клавиру. Поче да пада мрак и на небу затреперише звезде. Полако, одговарајући на поздраве, прође мој отац, у старом цилиндру са широким уздигнутим ободом, под руку са сестром.

— Погледај! — рече сестри, показујући на небо оним истим кишобраном којим ме је малопре тукао. — Погледај небо! Чак и најмање звезде су опет светови! Како је ништаван човек кад се упореди са васионом!

То је говорио таквим гласом као да му необично ласка и да му је врло пријатно што је ништаван. Како је то неспособан човек! На жалост, он је био једини архитект у нашем граду и, колико ја знам, за последњих петнаест до двадесет година у нашој варопи није била подигнута ниједна кућа како треба. Кад су му наручивали план, обично је прво цртао салу и салон; као што су некада институткиње могле да почну играти једино од пећи, тако се његова уметничка мисао могла развијати само од сале и салона. Поред њих би додао трпезарију, дечју собу, кабинет, везујући собе вратима, и после су оне увек испадале пролазне, и свака је имала по двоја, чак по троја сувишна врата. Мора бити да му је идеја била нејасна, до крајности спутана и куса; као да је осећао да му нешто недостаје, увек је прибегавао разним дограђивањима, везујући једно с другим, и још сад видим узана предсобља, узане ходничиће, кривудаве степенице како воде у међу-спратове, у којима можеш стајати само сагнут и у којима, уместо пода, имаш само три огромне степенице сличне клупама у амамима; кухиња је увек била испод куће, засвођена и са подом од цигала. Фасада је имала наметљив и тежак изглед, линије беживотне, бојажљиве, кров низак, спљоштен, а на дебелим, као нараслим димњацима увек су стајале лимене капице са црним и шкрипавим петловима. Не знам зашто, али све те куће које је отац саградио, нејасно су ме подсећале на његов цилиндер, и на његов мршав и избачен потиљак. Доцније се очева неспособност свидела у граду, укоренила и постала наш стил.

Тај стил је отац унео и у сестрин живот. Да почнем од тога што ју је звао Клеопатра (а мене је прозвао Мисаил). Док је она била још дете, плашио ју је причама о звездама, старим мудрацима, нашим прецима, дуго јој је објашњавао шта је живот, шта је то дужност; и сад, кад је већ имала двадесет шест година, настављао је то исто, дозвољавао јој да иде под руку само с њим, и однекуд, мислио да ће се, раније или доцније, појавити угледан младић који ће хтети да се ожени њоме из поштовања према његовим особинама. А она је обожавала оца, плашила га се и веровала да је невероватно паметан.

Паде сасвим мрак и улица мало-помало опусте. У кући преко пута престаде музика, врата се отворише широм и нашом улицом глатко крену тројка, звечећи меко звонцима. То су инжењер и његова кћи пошли да се провозају. Време је да се спава.

Ја сам у кући имао своју собу, али сам становао у дворишту у једној кућици, под истим кровом са шупом, коју беху некад подигли за чување амова; у зидове су биле укуцане велике куке, а сад је она била сувишна, и у њој је отац више од тридесет година слагао своје новине, које је због нечега повезивао у полугођа и није дозвољавао да му их нико дира. Станујући овде, ређе сам излазио оцу и његовим гостима на очи, и мени се чинило да због тога што станујем овде и не одлазим сваки дан у кућу на ручак, очеве речи да сам му на врату не звуче тако увредљиво.

Чекала ме сестра. Кришом од оца донела ми је вечеру: комадић хладне телетине и парче хлеба. У нашој се кући често понављало: „да новац воли рачун", „копејка чува рубљу" и слично, а сестра, под утицајем тих баналности, непрестано се трудила да смањи трошкове, и зато смо се лоше хранили. Она стави тањир на сто, седе на моју постељу и заплака.

— Мисаиле — рече она — шта чиниш од нас? Она није покривала лице, сузе су јој капале на груди и на руке, била је ојађена, најзад паде на јастук и пусти сузама на вољу, тресући се целим телом и јецајући.

— Ти си опет напустио службу ... — рече она. — То је грозно! — Али разумеј, сестро, разумеј ... — говорио сам, и због њенога плача обузе ме очајање. Као у инат, у мојој лампици нестајало је петролеја, она се димила и чилела; старе куке на зиду

изгледале су још грубље, а њихове сенке су трепериле. — Поштеди нас! — рече сестра и устаде. — Отац је врло ојађен, а ја сам болесна, готово да

излудим. Шта ће бити од тебе? — упита она плачући и пружајући ми руке. — Молим те, преклињем, молим те у име наше покојне маме: врати се у службу!

— Не могу, Клеопатра — рекох ја, осећајући да не треба много па да попустим. — Не могу! — Зашто? — настави сестра. — Зашто? Ако се ниси слагао са шефом, потражи друго место. На

пример, што не би ступио на железницу? Сад сам разговарала са Ањутом Благово, она ме уверава да ће те примити на железници, чак ми је обећала да ће се заузети за тебе. Тако ти бога, Мисаиле, размисли. Вазмисли, преклињем те!

Још смо мало разговарали и ја попустих. Рекао сам да још нисам никад мислио да радим на грађењу пруге и да сам готов да пробам.

Она се радосно осмехну кроз сузе и стеже ми руку; плакала је и даље, јер није могла да се заустави, док ја одох у кухињу по петролеј.

II



Међу љубитељима аматерског позоришта, концерата и живих слика, који су имали добротворну сврху, прво место у граду припадало је Ажогинима. Они су становали у својој кући у Великој дворјанској улици, и свагда су стављали на располагање свој стан и примали на себе све обавезе и трошкове. Ова богата спахијска породица имала је у срезу око три хиљаде хектара земље и дивну господску кућу у селу, али село није волела и преко целе године становала је у граду. Њу су сачињавали мајка, висока, сувоњава, фина дама, подсечене косе, која је носила кратку блузу и равну сукњу на енглески начин, и три кћери које, кад су о њима говорили, нису звали по имену него просто: старија, средња и млађа. Све су биле ружне, оштрог подбратка, кратковиде, погурене, одевене исто као и мати, и све су непрестано врскале; па и поред тога, стално су суделовале у свим представама и увек нешто радиле у добротворне сврхе — играле, читале, певале. Биле су врло озбиљне и никад се нису смешиле, чак и шаљиве комаде с певањем играле су без имало веселости, пословно као да су се бавиле књиговодством.

Ја сам волео наше представе, а нарочито пробе, честе, помало бесмислене, бучне, после којих смо увек били позивани на вечеру. У избору комада и подели улога нисам учествовао. Мени је припадао закулисни део. Сликао сам декорације, преписивао улоге, шаптао, маскирао, и имао сам да изводим разне ефекте, као грмљавину, песму славуја и томе слично. Како нисам имао никакав друштвени положај нити пристојно одело, на пробама сам се држао одвојено, у сенци кулиса, и стидљиво ћутао.

Декорације сам сликао код Ажогиних у шупи или у дворишту. Помагао ми је молер или, како се сам називао, предузимач молерских радова, Андреј Иванов, човек педесетих година, веома мршав и блед, упалих груди и слепоочница, са црним колутовима испод очију, помало страшан. Боловао је од неке унутрашње болести и сваке јесени и пролећа о њему се говорило да умире, али се он опет дизао и затим говорио са чуђењем: ,,А ја опет остадох жив!"

У граду су га звали Ротква и причали да му је то презиме. Он је волео позориште исто као и ја, и чим би чуо да се код нас спрема представа, одмах је остављао све своје радове и долазио код Ажогиних да слика декорације.

Сутрадан после објашњења са сестром, ја сам од јутра до мрака радио код Ажогиних. Проба је била одређена за седам сати увече, и један сат пре почетка сви љубитељи су били у сали на окупу, а по сцени су се шетале старија, средња и најмлађа сестра и читале из свезака. У дугом риђем капуту, са шалом омотаним око врата, стајао је Ротква, прислоњен слепоочницом уза зид и побожно посматрао призор. Ажогина мати прилазила је час једном, час другом госту и свакоме би рекла понешто пријатно. Она је имала обичај да се пажљиво уноси у лице и да тихо говори, као да је нешто поверљиво.

— Сигурно је тешко сликати декорације — приђе ми она и рече тихо: — Разговарала сам са госпођом Муфке о предрасудама кад сам вас видела да сте ушли. Боже мој, ја сам се целог, целог свог живота борила са предрасудама! Да бих убедила послугу како су све то глупости, ја увек палим три свеће, и све своје важне послове почињем тринаестог.

Дође и кћи инжењера Должикова, висока, пуначка плавојка, обучена, како се говорило код нас, париски. Она није играла, али су на пробама за њу стављали столицу на позорницу, и нису представу почињали док се она не појави у првом реду, блештећи и задивљујући све својом тоалетом. Њој је, као престоничкој особи, било дозвољено да чини примедбе за време пробе, и она их је правила осмејкујући се љупко и благо, и видело се да је на наше представе гледала као на дечју разоноду. Причало се за њу да је учила певање на петроградском конзерваторијуму, и чак, тобоже, да је целе зиме певала у једној приватној опери. Она ми се много свиђала, и ја сам је обично за време проба непрестано гледао.

Већ бејах узео свеску да почнем суфлирање, кад се изненада појави моја сестра. Не скидајући капут и шешир, она ми приђе и рече:

— Молим те, хајдемо! Ја пођох. Иза позорнице, на вратима, стајала је Ањута Благово, такође у шеширу са тамним велом.

Била је то кћи помоћника председника суда, који је у нашем граду служио одавно, готово чим је основан окружни суд. Како је била висока растом и лепо грађена, суделовала је обавезно у живим сликама, и кад је представљала неку вилу или Славу, лице јој је пламтело од стида; али у представама није учествовала, него је на пробе свраћала само на тренутак, пословно, и није улазила у салу. И сад се видело да је свратила само за који тренутак.

— Отац је говорио о вама — рече она хладно, црвенећи и не гледајући у мене. — Должиков вам је обећао место на прузи. Идите сутра к њему, он ће бити код куће.

Ја се поклоних и захвалих на заузимању. — А то можете оставити — рече она показујући свеску. Она и сестра приђоше Ажогиној и неко време су шапутале с њом, погледајући у мене. Нешто су се

саветовале. — Заиста — рече Ажогина тихо, прилазећи ми и гледајући ме пажљиво у лице — заиста, ако вас ово

одстрањује од озбиљног посла — она ми узе свеску из руку — предајте то неком другом. Не трудите се, драги мој, слободно можете ићи.

Ја се поздравих с њом и изађох збуњен. Силазећи низа степенице, видех како одлазе сестра и Ањута Благово; оне су нешто живо разговарале, вероватно о мом ступању у службу на прузи и журиле. Моја сестра пре тога није никад била на пробама, и сад су је сигурно мучили савест и страх да отац не дозна да је без његове дозволе била код Ажогиних.



Сутрадан, у један сат, одох Должикову. Лакеј ме уведе у врло лепу собу, која је била инжењеров салон и, у исто време, радни кабинет. Све је ту било мекано, елегантно и, за ненавикнутог човека, какав сам био ја, чудно. Скупоцени теписи, огромне наслоњаче, бронза, слике, златни и кадифени рамови; на фотографијама, растуреним по зидовима, дивне жене, паметна и лепа лица, природна држања; право из гостинске собе воде врата у парк, на балкон, види се јоргован, сто постављен за доручак, много бутеља, букет ружа, мирише на пролеће и скупоцене цигаре, мирише на срећу — и све, чини ти се, као да хоће да каже, ето човек је живео, радио и постигао најзад сву срећу која је могућна на земљи. За писаћим столом седела је инжењерова кћи и читала новине.

— Тражите оца? — упита она. —• Тушира се, сад ће доћи. Молим вас, причекајте. Ја седох. — Ви станујете, чини ми се, преко пута нас? — упита она опет после извесног ћутања. — Да. — Ја од досаде посматрам сваки дан кроз прозор, опростите — настави она, гледајући у новине —

и често видим вас и вашу сестру. Она има тако добро и озбиљно лице. Уђе Должиков. Брисао је убрусом врат. — Оче, monsieur Полозњев — рече кћи. — Јест, јест, причао ми је Благово — обрати се он мени брзо, не пруживши ми руку. — Но, чујте, шта

вам ја могу дати? Каква места имам? Чудни сте ви људи, господо! — настави да виче као да ме грди. — Сваки дан долази тако по двадесет људи, уобразили да је код мене канцеларија! А ја имам пругу, господо, робијашки посао; мени су потребни механичари, бравари, рудари, столари, бунарџије, а ви сви можете само да седите и пискарате, више ништа! Сви сте ви писари!

И од њега духну на мене она иста срећа као од његових тепиха и наслољача. Пун, здрав, румених образа, широких прсију, опран, у платненој кошуљи и чакширама, личио је на играчку, порцеланског кочијаша. Имао је округлу, коврџаву брадицу и ниједне седе власи, орловски нос и црне, сјајне, невине очи.

— Шта ви умете да радите? — настави он. — Ништа не умете! Ето ја сам инжењер, човек обезбеђен, али пре него што сам се пробио на прави пут, дуго сам теглио, био машиниста, две године радио сам у Белгији као обичан подмазивач. Реците и сами, драги мој, какав бих вам рад могао предложити?

— Наравно, тако је ... — промрмљах необично збуњен, јер нисам могао поднети његов сјајан, невин поглед.

— Да ли бар знате да рукујете апаратом? — упита он, промисливши. — Да, служио сам на телеграфу. — Хм... Но, видећемо. Засад идите у Дубечњу. Ја тамо имам једнога, али је страшно ђубре. — А у чему ће се састојати моја дужност? — упитах. — Видећемо. Ви засад идите, ја ћу издати наређење. Само, молим вас, не смете пијанчити, нити ме

узнемиравати молбама. Истераћу вас. Он оде од мене, чак ни главом не климну. Ја се поклоних и њему и његовој кћери, која је читала

новине, и изиђох. Било ми је тако тешко на души да, кад ме сестра поче испитивати како ме инжењер примио, нисам могао изговорити ни речи.

Дигох се рано, чим се сунце родило, да идем у Дубечњу. У нашој Великој дворјанској ни душе, сви су још спавали, и моји су кораци одјекивали глуво и осамљено. Тополе, покривене росом, освежавале су ваздух нежним мирисом. Био сам тужан, и није ми се ишло из града. Ја сам волео своје родно место. За мене је оно било тако лепо и топло. Волео сам то зеленило, тиха сунчана јутра, брујање наших звона, али људи с којима сам у том месту живео, били су ми досадни, туђи и понекад чак одвратни. Нисам их волео ни схватао.

Нисам могао да разумем зашто и чега ради живи свих тих шездесет хиљада људи. Знао сам да се Кимрани издржавају прављењем чизама, да Тула израђује самоваре и пушке, да је Одеса лука, али шта је наш град и шта ради — то нисам знао. Велика дворјанска улица и још две чистије живеле су од ренте и плате, које су чиновници примали од државе, али од чега је живело осталих осам улица које су се паралелно протезале три километра и нестајале иза брежуљка, то је била за мене недокучива загонетка. А како су ти људи живели, срамота је рећи! Нису имали ни парка, ни позоришта, ни пристојног оркестра; градску и клупску библиотеку похађали су само Јевреји омладинци, часописи и нове књиге месецима су лежали неисечени. Богаташи и интелигенција спавали су у тескобним спаваћим собама, на дрвеним постељама пуним стеница, деца су становала у одвратно прљавим одајама, називаним дечје собе, а послуга, чак стара и цењена, спавала је у кухињи на поду и покривала се дроњцима. У данима кад се није постило, куће су мирисале на чорбу од зелени, а у посне дане — на кечигу, пржену на сунцокретовом уљу. Јело им је било неукусно и пили су нездраву воду. У кући код губернатора, код епископа, свуда по кућама, много година говорило се како град нема добре и јевтине воде, да је преко потребно позајмити од државе двеста хиљада за водовод; догађало се да веома богати људи, којих се могло набројати око тридесетак, изгубе на картама читав иметак, па и они су пили нездпаву воду и целога живота ватрено говорили о зајму — а ја то нисам могао да схватим; мени се чинило да је много простије узети па из свога џепа приложити тих двеста хиљада.

У целом граду нисам познавао ниједног поштеног човека. Мој отац је узимао мито и уображавао да му га дају из поштовања према његовим душевним квалитетима; гимназисти, да пређу из разреда у разред,



ступали су у интернат код својх професора, а ови су то добро наплаћивали, жена команданта места примала је новац од регрута за време регрутовања и дозвољавала да је часте, и једном у цркви, док је клечала и није могла да устане јер је била пијана, за време регрутовања мито су примали и лекари а варошки лекар и ветеринар опорезовали су за свој рачун све месарнице и кафане; у среској школи продавали су сведоџбе које дају право на скраћени рок службе у војсци по трећем степену; више свештенство узимало је мито од клера и црквених тутора; у општини, болници и свим другим надлештвима, за сваким молиоцем су викали — „Треба захвалити!" и молилац се враћао да би дао тридесет до четрдесет копејака. Они који нису примали мито, као на пример судско чиновништво, били су надувени, пружали само два прста, одликовали се хладноћом и ограниченим схватањем, много су се картали, много пили, женили се богато и, несумњиво, штетно и разорно утицали на своју околину. Само су девојке биле морално чисте, већина их је имала високе идеале, честите и чисте душе; али оне нису разумеле живот и веровале су да се мито даје из поштовања према душевним особинама, а кад би се удале, брзо би стариле, запуштале се и очајно тонуле у гадан, малограђански живот.

III

У нашем крају градила се железничка пруга. Уочи празника по граду су у групама ишли одрпанци које су грађани називали „железницом" и којих су се плашили. Често се догађало да видим како неког одрпанца крвава лица, без капе, воде у полицију, а иза њега, као диван доказ, носе самовар или тек опрано, још мокро рубље. „Железница" се обично искупљала поред кафаница и на пијацама; пила је, јела, ружно псовала и сваку жену лаког понашања, која би прошла поред њих, пропраћала звиждањем. Наши трговци, да би забавили тај гладни олош, давали су псима и мачкама ракију или везивали псу за реп канту од гаса, звиждади, а пас би, јурећи улицом, вукао канту, скичао од страха, јер му се чинило да за њим јури неко чудовиште, па је трчао далеко изван града, у поље, док не би изнемогао; у нашем граду било је неколико паса који су непрестано дрхтали, с подвијеним реповима, и за које се причало да су полудели, јер нису могли поднети такву забаву.

Станицу су градили на пет врста од града. Причало се да су инжењери тражили педесет хиљада мита да пруга прође поред самог града, а да су општинари давали само четрдесет, дакле, нису се сложили за десет хиљада, и сад је требало да грађани праве пут до станице, што ће по прорачуну коштати много више. Дуж целе пруге већ су били поређани прагови и шине, пуштен је био и службени воз који је вукао грађевински материјал и раднике, застој је био само због мостова које је градио Должиков, и још понегде нису биле довршене станице.

Дубечња — тако се звала наша прва станица — била је седамнаест врста удаљена од града. Ишао сам пешке. Под јутарњим сунцем зеленели су се озимица и пролећни усеви. Крај је био раван и весео, у даљини јасно су се оцртавали станица, хумке, далека пољска имања... Како је било дивно ту, на слободи! Како сам желео да ме свест о слободи обузме, бар за једно јутро, да не мислим шта се ради у граду, да не мислим на своје недаће, да не желим јести! Ништа ми толико није сметало да живим као оштро осећање глади, кад су се моје најузвишеније мисли чудно мешале са мислима на кашу од хељде, на котлете, на пржену рибу. Ето, стојим сам у пољу, и гледам у висини шеву, која лебди на једном месту у зраку и као хистерична цвркуће, па мислим: „Сад би добро било јести хлеба и масла!" Или седам крај пута, затварам очи да се одморим, да ослушнем овај диван мајски жагор и присећам се како мирише врућ кромпир. Како сам био висока раста и чврсто грађен, уопште сам мало јео, и зато ми је у току дана глад била најјаче осећање, и зато сам, можда, врло добро разумео зашто људи тако много раде само за комад хлеба и могу да говоре само о јелу.

У Дубечњи су малтерисали станицу изнутра и на резервоару градили горњи спрат од дрвета. Била је врућина, мирисало је на креч, и радници су тромо тумарали по гомилама иверја и отпадака; крај своје кућице спавао је скретиичар и сунце му упекло право у лице. Ниједнога стабла. Телеграфска жица једва је зујала и погде-где одмарали су се на њој јастребови. Тумарао сам по ђубришту, нисам знао шта да радим и сетих се како ми је инжењер, на моје питање у чему се састоји моја дужност, одговорио: „Видећемо." Али шта се може видети у овој пустињи? Зидари су помињали палира и некога Теодота Васшћева, а ја нисам разумео, и мало-помало обузе ме јад — физички јад, кад осећаш своје руке, ноге, цело своје велико тело, а не знаш шта да чиниш с њим, куд да се денеш. Пошто сам тако тумарао најмање два сата, опазим да се са станице, десно од трасе, нижу телеграфски стубови и да се завршавају крај беле камене ограде; радници ми рекоше да је тамо канцеларија и, најзад, схватих да треба тамо да идем.

Била је то врло стара, давно напуштена господска кућа. Ограда од белог шупљикавог камена местимично се порушила, и на згради у дворишту, чији је бочни зид био окренут у поље, кров је био зарђао и погдегде на њему сијале се закрпе од лима. Кроз вратнице видело се пространо двориште, зарасло у коров, и стара господска кућа са капцима на прозорима, високим кровом, поцрвенелим од рђе. И с једне и с друге стране куће, десно и лево, стајале су две једнаке побочне зграде; на једној су прозори били закуцани даскама, а око друге, са отвореним прозорима, висило је рубље на конопцу и тумарала су телад. Последњи телеграфски стуб налазио се у дворишту и жица са њега била је везана за прозор оне побочне зграде чији је бочни зид гледао у поље. Врата су била отворена и ја уђох. За столом, крај телеграфа седео је неки господин, тамне коврџаве косе, у платненом капуту; он ме погледа испод ока строго, али се одмах осмехну



и рече: — Здраво, Вајдице! Био је то Иван Чепраков, мој друг из гимназије, истеран из другог разреда због пушења. Некада, у

јесен, заједно смо ловили штиглице, зебе и детлиће и рано изјутра продавали их на пијаци, још док су наши родитељи спавали. Вребали смо јата чворака кад се селе и гађали их сачмом, затим смо скупљали рањене, и једни су нам умирали у страшним мукама (ја се и данас сећам како су ми јечали у кавезу); друге, који би прездравили, продавали смо, и том приликом се безобразно клели да су то све мужјаци. Једном на пијаци, остаде ми само један чворак, кога сам дуго нудио купцима, и најзад га продао за копејку. „Ипак вајдица", рекох ја да се утешим, кријући копејку, и од то доба улична дечурлија и гимназисти прозваше ме Вајдица; још и дан-данас догађало се да ме дечурлија и трговци задиркују тако, мада су, сем мене, сви већ заборавили откуд је дошао тај назив.

Чепраков је био слабе телесне конструкције: уских груди, погурен, дугих ногу. Кравата му је висила, прсника није уопште имао, а чизме су му биле горе но моје — са кривим потпетицама. Он је ретко трептао очима и изгледао као да се спрема да нешто зграби, и увек је био ужурбан.

— Стани, море, — рече ми брзо. — Слушај!.. Шта сам ти оно рекао? Почесмо да разговарамо. Дознадох да је имање на коме сам се сад налазио, још ту скоро

припадало Чепраковима, и тек прошле јесени купио га је инжењер Должиков, који је сматрао да је корисније уложити новац у земљу него у хартије од вредности, и већ је у нашој околини купио три повелика имања и примио дуг; при продаји Чепраковљева мати израдила је за себе право да још две године станује у једној од зграда у дворишту и измолила сину место у канцеларији.

— Зашто да не купи! — рече Чепраков за инжењера. — Колико дере само предузимаче! Све редом дере!

Затим ме одведе да ручам, пошто је брзо одлучио да ћу становати с њим у бочној згради, а хранити се код његове мајке.

— Мати ми је циција — рече он — али ти неће скупо наплатити. Мале собице у којима је становала његова мајка, биле су врло тескобне; све оне, чак ходник и

предсобље, биле су претрпане намештајем који су после продаје имања пренели из велике куће овамо; намештај је био старински, од махагонија. Госпођа Чепракова, врло пуна старија дама, косих кинеских очију, седела је крај прозора у великој наслоњачи и плела чарапу. Она ме прими свечано.

— Мамице, то је Полозњев — представи ме Чепраков. — Он ће бити овде на служби. — Јесте ли ви племић? — упита ме она чудним, непријатним гласом; учини ми се да јој маст

клокоће у грлу. — Јесам — одговорих. — Седите. Ручак је био лош. Служили су само пирог са горким сиром и млечну чорбу. Домаћица, Јелена

Никифоровна, све време је некако чудно намигивала, час једним час другим оком. Говорила је, јела, али из целе њене појаве избијало је нешто мртвачко, и чак као да се осећао задах лешине. Живот је једва тињао у њој, као и свест да је она госпођа спахиница која је некад имала своје кметове, да је генералица коју послуга мора да назива превасходством; и кад би ти бедни остаци од живота за тренутак букнули у њој, тад би рекла сину;

— Жане, како држиш нож! Или би се обратила мени, једва дишући и пренемажући се као домаћица која жели да забави госта. — Знате, ми смо продали наше имање. Наравно, жао нам је, ту смо се навикли, али је Должиков

обећао да постави Жана за шефа станице у Дубечни, па се нећемо селити одавде, становаћемо на станици, а то је свеједно, као на имању. Инжењер је тако добар! Не налазите ли да је врло леп?

Још ту скоро Чепракови су богато живели, али се после генералове смрти све променило. Јелена Никифоровна почела је да се свађа са суседима, да се суди, да не плаћа надзорницима имања и радницима; стално се плашила да је не опљачкају — и за неких десет година Дубечња није могла да се позна.

Иза велике куће налазио се стари парк, већ подивљао, зарастао у коров и шипражје. Ја се прошетах по тераси, још чврстој и лепој; кроз стаклена врата видела се соба са паркетираним подом, вероватно салон; стари клавир, а на зидовима гравкре у широким рамовима од махагонија — и ништа више. Од цвећа су остали само божури и мак, који су дизали из траве своје беле и црвене главице; по стазама су се развијали, сметајући један другоме, и расли млади клен и бели брест које су краве већ обрстиле. Дрвеће је расло густо и парк је изгледао непроходан, али то само око куће, где су још стајале тополе, борови и старе липе-вршњакиње, остаци некадашњих дрвореда, а даље иза парка крчили су за сенокос, и ту већ није било запаре, паучина није ишла у уста и у очи, пиркао је ветрић; уколико се даље ишло у дубину, утолико је било шире, и већ су на ширини расле вишње, шљиве, гранате јабуке, унакажене подупирачима и исушеним гранама, и тако високе крушке да ниси веровао да су то крушке. Тај део парка узимале су под закуп наше градске пиљарице, а чувао га од лопова и чворака неки будаласти сељак који је становао у колиби.

Парк се све више проређивао док није постао права ливада, и излазио је на реку обраслу зеленом трском и врбаком; поред воденичне бране био је јаз, дубок и пун риба, срдито је клапарала не баш велика воденица, и жабе су крекетале као луде. На глаткој, као огледало, води појавили би се покоји пут кругови,



уздрхтали би речни кринови узнемирени веселом рибом. Са друге стране реке налазило се село Дубечња. Тихи и плави јаз мамио је, обећавајући хладовину и мир. И сада све то и вода, и воденица, и пријатне обале — припадало је инжењеру!

Поче моја нова служба. Примао сам депеше и упућивао их даље, писао разне извештаје и преписивао начисто наруџбине, требовања, жалбе и реферате које су нам слали у канцеларију неписмени палири и мајстори. Али највећи део дана нисам радио ништа, него ходао по соби и чекао депеше, или остављао у згради дечака, па одлазио у парк и шетао, док не би дечак дотрчао и јавио ми да апарат куца. Ручавао сам год госпође Чепракове. Месо су ретко служили, сва су јела била млечна, а средом и петком посна, и тај дан постављали су ружичасте тањире који су се називали посним. Чепракова је непрестано намигивала — то јој је била навика, и у њеном присуству увек ми је било непријатно.

Како у згради није било посла ни за једнога, Чепраков није ништа радио, само је спавао или одлазио са пушком на реку да лови патке. Увече би се опијао у селу или на станици, и пре него што ће лећи, гледао се у огледало и викао:

— Здраво, Иване Чепракове! Кад се опијао, био је врло блед и стално је трљао руке и смејао се као да рже: хи-хи-хи! Из обести,

скинуо би се го и трчао наг по пољу, јео муве и говорио да су киселе.

IV

Једном после ручка он дотрча у зграду задуван и рече: — Иди, дошла ти је сестра. Изиђох. Одиста, пред степеништем велике куће била је лака градска кочија. Дошла је моја сестра, а

са њом Ањута Благово и још неки господин У војничкој блузи. Кад приђох ближе, познадох официра: био је то Ањутин брат, доктор.

— Дошли смо к вама на излет — рече он, — Како је? Моја сестра и Ањута хтеле су питати како овде живим, али су обе ћутале и само ме гледале. Ћутао

сам и ја. Оне беху схватиле да ми се овде не свиђа, и мојој сестри навреше сузе, а Ањута Благово поцрвене. Пођосмо у парк. Доктор је ишао испред свију и говорио усхићено:

— Што је ваздух! Мајко света, што је ваздух! По спољашњости био је још сасвим студент. И говорио је и ишао као студент, и поглед његових сивих очију био је тако жив, искрен и отворен као у доброг студента. Поред своје високе и лепе сестре изгледао је слабачак и танак; и брадица му је била ретка, и глас такође — танак, тенорић, уосталом доста пријатан. Служио је негде у пуку и сад је дошао својима на одсуство и причао да ће на јесен ићи у Петроград да полаже докторат. Имао је већ своју породицу — жену и троје деце; рано се оженио, док је био на другој години студија, и сад се у граду причало да је у породичном животу несрећан и да већ не живи са женом.

— Колико је сати? — узнемири се сестра. — Треба да се раније вратимо, тата ме је пустио да будем код брата само до шест сати.

— О, тај ваш тата! — уздахну доктор. Ја припремих самовар. Пили смо чај на ћилиму пред терасом велике куће. Доктор је клечао, пио из

тањирића и говорио да се осећа блажен. Затим Чепраков оде по кључ, отвори стаклена врата, и сви ућосмо у кућу. Ту је било мрачно. тајанствено, мирисало је на печурке, а кораци нам одјекивали као да се под подом налазио подрум. Доктор, стојећи, дотакну дирке на клавиру, и он му се одазва слабим, дрхтавим, промуклим али још складним акордом; он опроба глас и запева неку романсу, мрштећи се и лупајући нестрпљиво ногом, кад се која дирка показала нема. Моја се сестра већ није спремала да иде кући, него је узбуђена ходала по соби и говорила:

— Како сам радосна! Веома радосна! У гласу јој се осећало чуђење, као да јој је било невероватно да и њој може бити добро у души. То је

било први пут у животу да сам је видео тако веселу. Чак се пролепшала. Имала је ружан профил, нос и уста су јој некако истурени, изгледала је као да дува, али је имала дивне црне очи, блед, врло нежан тен и дирљив израз доброте и туге, и кад је говорила, била је љупка и чак лепа. Обоје смо, и ја и она, личили на мајку, широки у раменима, снажни и издржљиви, али је њено бледило било болесно, она је често кашљала, и у очима сам јој понекад примећивао израз као у људи који су озбиљно болесни, али то крију. У њеној садашњој веселости било је нечег детињастог, наивног, као да се радост коју су у нашем детињству суровим васпитањем давили и угушивали, наједном сад пробудила у души и избила на слободу.

Али кад дође вече, и доведоше кола, сестра умуче, клону и седе у кола као да седа на оптуженичку клупу.

Они одоше, бука се стиша... Ја се сетих да Ањута Благово за све време није проговорила ни речи са мном.

„Чудна девојка!" помислих. „Чудна девојка!" Дође Петров пост и ми смо сваки дан добијали посна јела. Од нерада и због неизвесности положаја мучила ме физичка туга, и ја сам се, незадовољан собом, тром, гладан, скитарао по имању и само чекао згодну прилику да одем.

Једном пред вече, кад је код нас у згради седео Ротква, изненада уђе Должиков, јако поцрнео од сунца и сав прашњав. Три дана је провео на својој деоници и сад је локомотивом дошао у Дубечњу, а са станице пешке до нас. Док је чекао кочије, које треба да дођу из вароши, он је са надзорником обишао



имање, снажним гласом издајући наредбе, затим је цео сат седео код нас у згради и писао некаква писма; у његовом присуству стизале су на његово име депеше, и он је сам откуцавао одговоре. Нас тројица стајали смо ћутке у ставу мирно.

— Какав неред! — рече он, загледајући са гађањем у извештаје. — За две недеље пренећу канцеларију на станицу, и већ не знам шта да чиним с вама, господо.

— Ја се трудим, ваше високородство — проговори Чепраков. — Видим како се трудите. Само умете да примате плату — настави он гледајући у мене. — Сви се

надате у протекцију, како би што брже и лакше faire la carriere.2 Али ја се не обазирем на протекцију. Мене

нико није протежирао. Пре него што сам изишао на пут, био сам обичан машинист, радио сам у Белгији као обичан подмазивач. А ти, Пантелија, шта радиш овде? — упита окренувши се Роткви. — Пијанчиш с њима?

Он jе све обичне људе због нечег звао Пантелија, а такве као ја и Чепраков, презирао и иза леђа називао пијаницама, животињама, ђубретом. Уопште према ситним службеницима био је немилосрдан, кажњавао их и отпуштао из службе хладно, без објашњења.

Најзад дођоше кола по њега. На растанку обећа да ће нас све отпустити за две недеље, назва пословођу будалом, па затим, разузурен у колима, крете у град.

— Андреја Иваничу — рекох ја Роткви — примите ме код вас за радника. — Па, добро! И ми кретосмо заједно пут града. Кад су станица и имање остали далеко за нама, ја запитах: — Андреја Иваничу, зашто сте малочас долазили у Дубечњу? — Прво, радници ми раде на прузи, друго, дошао сам да генералици платим интерес. Прошле

године узајмио сам од ње педесет рубаља и сад јој плаћам по рубљу месечно. Молер застаде и узе ме за дугме. — Мисаиле Алексејичу, анђеле наш — настави он — ја овако мислим: ако неки прост човек или

господин наплаћује и најмањи интерес, он је већ зликовац. Такав човек не зна шта је то правда. Мршави, бледи, страшни Ротква склопи очи, заврте главом и изусти филозофски: — Трулеж изједа траву, рђа изгриза гвожђе, а лаж душу. Господе, спаси нас грешне! Ротква је био непрактичан и лоше је пословао; примао је посла више но што је могао да уради, а

приликом обрачунавања био је немиран, збуњен и зато је готово увек штетовао. Он је бојио, уметао прозорска окна, тапетирао собе и чак се примао да ради кров, и ја се сећам како је често због безначајне поруџбине јурио по три дана, тражећи раднике који ће радити на крову. Био је то одличан мајстор, догађало му се да понекад заради по десет рубаља на дан, и да није желео да буде по сваку цену главни мајстор и да се назива предузимачем сигурно би имао добре паре.

Он је примао на комад, а мени и другим момцима плаћао надницу од седамдесет копејака до једне рубље на дан. Док је било топло и суво време, ми смо радили разне спољне послове, најчешће смо бојили кровове. Како сам био ненавикнут, ноге су ме пекле као да идем по угрејаној плочи, а кад сам обувао високе сукнене чизме, ноге би ми се распариле. Али то само у прво време, затим сам се навикао и све пође као подмазано. Сад сам живео међу људима за које је рад био обавезан и неминован и који су радили као теглећа марва, често немајући свести о моралном значају рада, и који чак ни у разговору нису употребљавали реч „рад"; поред њих сам се осећао као теглећи коњ, и све ме је више обузимала свест да сам дужан и да ми је потребно да радим, што ми је олакшавало живот, спасавајући ме од разних сумњи.

У прво ме је време све занимало, све ми је било ново, као да сам се поново родио. Могао сам да спавам на земљи, могао сам да идем бос, а то је изванредно пријатно; могао сам да стојим у гомили простога света, никоме нисам сметао, и кад на улици падне кочијашки коњ, трчао сам и помагао да га дигну, не плашећи се да ћу испрљати своје одело. А што је главно, живео сам о свом властитом трошку и нисам никоме био на терету.

Фарбање кровова особито са нашим фирнајзом и фарбом сматрало се за врло уносан посао, и зато тај груби и досадни рад нису презирали ни такви добри мајстори као што је био Ротква. У кратким панталонама, танких ногу, ходао је он по крову налик на роду, и ја сам га слушао како, радећи четком, тешко уздише и говори:

— Тешко, тешко нама, грешнима! Он је корачао по крову исто онако слободно као по поду. Без обзира на то што је био болестан и

блед, као мртвац, био је необично окретан; бојио је торањ и црквена кубета исто као младић, без скела, само помоћу стуба и конопца, и било је прилично страшно кад се тако, стојећи на висини, далеко изнад земље, исправи колико је дуг и говори не зна се коме:

— Трулеж изједа траву, рђа изгриза гвожђе, а лаж душу! Или кад нешто размишља и гласно одговара својим мислима: — Све се може десити! Све се може десити! Кад сам се са рада враћао кући, онда су сви који су

седели на клупама поред капија, сви трговачки помоћници, шегрти и њихове газде, добацивали за мном разне примедбе, ироничне и пакосне, и то ме је у прво време узбуђивало и чинило ми се заиста страшно.

— Вајдица! — чуло се са свих страна. — Молер! Окер! И нико није био према мени тако немилосрдан као они који су још ту скоро били и сами прости људи

2 Франц.: напредовали у служби. — (Прил. ред.)



и зарађивали себи кору хлеба тешким радом. У трговачком крају, кад сам пролазио покрај гвожђарнице, мене су, тобоже случајно, поливали водом, и једном су чак замахнули штапом на мене. А један ми рибарски трговац, сед старац, препречи пут и рече, гледајући ме љутито:

— Не жалим тебе, будалу. Оца ти жалим! А моји познаници кад би се срели са мном, однекуд би се збуњивали. Једни су гледали на мене као

на особењака и будалу, други су ме жалили, а трећи нису знали како да се понашају, и тешко их је било разумети. Једном, дању, у једној уличици близу наше Велике дворјанске, сретох Ањуту Благово. Ја сам ишао на рад и носио две дугачке четке и ведрицу са бојом. Кад ме је познала, Ањута поцрвене.

— Молим вас да ме на улици не поздрављате... — рече она нервозно, оштро, дршћућим гласом, не пружајући ми руку, и у очима јој наједном засјаше сузе. — Ако ви мислите да је све то тако потребно, онда нека... нека, али вас молим да се са мном не сретате.

Ја већ нисам становао у Великој дворјанској, него у предграђу Макарихи, код своје дадиље Карповне, добре али туробне старице, која је увек предосећала нешто рђаво, плашила се свих снова уопште и чак кад би јој пчеле или осе улетеле у собу, и у томе је видела рђав знак. И то што сам постао радник, није, по њеном мишљењу, предсказивало ништа добро.

— Пропао си ти! — говорила је тужно, вртећи главом. — Пропао! Са њом је у кућици становао и њен посинак Прокопије, месар, крупан, незграпан момак, око својих

тридесет година, риђ, накострешених бркова. Кад би се год срео са мном у трему, он ми се ћутке и с поштовањем склањао с пута, а кад је био пијан, салутирао ми је целом шаком. Увече, при вечери, чуо сам кроз дашчану преграду, како кашље и уздише, испијајући чашицу за чашицом.

— Мамице! — звао је он полугласно. — Шта је? — одазивала се Карповна, која је лудо волела свога посинка. — Шта је, сине? — Ја ћу, мамице, бити пажљив према вама. у овом земаљском животу хранићу вас док не остарите

у овој долини плача, а кад умрете, сахранићу вас о свом трошку. Рекао сам — и биће. Устајао сам сваког дана пре сунца и легао сам рано. Ми, молери, јели смо врло много и спавали

чврсто, само нам је ноћу, однекуд, јако лупало срце. С друговима се нисам свађао. Псовке, незгодне клетве и жеље, да ти, на пример, испадну очи или да те сатре колера, чуле су се по цели дан, непрекидно, али ипак сви су живели сложно. Момци су сумњали да сам религиозни секташ и доброћудно су збијали шалу на мој рачун, говорећи да се мене одрекао и мој рођени отац, и даље настављали како и они ретко завирују у храм божји, да многи међу њима већ десет година нису били на причешћу, и такву своју поквареност правдали тиме што је молер међу људима исто што и чавка међу птицама.

Момци су ме ценили и понашали се према мени с поштовањем; њима се очигледно свиђало што ја не пијем, не пушим него живим тихо и озбиљно. Само их је непријатно дирало што не суделујем у крађи фирнајза и не идем муштеријама да тражим напојницу. Крађа газдиног фирнајза и боје била је код молера уобичајена и није се сматрала за крађу. Било је занимљиво да је чак и тако праведан човек какав је био Ротква, одлазећи са посла, увек односио собом мало емајла и фирнајза ... А да траже напојницу, нису се стидели чак ни уважени старци који су у Макарихи имали своје куће; љутило ме је и стид ме је било кад су момци честитали неком ништавилу почетак и свршетак посла и понизно захваљивали кад би добили од њега десет копејака.

С муштеријама су се понашали као лукави дворани, и мени је готово сваки дан падао на ум Шекспиров Полоније.

— Мора да ће киша — говорио је муштерија гледајући у небо. — Биће, зацело ће бити! — одобравали су молери. — Уосталом, облаци нису на кишу. Можда и неће бити кише. — Неће бити, ваше високородство. Сигурно да неће. Иза леђа муштерија понашали су се иронично, и кад би, на пример, видели каквог господина да

седи на балкону и чита новине, добацивали би: — Чита новине, а овамо нема шта да једе. Својима код куће нисам одлазио. Кад сам се враћао с

рада, често сам у свом стану налазио цедуљице, кратке и узнемирене, у којима ми је сестра писала о оцу: час да је био за време ручка некако нарочито замишљен и ништа није јео, час да се повео да падне, час да се закључао у својој соби и дуго није излазио. Такве су ме вести узбуђивале, нисам могао спавати, и чак се дешавало да сам ноћу пролазио Великом дворјанском улицом покрај наше куће, загледао у мрачне прозоре и старао се да погодим да ли је код куће све у реду. Недељом би ми долазила сестра, али кришом, тобоже код дадиље, а не код мене. А кад је улазила код мене, била је бледа, уплаканих очију, и одмах би почела да плаче.

— Наш отац неће ово поднети! Ако му се, не дај боже, нешто деси, целога ће те живота мучити савест. То је страшно, Мисаиле! Ја те преклињем именом наше мајке: поправи се!

— Сестро, драга сестро — говорио сам — како да се поправим кад сам уверен да радим по својој савести? Разумеј ме!

— Ја знам да је по савести, али можда би то могло некако друкчије, да се нико не озлоједи. — Ох, боже! — уздисала је старица иза врата. — Пропао си ти сасвим. Биће зло, рођени моји, биће

зло.



VI

Једне недеље дође ми изненада доктор Благово. Био је у официрској блузи поврх свилене кошуље и у високим лакованим чизмама.

— А ја мало до вас! — поче он, стежући ми руку снажно, студентски. — Сваки дан слушам о вама, па се све каним до вас да се својски поразговарамо. У граду је страшно досадно, нема ниједне живе душе, нема човек с ким речи да прозбори. Врућина, мајко света! — настави он, скиде блузу и оста само у свиленој кошуљи. — Дозволите, голубићу, да се с вама мало поразговарам!

И мени је било досадно и већ сам давно желео да будем у друштву с друговима, а не с молерима. Ја сам му се искрено обрадовао.

— Да кажем право — рече он, седајући на моју постељу — ја вас разумем из дна душе и дубоко ценим овај ваш начин живота. Овде вас у граду не схватају, па и нема ко да вас схвати, јер, као што знате, овде су сви, са малим изузетком, гогољевске свињске њушке. Али ја сам вас онда на излету одмах познао. Ви сте племенита душа, поштен и узвишен човек! Ја вас ценим и сматрам за велику част да вам стегнем руку! — настави он усхићено. — Да човек тако нагло и на један мах промени свој живот, као што сте то ви урадили, треба да преживи сложен душевни процес, а да и даље настави такав живот и да се непрестано налази на висини својих убеђења, мора из дана у дан напрегнуто радити и умно и душевно. Сад, у почетку нашег разговора, реците, налазите ли да, кад бисте ту снагу воље, тај напор, сву ту потенцију, утрошили на нешто друго, на пример, да временом постанете велики научник или уметник, да ли би ваш живот захватао шире и дубље, и био продуктивнији у сваком погледу?

Ми се упустисмо у разговор, и кад реч дође на физички рад, ја изразих овакву мисао: потребно је да моћни не подјармљују слабе, да мањина не буде за већину паразит или пумпа из које се систематски извлаче најбољи сокови, то јест потребно је да сви без изузетка — и моћни и слаби, и богати и сиромашни, подједнако учествују у борби за опстанак, свако понаособ, а у томе погледу нема бољег средства за нивелацију него што је физички рад, као општа дужност, обавезна за сваког.

— Према томе, ви рекосте да би требало сви да раде физички, сви без изузетка? — упита доктор. — Јесте. — А зар не мислите да би била велика опасност за прогрес кад би сви, па и најбољи људи,

мислиоци и велики научници, у борби за опстанак посебице трошили време на туцање шљунка и бојење кровова?

— Па у чему је опасност? — упитах ја. — Прогрес се састоји у делима милосрђа, у вршењу моралног закона. Кад ви никога не подјармљујете, никоме нисте на терету, какав још прогрес хоћете?

— Али, допустите! — Наједном плану Благово, устајући. — Али, допустите! Ако се пуж у својој шкољци бави личним усавршавањем и чепрка по моралном закону, да ли и то називате прогресом?

— Зашто чепрка? — љутнух се ја. — Ако ви не натерате ваше ближње да вас хране, одевају, возе, штите од непријатеља, у животу који је сав заснован на ропству, зар то није прогрес? Ја мислим да је то прави прогрес, и можда, једино могућ и потребан човеку.

— Границе општељудског и светског прогреса су у бесконачности, а говорити о неком „могућем" прогресу, ограниченом нашим потребама или временским схватањима, то је, извините, некако чудно.

— Ако су границе прогреса у бесконачности, што ви велите, онда су му, значи, циљеви неодређени — рекох ја. — Живети и не знати одређено зашто се живи!

— Па ако! Али ово „не знати" није тако досадно као ваше „знати". Ја идем по степеницама, које се зову прогрес, цивилизација, култура, идем па идем, не знајући тачно куда идем, али, заиста, само ради тих дивних степеница вреди живети; и ви знате ради чега живите, ради тога да једни не подјармљују друге, да уметник и онај ко му приправља боје ручају подједнако. Али то је маловарошка, кухињска, досадна страна живота, и живети само за њу, није ли ружно? Ако једне бубе подјармљују друге, нека их враг носи, нека се прождиру! Ми не треба да мислимо на њих, оне ће ионако умрети, иструлити, ма како их ви спасавали од ропства, треба мислити о оном великом иксу који очекује човечанство у далекој будућности.

Благово се ватрено препирао са мном, али истовремено могло се запазити да га нека друга мисао узнемирује.

— Мора бити, да ваша сестра неће доћи — рече он погледавши на сат. — Јуче је била код мојих и рекла је да ће доћи код вас. — Ви једнако говорите — ропство, ропство ... — настави он. — Али то је одвојено питање, и човечанство таква питања решава поступно, само по себи.

Почесмо говорити о поступности. Ја сам рекао да питање треба ли чинити добро или зло, сваки решава за себе, не чекајући да човечанство путем поступног развића дође до решења тог питања. Уз то, поступност је — батина са два краја. Упоредо, процесом поступног развоја хуманих идеја види се и поступно развијање идеја друге врсте, Крепосно право више не постоји, али зато расте капитализам. И у највећем јеку ослободилачких идеја, исто као и у време хана Батија, већина храни, одева и штити мањину, док је сама гладна, гола и незаштићена. Такав се поредак дивно слаже са каквим год хоћете гледиштима и струјама, јер се и вештина подјармљивања тако исто култивише постепено. Ми већ више не тучемо наше лакеје у штали, али ропству дајемо финије форме, у најмању руку, умемо да му нађемо оправдања у сваком поједином случају. Код нас су идеје — идеје, али кад бисмо ми сад, крајем деветнаестог века, могли све наше непријатне физиолошке радње да пребацимо на раднике, ми бисмо их пребацили и затим бисмо,



наравно, то све оправдали, говорећи да прогресу може претити озбиљна опасност ако најбољи људи, мислиоци и велики научници стану трошити своје скупоцено време на те послове. Најзад дође сестра. Спазивши доктора, она се ужурба, збуни и одмах поче говорити како је време да иде кући оцу.

Клеопатра Алексејевна — рече Благово убебљиво, стављајаћи обе руке на срце — шта ће бити вашем оцу ако ви проведете са мном и с вашим вратом неко пола сата.

Он је био искрен и своје расположење умео је да пренесе на друге. Моја се сестра замисли за тренутак, насмеја се и одмах се развесели као онда на излету. Пођосмо у поље, седосмо на траву и настависмо разговор гледајући у град, у коме су сви прозори, окренути западу, изгледали необично златни од сунчева заласка.

После тога, увек кад би ми дошла сестра, долазио је и Благово, и обоје су се поздрављали као да је њихов сусрет код мене био случајан. Сестра јо слушала како се ја и доктор препиремо, и тада је израз пњеног лица био радосно усхићен, умиљат и испитивачки, и мени се чинило као да се пред њеним очима отвара мало-помало нови свет, који она раније није чак ни сањала, а сад се трудила да га позна. Без доктора била је тиха и тужна, и ако би сад понекад плакала, седећи на мом кревету, то је већ имало своје узроке о којима ми није говорила.

У августу Ротква нам нареди да се спремимо да поћемо на пругу. Два дана пре него што су нас „потерали" ван вароши, дође ми отац. Седе и, не журећи се, не гледајући у мене, обриса своје црвено лнце, затим извади из џепа наш градски „Гласник" и полако, наглашавајући сваку реч, прочита да је мој вршњак, син шефа књиговодства Државне банке, постављен за начелника одељења у пороској управи.

— А сад погледај себе — рече он, савијајући новине — просјак, одрпапац, нитков! Чак малограђани и сељаци се школују да постану људи, а ти, Полозњев, који имаш велике и племените претке срљаш у блато! Али ја нисам дошао овамо зато да с тобом разговарам; ја сам од тебе дигао руке, настави он пригушеним гласом, устајући. — Дошао сам овамо да дознам где ти је сестра, ниткове? Отишла је од куће после ручка, и ево већ је осам, а ње нема. Почела је често да излази а да ми се не јавља, она ми већ указује мање поштовања, и ја видим ту твој зли и гнусни утицај. Где је она?

У рукама је држао познати ми кишобран, и ја се већ збуних и покуњих, као ђак, очекујући да ме отац почне тући, али он спази мој поглед управљен у кишобран, и то га је, вероватно, задржало.

— Живи како хоћеш! — рече он. — Лишавам те свога благослова. — Свети оци! — мрмљала је дадиља иза врата. — Сирота твоја глава! Ох, предосећа моје срце,

предосећа! Радио сам на прузи. Целог су августа непрекидно падале кише, било је влажно и хладно; с њива

нису преносили жито, и на великим газдинствима, где се жњело машинама, пшеница није лежала у крстинама, него на гомили, и сећам се, како су те жалосне гомиле из дана у дан постојале све тамније, а зрневље је у њима клијало. Тешко је било радити; пљусак је кварио све што бисмо успели да урадимо. Нису нам дозвољавали да станујемо и спавамо у станичним зградама, него смо се сместили у прљавим и влажним земуницама, где је летос спавала „железница", и ноћу нисам могао заспати од зиме и због тога што су ми по лицу милеле стоноге. А кад бисмо радили око мостова, увече би нам у гомили долазила „железница" само зато да туче молере — за њих је то било нека врста спорта. Тукли су нас, крали четке и, да би нас раздражили и изазвали тучу, кварили су нам посао, на пример, премазивали би стражаре зеленом бојом. А као врхунац свих наших невоља, Ротква нас поче исплаћивати врло неуредно. Сви молерски радови на деоници били су дати предузимачу, овај их је дао другоме, и тек их је тај дао Роткви, уговоривши за себе двадесет процената. Рад је сам по себи био некористан, па још и киша; време је губљено узалуд, ми нисмо могли радити, а Ротква је био дужан да плаћа момцима надницу. Изгладнели молери само што га нису тукли, називали су га лупежом, крвопијом, Јудом-издајником, а он је, сиромах, уздисао, у очајању дизао руке ка небу и сваки час трчао госпођи Чепраковој по паре.

VII

Настаде кишовита, каљава. тмурна јесен. Поче беспослица, и ја сам по три дана седео незапослен, код куће, или сам радио разне послове који нису били молерски, на пример, доносио сам земљу за насип, и добијао за то по двадесет копејака на дан. Доктор Благово беше отпутовао у Петроград. Сестра ми није долазила. Ротква је лежао код куће болестан, из дана у дан очекујући смрт.

И расположење је било јесење. Можда зато што сам, поставши радник, видео наш градски живот само с наличја, готово сваки дан сам нешто ново открио, што ме је просто доводило до очајања. Они моји суграђани о којима пре нисам имао никакво мишљење или који су ми споља изгледали потпуно пристојни, сад су се показали као људи ниски, сурови и способни за свако неваљалство. Нас, просте људе, лагали су, варали у рачуну, терали да читаве сате чекамо у хладном трему или кухињи, вређали нас и понашали се према нама до крајности грубо. У јесен сам у нашем клубу тапетирао читаоницу и две собе; платили су ми по седам копејака за сваку, али су ми наредили да дам признаницу на дванаест, и кад сам то одбио, онда ми је неки наочит господин у златним наочарима, вероватно један од клупских старешина, рекао:

— Ако ти, неваљалче, будеш много причао, разбићу ти њушку. А кад му је лакеј шапнуо да сам син архитекте Полозњева, он се збуни, поцрвене, али се одмах



прибра и рече: — Нека га ђаво носи! У дућанима су нама, радницима, продавали смрдљиво месо, ужегло брашно и употребљен чај; у

цркви нас је гурала полиција, по болницама нас пљачкали лекарски помоћници и болничарке, и, ако им због своје сиротиње, не дамо мито, из освете су нам давали храну из прљавих судова; на пошти је и најмањи чиновник сматрао да има права да се према нама понаша као према животињама и да грубо и безобзирно виче: „Причекај! Куд се гураш?" Чак су се и пси по дворишту према нама држали непријатељски и јуришали на нас с неким нарочитим гневом. Али најглавније што ме је највише изненађивало у мом новом положају, било је апсолутно непостојање сваке правичности, оно што народ каже: „Ни Бога се не боје." Ретко који дан да прође без преваре. Варали су и трговци, који су нам продавали фирнајз, и предузимачи, и момци, и саме муштерије. Разуме се по себи да ни о каквим нашим правима није могло бити ни речи, и наш зарађени новац морали смо сваки дан да мољакамо као милостињу, стојећи гологлави на споредним улазима.

Тапетирао сам у клубу једну собу одмах до читаонице; увече, кад сам се већ спремао да идем, у ту собу уђе кћер инжењера Должикова, са свежњем књига у рукама.

Ја јој се поклоних. — А, добар дан! — рече она, познавши ме одмах, и пружи ми руку. — Врло ми је мило што вас

видим. Смешкала се и мерила је радознало и у недоумици моју блузу, посуду с туткалом, тапете, раширене

по поду; ја се збуних, па и њој би неугодно. — Опростите ми што вас тако гледам — рече она. — Много су ми причали о вама. Нарочито доктор

Благово; он је просто заљубљен у вас. Упознала сам се и с вашом сестром; она је мила и симпатична девојка, али ја је никако нисам могла уверити да у вашем поступку нема ничег страшног. Напротив, ви сте сад најинтересантнији човек у граду.

Она опет погледа у посуду са туткалом, у тапете и настави: — Ја сам молила доктора Благово да ме ближе упозна с вама, али мора бити да је заборавио или

није стигао. Како било, тек ми смо ипак познаници, и ја бих вам била веома обавезна кад бисте једном дошли к мени, просто не чекајући позива. Тако бих желела да поразговарам! Ја сам једноставно створење — рече она пруживши ми руку — надам се да вам код мене неће бити непријатно. Отац ми није ту, у Петрограду је.

Она оде у читаоницу, шуштећи хаљином, а ја, кад сам дошао кући, дуго нисам могао заспати. Те невеселе јесени, нека добра душа, очигледно желећи да ми макар мало олакша живот, понекад ми је слала час чај и лимунове, час колаче, час печене јаребице. Карповна ми је причала да је то увек доносио некакав војник, а од кога — не зна; и да се војник распитивао јесам ли здрав, ручам ли сваки дан и имам ли топле одеће. Кад нестадоше мразеви, тако су ми, док сам био одсутан, по војнику послали мекан плетени шал, од кога се ширио нежан, једва осетан мирис, и ја погодих ко је била моја добра вила. Шал је мирисао на ђурђевак, омиљени мирис Ањуте Благово.

У зиму се накупило више посла, постало је веселије. Ротква је опет оживео, и ми смо заједно радили у цркви на гробљу, премазивали иконостас пре позлате. То је био посао чист, миран и, како су наши говорили, уносан. За дан се могло много урадити, и уз то време је одмицало брзо и неопажено. Ни псовки, ни шала, ни гласних разговора. Само место захтевало је тишину и лепо понашање и изазивало тихе, озбиљне мисли. Задубљени у посао, ми смо стајали или седели непомично као статуе; владала је мртва тишина, као што приличи гробљу, па кад би пала нека алатка или прскало кандило, ти су звуци одјекивали јасно и оштро — и ми бисмо се освртали. После дуге тишине чуло се зујање, као да лете пчеле: то су у предњем делу храма лагано, полугласно, опевали неко дете; или би сликар, који је у куполи сликао голуба и звезде око њега, почео тихо да звиждуће, па сетивши се наједном, одмах би ућутао; или би Ротква, одговарајући на своје мисли, уздахнуо и рекао: „Све се може десити; све се може десити!" или би се над нашим главама заорили лагани, жалосни звуци звона, и молери би приметили да то, вероватно, сахрањују неког богаташа...

Дане сам проводио у овој тишини, у црквеном полумраку, а у дуге вечери играо сам билијара или одлазио у позориште на галерију, у свом новом штофаном оделу, које сам купио за зарађени новац. Код Ажогиних већ су почеле представе и концерти; декорације је сад сликао само Ротква. Он ми је причао садржину комада и живих слика што их је гледао код Ажогиних, а ја сам га слушао и завидео му. Нешто ме је необично вукло да посећујем пробе, али се нисам могао одлучити да одем Ажогинима.

Недељу дана пред Божић допутова доктор Благово. И опет смо се препирали, а увече играли билијара. Кад је играо, он је скидао капут и раскопчавао кошуљу на грудима и уопште трудио се да изгледа као древна пијаница. Пио је мало, али бучно, и могао је у тако рђавој, јевтиној крчми као што је била „Волга", да потроши по двадесет рубаља за једно вече.

Опет ми је почела долазити сестра; обоје, кад би опазили једно друго, увек би се зачудили, али се по њеном радосном лицу, које ју је издавало, видело да то нису случајни сусрети. Једном, увече, док смо играли билијара, доктор ми рече:

— Чујте, а што ви не одлазите код Должикове? Ви не познајете Марију Викторовну, то је паметна и дивна жена, једноставна и добра душа.

Ја му испричах како ме је пролетос примио инжењер.



— Ништа то није! — насмеја се доктор. — Инжењер је инжењер, а она је она. Истина, драги мој, немојте је вређати, отидите јој једном. На пример, хајдемо сутра увече до ње. Хоћете ли?

Он ме наговори. Сутрадан увече обукох своје ново одело и узбуђен упутих се Должиковој. Лакеј ми више није изгледао тако охол и страшан, а намештај тако богат као онога јутра кад сам дошао овамо као молилац. Марија Викторовна ме је очекивала и примила као старог познаника, стиснувши ми руку снажно, другарски. Била је одевена у сиву штофану хаљину са широким рукавима, и имала је фризуру коју су код нас у граду, пре годину дана кад је ушла у моду, прозвали „псеће уши". Коса јој је са слепоочница била зачешљана за уши, и због тога лице Марије Викторовне као да је постало шире, и она ми се овога пута учини врло слична оцу, који је имао широко, румено лице, по изразу налик некако на кочијашко. Она је била лепа и елегантна, али не млада, по изгледу око тридесет година, иако јој, у ствари, није било више од двадесет пет.

— Мили доктор, како сам му захвална! — говорила је, нудећи ми да седнем. — Да није њега, ви ми не бисте дошли. Мени је страшно досадно! Отац ми је отпутовао и оставио ме саму, и ја не знам шта да радим у овом граду.

Затим ме је почела испитивати где сад радим, колико зарађујем, где станујем. — Ви трошите на себе оно што зарађујете? — упита она. — Да. — Срећни човече! — уздахну она. — Све је зло у животу, чини ми се, од нерада, од досаде, од

душевне празнине, а све је то неминовно кад човек навикне да живи на туђ рачун. Не мислите да се ја претварам, искрено вам велим: неинтересантно је и непријатно бити богат човек. Стичете пријатеље богатством неправедним, тако је казано, јер уопште нема и не може бити праведног богатства.

Она озбиљно и хладно одмери намештај, као да је хтела да га преброји, и настави: — Комфор и удобност имају магијску моћ; мало-помало привуку и људе јаке воље. Некад смо ја и

мој отац живели сиромашно и скромно, а сад живимо видите како. Има ли смисла — рече она, слежући раменима — ми трошимо годишње до двадесет хиљада! У унутрашњости!

— На комфор и удобност треба гледати као на неминовну привилегију капитала и образовања — рекох ја — и мени се чини да се угодност у животу може спојити с којим год хоћете, чак и најтежим и најпрљавијим радом. Ваш је отац богат, али је и он, како сам каже, био некад машинист и прост подмазивач.

Она се осмехну и сумњајући заклима главом. — Отац понекад једе посну чорбу од кваса — рече она. — Спорт, ћуд! У тај мах зачу се звонце и она се диже. — Образовани и богати људи дужни су да раде као и сви — настави она — а комфор, ако постоји,

онда на њега имају права сви. Не треба да постоје никакве привилегије. Него, оставимо филозофију. Причајте ми нешто весело. Причајте ми о молерима. Какви су они? Јесу ли смешни?

Дође доктор. Ја почех да причам о молерима, али како сам био ненавикнут, снебивао сам се и причао као етнограф, озбиљно и млитаво. И доктор исприча неколико анегдота из живота занатлија. Он се поводио у ходу, плакао, клечао, и чак, имитирајући пијаницу, легао на под. Била је то права глумачка игра, а Марија Викторовна, гледајући га, смејала се до суза. Затим је свирао на клавиру и певао својим пријатним танким тенором, а Марија Викторовна стајала је крај њега и бирала му шта да пева, и кад је грешио, исправљала га.

— Чуо сам да и ви такође певате? — упитах ја. — Такође?! — зграну се доктор. — Она је дивна певачица, уметница, а ви, такође! Е, пребацили сте

се! — Некад сам озбиљно радила — одговори она на моје питање — али сам сад напустила... Седећи на ниској клупици, причала нам је о своме животу у Петрограду и имитирала улоге неких

певача, подсмевајући се њиховим гласовима и начину певања; цртала је у албуму доктора, затим мене, цртала је лоше, али смо обојица изишли налик. Она се смејала, играла, љупко се мрштила и то јој је више личило него разговор о неправедном богатству, и чинило ми се да она малочас није озбиљно говорила са мном о богатству и комфору, него је некога подражавала. Била је то изврсна комична глумица. Ја сам је у мислима упоређивао с нашим госпођицама, и чак лепа и озбиљна Ањута Благово није могла да се упореди с њом; разлика је била огромна, као између лепе калемљене и дивље руже.

Вечерали смо утроје. Доктор и Марија Викторовна пили су црно вино, шампањац и кафу с коњаком; они су се куцали и пили у част пријатељства, духа, прогреса, слободе, и нису се опили, већ само заруменели и често се безразложно смејали до суза. Да се не бих показао досадан, и ја сам пио црно вино.

— Талентоване, богато надарене природе — рече Должикова — знају како треба да живе, и иду својим путем; осредњи људи, као што сам, на пример, ја, ништа не знају и ништа сами не могу; њима ништа друго не остаје него да запазе неку дубоку друштвену струју и да пливају куд их она понесе.

— Зар се може запазити оно чега нема? — упита доктор. — Не, зато што ми не видимо. — Зар не? Друштвене струје — то је нова књижевност измислила. Оне код нас не постоје. Отпоче препирка. — Код нас нити има нити је било дубоких друштвених струја — говорио је гласно доктор. — Штошта



је измислила нова књижевност! Она је измислила некакве интелигентне раднике на селу, а ви претражите сва наша села, наћи ћете, ваљда, само каквог „Лези хлебу да те једем" у капуту или у црном оделу, који у речи „још" прави четири грешке. Код нас културни живот још није ни почео. Исто оно дивљаштво, исто оно непрестано лакејство, исто ништавило као и пре пет стотина година. Струје, утицаји, али је све то ситно, мизерно, нагање баналним јевтиним интересима — и зар се може у њима видети нешто озбиљно? Ако вам се учини да сте запазили дубоку друштвену струју, и, идући за њом, посветите свој живот таквим задацима у савременом духу као што су ослобађање којекаквих инсеката од ропства или уздржавање од говеђих котлета, онда честитам вам, госпођице. Ми треба да учимо, учимо и учимо, а причекајмо са дубоким друштвеним струјама: ми још нисмо дорасли за њих и, да будем искрен, ништа се у њима не разумемо.

— Ви не разумете, а ја разумем — рече Марија Викторовна. — Данас сте невероватно досадни! — Наша је ствар да учимо и учимо, да се постарамо да што више знања стечемо, јер се озбиљне

друштвене струје налазе онде где је знање, и срећа је будућег човека само у знању. Пијем у част науке! — Једно је несумњиво: треба свој живот уредити на неки други начин — рече Марија Викторовна,

пошто је мало поћутала и размислила — а овај живот, какав је био досад, ништа не вреди. Да не говоримо о њему.

Кад смо изишли из њене куће, на Саборној цркви било је два сата. — Је л' вам се свидела? — упита доктор. — Дивна је, зар не? На први дан Божића ручали смо код Марије Викторовне, и затим смо јој, док су трајали празници,

одлазили скоро сваки дан. Њој није нико долазио сем нас, и она је имала права кад је казала да сем мене и доктора, у граду нема других познаника. Време смо проводили махом у разговору; понекад је доктор доносио неку књигу или часопис и читао нам гласно. Он је, у ствари, био први образован човек кога сам срео у животу. Не могу рећи колико је знао, али је своје знање увек показивао јер је желео да и други знају. Кад је причао о нечем у вези с медицином, није личио ни на кога од наших градских лекара, већ је правио нов, нарочити утисак, и мени се чинило, да је хтео, могао је постати прави научник. И то је, богме, био једини човек који је у то време на мене озбиљно утицао. Виђајући се с њим и читајући књиге које ми је он давао, почео сам помало да осећам потребу за знањем које би одуховило мој невесели рад. Мени је већ изгледало чудно како то да нисам раније знао да се, на пример, цео свет састоји од шездесет простих тела; нисам знао шта је то фирнајз, шта су боје, и како сам могао бити без тих знања. Познанство с доктором ме је морално уздигло. Ја сам се често препирао с њим, и мада сам обично остајао при свом мишљењу, ипак, захваљујући њему, почео сам запажати да и мени није све било јасно, и трудити се да изразим колико је могуће своја лична утврђена убеђења, да ми савети моје савести буду одређени и да немају у себи ничег нејасног. Па ипак, и овај најобразованији и најбољи човек у граду био је далеко од савршенства. У његовим манирима, у навици да сваки разговор претвори у препирку, у његовом пријатном тенору, и чак у његовој љубазности било је нечега грубог, богословског, и кад је скидао капут и остајао само у свиленој кошуљи, или у кафани бацао лакеју напојницу, увек ми се чинило да је култура — култура, а да се у њему још увек осећа Татарин.

На Богојављење он је опет отпутовао у Петроград. Отпутовао је ујутру, а после ручка дође ми сестра. Није скидала ни бунду ни капу, седела је ћутке, врло бледа и гледала у једну тачку. Тресла ју је грозница и видело се да се савлађује.

— Ти си, мора бити, озебла — рекох ја. Очи јој се напунише сузама, она се диже и оде код Карповне, не рекавши ми ни речи, као да сам је

увредио. Мало доцније чуо сам како прича гласом пуним горкога прекора: — Дадо, зашто сам досад живела? Зашто! Реци ми, зар нисам упропастила своју младост? У

најбољим годинама свога живота једино сам знала да записујем расходе, да сипам чај, да бројим копејке, да забављам госте и мислим како од тога нема ничег бољег на свету! Дадо, разумеј, па и ја имам људске прохтеве, и ја хоћу да живим, а од мене су створили некаквог економа. То је страшно, страшно!

Она баци кључеве у врата, и они звечећи падоше у моју собу. То су били кључеви од ормана, од кухињског креденца, од подрума и од кутије за чај — они исти кључеви што их је некад носила моја мајка.

— Ох, ох, боже мој! — зграну се старица. — Свети угодници! Полазећи кући, сестра сврати до мене да покупи кључеве, и рече: — Опрости ми. У последње време са мном се нешто чудно збива.

VIII

Једном, вративши се од Марије Викторовне доцкан увече, затекох у својој соби младог члана кварта у новом мундиру; седео је за мојим столом и прелиставао књигу.

— Једва једном! — рече он, устајући и протежући се. — Већ трећи пут долазим до вас. Наредио је губернатор да дођете к њему сутра тачно у девет сати ујутру. Неизоставно.

Он узе од мене написмено да ћу тачно извршити наредбу његовог превасходства и оде. Ова касна посета члана кварта и изненадан позив да идем губернатору веома мучно су деловали на мене. Ја сам се од раног детињства плашио жандарма, полиције и суда, и сад ме је мучио немир, као да сам заиста нешто крив. Нисам могао никако да заспим. Дадиља и Прокопије били су исто тако узбуђени и нису спавали. Уз то, дадиљу је још болело уво, она је јаукала и неколико пута је заплакала од бола. Чувши да не спавам, Прокопије опрезно с лампицом уђе у моју собу и седе крај стола.



— Требало би да пијете бибероваче... — Реч он, размисливши мало. — У овој долини суза, чим човек нешто попије, све прође. Па ако се и мамици успе мало бибероваче у уво, доста ће јој помоћи

У три сата он се спреми да иде на кланицу по месо. Ја сам знао да већ нећу моћи заспати до ујутру, па да некако прекратим време до девет, пођох с њим. Ишли смо са фењером, а његов тринаестогодишњи шегрт Николка, са модрим печатима на лицу од промрзлости, по изгледу прави разбојник, ишао је за нама у саоницама, терајући коња промуклим гласом.

— Вас ће код губернатора, вероватно, казнити — говорио ми је путем Прокопије. — Постоји губернаторска мудрост, и архимандритска, и официрска, и докторска, и свако звање има своју мудрост. А ви се не придржавате своје мудрости, и то вам не треба допустити.

Кланица се налазила иза гробља, и ја сам је раније видео само издалека. То су биле три мрачне шупе, ограђене сивом оградом, од којих је, кад је са те стране дувао ветар, лети, кад су врели дани, долазио загушљив смрад. Сад, кад уђосмо у двориште, у мраку нисам видео шупе; непрестано сам наилазио на коње и саонице, празне или натоварене месом; промицали су људи са фењерима и гадно псовали. Псовали су и Прокопије и Николка, исто тако гадно, и у ваздуху је непрестано брујало од псовке, кашља и коњског рзања.

Заударало је на лешине и ђубре. Снег се топио и мешао са блатом, и мени се у мраку чинило да газим по локвама крви.

Напунише саонице месом, и ми се упутисмо на пијацу у месарницу. Почело је да свиће. Стадоше долазити једна за другом куварице са корпама и старије даме у старинским огртачима. Прокопије са секиром у руци, у белој кецељи крвљу попрсканој, клео се страшно, крстио према цркви, драо по целој пијаци, уверавајући да даје месо пошто и њега стаје и да чак губи. Криво је мерио, крао при обрачуну, куварице су то виделе, али, заглушене његовим драњем, нису протестовале, већ га само називале џелатом. Дижући и спуштајући своју страшну секиру, заузимао је живописне позе и увек са свирепим изгледом отимао му се из груди глас „хек!" и ја сам се плапшо да он збиља не одруби некоме главу или руку.

Провео сам у месарници цело јутро, и кад сам најзад пошао губернатору, моја бунда је мирисала на месо и крв. У души сам се осећао као да по нечијој наредби идем с ловачким ножем на медведа. Сећам се високих степеница са пругастим застирачем и младог чиновника у фраку са сјајним дугмадима, који ми, ћутке, обема рукама показа врата и отрча да ме пријави. Уђох у салу чији је намештај био раскошан али хладан и неукусан; нарочито су непријатно парала очи висока узана огледала на зиду између прозора и дречави жути застори на прозорима; видело се да су се губернатори мењали, а намештај увек остајао исти. Млади чиновник ми опет показа обема рукама врата, и ја се упутих великом зеленом столу иза кога је стајао активни генерал с орденом светог Владимира о врату.

— Господине Полозњев, ја сам вас молио да дођете — поче он, држећи у руци неко писмо и отварајући уста широко и округло, као слово о — молио сам вас да дођете да вам објавим ово. Ваш уважени отац обраћао се писмено и усмено губернијском племству и молио га да вас позове и да вам скрене пажњу да ваше понашање нимало не одговара титули племића, коју имате част носити. Његово превасходство Александар Павлович с правом сматра да ваше понашање може послужити као саблазан, и налази да би ту наговарање само са његове стране било недовољно него да је потребно озбиљно административно посредовање; стога ми је у овом писму изложио своје гледиште у вези с вама, које ја потпуно одобравам.

Он је говорио тихо, с поштовањем, стојећи право, као да сам му ја био старешина, и није ме гледао нимало строго. Лице му је било увело, потамнело, наборано, под очима су му висиле кесице, косу је бојио и, уопште, по спољашности није се могло одредити колико му је година — четрдесет или шездесет.

— Надам се — настави он — да ћете оценити деликатност поштованог Александра Павловича, који ми се не обраћа званично већ приватно. Ја вас исто тако нисам позвао званично него приватно, и разговарам с вама не као губернатор него као искрени поштовалац вашега оца. Дакле, ја вас молим да или промените понашање и вратите се својим дужностима које приличе вашој титули или, пак, да би се избегла саблазан, да се преселите у које друго место, где вас не познају и где се можете бавити чиме год хоћете. У противном, бићу приморан да предузмем крајње мере.

Он је неколико тренутака стајао ћутке, отворених уста, гледајући ме. — Јесте ли вегетаријанац? — упита он. — Не, ваше превасходство, једем месо. Он седе и привуче к себи некакву хартију; ја се поклоних и изађох. Пре ручка већ није вредело ићи на рад. Ја се упутих кући да спавам, али нисам могао заспати од

непријатног, нездравог осећања које сам доживео на кланици и у разговору са губернатором, и дочекавши вече, нерасположен и туробан, пођох Марији Викторовној. Причао сам јој како сам био код губернатора, а она ме је гледала зачуђено, као да не верује, и наједном прште у смех, весело, гласно, изазивачки, како се смеју само доброћудни и смешљиви људи.

— О, кад би се то испричало у Петрограду! — рече она, једва се уздржавајући од смеха и нагињући се изнад свога стола да не падне. — О, кад би се то испричало у Петрограду!

IX

Сад смо се често виђали, двапут дневно. Она је готово сваки дан после ручка долазила на гробље



и, чекајући ме, читала натписе на крстовима и споменицима; понекад је улазила у цркву и, стојећи крај мене, посматрала како радим. Тишина, наивни рад сликара и позлатара, Ротквинова разборитост, и то што се ја по спољашности нимало не разликујем од других занатлија, и радим као они, само у прснику и грудњаку, и што ми они говоре ти — све је то било за њу ново и дирљиво. Једном, у њеном присуству, сликар који је горе сликао голуба, довикну ми:

— Мисаило, дајдер ми беле боје! Ја му однесох белу боју и кад сам затим силазио низ танане скеле, она ме је гледала дирнута до

суза и смешкала се. — Како сте мили! — рече она. Од детињства остало ми је у памети како је једном нашем богаташу излетео из кавеза зелени

папагај, и како је затим ова лепа птица читав месец скитала по граду, летећи лењо из баште у башту, усамљена, бескућна. И Марија Викторовна подсећала ме је на ту птицу.

— Сем гробља, ја сад стварно немам где да идем — говорила ми је она смејући се. — Град ми је дојадио до одвратности. Код Ажогиних читају, певају, врскају, и у последње време не могу да их поднесем; ваша је сестра дивљакиња, m-lle

3 Благово ме мрзи, не знам зашто, позориште не волим. Па кажите куд да

се денем. Кад сам одлазио к њој, мирисао сам на боју и терпентин, руке су ми биле црне — и њој се то

свиђало; она је хтела такође да јој долазим у свом свакодневном радничком оделу, не друкчије; али мени је то одело у салону сметало, ја сам се збуњивао, као да сам у униформи, и зато, кад год сам јој одлазио, увек сам облачио своје ново штофано одело. И то јој се није свиђало.

— Признајте да још нисте потпуно навикли на своју нову улогу — рече ми она једном. — Радничко одело вам смета, у њему се осећате нелагодно. Реците, да ли је то зато што још немате поуздања или што сте незадовољни? Та врста рада коју сте изабрали, ваше молерство, зар вас задовољава? — упита она смејући се. — Ја знам, бојење чини предмете лепшим и издржљивијим, али ти предмети припадају грађанима, богаташима и, најзад, представљају луксуз. А уз то сте и ви сами више пута говорили да је свако дужан да зарађује себи хлеб властитим рукама, а ви пак зарађујете новац, а не хлеб. Што се не држите дословце смисла својих речи? Треба зарађивати хлеб, то јест треба орати, косити, жети или радити нешто што се непосредно односи на сеоско газдинство, на пример, напасати краве, копати земљу, градити колибе ...

Она отвори леп орман што је стајао крај писаћег стола и рече: — Ја вам све то говорим зато што желим да вас посветим у своју тајну. viola!

4 То је моја библиотека

о сеоском газдинству. Ту су и њиве, и врт, и башта, и стаје, и пчелињак. Ја жудно читам, и већ сам у теорији изучила све до танчина. Моја је машта, мој слатки сан: чим настане март, идем у нашу Дубечњу. Тамо је дивно, ванредно, зар не? Прве године само ћу посматрати и навикавати се на посао, а идуће године ћу већ сама радити како ваља, не штедећи, како се оно каже, снаге. Отац ми је обећао да ће ми поклонити Дубечњу, и ја ћу радити тамо све што будем хтела.

Сва румена, узбуђена до суза, она се смејала и гласно сањарила како ће живети у Дубечњи и какав ће то бити интересантан живот. А ја сам јој завидео. Март је већ био близу, дани су били све дужи, и око подне, у сунчане дане, капало је с кровова и мирисало на пролеће; и ја сам желео да пођем у село.

И кад она рече да ће се преселити да живи у Дубечњи, ја сам живо замислио у свести како ћу остати сам у вароши, и осетих да сам љубоморан на њу због тога ормана с књигама и због сеоског газдинства. Ја нисам познавао ни волео сеоско газдинство, и већ заустих да јој кажем да је сеоско газдинство ропски посао, али се сетих да је нешто слично томе више пута говорио мој отац, и прећутах.

Наста Велики пост. Из Петрограда је допутовао инжењер Виктор Иванич, на кога сам већ почео да заборављам да постоји. Допутовао је изненада, не известивши раније телеграмом. Кад сам, по обичају, дошао увече, он је, умивен, подшишан, подмлађен за десет година, шетао по салону и нешто причао; његова кћи, клечећи, вадила је из кофера кутије, бочице, књиге и пружала их лакеју Павлу. Кад сам видео инжењера, нехотице устукнух корак назад, а он ми пружи обе руке и смешећи се рече, похазујући ми своје беле, јаке, кочијашке зубе:

— Гле ти њега, гле ти њега! Врло ми је пријатно да вас видим, господине молере! Маша ми је све причала, она вам је испевала читав панегирик! Ја вас потпуно разумем и слажем се с вама — настави он, узевши ме под руку. — Бити честит радник много је паметније и поштеније него трошити државну хартију и носити кокарду на капи. И ја сам радио у Белгији, ето, овим рукама, затим сам две године био машинист ...

Он је био у кратком капуту и домаћим папучама, ходао је као паралитичар, клатећи се мало и трљајући руке. Певушећи нешто, мрмљао је тихо и сав се грчио од задовољства што се, најзад, вратио кући и дочепао се свог омиљеног туша.

— Нема спора — говорио ми је за вечером: — нема спора, сви сте ви драги, симпатични људи, али зашто, господо, чим се латите физичког рада или станете да спасавате сељака, у вас се све то, на крају крајева, сведе на секташтво?

Да бих му учинио задовољство, испих ракију.

3 Франц.: madmioselle = госпођица, — (Прим. ред.)

4 Франц.: Ево. — (Прим. ред.)



— Пио сам и вино. Пробали смо сиреве, кобасице, паштете, гљиве у сирћету и свакојаке закуске, што их је инжењер био донео, и вина, стигла из иностранства док је био одсутан. Не знам зашто, тек инжењер је вина и цигаре добијао из иностранства без царине, ајвар и суху моруну неко му је слао бесплатно, стан није плаћао јер је куће газда лиферовао петролеј за пругу; уопште, он и његова кћи чинили су на мене утисак као да је све најлешпе на свету било њима на располагању и они то добијају сасвим бесплатно.

Ја сам и даље одлазио к њима, али већ не тако радо. Инжењер ми је сметао, и у његовом сам се присуству осећао везан. Ја нисам могао поднети његове ведре, невине очи, његова су ме схватања гњавила и била ми одвратна; мучило ме и осећање да сам још ту скоро био потчињен том ситом, руменом човеку, и да је он према мени био немилосрдно груб. Истина, он ме је хватао око појаса и љубазно ме тапкао по рамену, одобравао мој начин живота, али сам осећао да он као и пре презире моју ништавност и трпи ме само да угоди својој кћери; и ја се већ нисам могао смејати и говорити што хоћу, држао сам се повучено и непрестано очекивао да ме назове Пантелијом, као свога лакеја Павла. Како се само бунио мој паланачки, малограђански понос! Ја сам пролетер, молер, одлазим сваки дан код богатих имени туђих људи, које сав град сматра за странце и сваки дан пијем код њих скупа вина и једем необична јела — и моја се савест није хтела помирити с тим! Док сам ишао к њима, ја сам натмурено избегавао да сретнем некога, и гледао сам испод ока, као да сам заиста секташ, а кад сам се од инжењера враћао кући, стидео сам се своје ситости.

А што је главно, плашио сам се да се не заљубим. Идем улицом, радим, причам са радницима, а све време мислим само на једно, како ћу увече отићи Марији Викторовној, и замишљам њен глас, смех, ход. Спремајући се да пођем к њој, сваки пут сам дуго стајао у дадиљиној соби пред кривим огледалом; везујући кравату, штофано одело ми се чинило одвратно, и ја сам патио и истовремено презирао себе што сам тако ситан. Кад ми је она из друге собе довикивала да није обучена и молила ме да ппичекам, ја сам слушао како се облачи; то ме је узбуђивало, осећао сам да ми под нестаје под ногама. А кад бих опазио на улици, ма и издалека, неку женску појаву, увек би правио поређење, и мени се чинило тада да су све наше жене и девојке вулгарне, ружно одевене и да се не умеју понашати; и та би упоређења изазвала у мени осећање поноса: Марија Викторовна је боља од свих! А ноћу сам сањао себе и њу.

Једном о вечери инжењер и ја поједосмо целог морског рака. Кад сам се враћао кући, сетих се да ми је инжењер за вечером двапут рекао „драги мој", и ја закључих да ме у тој кући мазе, као велико несрећно псето које се одбило од свог господара, да их ја забављам, а кад им досадим, отераће ме као пса. Обузе ме стид и бол, бол до суза, као да су ме увредили, и ја, гледајући у небо, заклех се да ћу свему томе учинити крај.

Сутрадан не одох Должиковима. Доцкан увече, кад је било сасвим мрачно и кад је падала киша, прођох Великом дворјанском улицом, гледајући у прозоре. Код Ажогиних су већ спавали, само је у једном од крајњих прозора било светлости; то је стара Ажогина у својој соби везла крај три свеће, уображавајући да се бори са предрасудама. Код мојих је био мрак, а у кући преко пута, код Должикових, прозори су били осветљени, али се није могло ништа видети од цвећа и завеса. Ја сам непрестано ходао по улици; хладна мартовска киша лила је на мене. Чух кад се мој отац вратио из клуба; закуца на врата, за неколико тренутака у прозору се појави светлост, и ја видех сестру како журно иде с лампом и у ходу једном руком поправља своју густу косу. Затим се отац шетао тамо-амо по салону и нешто причао и трљао руке а сестра је седела непомично у наслоњачи, мислећи о нечем и не слушајући га.

Најзад одоше, светлост се угаси... Ја се освртох на инжењерову кућу — и тамо је већ био мрак. У мраку, по киши, ја се осетих очајно сам, остављен судбини на вољу; осетих како су према овој мојој усамљености, према патњи, садашњој и оној што ме чека још у животу, ситни сва моја дела, жеље и све оно што сам досад мислио и говорио. Авај, дела и мисли живих бића далеко су безначајнија од њихових јада! И несвестан тога шта чиним, ја из све снаге повукох звоно на капији Должикова, прекидох га и потрчах низ улицу, као дечко, заплашен, мислећи да ће сад изићи и познати ме. Кад сам на крају улице стао да одахнем, чуло се само како пљушти киша и како негде далеко стражар удара у металну плочу.

Целе недеље нисам одлазио Должиковима. Штофано одело бејах продао. Молерског посла није било, и ја сам опет гладовао, зарађујући по десет до двадесет копејака на дан, где стигнем, тешким непријатним радом. Гацајући до колена по хладном блату, док ме је нешто стезало у грудима, ја сам хтео да угушим успомене и као да сам се себи светио за све оне сиреве и конзерве којима су ме гостили код инжењера; па ипак, чим бих легао у постељу, гладан и мокар, кад је моја грешна уобразиља почињала да ствара дивне, саблажњиве слике, ја сам запрепашћено признавао себи да волим, страсно волим, и успављивао сам се чврсто и здраво, осећајући како моје тело од оваквог робијашког живота постаје само снажније и млађе.

Једне вечери у невреме поче снег и дуну северац као да ће опет настати зима. Те вечери, вративши се с посла, затекох у својој соби Марију Викторовну. Седела је у бундици, држећи обе руке у муфу.

— Зашто не долазите код мене? — упита она, подижући своје паметне, ведре очи, док сам ја, необично збуњен од радости, стајао пред њом усправно, као пред оцем кад је хтео да ме туче; она ме је гледала у лице, и ја сам јој из очију видео да разуме зашто сам збуњен.

— Зашто не долазите код мене? — понови она. — Ако ви не желите, ето, дошла сам ја. Она се диже и приђе ми близу. — Не напуштајте ме — рече она и очи јој се напунише сузама. — Ја сам сама, потпуно сама.



Она се заплака и рече, покривајући лице муфом: — Сама! Мени је тешко живети, врло тешко, и у целом свету ја немам никога сем вас. Не

напуштајте ме! Тражећи марамицу да обрише сузе, она се осмехну; ћутали смо неко време, затим је ја загрлих и

пољубих, и том приликом сам образ огребао до крви о иглу којом јој је била причвршћена шубарица. И тада смо почели говорити тако као да смо блиски једно другом већ одавно ...

X

Два дана доцније она ме посла у Дубечњу, и мени је то било необично пријатно. Док сам ишао на станицу и затим седео у вагону, смејао сам се без узрока, и сви су ме посматрали као пијана човека. Падао је снег и сваког јутра било је мраза, али су путеви већ поцрнели и над њима, гракћући, летеле су вране.

У почетку сам намеравао да удесим стан за нас двоје, за мене и Машу, у побочној згради у дворишту, преко пута оне у којој је становала госпођа Чепракова, али су у њој, како се показало, одавно живели голубови и патке, те је било немогуће очистити је а да се не растури безброј гнезда. Морали смо, хтели-не хтели, да одемо у неудобне собе велике куће са капцима на прозорима. Ту су кућу сељаци називали палатом; у њој је било више од двадесет соба, а од намештаја само клавир и дечја столица на тавану; и да је Маша донела сав свој намештај из града, ни онда не бисмо могли да уклонимо онај утисак туробне празнине и хладноће. Ја одабрах три омање собе с прозорима што гледају у парк, и од јутра до мрака сам их намештао, уметао нова окна, тапетирао и затварао на поду пукотине и рупе. Био је то лак и пријатан посао. Сваки час сам трчао на реку да видим није ли се кренуо лед; све ми се причињавало да су долетели чворци. А ноћу сам са неисказано слатким осећањем мислио на Машу и са све већом радошћу напрегнут слушао како јуре пацови и над таваницом завија и лупа ветар; изгледало је да на тавану кашље стари кућни дух.

Снег је био дубок; при крају марта нападало га је још, али се брзо, као чудом, отопио; пролећне су воде прошле хучно, тако да су почетком априла већ жагорили чворци и по парку летели жути лептири. Време је било дивно. Сваки дан пред вече ишао сам према граду да сретнем Машу. Како је било пријатно ићи бос по још меком путу који се сушио! На пола пута сео бих и гледао на град, не смејући да му приђем ближе. Његов изглед ме је збуњивао. Непрестано сам мислио: како ће се према мени понети моји познаници кад дознају за моју љубав? Шта ће рећи отац? Нарочито ме је бунила помисао да је мој живот постао компликованији и да сам сасвим неспособан да управљам њиме. Он ме је, као ваздушну лопту, носио богзна куд. Ја више нисам мислио на своју зараду, како ћу живети, већ мислио — у ствари, не сећам се шта сам мислио.

Маша је долазила колима; ја бих сео поред ње и ми бисмо се заједно одвезли у Дубечњу, весели и слободни. Или, сачекавши да сунце зађе, враћао бих се кући незадовољан, туробан, не могавши да схватим зашто није дошла Маша, а на капији или у парку чекало ме је љупко привиђење — она! Испало је да је стигла возом и од станице дошла пешке. Ала је то било славље! У простој вуненој хаљини и марами, са скромним сунцобраном, али утегнута и витка, у скупоценим ципелицама из иностранства — била је то даровита глумица која је играла малограђанку. Разгледали смо наш домазлук и одлучивали где ће нам бити дрвореди, где врт, где пчелињак. Већ смо имали своје кокоши, патке и гуске, које смо волели јер су биле наше. Били смо већ спремили за усеве: овас, детелину, муарицу, хељду и баштенско семење, и увек би смо све то разгледали и дуго премишљали каква ће бити жетва, и све што ми је Маша говорила, чинило ми се необично паметно и дивно. Било је то најсрећније доба мога живота.

Убрзо после Томине недеље ми се венчасмо у нашој парохијској цркви, у селу Куриловки, три врсте од Дубечње. Маша је хтела да све буде скромно; по њеној жељи, девери су нам били сеоски момци, певао је само црквењак, и вратили смо се из цркве на омаленим колима која су се труцкала, а она је сама управљала. Од градских гостију била нам је само моја сестра Клеопатра, којој је Маша три дана пре свадбе упутила писамце. Сестра је била у белој хаљини и у рукавицама. За време венчања плакала је тихо од среће и радости, израз њеног лица био је матерински, бескрајно добар. Била је опијена од наше среће и смејала се, као да удише слатку опојност. Гледајући је, за време нашег венчања, схватих да за њу нема ништа узвишеније од љубави, земаљске љубави, и да она о њој потајно и бојажљиво, али непрестано и страсно сања. Она је грлила и љубила Машу и није знала како да изрази своје усхићење; о мени је говорила:

— Он је добар! Он је врло добар! Пре него што ће отићи од нас, пресвукла је своју обичну хаљину и повела ме у парк да поразговара

са мном насамо. — Отац је врло увређен што му ниси ништа писао — рече она — потребно је било да тражиш од

њега благослов. Али, у ствари, врло је задовољан. Каже да ће те та женидба подићи у очима целог друштва и да ћеш ти под утицајем Марије Викторовне озбиљније схватити живот. Ми сад свако вече само о теби говоримо, а јуче је чак казао „Наш Мисаило". То ме је обрадовало. Очевидно је нешто смислио, и чини ми се да хоће да ти покаже пример великодушности и да ће први повести реч о измирењу. Врло је могућно да вам за који дан дође овамо.

Она ме журно прекрсти неколико пута и рече: — Па, бог нека те чува, буди срећан. Ањута Благово је врло паметна девојка, она каже за твоју женидбу да ти то бог шаље ново искушење. Па шта? У породичном



животу нема само радости, већ и патњи. Без тога се не може. Испраћајући је, ја и Маша смо пешачили три километра, затим враћајући се, ишли смо тихо и ћутке,

као да се одмарамо. Маша ме је држала за руку, на души је било лако, и више нисмо знали да говоримо о љубави; после венчања постали смо једно другом још ближи и рођенији и чинило нам се да нас већ ништа не може раздвојити.

— Твоја сестра је симпатично створење — рече Маша — али изгледа као да су је дуго мучили. Мора бити да ти је отац страшан човек.

Ја јој почех причати како смо ја и сестра васпитавани и како је наше детињство збиља било мучно и бесмислено. Кад је дознала да ме је отац још недавно тукао, она уздрхта и припи се уз мене.

— Не причај више — рече она. — То је грозно. Сад се више није растајала од мене. Становали смо у великој кући, у трима собама, и свако вече бисмо чврсто закључавали врата која воде у празан део куће, као да је тамо становао неко кога нисмо знали и кога смо се бојали. Ја сам устајао рано, чим сване, и одмах бих почињао нешто да радим. Поправљао сам таљиге, правио стазице по парку, копао леје, бојио кров на кући. Кад је дошло време да се сеје овас, покушао сам да орем, да влачим, да сејем, и све сам то радио савесно, не изостајући иза радника; замарао сам се, од кише и од оштрог хладног ветра дуго су ми горели лице и ноге, и ноћу сам снивао узорану земљу. Али ме пољски радови нису привлачили. Ја нисам познавао сеоско газдинство и нисам га волео; то је можда зато што моји преци нису били земљорадници и у мојим жилама текла је чисто градска крв. Природу сам волео нежно, волео сам и њиве, и ливаде, и градине, али сељак, који плугом разгрће земљу, који бодри своје убого кљусе, одрпан, мокар, испружена врата, био је за мене израз грубе, дивље, ружне снаге, и посматрајући његове незграпне покрете, увек сам и нехотице почињао мислити о давно прошлом, легендарном животу, кад људи још нису знали за употребу ватре. Снажни бик, што је ишао са сеоским стадом, и коњи, кад су бацајући чифте јурили по селу, изазивали су у мени страх, и све што је иоле крупно, снажно и љутито, па био то рогати ован, гусан или пас на ланцу, изгледало ми је као израз те исте грубе, дивље снаге. Ово уверење нарочито је јако било у мени за време ружних дана, кад су се над црну узорану њиву наднели тешки облици. А што је главно, кад сам орао или сејао, а двојица или тројица стајала и посматрала како то радим, ја нисам био убеђен да је тај посао потребан, него ми се чинило да се забављам. И ја сам више волео да радим нешто у дворишту, и ништа ми се тако није свиђало као бојење крова.

Ишао сам кроз парк и преко ливаде на нашу воденицу. Њу је држао под најам Степан, куриловски сељак, леп, црномањаст, густе црне браде, наоко — див. Он није волео воденичарски посао, сматрао је да је досадан и неуносан, а живео је у воденици да не би становао код куће. Био је сарач, и око њега је увек пријатно мирисало на смолу и кожу. Није био говорљив, већ тром, непокретан и увек је певушио: „У-лу-лу", седећи на обали или на прагу. Понекад би му из Куриловке дошла жена и ташта, обе белолике, преморене и благе; оне су му се дубоко клањале и говориле му „ви Степане Петровичу". Он им није одговарао на поздрав ни покретом ни речју, сео би по страни на обалу и тихо певушио: „У-лу-лу". Пролазио је тако у ћутању један сат, два. Ташта и жена би шапутале неко време, устајале и гледале га, ишчекујући да се осврне, затим би му се дубоко клањале и говориле слатким, отегнутим гласом:

— Збогом, Степане Петровичу! И одлазиле су. Склаљајући затим завежљај са колачима или кошуљу, што су оне оставиле, Степан

је уздисао и говорио, намигујући на њихову страну: — Женски пол! Воденица је радила са два жрвња и дан и ноћ. Ја сам помагао Степану, то ми се свиђало, и кад је он

некуд одлазио, ја сам радо остајао место њега.

XI

После топлог, ведрог времена настали су ружни дани; целог маја падала је киша и било хладно. Хука воденичких кола и кише стварале су расположење за ленствовање и сан. Под се тресао, мирисало је на брашно, и то је изазивало дремеж. Моја жена у краткој бундици и високим мушким каљачама појављивала се једно двапут на дан и увек говорила исто:

— И то се зове лето! Горе је него у октобру! Заједно смо пили чај, кували кашу или по читаве сате седели ћутке, очекујући неће ли киша престати. Једном, кад је Степан отишао некуд на вашар, Маша је провела сву ноћ у воденици. Кад смо устали, није се могло оценити колико је сати, јер су кишни облаци прекрили цело небо; само су сањиви певци кукурикали у Дубечњи и прдавци се драли на ливади; било је још врло, врло рано ... Ја и жена сиђосмо на јаз и извадисмо рибарски кош који је синоћ у нашем присуству бацио Степан. У њему је скакао велики гргеч и, дигавши увис своје штипке, кочоперио се рак.

— Пусти их — рече Маша. — Пусти нека и они буду срећни. Да ли зато што смо рано устали и после нисмо ништа радили, тек овај ми се дан учинио врло дуг,

најдужи у мом животу. Пред вече се врати Степан, и ја се упутих кући, на имање. — Данас ти је долазио отац — рече ми Маша. — Где је? — упитах. — Отишао је. Нисам га примила. Видећи да стојим и ћутим, да ми је жао оца, она рече: — Треба бити доследан. Ја га нисам примила и наредила сам да му се каже нека се више не труди



и нека нам не долази. Тренутак доцније већ сам био на капији и ишао у град да се објасним с оцем. Било је каљаво,

клизаво, хладно. Први пут после свадбе био сам тужан, и кроз мој мозак, заморен овим дугим облачним даном, сину мисао да ја, можда, не живим онако како би требало. Заморих се и мало-помало обузе ме малодушност и лењост, није ми се хтело да се крећем, да мислим; тако сам ишао неко време, затим одмахнух руком и вратих се натраг.

Насред дворишта стајао је инжењер у кожном капуту са капуљачом и говорио на сав глас: — Где је намештај? Био је красан намештај у стилу empire,

5 било је слика, ваза, а сад лопту да

котрљаш. Ја сам купио имање са намештајем, ђаво да је носи! Пред њим је стајао и гужвао своју капу генераличин радник Мојсеј, момак око двадесет пет година,

сув, рошав, малих дрских очију; један му је образ био већи од другог, као да га је нагњечио. — Ви сте, ваше високородство, изволели купити без намештаја — проговори он неодлучно. — Ја се

сећам. — Ћути! — викну инжењер, поцрвене, уздрхта, и његов узвик јако одјекну у парку.

XII

Кад сам радио нешто у башти или дворишту, Мојсеј је стајао поред мене и, с рукама на леђима, лењо и дрско гледао ме својим малим очима. Ово ме је толико нервирало да сам остављао посао и одлазио.

Од Степана дознадосмо да је тај Мојсеј био генераличин љубавник. Ја сам запазио, кад је неко желео да позајми од ње новаца, да се најпре њему обраћа, и једном видех како му се неки сељак, сав црн, вероватно ћумурџија, до земље клања. Понеки пут, после краћег шапутања, издавао је и сам новац, не извештавајући госпођу, из чега закључих да он у погодној прилици оперише самостално, за свој рачун.

Он је пуцао у парку под нашим прозорима, крао из нашег подрума јело, узимао коње не питајући, а ми смо се бунили и престајали да верујемо да је Дубечња наша, а Маша је говорила бледећи:

— Зар смо приморани да с овим гадовима живимо још пола године? Генераличин син, Иван Чепраков, служио је као кондуктер на нашој прузи. Преко зиме страшно је

ослабио и омршавио, тако да је већ од једне чашице бивао пијан, и у хладу га је хватала језа. Кондуктерско одело носио је с одвратношћу и стидео га се, али је своје место сматрао за уносно, јер је могао да краде свеће и да их продаје. Мој нови положај будио је у њему помешано осећање чуђења, зависти и нејасне наде да се и њему може догодити нешто слично. Машу је посматрао с усхићеним погледом, питао шта сад једем за ручак, и на његовом би се мршавом и ружном лицу појавио тужан и сладак израз и мрдао би прстима као да пипа моју срећу.

— Слушај, Вајдице — рече немирно, палећи сваки час цигарету; онде, где је стајао, увек је било ђубрета, јер је за једну цигарету трошио по десет шибица. — Слушај, мој је живот сад врло гадан. Што је главно, сваки заставник може да ти викне: „Хеј ти, кондуктеру, хеј ти!" Наслушао сам се ја, брате, по вагонима свега и свачега и, знаш, схватио сам колико је живот гадан! Упропасти ме мајка! Мени је један доктор рекао у вагону: „Ако су родитељи покварени, деца су им пијанице или злочинци." Тако је то!

Он једном дође у двориште посрћући. Очи су му изгубљено блудиле, дисао је тешко, смејао се, плакао и говорио нешто као у бунилу, и из његовог замршеног говора разумедох само речи: ,,Моја мати! Где ми је мати?" које је изговарао плачно, као дете кад у гомили изгуби мајку. Ја га одведох у парк и положих га под дрво, затим смо цео дан и целу ноћ ја и Маша наизменце седели крај њега. Није се осећао добро, а Маша је с одвратношћу гледала његово бледо, мокро лице и говорила:

— Зар ће ови гадови још пола године да живе у нашем дворишту? То је страшно! Страшно! А колико су нам тек непријатности приређивали сељаци! Колико тешких разочарења у прво време, у

току пролећних месеци, кад смо толико желели да будемо срећни! Моја је жена зидала школу. Ја сам израдио план школе за шездесет ученика, и среска га самоуправа одобрила, али је посаветовала да подигнемо школу у Куриловки, у великом селу које је било свега три километара удаљено од нас, јер је куриловска школа, у којој су се учила деца из четири села, међу њима и из наше Дубечње, била стара и тескобна, и по трулом поду било је опасно ићи. Крајем марта одредише Машу, по њеној жељи, за стараоца куриловске школе, а почетком априла, три пута смо сазивали скупштину и доказивали сељацима да им је школа тескобна и стара и да је потребно зидати нову. Долазио је и члан среске самоуправе и инспектор народних школа, па су им и они доказивали. После сваке скупштине сељаци би нас опколили и тражили за ведрицу ракије; нама је било врућина у гомили, брзо смо се замарали и враћали кући незадовољни и помало збуњени. Најзад, сељаци нам одредише земљу за школу и обавезаше се да из града на својим коњима довуку сав грађевински материјал. И чим завршише радове око пролећних усева, прве недеље кренуше таљиге из Куриловке и Дубечње по циглу за темеље. Кренуше се чим је свануло, а вратише се доцкан увече; сви су сељаци били пијани и говорили су да су се намучили.

Као за пакост, киша и хладноћа трајале су цео мај. Пут се беше искварио, раскаљао. На повратку из града таљиге су обично навраћале у наше двориште — ала је то било грозно! На капији се појављује коњ,

5 Франц.: царство; намештај у стилу из времена Наполеона I, насталом после године 1800. — (Прим. ред.)



раскречених предњих ногу, трбушаст, пре него што ће ући у двориште, клања се; за њим на таљигама мили греда од дванаест метара, мокра, на изглед клизава, а крај ње, уморан од кише, не пазећи куд иде, не обилазећи барице, корачао је сељак са скутима заденутим за појас. Појављују се друге таљиге — са даскама, затим треће — са гредама, четврте... и мало-помало, место пред кућом закрчише коњи, греде, даске. Сељаци и сељанке с увијеним главама и подвијеним пешевима, гледају озлојеђено у наше прозоре, лармају, траже да изиђе госпођа; чују се грубе псовке. А по страни стоји Мојсеј, и нама се чини да се слади нашом бруком.

— Нећемо више да возимо! — вичу сељаци. — Намучили смо се! Иди сама па вози! Маша, бледа и забезекнута, мисли да ће јој јурнути у кућу, шаље им за пола ведрице ракије; после

тога граја се стишава и дуге греде једна за другом миле из дворишта. Кад сам се спремао да идем на грађевину, жена ми се узбуђивала и говорила: — Сељаци се љуте, да ти не учине нешто? ... Не, чекај, идем и ја. Одлазили смо у Куриловку заједно, и тамо су нам дрводеље тражиле напојницу. Грађа је већ била

готова, требало је ударити темељ, али нису долазили зидари; због тога настаде застој, и дрводеље су гунђале. А кад најзад дођоше зидари, показа се да нема песка: некако сметнуше с ума да је потребан песак. Искоришћујући наш безизлазан положај, сељаци затражише по тридесет копејака за једна кола, мада од грађевине до реке не беше ни четврт врсте, а укупно је требало око пет стотина кола. Није било краја неспоразумима, псовкама и: просјачењу, жена ми се бунила, а предузимач-зидар, Тит Петров, седамдесетогодишњи старац, узимао ју је за руку и говорио:

— Гледај овамо! Гледај овамо! Донеси ти мени само песка, довешћу ти одмах десет људи, и за два дана биће готово! Гледај овамо!

Најзад довезоше песак, прођоше два дана, па четири, па читава седмица, а на месту будућег темеља зјапи још увек рупа.

— Овако човек може да полуди! — узбуђивала се моја жена. — Какав је ово свет! Какав је ово свет! За време тога нереда долазио нам је инжењер Виктор Иванич. Доносио је пакете с јестивом и

вином, дуго јео, и затим би легао на терасу да спава и хркао тако да су радници вртели главама и говорили: — Види ти њега!

Маша се није радовала његовом доласку, није му веровала а истовремено се саветовала с њим. И кад би се он после ручка, наспаван и нерасположен, ружно изразио о нашем газдинсту или изјавио жаљење што је купио Дубечњу, која му је донела већ толико штете, тада би се на лицу сироте Маше појавила туга. Она му се жалила, а он је зевао и говорио да сељаке ваља тући.

Наш брак и наш живот он је називао комедијом, говорио је да је то ћеф, измотавање. — С њом се већ нешто слично догодило — причао ми је о Маши. — Уобразила је једном да је

оперска певачица и отишла од мене; тражио сам је два месеца и, драги мој, само на депеше потрошио сам око хиљаду рубаља.

Он ме већ није називао ни секташем, ни господином молером, и није одобравао мој раднички живот као пре, већ је говорио:

— Чудан сте ви човек! Ви сте ненормалан човек! Ја не смем да вам проричем, али ви ћете рђаво свршити!

А Маша је лоше спавала ноћу и све нешто мислила, седећи крај прозора у нашој спаваћој соби. Више се није смејала за вечером нити се љупко мрштила. Ја сам патио: кад је падала киша, свака њена кап увлачила ми се у срце као сачма, и ја сам био спреман да паднем пред Машом на колена и да јој се извиним што је време такво. Кад су у дворишту лармали сељаци, и онда сам се осећао крив. По читаве сате седео сам на једном месту, мислећи само на то како је Маша изврсно створење, дивно биће. Волео сам је страсно, и све што је она радила, све што је говорила, доводило ме је до усхићења. Била је склона тихом кабинетском раду, волела је да дуго чита, да изучава нешто. Знала је газдинство само из књига, све нас је задивљавала својим знањем, а савети које нам је давала, били су сви добри и ниједан није у домаћинству пропао узалуд. И поред свега тога, колико још племенитости, укуса и срдачности, оне срдачности коју налазимо само у одлично васпитаних људи!

За овакву жену, са здравом и позитивном памећу, тежак је био овај неуредан живот, са ситним бригама и неприликама, којим смо сад живели. Ја сам то видео и зато нисам могао да спавам ноћу, у глави ми је зујало а сузе ме гушиле. Превртао сам се не знајући шта да радим.

Ја сам јурио у град и доносио Маши књиге, новине, бомбоне, цвеће, заједно са Степаном ловио сам рибу, лутајући по читаве сате до грла у хладној води, по киши, да уловим манића, да нам храна буде разноврснија; понижавао сам се пред сељацима и молио их да не лармају, давао им ракије, поткупљивао и чинио им разна обећања. И колико сам још глупости правио!

Најзад су кише престале, земља се исушила. Устане човек ујутру у четири сата, изиђе у башту — на цвећу роса, певају птице, зује бубице, на небу ни облачка; и башта, и ливада, и река — све је дивно, али сећање на сељаке, на таљиге, на инжењера! Ја и Маша смо на лаким колима одлазили у поље да видимо овас. Она је терала, а ја сам седео позади; рамена су јој била подигнута и ветар се играо њеном косом.

— Држ' десно — викала је онима које смо сретали. — Личиш на кочијаша — рекох јој једном приликом. — Можда! Мој дед, отац инжењеров, био је кочијаш. Зар то ниси знао? — упита она, окренувши ми



се, и одмах представи како вичу и певају кочијаши. „Хвала богу!" мислио сам слушајући је. ,,Хвала богу!" И опет сећање на сељаке, таљиге, инжењера...

XIII

Дође велосипедом доктор Благово. Поче и сестра долазити често. Опет разговори о физичком раду, о прогресу, о тајанственом иксу који у далекој будућности очекује човечанство. Доктору наше газдинство није било драго, јер нам је оно сметало да водимо препирке, и он је говорио да је недостојно за слободног човека да оре, да коси, да напаса телад, и да ће се с временом сви ти груби начини борбе за опстанак пренети на животиње и машине, па ће се људи бавити искључиво научним истраживањима. А сестра је једнако молила да је пустимо да што пре иде кући, а кад би остала до касно увече или до ноћи, њеном узбуђењу није било краја.

— Боже мој, какво сте ви још дете! — корила ју је Маша. — Најзад, то је смешно. — Јесте, смешно је — одобравала је сестра — ја знам да је то смешно; али шта да радим кад

нисам у стању да се савладам? Мени се све чини да радим зло. У време косидбе, зато што нисам био навикнут, болело ме је цело тело; седећи увече на тераси са

својима, наједном бих заспао, и они би ми се гласно смејали. Будили су ме и намештали за сто да вечерам, обузимао ме дремеж, био сам као у заносу, видео сам светлост, лица, тањире, слушао гласове а нисам разумевао. А ујутру, чим бих устао, одмах бих дохватио косу или одлазио на грађевину и радио цео дан.

Остајући празником код куће, запажао сам да моја жена и сестра нешто крију од мене и да ме чак некако избегавају. Жена је била према мени нежна као и пре, али је имала некакве своје мисли, које није мени саопштавала. Несумњиво је било да је њена љутња на сељаке расла, живот јој је постајао све тежи, а, међутим, није ми се више жалила. С доктором је сад радије разговарала него са мном, и ја нисам могао да разумем зашто.

У нашој је губернији био обичај да за време косидбе и жетве долазе радници увече у господско двориште; тамо су били служени ракијом, па су чак и младе девојке пиле по чашу. Ми се тога нисмо придржавали; косачи и жене стајали би у дворишту до касно у ноћ, очекујући ракију, и после су одлазили псујући. За то време Маша се љутито мрштила и ћутала или је раздражено, полугласно говорила доктору:

— Дивљаци! Печенези! У селу новајлије дочекују нељубазно, готово непријатељски, као и у школи. Тако су дочекали и нас.

Прво време гледали су на нас као на глупе и припросте људе који су купили имање јер нису имали куд новац да дену. Смејали су нам се. У нашој шуми, чак и у парку, сељаци су напасали своју стоку, одводили у своје село наше краве и коње, а затим долазили и тражили одштету. Долазиле су нам у двориште читаве групе и с грајом изјављивале да смо при косидби захватили и део Бишевке или Семенихе који нам не припада; како ми још нисмо тачно знали границу наше земље, веровали смо им на реч и плаћали казну; доцније се показало да смо косили правилно. У нашој су шуми гулили младе липе. Један сељак из Дубечње, зеленаш, који је трговао ракијом без дозволе, поткупљивао је наше раднике и заједно с њима варао нас на најподлији начин; нове точкове на таљигама замењивао је старима, узимао наше амове па нам их после продавао, итд. Али најгоре се догађало у Куриловки на грађевини; тамо су жене ноћу крале грађу, цигле, плочице, гвожђе, председник је са присутним грађанима вршио код њих претрес, општинари их кажњавали сваку по две рубље, а затим тај новац од казне цело село би пропило.

Кад је Маша дознавала за то, с негодовањем би говорила доктору или мојој сестри: — Какве су то животиње! То је грозно! Грозно! И ја сам је више пута чуо како говори да се каје што

је предузела да гради школу. — Схватите — уверавао ју је доктор — разумејте, ви градите ту школу и уопште чините

доброчинство, не за сељаке, већ у име културе, у име будућности. И уколико су ти сељаци гори, утолико имате више права што зидате школу. Треба да схватите!

Ипак, његов глас није био убедљив, и мени се чинило да и он, као Маша, мрзи сељаке. Маша је често одлазила у воденицу са мојом сестром, и обе су се смејале и говориле да иду да

виде Степана како је леп. Степан, чини се, био је спор и ћутљив само с мушкарцима, а у женском друштву је био неусиљен и разговорљив. Једном, кад сам дошао на реку да се купам, нехотице сам чуо њихов разговор. Маша и Клеопатра, обе у белим хаљинама, седеле су на обали под врбом у дебелом хладу, а Степан је стајао крај њих, с рукама на леђима, и говорио:

— Зар су сељаци људи? Нису људи него, да простите, стока, лопуже. Како сељак живи? Само да једе и пије, само би да му је јевтиније, и да може што више да се дерња у крчми, нити уме што лепо да каже, нити да се понаша, нити да поступа како треба, простак! И он је прљав, и жена му прљава, и деца му прљава, у чему иде, у томе и легне, кромпир из чорбе вади прстима, квас пије с бубашвабом, ни да је одува!

— Сиротиња је то! — заузе се сестра за сељаке. — Каква сиротиња! Оно, истина, беда је, али има беда и беда, госпођо. Ето, ако је човек у затвору,

или је, рецимо, слеп, или је кљаст, онда то, доиста, не дај боже никоме, а ако је он слободан, паметан, има очи и руке, снажан, верује у бога, шта хоће још? Само се измотава, госпођо; незнање је то, а не беда. Ако му, рецимо, ви, као добра господа, да му помогнете, дате пара, он ће ваше новце пропити, јер је прост, или,



још горе, отвориће механу, па ће с вашим парама гулити народ. Ви сте изволели рећи, сиротиња. А зар богат сељак боље живи? Исто је таква свиња. Грубијан, букач, глупан, шири је него дужи, њушка му је дебела, црвена, тако бих радо замахнуо и ударио га, ниткова. Ето, Ларион из Дубечње, и он је богат, а гули лику у вашој шуми горе но сиромах, и псује, и деца му псују, а кад се налије, забије нос у бару па спава. Сви они, госпођо, не ваљају. Кад поживиш с њима у селу, као да си био у паклу. Дошло ми је село наврх главе, и хвала Господу богу, цару небеском, сит сам и одевен, одслужио сам свој рок у коњици, био сам три године председник, и сад сам слободан козак, живим где ми је воља. У селу да живим, нећу, и нико нема права да ме натера. Кажу ми, имаш жену. Ти си, веле, дужан да живиш са женом у колиби. Зашто то? Ја се нисам најмио код ње.

— Реците, Степане, јесте ли се из љубави оженили? — упита га Маша. — Каква љубав код нас у селу? — одговори Степан и осмехну се. — Управо, ја сам, госпођо, ако

желите знати, ожењен по други пут. Ја нисам из Куриловке, ја сам из Залегошча, а у Куриловку су ме довели за зета. Дакле, отац није хтео да нас одели, нас је петоро браће, и ја се поклоних па ме нестаде, одох у туђе село за зета. Прва ми је жена млада умрла.

— Од чега? — Од глупости. Плакала је, непрестано плакала, плакала је без разлога, па је тако почела венути.

Пила је све некакве траве да се пролепша, мора да је повредила утробу. А моја друга жена је из Куриловке, обична. Сеоска жена, сељанка, и ништа више. Кад су ми је проводаџисали, допала ми се; мислим, млада је, бела је, живе чисто. Мати јој као иноверка, и кафу пије, а главно, чисто живе. Дакле, оженим ти се ја, сутрадан седосмо да ручамо, ја наредих ташти да ми да кашику, а она ми је пружи; видех да је обриса прстом. Ето ти на, мислим, лепа ми је у вас чистоћа! Живео сам с њима годину дана па одох. Требало је, можда, да се оженим варошанком — настави он пошто поћута. — Кажу, жена је мужу помоћница. Шта ће мени помоћница, ја ћу се и сам помоћи, боље ти са мном поразговарај, а не једнако тра-та-та-та, већ паметно, осећајно. Без доброг разговора, какав је то живот!

Степан наједном ућута, и одмах се зачу његово досадно „у-ла-ла-ла". То је значило да ме је опазио. Маша је често одлазила у воденицу и у разговору са Степаном очигледно је налазила задовољство.

Степан је тако искрено и убеђено грдио сељаке и то ју је вукло к њему. Кад се враћала из воденице, увек би сулуди сељак што је чувао башту, викнуо за њом:

— Девојко Палашко! Здраво, девојко Палашко! — И лајао је на њу као пас: — Ав! ав! А она се заустављала и гледала га пажљиво као да у лајању тог лудака налази одговор својим

мислима, и вероватно, он ју је привлачио исто онако као Степанова грдња. А код куће ју је очекивала по која вест, као на пример, да су нам сеоске гуске изгазиле купус у врту или да је Ларион украо дизгине и она је слегала раменима и говорила иронично:

— Па шта ви хоћете од тих људи! Она се љутила, у души јој се купио јед, а ја сам се, међутим, навикавао на сељаке, и све ме је више

вукло к њима. То су већином били нервозни, раздражени и увређени људи; људи са пригушеном уобразиљом, незналице, њихов је видокруг био бедан и замрачен, имали су све исте мисли о сивој земљи, о сивим данима, о црном хлебу; људи који су се надмудривали, али, као птице, крили су иза дрвета само главу; људи који нису умели да рачунају. Они вам нису ишли да косе за двадесет рубаља, него за пола ведрице ракије, мада су за двадесет рубаља могли купити четири ведрице. И, заиста, било је нечистоће, пијанства, глупости и преваре, али, поред свега тога, осећало се да сељачки живот почива на здравој основи. Ма како незграпна животиња да изгледа сељак кад иде за својим плугом, и ма како да се опија ракијом, ипак, кад га боље загледаш, осећаш да он има оно што је потребно и врло важно, а што, на пример, нема ни Маша ни доктор, а то је његово убеђење да је главно на земљи — истина и да је његов спас и спас целог народа само и једино у истини, и зато изнад свега воли правичност. Ја сам говорио својој жени да она види мрље на стаклу, а не види стакло; она ми није одговарала или је певушила као Степан: „У-ла-ла-ла" ... Кад је та добра, паметна жена бледела од љутине и дршћућим гласом говорила с доктором о пијанству и преварама, ја сам био збуњен и нисам могао да схватим њену заборавност. Зар је она могла да заборави да и њен отац, инжењер, такође пије, много пије, ида су новци, којима је купљена Дубечња добивени читавим низом безочних и несавесних превара? Зар је то она могла да заборави?

XIV

И сестра је живела својим нарочитим животом, који је брижљиво крила од мене. Она и Маша су често шапутале. Кад бих јој пришао, сва се јежила, поглед јој је био молећив, изгледала је као крива, мора да јој је било нешто у души чега се плашила и стидела. Да се не би у башти срела са мном насамо, она се све време налазила крај Маше, и ја сам имао ретко прилике да разговарам с њом, једино о ручку.

Једном сам увече тихо корачао по парку, враћајући се са грађевине. Већ се почело смркавати. Не видећи ме, не чујући моје кораке, сестра је ишла поред старе, гранате јабуке сасвим нечујно, као привиђење. Била је у црном оделу и корачала је брзо, све по једној линији напред и назад, гледајући у земљу. Са дрвета је пала јабука, она се тргла од шума, стала и ухватила се рукама за слепоочнице. У том тренутку ја јој приђох.

Наједном обузет нежном љубављу коју осетих у срцу, са сузама, сетивши се однекуд наше мајке, нашег детињства, ја је загрлих око рамена и пољубих.



— Шта ти је? — упитах је. — Ти патиш, ја то одавно видим. Реци, шта ти је? — Страх ме је... — рече она дршћући. — Шта ти је? — испитивао сам је ја. — Тако ти бога, буди искрена! — Бићу искрена, казаћу ти целу истину. Тако је тешко крити од тебе, тако болно! Мисаиле, ја

волим... — настави она шапућући — Волим, волим... Срећна сам, али зашто ме је тако страх! Зачуше се кораци, појави се у дрвећу доктор Благово у свиленој кошуљи и високим чизмама.

Вероватно да су крај јабуке имали састанак. Кад га опази, она јурну к њему одмах, узвикнувши болно као да јој га отимају:

— Владимире! Владимире! Она се приљуби уз њега и жудно му је гледала у лице, и тек сам тада опазио колико је у последње

време ослабила и побледела. Нарочито се то запажало по њеном чипканом оковратнику, који сам ја одавно знао и које је сад слободније но икада стајао око њеног танког и дугачког врата. Доктор се збуни, али се одмах прибра и рече, милујући је по коси:

— Е, доста, доста ... Зашто се тако нервираш? Видиш да сам дошао? Ћутали смо и снебивајући се гледали једно у друго. Затим кренусмо све троје, и ја чух, како ми

доктор рече: — Културни живот у нас још није почео. Старци се теше тиме да, ако сад нема ничега, да је било

нешто четрдесетих или шездесетих година; тако старци, али ја и ви смо млади, наше мозгове још није додирнуо marasmus senilis

6, ми се не можемо тешити таквим илузијама. Почетак Русије датира од 862.

године, а почетка културне Русије, како ја схватам, још нема. Али ја нисам слушао та резоновања. Некако ми је било чудновато и нисам хтео да верујем да је

сестра заљубљена, да она корача и држи за руку туђинца и нежно гледа у њ. Моја сестра, то нервозно, заплашено, затуцано, везано створење, воли ожењена човека који има децу! Нечега ми беше жао, а чега управо, не знам; присуство доктора однекуд је било већ непријатно, и ја никако нисам могао да схватим шта може испасти од ове њихове љубави.

XV

Ја и Маша ишли смо у Куриловку на освећење школе. — Јесен, јесен, јесен... — тихо рече Маша, обазирући се на све стране. — Прође лето, и од

зеленила осташе само врбе. Да, лето је већ прошло. Дани су ведри, топли, али јутра хладњикава, чобани излазе већ у кожусима,

а у нашој башти на хризантемама роса се не суши целог дана. Непрестано се чују жалосни звуци, и не зна се да ли то капци шкрипе на својим зарђалим шаркама или лете роде — и бива добро на души, и човек тако жели да живи!

— Прође лето ... — рече Маша. — Сад ти и ја можемо да видимо коначан резултат. Много смо радили, много мислили, постали смо бољи, нека нам је част и слава, у личном савршенству смо више него успели, али да ли је тај успех имао видног утицаја на живот око нас, да ли је користио бар некоме? Не. Незнање, физичка прљавштина, пијанство, невероватно велика смртност деце: све је то остало као што је било, и од тога што си ти орао и сејао, а ја трошила новац и читала књиге, никоме није постало боље. Очигледно, ми смо радили само за себе и крупно размишљали само за себе.

Мене су слична размишљања бунила, и ја нисам знао шта да мислим. — Ми смо од почетка до краја били искрени рекох ја — а ко је искрен, тај је у праву. — Ко то оспорава? Ми смо у праву, али нисмо правилно остварили оно у чему смо у праву. Пре

свега, сами наши спољашни методи, зар они нису погрешни? Ти хоћеш да будеш од користи људима, али већ самим тим што купујеш имање, ти од почетка одузимаш сваку могућност да учиниш за њих нешто корисно. Затим, ако радиш, одеваш се и једеш као сељак, ти својим ауторитетом некако озакоњујеш то њихово тешко, незграпно одело, грозне колибе, те њихове глупе браде... С друге стране, рецимо, да ти радиш дуго, врло дуго, цео живот, и да, на крају крајева, постигнеш извесне практичне резултате, али шта могу они, ти твоји резултати, шта могу против елементарне силе као што је опште незнање, глад, зима, дегенерација? Капља у мору! Ту су потребни други начини борбе, јачи, смелији, ефикаснији! Ако збиља желиш да будеш користан, изиђи из тесног круга свакидашње делатности и потруди се да нагло делујеш на масу! Пре свега, потребна је бучна и енергична пропаганда. Зашто су уметност, на пример, музика, тако живе, тако популарне и тако моћне? Јер музичар или певач делује одједном на хиљаде. Дивна је, дивна уметност! — настави она, гледајући сањалачки у небо. — Уметност нам даје крила, и носи нас далеко, далеко! Коме је додијала прљавштина, ситни петпарачки рачуни, ко је озлојеђен, увређен и ко се буни, тај може наћи мира и задовољства само у лепоти.

Кад смо прилазили Куриловки, време је било ведро и весело. Понегде у двориштима. се вршило, мирисала је ражана слама. Иза ограда јако се руменела оскоруша, све около дрвеће, куд год би погледао, било је златно или румено. На звонари су звонила звона, сељаци су носили иконе према школи, и чуло се како певају: „Заштитнице свесрдна". А како је само ваздух био прозрачан, како су високо летели голубови!

6 Лат.: старачка немоћ. — (Прим. ред.)



У разреду се служило молепствије. Затим су куриловски сељаци поклонили Маши икону, а дубеченски велики колач и позлаћен сланик. Маша се расплакала.

— Ако је било речено нешто сувишно или неке непријатности, онда опростите — рече један старац и поклони се мени и њој.

Кад смо се враћали кући, Маша се освртала на школу, зелен кров, који сам ја обојио и који је сад сијао на сунцу да смо га дуго могли видети. Ја сам осећао да су погледи што их је сад Маша упућивала, били опроштајни.

XVI

Увече она се спреми да иде у варош. У последње време често је одлазила у варош и тамо ноћивала. Док је била одсутна, ја нисам могао

радити, руке су ми постајале млитаве и слабе, наше велико двориште изгледало ми је као досадна, одвратна пустара, парк је љутито шумио, и без ње кућа, дрвеће, коњи за мене већ нису били „наши".

Ја никуд нисам излазио из куће, већ сам стално седео за њеним столом, крај њеног ормана са пољопривредним књигама, тим бившим љубимицама, а сад већ непотребним, које су гледале у мене тако збуњено. По читаве сате, док је избијало седам, осам, девет, док се напољу спуштала јесења ноћ, црна као чађ, гледао сам њену стару рукавицу, или перо, којим је увек писала, или њене мале маказице. Нисам ништа радио и био сам свестан, ако сам пре и радио нешто, ако сам орао, косио, секао, да је то све било само зато што је тако она хтела. Да ме је послала да чистим дубок бунар, у коме бих морао да стојим до појаса у води, ја бих сишао у бунар не питајући да ли је то потребно или не. А сад, кад она није била крај мене, Дубечња, са њеним рушевинама, нередом, расклиматаним капцима, дневним и ноћним лоповима, изгледала ми је као хаос у коме је сваки рад узалудан. Па и зашто бих ту радио, зашто бих се бринуо о будућности кад сам осећао да ми се тло измиче, да сам своjу улогу овде одиграо и да ме, једном речју, очекуте иста судбина као и књиге о сеоском газдинству О, како ми је било тешко, ноћу у часовима самоће, кад сам сваког тренутка узнемирено ослушкивао као да очекујем да неко сваког часа викне да ми је време одлазити.

Није ми било жао Дубечње, жао ми је било своје љубави, у којој је такође настала јесен. Каква је то огромна срећа волети и бити вољен, и како је страшно осећати да падаш са те високе куле!

Маша се вратила из вароши другога дана увече. Била је незадовољна нечим, али је крила, и само је упитала зашто су намештени сви зимски капци на прозорима — тако се може човек угушити. Ја скидох два капка. Нисмо били гладни, али смо сели и вечерали.

— Иди, опери руке — рече ми жена. — Ти заудараш на кит. Она из града беше донела нове илустроване листове, па смо их заједно разгледали после вечере.

Наилазили смо на додатке са модним сликама и кројевима. Маша их је летимице гледала и стављала на страну да их доцније засебно боље прегледа; али једна хаљина са као звоно широком и равном сукњом и великим рукавима заинтересова је, и она ју је за тренутак озбиљно и пажљиво разгледала.

— Ово није лоше — рече она. — Та ће ти хаљина врло лепо стајати — рекох ја. — Врло лепо! И гледајући с љубављу у хаљину, уживајући у тој сивој слици само зато што се њој свидела,

наставих нежно: — Дивна, изванредна хаљина! Изврсна, прекрасна, Маша! Моја драга Маша! И сузе почеше да ми капљу на слику. — Прекрасна, Маша... — мрмљао сам. — Мила, драга Маша... Она оде и леже, а ја сам још цео сат седео и гледао илустрације. — Узалуд си скинуо капке на прозорима — довикну она из спаваће собе. — Бојим се да ће бити

хладно. Гле како дува! Ја прочитах понешто из одељка „разно" — како се справља јевтино мастило, и о највећем

брилијанту на свету. Опет ми дође под руку модна слика хаљине што се њој свидела, и ја је замислих на балу са лепезом, голим раменима, блиставу, сјајну, верзирану и у музици, и у сликарству, и у књижевности, и баш ми се учини да је мала и кратка моја улога!

Наш сусрет, овај наш брак били су само епизода каквих ће бити више у животу ове темпераментне жене. Све оно што је најлепше на свету, као што сам већ рекао, стајало јој је на располагању, и она је то добијала потпуно бесплатно, чак су јој и идеје и савремени културни покрети служили за задовољство, чинећи јој живот разноликим, а ја сам био само кочијаш који ју је повезао од једне симпатије до друге. Сад јој већ нисам потребан, она ће прхнути, а ја ћу остати сам.

И као одговор на моје мисли напољу се разлеже очајни крик: — У помоћ! Био је то танак женски глас, и као желећи да му се наруга, у димњаку захуја ветар исто тако танким

гласом. Прође неколико тренутака и опет се зачу кроз хујање ветра, али сад као да је допирало са другог краја дворишта:

— У помоћ! — Мисаиле, чујеш ли? — упита ме тихо жена. — Јеси ли чуо? Она дође к мени из спаваће собе само у кошуљи, расплетене косе, и ослушну, гледајући у мрачни



прозор. — Некога даве! — рече она. — Само је још то требало. Ја дохватих пушку и изиђох. Напољу је било врло мрачно, дувао је јак ветар, тако да се није могло

стајати. Приђох до капије, ослушнух: дрвеће шуми, ветар хуји, у башти завија пас, вероватно код сулудог сељака. С ону страну капије мркли мрак, на прузи нигде једне светиљке. Али код оне зграде где је прошле године била канцеларија, наједном се разлеже пригушени узвик:

— У помоћ! — Ко је? — узвикнух ја. Два су се човека хрвала, један је наваљивао, а други се опирао, и обојица су тешко дисали. — Пусти ме! — рече један, и ја познадох Ивана Чепракова; то је он викао танким женским гласом.

— Пусти ме, проклетињо, све ћу ти руке изуједати! У другом познадох Мојсеја. Ја их развадих, и том приликом нисам се могао уздржати па ударих

Мојсеја једно два пута по лицу. Он паде, затим се диже, и ја га ударих још једном. — Хтео је да ме убије — мрмљао је он. — Прикрадао се мамином орману... Хтео сам да га

затворим у кућу ради сигурности. А Чепраков је био пијан, није ме познао, непрестано је дубоко дисао, као да скупља ваздух да опет

викне у помоћ. Ја их оставих и вратих се кући; жена ми је лежала у кревету, већ одевена. Испричах јој шта се

догађа напољу, и чак нисам скрио од ње да сам тукао Мојсеја. — Страшно је живети на селу — рече она. — Како је ноћ дуга, да бог сачува. — У-по-моћ! — зачу се опет, мало доцније. — Идем да их умирим — рекох ја. — Немој, нека се искрве — рече она с изразом гађења. Гледала је у таваницу и ослушкивала, а ја сам седео крај ње, не смејући да проговорим с њом,

осећајући као да сам крив што су напољу звали „у помоћ" и што је ноћ тако дуга. Ћутали смо, и ја сам са нестрпљењем ишчекивао кад ће у прозорима да забели зора. А Маша је све

време гледала тако као да се пренула из несвестице и сад се чуди како се то она тако паметна, васпитана, тако чиста, могла обрети у овој бедној провинцијској пустињи, у друштву малих, безначајних људи, и како је могла толико да се заборави да се чак занела за једним од тих људи, и више од пола године била му жена. Мени се чинило да је њој већ било свеједно, или ја, или Мојсеј, или Чепраков; све се за њу помешало у том пијаном и дивљем узвику „у помоћ" — и ја, и наш брак, и наше газдинство, и јесење невреме. Кад би она уздахнула или се помакла да згодније легне, читао сам јој на лицу: „О, да хоће јутро што пре!"

Ујутру је отпутовала. Ја сам остао у Дубечњи још три дана, чекајући је, затим сам све наше ствари сместио у једну собу,

закључао је и пошао у град. Кад сам зазвонио код инжењера, било је већ вече, и у нашој Великој дворјанској улици беху упаљени фењери. Павле ми рече да код куће нема никога: Виктор Иванич је отпутовао у Петроград, а Марија Викторовна је вероватно на проби код Ажогиних. Сећам се са каквим сам узбуђењем пошао Ажогинима, како ми је лупало и обамирало срце док сам се пео степеницама и дуго стајао горе на одморишту, не имајући храбрости да уђем у тај храм муза! У сали на сточићу, на клавиру, на позорници гореле су свеће, свуда по три, и прва је представа била одређена за тринаести, и сад се прва проба држала у понедељак — тежак дан. Борба са предрасудама! Сви љубитељи сценске уметности били су већ на окупу; старија, средња и млађа сестра шетале су по позорници читајући из свешчица своје улоге. По страни од свих непомично је стајао Ротква, ослонивши се слепоочницом на зид, и с обожавањем гледао на позорницу очекујући да почне проба. Све је било као и пре. Ја се упутих домаћици — требало је да се поздравим, али наједном сви зашишташе, стадоше ми махати да не лупам у ходу. Све се умири. Дигоше поклопац са клавира, седе нека дама, жмиркајући кратковидим очима на ноте, и клавиру приђе моја Маша, у свечаној таолети, лепа, али лепа некако нарочито, на нов начин, нимало налик на ону Машу која ми је пролетос долазила у воденицу. Она поче певати:

Зашто те волим, светла ноћи?

За све време нашег познанства ово је први пут да је чух како пева. Имала је леп, сочан, снажан глас; и док је певала, мени се чинило да једем зрелу, слатку, мирисну дињу. Кад је свршила, почеше да јој пљескају, и она се смешкала, врло задовољна, играјући очима, прелиставајући ноте, удешавајући на себи хаљину, као птица која се, најзад, извукла из кавеза и на слободи доводи у ред своја крила. Косу је зачешљала иза ушију, на лицу је имала ружан, пркосан израз, као да је хтела све нас да позове на двобој или да нам викне као коњима: „Хеј, ви, мили моји!"

У том тренутку мора да је много личила на свог деду кочијаша. — И ти си овде? — упита пруживши ми руку — Јеси ли чуо, како сам певала? Па како ти се чини?

— и не дочекавши мој одговор, настави: — Добро је што си овде. Ноћас путујем на краће време у Петроград. Пушташ ли ме?

У поноћ сам је пратио на станицу. Она ме нежно загрли, вероватно зато што јој нисам стављао непотребна питања, и обећа да ће ми писати, а ја сам јој дуго стезао руке и љубио их, једва задржавајући сузе и не говорећи ни речи.



А кад је отпутовала, стајао сам, гледао у светлост која се удаљавала, миловао је у својој машти и тихо говорио:

— Мила моја Маша, прекрасна Маша ... Ноћио сам код Карповне у Макарихи, а ујутру сам већ заједно с Ротквом тапетирао намештај код једног богатог трговца који је удавао кћер за доктора.

XVII

У недељу после ручка дошла ми је сестра и пила је са мном чај. — Сад ја врло много читам — говорила је показујући ми књиге што их је, идући к мени, узела из

градске библиотеке. — Нека је хвала твојој жени и Владимиру, они су пробудили у мени свест. Они су ме спасли, учинили да себе сматрам за људско створење. Дешавало се раније да по читаве ноћи не спавам због разних брига: ,, Ах, потрошили смо много шећера за недељу дана! Ах, да не пресолим краставце!" Ја и сад не спавам, али сад имам друге мисли. Мене мучи то што ми је тако глупо, безначајно прошло пола живота. Ја презирем своју прошлост, стидим је се, и на оца сад гледам као на душманина. О, како сам захвална твојој жени! А Владимир? То је тако диван човек! Они су ми отворили очи.

— Није добро што ноћу не спаваш — рекох ја. — Мислиш да сам болесна? Ни најмање. Владимир ме је прегледао и рекао ми да сам потпуно

здрава. Али није ствар у здрављу, није оно тако важно.. . Реци ми ти: јесам ли ја у праву? Њој је била потребна морална потпора — то је било очигледно. Маша је отпутовала, доктор Благово

се налазио у Петрограду, у граду није било никога другога сем мене ко би јој могао рећи да је у праву. Пажљиво ме је гледала у лице, трудећи се да из њега прочита моје скровите мисли, и кад бих се ја у њеном присуству замислио и ућутао, чинило јој се да је она томе узрок, и растужила би се. Морао сам све време да будем на опрезу, и чим би ме упитала да ли је у праву, ја сам се журио да јој одговорим да јесте и да је дубоко поштујем.

— Знаш? Код Ажогиних су ми дали улогу — настави она. — Хоћу да играм на позорници. Хоћу да живим, једном речју, хоћу да пијем из пуне чаше. Ја немам никаквог талента, и улога ми се састоји само од десет редака, али ипак је то много узвишеније и племенитије него сипати чај пет пута на дан и гледати да куварица не поједе више него што треба. А што је главно, нека, најзад, отац увиди да сам и ја способна за протест.

После чаја леже на моју постељу и лежала је тако неко време затворених очију, врло бледа. — Како сам слаба! — проговори уставши. — Владимир каже да су све градске жене и девојке

малокрвне од нерада. Како је Владимир паметан човек! Он има право, потпуно право. Треба радити! Кроз два дана она дође Ажогинима на пробу са свешчицом. Била је у црној хаљини, са ниском

од корала око врата и брошем, који је издалека личио на нарасли колачић, у ушима је имала велике минђуше у којима су се блистали брилијанти. Кад сам је погледао, било ми је незгодно: тако ме је запрепастила њена неукусност. Да је ставила минђуше и брилијанте кад не треба и да је чудновато одевена, опазише и други, и ја видех подсмехе на лицима и чух како неко рече, смејући се:

— Клеопатра, египатска. Она се трудила да буде отмена, неусиљена и мирна, и баш зато је изгледала неприродна и чудна.

Њена једноставност и умиљатост нестадоше. — Управо сам рекла оцу да идем на пробу — рече она прилазећи ми. — Довикнуо ми је да ме

лишава благослова и умало ме није ударио. Замисли, ја не знам своју улогу — рече она загледајући у свешчицу. — Збунићу се свакако. Дакле, коцка је бачена — настави она јако узбуђена. — Коцка је бачена...

Чинило јој се да је сви гледају и да су сви запањени тим важним кораком на који се одлучила, да сви ишчекују од ње нешто нарочито, и било је немогуће убедити је да на такве ситне и незанимљиве људе као што смо ја и она, нико не обраћа пажњу.

До трећег чина није имала шта да ради, а њена улога гошће и паланачке кумице састојала се у томе да стане крај врата као да прислушкује и затим да изговори кратак монолог. Пре него што је изашла на сцену, најмање сат и по, док се на позорници ходало, говорило, пио чај и припремало, она ме није напуштала и све време је мрмљала своју улогу и нервозно гужвала свешчицу. Уображавајући да је сви гледају и очекују да се појави, дрхтавом руком је поправљала косу и говорила ми:

— Свакако ћу се збунити... Како ми је тешко на души, кад би само знао! Тако ме је страх као да ће ме овог часа повести на губилиште.

Најзад дође ред на њу. — Клеопатра Алексејевна, сад ви! — рече редитељ. Она изиђе на средину позорнице страшно уплашена лица, ружна, незграпна, и постоја неко време

као у бунилу, потпуно непомично, само су јој се велике минђуше љуљале у ушима. — Први пут можете по свешчици — рече неко. Било ми је јасно да она дршће и да од дрхтавице не

може ни да говори ни да отвори свешчицу, и да њој сасвим није до улоге. Већ сам хтео да јој приђем и да јој ма шта кажем, кад она наједном насред позорнице паде на колена и гласно зајеца.

Намах се све покрену, диже се унаоколо ларма, само сам једини ја стајао, прислоњен на кулису, пренеражен оним што се десило, не знајући и не схватајући шта треба да чиним. Видео сам како је подигоше и одведоше. Видех како ми приђе Ањута Благово, пре тога је нисам опазио у сали, а сада као да је из земље изникла. Била је у шеширу, под велом и, као увек, с изгледом као да је навратила на тренутак.



— Ја сам јој говорила да не игра — рече она љутито, одсечно изговарајући сваку реч и црвенећи. — То је лудост. Требало је да је ви спречите!

Журно ми приђе Ажогинамати, у краткој блузици с кратким рукавима и с пепелом од дувана на грудима, сува и пљосната.

— Пријатељу мој, то је грозно — рече она кршећи руке и уносећи ми се по обичају у лице. — то је грозно! Ваша је сестра у другом стању... она је бременита! Одведите је, молим вас ...

Она је тешко дисала од узбуђења. А по страни су стајале њене три кћери, исте онакве као што је она, ружне и пљоснате, и плашљиво се тискале једна уз другу. Биле су узнемирене и пренеражене као да су малочас у кући ухватили робијаша. О, срамоте, о, страхоте! А та се честита породица целога свог живота борила са предрасудама; очигледно да је она сматрала да су све предрасуде и заблуде човечанства три свеће, тринаести датум и понедељак — тежак дан.

— Молим вас ... молим ... — понови госпођа Ажогина, успијајући устима на слогу „лим" и изговарајући га као „лјим". — Молјим вас, одведите је кући.

XVIII

Мало доцније, ја и сестра смо корачали улицом. Ја сам је огрнуо једним крајем свога капута; журили смо се, бирајући споредне улице где није било фењера, кријући се од пролазника, и то је личило на бежање. Она није више плакала, него ме је гледала сувим очима. До Макарихе, куда сам је водио, било је свега двадесет минута хода, и чудновато, за тако кратко време ми смо успели да се сетимо целог нашег живота, о свему да поразговарамо, да претресемо нашу ситуацију, да се одлучимо...

Решисмо да више не можемо остати у овој вароши, и чим ја дођем до новца, да се преселимо у друго место. У неким кућама су већ спавали, у другим картали; ми смо мрзели све те куће, бојали их се, говорили о изопачености, душевној грубости, ништавности свих тих уважених породица, ових љубитеља драмске уметности, које смо толико поплашили, и ја сам се питао по чему су ти глупи, сурови, лењи и несрећни људи бољи од пијаних и сујеверних куриловских сељака, или по чему су бољи од животиња, које се такође збуне кад нека случајност поремети једноликост њиховог живота ограниченог инстинктима. Шта би сад било са сестром да је остала да живи код куће? Какве би моралне муке трпела разговарајући с оцем, срећући се сваки дан са познаницима? Ја сам то замишљао и на ум су ми долазили сви познаници које су прогонили њихови блиски и рођени, сетих "се измучених паса, који беху полудели, живих врабаца, које деца беху очупала до краја и бацили у воду — и дугих, дугих низова нечујних и лаганих патњи које сам непрестано од детињства гледао у овом граду; и било ми је непојмљиво од чега живи ових шездесет хиљада људи, зашто читају јеванђеље, зашто се моле богу, зашто читају књиге и часописе. Какву им је корист донело све то што је досад писано и говорено, кад је у њима све онај исти душевни мрак и она иста одвратност према слободи као и пре сто и триста година? Дрводеља-предузимач целог живота гради куће у вароши и до саме смрти место „галерија" каже „галдерија"; тако исто и тих шездесет хиљада становника у читавом низу поколења читају и слушају о истини, о милосрђу, о слободи, па ипак до смрти од јутра до мрака лажу, муче један другога, боје се слободе и мрзе је као непријатеља.

— Дакле, судбина ми је решена — рече сестра кад стигосмо кући. — После онога што се догодило, ја се више не могу вратити о н а м о. Боже, како је то добро! Лакнуло ми је на души.

Она одмах леже у постељу. На трепавицама су јој се сијале сузе, али је имала срећан израз, спавала је чврсто и слатко, и видело се да јој је одиста лакнуло на души и да се одмара. Одавно већ није тако спавала.

И тако смо почели да живимо заједно. Она је непрестано певала и причала да јој је добро, а књиге што смо узимали из библиотеке ја сам враћао нечитане, јер она већ није могла да чита, хтела је само да сањари и говори о будућности. Крпећи моје рубље или помажући Карповној око штедњака, час је певушила, час причала о своме Владимиру, о његовој памети, лепим манирима, о доброти, о његовој изванредној учености, и ја сам се слагао с њом, мада доктора већ нисам волео. Она је желела да ради, да живи самостално, за свој рачун, говорила је да ће ићи у учитељице или лекарске помоћнице, само ако јој здравље дозволи, да ће сама прати под, прати рубље. Она је превећ страсно волела свог малишана; он се још није био родио, али она је знала какве има очи, какве руке, како се смеје. Волела је да говори о васпитању, па пошто је најбољи човек на свету био Владимир, сва њена размишљања сводила су се на то да њен малишан буде исто тако заносан као и његов отац. Разговорима није било краја, и све што је причала, изазивало је у њој живу радост. Понекад сам се и ја радовао не знајући чему.

Мора бити да ме је она заразила својим сањаријама. Ни ја нисам ништа читао, само сам сањарио; увече, без обзира на умор, ходао сам тамо-амо по соби, са рукама у џеповима, и причао о Маши.

— Шта ти мислиш — питао сам сестру — кад ће се она вратити? Мени се чини да ће се вратити за Божић, не доцније. Шта има тамо да ради?

— Ако ти не пише, значи да ће се ускоро вратити. — Истина — слагао сам ја, мада сам одлично знао да Маша нема више зашто да се враћа у нашу

варош. Био сам се силно зажелео ње и већ нисам могао да себе не обмањујем, па сам се трудио да и мене

други обмањују. Сестра је очекивала свога доктора, а ја — Машу, и обоје. смо непрестано говорили, смејали се и нисмо запажали да сметамо Карповној да спава. Она је лежала у својој соби на пећи и стално



мрмљала: — Јутрос је самовар зујао, зуујао! Ох, није на добро, мили моји, није на добро. Нама нико није долазио сем поштара, који је доносио сестри писма од доктора, и Прокопија, који би

покоји пут увече навратио до нас и ћутке, погледавши у моју сестру, одлазио у кухињу говорећи: — Сваки сталеж мора да памти своју мудрост, а ко неће да је памти из охолости, за тога је свет

долина суза. Он је волео израз „долина суза". Једном, било је то о празницима, ја сам ишао пијацом, он ме позва

у своју месарницу и, не пруживши ми руку, изјави да треба са мном да разговара о једној врло важној ствари. Био је црвен од мраза и ракије; крај њега за тезгом стајао је Николка, с разбојничким лицем, држећи у рукама крвав нож.

— Ја желим да вам изразим своје мисли — поче Прокопије. — Оваква незгода не може више да потраје, јер и сами знате, за такву долину суза људи неће похвалити ни вас ни нас. Мама вам, наравно, из сажаљења не може рећи ту непријатност да се ваша сестрица пресели у други стан због свог стања, а ни ја више не желим, јер њено понашање не могу одобрити.

Разумео сам га и изишао из дућана. Истога дана сестра и ја преселисмо се код Роткве. Нисмо имали пара за кола и ишли смо пешице; ја сам на леђима носио завежљај са нашим стварима, сестра није имала ништа у рукама, али се била задихала, кашљала је и једнако питала хоћемо ли скоро стићи.

XIX

Најзад дође писмо од Маше. „Мили, добри М. А. — писала је она. — Добри, благи, ,анђеле наш'; како вас зове стари молер,

збогом, ја одлазим с оцем у Америку на изложбу. За неколико дана угледаћу океан, то је тако далеко од Дубечње да је грозно и помислити! То је далеко и неизмерно као небо, и ја хоћу тамо, на слободу, ја тријумфујем, лудујем, и ви видите како је нескладно моје писмо. Мили, добри, дајте ми слободу, прекините што пре нит која ме још држи и везује за вас. Мој сусрет с вама и наше познанство били су небески зрак који је озарио мој живот; али је била грешка то што сам ја постала ваша жена, ви то разумете, и мене данас пече савест због моје грешке. Зато вас на коленима молим, мој племенити пријатељу, да ми што брже, пре мога одласка на океан, телеграфишете да пристајете да се исправи наша заједничка грешка и да са мојих крила скинете једини камен, а мој ће отац примити на себе сву бригу о томе. Он ми обећава да вас неће много теретити формалностима. И тако, бићу слободна на све четири стране? Зар не?

„Будите срећни, нека вас бог благослови; опростите мени грешној. „Жива сам и здрава. Расипам новац, правим многе глупости и непрестано захваљујем богу што

овако рђава жена, као што сам ја, нема деце. Певам и имам успеха, али то није проста забава, не, то је моје уточиште, моја ћелија где се одмарам. Цар Давид је имао прстен са натписом: ,Све је пролазно'. Кад је човек тужан, од тих речи постаје весео, а кад је весео, постаје тужан. И ја сад имам такав прстен с јеврејским словима, та ме амајлија чува од заноса. Све је пролазно, проћи ће и живот, значи, ништа није потребно, или потребна је само свест о слободи, јер кад је човек слободан, онда му ништа, ништа не треба. Прекините нит. Вас и вашу сестру снажно грлим. Опростите и заборавите вашу М."

Сестра ми је лежала у једној соби, Ротква, који је опет био болестан и већ прездрављао — у другој. Баш у оно време кад ми је стигло ово писмо, сестра тихо оде молеру у собу, седе крај њега и поче читати. Она му је сваки дан читала Островског или Гогоља, а он је слушао, гледао у једну тачку, озбиљно климао главом и мрмљао за себе:

— Све се може десити! Све се може десити! Ако је комад приказивао нешто ружно, гадно, он је говорио злурадо, додирујући књигу прстом:

— Ево где је лаж! Ето шта она чини, та лаж! Позоришни комади привлачили су га и садржином, и моралношћу, и својим компликованим, вештим склопом, и он се дивио њему, никад га не називајући по имену:

— Како је то ои вешто удесио! Овога пута сестра прочита једну страну и није могла даље: није имала гласа. Ротква је узе за руку и,

мичући сухим уснама, рече једва чујно, промуклим гласом: — Праведникова је душа бела и глатка као креда, а грешникова као охлађена лава. Праведникова

је душа сјајна као фириајз, а грешникова као вулкански катран. Треба радити, треба трпети, треба боловати — настави он. — Човек који не ради и не пати, тај неће имати царство небеско. Тешко, тешко ситима, тешко моћнима, тешко богаташима, тешко зајмодавцима! Неће видети царство небеско. Трулеж једе траву, рђа гвожђе ...

— А лаж душу — настави сестра и насмеја се. — Ја још једном прочитах писмо. У то време уђе у кухињу војник који нам је једанпут или двапут

недељно доносио незнано од кога, чај, француске земичке и јаребице које су мирисале на парфем. Ја нисам радио, морао сам по читаве дане седети код куће, и вероватно да је онај што нам је слао ове земичке, знао да смо у невољи.

Чуо сам како је сестра разговарала са војником и весело се смејала. Затим је, лежећи, јела земичку и причала ми:

— Кад ти оно ниси више хтео да будеш у служби, него си отишао у молере, ја и Ањута Благово



знале смо од самог почетка да си ти у праву, али смо се плашиле да то гласно кажемо. Реци ми која је то сила која нам смета да признамо оно што мислимо? Узмимо, на пример, Ањуту Благово. Она те воли, обожава, зна да си ти у праву; она и мене воли, као сестру, и зна да сам и ја у праву, и можда ми у души завиди, али је нека сила спречава да нам дође, она нас избегава, плаши нас се.

Сестра прекрсти руке на грудима и рече одушевљено: — Како те она воли, кад би то знао! Она је само мени признала ту љубав, и то кришом, у мраку.

Одведе ме понекад у парк, у мрачну алеју, и почне да ми шапуће колико си јој драг. Видећеш, она се неће никад удати, јер те воли. Жалиш ли је?

— Да. — То је она послала земичке. Заиста је смешна, шта има да се крије? И ја сам била смешна и

глупа, а кад сам отишла оданде, више се никога не бојим, мислим и говорим гласно што ми је воља, и зато сам срећна. Док сам живела код куће, нисам ни појма имала шта је то срећа, а сад се не бих мењала ни са краљицом.

Дође доктор Благово. Био је положио докторат и сад је становао у нашем граду, код оца, одмарао се и причао да ће се ускоро опет вратити у Петроград. Хтео је да се позабави калемљењем тифуса и, чини ми се, колере; хтео је да оде у иностранство да се усаврши и затим добије катедру. Напустио је војску и носио је широке капуте од шевиота, веома широке панталоне и дивне кравате. Сестра је била одушевљена његовим иглама и копчама и црвеном свиленом марамицом, коју је он, вероватно из кокетерије, носио у предњем џепу од капута. Једном, немајући шта да радимо, ја и она срачунасмо напамет сва његова одела и нађосмо да их има најмање десетак. Било је јасно да он увек једнако воли моју сестру, али ниједном, чак ни од шале, не рече да ће је повести у Петроград или у иностранство, и ја нисам могао јасно замислити шта ће бити од ње ако остане жива, шта ће бити од њеног детета. А она је непрестано само сањарила и није мислила озбиљно на будућност, говорила је нека он иде куда хоће, нека је чак и напусти, само нека буде срећан, а њој је доста и оно што је прошло.

Обично, чим би нам дошао, врло пажљиво би је прегледао и захтевао да пред њим попије млеко са капљицама. И овога пута било је тако. Прегледао ју је и натерао да попије чашу млека, после чега је у нашим собама мирисало на креозот.

— Паметна си — рече он, узимајући од ње чашу — ти не смеш много да причаш, а у последње време брбљаш као сврака. Молим те ућути.

Она се насмеја. Затим он уђе у Ротквину собу, где сам ја седео, и љубазно ме потапша по рамену. — Па како је, стари? — упита он, сагнувши се до болесника. — Ваше високоблагородство... — проговори Ротква, једва мичући уснама — ваше

високоблагородство, слободан сам саопштити вам... сви што ходамо, сви ћемо умрети... Дозволите да вам кажем истину... Ваше високоблагородство, ви нећете ући у царство небеско!

— Па шта да радим — нашали се доктор — мора неко да буде и у паклу. И одједном нешто се догоди с мојом свешћу: приснило ми се као да зими, ноћу, стојим у кланичном

дворишту, а поред мене Прокопије, који заудара на ракију. Ја се напрегох и протрљах очи, и намах ми се причини да идем губернатору ради објашњења. Никад ми се ни пре ни после тога није ништа слично догодило, и ја ове чудне успомене, сличне сну, објашњавам замореношћу живаца. Ја сам преживљавао кланицу, објашњење са губернатором и у исто време нејасно сам схватао да све то није истина.

Кад сам дошао к себи, видео сам да се не налазим код куће већ на улици, и да са доктором стојим крај фењера.

— Жалосно је то, жалосно — говорио је он, и сузе су му текле низ образе. — Она је весела, непрестано се смеје, нада се, а њено је стање очајно, драги мој. Ваш ме Ротква мрзи и све хоће да ми докаже да сам се рђаво понашао према њој. Он, са своје стране, има право, али и ја имам своје гледиште и нимало се не кајем за оно што се догодило. Треба волети, сви смо дужни да волимо, зар не? Без љубави не би било живота; ко се боји љубави и избегава је, тај није слободан.

Мало-помало он пређе на друга питања, поче да говори о науци, о својој дисертацији, која је имала успеха у Петрограду; говорио је с одушевљењем и више се није сећао ни моје сестре, ни свога јада, ни мене. Живот га је занимао. Код оне — Америка и прстен с натписом, а код овога — докторат и научничка каријера; само смо ја и сестра остали по старом.

Поздравивши се с њим, ја приђох фењеру и још једном прочитах писмо. И сетих се, живо се сетих како је пролетос, једнога јутра, она дошла к мени у млин, легла и покрила се бундицом — желела је да личи на просту сељанку. А кад смо други пут — било је такође ујутру — вадили из воде рибарски кош, на нас су са врба на обали падале крупне капљице кише, и ми смо се смејали...

У нашој кући у Великој дворјанској улици био је мрак. Ја прескочих плот и, као што сам чинио раније, приђох прикрадајући се кухињи да тамо узмем лампицу. У кухињи никог није било; око штедњака шиштао је самовар, очекујући мог оца. „Ко ли сад, помислих, сипа оцу чај?" Узевши лампицу, пођох у шупу и ту наместих себи постељу од старих новина и легох. Клинови на зидовима гледали су ме сурово као и пре, и сенке су им се њихале. Било је хладно. Мени се учини да ће ми сад доћи сестра и донети вечеру, али се одмах сетих да је она болесна и да лежи у кући код Роткве, и било ми је чудновато што сам прескочио плот и лежим у негрејаној шупи. Свест ми се помутила, свашта ми се привиђало.

Звонце. Звуци које познајем од детињства: прва жица зуји на зиду, затим се у кухињи чује кратак



пискав звук. То се отац враћао из клуба. Ја се дигох и упутих у кухињу. Куварица Аксиња, кад ме виде, пљесну рукама и заплака се.

— Рођени мој! — рече она тихо. — Драги мој. О, боже! И од узбуђења поче да рукама гужва своју кецељу. На прозору су стајале боце од четврт литра са

јагодама и ракијом. Ја насу у шољу од чаја и жудно је искапих јер сам био силно жедан. Аксиња тек што је била опрала сто и клупе, и у кухињи је мирисало као што бива у светлим, удобним кухињама код чистих куварица. И тај мирис и цврчање попца, некад у детињству, мамило је нас децу овамо у кухињу и стварало расположење за бајке и игру краљева ...

— А где је Клеопатра? — упита Аксиња тихо, ужурбано, зауставивши дах. — А где ти је капа, синко? Кажу да ти је жена отпутовала у Петроград?

Она је служила код нас још док нам је мати била жива и купала је некад мене и Клеопатру у кориту, и ми смо за њу и сад били деца коју треба поучавати. За неких четврт сата изложила је преда мном све своје мисли, које је, као стара разборита служавка, скупљала у тишини ове кухиње за све време док се нисмо видели. Она ми рече да доктора треба натерати да се ожени Клеопатром, треба га само мало поплашити, и ако се молба добро напише, митрополит ће поништити његов први брак; да би добро било да кришом од жене продам Дубечњу а новац дам у банку на своје име; а кад бисмо ја и сестра пали оцу пред ноге и лепо га замолили, он би нам, можда, опростио; да би требало одслужити молепствије Царици небеској ...

— Па, иди, сине, поразговарај с њим — рече ми она кад је чула како отац кашље. — Иди, поразговарај се, поклони му се, неће ти глава отпасти.

Ја пођох. Отац је већ седео за столом и цртао план летњиковца с готским прозорима и гломазном кулом која је личила на пожарни торањ — нешто невероватно тешко и без памети. Кад сам ушао у очев кабинет, застадох тако да сам видео тај цртеж. Не знам зашто сам био дошао к оцу, али се сећам, кад сам видео његово мршаво лице, црвен врат, његову сенку на зиду, зажелех да му се бацим око врата и, као што ме је Аксиња учила, да му се поклоним до земље; али кад сам видео летњиковац са готским прозорима и гломазном кулом, уздржах се.

— Добро вече — рекох ја. Он ме погледа и одмах спусти поглед на свој цртеж. — Шта хоћеш? — упита нешто доцније. — Дошао сам да вам кажем да је сестра тешко болесна. Ускоро ће умрети — додадох мукло. — Па шта? — уздахну отац, скидајући наочаре и стављајући их на сто. — Што посејеш, то ћеш и

жњети. Што посејеш — понови устајући од стола — то ћеш и жњети. Молим те сети се, кад си пре две године дошао к мени, ја сам те на овом истом месту молио да се оканеш својих заблуда, подсећао те на дужност, на част, на твоје обавезе према прецима, чије смо традиције дужни да чувамо као светињу. Јеси ли ме послушао? Моје си савете одбацио и наставио да се придржаваш свог лажног гледишта, и не само то, у своје заблуде увукао си и сестру, натерао је да изгуби образ и стид. Сад ни теби ни њој није добро. Па шта? Што посејеш, то ћеш и жњети.

То је говорио ходајући по кабинету. По свој прилици, мислио је да сам дошао да се покајем, и вероватно је очекивао да ћу почети да га молим за себе и сестру. Било ми је хладно, дрхтао сам као у грозници и с тешком муком рекао промуклим гласом:

— И ја вас такође молим да се сетите — рекох ја — како сам вас на истом овом месту молио да ме разумете, да промислите, да заједно одлучимо како и за шта да живимо, а ви сте ми уместо одговора причали о прецима и деди који је био песник. Ја вам сад говорим да је ваша јединица кћер на умору, а ви ми опет причате о прецима, о традицији!... Зар се може бити тако лакомислен у старости, кад вам је смрт за вратом, кад имате да живите још највише пет, десет година!

— Зашто си дошао овамо? — упита ме строго отац, очигледно увређен тиме што сам му пребацио лакомисленост.

— Не знам. Ја вас волим, мени је неисказано жао што смо тако далеко један од другог, ето зашто сам дошао. Ја вас још волим, али сестра је потпуно раскинула са вама. Она вам не прашта нити ће вам икада опростити. И само ваше име изазива у њој одвратност према прошлости и према животу.

— А ко је крив? — викну отац. — Ти си томе крив, ниткове! — Јест, нека сам ја крив — рекох. — Признајем да сам ја умногоме крив, али зашто је тај ваш живот,

којим ви сматрате да треба и ми да живимо, зашто је он тако досадан, тако скучен, зашто ни у једној од тих кућа које зидате већ тридесет година, нема људи од којих бих се могао научити како треба да живим па да будем правичан! У целој вароши нема ниједног честитог човека! Те ваше куће су уклета гнезда у којима се терају на онај свет мајке, кћери, у којима се муче деца ... Јадна моја мајка! — наставих у очајању. — Јадна моја сестра! Потребно је заглупљивати себе ракијом, картањем, сплеткама, треба бити подлац, лицемеран, или десетине година стално цртати, па да не опазиш сву ту страхоту, која се крије у свим тим кућама. Наш град постоји већ стотинама година, и за све то време није дао отаџбини ниједног корисног човека, ниједног! Ви сте још у зачетку угушивали све оно што је било иоле живо и лепо! Ово је варош трговчића, кафеџија, писарица, лицемера, варош непотребна и некорисна, за којом не би зажалила ниједна душа, кад би пропала у земљу.

— Ја не желим да те слушам, ниткове! — рече отац и диже са стола лењир. — Ти си пијан! У таквом



стању не смеш да излазиш пред оца! Последњи пут ти велим, а то испоручи и својој неморалној сестри, да од мене нећете ништа добити. Ја сам непокорну децу ишчупао из свог срца, и ако они пате због своје непокорности и тврдоглавости, ја их не жалим. Можеш ићи одакле си и дошао! Богу је било угодно да ме казни вама, али ја смирено сносим то искушење и, као Јов, налазим утехе у патњи и непрестаном раду. Више не смеш да прекорачиш мој праг док се не поправиш. Ја сам праведан, све што говорим, корисно је, и ако ти желиш себи добра, мораш целог живота да памтиш оно што сам ти говорио и што ти сад говорим.

Ја одмахнух руком и изиђох. Затим се не сећам шта је било те ноћи и сутрадан. Кажу да сам ишао улицама без капе, посрћући, да сам гласно певао, а за мном је ишла гомила деце

и викала: — Вајдица! Вајдица!

XX

Кад би се мени прохтело да наручим прстен, ја бих одабрао овакав натпис: „Ништа није пролазно." Верујем да ништа не пролази без трага и да и најмањи наш корак има значаја за наш садашњи и будући живот.

Оно што сам ја преживео, није прошло узалуд. Моје велике несреће, моје патње гануле су срца наших грађана и сад ме више не зову Вајдица, не смеју ми се и кад пролазим поред дућана, не поливају ме водом. Већ су се навикли да сам радник и више не виде ништа чудно у томе што ја, племић, носим ведрице с бојом и умећем стакла; напротив, радо ми дају поруџбине, јер ме сматрају већ за доброг занатлију и за најбољег предузимача после Роткве, који, иако је оздравио, иако боји кубета на звонарама без скела као и досад, ипак није више у стању да управља радницима; сад ја уместо њега трчим по вароши и тражим посла, ја погађам и исплаћујем раднике, ја узимам новац на зајам и плаћам велике камате. И сад, кад сам постао предузимач, знам да човек због тричаве поруџбине може по три дана трчати по вароши и тражити раднике за покривање кровова. Са мном су сви учтиви, говоре ми ви, а у кућама где радим, почасте ме чајем и шаљу да питају хоћу ли да ручам. Дечаци и девојчице често долазе да ме радознало и сетно гледају.

Једном сам радио у парку код губернатора, бојио сам тамо павиљон да личи на мермер. Шетајући се, губернатор наврати у павиљон. Немајући шта да ради, упусти се са мном у разговор, и ја га подсетих како ме је некада звао ради објашњења. Неко ме је време посматрао, затим намести уста за о, рашири руке и рече:

— Не сећам се! Ја сам остарио, постао сам ћутљив, груб, строг, ретко се смејем, и кажу ми да личим на Роткву и да

као он, досађујем момцима својим узалудним поукама. Марија Викторовна, моја бивша жена, живи сад у иностранству, а њен отац, инжењер, гради пругу

негде у источним губернијама и купује тамо имања. Доктор Благово је такође у иностранству Дубечњу је опет купила госпођа Чепракова, погодивши се са инжењером за двадесет процената јевтиније. Мојсеј сад носи полуцилиндер, често долази у град у лаким кочијама ради некаквог посла и зауставља се пред банком. Кажу да је и он купио имање на своје име и примио дуг, и сад се непрестано распитује у банци о Дубечњи, коју се спрема такође да купи. Сиромах Иван Чепраков је дуго луњао по граду, не радећи ништа. Ја сам се трудио да га уведем у наш занат, и једно време је заједно с нама бојио кровове и намештао стакла, чак је ушао и у посао и као прави молер крао фирнајз, тражио напојницу и пијанчио. Али ускоро му посао досади, обузе га носталгија и он се врати у Дубечњу; доцније су ми момци причали како их је наговарао да заједно с њим згодном приликом ноћу убију Мојсеја и опљачкају генералицу.

Отац ми је веома остарео, погрбио се и увече се шета испред своје куће. Ја не одлазим к њему. Прокопије је за време колере лечио трговце биберовачом и катраном и узимао за то новце, па су га,

како сам дознао из наших новина, батинали што је, седећи у својој месарници, ружно говорио о докторима. Његов помоћник Николка умро је од колере. Карповна је још жива, воли свога Прокопија и плаши га се као и пре. Кад год ме види, увек тужно заврти главом и с уздахом каже:

— Свршено је с тобом! Радним даном сам заузет од зоре до мрака. А празником, кад је лепо време, узмем за руку своју

малу сестричину (сестра је очекивала мушко, а родила је девојчицу) и полако идемо на гробље. Тамо стојим или седим, и дуго посматрам драги ми гроб и причам девојчици да јој ту лежи мама.

Понеки пут затекнем на гробу Ањуту Благово. Поздравимо се и ћутке стојимо или причамо о Клеопатри, о њеној ћерчици, о томе како је тужно живети на свету. После тога, кад изађемо из гробља, идемо ћутке, и она навлаш успорава корак да што дуже иде са мном. Девојчица је радосна, срећна, жмири од јаке дневне светлости, смеје се, пружа јој руке, и ми застајемо и заједно милујемо ту љупку девојчицу.

А кад улазимо у град, Ањута Благово, узбуђена и зајапурена, опрашта се са мном и наставља да иде сама, строга и озбиљна ... И тад нико од пролазника, гледајући у њу, не би могао да помисли да је она малочас корачала поред мене и да је чак миловала дете.

КОД ПОЗНАНИКА (2)

Приповетка



Ујутро је стигло писмо:

Драги Мишо, сасвим сте нас заборавили, дођите што пре, желимо да Вас видимо. Молило Вас обе на коленима, дођите данас, покажите своје ведре очи. Чекамо Вас пестрпљиво. Кузминке, 7. јуна Та и Ва.

Писмо је било од Татјане Алексејевне Лосеве, коју су пре десет-дванаест година, када је Подгорин становао у Кузминкама, звали скраћено Та. Али ко је то Ва? Подгорин се сети дугих разговора, веселог смеха, љубавних романа, вечерњих шетњи и целог цвећњака девојака и младих жена, које су некад живеле у Кузминкама и околини, и сети се доброћудног, живахног, паметног лица са пегама, које су тако пристајале уз загаситориђу косу — то је Варја или Варвара Павловна, Татјанина другарица. Она је завршила медицински течај и ради негде близу Туле, у фабрици, а сада је, очевидно, дошла у Кузминке у госте.

„Драга Ва!" размишљао је Подгорин, препуштајући се успоменама. „Како је она мила!" Татјана, Варја и он били су готово истих година; али тада је он био студент, а оне су већ биле

одрасле девојке-удаваче, и гледале су у њему дечака. И сада, иако је већ био адвокат и почео да седи, још су га увек звале Миша, сматрале га младим и говориле како још није ништа искусио у животу.

Он их је веома волео, али више их је, рекло би се, волео у својим успоменама него стварно. Садашњост му је била готово непозната, несхватљива и туђа. Туђе му је било и ово кратко, несташно писмо, које су, вероватно, састављали дуго, са напором, а док је Татјана писала, иза њених леђа је, јамачно, стајао њен муж Сергеј Сергејич ... Кузминке су дате у мираз пре шест година, али већ их је упропастио баш тај Сергеј Сергејич, па сада, кад год треба платити банци или по заложницама, за савет се обраћају Подгорину као правнику и, осим тога, већ двапут су му тражили новац у зајам. Очевидно су и сада желели од њега савет или новац.

Више га Кузминке нису привлачиле као раније. Тужно је тамо. Нема више ни смеха, ни галаме, ни веселих, безбрижних лица, ни састанака у тихе ноћи обасјане месечином, а што је најважније, нема више младости; па и све то је, вероватно, заносно само у сећању... Осим Та и Ва, тамо је још и На, Татјанина сестра Надежда, коју су у шали и озбиљно називали његовом заручницом; она је одрасла на његове очи, рачунали су да ће се оженити њоме, неко време био је заљубљен у њу и намеравао да је запроси, али она има већ двадесет четири године, а он се још није оженио...

„Ех, како се све то стекло", размишљао је сада док је, збуњен, поново читао писмо. „А не могу да не одем, увредиће се ..."

Као камен му је лежало на савести што већ одавно није био код Лосевих. И пошто је прошетао по соби и промислио, он се преломи и одлучи да оде к њима на три дана, да измири ту обавезу и затим буде слободан и миран бар до следећег лета. И спремајући се после доручка на железничку станицу ка Бресту, он рече послузи да ће се вратити за три дана.

Од Москве до Кузминака требало је путовати два часа, а затим од станице двадесет минута запрегом. Још са станице видели су се Татјанина шума и три висока и узана летњиковца, које је Лосев, који се првих година после женидбе упуштао у свакојаке сумњиве послове, почео да гради и није успео да заврши. Упропастили су га и ти летњиковци, и разни пословни подухвати, и честа путовања у Москву, где је доручковао у „Словенској тржници", ручавао у „Ермитажу" и завршавао дан на Малој Броној или на Живодјорки код Цигана (то је он називао „раздрмати се"). И Подгорин је волео да попије, каткад и повише, и посећивао је жене не бирајући, али лено, хладно, не осећајући никакво задовољство, обузимало га је гађење кад су се у његовом присуству други страсно предавали томе, није схватао људе који се на Живодјорки осећају слободније него код куће крај честитих жена, и није волео такве људе; чинило му се да се за њих лепи свака прљавштина као чичак. Ни Лосева није волео и сматрао га је незанимљивим, неспособним за било шта, лењивцем, и у његовом присуству му се не једном гадило ...

Одмах иза шуме дочекали су га Сергеј Сергејич и Надежда. — Драги мој, зашто сте нас заборавили? — говорио је Сергеј Сергејич, љубећи се с њим три пута и

држећи га затим око струка обема рукама. — Сасвим сте нас престали волети, стари друже. Он је имао оштре црте лица, дебео нос, ретку светлосмеђу браду; косу је чешљао на страну, као

трговци, како би изгледао као обичан, прави Рус. Кад је говорио, дисао је саговорнику право у лице, а кад је ћутао, дисао је кроз нос, тешко. Његово ухрањено тело и претерана гојазност гушили су га, и он је стално истурао груди да би лакше дисао, што му је давало надмен изглед. Крај њега његова свастика Надежда чинила се ваздушаста. Била је то изразита плавуша, бледа, благих, нежних очију, витка; да ли је лепа или није — Подгорин није могао да одреди, јер ју је познавао од детињства и привикао се на њену спољашњост. Сада је била у белој хаљини, откривеног врата, и тај утисак белог, дугог, нагог врата био је за њега нов и не сасвим пријатан.

— Сестра и ја вас очекујемо од јутрос — рече она. — Код нас је Варја, и она вас очекује. Ухватила га је испод руке и одједном се засмеја без разлога и оте јој се слаб, радостан узвик,

као да ју је изненада опчинила нека мисао. Њива са расцветалом ражи, која се није покретала на мирном ваздуху, и шума обасјана сунцем — биле су дивне; и чинило се да је Надежда запазила то тек сада док је ишла поред Подгорина.



— Дошао сам к вама на три дана — рече он. — Извините, никако нисам могао раније да се извучем из Москве.

— Није то лепо, није то лепо, сасвим сте нас заборавили — говорио је Сергеј Сергејич са доброћудним прекором. — Јаmais de ma vie!

7 — рече он одједном и пуцну прстима.

Он је обичавао да неочекивано за саговорника ускликне неку фразу која нема никакве везе са разговором и да при томе пуцка прстима. И увек је подражавао некога; ако је превртао очима, или немарно забацивао косу, или говорио с патосом, то је значило да је дан раније био у позоришту или на ручку где су држали говоре. Сада је ишао, као костобољан, ситним корацима, не савијајући колена свакако је у томе некога подражавао.

— Да знате, Тања није веровала да ћете доћи — рече Надежда. — А ја и Варја смо предосећале; ја сам однекуд знала да ћете стићи баш овим возом.

— Јаmais de ma vie! — понови Сергеј Сергејич. У врту на тераси очекивале су их даме. Пре десет година Подгорин — тада је био сиромашан студент — предавао је Надежди математику и историју за стан и храну; док је Варја, полазница течаја, узгред учила од њега латински језик. А Тања, тада већ лепа, одрасла девојка, ни о чему није мислила осим о љубави, и желела је само љубав и срећу, страсно желела, и очекивала је младожењу, који јој се привиђао дању и ноћу. И сада, кад је имала већ преко тридесет година, исто онако лепа, стасита, као и пре, у широком пењоару, са пуначким белим рукама, мислила је само на мужа и своје две девојчице, и лице јој је изражавало да, иако, ето, говори и осмехује се, она је ипак лукава, ипак је она на стражи своје љубави и својих права на ту љубав и сваког часа је спремна да се баци на непријатеља који би зажелео да јој одузме мужа и децу. Она је снажно волела и чинило јој се да је била подједнако вољена, али љубомора и страховање за децу непрестано су је мучили и сметали јој да буде срећна.

После бучног сусрета на тераси сви, осим Сергеја Сергејича, пођоше у Татјанину собу. Кроз спуштене засторе овамо нису продирали сунчеви зраци, било је полумрачно, те се чинило да су све руже у великој кити исте боје. Подгорина су сместили у стару наслоњачу поред прозора, Надежда је села крај његових ногу на ниску клупицу. Он је знао да ће се, осим нежних прекора, шала, смеха, који су се сада чули и толико га подсећали на прошлост, повести и непријатан разговор о меницама и заложницама — то се не може избећи — и помисли да би, можда, било боље да поразговарају о пословима одмах, без одлагања; отрести се што пре, па онда — у врт, на ваздух ...

— Не бисмо ли прво поразговарали о пословима? — рече он. — Шта је ново овде код вас у Кузминкама? Је ли све успешно у данској краљевини?

— Лоше је код нас у Кузминкама — одговори Татјана и жалосно уздахну. — Ах, наше ствари стоје тако рђаво, тако рђаво да горе, чини ми се, не могу ни бити — рече она и узбуђено прошета по соби. — Наше имање се продаје, дражба је заказана за седми август, већ су свугде објаве, и купци долазе, иду по собама, разгледају... Свако сада има право да улази у моју собу и да разгледа. Са правног становишта то је, можда, правично, али мене понижава, дубоко ме вређа. Немамо чиме да платимо и немамо више где да узајмимо. Једном речју, страшно, страшно! Кунем вам се — настави она, заустављајући се насред собе, глас јој је дрхтао а из очију бризнуше сузе — кунем вам се свим што ми је свето, срећом своје деце, без Кузминки не могу! Овде сам се родила, ово је мој дом, и ако ми га одузму, ја то нећу преживети, умрећу од очајања.

— Мени се чини да ви одвећ црно гледате — рече Подгорин. — Све ће се средити. Ваш муж ће се запослити, ви ћете ући у нов колосек, отпочећете нов живот.

— Како можете тако да говорите! — узвикну Татјана; сада је изгледала веома лепа и снажна, а на лицу и у целој њеној појави нарочито се оштро оцртавало да је сваког часа спремна да се баци на непријатеља који би покушао да јој одузме мужа, децу и огњиште. — Какав нов живот! Сергеј тражи запошљење, обећали су му место пореског инспектора негде чак у уфимској или пермској губернији, и ја сам спремна било куда, макар и у Сибир, спремна сам да живим тамо десет, двадесет година, али морам да знам да ћу се пре или касније ипак вратити у Кузминке. Без Кузминака не могу да живим. И не могу и нећу. Нећу! — узвикну она и лупи ногом.

— Ви сте, Мишо, адвокат — рече Варја — ви познајете зачкољице и ваш је посао да нас посаветујете шта да радимо.

Постојао је само један одговор, праведан и разуман: „ништа се не може учинити", али Подгорин се не усуди да каже то отворено, и неодлучно промрмља:

— Мораћу да размислим ... Размислићу. У њему су била два човека. Као адвокату, догађало му се да води грубе спорове, на суду и према

клијентима држао се надмено и изражавао је своје мишљење увек отворено и оштро, са пријатељима је простачки лумповао, али у свом личном, интимном животу, пред блиским људима или старим познаницима, испољавао је необичну обазривост, био је стидљив и осетљив и није умео да говори отворено. Довољна је била једна суза, мрк поглед, лаж или чак ружан гест, и он би се сав грчио и губио вољу. Сада је Надежда седела крај његових ногу, њен обнажени врат му се није свиђао, и то га је збуњивало, чак је желео да оде кући. Једном, пре годину дана, срео је Сергеја Сергејича код једне госпе на Броној и сада му је било

7 1 Никад у животу! (франц.). — (Прим. прев.)



неугодно пред Татјаном, као да је сам учествовао у прељуби. А тај разговор о Кузминкама довео га је у гадан шкрипац. Навикао је на то да сва шкакљива и непријатна питања решавају судије или поротници, или, једноставно, известан члан закона; а када су питање постављали лично њему, да га он реши, збуњивао се.

— Мишо, ви сте наш пријатељ, ми вас сви волимо као свога — настављала је Татјана — и ја ћу вам отворено рећи: све наде полажемо у вас. Научите нас, тако вам бога, шта да радимо! Можда треба негде да поднесемо молбу? Можда још није касно да пренесемо имање на Нађино или Варјино име? ... Шта да радимо?

— Избављајте, Мишо, избављајте — рече Варја, палећи цигарету. — Ви сте увек били мудрица. Мало сте живели, још ништа нисте искусили у животу, али имате паметну главу... Ви ћете помоћи Тањи, ја то знам.

— Треба размислити.. . Можда ћу нешто смислити. Пођоше да прошетају у врт, а затим у поље. Шетао је и Сергеј Сергејич. Он је ухватио Подгорина

испод руке и стално га је одводио напред, очигледно у намери да поразговара с њим о нечему, вероватно о неприликама. А било је мучно ићи крај Сергеја Сергејича и разговарати с њим. Он се стално љубио, и то увек по трипут, хватао испод руке, грлио око струка, дисао у лице, и чинило се да је покривен слатким лепком и да ће се сада прилепити за вас; и тај израз у очима као да му је нешто потребно од Подгорина, да ће сада нешто затражити, изазивао је мучан утисак, као да је нишанио из револвера.

Зашло је сунце, почело је дасе смркава. Свугде дуж железничке пруге упалише се светиљке, зелене, црвене... Варја се заустави и, посматрајући те светиљке, поче да рецитује:

Пут се протеже: узани насипи, Стубови, мостови, шине. Костима руским одасвуд засути... Колико их је!..

— Како иде даље? Ах, боже мој, све сам заборавила!

Ми смо се мучили, жежени, промрзли, Вечито погнутих леђа...

Рецитовала је дивним дубоким гласом, осећајно, на лицу јој је букнуло несташно руменило, а у очима се појавише сузе. То је била пређашња Варја, Варја-полазница течаја, и док ју је слушао, Подгорин је размишљао о прошлости и сећао се како је и сам, док је био студент, знао напамет много лепих песама и волео да их рецитује.

Грбава леђа још увек не исправи До сада: тупаво ћути ...

Али Варја се даље није сећала... Она заћута и слабашно и млитаво се осмехну, а после њеног рецитовања зелене и црвене светиљке учинише се тужне...

— Ех, заборавила сам! Али зато се Подгорин одједном сети — некако случајно остало му је неокрњено у сећању из

времена кад је био студент — и заврши тихо, полугласно:

Доста је поднео руски народ, И ову пругу је поднео гвоздену — Поднеће све — и јасну и пространу Груд'ма ће цесту прокрчити себи... Једино жалим...

— Једино жалим — прекиде га Варја, сетивши се — једино жалим што доба то сновано измаћи мора и мени и теби!

И она прсну у смех и лупи га шаком по рамену. Вратише се кући и седоше да вечерају. Сергеј Сергејич немарно затакну крај салвете за оковратник,

подражавајући некога. — Пијмо — рече он, наливајући вотку себи и Подгорину. — Ми, стари студенти, умели смо и да

попијемо, и да лепо говоримо, и да обављамо посао. Пијем у ваше здравље, друже мој, а ви попијте у здравље старе будале-идеалисте и зажелите му да и умре тако као идеалиста. Грбавца гроб исправља.

Татјана је за све време вечере нежно погледала мужа, љубоморна и забринута да не би појео или попио нешто што ће му шкодити. Чинило јој се да су га жене размазиле, да се заморио — то јој се свиђало код њега а истовремено је и патила. Варја и Нађа су такође биле нежне према њему и посматрале су га брижно, као да су се бојале да ће их одједном напустити. Кад је хтео да наспе себи другу чашицу, Варја направи љутито лице и рече:

— Ви се трујете, Сергеју Сергејичу. Ви сте раздражљив, осетљив човек и лако можете да постанете алкохоличар. Тања, нареди да однесу вотку.

Уопште, Сергеј Сергејич је имао много успеха код жена. Оне су волеле његов раст, телесну грађу, оштре црте лица, његову доконост и његове несреће. Говориле су како је он врло добар и зато расипан;



идеалиста је и отуда непрактичан; честит је, чиста срца, не уме да се прилагоди људима и приликама, па зато нема ништа и не може да нађе одређен посао за себе. Дубоко су му веровале, обожавале су га и размазиле својим дивљењем, те је и он поче да верује како је идеалиста, непрактичан, честит, чиста срца и како је за читаву главу виши и бољи од тих жена.

— А зашто не похвалите моје девојчице? — рече Татјана, гледајући са љубављу своје две девојчице, здраве, ухрањене, налик на земичке, и пунећи им тањире пиринчом. — Само их пажљиво погледајте! Кажу да све мајке хвале своју децу, али уверавам вас, ја сам непристрасна, моје девојчице су изванредне. Нарочито старија.

Подгорин се осмехивао њој и девојчицама, али се чудио што та здрава, млада и не баш глупа жена, у ствари тако крупан, сложен организам, сву своју енергију, све животне снаге троши на тако једноставан, ситан посао као што је уређивање тога домаћег огњишта, које је и без тога већ уређено.

„Можда тако и треба да буде", мислио је, „али то није занимљиво и није паметно." — Не изусти он ни ај, а навали медевед на њ — рече Сергеј Сергејич и пуцну прстима. Вечерали су. Татјана и Варја сместише Подгорина на диван у салону и почеше да разговарају с њим

полугласно, опет о пословима. — Морамо да избавимо Сергеја Сергејича — рече Варја — то је наша морална обавеза. Он има

своје слабости, није штедљив, не размишља о црним данима, али то је отуда што је добар и дарежљив. Душа му је сасвим као у детета. Ако бисте му дали милион, кроз месец дана опет му ништа неће остати, све ће раздати.

— Заиста, заиста — рече Татјана, а сузе јој потекоше низ образе. — Ја сам се напатила с њим, али морам да признам да је он диван човек.

И обе, Татјана и Варја, нису могле да се уздрже од мале окрутности, да не приговоре Подгорину: — А ваше поколење, Мишо, више није такво! „Какве ту везе има поколење?" помисли Подгорин.

„Па, Лосев је старији од мене шест година, не више..." — Није лако живети на овом свету — рече Варја и уздахну. — Човеку непрестано прети неки

губитак. Час хоће да ти отму имање, час се разболи неко од најближих па се бојиш да не умре — и тако из дана у дан. Али шта да се ради, пријатељи. Треба се без роптања покоравати вољи свевишњег, треба памтити да на свету ништа није случајно, све има своје далеке циљеве. Ви сте, Мишо, још мало живели и мало патили, и смејаћете ми се; смејте се, али ипак ћу вам рећи: у време када сам била најжешће узнемирена, имала сам неколико случајева видовитости, и то је изазвало преокрет у мојој души, те сада знам да ништа није случајно и да је све што нам се догађа у животу нужно.

Како ова Варја, већ седа, утегнута у корсет, у модерној хаљини са високим рукавима, Варја која завија цигарету дугим мршавим прстима, који јој ко зна зашто дрхте, Варја која лако запада у мистику и говори тако млитаво и једнолично — како она не личи на Варју-полазницу течаја, риђу, веселу, бучну, одважну ...

„И куда је све то ишчезло!" размишљао је Подгорин док ју је слушао, досађујући се. — Отпевајте, Ва, нешто — рече јој он да би прекинуо овај разговор о видовитости. — Некада сте

лепо певали. — Ех, Мишо, било и битисало. — Па, изрецитујте нам нешто од Њекрасова. — Све сам заборавила. Ономад ми је нехотице

пошло за руком. Без обзира на корсет и високе рукаве, видело се да оскудева и да у својој фабрици поред Туле живи

гладујући. И јасно се видело да превише ради; тежак, једноличан рад и непрестано мешање у туђе послове, бриге о другима преморили су је и остарили, и Подгорин је, посматрајући сада њено ојађено, већ увело лице, мислио да би, у ствари, требало помоћи њој, а не Кузминкама, нити Сергеју Сергејичу, за које се она толико заузима.

Високо образовање и то што је постала лекар, рекло би се, нису се коснули жене у њој. Она је, као и Татјана, волела свадбе, порођаје, крштења, дуге разговоре о деци, волела је језиве романе са срећним завршетком, у новинама је читала само о пожарима, поплавама и светковинама; силно је желела да Подгорин запроси Надежду, и кад би се то догодило, расплакала би се од ганућа.

Он није знао да ли се то догодило случајно или је тако удесила Варја — остао је насамо са Надеждом, али већ и сумња да га надзиру и да од њега нешто хоће, изазивала је у њему устезање и збуњивала га, и поред Надежде осећао се као да су га заједно с њом сместили у исти кавез.

— Хајдемо у врт — рече она. Пошли су у врт; он — незадовољан, са осећањем непријатности, не знајући о чему да разговара с њом; а она — радосна, горда због његове близине, очевидно задовољна што ће он провести овде још три дана, и можда пуна слатких сањарија и нада. Он није знао да ли га она воли, али је знао да се још одавно навикла на њ, да му је наклоњена и да још види у њему свог учитеља, те да се сада у њеној души дешава исто што се некада дешавало њеној сестри Татјани, то јест она размишља само о љубави, о томе како би се што пре удала, стекла мужа, децу и своје домаће огњиште. Осећање пријатељства, које је тако снажно код деце, она је сачувала до сада, и врло је могућно да је само поштовала Подгорина и волела га као пријатеља, а заљубљена је била у своје снове о мужу и деци, а не у њега.

— Смркава се — рече он.



— Да. Месец сада излази касно. Шетали су стално истом стазом, око куће. Подгорин није желео да залазе дубље у врт: тамо је

мрачно, морао би да ухвати Надежду ипод руке, да буде врло близу ње. На тераси су се кретале неке сенке, и њему се чинило да га то Татјана и Варја надзиру.

— Треба да се с вама посаветујем — рече Надежда, зауставивши се. — Ако Кузминке буду продате, Сергеј Сергејич ће ступити у службу и тада ће наш живот морати сасвим да се промени. Ја нећу поћи са сестром, растаћемо се, јер не желим да будем на терету њеној породици. Треба да радим. Запослићу се негде у Москви, зарађиваћу, помагаћу сестри и њеном мужу. Ви ћете ми помоћи саветом, зар не?

Потпуно неупозната са радом, сада је била занета мишљу о самосталном животу испуњеном радом, стварала је планове за будућност — то јој се оцртавало на лицу, и живот када буде радила и помагала другима чинио јој се диван, поетичан. Он је видео у близини њено бледо лице и тамне обрве, и сећао се како је то била паметна и промућурна ученица, колико лепих особина и како је било пријатно држати јој часове. И сада, вероватно, она није била само госпођица која жели мужа, него паметна, племенита девојка, необичне доброте, кротке, нежне душе, од које се, као од воска, може извајати што год се жели, и ако би доспела у погодну средину, од ње би постала изванредна жена.

„Стварно, зашто се не бих оженио њоме?" помисли Подгорин, али сместа се због нечега уплаши од те помисли и пође у кућу.

У салону за клавиром седела је Татјана и њена свирка је неодољиво подсећала на прошлост, када су у том истом салону свирали, певали и играли до дубоке ноћи, уз отворене прозоре, а птице у врту и на реци су такође певале. Подгорин се развесели, поче да се измотава, играо је и са Надеждом и са Варјом, затим је певао. Болео га је жуљ на нози и он замоли да му дозволе да обује папуче Сергеја Сергејича и, чудно, у папучама се осети као домаћи, као рођак („Баш као зет...", промаче му у мислима), и развесели се још више. Посматрајући га, сви су живнули, развеселили се, као да су се подмладили; свима су лица засијала надом: Кузминке су спасене! Па, то је тако једноставно учинити: треба само смислити нешто, прочепркати по законима или да се Нађа уда за Подгорина... И, очевидно, ствар се већ поправља. Нађа, румена, срећна, очију пуних суза, у очекивању нечег необичног, вртела се у игри, а њена бела хаљина се ширила, те су јој се виделе мале лепе ноге у чарапама боје коже... Варја, врло задовољна, ухвати Подгорина испод руке и рече му полугласно, са значајним изразом на лицу:

— Мишо, не избегавајте своју срећу. Узмите је док вам се сама предаје у руке, иначе ћете после и сами појурити за њом, али ће већ бити касно и нећете је стићи.

Подгорин је хтео да обећа, да им улије наду, и већ је сам веровао да су Кузминке спасене и да је то тако једноставно учинити.

— „И цаарица ћеш света би-ити..." — запева он, заузимајући позу, али се одједном сети да ништа не може да учини за те људе, баш ништа, и утиша се као кривац.

А затим је опет седео у углу ћутке, скупивши пода се ноге у туђим папучама. Гледајући га, и остали схватише да се ништа више не може учинити, и стишаше се. Заклопише

клавир. И сви опазише да је већ касно, а Татјана угаси велику лампу у салону. Подгорину су спремили постељу у истом крилу где је некад становао. Сергеј Сергејич пође да га

испрати, држећи свећу високо изнад главе, иако је већ излазио месец и било светло. Ишли су стазом између жбунова јоргована и обојици је под ногама шкрипао шљунак.

— Не изусти он ни ај, а навали медвед на њ — рече Сергеј Сергејич. И Подгорину се учини да је ту фразу чуо већ хиљаду пута. Толико му је додијала! Кад стигоше у то

крило зграде, Сергеј Сергејич извуче из свог широког сакоа боцу и две чаше, и стави их на сто. — Ово је коњак — рече он. — Број нула-нула. Тамо у кући је Варја, пред њом не можемо пити,

одмах ће почети о алкохолизму, а овде смо слободни. Коњак је изврстан. Сели су. Коњак је доиста био добар. — Хајдете да данас темељито попијемо — настави Сергеј Сергејич, једући лимун. — Ја сам стари

бурш8, волим понекад да се раздрмам. То је неопходно.

А у очима му је стално био исти израз да му нешто треба од Подгорина и да ће за нешто сада да замоли.

— Попијмо, драговићу — продужи он, уздишући — иначе је већ живот додијао. Са нама чудацима је свршено, крај. Идеализам сада није у моди. Сада царује рубља, па ако желиш да те не изгурају са пута, падни на колена пред рубљом и клањај се. Али ја не могу. Заиста ми је одвратно!

— Када је предвиђена дражба? — запита Подгорин да би променио разговор. — За седми август. Али ја уопште не намеравам, драги мој, да спасавам Кузминке. Заостали порез

се грдно нагомилао, а имање не доноси никакав приход, само губитке сваке године. Не вреди ни размишљати о томе... Тањи је, наравно, жао, то је њена очевина, а ја се, признајем, чак донекле радујем. Ја уопште нисам становник села. Моје поље је велики, бучни град, моја је стихија — борба!

Он је говорио још, али никако оно што је хтео и будно је мотрио на Подгорина, као да очекује погодан тренутак. И одједном Подгорин угледа у близини његове очи, осети на лицу његов дах...

— Драги мој, спасите ме! — изговори Сергеј Сергејич, тешко дишући. — Дајте ми двеста рубаља!

8 Вursch (нем.) — необуздан, весео студент, детић. — (Прим. прев.)



Преклињем вас! Подгорин хтеде да каже како је и сам у новчаним неприликама, и помисли да је боље тих двеста

рубаља дати неком сиромаху или их, напросто, изгубити на картама, али се страшно збуни и, осећајући се у тој малој собици са једном свећом као у клопци, желећи да се што пре ослободи тог даха, меких руку које су га држале око струка и, чинило се, већ су се прилепиле — поче брзо да тражи по џеповима своју бележницу, где му се налазио новац.

— Ево ... — промрмља он, вадећи сто рубаља. — Остало касније. Више немам код себе. Видите ли, не умем да одбијем — настави он узрујано, почињући да се љути. — Ја имам неподношљив женски карактер. Само, молим вас, после ми вратите тај новац. И мени је потребан.

— Хвала. Хвала, стари друже! — И, тако вам бога, престаните да уображавате како сте идеалиста. Ви сте исти такав идеалиста

као што сам ја ћуран. Ви сте, једноставно, лакомислен, докон човек и ништа више. Сергеј Сергејич дубоко уздахну и седе на отоман. — Ви се, драги мој, љутите — рече он — али када бисте знали колико ми је тешко! Ја се сада

ужасно осећам. Драги мој, кунем се, није ми жао себе, не! Жао ми је жене и деце. Да немам децу и жену, већ бих одавно свршiо са собом.

И одједном рамена и глава му задрхташе и он зарида. — Само је то још недостајало — рече Подгорин, узбуђено корачајући по соби и осећајући снажну

срџбу. — Па ето, шта да се ради са човеком који је починио гомилу зла а затим рида? Те ваше сузе разоружавају, ја немам снаге да вам ишта кажем. Ви ридате, значи да сте у праву.

— Ја починио гомилу зла? — запита Сергеј Сергејич, устајући и зачуђено гледајући у Подгорина. — Драги мој, зар ви то говорите? Ја починио гомилу зла!? О, како ме слабо познајете! Како ме слабо разумете!

— У реду, нека вас не разумем, само, молим вас, не ридајте. То је одвратно. — О, како ме слабо познајете! — понављао је Лосев потпуно искрено. — Како ме слабо познајете! — Погледајте се у огледало — продужи Подгорин — више нисте млади, ускоро ћете бити стари,

време вам је, најзад, да се уразумите, да бар донекле схватите ко сте и шта сте. Целог живота не радите ништа, целог живота то празно детињасто брбљање, пренемагање, кревељење, зар се и вама већ није завртело у глави и није вам досадило да живите тако? Мучно је с вама! Досадно је с вама до отупелости!

Рекавши то, Подгорин изађе из зграде и залупи врата. Ваљда је сада први пут у животу био искрен и говорио оно што је хтео.

Мало касније већ је зажалио што је био тако строг. Каква је корист говорити озбиљно или препирати се са човеком који непрестано лаже, много једе, много пије, троши много туђег новца и истовремено је уверен да је идеалиста и паћеник? Ту је реч о глупости или старим рђавим навикама, које су се снажно укорениле у организам као болест и више се не могу излечити. У сваком случају, негодовање и оштри укори ту су некорисни, и пре би му се требало смејати; један добар подсмех учинио би знатно више него десетак проповеди!

„Једноставније је уопште не обраћати пажњу", помисли Подгорин, „и, што је најважније, не треба му давати новац."

А још мало касније више није мислио ни о Сергеју Сергејичу ни о својих сто рубаља. Ноћ је била тиха, сањарска, врло светла. Када би у ноћи испуњене месечином Подгорин посматрао небо, чинило му се да бде само он и месец, а све остало спава или дрема; и у мисли му нису долазили ни људи, ни новац, а расположење му се мало-помало стишавало, смиривало, осећао се као да је сам на свету, и у ноћној тишини бат сопствених корака чинио му се тако тужан.

Врт је био окружен белом каменом оградом. На страни окренутој упоље, на десном углу, стајала је кула саграђена врло давно, још за време властелинског права. Доњи део је био од камена, а горњи дрвен са одмориштем, купастим кровом и дугим шиљком, на коме се црнео ветроказ. При дну су била двоја врата, тако да се из врта могло изаћи у поље, а одоздо на одмориште водило је степениште, које је шкрипало под ногама. Испод степеништа биле су набацане старе поломљене наслоњаче, и месечина, која је сада продирала кроз врата, осветљавала је те наслоњаче те су оне, са својим кривим, увис подигнутим ногама, рекло би се, оживеле обноћ и некога вребале у тишини.

Подгорин се попе степеницама на одмориште и седе. Одмах иза ограде налазио се гранични јарак са насипом, а потом се простирало поље, широко, преплављено месечином. Подгорин је знао да се баш право, на три врсте од имања, налази шума, те му се сада чинило да у даљини види тамну пругу. Ћурликале су препелице и крештали прдавци; а с времена на време од шуме је допирало кукање кукавице, која такође није спавала.

Зачуше се кораци. Неко је ишао по врту и приближавао се кули. Залаја пас. — Жук! — тихо позва женски глас. — Жук, назад! Чуло се како су доле ушли у кулу и за тренутак на насипу се појави црн пас, стари Подгоринов

познаник. Он се заустави и, гледајући увис, на ону страну где је седео Подгорин, дружељубиво замаха репом. А мало затим из црног јарка, као сенка, диже се бела фигура и такође се заустави. То је била Надежда.

— Шта видиш тамо? — запита она пса и поче да гледа увис.



Она није видела Подгорина, али је, вероватно, осећала његову близину, јер се осмехивала и њено бледо лице, осветљено месечином, чинило се срећним. Црна сенка куле, која се пружала по земљи далеко у поље, непокретна бела фигура са блаженим осмехом на бледом лицу, црн пас, сенке обоје — и све заједно баш као сан ...

— Тамо има некога... — тихо изусти Надежда. Она је стајала и чекала да он сиђе или да је позове к себи и најзад се изјасни, па да обоје буду

срећни те тихе дивне ноћи. Бела, бледа, танана, веома лепа на месечини, она је очекивала нежност; њени непрестани снови о срећи и љубави изнурили су је и она више није имала снаге да крије своја осећања, и цело њено биће, и сјај очију, и укочен срећан осмех одавали су њене скровите мисли; а њему је било неугодно, он се згрчио, утишао, не знајући да ли да говори како би све, као и обично, претворио у шалу, или да ћути, и био је зловољан, и размишљао само о томе како је овде на имању, у ноћи пуној месечине, поред лепе, заљубљене, занесене девојке исто онако равнодушан као на Малој Броној — очевидно зато што је ова поезија преживела за њега исто као и она груба проза. Преживели су и састанци у ноћи пуне месечине, и беле фигуре са танким струковима, и тајанствене сенке, и куле, и имања, и такви „типови" као што је Сергеј Сергејич, и такви као што је сам он, Подгорин, са својом хладном чамотињом, непрестаном зловољом, неспособношћу да се прилагоди стварном животу, са неумешношћу да од њега узме оно што он може да пружи, и са заморном, болном жудњом за оним чега нема и не може бити. И сада, док је седео овде, на овој кули, он би више волео леп ватромет, или неку поворку на месечини, или Варју, која би опет изрецитовала Железничку пругу, или другу жену, која би, стојећи на насипу, тамо где сада стоји Надежда, причала нешто занимљиво, ново, што нема везе ни са љубављу ни са срећом, а ако би и говорила о љубави, онда да то буде позив ка новим облицима живота, узвишеним и разумним, уочи којих ми већ, можда, живимо и које понекад предосећамо...

— Нема никог — рече Надежда. И пошто је стајала још један тренутак, она пође у правцу шуме, тихо, оборене главе. Пас отрча

напред. И Подгорин је још дуго видео белу пегу. „Ех, како се све то стекло...", понављао је у мислима, док се враћао у своје крило куће. Није могао да замисли о чему ће сутра разговарати са Сергејом Сергејичем, са Татјаном, како ће се

опходити са Надеждом, и прекосутра такође — и унапред је осећао збуњеност, страх и досаду. Чиме да испуни та три дуга дана која је обећао да ће провести овде? Сети се разговора о видовитости и фразе Сергеја Сергејича: „Не изусти он ни ај, а навали медвед на њ" — сети се како ће сутра, за Татјанину љубав, морати да се осмехује њеним ухрањеним, буцмастим девојчицама — и одлучи да отпутује.

У пола шест на тераси велике куће појави се Сергеј Сергејич у бухарској кућној хаљини и фесу са кићанком. Не губећи ни часа, Подгорин му приђе и поче да се опрашта.

— Морам да будем у Москви око десет часова — говорио је, не гледајући у њега. — Потпуно сам заборавио да ће ме чекати код бележника. Пустите ме да одем, молим вас. Кад ваши устану, реците им да се извињавам, страшно жалим ...

Он није слушао шта му је говорио Сергеј Сергејич, журио се, и стално се освртао према прозорима велике куће, бојећи се да се даме не пробуде и не задрже га. Стидео се те своје нервозе. Осећао је да је у Кузминкама последњи пут и да више овамо неће доћи, и док је одлазио, осврнуо се неколико пута према крилу зграде у коме је некад проживео толико лепих дана, али у срцу му је било хладно, није осетио жалост ...

Код куће на столу угледао је најпре забелешку коју је примио јуче. „Драги Мишо", прочита. „Сасвим сте нас заборавили, дођите што пре...". И, ко зна зашто, опет се сети како се Надежда вртела у игри, како јој се хаљина надимала, те су јој се виделе ноге у чарапама боје коже ...

А за десет минута већ је седео за столом и радио, и није више мислио на Кузминке.

ЧОВЕК У ФУТРОЛИ (3)

На самом крају села Мироносицког, у стаји сеоског кмета Прокофија, сместили су се да преноће окаснели ловци. Била су само двојица: марвени лекар Иван Иванич и гимназијски наставник Буркин. Иван Иванич је имао прилично чудно двојно презиме — Чимша-Хималајски, којему уопште није пристајало, па су га у целој губернији звали једноставно по имену и очеву имену; он је живео недалеко од града, у ергели, и дошао је сада у лов како би се надисао чиста ваздуха. А наставник гимназије Буркин сваког лета долазио је у госте грофовима П. и у овом крају се већ давно одомаћио.

Нису спавали. Иван Иванич, висок сувоњав старац дугих бркова, седео је напољу код улаза и пушио на лулу; осветљавао га је месец. Буркин је лежао унутра на сену и није се могао видети у тами. Причали су разне догодовштине. Поред осталог, говорили су о томе како се кметова супруга, жена здрава и прилично разборита, целога живота није никад макла из свог родног села, никад није видела ни град ни железничку пругу, а последњих десет година стално је седела у запећку и само је ноћу излазила на улицу.

— Па шта је у томе чудно! — рече Буркин. — На овом свету има доста људи усамљених по природи, који, као рак пустињак или пуж, настоје да се склоне у своју љуштуру. Можда се у томе испољава атавизам, враћање у доба када човеков предак још није био друштвена животиња и живео је усамљен у својој јазбини, а можда је то, једноставно, врста људског карактера, ко зна? Нисам природњак и није моје да се дотичем таквих питања; само хоћу да кажем како људи као Мавра нису ретка појава. Па ето, не треба тражити



далеко: пре два месеца умро је у нашем граду неки Беликов, наставник грчког језика, мој колега. О њему сте, свакако, чули. Могао се запазити по томе што је увек, чак и по врло лепом времену, излазио у каљачама и са кишобраном и неизоставно у топлом ватираном капуту. И кишобран му је био у навлаци, и часовник у навлаци од сиве јеленске коже, па кад је вадио перорез да би зашиљио писаљку — и нож му је био у навлачици; и лице му је, чинило се, такође било у навлаци, јер га је он све време крио подигнутим оковратником. Носио је тамне наочаре, џемпер, уши је затискивао ватом, а кад је седао у фијакер, наређивао је да се подигне кров. Једном речју, код тога човека опажала се стална и несавладива тежња да се окружи омотачем, да створи себи, тако рећи, футролу, која би га одвојила, која би га заштитила од спољних утицаја. Ствариост га је дражила, плашила, чинила стално узнемиреним, па је, можда зато да би оправдао ту своју бојажљивост, своју одвратност према садашњости — увек хвалио прошлост и оно чега никад није било. И древни језици које је предавао били су за њега, у ствари, те исте каљаче и кишобран који су га скривали од стварног живота.

„О, како је звучан, како је диван грчки језик!" говорио је са разнеженим изразом лица, па би, као да доказује своје речи, зачкиљио и, подигнувши прст, изговарао: „Антропос!"

9

И своју мисао Беликов је такође настојао да сакрије у футролу. Њему су били јасни само окружнице и новински чланци којима се нешто бранило. Кад се окружницом бранило ученицима да излазе на улицу после девет часова увече или се у неком чланку бранила телесна љубав, онда је то њему било јасно, одређено; забрањено је — па крај. У дозволи и допуштењу, пак, крио се за њ увек сумњив елемент, нешто недоречено и магловито. Кад су у граду дозвољавали драмску секцију, или читаоницу, или чајџиницу, он је климао главом и говорио тихо:

— Све је то, дакако, правилно и лепо, ама да штогод не испадне. Свако нарушавање, скретање, одступање од правила изазивало је у њему потиштеност, мада, рекло

би се, шта се то њега тиче. Ако би неки колега закаснио на молитву, или би се чуло за неки несташлук гимназиста, или је неко видео васпитачицу касно увече са официром, он се силно узрујавао и стално је говорио да штогод не испадне. А на седницама наставничког већа просто нас је кињио својом опрезношћу, неповерљивошћу и својим чисто футролним размишљањима поводом тога што се, ето, рецимо, у мушкој и женској гимназији младеж рђаво понаша, много галами у учионицама —ах, само да не допре до управе, ах, само да штогод не испадне — а шта ако бисмо из другог разреда искључили Петрова, а из четвртог Јегорова, то би било врло добро. А онда? Својим уздасима, јадиковкама, својим тамним наочарима на бледом ситном лицу — знате, ситном као у твора — све нас је кињио, и ми смо попуштали, смањивали Петрову и Јегорову оцену из владања, затварали их и, на крају крајева, искључивали и Петрова и Јегерова. Имао је чудан обичај — да долази у наше станове. Дође наставнику, седне и ћути, и као да нешто осматра. Поседи тако ћутке час-два и оде. То је он називао „одржавати добре односе са колегама", а, очевидно, било му је тешко да долази к нама и седи, и посећивао нас је само зато што је то сматрао својом колегијалном дужношћу. Ми, наставници, бојали смо га се. Чак га се и директор бојао. Ето, рекло би се, наставници су свет који мисли, врло честит, васпитан на Тургењеву и Шчедрину, па ипак је овај човек, који је увек ишао у каљачама и са кишобраном, држао у рукама целу гимназију читавих петнаест година! Какву гимназију? Цео град! Наше даме суботом нису приређивале домаће забаве. Бојале су се да он не сазна. И свештенство се устручавало пред њим да мрси и да игра карте. Под утицајем таквих људи као што је Беликов, за последњих десет-петнаест година у нашем граду почели су да се боје свега. Да се боје да гласно говоре, да шаљу писма, да се упознају, да читају књиге, да се боје да помажу сиротињи, да је уче писмености..

Желећи нешто да каже, Иван Иванич се накашља, али поново запали лулу, погледа у месец, а затим рече одмерено:

— Да. Људи који мисле, честити, читају и Шчедрина, и Тургењева, свакојаке Бокле и остало, а ето, покорили се, трпели... Ето, то је оно.

— Беликов је живео у истој кући где и ја — продужи Буркин — на истом спрату, врата према вратима. Често смо се сретали и ја сам познавао његов домаћи живот. И код куће иста прича: кућна хаљина, капа, капци, засуни, читав низ свакаквих забрана, ограничења, и — ах, само да штогод не испадне! Јести посно је штетно, а мрсно се не сме, јер ће можда, рећи да се Беликов не држи постова, и он је јео смуђа на крављем лоју — храну која није посна, али се не може рећи ни да је мрсна. Женску послугу није држао из страха да о њему не мисле лоше, него је држао кувара Афанасија, шездесетогодишњег старца, припита и слабоумна, који је некад служио као посилни и умео којекако да кува. Тај Афанасије обично је стајао крај врата, прекрстивши руке, и увек је мрмљао једно те исто, садубоким уздахом:

— Заиста, много се њих садекана намножило! Беликовљева спаваћа соба била је малена као сандук, кревет је био са завесом. Лежући да спава, покривао се преко главе. Било је топло, загушљиво, у затворена врата лупао је ветар, у пећи је хучало; чули су се уздаси из кухиње, уздаси злослутни.. И он се бојао под покривачем. Бојао се да штогод не испадне, да га не закоље Афанасије, да се не увуку лопови, и затим је целе ноћи сањао немирне снове, а ујутро, док бисмо заједно ишли у гимназију, био је чемеран, блед, и видело се да је гимказија у коју је ишао, пуна људи, изазивала страх, одвратност у целом његовом бићу, и да је њему, човеку по природи усамљеном, било мучно да иде поред мене.

— Много галаме код нас у учионицама — говорио је, као да се труди да пронађе објашњење свог

9 Човек (грч.). — (Прим. прев.)



мучног осећања. — То не личи ни на шта. И тај наставник грчког језика, тај човек у футроли, можете ли да замислите, умало се није оженио. Иван Иванич се брзо осврну према стаји и рече: — Шалите се! — Да, умало се није оженио, ма како да је то чудно. Поставили су нам новог наставника историје и

географије, неког Коваленка, Михајла Савича, Украјинца. Он није дошао сам, него са сестром Варењком. Он — млад, висок, црнпураст, големих руку, и по лицу му се види да говори басом, и доиста — глас као из бурета: бу-бу-бу ... А она — више не тако млада!, тридесетих година, али такође висока, витка, црних обрва, румених образа, једном речју — не девојка, него мармелада, и тако живахна, бучна, само пева малоруске романсе и кикоће се. За сваку ситницу спопадне је звонак смех: ха-ха-ха! Први пут смо се како треба упознали са Коваленковим, сећам се, на директоровом имендану. Међу строгим, до зла бога досадним педагозима, који и на имендане иду по дужности, одједном видимо — нова Афродита препородила се из пене: корача подбочена, кикоће се, пева, игра... Она је отпевала осећајно „Урлају ветрови", затим још једну романсу, па још једну, и све нас је опчинила, све, чак и Беликова. Он је сео крај ње и рекао, умилно се осмехујући:

— Малоруски језик својом нежношћу и пријатном звучношћу подсећа на старогрчки. Њој је то поласкало и она је почела да му прича осећајно и усрдно како у гадјачком срезу има

салаш, а на салашу живи мамица, и тамо су такве крушке, такве диње, такве бундеве! Украјинци бундеву зову кабак

10 а крчме — механама, и кувају боршч са ротквама и са цвеклама, „тако укусан, тако укусан да је

то просто страшно!" Слушали смо, слушали и одједном нам је свима синула иста мисао. — Баш би било добро да се узму — тихо је рекла директоровица. Сви смо се однекуд сетили да наш Беликов није ожењен и сада нам се чинило да досад некако

нисмо запажали, да смо потпуно испустили из вида тако важну појединост у његовом животу. Како се он уопште опходи са женом, како решава то насушно питање? Раније нас то уопште није занимало; можда нисмо допуштали чак ни помисао да човек који по сваком времену иде у каљачама и спава под завесом може да воли.

— Он је већ одавно прешао четрдесету, а она има тридесет... — објасни своју мисао директоровица. — Мени се чини да би она пошла за њега.

Шта се све не ради код нас у унутрашњости од чамотиње, колико непотребног, бесмисленог! И то стога што се уопште не ради оно што је неопходно. Па ето, зашто нам је одједном затребало да женимо тога Беликова, који се није могао чак ни замислити ожењен? Директоровица, надзорниковица и све васпитачице из наше гимназије оживеле су, чак су се пролепшале, као да су одједном угледале животни циљ. Директоровица узима у позоришту ложу и видимо — у њеној ложи седи Варењка, са лепезом, блистава, срећна, а крај ње Беликов, мален, згрчен, баш као да су га из куће извукли клештима. Ја приређујем седељку, а даме захтевају да неизоставно позовем и Беликова и Варењку. Једном речју, прорадила је машина. Показало се да Варењка нема ништа против тога да се уда. Њен живот код брата није био особито весео. Ко шта ради, они су се по цео дан препирали и свађали. Ево вам сцене: иде Коваленко улицом, висок, крепак дугајлија у везеној кошуљи, чуперак испод качкета пада му на чело; у једној руци држи свежањ књига, а у другој дебелу чворновату мочугу. За њим иде сестра, такође са књигама.

— Па ти, Михајлик, то ниси читао! — препире се она громогласно. — Ја ти велим, кунем се, ниси ти то уопште читао!

— А ја теби велим да сам читао! — виче Коваленко, лупајући мочугом по тротоару. — Ах, па, забога, Минчик! Зашто се љутиш, па ми разговарамо начелно. — А ја ти велим да сам читао! — виче још гласније Коваленко. А код куће, како дође неко са стране, тако почне нова препирка. Такав живот јој је, вероватно,

додијао, зажелела је свој кутак, па и године треба узети у обзир; више нема времена да се бира, поћи ћеш за било кога, чак и за наставника грчког језика. И доиста, за већину наших госпођица важно је да пођу ма за кога, само да се удају. Како било да било, Варењка је почела да испољава очевидну благонаклоност према Беликову.

А Беликов? Он је и Коваленка посећивао као и нас. Дође к њему, седне и ћути. Он ћути, а Варењка му пева „Урлају ветрови", или га посматра замишљено својим тамним очима, или одједном је спопадне:

— Ха-ха-ха! У љубавним стварима, а нарочито кад је реч о женидби, уплив игра велику улогу. Сви — и колеге и

васпитачице — почели су да уверавају Беликова како треба да се ожени, како му ништа више не преостајеу животу него дасе ожени; сви смо му честитали, говорили с важним изразима лица разне глупости попут оне да је брак озбиљан корак; уз то, Варењка је била привлачна, занимљива, била је кћи државног саветника и имала је салаш, а што је главно, она је била прва жена која се према њему држала љубазно, срдачна — у глави му се завртело и он је закључио да стварно треба да се ожени.

— Ето, тада му је требало одузети каљаче и кишобран — проговори Иван Иванич. — Замислите, испало је да је то немогућно. Он је ставио на свој сто Варењкин портрет и стално је

10

Крчма (рус.). — (Прим. прев.)



долазио к мени и говорио о Варењки, о породичном животу, о томе како је брак озбиљан корак, често је посећивао Коваленкове, али начин живота није ниуколико мењао. Напротив, одлука да се ожени, чак је деловала на њега некако болесно: смршао је, побледео и, чинило се, још дубље се завукао у своју футролу.

— Варвара Савишна ми се допада — говорио ми је са слабашним киселим осмејком — и ја знам да сваки човек треба да се ожени, али... све се то, знате ли, догодило некако одједном... Треба размислити.

— Шта ту треба размишљати? — велим му ја. — Ожените се, па крај. — Не, женидба је озбиљан корак, треба испрва одмерити дужности које предстоје, одговорност...

како после не би нешто испало. То ме тако узнемирује. Ја сада по читаву ноћ не спавам. И, признајем, бојим се: начин мишљења њен и њеног брата је некако чудан, расуђују они некако, знате ли, чудно, и карактера су врло живахног. Ожениш се, а после те, не дај боже, снађе каква невоља.

И он је није просио, стално је одлагао, на велико незадовољство директоровице и свих наших васпитачица; стално је одмеравао дужности и одговорност који му предстоје, а међутим, скоро сваког дана је шетао са Варетком, можда мислећи да тако треба да буде у његовом положају, и долазио к мени да поразговара о породичном животу. И, по свој прилици, он би је, најзад, запросио и склопио би се један од оних непотребних, глупих бракова какви се код нас од чамотиње и доколице склапају на хиљаде, да се изненада није догодио kolossalische scandal.

11 Треба рећи да је Варењкин брат, Коваленко, омрзнуо

Беликова од првог дана познанства и није га трпео. — Не схватам — говорио нам је, слежући раменима — не схватам како подносите то тужакало, ту

одвратну њушку. Ех, господо, како можете овде да живите! Атмосфера је код вас загушљива, погана. Зар сте ви педагози, наставници? Јагмите се за чинове, код вас није храм науке, него црквена управа, и на киселицу смрди, као у полицијској стражарници. Не, брацани, поживећу с вама још мало, па ћу отићи на свој салаш и тамо ћу ловити ракове и поучавати украјинску децу. Отићи ћу, а ви останите ту са својим Јудом, цркао дабогда.

Или се кикотао, кикотао до суза, час басом, час танким пиштавим гласом, и питао ме, ширећи руке: — Што он код мене седети? Што њему требати? Седети и посматрати. Чак је наденуо Беликову и надимак „крвопија оли паук". И, разуме се, ми смо избегавали да

разговарамо с њим о томе да се његова сестра спрема да пође за „оли паука". И кад му је једном директоровица наговестила да би било добро збринути његову сестру са тако солидним човеком кога сви поштују, као што је Беликов, он се намрштио и промумлао:

— То није моја ствар. Нека пође, ако хоће, и за гују, али ја не волим да се уплићем у туђе ствари. Сада слушајте шта је даље било. Неки несташко је нацртао карикатуру: иде Беликов у каљачама, с

подвијеним панталонама, испод кишобрана, а с њим под руку Варењка; испод тога пише: „Заљубљени антропос". Израз лица је ухваћен, разумете ли, изванредно. Сликар је, вероватно, радио не једну ноћ, јер су сви наставници мушке и женске гимназије, наставници богословије, чиновници — сви су добили по примерак. Добио је и Беликов. Карикатура је произвела на њ врло мучан утисак.

Излазимо заједно из куће — био је баш први мај, недеља и сви наставници и гимназисти договорили смо се да се скупимо код гимназије и затим заједно одемо пешице ван града у шумицу — излазимо, а он зелен, туробнији од облака.

— Како има рђавих, злих људи! — прозбори он, а усне му задрхташе. Беше ми га чак жао. Идемо, кад одједном, можете ли да замислите, вози се на бициклу Коваленко, а

за њим Варењка, такође на бициклу, румена, изнурена, али весела, радосна. — А ми — виче она — идемо напред! Време је већ толико лепо, толико лепо да је просто страшно! И обоје се изгубише. Мој Беликов изгуби зелену боју и постаде блед, и као да се укочи. Стао и гледа

у мене. — Дозволите, шта је ово? — запита он. — Или ме, можда, варају очи? Зар наставницима гимназије

и женама приличи да се возе бициклом? — Шта је ту неприлично? — рекох. — Нека се возе, буди им пријатно! — Па, како можете! — узвикну он, запрепашћен због моје мирноће. — Шта говорите!? И беше толико запањен да није хтео да иде даље, него се вратио кући. Следећег дана он је стално нервозно трљао руке и подрхтавао. Видело му се по лицу да се лоше

осећа. И наставу је напустио, што му се догодило први пут у животу. Није ни ручао. А пред вече се обукао топлије, мада је напољу време било сасвим летње, и одвукао се до Коваленкових. Варењка није била код куће, затекао је само брата.

— Седите, молим лепо — изусти Коваленко хладно и намршти се. Лице му је било поспано, управо се одмарао после ручка и био је врло лоше расположен.

Беликов је ћутке поседео десет минута и почео: — Дошао сам к вама да бих олакшао душу. Врло, врло ми је тешко. Неки пасквилант је нацртао у

смешном положају мене и још једну особу, блиску нама обојици. Сматрам својом дужношћу да вас уверим како у томе нема моје кривице.. — Ја нисам пружао никакав повод за такав подсмех, баш напротив, све време сам се владао као потпуно частан човек.

Коваленко је седео, љутит, и ћутао. Беликов почека мало и настави тихо, жалосним гласом:

11

Грдан скандал (нем.). — (Прим. прев.)



— И још понешто хоћу да вам кажем. Ја сам одавно у служби, а ви тек почињете, па сматрам дужношћу да вас, као старији, упозорим. Ви се возите бициклом, а та забава је сасвим неприлична за васпитача омладине.

— А зашто? — запита Коваленко у басу. — Па, зар ту треба још објашњавати, Михаило Савичу, зар то није јасно? Ако наставник вози

бицикл, шта, онда, преостаје ученицима? Њима преостаје само да ходају наглавце! Пошто то није дозвољено окружницом, значи да је забрањено. Јуче сам се запрепастио! Кад сам угледао вашу сестрицу, смркло ми се пред очима. Жена или девојка на бициклу — то је ужасно!

— А шта ви, заправо, желите? — Желим само једно: да вас упозорим, Михаило Савичу. Ви сте млад човек, пред вама је будућност,

треба се понашати врло, врло опрезно, а ви сте тако немарни, ох, како сте немарни! Идете у везеној кошуљи, стално сте на улици са некаквим књигама, а сада још и тај бицикл. О томе да се ви и ваша сестрица возите бициклом дознаће директор, затим ће допрети до школског надзорника... Па после?

— То што се ја и сестра возимо бициклом, никога се не тиче! — рече Коваленко и зацрвене се. — А ко се буде уплитао у мој лични живот и породичне ствари, тога ћу послати у вражју матер. Беликов побледе и устаде.

— Ако ви говорите са мном таквим тоном, ја не могу да наставим — рече он. — И молим вас да се никад тако не изражавате у мом присуству о претпостављенима. Ви сте дужни да се с поштовањем односите према властима.

— А зар сам ја нешто лоше говорио о властима? — запита Коваленко, гледајући га јетко. — Молим вас, оставите ме на миру. Ја сам поштен човек и с таквим господином као што сте ви не желим да разговарам. Ја не волим достављаче.

Беликов се нервозно узмува и поче брзо да се облачи са изразом ужаснутости на лицу. Јер он је први пут у животу слушао такве грубости.

— Можете да говорите што год желите — рече он, излазећи из предсобља на одмориште степеништа. — Морам само да вас упозорим: можда нас је неко слушао, па како не би неко криво протумачио наш разговор те да штогод не испадне, мораћу да известим господина директора о садржини нашег разговора... у главним цртама. Ја сам дужан да то учиним.

— Да известиш? Одлази и извештавај! Коваленко га ухвати од позади за оковратник и гурну га, те се Беликов скотрља низа степенице,

клопарајући својим каљачама. Степениште је било високо, стрмо, али он се срећно докотрљао до доле, устао и опипао нос: јесу ли му читаве наочари? Али баш у време кад се он котрљао степеништем, уђе Варењка и с њом две васпитачице; оне су стајале доле и гледале — и Беликову је то било најстрашније. Боље би било, чинило му се, да је сломио врат, обе ноге, него што је постао предмет подсмеха: јер сада ће сазнати цео град, допреће до директора, школског надзорника — ах, само да штогод не испадне! — нацртаће нову карикатуру и све ће се завршити тиме што ће му наредити да поднесе оставку...

Кад се подигао, Варењка га је препознала и, гледајући његово смешно лице, изгужван капут, каљаче, не схватајући у чему је ствар, мислећи да је случајно пао, не издржа и закикота се да је цела кућа одјекивала:

— Ха-ха-ха! И тим бучним испрекиданим „ха-ха-ха" завршило се све: и просидба, и Беликовљево земаљско

битисање. Он више није чуо шта говори Варењка и ништа није видео. Пошто се вратио својој кући, пре свега је склонио са стола портрет, а затим је легао и више није устајао.

Кроз три дана дође к мени Афанасије и пита не би ли требало позвати лекара, јер се, вели, са господином нешто збива. Отидох Беликову. Лежао је иза завесе, покривен ћебетом, и ћутао; питаш га нешто, а он само „да" или „не" — и више ни гласка. Лежи, а око њега тумара Афанасије, мрачан, мргодан, и дубоко уздише; а базди на вотку, као бачва.

После месец дана Беликов је умро. У пратњи смо били сви, то јест обе гимназије и богословија. Сада, кад је лежао у мртвачком сандуку, израз лица му је био кротак, пријатан, чак весео, као да се радовао што су га, најзад, положили у футролу из које више никад неће изаћи. Да, он је досегао свој идеал! И као у његову част, током целе сахране било је тмурно, кишовито, и сви смо били у каљачама и са кишобранима. Варењка је, такође, била на сахрани и, док су сандук спуштали у раку, мало је поплакала. Запазио сам да Украјинке само плачу или се кикоћу; средњег душевног стања код њих нема.

Признајем, сахрањивати такве људе као што је био Беликов — право је задовољство. Док смо се враћали са гробља, имали смо смерне снуждене физиономије; нико није хтео да испољи то осећање задовољства — осећање налик на оно које смо доживљавали некад давно, још у детињству, када су старији одлазили од куће, а ми смо трчали по врту сат-два, наслађујући се потпуном слободом. Ах, слобода, слобода! Чак и наговештај, чак и слабашна нада у њену могућност окрилаћује душу, зар не?

Вратили смо се са гробља добро расположени. Али није прошло више од седмице, а живот је потекао као и раније, исто онако суров, заморан, бесмислен, живот који није забрањен окружницом, али није сасвим ни допуштен. Не беше боље. И доиста, Беликова смо сахранили, а колико је још таквих људи у футроли остало, колико ће их још бити!

— Ето, то је оно! — рече Иван Иванич и запали лулу.



— Колико ће их још бити! — понови Буркин. Гимназијски наставник изађе из стаје. Био је то човек малена раста, пун, потпуно ћелав, са црном брадом готово до појаса; и с њим изађоше два пса.

— Месец, гле, месец! — рече он, гледајући навише. Била је већ поноћ. Десно се видело цело село дуга улица се протезала у даљину, на пет врста. Све

је било утонуло у тих дубок сан; ни покрета ни звука, тешко је чак и поверовати да у природи може да буде тако тихо. Кад у ноћ обасјану месечином видиш сеоску улицу са њеним дрвеним кућама, стоговима, уснулим врбама, душа се смирује; у томе свом спокојству, заклоњена ноћним сенама од мука, брига и јада, она је кротка, тужна, дивна, па се чини да је и звезде посматрају нежно и гануто, и да нема више зла на свету и да је све срећно. Лево од ивице села почињало је поље; оно се видело далеко, све до хоризонта, и на читавом том пољу, обливеном месечином — такође ни покрета, ни звука.

— Ето, то је оно — понови Иван Иванич. — А зар то што живимо у загушљивости, тескоби, исписујемо непотребне списе, играмо винт,

12 зар то није футрола? А то што проводимо цео живот међу

беспосличарима, парничарима, глупим, доконим женама, говоримо и слушамо разне бесмислице, зар то није футрола? Ето, ако желите, испричаћу вам о једном врло поучном случају.

— Не, већ је време за спавање — рече Буркин. — До сутра! Обојица пођоше у стају и легоше на сено. И већ су се обојица затиткала и задремала, кад се

наједном зачуше лаки кораци: туп, туп... Неко је корачао близу стаје: прође мало па се заустави, а после минут опет: туп, туп. .. Пси зарежаше.

— То иде Мавра — рече Буркин. Кораци се утишаше. — Видети и слушати како лажу — изговори Иван Иванич, окрећући се на другу страну — а тебе

називају будалом зато што трпиш ту лаж; подносити увреде, понижења, не смети да отворено из јавиш да си на страни поштених, слободних људи, и сам лагати, смешкати се, а све то због комада хлеба, због топлог кутка, због некаквог положаја који не вреди ни пет пара — не, више се тако не може живети!

— Е па, ви то већ другу песму, Иване Иваничу — рече наставник. — Хајде да спавамо. И после десет минута Буркин је већ спавао. А Иван Иванич се стално превртао с једне стране на

другу и уздисао, а затим устаде, опет изађе напоље и, седнувши крај врата, запали лулу.

ОГРОЗД (4)

Још од раног јутра цело небо прекрили су кишни облаци; било је мирно, није се осећала ни спарина ни мора, као за време суморних облачних дана, када су се изнад поља одавно наднели облаци, чека се киша, а ње нема. Доктор ветерине Иван Иванич и професор гимназије Буркин су се уморили од ходања, изгледало им је да поље нема краја. Далеко напред једва су се виделе ветрењаче села Мироносицког, десно се пружао и затим ишчезавао далеко иза села венац брежуљака, и обојица су знала да је то обала реке, тамо су ливаде, зелене врбе, спахилуци, и ако се попне на један од брежуљака, тада се отуда види исто тако огромно поље, телеграф и воз, који издалека личи на гусеницу која пуже, а кад је време ведро, отуда се види чак и град. Сада, када је време мирно, када цела природа изгледа кротка и замишљена, Ивана Иванича и Буркина прожимала је љубав према овом пољу и обојица су размишљала о томе како је велика и како је дивна ова земља.

— Прошли пут, када смо били у амбару код кмета Прокофија — рече Буркин — имали сте намеру да испричате некакву причу.

— Да, ја сам тада хтео да испричам о своме брату. Иван Иванич дубоко уздахну и запали лулу, како би могао да отпочне да прича, али управо у тај час

поче да пада киша. И после три-четири минута падала је јака киша, која није имала намеру скоро да престане, и тешко је било предвидети када ће престати. Иван Иванич и Буркин застадоше у недоумици; пси, покисли, стајали су, подавивши репове, и гледали их ганутљиво.

— Треба да се склонимо негде — рече Буркин. — Хајдемо код Аљохина. Близу је. — Хајдмо. Они скренуше у страну и ишли су непрестано по покошеном пољу, час право, час скрећући удесно,

док нису изашли на пут. Убрзо се указаше тополе, врт, затим црвени кровови амбара; засја се река, и отвори видик на широки рукавац с воденицом и белим купатилом. То је било Совино, где је живео Аљохин.

Воденица је радила пригушујући шуштање кише; брана је подрхтавала. Овде су око таљига стајали покисли коњи, опуштених глава, и ходали људи покривши се џаковима. Било је мокро, блатњаво, неугодно, и рукавац је био туђ, срдит. Иван Иванич и Буркин су осећали влагу, прљавштину, нелагодност по читавом телу, ноге су им отежале од блата, и док су се, пошто су прошли брану, пели према спахијским амбарима, ћутали су, као да су били љути један на другог.

У једном амбару клапарала је вејалица; врата су била отворена, и кроз њих је сукљала прашина. На прагу је стајао лично Аљохин, човек од четрдесет година, висок, дебео, с дугом косом, налик пре на професора или сликара него на спахију. На себи је имао белу, одавно неопрану кошуљу опасану ужетом, уместо панталона гаће, а на ципелама су му се нахватали блато и слама. Нос и очи били су црни од прашине. Он препознаде Ивана Иванича и Буркина и, без сумње, веома се обрадова.

12

Врста игре картама. — (Прим. прев.)



— Изволите, господо, у кућу — рече он осмехујући се. — Ја ћу одмах, у трен ока. Кућа је била велика једноспратница. Аљохин је живео у приземљу, у двема собама са сводовима и

малим прозорима, где су некада живели управници; намештај је овде био једноставан, и мирисало је на ражани хлеб, јефтину вотку и амове. На спрату, у свечаним собама, ретко је боравио, само када су долазили гости. Ивана Иванича и Буркина дочека у кући собарица, млада жена, тако лепа да обојица одједном застадоше и погледаше један другог.

— Не можете замислити како ми је драго што вас видим — рече Аљохин улазећи иза њих у предсобље. — Баш се нисам надао! Пелагеја — обрати се он собарици — дајте гостима да се преобуку. А и ја ћу, се управо преобући. Само треба најпре отићи и окупати се, јер, рекло би се да се од пролећа нисам купао. Хоћете ли, господо, да одемо у купатило, дотле ће овде припремити.

Лепа Пелагеја, тако деликатна и на изглед тако умилна, донесе убрусе и сапун, и Аљохин с гостима крену у купатило.

— Да, одавно се нисам купао — рече он свлачећи се. — Купатило ми је, као што видите, лепо, отац га је још саградио, али немам времена да се купам.

Он седе на степеник и насапуња своју дугу косу и врат, и вода око њега постаде мрка. — Да, слажем се... — рече Иван Иванич, значајно гледајући његову главу. — Одавно се нисам купао ... — понови Аљохин збуњено и још једанпут се насапуња, и вода око

њега постаде тамноплава, као мастило. Иван Иванич изађе напоље, скочи бучно у воду и заплива по киши, широко замахујући рукама, и од

њега су се ширили таласи, и на таласима се њихали бели љиљани; доплива до средине рукавца и зарони, и кроз часак помоли се на другом месту и отплива даље, и непрестано је ронио настојећи да додирне дно. „Ах, боже мој ..." понављао је он наслађујући се. „Ах, боже мој ..." Допливао је до воденице, о нечем поразговарао са сељацима и кренуо натраг, и на средини рукавца се опружио, излажући лице киши. Буркин и Аљохин су се већ обукли и спремали да оду, а он је непрестано пливао и гњурао се.

— Ах, боже мој ... — говорио је он. — Ах, благослови господе. — Доста! — довикну му Буркин. Вратили су се у кућу. И тек када су у великој гостинској соби на спрату запалили лампу, и Буркин и

Иван Иванич, обучени у свилене домаће капуте и топле папуче, сели у наслоњаче, а Аљохин, умивен, очешљан, у новом црном капуту, ходао по гостинској соби, осећајући са задовољством топлоту, чистоћу, суву одећу, лаке ципеле, и када је лепа Пелагеја, газећи бешумно по ћилиму и умилно се осмехујући, служила на послужавнику чај са слатким, тек тада Иван Иванич отпоче причу, и изгледало је да су га слушали не само Буркин и Аљохин већ и старе и младе даме и официри који су мирно и строго гледали из златних рамова.

— Нас је два брата — поче он — ја, Иван Иванич, и други, Николај Иванич, непуне две године млађи. Ја сам се школовао и постао ветеринар, а Николај је већ од деветнаесте године радио у губернијском пореском одсеку. Наш отац Чимша-Хималајски био је кантонист,

13 али нам је, стекавши

официрски чин, оставио наследно племство и омањи посед. После његове смрти посед су нам одузели због дугова, али, било како било, детињство смо провели на селу, у природи. Ми смо, исто као и сељачка деца, и дане и ноћи проводили у пољу, у шуми, чували коње и гулили лику, ловили рибу и томе слично... А ви знате, ко је једном у животу уловио гргеча или видео у јесен дроздове селице како за време ведрих, прохладних дана прелећу у јатима изнад села, тај више није градски житељ и тај ће до саме смрти тежити природи. Мој брат је таворио у губернијском пореском одсеку. Пролазиле су године, а он је и даље седео на истом месту, писао иста писма и непрестано размишљао о једном истом, како да се врати на село. И та његова туга постепено се преобраћала у одређену жељу, у намеру да купи себи омањи спахилук негде на обали реке или језера.

Он је био добар, кротак човек, волео сам га, али никада нисам имао разумевања за овакву жељу да затворим себе у властити спахилук. Уобичајено је да се каже да је човеку потребно само три аршина земље. Али су три аршина потребна лешу, а не човеку. И кажу сада, ако наша интелигенција жуди за земљом и тежи за спахилуком, то је добро. Али су и ови спахилуци три аршина земље. Отићи из града, из борбе, од свакидашње вреве, отићи и склонити се у спахилук, то није живот, то је егоизам, леност, то је својеврсно монаштво, али монаштво без подвига. Човеку нису потребна три аршина земље, ни спахилук, већ му је потребна цела Земљина кугла, цела природа, где би он у слободном пространству могао да испољи све одлике и све карактеристике свог слободног духа.

Брат мој Николај, седећи у својој канцеларији, маштао је како ће јести своје властите шчи, од којих се шири тако примамљив мирис по читавом дворишту, да једе на зеленој трави, да спава на сунцу, да сатима седи испред капије на клупици и да посматра поље и шуму. Пољопривредне књиге и разноврсни савети у календарима причињавали су му задовољство, драгу душевну храну; волео је да чита и новине, али је у њима читао само огласе о продаји толико и толико десетина ораница и ливада са спахијском кућом, реком, вртом, воденицом, с отичућим рибњацима. И у глави су му искрсавали цвеће, поврће, стазице у врту, чворци, шарани у рибњацима и, наравно, сличне ствари. Ове замишљене слике су се разликовале, према огласима који су доспевали до њега, али из неког разлога у свакој од њих неизоставно се налазио огрозд.

13

Син војног лица који је од рођења предодређен за службу у војсци и који касније похађа нижу војну школу. — (Прим. прев.)



Ниједан спахилук, ниједан поетски кут није могао да замисли а да тамо не буде огрозд. „Сеоски живот има своје чари", говорио је он покаткад. „Седиш на балкону, пијеш чај, а по рибњаку

плове твоје патке, шири се опојни мирис и ... огрозд расте." Он је цртао план свога имања и на његовом плану се увек налазило једно исто: а) спахијска кућа, б)

соба за чељад, в) врт, г) огрозд. Живео је штедљиво: закидао себи на јелу, на пићу, одевао се бог те пита како, као просјак, вечито је штедео и стављао у банку. Ужасно је цицијашио. Било ми је тешко да га гледам, и давао сам му нешто новца и слао за празнике, али је он и то остављао на страну. Уврти ли човек себи нешто у главу, онда се ништа не може учинити.

Минуле су године, преместили су га у другу губернију, превалио је четрдесет година, али је и даље читао огласе у новинама и штедео. Затим, чујем, оженио се. У тој истој намери, да купи себи спахилук с огроздом, оженио се старом, ружном удовицом, без трунке љубави, само зато што је она имала уштеђевину. Њих двоје живели су исто тако штедљиво, није јој давао да једе довољно, а њен новац стављао је у банку на своје име. Она је раније била удата за управника поште и навикла је код њега на колаче и на ликере, а код другога мужа није имала довољно ни црног хлеба; почела је да копни од таквог живота, и после две-три године издахнула је. И, наравно, мој брат ниједног часа није помислио да је он виновник њене смрти. Новац, као вотка, прави човека особењаком. У нашем граду умирао је трговац. Пред смрт је наредио да му донесу тањир меда и појео је сав свој новац и срећке заједно с медом како их никоме не би оставио. Једном приликом на железничкој станици посматрао сам стадо, и у међувремену неки накупац је пао под локомотиву, и она му је одсекла ногу. Носимо га ми у чекаоницу, крв лије ужасно, а он непрестано моли да пронађемо његову ногу, и једнако се вајка; у чизми одрезане ноге ставио је двадесет рубаља, како не би пропали.

— Трла баба лан да јој прође дан, те и ви — рече Буркин. — После женине смрти — настави Иван Иванич утонувши у мисли који часак — брат мој почео је да

мерка имање. Наравно, макар човек меркао и пет година, ипак се на крају крајева превари, и купи баш оно о чему није маштао. Брат Николај је преко посредника, с преносом дуга, купио сто дванаест десетина са спахијском кућом, с одајом за чељад, с парком, али без врта, без огрозда, без рибњака с паткама; постојала је река, само је у њој вода била боје кафе, јер се с једне стране имања налазила циглана, а с друге утрина где су паљене кости. Али је мој Николај Иванич кратко време туговао; наручио је двадесет џбунова огрозда, засадио и отпочео да живи као спахија.

Прошле године кренем да га посетим. Отићићу, мислим, погледаћу како је и шта је тамо. У својим писмима брат је звао своје имање овако: „Чумбароклова пустара или Хималајска." Допутовао сам у „Хималајску пустару" поподне. Било је топло. Свуда јаркови, плотови, ограде од коља, засађени редови јела, и не знаш како да утераш кола у двориште, где да сместиш коње. Пођем према кући, а мени у сусрет иде риђи пас, дебео, налик на свињу. Хтео би да лаје, али је лен. Изашла је из кухиње куварица, босонога, дебела, исто тако налик на свињу, и рекла да се господин одмара после ручка. Уђем код брата, он седи на постељи, колена му покривена ћебетом; остарео је, угојио се, подбуо; образи, нос и усне се ушиљили само што не загрокће у ћебету.

Загрлили смо се и заплакали од радости и од тужне мисли да смо некада били млади, а сада смо обојица седи, и време је за умирање. Обукао се и повео ме да ми покаже своје имање.

„Па, како ти овде живиш?" упитах га. „Онако, хвала богу, добро живим." То више није био ранији бојажљиви убогичи-новничић, већ прави спахија, господин. Одомаћио се,

привикао и допало му се; јео је много, купао се у купатилу, гојио, већ се судио с мештанима, са фабриком и онима што су палили кости, и јако вређао када му се сељаци нису обраћали са „ваше високоблагородство". И о души својој старао се помно, спахијски, и доброчинства је чинио не просто, него достојанствено. А каква доброчинства? Лечио је сељаке од свих болести содом и рицинусом и на свој имендан служио је насред села благодарење, а затим чашћавао са пола ведра, мислио је да тако доликује. Ах, то ужасно пола ведра! Данас дебели спахија потрже сељаке код земског старешине због гажења усева, а сутра, на свечан дан, чашћава их са пола ведра, а они пију и кличу ура, и пијани му се клањају до земље. Побољшавање животних услова, ситост, доконост изазивају код Руса самоувереност у највећој мери. Николај Иванич, који је некада док је радио у губернијском пореском одсеку стрепео чак да има властите погледе, сада је говорио само овејане истине, и то таквим тоном као да је министар: „Образовање је нужно, али је за народ оно још преурањено", „телесне казне су уопште узев штетне, али у неким случајевима су корисне и неминовне".

„Ја познајем народ и умем да се опходим с с њим", говорио је он. „Мене народ воли. Треба само да мрднем прстом, и народ ће за мене учинити све што зажелим."

И све је то, знате, говорио с разборитим, срдачним осмехом. Двадесетак пута је поновио: „ми, племићи", „ја, као племић"; очигледно, више се није сећао да је наш дед био сељак, а отац војник. Чак му је и наше презиме Чимша-Хималајски, у суштини бесмислено, изгледало сада звучно, угледно и веома пријатно.

Али није у питању он, већ ја лично. Желим да вам испричам каква се промена збила у мени за то кратко време које сам провео на његовом спахилуку. Навече, док смо пили чај, куварица је донела на сто пун тањир огрозда. То није био купљен, већ властити огрозд, убран први пут од како су посађени жбунови.



Николај Иванич се засмеја и који часак је гледао у огрозд, ћутке, са сузама, није могао да говори од узбуђења, затим је ставио у уста једпо зрно, погледао ме ликујући као дете које је, најзад, добило своју драгу играчку и рекао: „Како је укусно!"

И он је алапљиво јео и непрестано понављао: „Ах, како је укусно! Пробај!" Било је тврдо и кисело, али, како је рекао Пушкин, „поред сијасет истина нама је дража лаж која нас

слави". Видео сам срећног човека чије се заветно маштање тако очигледно остварило, који је постигао циљ у животу, остварио оно што је хтео, који је био задовољан својом судбином, самим собом. Са мојим мислима о људској срећи увек се из неког разлога преплитало нешто тужно, сада, када сам видео срећног човека, мене је обузело тешко осећање, блиско очајању. Особито тешко било је ноћу. Мени су распремили постељу у соби поред братовљеве спаваће собе, и ја сам чуо како он није спавао и како је устајао и прилазио тањиру с огроздом и кидао зрно по зрно. Изводио сам закључак како је у суштини много задовољних, срећних људи! Каква је то помамна снага! Погледајте овај живот: осионост и доконост моћних, незнање и примитивизам слабих, одасвуд је неподношљива беда, тескоба, отпадништво, пијанство, лицемерје, лаж ... Међутим, у свим кућама и по улицама је тишина, мир: од педесет хиљада оних који живе у граду нема ниједног који би се раздрао, необуздано праснуо. Ми видимо оне који одлазе на пијацу по намирнице, дању једу, ноћу спавају, који причају властите глупости, жене се, труде се, смерно отпремају на гробље своје умрле; али не видимо и не чујемо оне који пате, и оно што је страшно у животу збива се негде иза кулиса. Све је тихо, мирно, и негодује само нема статистика: толико је полудело, толико је ведара попијено, толико је деце умрло од глади... И такав поредак је очигледно потребан; очигледно срећан човек осећа задовољство само зато што несрећни носе своје бреме ћутке, и без тог ћутања срећа би била немогућа. То је општа хипноза. Требало би да иза врата свакога задовољног, срећног човека стоји неко с чекићем и непрестано подсећа куцањем да постоје несрећни, да ма колико он био срећан, живот ће му пре или касније показати своје канџе, сручиће се несрећа: болест, сиромаштво, смртни случајеви, и нико га неће видети и неће чути, као што сада он не види и не чује друге. Али човека с чекићем нема, срећан човек живи и ситне свакидашње бриге лако га узнемирују, као ветар јасику — и све ће бити добро. Те ноћи сам схватио како сам и ја био задовољан и срећан — настави Иван Иванич устајући. И ја сам за време ручка и у лову поучавао како треба живети, како веровати, како владати народом. И ја сам говорио да је учење светлост, да је образовање нужно, али је простим људима за сада довољна само писменост. Слобода је благо, говорио сам, без ње се не може, као ни без ваздуха, али треба причекати. Да, говорио сам тако, а сада питам: у име чега чекати? — упита Иван Иванич, љутито гледајући у Буркина. — У име чега чекати, питам вас? Из каквих разлога? Кажу ми да не може све у један мах, свака идеја остварује се у животу постепено, у своје време. Али ко то каже? Где су докази да је то правично? Ви се позивате на природни поредак ствари, на закономерност збивања, али да ли постоји поредак и закономерност у томе што ја жив, разуман човек, стојим изнад јарка и чекам када ће он сам зарасти, или када ће га затрпати нанос, док бих, можда, могао да га прескочим или да саградим мост преко њега? И поново исто, у име чега чекати? Чекати, када се нема снаге живети, а међутим, живети се мора и човек жели да живи!

Отпутовао сам тада из братовљеве куће рано ујутру, и од тог часа нисам више могао да живим у граду. Раздиру ме тишина и мир, бојим се да гледам у прозоре, јер за мене сада нема тежег призора од срећне породице која седи за столом и пије чај. Ја сам већ стар и нисам погодан за борбу, нисам у стању чак ни да мрзим. Ја само душевно патим, нервирам се, једим, али ноћу ми гори глава од кошмара мисли, и не могу да спавам . . . Ах, када бих био млад!

Иван Иванич се прошета од узбуђења из угла у угао, и понови: — Кад бих ја био млад! Он изненада приђе Аљохину и поче да му стеже час једну, час другу руку. — Павле Константиничу! — рече он преклињујућим гласом — не смирујте се, не посустајте! Док

сте млади, јаки, чили, не престајте да чините добра дела! Нема среће и не може је ни бити, а ако у животу постоји смисао и циљ, онда тај смисао и циљ нипошто није у нашој срећи, већ у нечем разумнијем и већем. Чините добра дела!

И све је то Иван Иванич рекао с тужним, преклињућим осмехом, као да је молио за самога себе. Затим смо сва тројица седели у наслоњачама на разним крајевима гостинске собе и ћутали. Прича

Ивана Иванича није причинила задовољство ни Буркину, ни Аљохину. Када иза златних рамова гледају генерали и даме, који у сумрак изгледају као живи, с тешком мором се слуша прича о бедном-чиновничићу који једе огрозд. Из неког разлога се хтело да се прича и слуша о отменим људима, о женама. И то што су они седели у гостинској соби, где је све — и лустери са навлаком, и наслоњаче, и ћилими под ногама — говорило да су овде некада ходали, седели, пили чај баш ови исти људи који су сада гледали из рамова, и затим да је овде нечујно ходала лепа Пелагеја — то је било бајније од свих прича.

Аљохин је с муком савладао сан; устао је рано да послује по газдинству, у три сата изјутра, и сада су му се склапале очи, али се плашио да би гости у његовом одсуству почели да причају нешто интересантно, и није одлазио. Да ли је трезвено, оправдано било то што је малочас говорио Иван Иванич, он није поимао; гости нису говорили ни о крупи, ни о сену, ни о катрану, већ о нечему што није имало непосредне везе с његовим животом, и њему је било драго и желео је да они наставе ...

— Ипак је време за спавање — рече Буркин устајући. — Допустите да вам пожелим лаку ноћ. Аљохин се опрости и оде у своје приземље, а гости остадоше на спрату. Њима двома су дали за



ноћење велику собу, где су се налазила два стара дрвена кревета с резбаријама и у углу стајало распеће од слоноваче: из њихових постеља, широких, прохладних, које је распремила лепа Пелагеја, пријатно је мирисало свеже рубље.

Иван Иванич се ћутке скиде и леже. — Господе, опрости нама грешницима! — рече он и покри се преко главе. Из његове луле која је стајала на столу јако је мирисао пепео од дувана, и Буркин дуго није могао да

заспи и никако није могао да схвати откуда овај тежак мирис. Киша је добовала у прозоре целе ноћи.

О ЉУБАВИ (5)

Следећег дана за доручак служили су врло укусне пирошке, ракове и овчје котлете; и док су јели, дошао је горе кувар Никанор да се обавести шта гости желе за ручак. То је био човек средњег раста, буцмаста лица и ситних очију, обријан, и рекло би се да му бркови нису били обријани, него очупани.

Аљохин исприча да је лепа Пелагеја заљубљена у тога кувара. Пошто је он био пијаница и напрасите ћуди, она није хтела да се уда за њега, али је пристала да живи овако. А он је био врло побожан и религиозна уверења нису му допуштала да живи тако; он је захтевао да она пође за њ, и друкчије није хтео, и грдио ју је кад год је био пијан, чак ју је и тукао. Кад би се напио, она се крила горе и ридала, и тада Аљохин и послуга нису излазили из куће како би је заштитили ако затреба.

Почеше да разговарају о љубави. — Како настаје љубав? — рече Аљохин. — Зашто Пелагеја није заволела неког другог, ко јој више

одговара по душевним својствима и спољашности, него је заволела баш Никанора, ту њушку — овде код нас сви га зову „њушка" — уколико су у љубави важна питања личне среће — све је то неизвесно и о свему томе се може расправљати како нам је воља. Досад је о љубави била речена само једна неоспорна истина, а то је да „тајна сија веља јест", а све остало што су писали и говорили о љубави није било решење, него само постављање питања која су и остала тако нерешена. Објашњење које, рекло би се, вреди за један случај, већ не одговара за десетину других, и најбоље је, по мом мишљењу, објашњавати сваки случај посебно, не покушавајући да се уопштава. Треба, како кажу лекари, индивидуализовати сваки поједини случај.

— Потпуно тачно — сложи се Буркин. — Ми, честит руски свет, склони смо тим питањима која остају без одговора. Обично, љубав

поетизују, украшавају је ружама, славујима, а ми, Руси, украшавамо своју љубав тим судбинским питањима и, уз то, бирамо најнезанимљивија међу њима. У Москви, док сам још био студент, имао сам животну сапутницу, милу даму, која је, увек док сам је грлио, размишљала колико ћу јој давати месечно и пошто је сада фунта

14 говедине. Тако и ми, кад волимо, не престајемо да постављамо себи питања: да ли је то часно

или нечасно, паметно или глупо, куда води та љубав и тако даље. Је ли то добро или није, не знам, али да то смета, не задовољава, раздражује, то знам.

Чинило се да он жели нешто да исприча. Људи који живе усамљено увек имају на души нешто што би радо испричали. У граду нежење намерно одлазе у купатило или у ресторане само да би поразговарали и понекад причају служитељима у купатилу или келнерима врло занимљиве повести, а на селу, обично, отварају душу пред својим гостима. Сада се кроз прозоре видело тмурно небо и дрвеће мокро од кише. По таквом времену није се могло никуд и ништа није преостало него да се прича и слуша.

— Ја живим у Софјину и водим газдинство већ одавно — поче Аљохин — откако сам завршио факултет. По одгоју сам нерадник, а по склоностима кабинетски човек, али имање је, кад сам дошао овамо, било презадужено, а пошто се мој отац задуживао делом и зато што је много трошио на моје школовање, одлучио сам да не одем одавде и да радим док не исплатим тај дуг. Одлучио сам тако и почео овде да радим, признајем, не без извесног гађења. Овдашња земља рађа мало и, да пољопривреда не би била на штети, треба се користити радом кметова или надничара, што је готово једно те исто, или водити своје газдинство на сељачки начин, то јест радити сам у пољу, са својом породицом. Средине ту нема. Али ја се тада нисам упуштао у такве појединости. Нисам поштедео ниједан комадић земље, сатерао сам све мушко и женско из суседних села, рад је овде код мене бесно киптео; и ја сам орао, сејао, косио и при томе чамио и гадљиво се мрштио као сеоска мачка која од глади једе краставце у повртњаку; тело ме је болело, а спавао сам на ногама. У прво време чинило ми се да тај радни живот могу лако да помирим са својим културним навикама; да бих то постигао, мислио сам, треба само да се држим извесног спољашњег реда. Сместио сам се овде горе, у свечаним собама, и установио да ми после доручка и ручка служе кафу са ликерима, а пошто бих легао, читао бих ноћу „Весник Европе".

15 Али једном дође наш свештеник, отац

Иван, и одједном попи све моје ликере; и „Весник Европе" је отишао такође поповим кћерима, јер преко лета, нарочито за време косидбе, нисам успевао ни да се докопам своје постеље и уснивао у стаји на саоницама, или негде у шумаревој кућици — па где ћеш ту читати? Мало-помало преселио сам се доле, почео да ручавам у кухињи за послугу, а од пређашње раскоши остала ми је само сва ова послуга, која је

14

Мера за тежину: 409,5 г. — (Прим. прев.) 15

Угледан књижевни, научни и политички часопис, излазио од 1866. до 1918. — (Прим. прев.)



служила још мом оцу и коју бих тешка срца отпустио. Првих година изабрали су ме овде за почасног мировног судију. Каткад сам морао да навраћам у

град и да учествујем на седницама скупштине и окружног суда, и то би ме разонодило. Кад проживиш овде непрекидно два-три месеца, нарочито зими, најзад почнеш да чезнеш за црним реденготом. А у окружном суду је било и реденгота, и мундира, и фракова, све сами правници, људи који су стекли опште образовање; имао си с ким да поразговараш. После спавања у саоницама, после кухиње за послугу, седети у наслоњачи, у чистом рубљу, у лаким ципелама, са ланцем на грудима — то је таква раскош!

У граду су ме примали срдачно, ја сам се радо упознавао. А од свих познанстава најчвршће и, истину говорећи, мени најпријатније било је познанство са Лугановичем, другом председника окружног суда. Ви га знате обојица: врло пријатна особа. То је било баш после познатог поступка против паликућа; претрес се продужио два дана, били смо уморни. Луганович ме погледа и рече:

— Знате ли шта? Хајдемо к мени на ручак. То је било неочекивано, јер сам се са Лугановичем мало познавао, само званично, и ниједном нисам

био код њега. Само сам за часак свратио у своју собу да бих се пресвукао, и пошао на ручак. А онда ми се пружила прилика да се упознам с Аном Алексејевном, Лугановичевом женом. Тада је она још била млада, није била старија од двадесет две године, и пола године пре тога родила је прво дете. Давно је то било и сада бих тешко могао да одредим шта је заправо у њој било тако необично, шта ми се толико свидело код ње, а тада, за време ручка, све ми је било непомутиво јасно; видео сам младу жену, дивну, добру, образовану, чаробну, жену какву раније никад нисам срео; и одмах сам у њој осетио блиско, већ познато биће, као да сам то лице, те предусретљиве умне очи већ видео некад у детињству, у албуму који је лежао на комоди код моје мајке.

У поступку против паликућа осудили су четири Јеврејина, прогласили су их бандом, и то, по мом мишљењу, сасвим неоправдано. За ручком сам се веома узбуђивао, било ми је тешко, и више се не сећам шта сам говорио, само Ана Алексејевна је стално климала главом и говорила мужу: — Димитрије, па како је то могућно? Луганович је добричина, један од оних простодушних људи који се чврсто држе мишљења да је човек крив чим је доспео на суд и да се сумња у правилност пресуде не може изражавати друкчије него законским путем, написмено, али нипошто за време ручка нити у приватном разговору.

— Ви и ја нисмо палили — говорио је благо — и ето, нама не суде, не затварају нас. И обоје, муж и жена, трудили су се да ја више једем и пијем. По извесним ситницама, по томе, на

пример, што су заједно кували кафу и по томе што су једно друго одмах разумели, могао сам да закључим да живе мирно, срећно и да се радују госту. После ручка свирали су на клавиру у четири руке. Затим се смрачило и ја сам отишао. Било је то почетком пролећа. Затим сам цело лето провео у Софјину непрекидно и нисам имао времена чак ни да помислим на град, али сећање на витку плавокосу жену остало је у мени свих тих дана; нисам мислио на њу, али као да је њена лака сенка лежала на мојој души.

У позну јесен у граду се одржавала приредба у добротворне сврхе. Улазим у губернаторову ложу (позвали су ме онамо за време одмора између чинова), видим — крај губернаторовице Ана Алексејевна, и опет исти тај неодољив, продоран утисак лепоте и милих нежних очију, и опет исто осећање блискости.

Седели смо једно уз друго, затим смо изашли у фоаје. — Смршали сте — рече она. — Јесте ли били болесни? — Да. Прехлађено ми је раме и, кад је време кишно, рђаво спавам. — Изгледате малаксали. Онда, пролетос, када сте дошли на ручак, били сте млађи, бодрији. Били

сте тада пуни полета и много сте говорили, били сте врло занимљиви и, признајем, мало сте ме занели. Не знам зашто, али често сте ми долазили у сећање, и данас, док сам се спремала да пођем У позориште, чинило ми се да ћу вас видети.

И она прсну у смех. — Али данас изгледате малаксали — понови она. — То вас чини старијим. Сутрадан сам доручковао код Лугановича. После доручка они су пошли у свој летњиковац да би

тамо издали наређења што се тиче зиме, и ја сам пошао с њима. С њима сам се и вратио у град и у поноћ пио код њих чај у тихој породичној средини, док је горео камин, а млада мати стално одлазила да погледа спава ли њена девојчица. И после тога, приликом сваког свог доласка, неизоставно сам посећивао Лугановиче. На мене су навикли, и ја сам навикао. Обично сам улазио без најављивања, као домаћи.

— Ко је то? — чуо би се из удаљених соба отегнут глас, који ми се чинио тако диван. — То је Павле Константинич — одговарала је собарица или дадиља. Ана Алексејевна је излазила преда ме са забринутим лицем и сваки пут би питала: — Зашто тако дуго нисте долазили? Да се није штогод десило? Њен поглед, извајана племенита рука, коју ми је пружала, њена домаћа хаљина, фризура, глас,

кораци — сваки пут су изазивали у мени исти утисак нечег новог, необичног у мом животу и важног. Дуго смо разговарали и дуго ћутали, размишљајући свак за себе, или ми је она свирала на клавиру. Ако никог није било код куће, ја сам остајао и чекао, разговарао са дадиљом, играо се са дететом или у кабинету лежао на турском дивану и читао новине, а кад би се Ана Алексејевна вратила, дочекивао сам је у предсобљу, узимао од ње све што је купила и, ко зна зашто, увек сам те ствари носио са таквом љубављу, са таквим усхићењем као дечак.

Постоји пословица: немала баба бијеса, него купила прасе. Нису имали Лутановичи брига, па су се



спријатељили са мном. Ако дуго нисам долазио у град, значи — био сам болестан или ми се нешто догодило, и обоје су се веома бринули. Бринули су се што ја, образован човек, који зна језике, уместо да се бавим науком или књижевношћу, живим на селу, бакћем се, много радим, али сам увек без пребијене паре. Чинило им се да патим и, ако говорим, смејем се, једем, онда то чиним само зато да бих сакрио своје патње, па сам чак и у тренуцима весеља, кад ми је било добро, осећао на себи њихове испитивачке погледе. Нарочито су били дирљиви кад ми је стварно било тешко, кад би ме притиснуо неки поверилац или кад нисам имао новаца за исплату везану за рок; супружници су се сашаптавали крај прозора, затим ми је он прилазио и озбиљна лица говорио:

— Ако вам, Павле Константиновичу, данас треба новац, ја и жена вас молимо да се не устручавате и узмете од нас.

И уши су му црвенеле од узбуђења. А догађало се да, исто тако, пошто би се сашаптали крај прозора, он приђе мени црвених ушију и вели:

— Жена и ја вас усрдно молимо да примите од нас овај поклон. И пружио би ми дугмад за кошуљу, табакеру или лампу; а ја сам им као уздарје слао са села заклану

живину, маслац и цвеће. Узгред речено, обоје су били имућни људи. У почетку ја сам често узимао на зајам и нисам био нарочито избирљив, узимао сам где сам год могао, али никаква ме сила није могла нагнати да позајмим од Лугановича. Та чему и говорити о томе!

Био сам несрећан. И код куће, и у пољу, и у стаји трудио сам се да схватим тајну младе, лепе, паметне жене која се удаје за незанимљивог човека, готово старца (муж је имао преко четрдесет година), има с њим децу — да схватим тајну тог незанимљивог човека, добричине, обичног, који расуђује са тако досадном разборитошћу, на баловима и поселима држи се уз важне људе, тром непотребан, са послушним, равнодушним изразом лица, као да су па довели овамо да продаје, али који верује у своје право да буде срећан, да има с њом децу; и стално сам се трудио да схватим зашто је она срела баш њега, а не мене, и зашто је у нашем животу морала да се догоди тако ужасна грешка.

А кад год сам долазио у град, по њеним очима сам видео да ме је чекала. И она ми је сама признавала да је још од јутра имала неко нарочито предосећање, погађала је да ћу доћи. Дуго смо разговарали, ћутали, али нисмо признавали једно другом своју љубав и скривали смо је бојажљиво, љубоморно. Бојали смо се свега што би могло и нама самим да открије нашу тајну. Ја сам волео нежно, дубоко, али сам размишљао, питао сам се куда може да нас поведе наша љубав ако не будемо имали довољно снаге да се боримо с њом. Чинило ми се невероватно да та моја тиха, тужна љубав одједном грубо прекине срећан ток живота њеног мужа, деце, целог тог дома где су ме тако волели и где су ми толико веровали. Је ли то поштено? Она би пошла са мном, али куда? Куда бих је могао одвести? Друкчије би било кад би мој живот био леп, занимљив, кад бих се, на пример, борио за ослобођење домовине, или био знаменит научник, глумац, сликар, а овако бих морао да јој једне обичне, једноличне околности заменим другим, исто толико или још више једноличним. И колико би трајала наша срећа? Шта би било с њом у случају моје болести, смрти или, једноставно, ако бисмо се престали волети?

И она је, по свој прилици, размишљала на сличан начин. Мислила је на мужа, децу, на своју мајку, која је волела њеног мужа као сина. Ако би се она предала свом осећању, морала би да лаже или да говори истину, а у њеном положају и једно и друго било би подједнако страшно и неугодно. И њу је мучило питање: хоће ли ми њена љубав донети срећу, неће ли она замрсити мој живот, и без тога тежак, пун свакојаких невоља? Чинило јој се да више није довољно млада за мене, да није довољно вредна ни енергична да почне нов живот, и често је разговарала са мужем о томе како ја треба да се оженим паметном, честитом, девојком, која би била кућаница, помоћница — и сместа би додавала да ће се тешко наћи таква девојка у целом граду.

Међутим, пролазиле су године. Ана Алексејевна је већ имала двоје деце. Кад сам долазио Лугановичима, послуга се предусретљиво осмехивала, деца су викала да је дошао чика Павле Константинич и вешала ми се о врат, сви су се радовали. Нису поимали шта се догађало у мојој души и мислили су да се и ја радујем. Сви су видели у мени племенито биће. И одрасли и деца осећали су да собом корача племенито биће, и то је у њихове односе према мени уносило неку нарочиту драж, као да је у мом присуству и њихов живот био чистији и лепши. Ана Алексејевна и ја одлазили смо заједно у позориште, свакад пешице. Седели смо у наслоњачама једно до другог, наша су се рамена додиривала, ја сам ћутке узимао из њених руку двоглед и у том часу осећао да ми је блиска, да је моја, да не можемо једно без другог, али услед неког чудног неспоразума, изишавши из позоришта, увек смо се опраштали и разилазили као туђинци. У граду су већ говоркали о нама враг би знао шта, али у свему што су говорили није било ниједне истините речи.

Последњих година Ана Алексејевна је почела чешће да одлази час мајци, час сестри. Она је већ постајала нерасположена, јављала се свест о незадовољеном, упропашћеном животу, и тада није желела да види ни мужа ни децу. Већ се лечила од живчаног растројства.

Све време смо ћутали, а пред страним лицима она је осећала неку чудну раздражљивост према мени; ма о чему да сам говорио, она се није слагала са мном, а ако бих се препирао с неким, држала би страну мом противнику. Кад бих нешто испустио, она би хладно рекла:

— Честитам. Ако бих, полазећи с њом у позориште, заборавио да понесем двоглед, она је после говорила:



— Тачно сам знала да ћете га заборавити. На срећу, или на несрећу, у животу нема ничег што се пре или после не заврши. Дошло је време

растанка, јер су Лугановича поставили за председника у једној од западних губернија. Требало је продати намештај, коње, летњиковац. Када су одлазили у летњиковац, а затим, враћајући се, освртали се како би последњи пут бацили поглед на врт, зелени кров, сви су били тужни, и ја сам схватао да је дошло време да се опростимо не само са летњиковцем. Било је одлучено да крајем августа испратимо Ану Алексејевну на Крим, куда су је слали лекари, а нешто касније отпутоваће Луганович са децом у своју западну губернију.

Пратили смо Ану Алексејевну у великој групи. Када се већ била опростила са мужем и децом, а до трећег знака звона остао је само тренутак, ја утрчах к њој у купе како бих ставио на полицу једну од њених корпица коју само што није заборавила; требало је да се опростимо. Кад су се ту, у купеу, наши погледи срели, обоје нас издаде снага, ја је загрлих, она притисну лице на моје груди и сузе јој потекоше из очију. Љубећи јој лице, рамена, руке, влажне од суза — о, како смо нас двоје били несрећни! — ја јој признадох своју љубав и са продорним болом у срцу схватих колико је било непотребно, сићушно и варљиво све што нам је сметало да волимо. Схватио сам да када волиш, онда у свом расуђивању о тој љубави треба да полазиш од вишег, важнијег но што су срећа и несрећа, грех или врлина у њиховом уобичајеном смислу, или не треба уопште расуђивати.

Пољубио сам је последњи пут, стиснуо јој руку и растали смо се — заувек. Воз се већ кретао. Сео сам у суседни купе — био је празан — и до прве станице седео сам ту и плакао. Затим сам пошао кући у Софјино пешице .. .

Док је Аљохин причао, киша је престала и помолило се сунце. Буркин и Иван Иванич изађоше на балкон: отуда ое пружао диван поглед на врт и на речни завијутак, који је сада блистао на сунцу као огледало. Посматрали су са уживањем и истовремено су жалили што се тај човек, доброћудних, паметних очију, који им је причао тако искрено, стварно бакће овде, на овом големом имању, а не бави се науком или нечим другим што би му живот учинило пријатнијим; и мислили су о томе како је морало бити тужно лице младе даме док се он опраштао с њом у купеу и љубио јој лице и рамена. Обојица су је сретала у граду, а Буркин ју је чак познавао и сматрао да је лепа.

ЈОНИЧ (6)

I

Кад су се у губернијском граду С. придошлице жалиле на досаду и једноличност живота, мештани, као да се правдају, говорили су да је, напротив, у С. врло лепо, да у С. постоји библиотека, позориште, клуб, да се приређују балови, да, најзад, има паметних, занимљивих, пријатних породица с којима се човек може упознати. И указивали су на породицу Туркина, као на најобразованију и најдаровитију.

Та је породица становала у главној улици, поред гувернера, у сопственој кући. Иван Петрович Туркин, пун и леп смеђокос човек са бакенбардима, приређивао је аматерске представе у добротворне сврхе и сам је играо старе генерале и при том врло смешно кашљуцао. Он је знао много анегдота, шарада

16, узречица, волео је да се шали и прави досетке, и увек је имао на лицу такав израз да се није

могло знати да ли се шали или говори озбиљно. Његова жена, Вера Јосифовна, сувоњава љупка дама са pince-nez

17, писала је приповести и романе, и радо их је читала наглас својим гостима. Кћи, Јекатерина

Ивановна, млада девојка, свирала је у клавир. Једном речју, сваки члан породице био је нечим обдарен. Туркини су примали госте срдачно и показивали им своје таленте весело, са искреном простодушношћу. У њиховој великој кући од камена било је пространо и лети свеже, половина прозора гледала је у стари сеновит врт, где су у пролеће певали славуји; док су у кући седели гости, у кухињи су лупали ножевима, а у дворишту је мирисало на пржен лук — и то је свагда наговештавало обилну и укусну вечеру.

И доктору Старцеву, Димитрију Јоничу, кад је био тек постављен за среског лекара и настанио се у Дјалижу, на десет врста од С., такође су говорили да он, као образован човек, треба неизоставно да се упозна са Туркинима. Једном, у зиму, на улици су га представили Ивану Петровичу; поразговарали су о времену, о позоришту, о колери, следио је позив. У пролеће, на празник — био је то Спасовдан — после пријема болесника, Старцев се упутио у град да се мало разоноди и уз пут понешто купи. Ишао је пешице, не журећи (своје коње још није имао), и све време је певушио:

Док још нисам пио сузе из купе живота ...

У граду је ручао, прошетао по парку, затим му је, некако сам по себи, дошао у сећање позив Ивана Петровича, и он одлучи да сврати Туркинима и погледа какви су то људи.

— Добар дан, молим — рече Иван Петрович, дочекујући га на улазу. — Врло, врло ми је мило што видим тако пријатног госта. Хајдемо, представићу вас својој бољој половини. Велим ја њему, Верице — настављао је, упознајући доктора са женом — ја му велим да нема никаквог римског права да седи у својој болници, он мора своје слободно време да жртвује друштву. Зар не, душо?

— Седите овде — рекла је Вера Јосифовна, смештајући госта крај себе. — Можете ми се удварати.

16

Слоговна загонетка. — (Прим. прев.) 17

Цвикер (франц.). — (Прим. прев.)



Мој муж је љубоморан, то је прави Отело, али ми ћемо се потрудити да се понашамо тако да ништа не примети.

— Ах, ти, пиленце, враголанко... — нежно промрмља Иван Петрович и пољуби је у чело. — Изволели сте у врло згодно време — обрати се он опет госту. — Моја боља половина је написала великански роман и данас ће га читати наглас.

— Жанићу — рече Вера Јосифовна мужу — dites que l'on nous donne du the18

. Старцеву представише Јекатерину Ивановну, осамнаестогодишњу девојку, веома сличну мајци, исто

тако мршаву и љупку. Израз лица јој је био још детињи, а струк танак и нежан; док су девичанске, већ развијене груди, лепе и једре, говориле о пролећу, истинском пролећу. Затим су пили чај са слатким, медом, бомбонама и врло укусним кексом који се топио у устима. Како је настајало вече, мало-помало, гости су се скупљали, и сваког од њих Иван Петрович је погледао својим насмејаним очима говорећи:

— Добар дан, молим. Затим су сви седели у салону, са врло озбиљним лицима, а Вера Јосифовна је читала свој роман.

Почела је овако: „Мраз је стезао..." Прозори су били широм отворени, чуло се како у кухињи лупају ножевима и осећао се мирис прженог лука... У меким дубоким наслоњачама било је удобно, светлост је тако умиљато треперила у сутону салона; и сада, у летње вече, док су са улице допирали гласови и смех, а споља се увлачио мирис јоргована, тешко се могло схватити како је то стезао мраз и како је сунце на заласку осветљавало својим хладним зрацима снежну равницу и путника који је усамљен ишао путем. Вера Јосифовна је читала о томе како је млада и лепа грофица градила у свом селу школе, болнице, библиотеке и како је заволела путујућег сликара — читала је о ономе што се у животу никад не догађа, а ипак је било пријатно и угодно слушати, и у главу су долазиле само неке добре, спокојне мисли — човеку се није устајало.

— Није лошасто... — тихо изусти Иван Петрович. А један од гостију, слушајући и губећи се у мислима некуд врло, врло далеко, рече једва чујно: — Да . .. доиста ... Прошао је један час, и још један. У оближњем градском парку свирао је оркестар и певао хор. Кад је

Вера Јосифовна затворила своју свеску, пет минута су ћутали и слушали песму Лучић, коју је певао хор и која је казивала оно чега није било у роману, а што се догађа у животу.

— Да ли објављујете своја дела у часописима? — запита Старцев Веру Јосифовну. — Не — одговори она — нигде не објављујем. Напишем и склоним у свој орман. Зашто да

објављујем? — објасни она. — Па ми имамо новаца. И сви због нечега уздахнуше. — А сада ти, Мацане, одсвирај нешто — рече Иван Петрович кћери. Отворише клавир, раширише ноте, које су већ биле припремљене. Јекатерина Ивановна седе и

обема рукама удари по диркама; а одмах затим поново удари из све снаге, па опет, и опет. Рамена и груди су јој подрхтавали. Она је тврдоглаво ударала стално по истом месту, и чинило се да неће престати све док дирке не забије у клавир. Салон се испуни грмљавином. Грмело је све: и под, и таваница, и намештај... Јекатерина Ивановна је свирала тежак став, занимљив управо због своје тежине, дуг и једноличан, и, слушајући, Старцев је замишљао како се сависоке планине руши камење, једнако се руши и руши, и желео је да оно што пре престане да се руши, а, истовремено, Јекатерина Ивановна, румена од напора, снажна, енергична, са увојком који јој је пао на чело — веома му се свиђала. После зиме проведене у Дјалижу, међу болесницима и сељацима, седети у салону, посматрати то младо, дражесно и, јамачно чедно биће, и слушати те бучне, досадне, али ипак културне звуке — било је тако пријатно, тако ново...

— Дакле, Мацане, данас си свирала као никад — рече Иван Петрович са сузама у очима кад је његова кћи завршила и устала. — Умри, Денисе, боље нећеш написати.

19

Сви су је опколили, честитали јој, дивили јој се, уверавали је да већ одавно нису слушали такву музику, а она је слушала ћутке, благо се осмехујући, и у целом њеном бићу оцртавао се тријумф.

— Дивно! Изванредно! — Дивно! — рече и Старцев, предајући се општем заносу. — Где сте учили музику? — запита он

Јекатерину Ивановну. — На конзерваторијуму? — Не, на конзерваторијум се тек спремам, а засад сам учила овде, код мадам Завловске. — Ви сте се школовали у овдашњој гимназији? — О, не! — одговори уместо ње Вера Јосифовна. — Позивали смо наставнике кући, а у гимназији

или у институту, сложићете се, могло би бити рђавих утицаја. Док девојка расте, треба да се налази под утицајем матере.

— Па ипак, на конзерваторијум ћу отићи — рече Јекатерина Ивановна. — Не, Мацан воли своју маму. Мацан неће жалостити тату и маму. — Не, отићи ћу! Отићи ћу! — рече Јекатерина Ивановна у шали и јогунасто, и лупну ногом. А за време вечере већ је показивао своје способности Иван Петрович. Смејући се само очима, он је

причао анегдоте, правио досетке, постављао смешне загонетке и сам их решавао, а непрестано је говорио

18

Реците да нас послуже чајем (франц.). — (Прим. . 19

Алузија на речи кнеза Потемкина упућене Д. И. Фонвизину после представе његове комедије Малолетник —(Прим. прев.)



својим необичним језиком, изграђеним дугим упражњавањем духовитости, који му је, очевидно, већ одавно прешао у навику: великански, није лошасто, понижено вам захваљујем ...

Али то није било све. Док су се гости, сити и задовољни, тискали у предсобљу, тражећи своје капуте и штапове, око њих се мувао лакеј Павлуша или, како су га овде звали, Пава, четрнаестогодишњи дечак, ошишан и буцмаст.

— Дедер, Паво, покажи! — рече му Иван Петрович. Пава заузе позу, подиже руку увис и изговори патетично: — Умри, несрећнице! И сви се закикоташе. „Забавно", помисли Старцев излазећи на улицу. Он сврати у ресторан и попи пиво, затим се упути пешице кући у Дјалиж. Ишао је и целим путем

певушио: Твој глас је за ме и нежан и чежњив... Пошто је прешао девет врста и затим, идући на спавање, он није осећао ни најмањи замор. Шта-

више, чинило му се да би са задовољством прешао још двадесет врста. „Није лошасто...", сети се, уснивајући и насмеја се.

II

Старцев је стално намеравао да посети Туркине, али у болници је било врло много посла и никако није могао да улучи слободно време. Тако је у раду и самоћи прошло више од годину дана; кад, гле, донесоше из града писмо у плавом коверту...

Вера Јосифовна је већ одавно патила од мигрене, али у последње време, кад ју је Мацан сваки дан плашила да ће отићи на конзерваторијум, напади су учестали. Туркине су обишли сви градски лекари; дошло је, најзад, ред и на среског. Вера Јосифовна му је написала потресно писмо, у коме га је молила да дође и олакша јој муке. Старцев је дошао и потом је почео често, врло често да посећује Туркине . .. Он је одиста мало помогао Вери Јосифовној, а она је већ свим гостима рекла како је то особит, изванредан доктор. Али он више није одлазио Туркинима због њене мигрене...

Празничан дан. Јекатерина Ивановна је завршила своје дуге заморне вежбе на клавиру. Затим су дуго седели у трпезарији и пили чај, а Иван Петрович је причао нешто смешно. Уто одјекну звонце; требало је отићи у предсобље и дочекатинеког госта. Старцев искористи тренутак забуне и рече Јекатерини Ивановној шапатом, силно узбуђен:

— Тако вам бога, молим вас, не мучите ме хајдемо у врт! Она слегну раменима, као да се двоуми и не схвата шта он хоће од ње, али устаде и пође. — Ви по три, четири часа свирате на клавиру — говорио је идући за њом — затим седите с мамом и

никада се не може поразговарати с вама. Посветите ми бар четврт часа, молим вас. Ближила се јесен и у старом врту је било тихо, сетно, а на стазама је лежало загасито лишће. Већ

се рано смркавало. — Нисам вас видео целе седмице — продужи Старцев — а кад бисте знали какво је то мучење!

Седнимо. Саслушајте ме. Њих двоје су имали омиљено место у врту: клупу под старим широким кленом. И сада седоше на ту

клупу. — Шта желите? — запита Јекатерина Ивановна хладно, пословним тоном. — Нисам вас видео целе седмице, нисам вас слушао тако дуго. Страсно желим, жудим за

вашим гласом. Говорите. Она га је заносила својом свежином, наивним изразом очију и лица. Чак и у томе како јој је стајала

хаљина видео је нешто ванредно љупко, што је дирало својом неусиљеном и наивном грациозношћу. А истовремено, без обзира на ту наивност, чинила му се веома паметна и зрела за своје године. С њом је могао да разговара о књижевности, о уметности, о било чему, могао је да јој се жали на живот, на људе, мада се догађало да за време озбиљног разговора она одједном неумесно почне да се смеје или отрчи у кућу. Као готово све девојке из С., много је читала (иначе, у С. су уопште читали врло мало и у овдашњој библиотеци су говорили како би се библиотека могла слободно затворити да није девојака и младих Јевреја). То се Старцеву бескрајно свиђало, он ју је са узбуђењем свакипут питао шта је читала последњих дана и очаран је слушао док је причала.

— Шта сте читали ове седмице док се нисмо видели? — запита он сада. — Причајте, молим вас. — Читала сам Писемског. — А шта? — Хиљаду душа — одговори Мацан. — А како се смешно звао Писемски: Алексеј Феофилактич! — Куда ћете? — запрепасти се Старцев кад она одједном устаде и пође у кућу. — Треба свакако

да поразговарамо, морам да вам изјавим... Останите са мном бар пет минута! Преклињем вас! Она стаде, као да је желела нешто да каже, затим му невешто тутну у руку цедуљу и отрча у кућу, а

тамо опет седе за клавир. „Вечерас у једанаест часова", прочита Старцев, „будите на гробљу код споменика Деметијеве." „Па, то је стварно сасвим неразумно", помисли он, дошавши к себи. „Какве ту везе има гробље?



Зашто?" Било му је јасно: Мацан се шегачила. Заиста, коме би озбиљно пало на памет да закаже састанак

ноћу, далеко ван града, на гробљу, кад се то лако може удесити на улици, у градском парку? И зар приличи њему, среском лекару, паметном, трезвеном човеку, да уздише, прима цедуљице, вуцара се по гробљима, прави глупости којима се смеју сада чак и гимназијалци? Куда ће га одвести ова романса? Шта ће му рећи колеге кад сазнају? Тако је размишљао Старцев, врзмајући се у клубу око столова, а у пола једанаест одједном пође на гробље.

Већ је имао свој пар коња и кочијаша Пантелејмона у сомотском прслучићу. Сијао је месец. Било је тихо, топло, али топло као што бива у јесен. У предграђу, поред кланица, завијали су пси. Старцев остави коње на крају града, у једној од попречних улица, а сам пође на гробље пешице. „Свако има своје бубице", мислио је он, „Мацан је, такође, настрана и — ко зна? — можда се не шали, доћи ће:, и препусти се тој слабој, празној нади, и она га опи.

Око пола врсте ишао је пољем. Гробље се оцртавало у даљини као тамна пруга, налик на шуму или велик врт. Појави се ограда од белог камена, капија... При месечини на капији се могло прочитати: „Ближи се час када..." Старцев уђе на вратанца и прво што је угледао бејаху бели крстови и споменици са обе стране широке стазе дуж дрвореда, и црне сенке од њих и од топола; и далеко унаоколо видело се бело и црно, и уснуло дрвеће нагињало је своје гране над белину. Чинило се да је овде светлије него у пољу; кленово лишће, слично шапама, оштро се истицало на жутом песку стазе и на плочама, а натписи на споменицима били су читки. Испрва Старцева изненади то што је видео сада први пут у животу и што му се, вероватно, више неће догодити да види: свет који не личи ни на шта друго — свет где је месечина тако лепа и блага, као да је њена колевка овде где нема живота, нема га никако, али у свакој тамној тополи, у свакој хумци осећа се присуство тајне, која обећава тих, диван, вечан живот. Плоче и увело цвеће, уједно оа јесењим мирисом лишћа, одишу опроштајем, тугом и спокојством.

Унаоколо мук. У дубокој смирености с неба су посматрале звезде, и Старцевљеви кораци одјекивали су тако реско и неумесно. И тек кад су на цркви почели да избијају часови, и он замисли сама себе мртвог, закопаног овде занавек, учини му се како га неко посматра, и за тренутак помисли да то није мир ни тишина, него потмула сета непостојања, пригушено очајање ...

Споменик Деметијеве је у облику капеле, са анђелом на врху. Некад је кроз С. прошла италијанска опера, једна од певачица је ту умрла, сахранили су је и поставили овај споменик. У граду је се више нико није сећао, али кандило над улазом одбијало је месечеву светлост и чинило се да гори.

Није било никог. А и ко би долазио овамо у поноћ? Али Старцев је чекао и, као да је месечина подгревала страст у њему, чекао је страсно и замишљао у машти пољупце, загрљаје. Поседео је крај споменика једно пола часа, затим је прошетао споредним стазама, са шеширом у руци, ишчекујући и размишљајући о томе колико је овде, у овим гробовима, покопано жена и девојака, које су биле лепе, дражесне, које су волеле, изгарале ноћу од страсти, предавале се миловању. Како мајка-природа, у ствари, збија гадну шалу са човеком, како је непријатно увиђати то! Тако је размишљао Старцев и истовремено је желео да викне како он хоће, како очекује љубав по сваку цену; пред њим се више нису белели комади мермера, него дивна тела, он је видео облике који су се стидљиво крили у сенци дрвећа, осећао је топлину, и то мучење је постајало неподношљиво ...

Као да се спустила завеса, месец зађе за облаке, те се наједном све унаоколо смрачи. Старцев једва пронађе капију — већ је било мрачно као у јесењу ноћ — затим је лутао час и по, тражећи попречну улицу где је оставио кола и коње.

— Уморио сам се, једва се држим на ногама — рече он Пантелејмону. И док је с уживањем седао у кочије, помисли: „Ох, не би се требало гојити!"

III

Следеће вечери он пође Туркинима да запроси њихову кћер. Али показало се да је то незгодно, јер је Јекатерину Ивановну у њеној соби чешљао фризер. Она се спремала да оде у клуб на игранку.

Морао је опет дуго да седи у трпезарији и да пије чај. Видећи да је гост замишљен и да се досађује, Иван Петрович извади из џепа на прслуку цедуљицу и прочита смешно писмо управитеља Немца о томе како су се на имању покварили ,затвореници' и ,срушио' зид.

„А мираз ће, вероватно, дати поприличан", мислио је Старцев, слушајући расејано. После бесане ноћи он је био ошамућен као да су га запојили нечим слатким и опојним. У души му је

било магловито, али радосно и топло, а, истовремено, у глави му је неки хладан и суров делић расуђивао: „Заустави се док не буде касно! Је ли она прилика за тебе? Она је размажена, ћудљива, спава до

два часа, а ти си црквењаков син, срески лекар ..." „Па шта онда?" мислио је. „Нека." „А уз то, ако се ожениш њом", настављао је делић, „њена својта ће те натерати да напустиш службу

у срезу и да живиш у граду." „Па шта онда?" мислио је. „Ако је у граду, онда у граду. Даће мираз, средићемо прилике..." Најзад уђе Јекатерина Ивановна у балској хаљини, деколтована, лепушкаста, чедна, и Старцев се

загледа у њу и тако се усхити да није могао да изговори ниједну реч него ју је само посматрао и смејао се.



Она поче да се поздравља, а он — ту више није имао зашто да остане — устаде, рекавши како му је време да пође кући: чекају га болесници.

— Нема друге — рече Иван Петрович — пођите и повезите уз пут Мацана у клуб. Напољу је ромињала киша, било је врло мрачно и само се по Пантелејмонову промуклом кашљу

могло погодити где су коњи. Подигоше кров на кочијама. — Ја идем и слажем, ти идеш и слажеш — говорио је Иван Петрович док је намештао кћер у кочије

— он иде и слаже ... Крећи! У здравље, молим. Пођоше. — А ја сам јуче био на гробљу — поче Старцев. — Како је то невеликодушно и немилосрдно од вас

. . . — Били сте на гробљу? — Да, био сам тамо и чекао вас скоро два часа. Патио сам . . . — И патите кад не разумете шалу. Јекатерина Ивановна, задовољна што се тако лукаво нашалила

са заљубљеним и што је толико вољена, закикота се и одједном врисну од страха, јер су баш у том часу коњи нагло скретали у капију клуба и кочије се нагнуше. Старцев обујми Јекатерину Ивановну око струка; она се, уплашена, приљуби уза њ, а он не одоле и страсно је пољуби у уста, у подбрадак и загрли је јаче.

— Доста — рече она хладно. И за минут је више није било у кочијама, а стражар пред осветљеним улазом у клуб викао је

одвратним гласом на Пантелејмона: — Зашто си стао, зазјавало? Пролази даље! Старцев крену кући, али се ускоро врати. Обучен у туђ

фрак и са белом крутом краватом, која се стално нешто кострешила и тежила да склизне са крагне, он је у поноћ седео у салону клуба и говорио Јекатерини Ивановној са заносом:

— О, како мало знају они који никад нису волели! Мени се чини да нико још није верно описао љубав, и да се једва и може описати то нежно, радосно и болно осећање, те онај ко га је бар једном искусио неће ни покушати да га изрази речима. Чему предговори, описи? Чему непотребна красноречивост? Моја је љубав безгранична ... Молим вас, преклињем вас — изговори, најзад, Старцев — будите ми жена!

— Димитрије Јоничу — рече Јекатерина Ивановна врло озбиљног лица, пошто је мало размислила. — Димитрије Јоничу, врло сам вам захвална за част, ја вас ценим, али ... — она устаде и продужи стојећи — али, извините, ја не могу да будем ваша жена. Говоримо озбиљно. Димитрије Јоничу, ви знате да ја волим уметност више но ишта у животу, лудо волим, обожавам музику, њој сам посветила цео свој живот. Желим да будем уметница, желим славу, успехе, слободу, а ви хоћете да наставим да живим у овом граду, да наставим овај празан, некористан живот, који ми је постао неподношљив. Да постанем супруга, о, не, опростите! Човек треба да тежи вишем, дивном циљу, а породични живот би ме спутао заувек Димитрије Јоничу (она се једва приметно осмехну, јер се, изговарајући „Димитрије Јоничу", сетила „Алексеја Феофилактича"), Димитрије Јоничу, ви сте добар, племенит, паметан човек, ви сте бољи од свих... — сузе јој навреше на очи — ја саосећам с вама свом душом, али... ви ћете разумети. . .

И да не би заплакала, она се окрену и изађе из салона. Старцеву срце престаде да лупа узнемирено. Пошто је изашао из клуба на улицу, он, пре свега,

стрже круту кравату и уздахну пуним грудима. Мало се стидео, и самољубље му је било повређено — није очекивао одбијање — и није могао да верује да су га сви његови снови, патње и наде довели до тако глупог краја, као у кратком позоришном комаду на аматерској приредби. И беше му жао свог осећања, те своје љубави, толико жао да би, чинило му се, сместа заридао или из све снаге одаламио Пантелејмона по широким леђима. Три дана му ништа није полазило за руком, није јео, није спавао, али кад је до њега допрла вест да је Јекатерина Ивановна отпутовала у Москву како би ступила на конзерваторијум, смирио се и продужио да живи као раније.

Касније, сећајући се понекад како је тумарао по гробљу, или како се возио по целом граду и тражио фрак, он се лењо протезао и говорио: — Па ипак, колико главобоље!

IV

Прошле су четири године. Старцев је већ имао много пацијената у граду. Свако јутро журно је примао болеснике код куће, у Дјалижу, затим је одлазио градским болесницима, не возећи се више двопрегом, него у тројци са прапорцима, и враћао се кући касно ноћу. Угојио се, одебљао и нерадо је ишао пешице, јер је имао сипњу. И Пантелејмон се, такође, угојио, и што се више ширио, то је жалосније уздисао и јадао се на своју горку судбину: вожња му је додијала.

Старцев је посећивао разне куће и сретао многе људе, али ни са ким није склапао присно пријатељство. Мештани су му ишли на живце својим разговорима, погледима на живот, чак и својим изгледом. Искуство га је, мало-помало, научило да док са мештанином играш карте или мезетиш, дотле је то миран, доброћудан човек, који није чак ни тако глуп, али треба само повести са њим разговор о нечему што се не једе, на пример, о политици или науци, а он се помете или испреда тако ограничену и злобну филозофију да ти преостаје само да одмахнеш руком и одеш. Кад је Старцев покушавао да заподене разговор чак и са либералним мештанином, на пример, о томе како се човечанство, хвала богу, креће напред и како му с временом неће бити потребни лична карта ни смртна казна, мештанин га је гледао попреко и неповерљиво, и питао: „Значи, тада ће свако моћи да коље на улици кога му драго?" А кад је



Старцев у друштву, за време вечере или уз чај, говорио о томе како треба радити, како се без рада не може живети, то је свак сматрао прекором и почињао је да се љути и да насртљиво противречи. Уза све то, мештани нису радили ништа, буквално ништа, и ништа их није занимало, то је било немогућно смислити о чему би се разговарало с њима. И Старцев је избегавао разговоре, него је само мезетио и играо винт,

20 а

кад би у некој кући затекао породичну свечаност и кад би га позивали да презалогаји, седао је и јео ћутке, гледајући у тањир; а све што су за то време говорили било је незанимљиво, неправедно, глупо, он је осећао раздраженост, узбуђивао се, али је ћутао, и зато што је увек натмурено ћутао и гледао у тањир, прозвали су га у граду „Пољак надувени", иако он никад није био Пољак.

Избегавао је такве забаве као што су позориште или концерти, али је зато са уживањем сваке вечери по три часа играо винт. Имао је још једну разоноду, која га је обузела неприметно, мало-помало, а то је — да увече вади из џепова новчанице добијене за обиласке пацијената, и догађало се да новчаница — жутих и зелених, које су мирисале на парфеме, и сирће, и тамјан, и рибље уље — буде набијено по џеповима и до седамдесет рубаља; а кад би се скупило неколико стотина, он се одвозио у Друштво за узајамно кредитирање и стављао их тамо на текући рачун.

У току све четири године по одласку Јекатерине Ивановне код Туркина је био само двапут, на позив Вере Јосифовне, која се још лечила од мигрене. Сваког лета Јекатерина Ивановна је долазила родитељима у госте, али он је није видео ниједном; некако није било прилике.

Али, ето, прођоше четири године. Једног тихог топлог јутра у болницу донеше писмо. Вера Јосифовна је писала Димитрију Јоничу да га се ужелела и молила га је да неизоставно изволи к њој и олакша јој муке, а, узгред, данас јој је рођендан. При дну је било дописано: „И ја се придружујем маминој молби. М."

Старцев размисли и увече пође Туркинима. — О, добро вече, молим! — дочека га Иван Петрович, осмехујући се само очима. — Бонжурим. Вера Јосифовна, већ веома остарела, седе косе, стисну Старцеву руку, афектирано уздахну и рече: — Ви, докторе, нећете да ми се удварате, никако нас не посећујете, ја сам већ стара за вас. Али,

ево, дошла је млада, можда ће она бити боље среће. А Мацан? Она је смршала, убледела, постала лепша и стаситија; али то је сад била Јекатерина

Ивановна, а не Мацан; више није било пређашње свежине и израза детиње наивности. А у погледу и понашању појавило се нешто ново — бојажљивост и осећање кривице, као да се овде, у дому Туркиних, није више осећала као код куће.

— Читаву вечност се нисмо видели! — рече она, пружајући Старцеву руку, а срце јој је, очито, узбуђено лупало; и док га је пажљиво и радознало гледала у лице, настави: — Како сте се угојили! Препланули сте, постали мужевнији, али, све у свему, мало сте се променили.

И сада му се свиђала, веома му се свиђала, али нешто јој је недостајало, или је нешто било сувишно — ни сам не би могао да каже тачно шта, али нешто му је сада сметало да осећа као пре. Није му се свиђало њено бледило, нов израз лица, благ осмех, глас, а нешто касније није му се више свиђала хаљина, наслоњача у којој је седела, није му се свиђало нешто у прошлости, када се замало није оженио њом. Он се сети своје љубави, снова и нада, који су га узбуђивали пре четири године, и осети нелагодност.

Пили су чај са слатким пирогом. Затим је Вера Јосифовна читала наглас роман, читала је о ономе што се никад не дешава у животу, а Старцев је слушао, посматрао њену седу лепу главу и чекао када ће завршити.

„Недаровит," мислио је, „није онај ко не уме да пише приповести, него онај ко их пише, а не уме то да сакрије."

— Није лошасто — рече Иван Петрович. Затим је Јекатерина Ивановна свирала на клавиру бучно и дуго, и кад је завршила, дуго су јој

захваљивали и усхићивали се њоме. „Добро је што се нисам њом оженио", помисли Старцев. Она га је посматрала и очевидно је чекала да јој предложи да пођу у врт, али он је ћутао. — Хајде да поразговарамо — рече она, пришавши му. — Како живите? Шта је ново у вас? Како сте? Све ово време мислила сам на вас — продужи она нервозно — хтела сам да вам

напишем писмо, хтела сам да пођем к вама у Дјалиж, и већ сам одлучила да пођем, али сам се затим предомислила, бог зна какав је сада ваш став према мени. Са толико узбуђења сам вас очекивала данас. Тако вам бога, пођимо у врт.

Пошли су у врт и сели тамо на клупу испод старог клена, као пре четири године. Било је мрачно. — Па, како сте? — запита Јекатерина Ивановна. — Доста добро, животарим — одговори Старцев. И ништа више није могао да смисли. Поћуташе. — Узбуђена сам — рече Јекатерина Ивановна и покри лице рукама — али ви не обраћајте пажњу.

Мени је тако добро код куће, тако се радујем што вас све видим и не могу да се привикнем. Колико успомена! Чинило ми се да ћемо нас двоје непрекидно разговарати, све до јутра.

Сада је у близини видео њено лице, сјајне очи, и овде, у мраку, она се чинила млађа него у соби, чак

20

Врста игре картама. — (Прим. прев.)



као да је опет добила пређашњи детињи израз лица. И доиста, посматрала га је са наивном радозналошћу, као да је хтела изблиза да разгледа и схвати човека који ју је некад волео тако ватрено, са толиком нежношћу и тако несрећно; њене очи захваљивале су му за ту љубав. И он се сети свега што је било, свих најситнијих појединости, како је тумарао по гробљу, како се, затим, пред зору, уморан, враћао својој кући, и одједном обузе га сета и жалост за прошлошћу. У души му затиња пламичак.

— А сећате ли се како сам вас пратио на посело у клуб? — рече он. — Падала је киша, било је мрачно...

Пламичак се све више разгоревао у души, и он је већ зажелео да говори, да се жали на живот... — Ех! — рече с уздахом. — Ето, питате како сам. Како ми, уопште, овде живимо? Никако. Старимо,

гојимо се, запуштамо се, дан по дан, док и смрт за врат, живот протиче безбојно, без утисака, без мисли ... Дању стицање, а увече клуб, друштво карташа, алкохоличара, галамџија, које не могу да поднесем. Чега ту има доброг?

— Али ви имате свој посао, племенит циљ у животу. Толико сте волели да говорите о својој болници. Ја сам тада била чудакиња, замишљала сам да сам велика пијанисткиња. Сада све госпођице свирају клавир, и ја сам свирала исто као остале и ничег у мени није било нарочитог; ја сам иста таква пијанисткиња као што је мама списатељица. И наравно, тада вас нисам разумела, али после, у Москви, често сам мислила на вас. Само сам на вас мислила. Каква је то срећа бити срески лекар, помагати паћеницима, служити народу. Каква срећа! — понови Јекатерина Ивановна са заносом. — Док сам мислила на вас у Москви, чинили сте ми се тако идеални, узвишени .. .

Старцев се сети новца који је увече вадио из џепова са толиким задовољством, и пламичак у души му се угаси.

Он устаде да иде кући. Ока га ухвати под руку. — Ви сте најбољи човек кога сам познавала у свом животу — настављала је. — Ми ћемо се

виђати, разговарати, зар не? Обећајте ми. Ја нисам пијанисткиња. Што се мене тиче, више нисам у заблуди и нећу пред вама ни свирати ни говорити о музици.

Кад уђоше у кућу и Старцев, при вечерњем осветљењу, угледа њено лице и тужан, захвалан, испитивачки поглед упућен њему, он осети немир и опет помисли: „Баш је добро што се нисам онда оженио."

Поче да се поздравља. — Немате никакво римско право да одете без вечере — говорио је Иван Петрович, док га је пратио.

— То је врло перпендикуларно од вас. Дедер, покажи! — рече он, обраћајући се у предсобљу Пави. Пава, који више није био дечак него младић са брковима, заузе позу, подиже увис руку и рече

патетично: — Умри, несрећнице! Све је то Старцеву ишло на живце. Седајући у кочије и гледајући тамну кућу и врт који су му некад

били тако мили и драги, он се одједном сети свега — и романа Вере Јосифовне, и Мацанове бучне свирке, и духовитости Ивана Петровича, и Павине трагичне позе, и помисли да ако су најталентованији људи у целом граду тако недаровити, какав, онда, треба да буде град.

Кроз три дана Пава донесе писмо од Јекатерине Ивановне. „Ви не долазите к нама. Зашто?" писала је она. „Бојим се да сте се променили према нама; бојим се

и страхујем само при помисли на то. Умирите ме, дођите и реците да је све у реду. Морам да разговарам с вама. Ваша Ј. Т" Он прочита то писмо, промисли и рече Пави: — Реци, мили мој, да данас не могу да дођем, врло сам заузет. Доћи ћу, реци, за једно три дана. Али прошла су три дана, прошла је и седмица, а он никако није одлазио. Једном, кад је пролазио

поред куће Туркина, он се сети да би требало да сврати бар на часак, али промисли и... не сврати. И више никад није посетио Туркине.

V

Прошло је још неколико година. Старцев се још више угојио, ужирио, тешко дише и већ хода забачене главе уназад. Кад се, буцмаст и црвен, вози у тројци са прапорцима, а Пантелејмон, такође буцмаст и црвен, са меснатим потиљком, седи на кочијашеву седишту, испруживши руке, праве као да су дрвене, и виче пролазницима: „Дррржи десно!" показује се упечатљива слика и чини се да то не иде човек, него пагански бог. Он у граду има врло много пацијената, нема кад да предахне и већ има имање и две куће у граду, а мерка и трећу, још уноснију, па кад му у Друштву за узајамно кредитирање укажу на неку кућу предвиђену за продају, он без устезања одлази у ту кућу и, док пролази кроз све собе, не обраћајући пажњу на неодевене жене и децу, који га посматрају са запрепашћењем и страхом, упире у свака врата штапом и пита:

— Је ли ово радна соба? Је ли ово соба за спавање? А шта је овде? И при том тешко дише и отире зној са чела. Презаузет је, али ипак не напушта службу у срезу. Постао је похлепан, хтео би да стигне и овде и

тамо. У Дјалижу и у граду зову га једноставно Јонич. „Куда то иде Јонич" или „Не бисмо ли позвали у конзилијум Јонича?"



Вероватно зато што му је грло одебљало, глас му се променио, постао је танак и продоран. И карактер му се изменио: постао је суров и раздражљив. Примајући болеснике, обично се љути, нестрпљиво лупа штапом о под и виче својим непријатним гласом:

— Изволите одговарати само на питања! Без разговора! Усамљен је. Досађује се, ништа га не занима. За све време откако живи у Дјалижу, љубав према Мацану била је његова једина и, вероватно,

последња радост. Увече игра у клубу винт, а затим седи сам за великим столом и вечера. Послужује га лакеј Иван, најстарији и најуваженији, сервирају му „лафит број 17" и сви — и чланови управе клуба, и кувар, и лакеји — знају већ шта он воли, а шта не воли, труде се свим силама да му угоде, иначе се, сачувај боже, може одједном разљутити и почети да лупа штапом о под.

За време вечере, с времена на време се окрене и умеша у неки разговор: — О чему ви то? А? Кога? И кад се догоди да се за неким од суседних столова поведе разговор о Туркинима, он пита: — О којима ви то Туркинима? О онима чија кћи свира клавир?

То је све што се може рећи о њему. А Туркини? Иван Петрович није остарео, нимало се није променио и, као пре, стално прави досетке

и прича анегдоте; Вера Јосифовна чита гостима своје романе радо као и пре, са срдачном простодушношћу. А Мацан свира на клавиру сваки дан по четири часа. Она је видно остарела, поболева и сваке јесени одлази са мајком на Крим. Испраћајући их на станици, Иван Петрович, док воз креће, брише сузе и виче:

— Збогом, молим! И маше рупцем.

СЛУЧАЈ ИЗ ЛЕКАРСКЕ ПРАКСЕ (7)

Професор је добио телеграм из фабрике Љаликова: молили су га да дође што пре. Била је болесна кћи неке госпође Љаликове, очевидно, власнице фабрике, и више се ништа није могло разумети из тог дугог, збрканог телеграма. И професор није отишао лично, него је послао свог асистента Корољова да га замени.

Требало је путовати две станице од Москве, а затим четири врсте коњском запрегом. По Корољова су послали на станицу тројку; кочијаш је имао шешир са пауновим пером и на сва питања је одговарао громко, војнички „Нипошто!" — „Разумем!" Било је суботње вече, сунце је залазило. Од фабрике према станици ишли су радници у гомилама и поздрављали кочије којима се возио Корољов, А њега је заносило вече, и мајури, и летњиковци крај пута, и брезе, и то кротко расположење унаоколо, када се чинило да се, заједно са радницима, сада, уочи празника, спремају да отпочину и поље, и шума, и сунце — да отпочину и, можда, да се моле ...

Он се родио и одрастао је у Москви, село није познавао, а фабрике га нису никад занимале и није их посећивао. Али му се догађало да чита о фабрикама и да буде у гостима код фабриканата и да разговара с њима; и кад год би видео неку фабрику издалека или изблиза, свагда је мислио о томе како је, ето, споља све тихо и мирно, а унутра, вероватно, царују преиспољно незнање и туп егоизам газда, чемеран и нездрав рад радника, зађевице, вотка, гамад. И сада, док су се радници уљудно и бојажљиво уклањали пред кочијама, он је у њиховим лицима, по качкетима, у ходу препознавао физичку прљавштину, пијанство, раздражљивост, сметеност.

Провезли су се кроз фабричку капију, Са обе стране промицале су радничке кућице, лица жена, рубље и покривачи на степеништима. „Чувај се!" викао је кочијаш, не задржавајући коње. Ево широког дворишта без траве, на њему пет големих зграда са димњацима, подалеко једна од друге, стовариште робе, бараке, а на свему нека сива наслага, као од прашине. Овде-онде, као оазе у пустињи, кукавни вртићи и зелени или црвени кровови кућа у којима живе службеници. Кочијаш нагло заустави коње и кочије стадоше пред кућом обојеном сиво; ту је била баштица са јоргованом, покривеним прашином, а на жутом степеништу осећао се јак мирис боје.

— Изволите, господине докторе — говорили су женски гласови у трему и предсобљу; а при томе су се чули уздаси и шапат. — Изволите, начекали смо се ... сушта невоља. Изволите овамо.

Госпођа Љаликова, пуна, времешна дама, у црној свиленој хаљини модерних рукава, али, судећи по лицу, проста и неука, брижно је гледала у доктора и устручавала се да му пружи руку, није се усуђивала. Крај ње је стајала особа кратке косе, са pince-nez

21, у шареној блузи, мршава и не тако млада. Послуга ју је

звала Христина Дмитријевна, и Корољов се досети да је то гувернанта. Вероватно је њој, као најобразованијој у кући, било поверено да дочека и прими доктора, јер она сместа поче журно да излаже узроке болести, са ситним, досадним појединостима, али не говорећи ко је болестан и у чему је ствар.

Доктор и гувернанта су седели и разговарали, а газдарица је стајала непомично крај врата и чекала. Из разговора Корољов је разумео да је болесна Лиза, двадесетогодишња девојка, кћи јединица госпође ЈБаликове, наследница; она је већ одавно боловала и лечили су је разни лекари, а прошле ноћи, од вечери до јутра, имала је такво лупање срца да нико у кући није спавао; бојали су се да не умре.

— Она нам је, може се рећи, од малена била болешљива — причала је Христина Дмитријевна

21

Цвикер (франц.) — (Прим. прев.)



мелодичним гласом, непрестано бришући усне руком — Доктори кажу да су то живци, али кад је била мала, доктори су јој затворили шкрофуле, па мислим да је, можда, од тога.

Пошли су болесници. Већ сасвим одрасла, крупна, лепо грађена, али ружна, налик на мајку, са истим ситним очима и широким, претерано развијеним доњим делом лица, неочешљана, покривена до подбратка, она је у првом тренутку оставила на Корољова утисак несрећнице, сиротице, коју су из сажаљења овде пригрлили и сакрили, и тешко је било поверовати да је она наследница пет големих зграда.

— А ми к вама — поче Корољов — дошли смо да вас лечимо. Добар дан. Он се представи и стисну јој руку, крупну, хладну, ружну руку. Она седе и, очевидно, већ одавно

навикнута на лекаре, равнодушна на то што су јој откривена рамена и груди, пусти га да је прегледа. — Имам лупање срца — рече она. — Целе ноћи било је тако страшно ... само што нисам умрла од

страха! Дајте ми нешто. — Даћу вам, даћу вам! Умирите се. Корољов је прегледа и слегну раменима. — Срце је како треба — рече он. — Све је у најбољем стању, све је у реду. Живци су, сигурно, мало

оманули, али то је уобичајено. Напад је, по свој прилици, већ престао. Спавајте. Уто су у спаваћу собу донели лампу. Болесница зачкиљи на светлост и одједном обујми главу

рукама и зарида. И утисак о сиротом и ружном бићу одједном нестаде, и Корољов више није запажао ни ситне очи ни грубо развијен доњи део лица; он је видео благ патнички израз, који је био тако разумљив и потресан, и сва му се она учини складна, женствена, природна, и он зажеле да је умири не лековима ни саветом, него једноставном љубазном речју. Мајка јој обгрли главу и приљуби је уза се. Колико очајања, колико жалости на старичином лицу! Она, мати, отхранила је и одгојила кћер не жалећи ништа, сав живот је посветила томе да она научи француски језик, игре, музику, позивала је ради ње десетине наставника, најбоље лекаре. држала је гувернанту, и сада није схватала откуда те сузе, због чега толике муке, није схзатала и била је збуњена, а на лицу јој се оцртавала кривица, забринутост, очајање, као да је пропустила још нешто врло важно, нешто још није учинила, неког још није позвала, а кога — не зна се.

— Лизањка, ти опет... ти опет — говорила је, стежући кћер уза се. — Рођена моја, мила, чедо моје, реци шта ти је. Сажали се на мене и реци.

Обе су горко плакале. Корољов седе на крај постеље и ухвати Лизу за руку. — Којешта, чему плакати? — рече он љубазно. — Па ништа на свету не заслужује те сузе. Де,

нећемо плакати, није то потребно ... А сам помисли: „Време јој је да се уда ..." — Наш фабрички лекар давао јој је калибромате — рече гувернанта — али запажам да јој је од њих

само горе. Ја мислим да ако јој треба давати за срце, онда капи... заборавила сам како се зову ... Од ђурђевка, или тако нешто.

И опет почеше свакојаке појединости. Она је прекидала доктора, сметала му да говори, а на лицу јој се оцртавала ревност као да је сматрала како је као најобразованија жена у кући, дужна да води непрекидан разговор са доктором, и то неизоставно о медицини.

Корољову досади. — Нисам открио ништа нарочито — рече он, излазећи из спаваће собе и обраћајући се мајци. —

Ако је вашу кћер лечио фабрички лекар, нека и настави да је лечи. Лечење је досад било правилно, па не видим потребу да мењате лекара. Зашто га мењате? Болест је сасвим обична, није ништа озбиљно...

Говорио је лагано и навлачио рукавице, а госпођа Љаликова је стајала непомично и посматрала га уплаканим очима.

— До воза који полази у десет часова остало је пола часа — рече он — надам се да нећу закаснити. — Зар не бисте могли да останете код нас — запита она и опет јој сузе потекоше низ образе. —

Незгодно ми је да вам досађујем, али будите тако добри... тако вам бога — наставила је полугласно, осврћући се према вратима — преноћите код нас. Само њу имам... она ми је јединица ... Уплашила ме је прошле ноћи, не могу да дођем к себи... Не одлазите, тако вам бога . ..

Он хтеде да јој каже како у Москви има много посла, како га код куће очекује породица; било му је мучно да проведе без потребе у туђој кући цело вече и целу ноћ, али погледа њено лице, уздахну и поче ћутке да скида рукавице.

У дворани и салону у његову част упалише све лампе и свеће. Он је седео крај клавира и прелиставао ноте, затим је разгледао слике на зидовима, портрете. На сликама насликаним уљаним бојама, у златним рамовима, били су пејзажи са Крима, бурно море са бродићем, католички калуђер са путиром, а све то сувопарно, налицкано, недаровито... На портретима ниједно лепо, занимљиво лице, све саме широке јагодице, зачуђене очи; на Љаликову, Лизину оцу, малено чело и самозадовољно лице, мундир стоји као џак на његовом крупном телу без црта коленовића, а на грудима медаља и знак Црвеног крста. Убога култура, случајна раскош, неразумна, незграпна као тај мундир; подови раздражују својим сјајем, лустер раздражује, и сећаш се, ко зна зашто, приче о трговцу који је одлазио у купатило са медаљом о врату...

Из предсобља је допирао шапат, неко је тихо хркао. И одједном из дворишта се разлегоше оштри, испрекидани, метални звуци, какве Корољов никад раније није чуо и које сада није схватио; они одјекнуше у његовој души чудно и непријатно. „Чини ми се да нипошто не бих остао овде да живим..." —



помисли он и опет се лати нота. — Докторе, изволите да презалогајите! — позва полугласно гувернанта. Он пође на вечеру. Сто је био велик, са много предјела и вина, али вечерало је само двоје: он и

Христина Дмитријевна. Она је пила мадеру, брзо јела и говорила, погледајући у њега кроз свој рinсе-nez: — Радници су врло задовољни нама. У нашој фабрици се сваке зиме одржавају приредбе, сами

радници играју, па читање уз чаробну лампу, изванредна кантина, рекло би се, шта би још. Врло су нам привржени, и кад су дознали да је Лизањки позлило, наручили су малу молитву. Неуки, а такође осећају.

— Изгледа да у кући немате ниједног мушкарца — рече Корољов. — Ниједног. Петар Никанорич је умро пре годину и по, те смо остале саме. Тако и живимо утроје.

Преко лета овде, а зими у Москви, на Пољанки. Код њих живим већ једанаест година. Као домаћа. За вечеру су изнели кечигу, кокошје котлете и компот. Вина су била скупа, француска. — Докторе, молим вас, без устручавања — говорила је Христина Дмитријевна, једући и отирући

уста ситном песницом. Видело се да је овде живела сасвим по свом ћефу. — Молим вас, једите. После вечере доктора одведоше у собу, где му је била припремљена постеља. Али њему се није

спавало. Било је загушљиво и у соби је мирисало на боју. Он обуче капут и изађе. Напољу је било свеже. Већ се раздањивало и у влажном ваздуху јасно се оцртавало свих пет зграда

са својим дугим димњацима, као и бараке и стоваришта. Због празника нису радили, прозори су били мрачни и само у једној згради још је горела пећ, два прозора су била пурпурна, а из димњака са димом с времена на време избијао је пламен. Далеко ван дворишта крекетале су жабе и певао је славуј.

Док је посматрао зграде и бараке где су спавали радници, он опет поче да мисли о ономе о чему је увек мислио кад би видео фабрику. Упркос приредбама за раднике, чаробним лампама, фабричким лекарима, разним побољшањима, ипак се радници које је срео данас путем од станице на изглед ни по чему не разликују од оних радника које је видео давно, у детињству, док још није било фабричких приредби и побољшања. Он је, као лекар који правилно суди о хроничним болестима, чији је главни узрок био несхватљив и неизлечив, и фабрике сматрао неспоразумом, чији је узрок такође био нејасан и неотклоњив, и мада побољшања у животу фабричких радника није сматрао сувишним, изједначивао их је са лечењем неизлечивих болести.

„То је, наравно, неспоразум..." мислио је, посматрајући пурпурне прозоре. „Хиљадуипо-две хиљаде фабричких радника раде без одмора, у нездравим условима, израђују рђав циц, живе гладујући и само се каткад у крчми трезне од тог кошмара; стотина људи надгледа рад и сав живот те стотине протиче у записивању глоба, у грдњама, неправди, а само двоје-троје, такозване газде, користе добит, иако уопште не раде и презиру рђав циц. Али каква је добит, како се користе њом? Љаликова и њена кћи су несрећне, жалосно их је и погледати. По свом ћефу живи једино Христина Дмитријевна, постарија, приглупа девојка са рinсе-nez. И тако, дакле, излази да се у свих тих пет зграда израђује и на источним тржницама продаје рђав циц само зато да би Христина Дмитријевна могла јести кечигу и пити мадеру."

Одједном се разлегоше чудни звуци, исти они које је Корољов слушао пре вечере. Крај једне од зграда неко је лупао у металну плочу, лупао и одмах заустављао звук, тако да су настајали кратки, оштри и неправилни звуци, налик на „дер ... дер ... дер ..." Затим пола минута тишине, па се код друге зграде разлегоше звуци, исто тако испрекидани и непријатни, само нижи, у басу — „дрн ... дрн дрн..." Једанаест пута. Очевидно, то су чувари ударали једанаест часова.

Одјекну поред треће зграде: „цак ... цак... цак..." и тако крај свих зграда, а затим иза барака и ван капије. И изгледало је као да усред ноћне тишине те звуке испушта само чудовиште пурпурних очију, главом ђаво, који је ту владао и газдама, и радницима, и варао и једне и друге.

Корољов изађе из дворишта у поље. — Ко иде? — довикнуше му на капији грубим гласом. „Баш као у затвору..." помисли он и ништа не одговори. Овде су се јаче чули славуји и жабе, осећала

се мајска ноћ. Са станице је допирала бука воза; негде су крештали сањиви петлови, па ипак ноћ је била тиха, свет је мирно спавао. У пољу, недалеко од фабрике стајао је скелет брвнаре и била је сложена грађа за њено довршење. Корољов седе на даске и продужи да размишља:

„Овде се добро осећа једино гувернанта, и фабрика ради за њено задовољство. Али то се тако чини — она је ту подметнуто лице. А главни за кога се све овде ради — то је ђаво."

И он је размишљао о ђаволу, у кога није веровао, и освртао се према два прозора у којима је светлела ватра. Чинило му се да га тим пурпурним очима посматра сам ђаво, она тајанствена сила која је створила односе међу јакима и слабима, ту грубу грешку која се сада ничим не може исправити. Неопходно је да јак смета слабом да живи, такав је закон природе, али то је разумљиво и близу памети само у новинском чланку или уџбенику, а у оној каши какав је свакодневни живот, у збрци свих ситница од којих су саткани људски односи, то више није закон него логичка бесмислица кад јак и слаб подједнако падају као жртве својих узајамних односа, повинујући се нехотице некој сили која управља, незнаној, која се налази ван живота и туђа је човеку. Тако је размишљао Корољов, седећи на даскама, и, мало-помало, обузе га осећање као да је та непозната, тајанствена сила стварно у близини и посматра га. Међутим, исток је био све блеђи, време је брзо протицало. Пет зграда и димњаци на сивој позадини освита, док унаоколо није било ни живе душе, као да је све изумрло, изгледали су нарочито, не онако као дању; сасвим му је ишчилело из сећања да се ту унутра налазе мотори на парни погон, електрика, телефони, него му се некако



стално наметала мисао о сојеницама, о каменом добу, осећало се присуство грубе, несвесне силе ... И опет одјекну:

— Дер ... дер .. . дер . .. Дванаест пута. Затим тишина, пола минута тишине, па се разлеже на другом крају дворишта: — Дрн...дрн... дрн... „Ужасно непријатно!" помисли Корољов. — Цак... цак... — разлеже се на трећем месту, испрекидано, оштро, као са зловољом — цак... цак... И док је откуцало дванаест часова, прошла су четири минута. Затим се утиша; и опет утисак као да

је све унаоколо изумрло. Корољов поседе још мало и врати се у кућу, али још дуго није легао. У суседним собама су

шапутали, чуло се тапкање папуча и босих ногу. „Да није опет добила напад?" помисли Корољов. Он изађе да погледа болесницу. У собама је већ било сасвим светло, а у дворани на зиду и поду

треперила је слаба сунчева светлост, која се пробила овамо кроз јутарњу маглу. Врата у Лизину собу била су отворена, а она је седела у наслоњачи поред кревета, у кућној хаљини, умотана у шал, неочешљана. Завесе на прозорима биле су спуштене.

— Како се осећате? — запита Корољов. — Хвала, добро. Он опипа било, затим јој поправи косу која јој је пала на чело. — Не спавате — рече он. — Напољу је дивно време, пролеће, певају славуји, а ви седите у мраку и

размишљате о нечему. Она га је слушала и гледала га у лице; очи су јој биле сетне, паметне, и видело се да хоће нешто да

му каже. — Да ли вам се то често догађа? — запита он. Она покрену усне и одговори: — Често. Скоро сваке ноћи ми је тешко. У том часу чувари напољу почеше да откуцавају два часа. Одјекнуло је „дер ... дер..." и она се трже. — Вас узнемирава ова лупа? — запита он. — Не знам. Мене овде све узнемирава — одговори она и замисли се. — Све ме узнемирава. У

вашем гласу чујем саосећање. Чим сам вас угледала, однекуд ми се учинило да се са вама може разговарати о свему.

— Говорите, молим вас. — Желим да вам кажем своје мишљење. Мени се чини да нисам болесна, него сам узнемирена и

бојим се, јер мора да буде тако и никако друкчије. Чак и најздравији човек не може а да се не узнемири ако му, на пример, под прозором шета разбојник. Мене често лече — продужи она — ја сам, наравно, врло захвална и не поричем корисност лечења, али бих желела да поразговарам не са доктором, него са блиским човеком, са пријатељем, који би ме разумео, који би ме уверио јесам ли у праву или нисам.

— Зар немате пријатеља? — запита Корољов. — Усамљена сам. Имам мајку, волим је, али сам ипак усамљена. Тако је судбина хтела... Усамљени много читају, али мало говоре и мало слушају, живот је за њих тајанствен; они су мистици и често виде ђавола тамо где га нема. Љермонтовљева Тамара је била усамљена и видела је ђавола.

— Вероватно, много читате? — Много. Па, мени је све време слободно, од јутра до вечери. Дању читам, а ноћу — празна глава,

уместо мисли неке сенке. — Нешто вам се привиђа ноћу? — запита Корољов. — Не, али осећам... Она се опет осмехну, и подиже очи ка доктору, посматрала га је тако сетно, тако паметно; и њему се

чинило да му она верује, да жели с њим да разговора искрено и да мисли исто као он. Али она је ћутала и, можда, чекала неће ли он почети први да говори.

А он је знао шта да јој каже; било му је јасно да она треба што пре да напусти пет зграда и милион, ако га има, да напусти тог ђавола који ноћу посматра; било му је јасно, такође, да и она мисли тако, и да само чека да то потврди неко коме верује.

Али није знао како да то каже. Како? Људи се устежу да питају осуђенике зашто су осуђени. Исто тако је незгодно и врло богате људе питати нашто им толики новац, зашто тако рђаво располажу својим богатством, зашто га не напуштају чак ни кад схвате да им оно доноси несрећу; па ако се и заподене разговор о томе, он обично испадне срамежљив, смушен и отегнут.

„Како да јој кажем?" двоумио се Корољов. „Па и треба ли говорити?" И он рече оно што је хтео, не непосредно, него заобилазно: — Ви сте као власница фабрике и богата наследница незадовољни, не верујете у своје право и

сада, ето, не спавате. То је, наравно, боље него када бисте били задовољни, чврсто спавали и мислили да је све у реду. Ваша несаница је достојна поштовања; било како било, она је добар знак. Заиста, међу нашим родитељима био би незамислив овакав разговор као што је сада међу нама; они ноћу нису разговарали, него су чврсто спавали, а ми, наше поколење, рђаво спавамо, мучимо се, много говоримо и стално настојимо да сазнамо јесмо ли у праву или нисмо. А за нашу децу и унуке, то питање — јесу ли у праву или нису — биће већ решено. Њима ће све бити јасније него нама. Леп ће бити живот кроз педесет



година, штета је само што га ми нећемо доживети. Било би занимљиво погледати. — А шта ће радити наша деца и унуци? — запита Лиза. — Не знам... Вероватно, напустиће све и отићи ће. — Куда ће отићи? — Куда? ... Па, било куда — рече Корољов и поче да се смеје. — Зар мало куда може да оде ваљан

и паметан човек. Он погледа на часовник. — Охо, сунце је већ изгрејало — рече. — Вама је време да спавате. Свуците се и пријатно спавајте.

Врло ми је драго што сам се упознао с вама — продужи он, стежући јој руку. — Ви сте мио и занимљив човек. Лаку ноћ!

Он пође у своју собу и леже да спава. Сутрадан ујутро, кад су довезли кочије, сви изађоше на степенице да га испрате. Лиза је била

празнично одевена, у белој хаљини, са цветом у коси, бледа и сетна. Посматрала га је тужно и паметно као јуче, осмехивала се, говорила и при томе јој је стално на лицу био такав израз као да хоће да му каже нешто нарочито, важно — и то само њему. Чуло се како певају шеве, како звоне звона са цркве. Прозори на фабричким зградама весело су сијали, те док се возио двориштем и затим на путу до станице, Корољов се више није сећао ни радника, ни сојеница, ни ђавола, него је мислио на оно време, можда већ блиско, када ће живот бити исто тако светао и радостан као ово тихо недељно јутро; и размишљао је о томе како је пријатно у такво јутро, у пролеће, возити се у тројци, у добрим кочијама и грејати се на сунцу.

ДУШИЦА (8)

Олењка, кћерка пензионисаног чиновника осме групе Племјаникова, седела је у свом дворишту на доксату замисливши се. Било је топло, несносно су салетале муве, и било је тако угодно мислити да ће убрзо вече. С истока су се надвијали мрачни кишни облаци, и отуда је повремено допирала влага.

Усред дворишта стајао је Кукин, управник и власник парка за разоноду „Тиволи", који је становао овде у дворишту, у крилу, и гледао у небо.

— Поново! — говорио је он очајно. — Поново ће киша! Свакодневно кише, свакодневно кише, баш као намерно! Та то је омча око врата! Та то је пропаст! Свакодневно страшни губици!

Он пљесну рукама и настави обраћајући се Олењки: — Такав је, Олга Семјонова, наш живот. Па да не плачеш! Радиш, трудиш се, мучиш се, ноћима не

спаваш, непрестано мислиш како би што боље уредио... и шта? С једне стране публика, необразована, проста. Дајем јој најбољу оперету, чаробну, изврсне куплетисте, али зар је њој то потребно? Зар она од тога нешто разуме? Њој је потребна лакрдија! Њој су потребне голицаве ствари! С друге стране, погледајте време. Готово сваке вечири киша. Како је заређало од десетог маја, тако је потрајало читавог маја и јуна, просто страшно! Публика не долази, али зар ја не плаћам закупнину? Зар не плаћам глумце?

Сутрадан, пред вече, поново су се надвијали облаци, и Кукин је говорио с хистеричким смехом: — Па шта? Нека! Нека поплави читав парк чак и мене! Нека немам среће ни на овом, ни на оном

свету! Нека га глумци туже суду! Какав суд? Нека ме пошаљу на робију у Сибир! Нека ме пошаљу на губилиште! Ха-ха-ха!

И прекосутра исто... Олењка је слушала Кукина ћутке, озбиљно, и дешавало се да јој навру сузе на очи. На крају крајева,

Кукинова несрећа дирнула ју је, заволела га је. Он је био мали растом, дебео, са жутим лицем, са зализаним слепоочницама, говорио је течним тенором и, док је говорио, кривио је уста; и на лицу му се увек видело очајање, али је ипак побудио у њој праву, дубоку наклоност. Она је вазда некога волела и није могла без тога. Раније је волела свога оца, који је сада седео болестан, у мрачној соби, у наслоњачи, и тешко дисао; волела је своју тетку која је покаткад, једанпут у две године, долазила из Брјанска; а знатно раније, док је похађала нижу гимназију, волела је свога професора француског језика. То је била мирна, добродушна госпођица, увек спремна да заплаче, с кротким, меким погледом, одисала је здрављем. Гледајући њене пуначке ружичасте образе, меки бели врат с мрким младежом, добродушни наивни осмех који се појављивао на њеном лицу док је слушала нешто пријатно, мушкарци су мислили: — „Баш је згодна"... и исто тако се осмехивали, а гошће-даме нису могле да се савладају да је изненада усред разговора не ухвате за руку и не изусте у наступу заноса:

— Душице! Кућа у којој је живела од дана рођења и која је у тестаменту била намењена њој налазила се на

крају града, у Циганској мали, недалеко од парка „Тиволи"; навече и ноћу чула је како у парку свира музика, како се распрскавају ракете, и чинило јој се да то Кукин ратује са својом судбином и на препад осваја свога најљућег непријатеља — равнодушну публику; срце јој је пријатно замирало, уопште јој се није спавало, и када се у зору враћао кући, она је тихо лупкала у прозор из своје спаваће собе и, показујући му кроз завесу само лице и једно раме, умилно се осмехивала ...

Он ју је запросио и они су се венчали. И када је ваљано осмотрио њен врат и обла, лепо грађена рамена, пљеснуо је рукама и рекао:

— Душице!



Био је срећан, али пошто је на дан свадбе и затим ноћу падала киша, са његовог лица није нестајао израз очајања.

После свадбе живели су добро. Она је седела за касом, старала се о реду у парку, водила издатке, исплаћивала плате, и њени ружичасти образи, умилни, наивни, налик на блесак, осмех, промицали су час у прозору касе, час иза кулиса, час у бифеу. И она је већ говорила својим познаницима да је најзначајније, најважније и најпотребније на свету — позориште, и да се право задовољство може наћи и постати образован и хуман само у позоришту.

— Али зар публика то схвата? — говорила је она. — Њој је потребна лакрдија! Јуче се код нас давало „Наличје Фауста", и готово све ложе биле су празне, а ако бисмо ја и Вања приказали какву голицаву ствар, онда би, верујте, позориште било дупке пуно. Сутра ћемо ја и Вања приказати „Орфеја у паклу", дођите.

И што је о позоришту и о глумцима говорио Кукин, то је и она понављала. Публику је и она, исто као и он, презирала због равнодушности према уметности и због незнања, на пробама се мешала, поправљала глумце, надзиравала музичаре, и када су у локалним новинама нападали позориште, онда је она плакала и затим одлазила у редакцију да се објашњава.

Глумци су је волели и звали „ја и Вања" и „душица"; она их је сажаљевала и давала им ситне позајмице, и ако би је, каткад, преварили, само је тихо плакала, али се мужу није жалила.

И зими су живели добро. Изнајмљивали су градско позориште преко целе зиме и издавали га на кратке рокове час украјинској трупи, час мађионичару, час градским аматерима. Олењка се гојила и сва се зарила од задовскљства, а Кукин се сушио и жутео, и жалио на страшне губитке, мада читаве зиме послови нису лоше ишли. Ноћу је он кашљао, а она га је појила малином и липом, трљала колоњском водом, увијала у своје меке шалове.

— Како си ми ти диван! — говорила је потпуно искрено милујући му косу. — Како си ми ти добар! За велики пост он је отпутовао у Москву да састави трупу, а она без њега није могла да спава,

непрестано је седела крај прозора и гледала у звезде. И за то време упоређивала је себе с кокошима, које исто тако по целу ноћ не спавају и бивају усплахирене када у кокошињцу нема петла. Кукин се задржао у Москви и писао је да ће се вратити за Ускрс, и у писмима је већ давао налоге у вези с „Тиволијем". Али уочи Великог понедељка, касно увече, наједном се разлеже злослутна лупа у капију: неко је ударао у капиџик као у буре: — бум! бум! бум! Сањива куварица шљапкала је босим ногама по барама и трчала да отвори.

— Отворите, молим вас! — говорио је неко испред капије дубоким басом. — Телеграм за вас! Олењка је и раније добијала телеграме од мужа, али је сада из неког разлога занемела. Дршћућим рукама отворила је телеграм и прочитала следеће:

„Иван Петрович је умро данас напрасно сјучала чекамо ред хахране уторак." Тако је и било написано у телеграму „хахране" и некаква несхватљива реч „сјучала"; потписао је

режисер оперетне трупе. — Мили мој! — зајаукала је Олењка. — Вања мој драги, мили мој! Зашто сам те сусрела? Зашто

сам те упознала и заволела! Коме си ти оставио своју јадну Олењку, јадну, несрећну? Кукина су сахранили у уторак, у Москви, на Вагањкову; блењка се вратила кући у среду и, чим је

ушла у своју собу, одмах је легла на постељу и заплакала тако гласно да се чуло на улици и у суседним двориштима.

— Душица! — говорили су суседи крстећи се! — Душица Олга Семјоновна, рођена, како пропада! После три месеца, једном приликом Олењка се враћала са литургије, тужна, у дубокој црнини.

Десило се, да је заједно са њом ишао, такође се враћајући из цркве, један њен сусед, Василиј Андрејич Пустовалов, управник стоваришта грађе трговца Бабакајева. Он је носио сламнати шешир и бели прслук са златним ланцем и личио више на спахију него на трговца.

— Све има свој редослед, Олга Семјоновна — говорио је он достојанствено, са саосећањем у гласу — и ако неко од наших ближњих умре, онда, значи, тако бог хоће, и у том случају ми морамо мислити на себе и подносити то покорно.

Допративши Олењку до капиџика, он се опрости и продужи. После овога, она је целог дана чула његов достојанствен глас и, само што би склопила очи, већ би искрсавала у њеној свести његова тамна брада. Веома јој се допао. И, очигледно, она је такође оставила утисак на њега, јер убрзо је код ње дошла на кафу једна постарија дама, коју је она једва познавала, и чим је села за сто, не часећи часа, проговорила о Пустовалову, о томе како је он добар, солидан човек, и како ће за њега оберучке поћи свака удавача. После три дана, дошао јој је у посету лично Пустовалов; није дуго седео, десетак минута, и мало је говорио, али Олењка га је заволела, тако заволела да целу ноћ није могла да спава и горела је, као у грозници, а ујутру је позвала постарију даму. Убрзо су је запросили, затим су приредили свадбу.

Пустовалов и Олењка, пошто су се венчали, живели су добро. Он је обично боравио на стоваришту грађе до ручка, затим је одлазио послом, а замењивала га је Олењка, која је седела у канцеларији до вечери и писала тамо рачуне и издавала наруџбине.

— Сада је шума сваке године скупља за двадесет процената — говорила је она купцима и познаницима. — Забога, раније смо продавали овдашњу шуму, сада Васичка мора сваке године да иде по грађу у Могиљовску губернију. А колика је такса! — говорила је она заклањајући од ужаса оба образа



рукама. — Колика је такса! Њој се чинило да одавно продаје грађу, да је грађа у животу најважнија и најпотребнија, и нешто

блиско, дирљиво, избијало је из њених речи: греде, облице, летве, треница, пајанта, потпорњак, носач, необрађена даска ... Ноћу, док је спавала, сањала је брда дасака и летава, дуге непрекидне поворке таљига које превозе грађу некуд далеко изван града; сањала је како читав пук дебала од дванаест аршина, дванаест цоли, иде усправно у рат против стоваришта грађе, како су се дебла, греде и необрађене даске сударали испуштајући громки звук сувог дрвета, како су сви падали и поново устајали, насртали једно на друго; Олењка је врискала у сну, и Пустовалов јој је говорио нежно:

— Олењка, шта ти је, драга? Прекрсти се! Какве је мисли имао муж, такве је имала и она. Ако је он мислио да је у соби топло или да су послови сада постали слабији, тако је мислила и она. Њен муж није волео никакве разоноде и за време празника седео је код куће, она исто тако.

— И ви сте стално код куће или у канцеларији — говорили су познаници. — Требало би да одете у позориште, душице, или у циркус.

— Ја и Васичка немамо кад да посећујемо позоришта — одговарала је она достојанствено. — Ми смо пословни људи, нама није до тричарија. Зар има нечег лепог у тим позориштима?

Суботом Пустовалов и она одлазили су на вечерње, празником на јутрење и, враћајући се из цркве, ишли једно поред другог, с радосним лицима, обоје су ширили леп мирис и њена свилена хаљина пријатно је шуштала, а код куће су пили чај и јели „милихброт" и разне врсте слатка, затим питу. Свакодневно, у подне, у дворишту и испред капије на улици, укусно је мирисао боршч и печена јагњетина или пловка, а у дане поста риба, и човек није могао проћи поред капије а да не осети жељу за јелом. У канцеларији је увек кључао самовар, и муштерије су чашћавали чајем с ђеврецима. Једанпут недељно супрузи су одлазили у купатило и враћали се отуда заједно, обоје црвени.

— Живимо добро, лепо — говорила је Олењка познаницима — хвала богу. Нека подари бог свакоме да живи како живимо ја и Васичка.

Када је Пустовалов одлазио у Могиљовску губернију по грађу, она је тешко патила и ноћу није спавала, плакала је. Понекад је навече долазио к њој пуковски ветеринар, Смирнин, млад човек који је становао код ње у крилу. Он јој је нешто причао или играо карте са њом, и то ју је разонођавало. Особито су биле занимљиве приче из његовог властитог породичног живота; он је био ожењен и имао је сина, али се развео од жене, јер га је изневерила, и сада ју је мрзео и слао јој сваког месеца четрдесет рубаља за издржавање сина. И док је слушала о томе, Олењка је уздисала и вртела главом, било јој га је жао.

— Па, нек вас бог чува — говорила је она опраштајући се с њим испраћајући га са свећом до степеништа. — Хвала што сте се досађивали са мном, нека вам бог подари здравље, света дева...

И непрестано се изражавала тако достојанствено, тако разборито, подражавајући мужа; ветеринар је већ ишчезавао у приземљу иза врата, а она га је дозивала и говорила:

— Знате, Владимире Платоничу, требало би да се помирите са својом женом. Да јој опростите макар ради сина!.. Малишан, сигурно, све схвата.

А када се враћао Пустовалов, она му је полугласно причала о ветеринару и његовом несрећном породичном животу, и обоје су уздисали и вртели главом и причали о дечаку, који вероватно тугује за оцем, затим су се, по неком необичном току мисли, обоје обрели пред иконама и клањали дубоко и молили да им бог подари децу.

И тако су проживели Пустовалови тихо и мирно, у љубави и великој слози, шест година. Али је једанпут зими Василиј Андрејич у стоваришту, напивши се врућег чаја, изашао без капе да испоручи грађу, прехладио се и занемоћао. Лечили су га најбољи лекари, али је болест напредовала, и он је умро боловавши четири месеца. И Олењка је опет остала удовица.

— Коме си ме ти оставио, драги мој? — плакала је она сахранивши мужа. — Како ћу сада живети без тебе, јадна и несрећна? Људи добри, сажалите се на мене, јадну сиротицу...

Она је носила црну хаљину с плерезима,22

и заувек се одрекла шешира и рукавица, ретко је

излазила из куће, само у цркву или на мужевљев гроб, и живела у кући, као монахиња. И тек када је прошло шест месеци, скинула је плерезе и почела да отвара капке на прозорима. Понекад су је већ виђали ујутру како одлази по намирнице на пијацу са својом куварицом, али како је живела сада у својој кући и шта се тамо радило, могло се само наслућивати. На основу тога, на пример, наслућивали су, што су видели како у свом врту пије чај с ветеринаром, а он јој гласно чита новине, а и на основу тога што је она, сревши на пошти једну познаницу, рекла:

— Код нас у граду не постоји правилна ветеринарска контрола и отуда има много болести. На све стране чујеш како људи оболевају од млека и заражују се од коња и крава. О здрављу домаћих животиња треба се, у суштини, исто тако старати као и о здрављу људи.

Она је понављала ветеринарове мисли и сада је о свему имала исто мишљење као и он. Било је јасно да није могла да проживи ниједну годину а да некога не воли, и нашла је своју нову срећу у крилу. Другу би због тога осудили, али о Олењки нико није могао да помисли ништа рђаво, и све је било на свом месту у њеном животу. Она и ветеринар нису никоме говорили о промени која се догодила у њиховим односима, и настојали су да прикрију, али им ово није полазило од руке јер Олењка није могла да има тајни.

22

Бели флорови на рукавима у знак дубоке жалости. — (Прим. прее>.)



Када су код њега долазили гости, његове колеге из пука, онда је она, сипајући им чај или служећи вечеру, почињала да говори о куги рогате стоке, о сушици стоке, о градским кланицама; он се страшно збуњивао и када би гости отишли, хватао је за руку и љутито сиктао:

— Молио сам те да не говориш о оном што не разумеш! Када ми, ветеринари, разговарамо између себе, онда се, молим те, не мешај. То је, најзад, досадно!

А она га је гледала запрепашћено и узнемирено је питала: — Володичка, а о чему да говорим?! И са сузама у очима грлила га, молила да се не љути, и обоје су били срећни. Али, ипак, ова срећа није трајала дуго. Ветеринар је отпутовао заједно с пуком, отпутовао заувек, јер

су пук преместили негде веома далеко, малтене у Сибир. И Олењка је остала сама. Сада је била потпуно сама. Отац је одавно умро, и његова наслоњача лежала је на тавану,

прашњава, без једне ноге. Она је ослабила и поружнела, и на улици је пролазници нису више гледали као раније, и нису јој се осмехивали; очигледно, најбоље године су већ прошле, остале за њом, и сада почиње некакав нови живот, неизвестан, о којем је боље и не мислити. Навече је Олењка седела на доксату и чула како у „Тиволију" свира музика и праште ракете, али ово више није побуђивало код ње никакве мисли. Гледала је равнодушно у своје пусто двориште, ни на шта није мислила, ништа није хтела, а затим, када би пала ноћ, одлазила би на спавање и сањала своје пусто двориште. Јела је и пила готово по навици.

А највећа невоља је била у томе, и то је било најгоре, што она више није имала никакво мишљење. Видела је ствари око себе и схватила све што се одиграло око ње, али ни о чему није могла да изнесе мишљење и није знала о чему да говори. А како је то страшно немати никакво мишљење! Видиш, на пример, како стоји боца, или пада киша, или сељака како се вози на таљигама, али чему та боца, или киша, или сељак, какав је њихов смисао, не можеш да кажеш, и чак ни за хиљаду рубаља ништа не би могао да кажеш. Поред Кукина и Пустовалова, и затим поред ветеринара, Олењка је могла све да објасни и рекла би своје мишљење о било чему, сада је и међ њеним мислима и у њеном срцу владала таква пустош, као у дворишту. И осећала је такву гадост, такву горчину, као да се прејела пелена.

Град се постепено ширио на све стране: Циганску малу су већ звали улица, и тамо где је био парк „Тиволи" и стовариште грађе израсле су куће и настао низ уличица. Како брзо пролази време! Олењкина кућа је потамнела, кров посивео, шупа се нахерила, и цело двориште обрасло коровом и бодљикавом копривом. Олењка лично је остарела, поружнела; лети она седи на доксату, и у души осећа као и раније и празнину, и мору, и горчину, а зими седи крај прозора и гледа снег. Дуне ли у пролеће, нанесе ли ветар одјек црквених звона, и намах нагрну успомене о прошлости, слатко се стегне срце, и из очију лину сузе, али то само на часак, а затим опет пустош, и неизвесност, зашто живи. Црна мачка Бриска умиљава јој се и меко преде, али Олењку не узбуђују ова мачија умиљавања. Зар је њој то потребно? Она жели такву љубав која би обузела читаво њено биће, читаву душу, разум, вратила јој мисли, смисао живота, угрејала њену крв која стари. И она стреса из крила црну Бриску и говори јој јетко:

— Иди, иди.. . Шта ћеш ту! И тако из дана у дан, из године у годину, и ниједне радости и никаквог мишљења. Што је рекла

Мавра куварица било је на свом месту. Једног топлог јулског дана, предвече, када су улицом терали градско стадо и цело двориште се

испунило облацима прашине, изненада неко закуца на капиџик. Олењка пође лично да отвори и, како погледа, тако и замре: испред капије стајао је ветеринар Смирнин, већ сед и у цивилу. Она се намах сети свега, не савлада се, заплака и положи му главу на прса, не рекавши ниједне речи, и од силног узбуђења није приметила како су потом обоје ушли у кућу, како су сели да пију чај.

— Мили мој! — мрмљала је она дршћући од радости. — Владимире Платоничу! Одакле вас је бог нанео?

— Хоћу да се овде сасвим настаним — објашњавао је он. — Поднео сам оставку и, ево, дошао сам да окушам срећу као свој човек, да проживим без сељакања. А и време је да сина дам у гимназију. Порастао је. Ја сам се, знате, помирио са женом.

— А где је она? — упита Олењка. — Она је са сином у гостионици, а ја ево идем и тражим стан. — Господе, мили мој, та узмите моју кућу! Зар она не одговара? Ах, господе, та ја вам нећу ништа

наплаћивати — узнемири се Олењка и поново заплака. — Живите овде, а мени је и крило довољно. Хвала ти, господе!

Сутрадан су већ бојили кров на кући и кречили зидове, и Олењка је, подбочивши се, ишла по дворишту и издавала наредбе. На лицу јој се зарио ранији осмех, и сва је живнула, окрепила се, као да се пробудила из дугог сна. Дошла је ветеринарова жена, мршава, ружна дама с кратком косом и с надменим изразом, и са њом дечак, Саша, мали за своје године (њему је већ десета година), дебео, са светлим, плавим очима и са рупицама на образима. И тек што је дечак ушао у двориште, већ је појурио мачку, и одмах се разлегао његов весели, радосни смех.

— Тетка, да ли је то ваша мачка? — упита он Олењку. — Када вам се омаци, молим вас, поклоните нам једно маче. Мама се веома плаши мишева.

Олењка поразговара са њим, напоји га чајем, и срце јој у грудима наједном постаде топло и слатко се стеже, као да јој је овај дечак био рођени син. И док је навече, седећи у трпезарији, понављао лекцију,



гледала га је умилно и тужно, и шапутала: — Мили мој, лепотане... Чедо моје, и како си се родио тако паметан, тако бео. — Острвом се назива — прочита он — део копна који је са свих страна опкољен водом. — Острвом се назива део копна — понављала је она, и то је било прво њено мишљење које је

убедљиво рекла после толико година ћутања и одсуства мисли. И она је већ имала своја мишљења и већ је за вечером разговарала са Сашиним родитељима о

томе како сада деца у гимназијама имају много да уче, али да је класично образовање боље од реалног, јер је са гимназијом свуда отворен пут: хоћеш ли — постани лекар, хоћеш ли — инжењер.

Саша је ишао у гимназију. Његова мајка је отпутовала у Харков код сестре и није се враћала; његов отац је свакодневно одлазио некуда да прегледа крда и догађало се да је одсуствовао од куће по два-три дана, и Олењки се чинило да су Сашу сасвим занемарили, да је он усамљен у кући, да умире од глади; и преселила га је код себе у крило и сместила тамо у собицу.

И ево, прошло је пола године како Саша живи код ње у крилу. Сваког јутра Олењка улази у његову собу; он чврсто спава, ставивши руку под образ, не дише. Њој је жао да га буди.

— Сашењка — вели она тужно — устани, мили мој! Време је за гимназију. Он устаје, облачи се, моли се богу, затим седа да пије чај; пије три чаше чаја и једе два велика

ђеврека и пола француског хлеба с маслацем. Није се још расанио, и зато није расположен. — А ти, Сашењка, ниси ваљано научио басну каже Олењка и гледа га тако као да га испраћа на

далеки пут. — Задајеш ми бригу. Ти се труди, мили мој, учи ... Слушај професоре. — Ах, пустите ме, молим вас! — каже Саша. Затим одлази улицом у гимназију, мален, у великом

качкету, с торбом на леђима. За њиме нечујно иде Олењка. — Сашењка-а! — дозива га она. Он се осврће, а она му гура у руку урму или карамелу. Када скрећу у уличицу где се налази

гимназија, њега је стид што иза њега иде висока, дебела жена; осврће се и каже: — Ви, тетка, идите кући, а ја ћу сада сам доћи. Она застаје и прати га погледом, не трепћући,

док не ишчезне у улазу у гимназију. Ах, како га она воли! Од њених ранијих љубави ниједна није била тако дубока, још никада раније њена душа није се предавала тако безгранично, искрено и тако предано као сада, када се у њој све више и више распламсавало материнско осећање. За овог, њој туђег дечака, за његове рупице на образима, за качкет, дала би она цео свој живот, дала би га радосно, са дирљивим сузама. Зашто? Ко ће га знати зашто?

Испративши Сашу у гимназију, враћала се кући полако, веома задовољна, мирна, испуњена љубављу; њено лице се подмладило за последњих пола године, осмехује се, зари; пролазници, гледајући је, осећају задовољство и говоре јој:

— Добар дан, душице Олга Семјоновна! Како сте, душице? — Сада је тешко учити гимназију — причала је она на пијаци. — Замислите само, јуче су у првом

разреду задали басну напамет, па превод са латинског, па домаћи задатак... Та, како ће малишани постићи? И она почиње да говори о професорима, о задацима, о уџбеницима — оно исто што о њима говори

Саша. У три сата заједно ручају, навече заједно спремају лекције и плачу. Смештајући га у постељу, она га

дуго крсти и шапуће молитву, затим, леже да спава, машта о оној будућности, далекој и неизвесној, када ће Саша, пошто заврши студије, постати лекар или инжењер, имати своју властиту велику кућу, коње, каруце, оженити се, и изродити своју децу.. . Она тоне у сан и непрестано мисли о томе, сузе јој се сливају низ образе из затворених очију. И црна мачка лежи покрај ње и мауче:

— Мр... мр... мр... Наједном снажна лупа у капиџик. Олењка се буди и не дише од страха: срце јој јако куца. Пролази

пола минута, и поново лупа. „То је телеграм из Харкова", мисли она почињући да дршће целим телом. „Мајка захтева да Саша

дође у Харков . .. О, господе!" Она је очајна; леди јој се глава, ноге, руке, и рекло би се да нема несрећнијег човека на овом свету

од ње. Али пролази још један минут, чују се гласови: то се ветеринар вратио кући из клуба. „Па, хвала богу", мисли она. Са срца се постепено сваљује терет, поново јој је лакнуло; леже и мисли на Сашу, који спава

чврстим сном у суседној соби и с времена на време бунца: — Даћу ја теби! Иди напоље! Не биј се!

НОВИ ЛЕТЊИКОВАЦ (9)

На три врсте од села Обручанова градили су голем мост. Из села, које се налазило високо на стрмој обали, видео се његов решеткаст скелет, а по магловитом времену и у тихе зимске дане, када су његови танки гвоздени потпорњи и све шуме унаоколо били покривени ињем, он је представљао живописну и, чак, фантастичну слику. Кроз село је пролазио понекад у лаким тркачким кочијама или у каруцама инжењер Кучеров, градитељ моста, гојазан, плећат, брадат мушкарац, са меким изгужваним качкетом; понекад, за време празника, долазиле су гоље које су радиле на мосту; оне су просиле милостињу, смејале се женама, а догађало се да понешто и украду. Али то се дешавало ретко; а обично су дани пролазили тихо и мирно,



као да се уопште није ни градило, и само увече, кад су поред моста светлеле ватре, ветар је доносио слаб одјек са поља. А дању се понекад чуо жалостан метални звук: дан ... дан ... дан ...

Једном је инжењеру Кучерову дошла жена. Њој су се свиделе обале реке и раскошан поглед на зелену долину са засеоцима, црквама, стадима, и она поче да моли мужа да купи комадић земље и овде сагради летњиковац. Муж ју је послушао. Купили су двадесет десетина земље и на високој обали, на! пропланку где су раније тумарале обручановске краве, саградили су лепу двоспратну кућу са терасом, балконима, кулом и шиљком, на коме се недељом вијорила застава — саградили су је за нека три месеца, а затим су целе зиме садили велико дрвеће, па кад је настало пролеће и све унаоколо озеленело, на новом имању већ су постојали дрвореди, баштован и два радника, у белим кецељама, чепркали су око куће, ту се налазио и мален водоскок, а глатка кугла је блистала тако сјајно да је заслепљивала поглед. Осим тога, имање је већ добило име: Нови летњиковац.

Ведрог топлог јутра крајем маја у Обручаново овдашњем ковачу Родиону Петрову довели су два коња да их поткује. Били су из Новог летњиковца. Коњи су били бели као снег, стасити, ухрањени и необично слични један другом.

— Прави лабудови! — изусти Родион, посматрајући их са страхопоштовањем. Његова жена Степанида, деца и унуци изађоше из куће да их погледају. Мало-помало, скупи се

гомила. Приђоше Личкови, отац и син, обојица ћосави од рођења, подбулих лица и гологлави. Приђе и Козов, висок мршав старац дуге узане браде, са квргавим штапом; он је стално намигивао својим лукавим очима и подсмешљиво се осмехивао, као да нешто зна.

— Само што су бели, а шта је у њима? — рече он. — Стави моје на зоб, биће исто тако глатки. Треба њих у ралицу, па бичем ...

Кочијаш га само презриво погледа, али не рече ни речи. И док су затим у ковачници распаљиљали ватру, кочијаш је причао пућкајући цигарете. Сељаци су сазнали од њега многе појединости: његови господари су богати; госпођа Јелена Ивановна је раније, пре удаје, живела у Москви оскудно, као гувернанта; она је добра, милосрдна и воли да помаже сиромасима. На новом имању, причао је, неће ни орати ни сејати, него ће само боравити ради уживања, боравиће само зато да би дисали чист ваздух. Кад је завршио и повео коње назад, за њим је ишла гомила дечака, лајали су пси, а Козов их је пратио погледом и подсмешљиво намигивао.

— И то су ми велепоседници! — говорио је. — Кућу саградили, дошли до коња, а сами, вероватно немају шта да једу. И то су ми велепоседници!

Козов је некако одмах омрзнуо и ново имање, и беле коње, и ухрањеног лепог кочијаша. Он је био самац, удовац; живео је незанимљиво (нека болест, коју је он називао час килом, час глистама, сметала му је да ради), новац за живот добијао је од сина, који је радио у Харкову у посластичарници, и од раног јутра до вечери доконо је лутао обалом или по селу, па ако би видео, на пример, да сељак превози брвно или пеца рибу, говорио би: „То брвно је од сасушеног дрвета, труло" или: „По оваквом времену неће да трза." За време суше говорио је да кише неће бити све до првих мразева, а кад су падале кише, говорио је да ће све сагњити у пољу и да је све пропало. А при том је стално намигивао, као да нешто зна.

На имању су увече палили бенгалске ватре и ракете, и мимо Обручанова је пролазила једрилица са црвеним фењерчићима. Једног јутра дошла је у село инжењереова жена Јелена Ивановна са маленом кћерком, у каруцама са жутим точковима, у које је био упрегнут пар тамнодоратастих понија; обе, мати и кћи, биле су у сламним шеширима, са широким ободима савијеним ка ушима.

То је било баш у време ђубрења, и ковач Родион, висок, мршав старац, без капе, бос, са вилама преко рамена, стајао је поред својих прљавих ружних таљига и, згранут, посматрао поније, а видело му се по лицу да никад раније није видео тако мале коње.

— Стигла је Кучеровљева жена! — чуо се унаоколо шапат. — Гле, стигла је Кучеровљева жена! Јелена Ивановна је погледала на кровињаре, као да бира, затим је зауставила коње пред

најсиромашнијом кровињаром, где је на прозорима било толико дечјих глава — плавокосих, смеђих, риђих. Степанида, Родионова жена, дебела старица, истрча из куће, марама јој је клизнула са седе главе, она је гледала кочије спрам сунца, и лице јој се осмехивало и мрштило као да је била слепа.

— Ово је за твоју децу — рече Јелена Ивановна и пружи јој три рубље. Степанида одједном заплака и поклони се до земље; Родион, такође, паде ничице, показујући своју

широку мрку ћелу и при том умало што не закачи вилама своју жену у слабину. Јелена Ивановна се збуни и пође назад.

II

Отац и син Личкови ухватили су на својој ливади два теглећа коња, једног понија и алгајског јунца са великом њушком и, заједно са риђим Волоћком, сином ковача Родиона, дотерали их у село. Позвали су сеоског кмета, скупили сведоке и пошли да погледају погажену траву.

— У реду, ако! — говорио је Козов, намигујући. — А-ако! Нека се сада мало увијају инжењери. Мислиш, нема суда? У реду! Пошаљимо по жандармеријског наредника, саставимо записник!...

— Саставимо записник! — понови Волоћка. — Ја то нећу да оставим тако! — викао је Личков-син, викао све јаче и јаче, и од тога је његово

ћосаво лице, чинило се, све више натицало. — Гле, какав су обичај установили! Пустиш ли их, они ће све



пашњаке погазити! Немате никакво право да вређате народ! Нема сада зависних сељака! — Нема сада зависних сељака! — понови Волоћка. — Живели смо без моста — рече Личков-отац туробно — нисмо га тражили, шта ће нама мост? Не

желимо га! — Браћо православна! То се тако не може оставити! — У реду, а-ако! — намигивао је Козов. — Нека се сада мало увијају! И то су ми велепоседници! Окренуше назад у село и, док су ишли, Личков-син се стално ударао песницом у груди и викао, и

Волоћка је, такође, викао, понављајући његове речи. А у селу се дотле око расног јунца и коња окупила цела гомила. Јунац је био сметен и гледао испод ока, али одједном обори њушку ка земљи и појури, џилитајући се задњим ногама; Козов се уплаши и замахну на њ штапом, а сви прснуше у смех. Затим стоку затворише и почеше да чекају.

Увече је инжењер послао за изгажену траву пет рубаља, и оба коња, пони и јунац, ненахрањени и ненапојени, враћали су се кући погнутих глава, као кривци, као да их воде на погубљење.

Пошто су добили пет рубаља, отац и син Личкови, сеоски кмет и Волоћка препловише чамцем реку и упутише се на ону страну у село Крјаково, где се налазила крчма, и дуго су тамо пијанчили. Чуло се како певају и како виче млади Личков. У селу жене целе ноћи нису спавале и бринуле су се. Ни Родион није спавао.

— Не ваља то — говорио је, преврћући се са једне стране на другу и уздишући. — Ражљутиће се господин, па се после натежи. .. Увредили су господина... ох, увредили га, није то лепо . ..

Једном су сељаци, међу њима и Родион, ишли у своју шуму на сечу па, кад су се враћали кући, сретоше инжењера. Он је био у светлоцрвеној памучној кошуљи и високим чизмама; у стопу га је пратио пас птичар, испруживши дуг језик.

— Здраво, браћо! — рече он. Сељаци стадоше и поскидаше капе. — Већ одавно хоћу да поразговарам са вама, браћо — продужи он. — Ево у чему је ствар. Од

најранијег пролећа сваки дан у мој врт и у моју шуму упада ваша стока. Све је изгажено, свиње су изриле травњак, праве штету у повртњаку, а у шуми су пропале све младице. Не може се изаћи накрај са вашим пастирима; ти их молиш, а они одговарају грубостима. Сваки дан ми стока гази траву, и ја не обраћам пажњу, не тражим одштету, не жалим се, а ви сте, међутим, изнурили моје коње и јунца, и узели пет рубаља. Зар је то лепо? Зар тако поступају добри суседи? — продужи он, а глас му је био тако благ, усрдан и у погледу не беше строгости. — Зар тако поступају честити људи? Пре недељу дана неко од вас је посекао у мојој шуми два мала храста. Прекопали сте пут у Јереснево, па сада морам да обилазим три врсте. Зашто ми пакостите на сваком кораку? Какво сам вам зло нанео? Реците, тако вам бога! Жена и ја свим силама се трудимо да живимо с вама у миру и слози, помажемо сељанима колико можемо. Моја жена је добра, саосећајна, она не одбија да помогне, њен је сан да користи вама и вашој деци. А ви нам за добро узвраћате злом. Ви сте, браћо, неправедни. Размислите о томе. Усрдно вас молим, размислите. Ми се опходимо с вама као људи, узвратите нам истом мером.

Окренуо се и отишао. Сељаци су стајали још мало, ставили капе и пошли. Родион, који оно што му говоре никад није схватао како треба, него некако на свој начин, уздахну и рече:

— Треба да вратимо. Вратите, вели, браћо, исти износ ... До села дођоше ћутке. Кад је стигао кући, Родион се помоли, изу и седе на клупу крај жене. Он и

Степанида, кад су били код куће, увек су седели једно крај другог, и улицом су увек ишли једно крај другог, јели су, пили и спавали увек заједно, и што су постајали старији, више су се волели. У њиховој кровињари било је тесно, топло, и увек је било деце — на поду, на прозорима, на пећи... Без обзира на поодмакле године, Степанида је још рађала, и сада, посматрајући гомилу деце, тешко је било разазнати која су Родионова, а која Волоћкина. Волоћкина жена — Лукерија, млада и ружна сељанка буљавих очију и птичијег носа, месила је тесто у чабру; сам Волоћка је седео на пећи, опустивши ноге.

— Путем поред Никитине хељде, овај ... инжењер са пашчетом... — рече Родион, пошто се одморио, чешкајући слабине и лактове. — Треба, вели, платити ... Истим новцем, вели ... Новцем или не, али бар по сребрњак од домаћинства биће потребно. Баш много вређамо господина. Жао ми је...

— Живели смо без моста — рече Волоћка, не гледајући ни у кога — и не желимо га. — Тја! Мост је државни. — Не желимо га. — Неће тебе ни питати. Ко се на тебе обазире! — „Неће питати ..." — подражавао је Волоћка. — Ми не путујемо никуд, шта ће нама мост? Ако затреба, препловићемо и чамцем. Неко споља закуца на прозор тако јако да се учини како задрхта цела кровињара. — Је ли Волоћка код куће? — зачу се глас Личкова-сина. — Волоћка, изађи, хајдемо. Волоћка скочи са пећи и поче да тражи свој качкет. — Не иди, Волођа! — изусти Родион несигурно. — Не иди с њима, сине. Ти си нам глупав као мало

дете, а они те неће научити ничему добром. Не иди! — Не иди, чедо! — замоли Степанида и затрепта очима, спремајући се да заплаче. — Вероватно те

зову у крчму — „У крчму" ... — подражавао је Волоћка.



— Опет ћеш се вратити пијан, изроде пасји! — рече Лукерија, гледајући га мрско. — Иди, иди и дабогда сагорео од вотке, сотоно безрепа!

— Кушуј, де! — викну Волоћка. — Удали су ме за лудака, упропастили ме, сиротицу несрећну, пијанице риђа... — закука Лукерија,

отирући лице руком која јој је била сва од теста. — Да те моје очи не виде! Волоћка је удари преко уха и изађе.

III

Јелена Ивановна и њена мала кћи дошле су у село пешице. Шетале су. Била је баш недеља и на улицу су изашле жене и девојке у својим хаљинама живих боја. Родион и Степанида, који су седели на степеништу једно крај другог, поздрављали су Јелену Ивановну и њену девојчицу и смешили им се као знанцима. А са прозора их је посматрало више од десетине деце; лица су им изражавала недоумицу и радозналост, чуо се шапат:

— Дошла је Кучеровљева жена. Кучеровљева жена! — Добар дан — рече она и заустави се; поћута, па запита: — Па, како сте? — Није лоше, хвала богу — одговори Родион брзо. — Зна се, живимо. — Какав нам је то живот! — осмехну се Степанида. — Видите и сами, госпођо, мила, сиротиња!

Породица броји четрнаест душа, а само двојица привређују. Једно је звање — ковачи, а кад доведу коња да се поткује, угља нема, немамо чиме да га купимо. Напатили смо се, госпођо — продужи она и засмеја се — ај-ај како смо се напатили!

Јелена Ивановна седе на степениште и, загрливши своју девојчицу, замисли се о нечему, и девојчици су, судећи по њеном лицу, пролазиле кроз главу неке невеселе мисли; она се, замишљена, играла гиздавим чипканим сунцобраном, који је узела мајци из руку.

— Сиротиња! — рече Родион. — Брига много, радимо — не видимо ни краја ни конца. Ето, бог не даје кишу. .. Рђаво живимо, шта да се каже.

— У овом животу вам је тешко — рече Јелена Ивановна — али зато ћете на оном свету бити срећни.

Родион је није разумео и уместо одговора само се накашљао у песницу. А Степанида рече: — Госпођо, мила, богатом је добро и на оном свету. Богаташ пали свеће, моли се, богаташ даје

просјацима. А сељак? Нема када чело да прекрсти, и сам је пуки сиромах, па како да се спасава. И грехова имамо много због немаштине, од невоље сви псујемо на пасја кола, лепу реч не кажемо, и што се не може догодити, мила госпођо, не дао нам бог! Биће да за нас нема среће ни на овом ни на оном свету. Сва срећа је припала богатима.

Говорила је весело; очевидно, већ одавно је навикла да говори о свом тешком животу. И Родион се, такође, смешкао; било му је пријатно што му је старица тако паметна, разговорљива.

— То се само тако чини да је богатима лако — рече Јелена Ивановна. — Сваки човек има своју невољу. Ето, ја и мој муж не живимо оскудно, имућни смо, али зар смо ми срећни? Ја сам још млада, али већ имам четворо деце; деца стално болују, и ја сам болесна, непрестано се лечим.

— А која је твоја бољка? — запита Родион. — Женска болест. Не могу да спавам, главобоља ми не да мира. Ето, седим, говорим, а у глави ми

је лоше, осећам слабост у целом телу, па се слажем да је бољи ма и најтежи рад него такво стање. И душа ми је неспокојна. Непрестано страхујем за децу, за мужа. Свака породица има неку своју невољу, имамо је и ми. Ја нисам племкиња. Мој деда је био обичан сељак, отац ми је трговао у Москви и такође био прост човек. А родитељи мог мужа су племићи и богаташи. Они нису желели да се он ожени мноме, али он их није послушао, посвађао се с њима и, ево, они нам не праштају све до сада. То узнемирује мог мужа, узбуђује га, намеће му сталну бригу; он воли своју мајку, веома је воли. Па и ја се бринем. Душа ме боли.

Пред Родионовом кућом већ су стајали сељаци и сељанке и слушали. Приђе и Козов и стаде, тресући својом узаном дугом брадицом. Приђоше отац и син Личкови.

— И доиста, не можеш бити срећан и задовољан ако не осећаш да си тамо где припадаш — продужи Јелена Ивановна. — Свако од вас има свој комад земљишта, свако од вас ради и зна зашто ради; мој муж гради мостове, речју, свак има своје место. А ја? Само се крећем. Немам свој комад земље, не радим и осећам се као туђин. Све то говорим да не бисте судили по спољашности; ако је човек богато одевен и имућан, то још не значи да је задовољан својим животом.

Она устаде да пође и ухвати кћер за руку. — Мени се овде код вас веома свиђа — рече она и осмехну се, и по том слабом, бојажљивом

осмеху могло се судити колико је она стварно болесна, колико је још млада и колико је лепа; имала је бледо мршаво лице, са тамним обрвама, и плаву косу. И девојчица је била иста као мати, мршава, плавокоса и танана. Мирисале су на парфем.

— И река ми се допада, и шума, и село ... — продужи Јелена Ивановна. — Могла бих ту да проведем цео свој живот, и чини ми се да бих овде оздравила и нашла своје место. Ја желим, страсно желим да вам помажем, да вам будем корисна, блиска. Ја знам ваше невоље, а оно што не знам, осећам, слутим срцем. Ја сам болесна, слаба и можда више не могу да изменим свој живот као што бих желела. Али имам децу, потрудићу се да их васпитам тако да она навикну на вас, да вас заволе. Настојаћу



непрестано да схвате да њихов живот не припада њима, него вама. Само вас молим усрдно, преклињем вас, верујте нам, живите с нама у пријатељству. Мој муж је добар, ваљан човек. Не узнемиравајте га, не љутите га. Он је осетљив на сваку ситницу, а јуче је, на пример, ваша стока била у нашем повртњаку и неко од вас је сломио плетер у нашем пчелињаку, а такав однос према нама доводи мог мужа до очајања. Молим вас — настављала је молећивим гласом и склопила руке на груди — молим вас понашајте се према нама као добри суседи, живимо у миру! Већ је речено: рђав мир је бољи од доброг рата, и не купуј имање, него купуј суседа. Понављам, мој муж је добар човек, ваљан; ако све буде како треба, обећавам да ћемо учинити све што је у нашој моћи; поправићемо путеве, саградићемо школу за вашу децу. Обећавам вам.

— Наравно, ми понизно захваљујемо, госпођо — рече Личков-отац, гледајући у земљу — ви сте образовани, боље знате. Само, ено, у Јересневу, Воронов, богат сељак, дакле, обећао је да ће изградити школу, такође је говорио — даћу вам, па даћу вам, и поставио је само окосницу па одустао, а сељаке су после натерали да ставе кров и заврше зграду, хиљаду рубаља је отишло. Воронову је свеједно, само браду глади, али за сељаке је то некако увредљиво.

— Оно је била врана, а сад је долетео гачац — рече Козов и намигну. Заори се смех. — Не треба нам школа — изговори Волоћка мргодно. — Наша деца иду у Петровско, па нека их. Не

желимо. Јелена Ивановна се некако одједном збуни. Она побледе, лице јој се издужи, сва се згрчи, као да су

је додирнули нечим грубим, и пође, не рекавши више ни речи. И ишла је све брже и брже, не осврћући се. — Госпођо! — позва је Родион, идући за њом. — Госпођо, чекај-де да чујеш што ћу ти рећи.

Он ју је пратио у стопу, гологлав, и говорио је тихо, као да проси милостињу: — Госпођо! Чекај да чујеш што ћу ти рећи. Изађоше из села и Јелена Ивановна се заустави у сенци

старе оскоруше, крај нечијих таљига. — Не вређај се, госпођо — рече Родион. — Којешта! Отрпи. Отрпи две године. Поживећеш ту,

претрпећеш и све ће проћи. Наш свет је добар и миран... Нису то лоши људи, говорим ти као пред богом. А на Козова и Личкове се не обазири, ни на Волоћку се не обазири, он ми је будаласт: ко му први каже, тога и слуша. Остали су миран свет, ћуте... Понеко би, знаш, радо рекао реч од срца, заузео би се, елем, али не може. Има и душу, и савест, али језик нема. Не вређај се ... Претрпи ... Којешта!

Јелена Ивановна је посматрала широку мирну реку, мислила о нечему, а сузе су јој текле низ образе. И Родиона су збуњивале те сузе, и он замало није заплакао.

— Не обраћај пажњу... — мрмљао је. — Стрпи се две годинице. И школу можеш, и путеве можеш, само не одмах... Ако хоћеш, рецимо, на пример, да посејеш на овом брежуљку жито, испрва искрчи, одстрани све камење, па затим узори, све стопу по стопу ... И са народом, дакле, треба тако ... све стопу по стопу, док га не савладаш.

Од Родионове кровињаре одвојила се група и пошла улицом према оскоруши. Запеваше песму, засвира хармоника. И прилазили су све ближе и ближе...

— Мама, хајдемо одавде! — рече девојчица, бледа, стискајући се уз мајку и дрхтећи целим телом. — Отидимо, мама!

— Куда? — У Москву ... Отидимо, мама! Девојчица заплака. Родион се сасвим збуни, лице му се веома озноји. Он извади из џепа краставац,

ситан, крив као полумесец, сав у ражаним мрвицама, и поче да га гура девојчици у руке. — Де, де ... — мрмљао је, мрштећи се строго. — Узмиде краставчић, пробај ... Не ваља плакати,

мамица ће те истући. .. Код куће ће се пожалити оцу ... Де, де ... Оне пођоше даље, а он је стално ишао за њима, желећи да им каже нешто нежно и убедљиво. И

пошто је видео да су обе заузете својим мислима и својом невољом и да га не запажају, он стаде и, заклањајући очи од сунца, дуго их је пратио погледом, све док нису зашле у своју шуму.

IV

Инжењер је, очевидно постао раздражљив, ситничав и у свакој тричарији већ је видео крађу или насртај. Капија му је била закључана чак и дању, а ноћу по врту су шетала два стражара и лупала у даску, а већ из Обручанова никог нису узимали у најам. Као за инат, неко (не зна се да ли од сељака или од гоља) скинуо је с таљига нове точкове и заменио их старим, а затим, нешто касније, дигли су двоје узде и клешта, па су чак и у селу почели да негодују. Почели су да говоре како би требало претрести код Личкових и Волоћке, и онда су клешта и узде нашли код ограде у инжењерову врту: неко их је подметнуо.

Једном су у гомили ишли из шуме и опет су уз пут срели инжењера. Он се заустави и, не поздравивши се, љутито гледајући час у једног час у другог, поче:

— Молио сам да не скупљате печурке у мом врту и око дворишта, да их оставите мојој жени и деци, али ваше девојке долазе у белу зору, а затим не остане ниједна печурка. Молио вас или не молио, свеједно је. Молба, и милоште, и убеђивање, видим, све је узалудно.

Он упре свој поглед пун негодовања у Родиона и продужи: — Жена и ја смо се опходили с вама као с људима, као са себи равнима, а ви? Ех, али шта да се

говори! Завршиће се, вероватно, тиме што ћемо вас презирати. Друго нам не преостаје!



Па, савлађујући се и уздржавајући свој гнев, да не би рекао још нешто сувишно, окрену се и оде. Кад је стигао кући, Родион се помоли, изу и седе на клупу крај жене. — Да... — поче он, пошто је предахнуо. — Идемо ми сада, а господин Кучеров у сусрет... Да...

Видео девојке у белу зору... Зашто, вели, печурке не носе ... његовој жени, вели, и деци. А онда гледа у мене и вели: ја и жена ћемо те, вели, пазити. Хтео сам да му се поклоним до земље, али сам се уплашио ... Нека им бог да здравља ... Дао им бог ...

Степанида се прекрсти и уздахну. — Добра господа, простодушна... — настави Родион. — „Пазићемо..." — обећао је пред свима. Под

старост и ... не би било згорег... Вечно бих се молио богу за њих... Нека им да царица небеска... На Крстовдан, 14. септембра, био је црквени празник. Отац и син Личкови још изјутра су отишли на ону страну и вратили се за ручак пијани; дуго су ишли по селу, час певали, час се псовали, затим су се потукли и пошли на имање да се жале.

Прво је ушао у двориште Личковотац, са дугом јасиковом батином у рукама; он неодлучно стаде и скиде капу. Баш у то време на тераси је седео инжењер са породицом и пио чај.

— Шта хоћеш? — викну инжењер. — Премилостиви, господине... — поче Личков и заплака. — Кумим вас богом, заштитите ме ... Не

могу да живим од сина ... Упропастио ме је син, туче ме ... премилостиви .... Уђе и Личков-син, без капе, такође са батином; он стаде и упери пијан, неразуман поглед на терасу. — Није моје да сређујем ваше ствари — рече инжењер. — Иди среском начелнику или среском

капетану. — Свугде сам био... подносио молбе ... — рече Личков-отац и зарида. — Куда сада да идем?

Значи, он мене сада може да убије? Он, значи, све може? И то оца? Оца? Он подиже батину и удари њом сина по глави; овај диже своју батину и удари старца по ћели, тако

да је батина чак поскочила. Личков-отац се чак ни не заљуља и опет удари сина, и то опет по глави. И тако су стајали и стално лупали један другом по глави, и то није личило на тучу, него пре на некакаву игру. А пред капијом су се скупљали сељаци и сељанке и ћутке гледали у двориште, а лица су свима била озбиљна. То су дошли сељаци да честитају празник, али кад су угледали Личкове, постидели су се и нису ушли у двориште.

Следећег јутра Јелена Ивановна је отпутовала са децом у Москву. И пронесе се вест да инжењер продаје имање ...

V

На мост су одавно навикли и већ је било тешко замислити реку на томе месту без моста. Гомиле отпадака, које су остале од градње, већ су одавно обрасле травом, на гоље су заборавили, а уместо Батинице сада се чује скоро сваког часа бука воза који пролази.

Нови летњиковац је одавно продат; сада он припада неком чиновнику, који о празницима долази овамо из града са породицом, пије на тераси чај, а затим се враћа у град. На шапки носи кокарду, говори и кашље као врло важан чиновник, иако има само звање колешког секретара, и кад га сељаци поздрављају, не отпоздравља.

У Обручанову су сви остарели; Козов је већ умро, у Родионовој кровињари деца су се још више намножила, Волоћки је порасла дуга риђа брада, Живе оскудно као и пре.

У рано пролеће Обручановљани стружу дрва поред станице. Ево их како после рада иду кући, иду лагано, један за другим; широке тестере повијају се на раменима и на њима блешти сунчев одсјај. У жбуњу на обали певају славуји, небом се разлеже песма шева. У Новом летњиковцу је тишина, нема ни живе душе, и само златни голубови, златни зато што их обасјава сунце, лете изнад куће. Сви — и Родион, и оба Личкова, и Волоћка — сећају се белих коња, малених понија, ватромета, чамца са фењерчићима, сећају се како је инжењерова жена, лепа и гиздава, долазила у село и тако умиљато говорила. И свега тога као да није ни било. Све је као сан или бајка.

Иду они ногу пред ногу, уморни, и мисле... У њиховом селу, мисле они, људи су добри, мирни, разумни, богобојажљиви, и Јелена Ивановна је,

такође, мирна, ваљана, кротка, било ју је тако жалосно гледати, али зашто се нису сложили и зашто су се разишли као непријатељи? Каква је то магла заклањала од очију оно најважније, те су се видели само изгажена трава, узде, клешта и све те ситнице које се сада, у сећању, чине тако бесмисленим? Зашто са новим власником живе у миру, а са инжењером се нису слагали?

И не знајући шта да одговоре себи на ова питања, сви ћуте, и само Волоћка нешто мрмља. — Шта је? — пита Родион. — Живели смо без моста... — говори Волоћка мрачно. — Живели смо ми без моста и нисмо га

тражили ... и не треба нам. Нико му не одговара и иду даље ћутке, погнувши главе.

О БОЖИЋИМ ПРАЗНИЦИМА (10)

I



— Шта да пишем? — запита Јегор и умочи перо. Василиса није видела своју кћер већ четири године. Кћи Јефимија отпутовала је после свадбе са

мужем у Петроград, послала два писма, а затим као да је у земљу пропала: ни трага ни гласа. И било да је старица музла краву у зору, било да је ложила пећ, било да је дремала ноћу — стално је мислила на једно: како је Јефимија, је ли жива. Требало би послати писмо, али старац није умео да пише, а нису имали кога да замоле.

Али стигли су божићни празници и Василиса не издржа, те пође у крчму Јегору, гостионичаркину брату, који, откако је дошао из војске, само седи код куће, у крчми, и ништа не ради; о њему су говорили како уме лепо да напише писмо ако му се добро плати. Василиса је поразговарала у крчми са куварицом, затим са газдарицом, а онда главом са Јегором. Сложили су се за пет алтина

23.

И сада — то се догађало другог дана празника у крчми, у кухињи — Јегор је седео за столом и држао перо у руци. Василиса је стајала испред њега, замишљена, са изразом забринутости и туге на лицу. С њом је дошао и Петар, њен стари, веома мршав, висок, са мрком ћелом; он је стајао и гледао укочено и право испред себе, као да је слеп. На штедњаку у шерпи пржила се свињетина; она је цврчала и прштала, и чак као да је говорила: „фрр-фрр-фрр"— Било је затушљиво.

— Шта да пишем? — запита опет Јегор. — Што си запео! — рече Василиса, гледајући га љутито и сумњичаво. — Не пожуруј! Не пишеш,

ваљда, забадава, него за новац! Дедер, пиши, Миломе нашем зету Андреју Хрисанфичу и јединој нашој драгој кћери Јефимији Петровној са љубављу дубок наклон и благослов родитељски занавек непомутив.

— Разумем. Севај даље. — И јоште вам честитамо празник Христова рођења, ми смо живи и здрави, што и вама желимо од

господа ... цара небескога. Василиса размисли и згледа се са старим. — Што и вама желимо од господа... цара небеског ... понови она и заплака. Више није могла ништа да каже. А раније, док је ноћу размишљала, чинило јој се да неће моћи све

да стане ни у десет писама. Од оног доба кад им је кћи отишла са мужем, много је воде отекло у море, старци су живели као сирочад, и ноћу су тешко уздисали, као да су сахранили кћер. А колико се за то време у селу којечега догодило, колико свадби, смртних случајева. Колико су дуге биле зиме! Колико дуге ноћи!

— Врућина је! — рече Јегор, раскопчавајући прслук. — Јамачно имаде седамдесет степени. Шта још? — запита.

Старци су ћутали. — Шта твој зет тамо ради? — запита Јегор. — Он је од војника, брале, ти га знаш — одговори старац слабим гласом. — У исто време је дошао

из војске кад и ти. Елем, био је војник, а сада је у Петрограду у заводу за исцељење водом. Доктор болеснике водом вида. Е па он је, ето, вратар код доктора.

— Ево ту пише... — рече старица, вадећи писмо из марамице. — Добили смо од Јефимије, још бог зна када. Можда више и није међу живима. Јегор размисли мало и поче брзо да пише.

„Сада", писао је, „пошто вас је судбина ваша кроза се упутила на Војно Поприште, ми Вам саветујемо да погледате Правилник о Дисциплинским Казнама и Кривичним Законима Војног Ресора, и Ви ћете у томе Закону видети цивилизацију Чинова Војног Ресора."

Он је писао и читао наглас написано, а Василиса је просуђивала да би требало написати колика је оскудица била прошле године, како није дотекло хране ни до божићних празника, па су морали да продају краву. Требало би затражити новац, требало би написати како старац често поболева и ускоро ће, вероватно, отићи богу на истину.. . Али како то изразити речима? Шта рећи пре, а шта после?

„Изволите преметити", продужи Јегор да пише, „у 5 тому Војних Наредби. Војник је Име опште, Знаменито. Војником се назива и Најпрви Генерал и последњи Редов ..."

Старац поче да миче уснама и рече тихо: — Барем да видим унучад. — Какву унучад? — запита старица и погледа га љутито. — Па можда их и нема! — Зар унучади! А можда и има. Ко зна! „И зато Ви можете да судите", журио се Јегор, „каки је непријатељ Инострани а каки Унутрашњи.

Понајглавнији наш Унутрашњи Непријатељ јесте: Бахус." Перо је шкрипало, правећи на хартији завојке сличне удицама за риболов. Јегор је журио и читао

сваки ред по неколико пута. Он је седео на столичици, широко размакнувши ноге под столом, ухрањен, крепак, са великом њушком и црвеним затиљком. Био је оличење глупости, грубе, надмене, поносне због тога што се родила и одрасла у крчми, и Василиса је добро схватала да је он оличење глупости, али није могла то да искаже, него је само посматрала Јегора љутито и сумњичаво. Од његовог гласа, неразумљивих речи, од врућине и загушљивости заболела ју је глава, заплеле су јој се мисли, и она више ништа није говорила, није размишљала и само је чекала када ће он престати да шкрипи.

А старац је посматрао пун поверења. Он је веровао и старици, која га је довела овамо, и Јегору; и

23

Алтин — стара руска монета од 3 копејке. прев.)



кад је ономад споменуо завод за хидротерапију, видело му се по лицу да је веровао у завод и лековиту моћ воде.

Пошто је завршио писање, Јегор устаде и прочита цело писмо од почетка. Старац није разумео, али је лаковерно заклимао главом.

— Може, течно је ... — рече он — нека бог да здравља. Може ... Положише на сто три петака и изађоше из крчме; старац је гледао укочено и право испред себе, као

да је слеп, и на лицу му се оцртавало потпуно поверење, а Василиса, када су излазили из крчме, замахну на пса и рече љутито:

— Шибе, злоћо! Целе ноћи старица није спавала, узнемиравале су је мисли, а у зору је устала, помолила се и пошла

на станицу да пошаље писмо. До станице је било једанаест врста.

II

Завод за хидротерапију доктора Б.О Мозелвејзера радио је и на Нову годину исто као и радним данима, само је вратар Андреј Хрисанфич имао на себи мундир са новим ширитима, чизме су му некако нарочито блистале, и свим придошлицама честитао је Нову годину и пожелео нову срећу.

Било је јутро. Андреј Хрисанфич је стајао на вратима и читао новине. Тачно у десет часова ушао је генерал, познат, један од уобичајених посетилаца, а за њим поштар. Андреј Хрисанфич скиде генералу шињел и рече:

— Срећна Нова година, много среће, преузвишени! — Хвала, драги мој. И теби такође. И док се пео степеништем, генерал климну главом ка вратима и запита (сваког дана је питао и увек

после заборављао): — А шта је у овој соби? — Кабинет за масажу, преузвишени! Сада се генералови кораци утишаше, Андреј Хрисанфич прегледа примљену пошту и нађе једно

писмо на своје име. Отвори га, прочита неколико редова, затим без журбе, гледајући у новине, пође у своју собу, која се налазила исто тако доле, на крају ходника. Његова жена Јефимија седела је на кревету и хранила дете; друго дете, најстарије, стајало је крај ње, положивши јој кудраву главу у крило, а треће је спавало на кревету.

Ушавши у свој собичак, Андреј пружи жени писмо и рече: — Биће да је са села. Затим изађе, не одвајајући поглед од новина, и заустави се у ходнику недалеко од својих врата. Чуо

је како је Јефимија дрхтавим гласом прочитала прве редове. Прочитала и више није могла; довољни су јој били и ти редови, облише је сузе и, грлећи своје најстарије и љубећи га, поче да говори, и није се могло разазнати да ли плаче или се смеје.

— То је од баке и деке... — говорила је. — Са села... Царице небеска, свети угодници. Тамо је сада снег нападао до крова... Дрвеће је сасвим бело. Дечица на сићушним саоничицама... И ћелави дека на пећи ... и жућкасто псетанце ... Драги моји рођени!

Док је то слушао, Андреј Хрисанфич се сети како му је жена три или четири пута давала писма и молила га да их пошаље на село, али су га омели неки важни послови: није их послао, а писма су се негде затурила.

— А пољем јуре зечићи — нарицала је Јефимија, лијући горке сузе и љубећи свог малишана. — Дека је миран, добар, бака је, такође, добра, сажаљива. На селу живе по души, бога штују... И црквица постоји у селу, сељачићи певају за певницом. Нека нас однесе одавде царица небеска, мајчица заштитница!

Андреј Хрисанфич се врати у своју собицу да би попушио док неко не дође, и Јефимија одједном заћута, утиша се и обриса очи, само су јој усне још дрхтале. Она га се много бојала, ах, колико га се бојала! Тресла се, ужасавала кад чује његове кораке, кад угледа његов поглед, није смела пред њим ни реч да прозбори.

Андреј Хрисанфич запали цигарету, али баш у то време горе зазвонише. Он угаси цигарету, и, начинивши врло озбиљно лице, потрча ка свом главном улазу.

Одозго је силазио генерал, ружичаст, свеж од купања. — А шта је у овој соби? — запита он, показујући на врата.

Андреј Хрисанфич се исправи, стаде мирно и изговори громко: — Шаркоов туш,

24 преузвишени!

СЛУЖБЕНИМ ПОСЛОМ (11)

Вршилац дужности судског иследника и срески лекар возили су се на обдукцију у село Сирњу. Путем

24

Жан Мартен Шарко (Јеаn Маrtin Сharko:, 1825—1893), француски неуролог, присталица деловања на тeло воденим млазом под

снажним притиском. Отуда поступак лечења назван Шаркоов туш. — (Прим. прев.)



их је захватила мећава, дуго су лутали и нису стигли на одредиште у подне, као што су желели, него тек пред вече, када се већ било смркло. Остали су да преноће у општинској испостави. А ту, у општинској испостави, стицајем прилика, налазио се и леш, леш среског заступника осигурања Лесницког, који је пре три дана дошао у Сирњу и, пошто се сместио у општинској испостави и затражио самовар, убио се потпуно неочекивано; и околност што је раскрстио са животом некако чудно, уз самовар, разместивши по столу ђаконије, многе је навела на помисао да је посреди убиство; требало је извршити обдукцију.

Доктор и иследник су у трему отресали снег, лупајући ногама, а крај њих је стајао стари биров Иља Лошадин, и осветљавао им, држећи у рукама лимену лампицу. Јако замириса на петролеј.

— Ко си ти? — запита доктор. — Пиров ... — одговори биров. Он се и на пошти тако потписивао: пиров. — А где су сведоци? — Биће да су отишли да попију чај, високородни. Десно се налази чиста соба, „за дошљаке" или господска, а лево — чађава, са великом пећи и

дрвеним лежајем под таваницом. Доктор и иследник уђоше у чисту, а за њима биров, држећи лампу изнад главе. Овде је на поду, крај самих ногу стола лежало непомично дугачко тело, покривено белим.

Према слабој светлости лампице, осим белог покривача, јасно су се виделе и нове гумене каљаче, и све је ту било ружно, језиво; и тамни зидови, и тишина, и те каљаче, и непомичност мртвог тела. На столу се налазио самовар, већ одавно хладан, а око њега замотуљци, вероватно са јелима.

— Убити се у општинској испостави — како је то безобзирно! — рече лекар. — Ако ти је наспело да сјуриш куршум у чело, убиј се у својој кући, негде у стаји.

Он се спусти на клупу онако како је био, са шубаром, у бунди и чизмама од ваљаног сукна; његов сапутник, иследник, седе наспрам њега.

— Ти хистерици и неурастеници су велики егоисти — настави лекар са горчином. — Кад неурастеник спава с вама у истој соби, шушка новинама; кад руча с вама, приређује сцену својој жени, и не устручава се због вашег присуства; а кад му падне на памет да се убије, он се, ево, убија на селу, у општинској испостави, како би свима задао што више невоље. Та господа у свим животним приликама мисле само на себе. Зато старци толико и не подносе ово наше „нервозно доба".

— Старци штошта не подносе — рече иследник, зевајући. — А ви скрените пажњу старцима на то каква је разлика међу некадашњим и садашњим самоубиствима. Некадашњи, такозвани пристојан човек убијао се зато што је проневерио државни новац, а садашњи, живот му додијао, чамотиња ... Шта је боље?

— Живот му додијао, чамотиња, али сложићете се, могао је и да се не убије у општинској испостави.

— Таква несрећа — проговори биров — таква несрећа, просто казна божја. Народ је врло узнемирен, високородни, већ трећу ноћ не спава. Деца плачу. Треба мусти краве, а жене неће да уђу У стају, боје се... Да им се у мраку господин не причини. Зна се, глупе жене, али има и сељака који се такође боје. Чим падне вече, поред испоставе не пролазе сами, него онако, сви у гомили. И сведоци такође...

Доктор Старченко, средовечан човек тамне браде, са наочарима, и иследник Лижин, плавокос, још млад, завршио тек пре две године и више налик на студента него на чиновника, седели су ћутке, замишљени. Било им је криво што су закаснили. Требало је сада чекати до јутра, преноћити овде, а било је тек шест часова, и они су замишљали дуго вече, затим дугу, мрачну ноћ, досаду, неудобност својих постеља, бубашвабе, јутарњу хладноћу; и ослушкујући мећаву, која је завијала у димњаку и на тавану, обојица су размишљали о томе како све то не личи на живот који су желели и о коме су некад маштали, и како су обојица далеко од својих вршњака, који сада у граду иду осветљеним улицама, не запажајући непогоду, или се спремају у позориште, или у кабинету читају књиге. О, шта би они дали сада само да прошетају Невским или Петровком у Москви, да мало слушају ваљано певање, да поседе час-два у ресторану...

— У-у-у-у! — певала је мећава на тавану и нешто је споља злобно лупало, свакако табла на општинској испостави. — У-у-у-у!

— Како хоћете, али ја не желим овде да останем — рече Старченко, устајући. — Тек је шест часова, рано је за спавање, поћи ћу некуда. Ту близу живи фон Тауниц, свега три врсте од Сирње. Отићи ћу к њему и провешћу тамо вече. Бирове, иди реци кочијашу да не испреже. А шта ћете ви? — запита он Лижина.

— Не знам. Вероватно ћу лећи да спавам. Доктор се уви у бунду и изађе. Чуло се како разговара са кочијашем, како на промрзлим коњима подрхтавају прапорци. Оде.

— Не вреди ти, господине, овде да ноћиш — рече биров — иди у онај део. Тамо није чисто, али шта мари за једну ноћ. Сада ћу ја да узмем самовар од сељака, направићу заклон, а затим ћу ти згрнути овог сена, па спавај с богом, високородни.

Мало касније иследник је седео у чађавом делу за столом и пио чај, а биров Лошадин је стајао крај врата и говорио. Био је то старац од преко шездесет година, малог раста, врло мршав, погурен, бео, са наивним осмехом на лицу, очи су му сузиле, и стално је цоктао као да сиса киселу бомбону. На себи је имао кратку бунду и чизме од ваљаног сукна из руке није испуштао мочугу. Иследникова младост је, очевидно, изазивала у њему сажаљење и зато му је, вероватно, говорио „ти".



— Председник општине Фјодор Макарич наредио је да га известим чим дође капетан или иследник — рекао је. — Дакле, нема друге, треба сада да идем... до општине има четири врсте, мећава, силан је снег навејао, вероватно се нећу врнути пре поноћи. Чуј ала фијуче.

— Председник општине ми није потребан — рече Лижин. — Нема он овде никаква посла. Он је радознало погледао старца па запита: — Реци, деда, колико година служиш као биров? — Колико? Па, већ тридесет година. Пет година после ослобођења почео сам да служим, па ето,

рачунај. Отада служим свакодневно. Другима је празник, а ја само ходам. Ускрс, у црквама звоњава, Христос воскресе, а ја са торбом. У државну благајну, на пошту, капетану у стан, среском начелнику, пореском инспектору, у уред, господи, сељацима, свим православним хришћанима. Носим пакете, позиве, листе прихода, писма, разне обрасце, службене новине, па, дакле, добри господине, високородни, сада су завели таке обрасце да се записују бројеви, жуте, беле, црвене, и сваки господин, или свештеник, или богат сељак неизоставно мора да упише десет пута годишње колико је на његовом имању засејано, а колико пожњевено, колико има четвртина или пудова ражи, колико овса, сена и какво је, значи, време, па онда разне бубе.

Наравно, пиши шта хоћеш, то је само форма, а ти хајде разноси листиће, а после опет иди па скупљај. Ето, да кажемо, на пример, немаш зашта вадити утробу господину, знаш и сам, којешта, само ћеш руке испоганити, а ти си се, ето, постарао, високородни, дошао си због прописа; ништа се ту не може учинити. Тридесет година идем по пропису. У лето ни по јада, топло је, суво, али у зиму или у јесен је непријатно. Догађало се, и тонуо сам и мрзнуо се, свашта се дешавало. И у шуми су ми торбу отимали неваљалци, и млатили су ме, и оптужен сам био ...

— За шта оптужен? — За превару. — Како то за превару? — Па ето, дакле, писар Хрисанф Григорјев продао предузимачу туђе даске, преварио га, значи. Ја

сам се задесио ту, били су ме послали у крчму по вотку; е па, са мном писар није делио, чак ме ни чашицом није почастио, али пошто сам ја због свог сиромаштва, вероватно, ето, непоуздан, безвредан човек, судили су нам обојици; њега су осудили на тамницу, а мене су, хвала богу, ослободили оптужбе по свим правилима. У суду су такав акт читали. А сви су били у униформама. То јест, на суду. Нешто ћу ти рећи, високородни, овај посао је за онога ко није навикао, не дао му бог, чиста пропаст, а мени ништа. Чак те ноге боле кад не ходаш, И у кући нам је горе. Код куће у општини — те писару пећ наложи, те писару воду донеси, те писару чизме очисти.

— А колику плату примаш? — запита Лижин. — Осамдесет четири рубље годишње. — Биће да имаш и друге приходе. Зар не? — Какви су наши приходи! Данашња господа ретко када дају напојницу. Господа су данас строга,

само се љуте. Донесеш му акт, он се љути, капу скинеш пред њим, љути се. Ти, вели, ниси ушао на прави улаз, ти си, вели, пијаница, смрдиш на лук, звекане, вели, пасји сине. Има, дабоме, и добрих, али шта да узмеш од њих, само се подсмевају и разне надимке издевају. На пример, господин Алтухин; и добар је и, видиш, цвезрен, здраве памети, а чим ме угледа, дере се, ни сам не разуме шта. Дао ми је овакав надимак. Ти си, вели...

Биров изговори неку реч, али тако тихо да се није могла разабрати. — Како? — запита Лижин. — Понови. — Администрација! — громко понови биров. — Већ одавно ме тако зове, шест година. Здраво, администрацијо! Али ја не обраћам пажњу, нека

га, бог с њим. Деси се да нека госпођа пошаље чашицу вотке и комад пирога, па попијеш у њено здравље. А сељаци дају више; сељаци су душевнији, бога штују: неко хлепчић, неко да шчи да покусам, а неко и подари. Кметови чајем часте у крчми. Ето, сада су сведоци отишли да пију чај. „Лошадине, веле, остани овде уместо нас, припази", и дали ми по копејку. Боје се, јер нису навикли. А јуче су ми дали петоалтинац

25

и донели ми чашицу. — А зар се ти не бојиш? — Бојим се, господине, али мој је посао такав, служба, од ње никуд не можеш отићи. Летоске водим

затвореника у град, а он мене удри! удри! А унаоколо поље, шума, куда да утекнеш од њега? Тако ти је то и овде. Господина Лесницког сећам се још оволицног, и оца сам му знао, и мајку. Ја сам

из села Недошчотове, а они, господа Лесницки, нису од нас удаљени више од врсте, па и мање, међа до међе. Имао је господин Лесницки сестру девојку, богобојажљиву и милостиву. Сети се, господе, душе своје робиње Јулије, вечна јој памјат.

Није се удавала, а кад је умирала, сав свој иметак је разделила; манастиру је преписала сто десетина, а нама, сеоској заједници села Недошчотове, за спомен душе, двеста, а њени брат, то јест господин, склонио је то писмено, причају да га је спалио у пећи и сву земљу је приграбио. Мислио је, значи

25

Стара руска монета од 15 копејака (1 алтин = 3 копејке). — (Прим. прев.)



да ушићари, ама — хоћеш, на свету се не може живети од неправде, братац. Господин затим на исповеди двадесет година није био, црква га је одбијала, значи, без покајања је и умро, прснуо је. Био је гојазан. Баш је прснуо уздуж. Затим су младом господару, Серјожи, све узаптили за дугове, ама баш све; у наукама није далеко дотерао, ништа не уме, па председник среског одбора, његов стриц, „узећу га, мисли, то јест Серјожу, к себи за заступника, нека осигурава, посао је обичан". А млади господар, поносит, такође жели, али нешто шире, истакнутије, слободније, не свиђа му се, значи, да се у таљигама ломата по срезу, да разговара са сељацима; иде и стално гледа у земљу, гледа и ћути; зовнеш га уза само уво: „Сергеју Сергејичу!" а он се осврне овако: „А?" и опет гледа у земљу. А сада је, видиш, дигао руку на себе. Збркано је све то, високородни, неправилно, и не можеш да схватиш шта се то збива, господе милостиви. Да кажемо, отац је био богат, а ти си сиромах, криво ти је, наравно, е па, шта да радиш, треба се привикавати. И ја сам добро живео, имао сам, високородни, два коња, три краве, двадесет оваца сам држао, а дошло је време да останем само са једном торбом, па ни она није моја него државна, и сада, у нашој Недошчотовој, ако већ говоримо, моја је кућа најгора. Мокеј је имао четири лакеја, а сада је сам Мокеј лакеј. У Јелизара била четири надничара, а сада је Јелизар и сам надничар.

— А зашто си осиромашио? — запита иследник. — Моји синови грдно пију вотку. Тако пију, тако пију да се не може испричати, не би поверовао. Лижин је слушао и размишљао о томе како ће, ето, он, Лижин, пре или после опет отићи у Москву, а

овај старац ће остати овде заувек и стално ће ходати и ходати; и колико ће још у животу морати да сретне таквих отрцаних, давно нечешљаних, „безвредних" стараца, којима су се у души некако чврсто саживели петоалтинац, чашица и дубока вера у то да се на свету не може живети од неправде. Затим му је досадило да слуша и он нареди да му се донесе сено за постељу. У соби за дошљаке стајао је гвозден кревет са јастуком и покривачем, и он се могао донети оданде, али поред њега је скоро три дана лежао покојник (који је, можда, седао на њ пре смрти), па би сада било непријатно спавати на њему ...

„Тек је пола осам", помисли Лижин, погледавши на часовник. „Како је то страшно!" Није му се спавало, али из доколице, да би бар некако прекратио време, он леже и покри се

путничким ћебетом. Склањајући посуђе, Лошадин је излазио и улазио неколико пута, цокћући и уздишући, стално је тапкао око стола, најзад је узео своју лампицу и изашао; и док је посматрао од позади његову седу косу и погнуто тело, Лижин помисли: „Баш као чаробник из опере".

Смркло се. Вероватно је иза облака био месец, јер су се јасно истицали прозори и снег на њиховим оквирима.

— У-у-у-у! — певала је мећава. — У-у-у-у! — Аја-а-а-о! — заурла жена на тавану или се само тако учини. — Аја-а-ао мени-и-и! — Бум! — удари нешто споља о зид. — Трас! Иследник ослушну: није било никакве жене,

завијао је ветар. Било је хладно и он се преко ћебета покри и бундом. Док се загревао, размишљао је о томе како је све то — и мећава, и општинска испостава, и старац, и мртво тело које лежи у суседној соби — како је све то далеко од оног живота који је желео, и како му је све то туђе, ништавно, незанимљиво. Да се тај човек убио у Москви или негде у околини Москве и да је требало водити истрагу, тамо би то било занимљиво, важно и можда би било чак и стравично спавати у суседству са лешом; а овде, преко хиљаду врста од Москве, све то као да је друкчије осветљено, све то није живот, нису људи, него нешто што постоји само „по пропису", као што вели Лошадин, све то неће оставити у сећању ни најмањег трага и заборавиће се чим он, Лижин, напусти Сирњу. Домовина, права Русија — то је Москва, Петроград, а ово овде је провинција, колонија; када машташ о томе да нешто представљаш, да будеш неко, да будеш, например, иследник за нарочито важне случајеве или окружни државни тужилац, човек од друштвеног угледа, неизоставно мислиш на Москву. Ако хоћеш да живиш, живи у Москви, а овде ништа не желиш, лако се мириш са својом неприметном улогом и само једно очекујеш од живота — да што пре одеш, одеш. И Лижин је у мислима јурио московским улицама, свраћао у познате домове, сретао се са рођацима, друговима, и срце му се слатко стезало при помисли да сада има двадесет шест година и, ако се искобеља одавде и доспе у Москву кроз пет или десет година, још увек неће бити касно и остаће пред њим још читав живот. И док је западао у полусан, када су већ мислили почеле да му се замагљују, замишљао је дуге ходнике московског суда, себе како држи говор, своје сестре, оркестар, који ко зна зашто стално бруји:

— У-у-у! У-у-у! — Бум! Трас! — одјекну опет. — Бум! И он се одједном сети како је једном у среском одбору, док је разговарао са књиговођом, пулту за

писање пришао неки господин тамних очију, црне косе, мршав, блед; израз његових очију био је непријатан, као у људи који су дуго спавали после ручка, и то му је кварило фин, интелигентан профил; ни високе чизме, у којима је био, нису му пристајале, изгледале су грубе. Књиговођа га је представио: „Ово је наш срески заступник."

„Дакле, то је био Лесницки... баш овај ..." схватио је сада Лижин. Он се сети тихог гласа Лесницког, замисли његов ход и учини му се како неко сада корача крај њега,

корача управо онако као Лесницки. Одједном га обузе страх, глава му се следи. — Ко је ту? — запита узнемирено. — Пиров.



— Шта хоћеш? — Ја, високородни, да ве замолим за дозволу. Ономад сте рекли да председник није потребан,

ама бојим се да се не расрди. Наредио је да дођем. Да одем, а? — Ма'ни ме се! Додијао си ми.. . — рече зловољно Лижин и опет се покри. — Да се не расрди... Одох ја, високородни, остај ми здраво. И Лошадин изађе. У трему су кашљуцали и говорили полугласно. Вероватно су се вратили сведоци. „Сутра ћемо пустити ту сиротињу што раније..." мислио је иследник. „Почећемо обдукцију чим

сване." Почео је да га хвата сан кад одједном — опет нечији кораци, али не бојажљиви, него брзи, бучни.

Лупише врата, гласови, кресање шибице ... — Спавате ли? Спавате ли? — питао је журно и љутито доктор Старченко, палећи шибицу за

шибицом; био је сав покривен снегом и од њега се ширила хладноћа. — Спавате ли? Устајте, идемо фон Тауницу. Послао је по вас своју запрегу. Хајдемо, тамо ћете бар вечерати, спаваћете као човек. Видите, лично сам дошао по вас. Коњи су одлични, стићи ћемо за двадесет минута.

— А колико је сада часова? — Десет и четврт. Поспан и незадовољан, Лижин назу чизме од ваљаног сукна, обуче бунду, стави шубару и башлик

26

и изађе са доктором. Није био јак мраз, али је дувао снажан, оштар ветар и гонио низ улицу облаке снега, који су, рекло би се, ужаснути бежали; уз ограде и степеништа већ је нанео високе сметове. Доктор и иследник седоше у саонице, а бели кочијаш се преви ка њима како би закопчао покривач за ноге. Обојици је било врућина.

— Полази! Кренули су кроз село. „Пахуљасте ријући бразде..." тромо је мислио иследник, док је посматрао како поводњак ради ногама. У свим кровињарама светлеле су светиљке, као да је било уочи великог празника: то сељаци нису спавали, бојали су се покојника. Кочијаш је мргодно ћутао; вероватно га је обузела чамотиња док је стајао пред општинском испоставом и сада је такође мислио на покојника.

— А код Тауница — рече Старченко — кад су сазнали да сте остали да преноћите у испостави, сви су ме напали: зашто вас нисам повео са собом.

На излазу из села, на заокрету, кочијаш одједном викну из свег гласа: — Склањај се с пута! Промаче неки човек; стајао је до колена у снегу, пошто је био сишао с пута, и посматрао тројку;

иследник угледа мочугу са куком и браду, а са стране торбу, и учини му се да је то Лошадин, па чак му се учини и да се осмехује. Промаче и нестаде.

Пут је водио испрва ивицом шуме, а затим широким шумским просеком; промицали су и стари борови, и млад брезик, и високи млади чворновати храстови, који су усамљено стајали на пропланцима где су недавно сасекли шуму, али ускоро се све измешало у ваздуху, у облацима снега; кочијаш је говорио да види шуму, а иследник није видео ништа осим поводњака. Ветар је дувао у леђа.

Одједном се коњи зауставише. — Шта је сад? — љутито запита Старченко. Кочијаш ћутке сиђе са седишта и поче да трчи

око саоница, стајући на пете; правио је све шире и шире кругове, све више се удаљујући од саоница, и чинило се као да игра; најзад се врати и поче да скреће удесно.

— Залутао си, шта ли? — запита Старченко. — Не мари-и-и . .. Ево неког сеоцета, ниједне светиљке у њему. Опет шума, поље, опет су залутали и кочијаш је

силазио са седишта и играо. Тројка је појурила дуж тамног дрвореда, појурила је брзо, а ватрени поводњак је ударао по предњем делу саоница. Овде је дрвеће шумело громко, силовито, и није се видео ни прст пред оком, као да су јурили некуд У провалију, кад их одједном заблесну јака светлост са улаза и прозора, разлеже се доброћудан, испрекидан лавеж, гласови ... Стигли су.

Док су доле у предсобљу скидали бунде и чизме од ваљаног сукна, горе су свирали на клавиру „U petit verre de Clicuot"

27, и чуло се како деца лупају ногама. Придошлице одједном запахну топлина, мирис

старих спахијских соба, у којима се, ма какво било време напољу, живи тако топло, чисто и удобно. — Баш дивно — говорио је фон Тауниц, дебељко невероватно широка врата и са зулуфима,

стискајући иследнику руку. — Баш дивно. Изволите, врло ми је драго да се упознамо. Ви и ја смо помало колеге. Ја сам некада био помоћник државног тужиоца, али не дуго, само две године; дошао сам овамо да газдујем и ту сам остарео. Стари пањ, једном речју. Изволите — наставио је, очевидно пригушујући свој глас како не би говорио сувише громко; он се са гостима пео на спрат. — Жену немам, умрла је, а ово су, моје кћери, упознајте се. — И, окренувши се, викну доле громовитим гласом: — Реците Игнату да сутра служи доручак око осам часова!

У дворани су се налазиле његове четири кћери, младе лепушкасте девојке, све у сивим хаљинама и једнако очешљане, и њихова сестра од тетке са децом, такође млада и привлачна. Старченко, који их је

26

Башлик (турски) — врста капуљаче са дутачким краЈевима. — (Прим. прев). 27

„Чашица кликоа" (франц.). — (Прим. прев.)



познавао, одмах поче да их моли да нешто отпевају, две госпођице су га дуго уверавале како не умеју да певају и како немају ноте, затим сестра седе за клавир, а оне отпеваше дрхтавим гласовима дует из Пикове даме. Опет засвираше „ U petit verre de Clicuot" и деца почеше да скачу, лупајући ногама по такту. И Старченко поче да скаче. Сви су се кикотали.

Затим су се деца поздрављала, одлазећи на спавање. Иследник се смејао, играо кадрил, удварао се, а сам је размишљао: није ли све то сан? Чађави део општинске испоставе, хрпа сена у углу, шушкање бубашваба, одвратан бедан намештај, гласови сведока, ветар, мећава, опасност да залутају, и одједном ове велелепне светле собе, звуци клавира, лепе девојке, куштрава деца, весео, срећан смех — такав преображај чинио му се бајним; и било је невероватно да су такви преображаји могућни на растојању од три врсте и у току једног часа. Досадне мисли сметале су му да се весели и стално је размишљао о томе како ово уопште није живот, него комадићи живота, одломци, како је све овде случајно, никакав се смисао не може установити; и чак му је било жао тих девојака, које живе и завршавају свој живот овде у забити, у провинцији, далеко од културне средине, где ништа није случајно, све је разумно, законито, па је, на пример, свако самоубиство разумљиво и може се објаснити зашто се десило и какво му је значење у отптем вртлогу живота. Он је сматрао, ако живот који га окружује овде, у забити, није појмљив њему и ако га он не уочава, да то значи да га овде уопште и нема.

За време вечере разговарали су о Лесницком. — Оставио је жену и дете — говорио је Старченко. — Неурастеницима и уопште људима чији

нервни систем није у реду забранио бих да ступају у брак; одузео бих им право и могућност да умножавају себи сличне. Злочин је рађати живчано болесну децу.

— Несрећни младић — говорио је фон Тауниц, тихо уздишући и вртећи главом. — Колико треба претходно размишљати и препатити да би се најзад решио да одузмеш себи живот... млади живот. У свакој породици може се догодити таква несрећа, и то је ужасно. Тешко је то подносити, неиздржљиво ...

И све девојке су слушале ћутке, озбиљних лица, гледајући у оца. Лижин је осећао да и он треба нешто да каже, али ништа није могао да смисли, па само рече:

— Да, самоубиства су немила појава. Спавао је у топлој соби, у мекој постељи, покривен ћебетом испод којег се налазио танак чист

чаршав, али однекуд се није осећао удобно; можда зато што су у суседној соби дуго разговарали доктор и фон Тауниц, а горе, изнад таванице, и у пећи мећава је хучала исто као у општинској испостави, и исто онако жалостиво завијала:

— У-у-у-у! Тауницу је пре две године умрла жена и он се још није помирио с тим, и ма о чему да је говорио,

увек се сећао жене; и у њему није остало више ничег од државног тужиоца. „Зар се и ја једном могу наћи у таквом стању?" мислио је Лижин, уснивајући и слушајући кроз зид

његов глас, пригушен као у сирочета. Иследник је спавао немирно. Било је топло, неудобно, и у сну му се чинило да није у Тауницову

дому ни у мекој чистој постељи, него још у општинској испостави на сену, и да слуша како полугласно говоре сведоци; чинило му се да је Лесницки близу, на петнаест корака. Опет се сети у сну како је срески заступник, црнокос и блед, у високим прашњавим чизмама прилазио књиговођину пулту за писање. „Ово је наш срески заступник..." Затим му се причини као да Лесницки и биров Лошадин иду пољем по снегу, раме уз раме, придржавајући један другог; мећава се ковитлала над њима, ветар је дувао у леђа, а они су ишли и припевали:

— Ми идемо, ми идемо, ми идемо. Старац је личио на чаробника из опере, а обојица су заиста певали као у позоришту: — Ми идемо, ми идемо, ми идемо... Ви сте у топлом, вама је светло, вама је меко, а ми идемо по

мразу, по мећави, по дубоком снегу... Ми немамо мира, не знамо за радост... Ми носимо на себи сав терет овог живота, и свог и вашег... У-у-у! Ми идемо, ми идемо, ми идемо ...

Лижин се пробуди и седе у постељи. Какав збркан, ружан сан! И зашто су му се заступник и биров приснили заједно? Каква бесмислица! И сада док је Лижину снажно лупало срце а он седео у постељи, обујмивши главу рукама, чинило му се да тај заступник осигурања и биров стварно имају нечег заједничког у животу. Не иду ли они и у животу раме уз раме, држећи се један за другог? Нека веза, невидљива, али значајна и неопходна, постоји међу њима двојицом, чак и међу њима и Тауницом, и међу свима, свима; у животу, чак и у најненасељенијој забити, ништа није случајно, све је испуњено једном заједничком мишљу, све има једну душу, један циљ, а да би се то схватило, није довољно мислити ни расуђивати, треба још, вероватно, имати дар проницања у живот, дар који, очевидно, није својствен сваком. И несрећни малаксали „неурастеник" који се убио, како га је називао доктор, и стари сељак који целог свог живота сваки дан иде од човека до човека — то су случајности, одломци живота за онога ко и своје постојање сматра случајним, и то су делови једног организма, дивног и разложног за онога ко и свој живот сматра делом тог општег и ко то схвата. Тако је размишљао Лижин, и то је била његова давнашња скривена мисао, само што се она сада развила у његовој свести широко и јасно.

Он леже и поче да уснива; кад одједном — опет они иду заједно и певају: — Ми идемо, ми идемо, ми идемо ... Ми узимамо од живота оно што је у њему најтеже и најгорче, а

вама остављамо оно што је лако и радосно, па ви можете, седећи за вечером, хладно и разборито да



расуђујете зашто ми патимо и пропадамо и зашто нисмо тако разборити и задовољни као ви. То што су они певали, њему је падало на памет и раније, али та мисао налазила се у њему некако

иза других мисли и бојажљиво је светлуцала као далек пламичак по магловитом времену. И он је осећао да ово самоубиство и сељачка туга леже и на његовој савести; мирити се с тим да ти људи, покорни својој судбини, натоваре на себе све оно најтеже и најмрачније у животу — како је то ужасно! Мирити се с тим, а себи желети радостан, бучан живот међу срећним, задовољним људима и непрестано маштати о таквом животу — то значи маштати о новим самоубиствима људи смрвљених радом и бригом, или људи слабих и занемарених, о којима се разговара само понекад за време вечере, зловољно или уз осмех, али којима не притичу у помоћ ... И опет:

— Ми идемо, ми идемо, ми идемо ... Као да неко лупа чекићем по слепоочницама. Ујутро се пробудио рано, са главобољом, разбуђен галамом; у суседној соби фон Тауниц је громко

говорио доктору: — Не можете сада да идете. Погледајте шта се дешава напољу! Не препирите се, боље питајте

кочијаша: он вас неће повести по таквом времену ни за милион. — Али само три врсте — говорио је доктор молећивим гласом. — Макар и пола врсте. Ако не може, не може. Чим изађете на капију, тамо је прави пакао, зачас

ћете залутати. Нипошто вас нећу пустити, како год хоћете. — Вероватно ће се пред вече стишати — рече сељак који је ложио пећ. И доктор у суседној соби поче да говори о суровој природи, која утиче на карактер руског човека, о

дугим зимама које, ограничавајући слободу премештања, заустављају умни развој људи, а Лижин је са гневом слушао та размишљања, посматрао кроз прозоре сметове које је мећава нанела на ограду, посматрао белу прашину која је испуњавала сав видљив простор, дрвеће које се силно повијало час улево, час удесно, слушао фијукање и лупу, и туробно размишљао:

,.Какво се ту наравоученије може извући? Мећава и ништа више ..." У подне су доручковали, затим су тумарали по кући без циља, прилазили прозорима. „А Лесницки лежи", размишљао је Лижин, гледајући снежне вртлоге како бесно ковитлају по

сметовима. „Лесницки лежи, сведоци чекају. ." Разговарали су о времену, о томе како мећава траје обично два дана и две ноћи, ретко дуже. У шест

часова су ручали, затим су играли карте, певали, играли, најзад су вечерали. Дан је прошао, легли су да спавају.

Ноћу се пред зору све смирило. Када су устали и погледали на прозоре голе врбе, са благо опуштеним грањем, стајале су сасвим непомично, било је тмурно и тихо, као да се природа сада стидела због своје помаме, због лудих ноћи и слободе коју је дала својим страстима. Коњи, запрегнути један за другим, очекивали су код улазног степеништа од пет часова ујутро. Кад се сасвим разданило, доктор и иследник су обукли своје бунде и назули чизме од ваљаног сукна, па пошто се опростише са домаћином, изађоше.

Крај улазног степеништа поред кочијаша је стајао познати пиров Иља Лошадин, гологлав, са старом кожном торбом преко рамена, сав од снега; а лице му је било црвено, мокро од зноја. Лакеј, који је изашао да госте смести у саонице и да им покрије ноге, погледа га строго и рече:

— Што ти ту стојиш, матори враже? Одлази одавде. — Високородни, народ се забринуо ... — поче да говори Лошадин, осмехујући се наивно, целим

лицем, и очевидно, задовољан што је најзад угледао оне које је толико дуго чекао. — Народ се много забринуо, деца плачу ... Мислили смо, благородни, да сте се врнули у град. Кумим вас богом, добротворни наши .. .

Доктор и иследник ништа не рекоше, седоше у саонице и кренуше у Сирњу.

ДАМА СА ПСЕТАНЦЕТОМ (12)

I

Причало се да се на шеталишту крај обале појавило ново лице: дама са псетанцетом. Дмитриј Дмитрич Гуров, који је на Јалти провео већ две седмице и одомаћио се,, такође је почео да се интересује за нова лица. Док је седео у сеници код Вернеа, видео је како је шеталиштем прошла млада жена, омалена плавуша са береом; за њом је трчао бео шпиц.

А после ју је сретао у градском парку на скверу по неколико пута дневно. Шетала је сама, увек у истом береу, са белим шпицом; нико није знао ко је она, па су је назвали једноставно: дама са псетанцетом.

„Ако је она овде без мужа и без познаника", просуђивао је Гуров, „не би било наодмет да се упознам са њом."

Он још није имао четрдесет година, али већ је имао дванаестогодишњу кћер и два сина гимназијалца. Оженили су га рано, док је још био студент друге године, и сада му је жена изгледала један и по пута старија од њега. То је била висока жена, тамних обрва, усправна, надмена, достојанствена и, како је сама о себи говорила, мисаона. Много је читала, у писмима није писала тврди знак, мужа је звала Димитрије, а не Дмитриј, а он ју је потајно сматрао приглупом, ограниченом, без тананости, бојао је се и



није волео да буде код куће. Већ давно је почео да је вара, варао ју је често и вероватно се зато готово увек ружно изражавао о женама, а када су у његовом присуству говорили о њима, називао их је:

— Нижа раса! Чинило му се да га је горко искуство довољно поучило да би их називао како хоће, па ипак без „ниже

расе" не би могао да живи ни два дана. У мушком друштву било му је досадно, осећао се нелагодно, са мушкарцима је био ћутљив и хладан, али када се налазио међу женама, осећао се слободно и знао је о чему да разговара с њима и како да се понаша; чак му је било лако и да ћути с њима. У његовој спољашности, у карактеру, у целој његовој природи било је нечег привлачног и неухватљивог, што је придобијало жене и мамило их; он је то знао, а и њега је такође некаква сила привлачила к њима.

Вишеструко искуство, у ствари, горко искуство, одавно га је научило да се свако зближење, које с почетка тако пријатно уноси промене у живот и чини се као драг и лак доживљај, за честите људе, нарочито за троме и неодлучне Московљане, неизбежно претвара у прави задатак, изузетно сложен, те положај, на крају крајева, постаје тегобан. Али приликом сваког новог сусрета са привлачном женом то искуство је некако бледело у сећању, желео је да живи и све му се чинило тако једноставно и забавно.

И тако једном пред вече он је ручао у башти, а дама у береу је лагано прилазила да би села за суседни сто. Израз њеног лица, ход, хаљина, фризура указивали су му да је из угледне средине, удата, да је у Јалти први пут, и то сама, да јој је овде досадно... У причама о моралној искварености овдашњег света има много неистине, он их је презирао и знао је да такве приче у већини случајева измишљају људи који би сами радо грешили само кад би били способни за то; али кад је дама села за суседни сто на три корака од њега, он се сети тих прича о лаким победама, о излетима у брда, и одједном га обузе заводљива помисао на брзу пролазну везу, на пустоловину са непознатом женом, којој не знаш ни име ни презиме.

Он умиљато позва шпица, па кад је овај пришао, припрети му прстом. Шпиц зарежа. Гуров му опет припрети.

Дама га погледа и одмах обори поглед. — Не уједа — рече она и поцрвене. — Могу ли му дати кост? — па кад она потврдно климну главом, он љубазно запита: — Јесте ли

одавно изволели доћи у Јалту? — Пре пет дана. — А ја већ издржавам овде другу седмицу. Мало поћуташе. — Време брзо пролази, а овде је, међутим, тако досадно! — рече она, не гледајући га. — То је само обичај да се каже како је овде досадно. Малограђанин живи негде у Бељову или

Жиздри, и није му досадно, а чим дође овамо: „Ах, досадно је! ах прашина!" Помислио би човек да је стигао из Гранаде.

Она се засмеја. Затим обоје продужише да једу ћутке, као незнанци; али после ручка пођоше заједно — и поче шаљив, лак разговор слободних и задовољних људи којима је свеједно куда ће ићи и о чему ће разговарати. Шетали су и разговарали о томе како је море чудно осветљено; вода је била боје јоргована, тако благе и топле, и по њој се протезала златна пруга месечине. Разговарали су о томе како је спарно после топлог дана. Гуров исприча да је Московљанин, филолог по струци, али ради у банци; некада се спремао да пева у приватној опери, али се махнуо тога, има у Москви две куће... А од ње је сазнао да је одрасла у Петрограду, али се удала у С., где живи већ две године, да ће у Јалти провести још месец дана и по њу ће, можда, доћи муж, који такође жели да се одмори.

Никако није могла да објасни где јој ради муж — у губернијској управи или у губернијском одбору, и то је и њој било смешно. Гуров је још сазнао да се зове Ана Сергејевна.

Затим је у својој соби мислио на њу, на то како ће је сутра, вероватно, срести. Тако мора да буде. Пошавши да спава, он се сети да је она још сасвим недавно била питомица женске средње школе, учила је баш као сада његова кћи, сети се колико је још бојажљивости и неспретности било у њеном смеху, у разговору са непознатим човеком вероватно је сада први пут у животу била сама, у таквој прилици када је прате и посматрају, и разговарају с њом само са једном потајном намером, коју она не може да не наслути. Сети се њеног тананог, слабачког врата и лепих сивих очију.

„Ипак у њој има нечег што изазива сажаљење", помисли он и поче да тоне у сан.

II

Прошла је седмица откако су се упознали. Био је празник. У собама је било спарно, а на улицама вихор је ковитлао прашину и скидао шешире. Целог дана човек је жеднео, и Гуров је често свраћао у сеницу и нудио Ани Сергејевној час малину са водом, час сладолед. Човек није знао куда да се склони.

Увече, кад се мало стишало, пошли су на гат да гледају како стиже пароброд. На пристаништу је било много шетача; скупили су се да дочекају некога, држали су букете. И ту су јасно падала у очи два обележја гиздаве јалтанске гомиле: старије даме биле су одевене као младе и било је много генерала.

Због таласа на мору пароброд је стигао касно, кад је већ зашло сунце и, пре него што ће пристати уз гат, дуго се окретао. Ана Сергејевна је кроз лорњет посматрала пароброд и путнике као да тражи познанике, и када се обраћала Гурову, очи су јој сијале. Много је говорила, а питања су јој била испрекидана, и одмах је заборавила шта је питала; затим је у гомили изгубила лорњет.

Гиздава гомила се разилазила, више се нису видела лица, ветар је сасвим престао, а Гуров и Ана



Сергејевна су стајали, као да чекају неће ли сићи још неко с пароброда. Ана Сергејевна је већ ћутала и мирисала цвеће, не гледајући Гурова.

— Време се пред вече пролепшало — рече он. — Куда ћемо сада? Не бисмо ли пошли некуд? Онда је пажљиво погледа и одједном је загрли и пољуби у уста, и запљусну га мирис и влажност

цвећа, те се сместа бојажљиво осврну: није ли их неко видео? — Хајдемо к вама ... — изусти он тихо. И обоје брзо пођоше. У њеној соби је било спарно, мирисало је на парфем који је купила у јапанској продавници. Док ју је

сада гледао, Гуров је мислио: „Какви се све сусрети не збивају у животу!" Из прошлости остале су му у сећању безбрижне, доброћудне жене, раздрагане од љубави, захвалне за срећу коју им је пружио, ма и веома кратку; и оне — као што је, на пример, његова жена — које су волеле без искрености, уз непотребне приче, извештачено, хистерично, са таквим изразом као да то није била љубав ни страст него нешто значајније; и оне две-три врло лепе, хладне, којима се одједном испољавао на лицу грабљив израз, јогунаста жеља да узму, да отргну од живота више него што он може да пружи и те су биле времешне, ћутљиве, несклоне размишљању, властољубиве, не нарочито паметне, па када би се Гуров охладио према њима, њихова лепота би изазивала у њему, мржњу а чипке на њиховом рубљу чиниле су му се тада сличне крљушти.

Али овде је још она бојажљивост, неспретност неискусне младости, осећање збуњености; и добијао се утисак збуњености, као да је неко одједном покуцао на врата. Ана Сергејевна, та „дама са псетанцетом", доживела је оно што се догодило, некако нарочито, врло озбиљно, као свој пад — тако се чинило и то је било чудно и неумесно. Црте су јој се издужиле и увенуле, а низ образе жалосно је висила њена дуга коса, замислила се сва потиштена, као грешница на старинској слици.

— Ружно је то — рече она. — Па ви ме први сада не поштујете. На столу у соби налазила се лубеница. Гуров одсече себи кришку и поче полако да једе. Прошло је

бар пола часа у ћутању. Ана Сергејевна је била дирљива, одисала је чистоћом честите, наивне жене, која је мало живела;

једина свећа, која је горела на столу, једва је осветљавала њено лице, али видело се да јој је тешко у души. — Због чега бих могао престати да те поштујем? — запита Гуров. — Ни сама не знаш шта говориш. — Нека ми бог опрости! — рече она и очи јој се напунише сузама. — То је страшно. — Ти као да се правдаш. — Чиме бих се ја могла оправдати? Ја сам рђава и гадна жена, презирем себе и не мислим да се

правдам. Ја нисам преварила мужа, него саму себе. И то не само сада него га већ одавно варам. Мој муж је, можда, поштен и добар човек, али он је лакеј! Не знам шта он тамо ради, чиме се бави, него знам само да је лакеј. Кад сам се удала за њега, имала сам двадесет година, мучила ме је радозналост, желела сам нешто лепше; та постоји — говорила сам себи — друкчији живот. Желела сам да живим! Да живим и живим ... Радозналост ме је пекла... ви то не разумете, али кунем вам се богом, више нисам могла да владам собом, са мном се нешто збивало, нису могли да ме задрже, рекла сам мужу да сам болесна и дошла сам овамо... А овде сам се стално кретала као у бунилу, као луда... И ево, постала сам пропалица и ништарија, коју свак може да презре.

Гурову је већ досадило да је слуша, дражио га је наиван тон и ово тако неочекивано и неумесно кајање; да није било суза у њеним очима, могло би се помислити да збија шалу или да се претвара.

— Не схватам — рече он тихо — шта хоћеш? Она сакри лице на његове груди и приви се узањ. — Верујте, верујте ми, преклињем вас... — говорила је. — Ја волим поштен, чист живот, а грех ми

је одвратан, ни сама не знам шта ми је. Прост народ каже: завео је нечастиви. И ја могу сада о себи да кажем како ме је завео нечастиви.

— Доста, доста... — мрмљао је он. Гледао је у њене укочене унезверене очи, љубио ју је, говорио јој тихо и нежно, и она се постепено

смирила, и опет постала весела. Обоје почеше да се смеју. Када су затим изашли, на шеталишту није било ни живе душе, град, са својим кипарисима, изгледао

је сасвим мртав, али море је још шумело и ударало о обалу; једна баркаса28

љуљала се на таласима и на

њој је сањиво светлуцао фењерчић. Нашли су фијакер и одвезли се у Ореанду. — Сада сам доле у предворју сазнао твоје презиме: на табли пише фон Дидериц — рече Гуров. —

Је ли твој муж Немац? — Не, деда му је, чини ми се, био Немац, али он је православан. У Ореанди су седели на клупи близу цркве, посматрали море под собом и ћутали. Јалта се једва

видела кроз јутарњу маглу, на врховима планина непомично су стајали бели облаци. Лишће се није мицало на дрвећу, цврчали су цврчци, а једноличан, мукао шум мора, који је допирао одоздо, говорио је о миру, о вечном сну који нас очекује. Тако је шумело доле док овде још није било ни Јалте, ни Ореанде, и сада шуми и шумеће исто тако равнодушно и мукло када нас више не буде. И у тој постојаности, у потпуној

28

Највећи чамац морског (обично ратног) брода (шпански). — (Прим. прев.)



равнодушности према животу и смрти сваког од нас налази се, можда, залога нашег вечног спасења, непрекидног кретања живота на земљи, непрекидног савршенства. Седећи крај младе жене, која је у освит изгледала тако лепа, умирен и опчињен тим бајним призором —морем, планинама, облацима, пространим небом, Гуров је размишљао о томе како је, у ствари, ако се човек удуби, све на овом свету дивно, све осим онога што ми сами мислимо и радимо кад заборавимо више циљеве постојања и своје људско достојанство.

Приђе неки човек — по свој прилици, чувар — погледа их и оде. И та појединост учини се тако тајанствена и такође лепа. Видело се како стиже пароброд из Феодосије, обасјан јутарњим зрацима, већ угашених светиљки.

— Трава се оросила — рече Ана Сергејевна после ћутње. — Да. Време је да идемо кући. Вратили су се у град. Затим су се сваког поднева налазили на шеталишту крај обале, доручковали су заједно, ручали,

шетали, дивили се мору. Она се жалила да лоше спава и да јој срце узнемирено лупа, постављала је стално иста питања, узрујана час љубомором, час страхом да је он не поштује довољно. А он ју је често, на скверу или у парку, када у њиховој близини није било никога, нагло привлачило к себи и страсно љубио. Потпуна доколица, ти пољупци усред белог дана, обазриви и пуни страха да их неко не види, жега, мирис мора и непрестано промицање пред очима доконих, гиздавих, ситих људи као да су га препородили. Говорио је Ани Сергејевној како је лепа, како је заводљива, био је необуздано страстан, није се одвајао од ње ни корака, а она би се често замислила и стално га је молила да јој призна како је не поштује, како је нимало не воли, него у њој види само покварену жену. Готово сваке вечери, нешто касније, одлазили су некуд ван града, у Ореанду или на водопад; и шетња им је успевала, утисци су им увек били дивни, величанствени.

Очекивали су да дође њен муж. Али стигло је од њега писмо у коме је обавештавао да су му оболеле очи, и молио је жену да се што пре врати кући. Ана Сергејевна се ужурбала. — Добро је што одлазим — говорила је Гурову. — Тако је суђено. Она је пошла колима, а он ју је пратио. Возили су се цео дан. Док се пела у вагон експресног воза и кад је одјекнуло друго звоно, рекла је:

— Допустите да вас гледам још мало... Да погледам још једном. Ето тако. Није плакала, али је била снуждена, као да је била болесна, а лице јој је подрхтавало. — Мислићу на вас ... сећаћу вас се — говорила је. — Нека вас Господ чува, збогом остајте. Не

помињите ме по злу. Ми се растајемо заувек, тако мора да буде, јер нипошто не би требало да се сретнемо. Па, нека вас Господ чува.

Воз је брзо отишао, његове светиљке су ускоро ишчезле и зачас се више није чула хука, као да се све намерно заверило да прекине што пре тај слатки заборав, то безумље. Па пошто је остао сам на перону, загледан у тамну даљину, Гуров је слушао зрикање зрикаваца и брујање телеграфских жица са осећањем као да се управо пробудио. И размишљао је о томе како је, ето, у животу имао још један доживљај или пустоловину, и то се завршило, и сад је остала успомена... Био је ганут, тужан и осећао је извесно кајање; јер та млада жена, с којом се више никада неће видети, није била срећна с њим; он је био предусретљив према њој и срдачан, али ипак се у опхођењу с њом, у његовом тону и миловању испољавао, као сенка, лак подсмех, сурова охолост срећног мушкарца, који је, уз то, скоро двоструко старији од ње. Све време она га је називала добрим, изванредним, узвишеним; очевидно, чинио јој се друкчији него што је заиста био, дакле, нехотице ју је обмањивао ...

Овде на станици већ је мирисало на јесен, вече је било свеже. „Време је да и ја отпутујем на север", размишљао је Гуров, док је напуштао перон. „Време је!"

III

Код куће у Москви већ је све било као зими, ложили су пећи и изјутра, када су се деца спремала у гимназију и пила чај, било је мрачно, па је дадиља на кратко време палила светлост. Већ су почели мразеви. Кад пада први снег, првог дана вожње саоницама, пријатно је видети бело тло, беле кровове, лако се дише, угодно је, и у то време сећаш се младости. Старе липе и брезе, беле од иња, имају доброћудан израз, ближе су срцу него кипариси и палме, и у њиховој близини више не желиш да мислиш на планине и море.

Гуров је био Московљанин, вратио се у Москву једног лепог студеног дана, па кад је обукао бунду и топле рукавице и прошетао Петровком, и кад је у суботу увече чуо звоњаву звона, недавно путовање и крајеви у којима је био, изгубили су за њ сву драж. Мало-помало, препустио се московском животу, већ је халапљиво читао по три листа дневно и говорио како не чита московске новине из принципа. Већ су га привлачили ресторани, клубови, свечани ручкови, славља и већ му је ласкало што га посећују познати адвокати и уметници и што у Лекарском клубу игра карте са професором универзитета. Већ је могао да поједе целу порцију подварка у тавчету....

Проћи ће неки месец и сећање на Ану Сергејевну, чинило му се, покриће магла и само ће је покаткад сањати са дирљивим осмехом, као што је сањао остале. Али прошло је више од месец дана, настала је дубока зима, а у сећању му је све било разговетно, као да се растао са Аном Сергејевном тек јуче. И успомене су се распламсавале све јаче. Било да су у вечерњој тишини у његов кабинет допирали гласови деце која су спремала задатке, било да је слушао романсу или оргуље у ресторану, или да је



мећава завијала у камину, одједном му је у сећању оживљавало све: и оно што се догодило на гату, и рана зора са маглом на планинама, и пароброд из Феодосије, и пољупци. Дуго је ходао по соби, и се ћао се, и осмехивао, а затим су се успомене претвориле у сањарије, и прошлост се у машти мешала с оним што ће бити. Ана Сергејевна му се није привиђала, него је ишла за њим свуда, као сенка, и мотрила на њега. Кад би затворио очи, видео је као у стварности и она му се чинила лепша, млађа, нежнија него што је била; и сам себи се чинио бољи но што је био онда у Јалти. Увече га је посматрала из ормана за књиге, из камина, из угла, чуо је њен дах, нежно шуштање њене одеће. На улици је пратио погледом жене, тражио да ли нека личи на њу ...

И већ га је мучила неодољива жеља да исприча некоме своје успомене. Али код куће није могао да говори о својој љубави, а ван куће — није имао с ким. Ни са станарима ни у банци. Па и о чему да говори? Зар је он тада волео? Зар је било нечег лепог, поетичног, или поучног, или напросто занимљивог у његовој вези с Аном Сергејевном? Стога је морао да говори неодређено о љубави, о женама, и нико није ни слутио у чему је ствар, само је жена мицала својим тамним обрвама и говорила:

— Теби, Димитрије, уопште не пристаје улога уображенка. Једне ноћи, кад је излазио из Лекарског клуба са својим партнером, чиновником, није могао да се

уздржи и рече: — Кад бисте знали са каквом сам се дражесном женом упознао на Јалти! Чиновник седе у саонице и крену, али се одједном окрете и довикну: — Дмитрије Дмитричу! — Молим? — Ономад сте били у праву: јесетрина се осећала! Те речи, тако обичне, због нечег одједном озлоједише Гурова, учинише му се понижавајуће, нечасне.

Какви дивљачки обичаји, какви људи! Какве бесмислене ноћи, какви незанимљиви, неприметни дани! Необуздано картање, прождрљивост, пијанство, непрестани разговори о једном те истом.

На некорисне послове и разговоре о једном те истом траће се највећи део времена и најбоље снаге, те најзад остаје неки кус живот, без полета, некаква којештарија, не можеш ни да одеш ни да побегнеш, као да се налазиш у лудници или међу затвореницима!

Гуров није спавао целе ноћи и једио се, а затим га је целог дана болела глава. И следећих ноћи је рђаво спавао, стално је седео у постељи и размишљао или ходао из угла у угао. Деца су му досадила, банка му је досадила, није желео никуда да иде, ни о чему да разговара.

У децембру о празницима спремио се на пут и рекао је жени како одлази у Петроград да се заузме за неког младића — и отпутовао је у С. Зашто? То ни њему није било сасвим јасно. Желео је да се сретне са Аном Сергејевном и поразговара, да закаже састанак, ако је могућно.

Стигао је у С. ујутро и у хотелу узео најбољу собу, у којој је цео под био прекривен сурим војничким сукном и на столу се налазила мастионица, сива од прашине, са јахачем на коњу, који је имао подигнуту руку са капом, док му је глава била одломљена. Вратар му је дао потребна обавештења: фон Дидериц станује у Старо-Гончарној улици, у сопственој кући — То је близу хотела, живи добро, богато, има своју запрегу, сви га познају у граду. Вратар је изговарао: Дридириц.

Гуров лагано пође у Старо-Гончарну и нађе кућу. Баш наспрам куће пружао се плот, сив, дуг, са клинцима.

„Од таквог плота човек би најрадије побегао", размишљао је Гуров, погледајући час на прозоре, час на плот.

Просуђивао је: данас није радни дан и муж јој је, вероватно, код куће. Уосталом, било би безобзирно ући у кућу и довести је у неприлику. А ако јој пошаље цедуљу, она ће, вероватно, доспети у руке мужу, па би могао све да поквари. Најбоље је уздати се у случај. И он је све време ишао улицом, поред плота, и ишчекивао такав случај. Видео је како је на капију ушао просјак и како су га напали пси, затим, час касније, чуо је свирање на клавиру, и звуци су допирали слаби и нејасни. То је, свакако, свирала Ана Сергејевна. Врата на главном улазу наједном се отворише и оданде изађе нека старица, а за њом је трчао познати бели шпиц. Гуров хтеде да зовне пса, али му срце одједном залупа и он од узбуђења није могао да се сети како се шпиц зове.

Ходао је и све више и више мрзео сиви плот, и већ је озлојеђено мислио како га је Ана Сергејевна заборавила и можда се већ забавља са другим, и то је сасвим природно за младу жену принуђену да од јутра до мрака гледао тај проклети плот. Вратио се у своју собу и дуго је седео на отоману, не знајући шта да ради, затим је ручао, а онда дуго спавао.

„Како је све то глупо и неугодно", мислио је, пробудивши се и гледајући у тамне прозоре; било је већ вече. „Е, баш сам се рашта и наспавао. А шта ћу ноћас да радим?"

Седео је на постељи покривеној јевтиним сивим ћебетом, каква се употребљавају у болницама, и дражио себе зловољно:

„Ето ти даме са псетанцетом... Ето ти пустоловине .... Ето ти, па сада седи ту." Још изјутра, на железничкој станици, пао му је у очи плакат са врло крупним словима: давала се

први пут Гејша. Он се сети тога и пође у позориште. „Лако је могућно да она иде на премијере", мислио је. Позориште је било пуно. И овде, као уопште у свим губернијским позориштима, повише лустера



дизао се облак дима, бучно је досађивала задња галерија; у првом реду пред почетак представе стајали су месни ђилкоши, затуривши руке на леђа; и ту је у гувернеровој ложи на првом седишту седела гувернерова кћи, а око врата јој боа

29, а сам гувернер се скромно крио иза завесе и виделе су му се само руке; завеса се

њихала, оркестар се дуго штимовао. Све време док је публика улазила и заузимала места, Гуров ју је жудно тражио погледом.

Ушла је и Ана Сергејевна. Села је у трећи ред, и кад ју је Гуров погледао, срце му се стегло и јасно је схватио да за њега у овом часу на целом свету не постоји ближе, драже и значајније биће; изгубљена у провинцијској гомили, та ситна жена, ни по чему изузетна, са уобичајеним лорњетом у руци, испуњавала је сада сав његов живот, била је његова туга, радост, једина срећа коју је сада себи желео; и уз звуке рђавог оркестра, лоших паланачких виолина, размишљао је о томе како је лепа. Размишљао је и маштао.

Са Аном Сергејевном ушао је и сео крај ње млад човек са малим зулуфима, врло висок, погурен; на сваком кораку он је климао главом и као да се непрестано клањао. Вероватно јој је то био муж, кога је онда у Јалти, у наступу горчине, назвала лакејом. И доиста, у његовој издуженој фигури, у зулуфима, у малој ћели било је нечег лакејски смерног, осмехивао се сладуњаво, а у рупици му је блистала нека академска значка, баш као лакејски број.

У првој паузи муж је отишао да пуши, а она је остала у наслоњачи. Гуров, који је такође седео у партеру, приђе јој и рече дрхтавим гласом, осмехујући се силом:

— Добро вече! Она га погледа и пребледе, затим још једном погледа ужаснуто, не верујући очима, и у рукама

чврсто стисну заједно лепезу и лорњет, очевидно борећи се са собом да се не онесвести. Обоје су ћутали. Она је седела, он је стајао, уплашен због њене збуњености, не усуђујући се да седне крај ње. Одјекнуше виолине које су штимовали и флаута, одједном их обузе страх, чинило се да их посматрају из свих ложа. Али она устаде и брзо пође ка излазу; он — за њом, и обоје су ишли без икаквог смисла ходницима, степеништима, час пењући се, час силазећи, а пред очима су им промицали неки људи у судијским, наставничким и кнежевским униформама, и сви су имали значке; промицале су даме, бунде на вешалицама, дувала је промаја, доносећи мирис опушака од цигарета. И Гуров, коме је срце снажно лупало, мислио је: „О, Господе! Шта ће ту ови људи, овај оркестар ...."

И у том тренутку он се одједном сети како је оне вечери на станици, док је испраћао Ану Сергејевну, говорио себи да је све свршено и да се никад више неће срести. А колико је крај још био далеко!

На узаном, мрачном степеништу, где је писало „Улаз у амфитеатар", она се заустави. — Како сте ме уплашили! — рече дишући тешко, још увек бледа и запрепашћена. — О, како сте ме

уплашили! Једва сам жива. Зашто сте дошли? Зашто? — Али схватите, Ана, схватите... — рече он полугласно, ужурбано. — Преклињем вас, схватите... Она га је гледала уплашено, молећиво, заљубљено, гледала га је нетремице како би јој се његове

црте што боље урезале у сећање. — Ја толико патим! — настави она, не слушајући га. — Све време сам мислила само на вас,

помисао на вас одржавала ме је у животу. И желела сам да заборавим, да заборавим, али зашто, зашто сте дошли?

Нешто више њих, на одморишту, пушила су два гимназијалца и гледала доле, али Гурову је било свеједно, он привуче себи Ану Серегејевну и поче да јој љуби лице, образе, руке.

— Шта то радите, шта то радите! — говорила је ужаснута, гурајући га од себе. — Изгубили смо разум. Отпутујте још данас, одмах отпутујте ... Заклињем вас свим што вам је свето, преклињем вас ... Неко долази!

Неко се пео степеницама. — Морате отићи... — настављала је Ана Сергејевна шапатом. — Чујете ли, Дмитрије Дмитричу?

Доћи ћу к вама у Москву. Ја никад нисам била срећна, сада сам несрећна и никад, никад нећу бити срећна, никад! Не приморавајте ме да патим још више! Кунем вам се, доћи ћу у Москву. А сада се растанимо! Мој мили, добри, драги мој, растанимо се!

Она му стисну руку и поче брзо да силази, стално се осврћући према њему, и по очима јој се видело да заиста није била срећна... Гуров постоја још мало и ослушкиваше, а затим, када се све утишало, пронађе своју вешалицу и напусти позориште.

IV

И Ана Сергејевна поче да долази к њему у Москву. Једном у два-три месеца одлазила је из С. а мужу би рекла како иде да се посаветује са професором поводом своје женске болести — а муж јој је и веровао и није веровао. Пошто би допутовала у Москву, одсела би у „Словенској тржници" и одмах слала Гурову момка са црвеном капом. Гуров је одлазио к њој и нико у Москви није знао за то.

Једном је тако ишао к њој у зимско јутро (курир је био код њега претходне вечери и није га затекао). С њим је ишла и његова кћи, коју је желео да отпрати у гимназију, било му је уз пут. Вејао је крутан мокар снег.

29

Огрлица или шал од перја (нарочито нојевог) или од крзна. — (Прим. прев.)



— Сад су три степена изнад нуле, а пада снег — говорио је Гуров кћери. — Али таква топлота је само на површини земље, а у горњим слојевима атмосфере је сасвим друга температура.

— Тата, а зашто зими нема грмљавине? Објаснио јој је и то. Говорио је и размишљао о томе како, ето, иде на састанак, а нико жив не зна за то и, вероватно, никада неће знати. Он је имао два живота: један јаван, који су видели и познавали сви којима је то било потребно, испуњен релативном истином и релативном лажи, сасвим сличан животу његових познаника и пријатеља, и други — који је протицао тајно. И услед неког чудног стицаја околности, можда и случајног, све што му је било важно, занимљиво, нужно, у чему је био искрен и није обмањивао себе, што је чинило језгро његовог живота, дешавало се потајно од других, а све што је представљало његову лаж, његову чауру у коју се склањао да би сакрио истину, као, на пример, његова служба у банци, расправе у клубу, његова „нижа раса", одласци са женом на славље — све је то било јавно. А по себи судио је и о другима, није веровао ономе што види, и увек је слутио да се у сваком човеку под велом тајне, као под окриљем ноћи, одиграва његов прави, најзанимљивији живот. Свако лично постојање почива на тајни, па се можда и зато просвећен човек тако нервозно залаже да се поштује лична тајна.

Пошто је отпратио кћер у гимназију, Гуров се упути у „Словенску тржницу". Он скиде бунду доле, попе се на спрат и тихо покуца на врата. Ана Сергејевна, одевена у сиву хаљину коју је волео, уморна од пута и чекања, ишчекивала га је од синоћ; била је бледа, гледала га је и није се осмехивала, и чим је ушао, паде му на груди. Као да се нису видели две године, пољубац им је био дуг, бескрајан.

— Па, како живиш тамо — запита он. — Шта је ново? — Причекај, одмах ћу ти рећи ... Не могу. Није могла да говори, јер је плакала. Окренула се од њега

и притиснула марамицу на очи. „Ако, нека мало отплаче, а ја ћу дотле поседети", помисли он и седе у наслоњачу. Затим зазвони и рече да му донесу чај; и после, док је пио чај, она је све време стајала окренута

прозору... Плакала је од узбуђења, због тужног сазнања да је живот тако жалосно устројен; виђају се само кришом, крију се од људи као лопови! Зар њихов жизот није скрхан?

— Хајде, престани! — рече он. Њему је било јасно да ће ова њихова љубав трајати још дуго, ко зна докле. Ана Сергејевна га је

волела све јаче, обожавала га је и било јој је немогућно рећи како ће све то једном морати да се оконча; а она не би ни поверовала у то.

Он јој приђе и ухвати је за рамена како би је пригрлио и разгалио, и у том часу угледа свој лик у огледалу.

Коса је већ почела да му седи. И њему се учини чудно што је толико остарео последњих година, толико поружнео. Рамена на којима су лежале његове руке била су топла и подрхтавала су. Он осети сажаљење према том животу, још тако топлом и лепом, али који ће, вероватно, већ ускоро почети да сахне и вене, као и његов живот. Зашто га она толико воли? Он се увек чинио женама друкчији но што је био, оне у њему нису ни волеле њега, него човека кога је стварала њихова уобразиља и кога су целог живота жудно тражиле; па и после, кад би уочиле своју грешку, ипак су га волеле. А ниједна од њих није била с њим срећна. Време је пролазило, он се упознавао, склапао пријатељства, растајао се, али ниједном није волео; било је то све, само не љубав.

И тек сада када му је коса оседела, заволео је како треба, стварно — први пут у животу. Ана Сергејевна и он волели су се као врло блиски и сродни људи, као муж и жена, као нежни

пријатељи; чинило им се да их је сама судбина предодредила једно за друго, и било је несхватљиво зашто је он ожењен, а она удата; били су баш као две птице селице, мужјак и женка, које су уловили и натерали да живе у одвојеним кавезима. Они су опростили једно другом оно чега су се стидели у својој прошлости, праштали су све у садашњости и осећали су да их је ова љубав изменила обоје.

Раније у тренуцима клонулости он се тешио било каквим размишљањима која би му пала на памет, а сада му није било до размишљања, осећао је дубоко сажаљење, желео је да буде искрен, нежан...

— Престани, мила моја — рекао је — поплакала си — и доста је било... Хајде сада да поразговарамо, нешто ћемо смислити.

Затим су се дуго саветовали, разговарали о томе како да се ослободе потребе да се крију, да варају, да живе у разним градовима, да се дуго не виђају. Како да се ослободе тих неподношљивих окова?

— Како? Како? — питао је он, хватајући се за главу. — Како? И чинило се: још само мало — па ће се наћи решење, а онда ће почети нов, диван живот; и обома је

било јасно да је крај још врло далеко и да оно најтеже и најмучније тек почиње.

У ЈАРУЗИ (13)

Село Уклејево лежало је у јарузи, тако да су се са друма и железничке станице видели само звоник и димњаци фабрика штампаног цица. Кад би пролазници питали какво је то село, одговарали су им:

— То је баш оно у коме је црквењак на сахрани појео сав кавијар. Једном на даћи код фабриканта Костјукова стари црквењак је угледао међу јелима црни кавијар и

почео халапљиво да га једе; мували су га, вукли за рукав, али он као да је замро од уживања: ништа није осећао и само је јео. Појео је сав кавијар, а у тегли га је било четири фунте. Отада је прошло много времена, црквењак је одавно умро, а кавијара су се сви сећали. Да ли је живот био тако сиромашан овде



или људи нису умели да запазе ништа осим тога неважног догађаја, који се одиграо пре десет година, тек о селу Уклејеву нису причали ништа друго.

У њему никад није престајала грозница, а житког блата било је чак и лети, нарочито под плотовима. над којима су се надвијале старе врбе, пружајући широку сенку. Ту је увек смрдело на фабричке отпатке и сирћетну киселину, коју су употребљавали при обради цица. Фабрике — три за производњу цица и једна кожара — нису се налазиле у самом селу него на његовом крају и подаље. Биле су то мале фабрике и у њима је било запослено око четири стотине радника, не више. Од кожаре речица је често заударала; отпаци су загађивали ливаду, сеоска стока је патила од црног пришта, па је било наређено да се фабрика затвори. Сматрало се да је затворена, али радила је кришом, са знањем капетана и среског лекара, којима је власник плаћао по десет рубаља месечно. У целом селу биле су само две честите куће, од камена, покривене лимом; у једној се налазила општинска управа, у другој на спрат, баш наспрам цркве, становао је Григориј Петров Цибукин, ћифта јепифановац

30.

Григориј је држао бакалницу, али то је било само форме ради, у ствари, трговао је вотком, стоком, кожама, житом, свињама, трговао је било чиме, па кад су за иностранство, на пример, биле потребне свраке за женске шешире, он би на сваком пару ушићарио по тридесет копејака; закупљивао је шуму за сечу, давао новац под интерес, уопште, био је умешан чича.

Имао је два сина. Старији, Анисим, радио је у полицији, у тајном одељењу, и ретко је долазио кући. Млађи, Степан, посветио се трговини и помагао је оцу, али стварну помоћ од њега нису ни очекивали, јер је био слабог здравља и глув; његова супруга Аксиња, лепа, стасита жена, која је о празницима носила шеширић и сунцобран, устајала је рано, легала касно и по цео дан је трчала, задигнувши своје сукње и звецкајући кључевима, час у амбар, час у подрум, час у дућан, и стари Цибукин ју је посматрао весело, очи су му се распламсавале, а истовремено је жалио што њом није ожењен његов старији син, него млађи, глув и који се, очевидно, мало разумео у женску лепоту.

Старац је увек био склон породичном животу и волео је своју породицу више но ишта на свету, нарочито старијег сина— детектива и снаху. Само што се удала за глувога, Аксиња је испољила необичну предузимљивост и већ је знала коме може да позајми, а коме не може, држала је уза се кључеве, не поверавајући их чак ни мужу, зврцкала на рачунаљци, загледала коњима у зубе, као мушкарац, и стално се смејала или подвикивала; и ма шта да је радила или говорила, старац би се разнежио и мрмљао:

— Е, баш је снајка! Е, баш је лепотица, мајчице.... Он је био удовац, али годину дана после синовљеве свадбе није могао да издржи и оженио се.

Нашли су му на тридесет врста од Уклејева девојку Варвару Николајевну из добре породице, већ у годинама, али лепу, наочиту. Чим се сместила у сопчету на спрату, све је у кући засијало, као да су на све прозоре ставили нова стакла. Упаљена су кандила, столови су застрти столњацима белим као снег, на прозорима и у баштици пред кућом појавило се цвеће са црвеним окцима, а за време ручка нису више јели из једне зделе, него је пред сваког стављан тањир. Варвара Николајевна се осмехивала пријатно и умиљато, и чинило се да се у кући све осмехује. И у двориште, што се раније никад није дешавало, почели су да свраћају просјаци, ходочасници, богомољке; под прозорима су одјекнули жалосни, мелодични гласови уклејевских жена и кашаљ слабих, испијених сељака отпуштених из фабрике због пијанства, кашаљ у коме је било осећања кривице. Варвара им је помагала новцем, хлебом, старом одећом, а затим, пошто се одомаћила, почела је да износи и из дућана. Једном је глуви видео како је однела две осмине чаја, и то га је збунило.

— Мама је узела одавде две осмине чаја — обавестио је касније оца. — На шта то да укњижим? Старац ништа не одговори, него постоја, размисли, мрдајући обрвама, па пође горе к жени. — Варварице, ако ти, мајчице — рече он нежно — затреба штогод кз дућана, узми. Само изволи, не

устручавај се. А следећег дана, док је претрчавао преко дворишта, глуви јој довикну: — Мама, ако вам нешто треба, узмите! У томе што је она давала милостињу било је нечег новог, нечег веселог и лаког, као у кандилима и

црвеним цветићима. Кад су уочи поста или на црквену славу, која је трајала три дана, продавали сељацима укварену усољену говедину, која је толико заударала да се једва могло стајати поред бурета, и примали од пијаних у залог косе, капе, женине мараме, док су се у блату ваљали фабрички радници, ошамућени од рђаве вотке, и кад је грех, чинило се, згуснут, већ као магла испушавао ваздух, тада је било некако лакше при помисли да тамо, у кући, постоји кротка, уредна жена, која нема никакве везе ни са усољеном говедином ни са вотком; њена милостиња деловала је у те мучне, магловите дане као сигурносни вентил на машини.

Дани у Цибукиновој кући пролазили су у пословима. Још сунце не би изашло, а Аксиња је већ фрктала умивајући се у трему, самовар је кључао у кухињи и злослутно пиштао. Старац Григориј Петров, одевен у дуг црн реденгот и цицане панталоне, у високим сјајним чизмама, тако чист и мален, шеткао је по собама и лупкао штиклицама, као свекар-отац у познатој песми. Отварали су дућан. Кад сване, довозили би до улазног степеништа лаке тркачке кочије и старац је окретно седао у њих, намичући свој велики качкет до ушију, па, кад би га гледао, нико не би: рекао да има већ педесет шест година. Пратиле су га жена и снаха, и

30

Староверац, поштовалац лажног епископа Јепифанида. — (Прим. прев.)



у то време, кад је на њему био леп, чист реденгот и у лаке кочије био упрегнут голем вранац пастув, који је стајао триста рубаља, старац није волео да му прилазе сељаци са својим молбама и жалбама; он је мрзео сељаке и гадио их се, и кад би видео да неки сељак чека код капије, викао би љутито:

— Што си стао ту? Одлази одатле! Или је викао ако је то био просјак: — Даће ти бог! Одлазио је послом; његова жена, у тамној хаљини и црној кецељи, спремала је собе или помагала у

кухињи. Аксиња је трговала у дућану и чуло се у дворишту како звече боце и новац, како се она смеје или виче и како се љуте купци којима закине; а истовремено се могло запазити да се тамо вотка већ потајно продаје. Глуви је такође седео у дућану или је гологлав, туривши руке у џепове, ишао улицом и расејано погледао час на кровињаре, час увис у небо. Шест пута дневно у кући су пили чај; четири пута су седали за сто да једу. А увече су бројали ћар и записивали, затим су чврсто спавали.

У Уклејеву све три фабрике цица и станови фабриканата Хримина Старијих, Хримина Млађих и Костјукова били су повезани телефоном. Спровели су телефон и у општинску управу, али тамо је он убрзо престао да ради, јер су се у њему запатиле стенице и бубашвабе. Председник општине је био неук и у списима је сваку реч почињао великим словом, али кад се телефон покварио, рекао је:

— Да, сада ће нам без телефона бити потеже. Хримини Старији су се непрекидно парничили са Млађима, понекад су се и Млађи свађали међу

собом и започињали парницу; тада њихова фабрика није радила по месец, два, док се опет не би измирили, и то је забављало становнике Уклејева, јер је поводом сваке свађе било много прича и сплетака. О празницима су Костјуков и Хримини Млађи приређивали вожњу колима, јурили су по Уклејеву и газили телад. Шуштећи уштирканим сукњама, свечано обучена, Аксиња је шетала улицом испред свог дућана; Млађи су је хватали у трку и одвозили тобоже на силу. Онда је излазио и стари Цибукин да би показао свог новог коња, а повео би и Варвару.

Увече, после вожње, кад би ишли на спавање, у дворишту код Млађих свирали су на скупоценој хармоници, па ако би била месечина, ти звуци су у души изазивали узбуђење и радост, а Уклејево се више није чинило као јама.

II

Старији син Анисим долазио је кући врло ретко само о великим празницима, али је зато често слао по земљацима поклоне и писма написана неким туђим, врло лепим рукописом, увек на листу хартије за писање, у виду молбе. Писма су била пуна израза које Анисим никад није употребљавао у разговору: „Мили оче и мајко, шаљем вам фунту цветног чаја ради подмирења ваших физичких потреба."

Испод сваког писма било је нашкрабано као поквареним пером: „Анисим Цибукин", а испод тога опет истим изванредним рукописом: „Агент".

Писма су читали наглас по неколико пута и старац, ганут и црвен од узбуђења, говорио је: — Ето, није желео да живи код куће, посветио се науци. Е па, нека га! Ко је за шта одређен, нека то

и ради. Једном пред покладе почела је јака киша са циганчићима; старац и Варвара су пришли прозору да

погледају, кад гле — Анисим долази у саоницама са станице. Уопште га нису очекивали. Ушао је у собу неспокојан и због нечега забринут, и такав је остао све време; и држао се некако нехајно. Није журио да оде и чинило се као да су га отпустили са посла. Варвара се радовала његовом доласку; загледала га је некако лукаво, уздисала и вртела главом.

— Па, како то, забога? — говорила је. — Ето, момак је већ зашао у двадесет осму, а још увек бећари, ај-ја-ја...

Из друге собе њен тих, равномеран говор чуо се тако: „Ај-ја-ја". Почела је да се сашаптава са старцем и Аксињом, и њихова лица добила су такође лукав и тајанствен израз, као у завереника.

Одлучили су да ожене Анисима. А-На-ја!.. Млађи брат се одавно оженио — ворила је Варвара — а ти си још без брачног друга, као

петао на пазару. Зар то приличи? Ето, нека да бог те се ожениш, па онда како хоћеш, одеш на посао, а жена остане код куће као помоћница, ја. Без реда живиш, момче, ја, и све си обичаје, видим, заборавио. Ај-ја-ја, само за грех знате ви варошани.

Када су се Цибукини женили, за њих су, као за богаташе, одабирали најлепше младе. И Анисиму су нашли такође лепу. Он је, пак, имао непривлачну, неприметну спољашност; слабуњав, болешљив и омален, имао је дебеле, буцмасте образе, као да их је надувао; очи му нису трептале и поглед му је био оштар, брадица риђа, ретка, па кад би се замислио, стално би је стављао у уста и гризао; уз то, често је пио, и то му се видело по лицу и ходу. Али кад су му саопштили да су му већ нашли младу, и то врло лепу, рекао је:

— Е, па ни ја нисам лош. Ваља рећи да смо сви ми у породици Цибукина лепи. У непосредној близини града налазило се село Торгујево. Једна његова половина недавно је

припојена граду, друга је остала село. У првој, у својој кућици, становала је нека удовица; она је имала сестру, сасвим сиромашну, која је радила као надничар, а та сестра имала је кћер Липу, девојку, која је такође надничила. О Липиној лепоти већ се причало у Торгујеву, али је свакога обесхрабривало њено превелико сиромаштво; мислили су да ће се неки старији човек или удовац оженити њом, не обазирући се на сиромаштво, или ће је узети к себи „онако", а уз њу ће и мати бити сита. Варвара је дознала за Липу од



проводаџика и одвезла се у Торгујево. Затим је у теткиној кући било приређено гледање девојке, као што приличи, са закуском и вином, и

Липа је била у ружичастој хаљини, сашивеној нарочито за гледање, а жаркоцрвена врпца, као пламен, светлела је у њеној коси. Она је била сувоњава, нејака, бледа, тананих, нежних црта, црнпураста од рада на ваздуху; сетан, бојажљив осмех није јој нестајао са лица, а очи су јој гледале као у детета — поверљиво и радознало.

Била је млада, још девојчица, груди су јој се једва оцртавале, али удати се већ могла јер је била пунолетна. У ствари, она је била лепа и једино што се могло не свидети на њој, биле су њене крупне мушке шаке, које су сада доконо висиле, као двоја велика клешта.

— Нема мираза, али ми не маримо — говорио је старац тетки — за свог сина Степана узели смо такође девојку из сиромашне породице, а сада не можемо да се нахвалимо. И у кући, и на послу — златне руке.

Липа је стајала крај врата и као да је хтела да каже: „Радите са мном шта желите: верујем вам", а њена мајка Прасковја, надничарка, крила се у кухињи и замирала од бојазни. Једном, још у младости, неки трговац, код кога је прала подове, ражљутивши се, затрупкао је на њу ногама, она се силно уплашила, пренеразила се, и за цео животу души јој је остао страх, А од страха су јој увек дрхтале руке и ноге, дрхтали су јој образи. Седела је у кухињи и трудила се да чује о чему разговарају гости, и стално се крстила, притискујући прсте на чело и погледајући на икону. Мало пијан, Анисим је отварао врата која су водила у кухињу и говорио нехајно:

— Зашто ви ту седите, драга мајко? Нама је досадно без вас. А Прасковја, пометена, притискајући руке на своје суве, измршавеле груди, одговарала је: — Ма немојте, забога... Много смо с вама задовољни, господине. После гледања невесте одредили су дан свадбе. Затим је код куће Анисим стално ходао по собама

и звиждукао или би се, сетивши се одједном нечег, замислио и загледао у под укочено, продорно као да је погледом хтео да прозре дубоко у земљу. Он није изражавао ни задовољство због тога што се жени, што ће се ускоро оженити, на Красној Горки, ни жељу да се види са младом, него је само звиждукао. И било је очевидно да се жени само зато што то желе отац и маћеха, и зато што је у селу такав обичај: син се жени да би у кући имали помоћницу. Кад је одлазио, није се журио и уопште се није држао онако као за време својих прошлих долазака — био је некако нарочито нехајан и није говорио оно што је требало.

III

У селу Шикалови живеле су кројачице, две сестре-хлистовке.31

1 Њима је било наручено да сашију нову одећу за свадбу и оне су често долазиле ради пробе и дуго су пиле чај. Варвари су сашиле мрку хаљину са црним чипкама и ђинђувама, а Аксињи — светлозелену са жутим уметком на грудима и шлепом. Кад су кројачице завршиле, Цибукин им није платио новцем, него робом из свог дућана, и оне су отишле од њега снуждене, држећи у рукама бошчице са стеаринским свећама и сардинама, које им уопште нису биле потребне, па пошто су изашле из села у поље, селе су на брежуљак и почеле да плачу.

Анисим је стигао три дана пре свадбе, сав у новом руху. На њему су биле сјајне гумене каљаче и, уместо машне, црвена врпца са куглицама, а преко рамена је само пребацио капут, такође нов.

Пошто се достојанствено помолио богу, поздравио се са оцем и дао му десет сребрних рубаља и десет комада од пола рубље; и Варвари је дао исто толико, а Аксињи — двадесет комада од четврт рубље. Највећа лепота тог поклона била је управо у томе што су све монете, као да су биране, биле нове новцате и пресијавале се на сунцу. Трудећи се да изгледа достојанствен и озбиљан, Анисим је напрезао лице и надимао образе, а баздео је на вино; вероватно је на свакој станици истрчавао у бифе. И опет је у њему било неке нехајности, нечег сувишног. Затим су Анисим и старац пили чај и мезетили, а Варвара је пребирала по рукама ново рубље и распитивала се за земљаке који су живели у граду.

— Нису лоше, богу хвала, добро живе — рекао је Анисим. — Само Ивану Јегорову догодио се несрећан случај у породици: умрла му стара Софија Никифоровна. Од сушице. Послужење за покој душе наручили су у посластичара, по две и по рубље по особи. И природног вина је било. Чак и за сељаке, наше земљаке, и за њих такође по две и по. Ништа нису јели. Зна геџа шта је сос!

— Две и по! — рече старац и заврте главом. — Па шта? Није то село. Свратиш у ресторан да презалогајиш, затражиш ово-оно, скупи се

друштво, попијеш, кад оно, већ свиће и изволите по три или четири рубље од сваког. А кад сам са Самородовом, он воли после свега кофеин са коњаком, а коњак је по шест десетака чашица, молим лепо.

— Само брбља — изусти старац усхићено. — Само брбља! — Ја сам сада стално са Самородовом. То је онај Самородов који вам пише моја писма.

Изванредно пише. И да вам исприповедам, мама — весело продужи Анисим, обраћајући се Варвари — какав је човек тај Самородов, аја, нећете поверовати. Сви га зовемо Мухтар, јер је попут Јерменина, сав црн. Ја га познајем скроз-наскроз, знам све његове послове, ево, као ових пет прстију, мама, и он то осећа, па стално иде за мном, не заостаје, и ми смо вам сада као Божић и Бадњи дан. Он као да мало зазире, али

31

Припаднице верске секте; секташи су обично певали и играли око бачве са водом и шибали се, одакле им и име (хлыст — бич,

корбач). — (Прим. прев.)



ни без мене не може да живи. Куд ја, тамо и он. Ја имам, мама, сигурно, непогрешиво око. Видим на бувљој пијаци: сељак продаје кошуљу. „Стој, кошуља је украдена!" И стварно, баш тако излази: кошуља је украдена.

— А откуд ти знаш? — запита Варвара. — Ниоткуд, такво ми је око. Не знам каква је то кошуља, само ме нешто вуче к њој: украдена је, па

то ти је. Код нас у тајном тако и веле: „Па, отишао Анисим да лови шумске шљуке!" То ће рећи: да тражи украдено. Да... Украсти може свако, али како да сачува! Голема земља, а немаш где да сакријеш украдено.

— А у нашем селу прошле недеље Гунторевима уграбили овна и две младе овце — рече Варвара и уздахну. — Нема ко ни да их потражи... Ај-ја-ја...

— Па шта? Потражити се може. Није то ништа, може се. Дошао је дан свадбе. То је био свеж, али ведар, весео априлски дан. Још од ране зоре по Уклејеву

су кренули, звонећи звонима, тројке и двопрези, са разнобојним тракама на луковима и у гривама. У врбама су галамили гачци, узнемирени том вожњом, и зацењујући се, без престанка су певали чворци, као да се радују што је код Цибукина свадба.

У кући на столовима већ су се налазиле дугачке рибе, шунке и надевена живина, кутије са димљеним сарделама, свакојака туршија, и много боца са вотком и винима, мирисало је на сушене кобасице и укисељене јастоге. А око столова, лупкајућл потпетицама и оштрећи нож о нож, врзмао се старац. Варвару су непрекидно позивали, нешто су тражили од ње и она је збуњена трчала у кухињу, где су од сванућа радили Костјуковљев кувар и бела куварица Хримина Млађих. Аксиња, увијене косе, без мараме, у стезнику, у новим ципелама које су шкрипале, јурила је по дворишту као олуја, и само су промицала њена гола колена и груди. Било је бучно, чуле су се псовке, клетве; пролазници су се заустављали пред широм отвореном капијом, и по свему се осећало да се спрема нешто необично.

— Пошли су по младу! Звонца су се разлегала и нестајала далеко ван села... У три часа народ је потрчао: опет су одјекнула

звонца, довозе младу! Црква је била пуна, горео је полијелеј, певачи у хору, као што је желео стари Цибукин, певали су по нотама. Блесак светиљки и сјајне хаљине заслепили су Липу, чинило јој се да јој певачи својим громким гласовима лупају по глави као маљицама; жуљали су је стезник, који је навукла први пут у животу, и ципеле, те јој је на лицу био израз као да се управо повратила из несвестице — гледа, а ништа не схвата. Анисим, у црном реденготу, са црвеном врпцом уместо машне, замислио се, гледајући у једну тачку, и кад год би певачи громко узвикнули, брзо се крстио. Душу му је обузела ганутост, плакало му се. Ову цркву је знао од најранијег детињства; некад га је покојна мати доносила амо да се причести; некад је певао за певницом са дечацима; сваки кутак, свака икона тако су му чврсто урезани у памћење. Њега сада венчавају, треба да га ожене реда ради, али он више није мислио на то, некако није схватао, потпуно је заборавио на свадбу. Сузе су му сметале да посматра иконе, тиштало га ја око срца; он се молио и преклињао бога да га невоље, неизбежне, које само што се не сруче на њ ако не данас — онда сутра, некако мимоиђу, као што олујни облаци за време суше обилазе село а да не пусте ни једну кап кише. А толико грехова се већ нагомилало у прошлости, толико грехова, тако је све непроходно и непоправљиво да је чак некако неумесно молити за опроштај. Али он је молио и за опроштај, па је чак и гласно зајецао, но нико није обратио на то пажњу, јер су помислили да је пијан.

Заори се узнемирен дечји плач: — Мила моја мамице, однеси ме одавде, слатка моја мамице! — Тише тамо! — викну свештеник. Док су се враћали из цркве, цело село је јурило за њима; испред дућана, код капије и у дворишту

под прозорима такође је било мноштво света. Дошле су жене да певају похвалницу женику и невести. Само што су младенци прекорачили праг, хористи, који су већ стајали у трему са својим нотама, узвикнули су громко, из све снаге; одјекнула је музика наручена из града нарочито за ту прилику. Већ су служили донско вино у високим пехарима, а предузимач тесар Јелизаров, висок мршав старац тако густих обрва да су му се очи једва виделе, говорио је, обраћајући се младенцима:

— Анисиме и ти, чедо, волите једно друго, живите како бог заповеда, децо моја, и мати божја вас неће напустити. — Он се приљуби уз старчево раме и зајеца. — Григорије Петрове, поплачимо, поплачимо од радости! — проговори он танким гласићем и сместа се одједном закикота и настави громко, басом: — Хо-хо-хо! И ова ти је снаха лепа! Све је, значи, код ње на свом месту, све је углачано, неће тандркати, сав је механизам у исправном стању, има много завртања.

Он је био родом из јегорјевског среза, али је од младости радио у Уклејеву у фабрикама и у срезу, и ту се одомаћио. Одавно су га већ знали као старог, исто овако мршавог и дугачког, и већ одавно су га звали Штака. Можда зато што је више од четрдесет година морао у фабрикама да се бави само оправком — он је о сваком човеку или ствари судио само са становишта чврстине: није ли потребна оправка. И пре но што ће сести за сто, испробао је неколико столица јесу ли сигурне, па је и језерску пастрмку, такође, додирнуо.

После пенушавог вина сви су почели да седају за сто. Гости су разговарали померајући столице. У трему је певао хор, свирала је музика, а истовремено су на дворишту жене певале похвалнице младенцима, све у један глас — и настала је нека ужасна, дивља смеша звукова, од које се добијала вртоглавица.



Штака се вртео на столици и мувао суседе лактовима, сметао им да говоре и час плакао, час се кикотао.

— Дечице, дечице, дечице ... — мрмљао је он брзо. — Аксињице мајчице, Варварице, живимо сви у миру и слози, секирице моје миле...

Он је мало пио и сада се опио од једне чашице енглеског пелинковца. Тај одвратни пелинковац, начињен ко зна од чега, ошамутио је све који су га или, као да их је смлатио. Почели су да заплићу језицима.

Ту је било свештенство, фабричке пословође са женама, трговци и крчмари из других села. Председник општине и општински писар, који су радили заједно већ четрнаест година и за све то време нису потписали ни један спис нити су пустили из општинске управе ниједног човека а да га не преваре и не закаче, седели су сада један до другог, обојица дебели, ухрањени, и чинило се да су толико огрезли у неистину да им је чак и кожа на лицу била некако нарочита, нитковска. Писарева жена, врло мршава и зрикава, довела је са собом сву своју децу и, као птица грабљивица, гледала је искоса у тањире, грабила све што јој је допадало шака и склањала себи и деци у џепове.

Липа је седела као скамењена, стално са истим изразом лица као у цркви. Откако су се упознали, Анисим није прозборио с њом ниједну реч, тако да досад није знао какав јој је глас; и сада, док је седео крај ње, он је само ћутао и пио енглески пелинковац, а кад се опио, почео је да говори, обраћајући се тетки, која је седела наспрам њега.

— Имам пријатеља, презива се Самородов. Специјалан човек. Главом почасни грађанин32

и уме да

говори. Али ја га, теткице, познајем скроз-наскроз, и он то осећа. Хајдете да наздравимо Самородову, теткице!

Варвара је обилазила сто, служећи госте, уморна, збуњена, и очевидно је била задовољна што има тако много јела и што је све тако богато — нико сада неће замерити. Зашло је сунце, а ручак се настављао; више нису разабирали шта једу, шта пију, није се могло разазнати шта говоре, и само се покаткад, кад би се музика утишала, разговетно чуло како на дворишту нека жена виче:

— Насисали сте се наше крви, изроди, не било вас! Увече су играли уз музику. Дошли су Хримини Млађи са својим вином, и један од њих, док је играо

кадрил, држао је у свакој руци по боцу, а у устима чашицу, и томе су се сви смејали. Усред кадрила одједном би почели да почучкују; зелена Аксиња је само промицала а шлеп јој је дизао ветар. Неко јој је изгазио волан на ивици хаљине и Штака викну:

— Хеј, откинули су доњу лајсну! Дечице! Аксиња је имала сиве, наивне очи, које су ретко трептале, и на лицу јој је стално лебдео наиван осмех. А у тим очима које нису трептале, и у малој глави на дугом врату, и у њеној вижљавости било је нечег змијског; зелена, са жутим грудима, са осмехом, она је гледала као што у пролеће из младе ражи гуја посматра пролазника, протегнувши се и подигнувши главу. Хримини су се с њом опходили слободно и могло се лако запазити да је са старијим од њих она још одавно била присна. А глуви ништа није схватао, није је гледао; он је седео, пребацивши ногу преко ноге, и јео орахе и крцкао их тако бучно да се чинило да пуца из пиштоља. Али, ево, и старац Цибукин главом изађе на среду и замахну марамицом, дајући знак да и он хоће да игра руску игру, и целом кућом и у дворишту међу светом проструја жамор одобравања:

— И он је изашао! И оп! Играла је Варвара, а старац је само махао марамицом и ударао потпетицама, али они који су

оданде из дворишта, надносећи се један над другог, завиривали кроз прозоре били су усхићени и за тренутак су му опростили све — и његово богатство и закидање.

— Сила је Григориј Петров! — чуло се у гомили. — Тако, запни! Значи, још ниси за бацање! Ха-ха! Све се то завршило касно, у два часа ноћу. Анисим је, тетурајући се, обилазио на растанку певаче и

свираче и даривао свакоме по нов комад од пола рубље. А старац, који није посртао, него је стално некако ступао једном ногом, испраћао је госте и сваком говорио:

— Свадба је стајала две хиљаде. Док су се разилазили, шикаловском крчмару неко је заменио добру подјовку

33 за стару, и Анисим је

одједном плануо и почео да виче: — Стој! Одмах ћу пронаћи! Знам ко је украо! Стој! Истрчао је на улицу, појурио за неким; ухватили су га, довели испод руке кући и гурнули га, пијаног,

црвеног од беса и мокрог, у собу где је тетка већ свлачила Липу, и закључали.

IV

Прошло је пет дана. Анисим, који се спремао да оде, попе се до Варваре да би се опростио. Код ње су горела сва кандила, мирисало је на тамјан, а она је седела крај прозора и плела чарапе од црвене вуне.

— Мало си био с нама — рече она. — Биће да ти је постало досадно? Ај-ја-ја... Живимо добро, свега имамо у изобиљу, и свадбу смо твоју приредили како ваља и приличи; старац је причао: две хиљаде

32

Звање које су добијали трговци првог и другог разуметници и службеници неплемићког порекла. — (Прим. прев.) 33

Дуг капут у струк са ситним наборима. — (Прим. прев.)



су отишле. Једном речју, живимо као трговци, само, ето, чемерно је код нас. Много закидамо људима. Срце ме боли, пријатељу, колико закидамо, боже мој! Трампимо ли коња, купујемо ли штогод, узимамо ли радника у најам, у свему подвала. Подвала и подвала. Биљно уље у дућану је ужегло, укварено, код људи је и катран бољи. Па, реци ми, забога, зар се не може трговати добрим уљем?

— Ко је за шта одређен, то и ради, мама. — Али ваља ли умрети? Збиља, кад би ти поразговарао са оцем! — Па, поразговарајте сами. — Де, де! Ја њему своје, а он мени дословце као ти: ко је за шта одређен, то и ради. На оном свету

тако ће ти и судити: ко је за шта одређен. Божји суд је праведан. — Дабоме, нико неће судити — рече Анисим и уздахну. — Та бога и онако нема, мама. Шта ту има

да се суди! Варвара га погледа зачуђено, засмеја се и пљесну рукама. Он се збуни зато што се она тако искрено

зачудила његовим речима и погледала га као чудака. — Бог, можда, и постоји, само вере нема — рече он. — Кад су ме венчавали, осећао сам се

нелагодно. Као да си узео испод кокошке јаје, а у њему пијуче пиле, тако је у мени одједном запиштала савест и, док су ме венчавали, стално сам мислио: бог постоји! А чим сам изашао из цркве, опет ништа. Па и откуд бих ја знао да ли бог постоји или не постоји? Нас су од малих ногу учили друкчије, и новорођенче, док још сиса, само га томе и уче: ко је за шта одређен. Ни татица не верује у бога. Ви сте ономад причали да су Гунтореву однели овнове... Ја сам открио: то је шикаловски сељак украо; он је украо, а коже су код тате... Ето вам вере!

Анисим намигну оком и заврте главом. — Ни председник општине не верује у бога — настави он — ни писар, ни црквењак. А ако одлазе у

цркву и држе се постова, то је зато да људи о њима не би рђаво говорили, и за случај да, почем, стварно настане страшни суд. Сада веле да је крај света дошао зато што се народ искварио, родитеље не поштују и слично. То су глупости. Ја, мама, сматрам да је сва невоља отуда што је мало савести у људи. Ја видим скроз-наскроз, мама, и разумем. Ако човек има украдену кошуљу, ја то видим. Седи човек у крчми и чини вам се као да пије чај и ништа више, а ја, чај као чај, видим још да у њему нема савести. Тако идеш читав дан — и ни једног човека са савешћу. А једини узрок томе је што не знају да ли бог постоји или не постоји...

Е па, мама, збогом. Остајте живи и здрави, не помињите ме по злу. Анисим се поклони Варвари до земље. — Хвала вам за све, мама — рече он. — Нашој породици ви сте од велике користи. Ви сте врло

долична жена и ја сам много задовољан вама. Анисим изађе дирнут, али се опет врати и рече: — Самородов ме је уплео у један посао: обогатићу се или ћу пропасти. Ако ми се штогод деси, ви,

мама, утешите мог оца. —: Ама шта ту! Ај-ја-ја ... Бог је милостив. А ти би, Анисиме, ето, жену би своју требало да пригрлиш,

иначе обоје гледате натмурено једно на друго; бар да се осмехнете, збиља. — Да, она је некако чудна... — рече Анисим и уздахну. — Не разуме ништа, стално ћути. Врло је

млада, нека поодрасте. Пред улазом је већ стајао висок, ухрањен, бео ждребац, упрегнут у чезе. Стари Цибукин се залете и седе одважно, па ухвати узде. Анисим се пољуби са Варваром, Аксињом

и братом. На улазном степеништу стајала је и Липа, стајала је укочено и гледала у страну, као да није изашла због испраћаја, него онако, ко зна зашто. Анисим јој приђе и овлаш дотаче уснама њен образ, готово га ни не додирну.

— Збогом — рече он. А она, не погледавши га, осмехну се некако чудно; лице јој задрхта и сви је однекуд пожалише.

Анисим такође ускочи и подбочи се, јер је сматрао себе лепим. Док су излазили из јаруге навише, Анисим се стално освртао уназад, према селу. Био је топао, ведар

дан. Први пут су истерали стоку и око стада су се врзмале сеоске девојке и сељанке, свечано одевене. Мрки бик је рикао, радујући се слободи, и предњим ногама копао земљу. Свугде, и горе и доле, певале су шеве. Анисим се освртао према цркви, складној, беличастој — недавно су је окречили — и сетио се како се пре пет дана молио у њој; осврнуо се према школи са зеленим кровом, према реци, у којој се некад купао и пецао рибу, и радост му залепрша у грудима, те зажеле да одједном из земље израсте зид и да га не пусти даље, а да он остане само са прошлошћу.

На станици су отишли у бифе и попили по чашу хереса34

. Старац посегну у џеп за новчаником, да

плати. — Ја частим! — рече Анисим. Старац га тронуто потапша по рамену и намигну бифеџији: гле каквог имам сина. — Кад би ти остао, Анисиме, код куће, да радиш — рече он — не би ти било цене! Ја бих те, синко,

позлатио од главе до пете. — Немогућно, тата.

34

Јеrez (шпан.). — врста вина, — Прим. прев.)



Херес је био накисео, смрдео је на црвени восак, али попили су још по чашу. Кад се старац вратио са станице, у првом тренутку није препознао своју млађу снаху. Само што јој је

муж отишао из дворишта, Липа се променила, одједном се развеселила. Боса, у старој, изношеној сукњи, засуканих рукава до рамена, прала је степенице у трему и певала танким сребрнастим гласићем, а кад је износила велики чабар с помијама и посматрала сунце са својим детињим осмехом, чинило се да је и она шева.

Стари радник, који је пролазио крај улаза, заврте главом и накашља се. — Е, баш имаш снајке, Григорије Петрове, сам ти их је бог послао! — рече он. — То нису жене, него

право благо!

V

Осмог јула, у петак, Јелизаров с надимком Штака и Липа враћали су се из села Казанског, куда су ишли на ходочашће поводом црквене славе — Казанске Мајке божје. Далеко иза њих ишла је Липина мати Прасковја, која је стално заостајала, јер је била болесна и губила је дах. Ближило се вече.

— О-хо! ... — чудио се Штака, слушајући Липу. — О-о!. .. Је ли? — Ја, Илија Макаричу, страшно волим слатко — говорила је Липа. — Седнем ти у ћошак и само

пијем чај са слатким. Или пијем са Варваром Николајевном, а она приповеда нешто осећајно. Она има много слатког, четири тегле. „Једи, вели, Липа, не устручавај се".

— О-хо! ... Четири тегле! — Богато живе. Чај са белом земичком; и говедине, такође, колико желиш. Богато живе, само је

страшно код њих, Илија Макаричу. Јао, што је страшно! — А чега се бојиш, чедо? — запита Штака и осврну се да погледа је ли Прасковја далеко заостала. — Испрвице, чим смо обавили свадбу, бојала сам се Анисима Григорјича. Није ми он ништа учинио,

није ме вређао, него само, чим ми се приближи, сву ме ухвати језа, прође ми кроз све кошчице. И ниједне ноћи нисам спавала, само сам дрхтала и молила се богу. А сада се бојим Аксиње, Иља

Макаричу. Ништа ми не чини, стално се смешка, само понекад вирне кроз прозорче, а очи јој таке срдите и севају зелене, ко овчје у стаји. Хримини Млађи је смућују: „Ваш старац, веле, има комадић земље Бутјокино, десет десетина, земљиште је, веле, песковито, а има и воде, па ти, веле, Аксјуша, сагради циглану, и ми ћемо суделовати." Цигла је сада два'ес' рубаља 'иљада. Посао је уносан. Јуче за време ручка Аксиња вели старцу: „Ја ћу, вели, у Бутјокину подићи циглану, бићу сама свој газда."

Говори и смешка се. А Григориј Петрович се смркну у лицу; види се да му се није свидело. „Док сам ја, вели, жив, неће бити свак за себе, него сви заједно." А она севну очима, зашкргута зубима...

Изнели уштипке, не једе! — А-уу! ... — зачуди се Штака. — Не једе! — И реци, молим те, кад она спава! — настави Липа. — Одспава пола часа, па скочи, иде, само иде

и завирује: да сељаци нешто не спале, да штогод не украду... Бојим се кад сам с њом, Илија Макаричу! А Хримини Млађи после свадбе нису ни легали него су отишли у град да се парниче; и народ шушка да је то све због Аксиње. Два брата су обећала да јој саграде циглану, а трећи се љути; а фабрика је стајала једно месец дана и мој чика Прохор је без посла по двориштима скупљо корице. Ти би, велим, чико, дотле требо да ореш или да стружеш дрва, зашто би се стидео! „Одвико сам се, вели, од сељачког рада, ништа, вели, н'умем, Липице!.."

Код младе јасикове шумице зауставише се да се одморе и сачекају Прасковју. Јелизаров је већ одавно био предузимач, али није имао коње, него је по целом срезу пешачио, само са торбицом у којој су се налазили хлеб и лук, и корачао је широко, машући рукама. Тешко је било ићи поред њега.

Код улаза у шуму стајао је камен међаш. Јелизаров га додирну: је ли чврст. Стиже Прасковја, тешко дишући. Њено смежурано, увек уплашено лице сијало је од среће: она је била данас у цркви као остали свет, затим се мувала по вашару, пила је тамо крушков квас! Њој се то ретко дешавало, па јој се сада, чак, чинило да је данас први пут у животу живела по свом ћефу. Пошто су се одморили, све троје пођоше заједно. Сунце је већ залазило и његови зраци су продирали кроз шуму, светлуцали на стаблима. Испред њих громко су одјекивали гласови. Уклејевске девојке су одавно измакле напред, али су се задржале овде у шуми: вероватно су скупљале печурке.

— Хеј, девојке-е! — викао је Јелизаров. — Хеј, лепотице. Као одговор чуо се смех. — Иде Штака! Штако! Старкељо! И одјек се такође смејао. Шума остаде за њима. Већ су се видели врхови фабричких димњака,

блеснуо је крст на звонику: то је било село, ,,баш оно у коме је црквењак на сахрани појео сав кавијар". Ево, скоро су већ и код куће; остало је само да сиђу у ову велику јаругу. Липа и Прасковја, које су ишле босе, седоше на траву да се обују; с њима седе и предузимач. Ако се погледа одозго', Уклејево, са својим врбама, белом црквом и речицом, чинило се лепо, мирно, само су сметали фабрички кровови, обојени, због штедње, тамном, сивкастом бојом. На падини с оне стране видела се раж — и пластови, и снопови овде-онде, као да их је расула бура, и тек покошена, у откосима; и овас је већ сазрео, па се сада преливао као седеф. Било је време жетве. Данас је празник, сутра, у суботу, треба жети раж, превозити сено, а затим је недеља, опет празник; сваког дана је грмело у даљини; била је оморина, чинило се да ће падати киша, и док су сада



посматрали њиву, свако од њих је мислио на то да да бог да се на време пожње жито, и у души је осећао веселост, и радост, и неспокојство.

— Косци су данаске скупи — рече Прасковја. — Четр'ес' рубаља дневно! А са вашара из Казанског свет је стално нагртао; жене, фабрички радници са новим качкетима,

просјаци, деца... Час би прошле таљиге, дижући прашину, а за њима је трчао непродат коњ и као да се радовао што га нису продали, час су вукли за рогове краву која се јогунила, па опет таљиге, а у њима пијани сељаци, којима су висиле ноге. Нека старица је водила дечака са великом капом и у великим чизмама; дечак је посустао од жеге и тешких чизама, које му нису допуштале да савије ноге у коленима, али је ипак из све снаге без престанка дувао у трубу-играчку; већ су сишли и скренули у улицу, а труба се још чула.

— А нашим фабрикантима нису све козе на броју... — рече Јелизаров. — Невоља! Костјуков се наљутио на мене. „Много је, вели, дасака отишло за кровне венце." Како много? Колико је требало, Василије Даниличу, толико је, велим, и отишло. Ја их не једем са кашом, то јест даске. „Како се, вели, усуђујеш мени тако да говориш? Звекане, никоговићу! Не заборављај се! Ја сам те, вели, учинио предузимачем!" Чудна ми, велим, чуда! Пио сам чај сваког дана, велим ја, и док нисам био предузимач. „Сви сте ви, вели, лупежи" ... Ја оћутим. Ми смо на овом свету лупежи, мислим, а ви ћете на оном свету бити лупежи. Хо-хо-хо! Сутрадан је омекшао. „Ти се, вели, не љути на мене, Макаричу, због мојих речи. Ако сам, вели, и рекао нешто сувишно, та ја сам, знаш, трговац првог разреда, старији сам од тебе — ти треба да оћутиш." Ви сте, велим, трговац првог разреда, а ја сам тесар, то је тачно. И свети Јосиф је, велим, био тесар. Мој је посао праведан, богоугодан, а ако ви, велим, желите да будете старији, изволите, Василије Даниличу. А затим, после, дакле, разговора, баш размишљам: па ко је старији? Трговац првог разреда или тесар? Излази да је тесар, дечице!

Штака размисли па додаде: — Тако је то, дечице. Ко грбачи, ко трпи, тај је и старији. Сунце је већ зашло, и изнад реке, у црквеној огради и на пољанама око фабрика дигла се густа

магла, бела као млеко. Сада, док се брзо мрачило, док су доле промицале светиљке, и док се чинило да магла под собом крије бездану провалију, Липи и њеној мајци, које су се родиле као пуки сиромаси и биле спремне да живе тако до краја, дајући другима све осим својих уплашених, кротких душа — можда им се за тренутак причинило да су у овом огромном тајанственом свету, у бескрајном низу живота и оне снага, да су и оне старије од неког; било им је пријатно да седе овде горе, срећно су се осмехивале и заборавиле су да се ипак треба вратити.

Најзад су се вратили кући. Код капије и испред дућана седели су на земљи косци. Обично уклејевски мештани нису одлазили Цибукину да раде, те су морали да наимају туђе, и сада се у мраку чинило да то седе људи дугих црних брада. Дућан је био отворен и видело се кроз врата како глуви игра даме са момком. Косци су певали тихо, једва чујно, или су гласно молили да им плате јучерашњу дневницу, али им нису плаћали да не би отишли до сутра. Стари Цибукин, без реденгота, у прслуку, и Аксиња пили су чај под брезом код улаза; а на столу је горела лампа.

— Дедице-е! — говорио је пред капијом косац, као да га задиркује. — Плати бар пола! Дедице-е! И намах се заори смех, а затим су опет певали једва чујно... Штака такође седе да пије чај. — Били смо, ето, на вашару — поче он да прича. — Забављали смо се, децо, врло лепо смо се

забављали, богу хвала. И ево шта се десило, незгода: ковач Сашка купио дуван и даје, дакле, трговцу пола рубље. А новац лажан — настави Штака и осврну се; хтео је да шапуће, али је говорио пригушеним, промуклим гласом и сви су чули. — А новац је, излази, лажан. Питају: где си га узео? То ми је, вели, Анисим Цибукин дао. Кад сам се, вели забављао на његовој свадби . .. Позвали шефа полиције, повели ковача ... Пази, Петровичу, да што-год не испадне, нека прича ...

— Дедице-е! — задиркивао је стално исти глас пред капијом. — Дедице-е! Настаде ћутња. — Ах, децо, децо, децо... — брзо поче да мрмља Штака и устаде; спопадао га је дремеж. — Па,

хвала за чај, за шећер, децо. Време је и за спавање. Већ сам постао трошан, све су ми греде поднатруле. Хо-хо-хо!

И, одлазећи, рече: — Ваљда је време да се мре! И зајеца. Стари Цибукин не попи свој чај до краја, али је седео још неко време и размишљао; а

израз лица беше му такав као да је ослушкивао Штакине кораке, који је већ био поодмакао улицом. — Сашка ковач је, вероватно, слагао — рече Аксиња, погодивши његове мисли. Он оде у кућу и мало касније се врати са замотуљком; одви га — и заблисташе рубље, потпуно

нове. Он узе једну, опроба је на зуб и баци на послужавник; затим баци другу ... — Рубље су, збиља лажне... — рече он, гледајући у Аксињу и као да се двоуми. — то су оне ...

Анисим их је онда донео, то је његов поклон. Ти их, кћери, узми — прошапта он и тутну јој смотуљак у шаку — узми их и баци у бунар... Мани их! И пази да не буде говоркања. Да штогод не испадне ... Склони самовар и угаси светлост ...

Липа и Прасковја, које су седеле у шупи, виделе су како су се једна за другом погасиле светиљке; само горе код Варваре светлела су плава и црвена кандила и оданде је одисало миром, задовољством и блаженим незнањем. Прасковја никако није могла да се навикне на то да јој се кћи удала за богаташа, па



кад је долазила, бојажљиво би се стиснула у трему, снисходљиво се осмехивала, и слали су јој чај и шећер. Ни Липа није могла да се привикне, па, пошто јој је муж отишао, није спавала у свом кревету, него где било — у кухињи или шупи и сваког дана је рибала подове или прала рубље, и чинило јој се да је под надницом. И сада, кад су се вратиле са ходочашћа, пиле су чај у кухињи са куварицом, затим су отишле у шупу и легле на под између саоница и зида. Ту је било мрачно, мирисало је на амове. Око куће погасише светиљке, затим се зачу како глуви закључава дућан, како се косци смештату напољу да спавају. У даљини, код Хримина Млађих свирали су на скупоценој хармоници... Прасковја и Липа почеше да уснивају.

А кад их пробудише нечији кораци, већ је било светло од месечине; на улазу у шупу стајала је Аксиња и у рукама држала постељину.

— Овде је, вероватно, свежије — рече она, затим уђе и леже готово крај самог прага, а месечина ју је целу обасјавала.

Она није спавала и тешко је уздисала, преврћући се од врућине, збацивши готово све са себе — и при тој чаробној месечини како је то била лепа, како поносита животиња! Прође неко време па се опет зачуше кораци: на вратима се појави старац, сав бео.

— Аксиња! — зовну он. — Ти си овде, зар не? — Па! — одазва се она љутито. — Ономад сам ти рекао да бациш новац у бунар. Јеси ли га бацила? — Таман, да бацим иметак у воду! Дала сам косцима... — Ах, боже мој! — изусти старац запањен и престрашен. — Вражја си ти... Ах, боже мој! Он пљесну рукама и оде, и док је ишао, стално је нешто гунђао. А мало затим Аксиња седе и

уздахну дубоко, гневно, онда устаде и, пошто је узела у наручје своју постељину, изађе. — И зашто си ме дала овамо, мамице! — изусти Липа. — Треба се удати, кћери. Нисмо тако ми уредили. И само што их не обузе осећање неутешне жалости. Али чинило им се да неко посматра са небеске

висине, из плаветнила, оданде где су звезде, види све што се догађа у Уклејеву, бди. И ма колико да је зло крупно, ипак је ноћ тиха и дивна, и ипак на божјем свету правда постоји и постојаће, исто овако тиха и дивна, и све на земљи само очекује да се сједини са правдом, као што се месечина сједињује са ноћи.

И обе заспаше, умирене, приљубивши се једна уз другу.

VI

Још одавно је стигла вест да су Анисима затворили због кривотворења и промета лажним новцем. Протекли су месеци, прошло је више од пола године, прошла је дуга зима, настало је пролеће и у кући и у селу привикли су се на то да се Анисим налази у затвору. И кад би неко пролазио ноћу поред куће или дућана, сетио би се да се Анисим налази у затвору; и кад би звонило на сеоском гробљу, однекуд би се опет присетили да се он налази у затвору и чека суђење.

Рекло би се као да је сенка пала на двориште. Кућа је потамнела, кров зарђао, врата на дућану, окована гвожђем, тешка, обојена зелено, изгубила су сјај или, како је говорио глуви, „скорушила су се"; па и старац Цибукин као да је потамнео. Он већ одавно није шишао косу ни браду, зарастао је, више није ускакао у тарантас

35 нити је довикивао просјацима: „Даће бог!" Снага му је опала, и то се видело по свему.

Већ су га се и људи мање бојали, а шеф полиције у Уклејеву саставио је службену пријаву о дућану, иако је као и пре добијао што год му затреба; и три пута су га позивали у град да му суде за незакониту трговину вином, а претрес се стално одлагао због недоласка сведока, те се старац изнурио.

Често је одлазио сину, наимао неког, подносио некоме молбе, поклонио негде рипиде. Тамничару затвора у коме се налазио Анисим подарио је сребрн држач за чашу са натписом на емаљу „душа познаје меру" и са дугом кашичицом.

— Нема ко да се заузме, да се заузме ко што треба — говорила је Варвара. — Ај-ја-ја... Кад би замолили неког од господе, кад би написали главним претпостављенима ... Барем да га пусте на слободу до суђења! Што да муче момка!

И она је била ожалошћена, али се угојила, побелела је, као и пре палила је у својој соби кандила и пазила да у кући све буде чисто, те служила госте слатким и пастилама од јабука. Глуви и Аксиња трговали су у дућану. Започели су нов посао — циглану у Бутјокину; и Аксиња је одлазила онамо готово сваки дан у тарантасу; сама је управљала и приликом сусрета са познаницима истезала је врат као змија из младе ражи, и осмехивала се наивно и загонетно. А Липа се стално играла са својим дететом, које је родила уочи поста. Било је то малено детешце, кржљаво, кукавно, и било је чудно што дречи, гледа и што га сматрају човеком, па га чак и зову Никифор. Оно је лежало у колевци, а Липа је одлазила до врата и говорила, клањајући се:

— Добар дан, Никифоре Анисимичу! И трчала је колико је ноге носе к њему и љубила га. Затим је одлазила до врата, клањала се, па

опет: — Добар дан, Никифоре Анисимичу!

35

Врста покривених путничких кола. — (Прим. прев.)



А оно је дизало своје црвене ножице и плач му се мешао са смехом, као тесару Јелизарову. Најзад је одређен дан суђења. Старац је отпутовао пет дана раније. Затим се чуло како су из села

потерали сељаке позване као сведоке; отишао је и стари радник, који је, такође, примио позив. Суђење је било у четвртак. Али прошла је већ и недеља, а старац се никако није враћао и није било

никаквих вести. У уторак пред вече Варвара је седела крај отвореног прозора и ослушкивала: неће ли стићи старац. У суседној соби Липа се играла са својим дететом. Бацала га је увис на рукама и говорила усхићено:

— Порашћеш ве-елик, велик! Бићеш сељак, заједно ћемо ићи на надничење! Ићи ћемо на надничење!

— Де-е! — увреди се Варвара. — Какво си то још надничење измислила, неразумнице? Он ће нам бити трговац!...

Липа запева тихо, али мало касније се заборави, па ће опет: — Порашћеш ве-елик, велик, бићеш сељак, заједно ћемо ићи на надничење! — Де-е! Баш си заинтачила! Липа са Никифором у наручју стаде на врата и запита: — Мамице, зашто га тол'ко волим? Зашто га тол'ко жалим? — настави она уздрхталим гласом, а

очи јој заблисташе од суза. — Ко је он? Какав је? Лак ко перце, ко мрвица, а волим га, волим ко правог човека. Ето, он ништа не може, не говори, а ја све разумем што он својим очицама жели.

Варвара ослушну: допре бука вечерњег воза који се приближавао станици. Није ли стигао старац? Она више није слушала ни разумела шта говори Липа, и није се сећала како је протицало време, него је само сва дрхтала, и то не од страха, него од силне радозналости. Видела је како су брзо, уз тутњаву, пројуриле таљиге пуне сељака. То су се возили са станице сведоци који су се вратили. Са таљига, док су јуриле поред дућана, скочи стари радник и уђе у двориште. Чуло се како су се с њим у дворишту поздравили, питали га за нешто ...

— Лишење грађанских права и целе имовине — громко рече он — и у Сибир, на шес' година робије.

Видело се како је из дућана на споредан излаз изашла Аксиња; она је управо продавала петролеј и у једној руци је држала боцу, а у другој левак, док јој је у устима био сребрн новац.

— А где је тата? — запита она врскајући. — На станици — одговори радник. — „Доцније, вели, мало ће се смрачити, па ћу онда доћи." Кад се у дворишту рашчуло да је Анисим осуђен на робију, куварица у кухињи одједном поче да

нариче као за покојником, мислећи да тако приличи: — И рашта нас напусти, Анисиме Григорјичу, соколићу наш ... Залајаше узнемирени пси. Варвара притрча прозорчету и, пометена од туге, поче да довикује

куварици, напрежући глас што год је могла: — До-оста, Степанидо, до-оста! Не мучи ме, за име Христа! Заборавили су да ставе самовар, нису више ни на шта мислили. Само Липа није могла да схвати у

чему је ствар и наставила је да се петља са дететом. Кад је стигао старац са станице, више га ништа нису питали. Он се поздравио, затим је прошетао

ћутке по свим собама; није вечерао. — Није било никога да се заузме... — поче Варвара, кад су остали сами. — Говорила сам да треба

господу замолити, нисте тада послушали. — Молба би.. — Заузимао сам се! — рече старац и одмахну руком. — Чим су Анисима осудили, а ја оном

господину који га је бранио. „Ништа се, вели, сада не може, касно је." И Анисим тако вели: касно је. Па ипак сам, чим сам изашао из суда, унајмио једног адвоката; дао сам му предујам ... Причекаћу још седмицу, а онда ћу опет отићи. Па шта бог да.

Старац опет ћутке прошета по свим собама, па кад се окренуо Варвари, рече: — Биће да сам болестан. У глави ми се некако... магли. Мисли ми се муте. Он затвори врата да не чује Липа и настави тихо: — Рђаво стојим са новцем. Сећаш ли се, Анисим ми је уочи свадбе на дан св. Томе донео нове

рубље и монете од пола рубље? Један сам замотуљак тада склонио, а неке од осталих помешао сам са својим... А некад је, покој му души, живео мој ујак Дмитриј Филатич и често се дешавало да одлази по робу час у Москву, час на Крим. Имао је жену, и та жена, док је он, дакле, путовао по робу, забављала се са другима. Имала је шесторо деце. И ето, понекад, кад попије, ујак се смејао: „Никако, вели, не могу да распознам која су деца моја, а која туђа." Слаб карактер, дакле. Тако ни ја сада не распознајем који ми је новац прави, а који лажан. И чини ми се да је сав лажан.

— Ене-де, бог с тобом! — Купујем на станици карту, дајем три рубље и чини ми се да су лажне. И бојим се. Биће да сам

болестан. — Што но реч, сви смо у божјој руци... Ај-ја-ја... — прозбори Варвара и заврте главом. — Требало

би о томе да размислиш, Петровичу... Не знаш шта носи дан, а шта ноћ, ти ниси млад. Умрећеш, па пази да не закину твом унучету кад те више не буде. Јао, бојим се, закинуће Никифору, закинуће! Оца, можеш рећи, више нема, мати му је млада и глупа... Требало би да препишеш на њега, то јест на малишана, бар земљу,



оно Бутјокино, Петровичу, збшва! Размисли! — продужи да га убеђује Варвара. — Малишан је згодан, жао ми га је! Ето, отиди сутра и састави писмено! Што да чекаш?

— А ја и заборавио на унуче... — рече Цибукин. — Треба се поздравити. Велиш, дакле, да је малишан доста добро? Е па, нека расте! Дај боже!

Он отвори врата и савијеним прстом позва к себи Липу. Она му приђе са дететом у наручју. — Липице, ако ти нешто затреба, тражи — рече он. — И што год зажелиш, једи, ми не жалимо, само

да будеш здрава... — Он прекрсти дете. — И унуче чувај! Немам сина, па ми је унуче остало. Сузе му потекоше низ образе; он зајеца и оде. Мало касније леже да спава и заспа чврсто, после

седам бесаних ноћи.

VII

Старац је отишао на кратко време у град. Неко је испричао Аксињи да је одлазио бележнику да напише завештање и да је Бутјокино, оно исто на коме је она пекла циглу, завештао унуку Никифору. О томе су је обавестили ујутро, док су старац и Варвара седели пред улазом испод брезе и пили чај. Она закључа дућан са улице и из дворишта, скупи све кључеве које је имала и хитну их старцу пред ноге.

— Нећу више да радим за вас! — викну она громко и одједном зарида. — Излази да вам нисам снаха, него радница! Сав народ се смеје: „Гле, веле, какву су радницу нашли себи Цибукини!" Ја нисам код вас ступила у најам! Ја нисам сиротица, нисам нека простакуша, имам оца и мајку.

Не бришући сузе, она устреми у старца очи обливене сузама, злобне, мрке од гнева; лице и врат су јој били црвени и напети, јер је викала из све снаге.

— Не желим више да служим! — настави она. — Наринтала сам се! Кад је да се ради, кад треба седети у дућану цео боговетни дан, врзмати се ноћу по вотку, онда је то за мене, а кад треба поклањати земљу, онда је то за робијашевицу са њеним ђаволчетом! Она је овде газдарица, госпођа, а ја сам јој слушкиња! Све дајте њој, затворениковици, нека се задави, ја одлазим кући! Нађите себи другу будалу, изроди проклети!

Старац никад у животу није грдио нити кажњавао децу и није допуштао чак ни помисао да би неко из породице могао да му упути неуљудне речи или да се према њему понаша неучтиво; и сада се веома уплаши, побеже у кућу и сакри се тамо иза ормана. А Варвара се толико запрепастила да није могла да се подигне са места, него је само одмахивала обема рукама, као да се брани од пчеле.

— Јао, шта је то, забога? — мрмљала је ужаснута. — Шта то она виче? Ај-ја-ја... Чуће свет! Тише мало ... Ах, тише мало!

— Дали сте робијашевици Бутјокино — настави Аксиња да виче — дајте јој сада све, мени од вас ништа не треба! Дабогда пропали! Сви сте ви овде иста банда! Нагледала сам се, доста ми је свега! Пљачкали сте и пролазнике и путнике, разбојници, пљачкали и старо и младо! А ко је вотку продавао без дозволе? А лажан новац? Натрпали сте сандуке лажним новцем — па вам сада више нисам потребна!

Пред широм отвореном капијом већ се искупио свет и гледао је у двориште. — Нека народ посматра! — викала је Аксиња. — Све ћу вас обрукати! Пропашћете у земљу од

стида! Молићете ви мене понизно! Хеј, Степане! — позва она глувог. — Хајдемо овог часа кући! Идемо мом оцу и мајци, не желим да живим са затвореницима! Спремај се!

У дворишту је на разапетим конопцима висило рубље; она је скидала своје сукње и блузе, још мокре, и бацала их у наручје глувоме. Затим се, разјарена, мувала по дворишту око рубља, отрзала све, и оно што није било њено бацала на земљу и газила.

— Јао, забога, смирите је! — јечала је Варвара. — Па, шта јој је? Дајте јој Бутјокино, дајте јој, тако вам Христа бога!

— Ау, каква же-е-на! — говорили су на капији. — То је же-е-на! Ала се разбеснела! Аксиња утрча у кухињу где су у то време прали. Прала је само Липа, а куварица је отишла на реку да испира рубље. Из корита и котла крај штедњака дизала се пара и у кухињи је било загушљиво и замагљено. На поду се налазила још читава гомила неопраног рубља, а поред ње на клупи, дижући своје црвене ножице, лежао је Никифор, тако да се не би озледио ако би пао. Баш кад је Аксиња ушла, Липа је извукла из гомиле њену кошуљу и ставила је у корито, и већ је испружила руку ка великој црпаљци са кључалом водом, која је стајала на столу ...

— Дај овамо! — просикта Аксиња, гледајући је са мржњом, па истрже кошуљу из корита. — Није твој посао да дираш моје рубље! Ти си затворениковица и треба да знаш где спадаш и ко си!

Липа ју је гледала запрепашћена и није разумела, али одједном опази муњевит поглед који је она упутила детету, те одједном схвати и сва обамре... — Узела си моју земљу, па ево и теби!

Пошто је то рекла, Аксиња ухвати црпаљку са кључалом водом и пљусну на Никифора. Потом се разлеже врисак какав још никад нису чули у Уклејеву и није се могло веровати да ситно и

слабо биће као што је Липа може тако да вришти. И на дворишту одједном настаде тајац. Аксиња прође у кућу ћутке, са својим пређашњим наивним осмехом... Глуви се све време мувао по дворишту, држећи у наручју рубље, затим поче опет да га качи, ћутке и без журбе. И док се није вратила куварица са реке, нико се није усуђивао да уђе у кухињу и погледа шта се тамо збило.

VIII



Никифора су одвезли у среску болницу и пред вече је тамо умро. Липа није хтела да чека да дођу по њу, него је увила покојника у ћебенце и понела га кући.

Нова, недавно саграђена болница, са великим прозорима, налазила се високо на брду; она је сва сијала од сунца које је залазило, па се чинило да гори изнутра. Доле је био заселак. Липа сиђе путем и, пре но што је стигла до засеока, седе крај вештачког језерцета. Нека жена довела је коња да га напоји, а коњ није пио.

— Шта ти је сад? — говорила је жена тихо, у недоумици. — Шта ти је? Дечак у црвеној кошуљи седео је крај саме воде и прао очеве чизме. И више се ни жива душа није

видела ни у засеоку ни на брду. — Не пије... — рече Липа, гледајући коња. Али жена и дечак са чизмама одоше и више се нико

није видео. Сунце је отишло на починак и покрило се пурпурним златним брокатом, а дуги црвени и љубичасти облаци чували су његов мир, испруживши се по небу. Негде у даљини, ко зна где, трубио је водени бик, као крава затворена у стаји, сетно и мукло. Трубљење те тајанствене птице слушали су сваког пролећа, али нису знали како она изгледа и где живи. Горе код болнице, у жбуњу крај језерцета, иза засеока и унаоколо у пољу певали су славуји. Кукавица је бројала нечије године и стално се бркала у рачуну и почињала изнова. У језерцету, дерући се из петних жила, љутито су се довикивале жабе, па су се чак могле разазнати речи: „И ти си таква! И ти си таква!"

Каква је то била бука! Чинило се да сви ти створови дрече и певају хотимично, како нико не би спавао те пролећне вечери, како би сви, чак и љутите жабе, ценили сваки тренутак и уживали у њему- јер живи се само једном!

На небу је сијао сребрн полумесец, било је много звезда. Липа се није сећала колико је седела крај језерцета, али кад је устала и пошла, у засеоку су већ сви спавали и није било ни једне светиљке. До куће је, вероватно, било дванаест врста, али она није имала снаге, нити је знала куда да иде; месец је блистао час спреда, час здесна, и кукала је стално она иста кукавица, већ промукло, кроз смех, као да задиркује: хеј, пази, залутаћеш с пута! Липа је ишла брзо, изгубила је мараму са главе... Гледала је у небо и размишљала о томе где је сада душа њеног малишана: да ли је прати у стопу или лебди тамо горе, међу звездама и више не мисли на своју мајку? О, како је самотно ноћу у пољу, усред овог певања, кад сам не можеш да се радујеш, док са неба посматра месец, такође усамљен, коме је свеједно је ли сада пролеће или зима, јесу ли људи живи или мртви... Кад ти је у души туга, тешко је без људи. Кад би с њом била њена мати, Прасковја, или Штака, или куварица, или неки сељак!

— Бу-у! — трубио је водени бик. — Бу-у. И одједном се разговетно зачу људски говор: — Упрежи, Вавило! Напред, украј пута, горела је ватра; пламена више није било, светлело је само црвено угљевље.

Чуло се како жваћу кољи. У мраку се оцрташе двоје таљига — једне са бачвом, друге ниже, са врећама, и два човека: један је водио коња да га упрегне, други је стајао поред ватре непомично, затуривши руке на леђа. Поред таљига зарежа пас. Онај који је водио коња заустави се и рече:

— Ко да неко иде путем. — Шарик, ћути! — викну други на пса. И по гласу се могло разабрати да је тај други био старац. Липа стаде и рече: — Помоз' бог! Старац јој приђе и одговори после извесног времена: — Добро вече! — Неће ли ме подерати ваш пас, деко? — Само ти дођи. Неће те дирати. — Била сам у болници — рече Липа, пошто је мало поћутала. — Синчић ми је тамо умро. Ево,

носим га кући. Вероватно је старцу било непријатно да то слуша, јер се одмаче и рече журно: — Није то ништа, чедо. Божја воља. Гњавиш, момче! — рече он, обративши се сапутнику. —

Живље мало! — Нема твог лука — рече младић. — Не видим га. — Баш си прави Вавило! Старац подиже жаричак, распири га — осветлише му се само очи и нос, затим, кад су нашли лук,

приђе са ватром Липи и погледа је; а поглед му је изражавао саосећање и нежност. — Ти си мајка — рече он. — Свака мајка жали своје дете. И при томе уздахну и заврте главом. Вавило баци нешто на ватру, утапка је — и намах се веома

смрачи; привиђење нестаде и, као и пре, бејаше само поље, звездано небо, и галамиле су птице, ометајући једна другу да спава. А прдавац је крештао, чинило се, баш на месту где се налазила ватра.

Али прође тренутак и опет су се видели и таљиге, и старац и дугачки Вавило. Таљиге су шкрипале, ичлазећи на пут.

— Јесте ли ви свеци? — запита Липа старца. — Не. Ми смо из Фирсанова. — Кад си ме малопре погледо, срце ми се откравило. И момак је кротак. Па сам помислила: биће да



су ово свеци. — Идеш ли далеко? — У Уклејево. — Седи, одвешћемо те до Кузмјонака. Оданде тебе пут води десно, а нас лево. Вавило седе на таљиге са бачвом, старац и Липа седоше на оне друге. Кренули су кораком, Вавило

напред. — Мој синчић се целог дана мучио — рече Липа. — Гледа својим очицама и ћути, и 'оће да каже, а

не може. Господе боже, Мајко божја! Ја сам од туге стално падала на под. Стојим тако и срушим се поред кревета. И реци ми, деко, зашто се мало дете мучи пред смрт? Кад се мучи одрастао човек, мушкарац или жена, онда му се греси праштају, али зашто дете, кад оно нема грехова? Зашто? — А ко ће га знати! — одговори старац. Пређоше пола часа ћутке.

— Не може се све знати, зашто и како — рече старац. — Птици нису дата четири крила, него два, зато што је кадра да лети и са два; тако је и човеку суђено да не зна све, него само половину или четвртину. Колико треба да зна да би живео, толико и зна.

— Мени је, деко, лакше д' идем пешице. А сада ми срце дрхти. — Па, добро. Сиђи! Старац зевну и прекрсти уста. — Није то ништа... — понови он. — Твоја туга је од пола невоље. Живот је дуг, биће још и добра и

зла, свега ће бити. Велика је мајчица Русија! — рече он и погледа на обе стране. — Ја сам обишо целу Русију и све сам у њој вид'о, и веруј ономе што ти велим, чедо. Биће и добра, биће и зла. Пешачио сам до Сибира, и на Амуру сам био, и на Алтају, па сам се у Сибир преселио, земљу сам тамо орао, ужелео се затим мајчице Русије и вратио се назад у своје родно село. Враћали смо се у Русију пешице; и сећам се, пловимо ми скелом, а ја сама кожа и кост, сав одрпан, бос, промрзо, сисам корицу, а неки путник господин ту на скели, — ако је умро, покој му души! — гледа ме сажаљиво, сузе му теку. „Ех, вели, хлеб ти је црн, дани су ти црни ..." А кад сам стигао дома, што се каже, ни куће, ни кућишта; им'о сам жену, али је остала у Сибиру, покопали је. Живим ти тако ко надничар. Па шта? Рећи ћу ти нешто: затим је било и зла, било је и добра. Ево и не умире ми се, мила моја, још бих два'ес годиница поживео; значи, доброг је било више. А велика је мајчица Русија! — рече он и опет погледа на обе стране и осврну се.

— Деко — рече Липа — кад човек умре, кол'ко дана затим његова душа иде по земљи? — А ко ће га знати! Питајмо Вавила, он је ишо у школу. Сада свашта уче. Вавило! — викну старац. — А! — Вавило, кад човек умре, кол'ко дана његова душа иде по земљи?

Вавила заустави коња па тек онда одговори: — Девет дана. Кад је мој чика Кирило умро, његова душа је у нашој кући потом живела тринес'

дана. — Откуд знаш? — Тринес' дана је чагрљало у пећи. — Но, добро. Крећи — рече старац, и видело се да ни у шта од тога није веровао. Близу Кузминака таљиге скренуше на друм, а Липа пође даље. Већ је свитало. Док је силазила у

јаругу, уклејевске куће и цркву скривала је магла. Било је хладно и чинило јој се да још увек кука иста она кукавица.

Кад се Липа вратила кући, стоку још нису били истерали на пашу: сви су спавали. Она је седела на улазу и чекала. Први је изашао старац; он је одмах, на први поглед, схватио шта се догодило и дуго није могао да прозбори ни реч и само је цмакао уснама.

— Ех, Липо — рече он — ниси сачувала унуче... Пробудили су Варвару. Она пљесну рукама и зарида, и одмах поче да спрема дете. — А дечко је био тако згодан ... — мрмљала је. — Ај-ја-ја... Имала си само тога дечка, па ни њега

ниси сачувала, неразумнице ... Помен су одслужили изјутра и увече. Сутрадан су га сахранили, а после сахране гости и

свештенство јели су много и тако халапљиво као да одавно нису јели. Липа је послуживала за столом и свештеник, подигнувши виљушку на којој је била усољена рујница, рече јој:

— Не жалостите се због детета! Њихово је царство небеско. И тек кад су се сви разишли, Липа схвати како треба да Никифора више нема и неће бити, схвати и

зајеца. И није знала у коју собу да оде да плаче, јер је осећала да у овој кући после смрти детета за њу више нема места, да она нема ничег заједничког са том кућом, да је сувишна; и остали су то такође осећали.

— Де, што ту наричеш? — дрекну одједном Аксиња, појавивши се на вратима; због сахране била је одевена у ново рухо и напудрала се. — Умукни!

Липа хтеде да престане, али није могла и зарида још гласније. — Чујеш ли? — викну Аксиња и од силног гнева лупну ногом. — Коме говорим? Одлази из

дворишта и да ниси ногом овамо крочила, робијашевице! Напоље! — Де, де, де!... — узмува се старац. — Аксјута, смири се, душо! Плаче, дабоме... дете јој је умрло... — Дабоме!... — исмевала га је Аксиња. — Нека преноћи, а сутра да јој ни трага овде не буде!



Дабоме!.... — наруга му се она опет и, прснувши у смех, упути се у дућан. Сутрадан рано ујутро Липа оде мајци у Торгујево.

IX

Сада су кров на дућану и врата обојени и сијају се као нови, на прозорима, као и раније, цвета весела геранија, и оно што се догађало пре три године у кући и у дворишту Цибукина, већ су скоро заборавили.

Газдом се сматра, као и онда, старац Григориј Петрович, а, у ствари, све је прешло у Аксињине руке; она и продаје и купује, и без њене сагласности ништа се не може учинити. Циглана ради добро; зато што циглу траже за железничку пругу, њена цена достигла је деведесет четири рубље за хиљаду комада; жене и девојке одвозе циглу на станицу и товаре у вагоне а за то добијају по четвртак дневно.

Аксиња се уортачила са Хриминима и њихова фабрика се сада зове „Хримини Млађи и друг". До станице су отворили крчму и више не свирају на скупоценој хармоници у фабрици, него у тој крчми, и овамо често навраћа шеф поштанске испоставе, који је такође започео неку трговину, као и шеф станице. Глувом Степану Хримини Млађи поклонили су златан часовник, и он га непрестано вади из џепа и приноси уху.

У селу говоре да се Аксиња веома осилила; и доиста, кад изјутра одлази у своју циглану, са наивним осмехом, лепа, срећна, и кад затим издаје наређења у циглани, из ње избија велика снага. Сви је се боје и код куће, и у селу, и у циглани. Кад долази у пошту, шеф поштанске испоставе скаче и говори јој:

— Најпонизније молим, седите, Ксенија Абрамовна! Један велепоседник, гиздавац, у чоханој подјовки и високим лакованим чизмама, већ у годинама,

једном, док јој је продавао коња, тако се занео у разговору с њом да јој је попустио колико је год желела. Дуго ју је држао за руку и, гледајући у њене веселе, лукаве, безазлене очи, говорио:

— Таквој жени као што сте ви, Ксенија Абрамовна, спреман сам да приредим свако задовољство. Само реците када можемо да се видимо како нам нико не би сметао.

— Па, кад год желите! И отада времешни гиздавац свраћа готово сваког дана у дућан да попије пиво. А пиво је грозно,

горко као пелен. Велепоседник врти главом, али пије. Стари Цибукин се више не меша у послове. Он не држи новац уза се, јер никако не може да

разликује прави од лажног, али ћути и никоме не говори о тој својој слабости. Постао је некако забораван, и ако му не дају нешто да поједе, сам неће затражити; већ су навикли да једу без њега и Варвара често говори:

— А наш стари је синоћ опет легао без вечере. И то говори равнодушно, јер је навикла. Због нечега он и лети и зими једнако носи бунду и само у врло топле дане не излази, него седи у кући. Обично обуче бунду и подигне оковратник, преклопи скуте, па шета по селу, путем према станици, или седи од јутра до вечери на клупици поред црквене капије. Седи и не миче се. Пролазници га поздрављају, али он не одвраћа, јер као ни пре, не воли сељаке. Кад га нешто питају, одговара сасвим трезвено и уљудно, али кратко.

Селом круже приче да га је снаха истерала из сопствене куће и не да му да једе, и да живи од милостиње; једнима је мило, други га жале.

Варвара се још више угојила и побелела и, као и пре, чини добра дела, а Аксиња јој не смета. Слатка сада имају толико да не успевају да га поједу док не стигне ново слатко; оно се ушећери и Варвара само што не плаче, не знајући шта с њим да ради.

Анисима су почели да заборављају. Једном је стигло од њега писмо, написано у стиховима, на великом листу хартије у виду молбе, опет оним истим изванредним рукописом. Очевидно, и његов пријатељ Самородов издржавао је казну заједно с њим. Испод стихова био је написан ружним, једва читљивим рукописом један редак: „Ја сам овде стално болестан, тешко ми је, помозите, тако вам Христа."

Једном — био је ведар јесењи дан, пред вече — стари Цибукин је седео поред црквене капије, подигнувши оковратник своје бунде, те му се видео само нос и штит од качкета. На другом крају дуге клупе седео је предузимач Јелизаров, а до њега школски служитељ Јаков, безуб седамдесетогодишњак. Штака и служитељ су разговарали.

— Деца треба да хране старе, да их поје... поштују оца својега и мајку — говорио је Јаков раздражено — а она, то јест, снаха, истерала свекра из цопствене куће. Нема старац ни да поједе ни да попије — куда да крене? Трећи дан како није јео.

— Трећи дан! — зачуди се Штака. — Ево 'вако седи и само ћути. Клонуо је. А зашто да ћути? Треба да тужи суду, не би је на суду

похвалили. — Кога су на суду хвалили? — запита Штака, пошто није добро чуо. — Шта? — Жена му је на месту, приљежна. У њи'овом послу без тога се не може... без греха, то јест... — Из сопствене куће — настављао је Јаков раздражено. — Стекни своју кућу, па онда терај. Гле ти

ње, молим те! Је-зи-ча-ра! Цибукин је слушао и није се мицао. — Сопствена кућа или туђа, свеједно је, само да је топло и да се жене не свађају... — рече Штака и



засмеја се. — Док сам био млад, много сам жалио своју Настасју. Била је мирна женица. И само вели: „Купи, Макаричу, кућу! Купи, Макаричу, кућу! Купи, Макаричу, коња!" Умирала је, а само је говорила: „Купи, Макаричу, себи лаке кочије да не ходаш пешице." А ја сам јој само медењаке куповао, ништа више.

— А муж глув, глуп — настављао је Јаков, не слушајући Штаку — тја, будала ко будала, баш к'о гуска. Зар он може да разуме? Тресни гуску мотком по глави, ни ондак неће разумети.

Штака устаде да би отишао кући у фабрику. И Јаков устаде, те обојица пођоше заједно, продуживши да разговарају. Кад су одмакли педесетак корака, устаде и стари Цибукин и поче да се вуче за њима, корачајући неодлучно, као по клизавом леду.

Село се већ губило у вечерњем сумраку и сунце је сијало само горе на путу, који је као змија промицао по падини одоздо нагоре. Враћале су се старице из шуме и с њима деца; носили су корпе са листићаркама и папрењачама. Жене и девојке ишле су у гомили са станице, где су циглу товариле у вагоне, а носеви и образи испод очију били су им покривени црвеном прашином. Певале су. Испред свих ишла је Липа и певала танким гласом који се преливао, гледајући увис у небо, као да ликује и усхићује се зато што се дан, хвала богу, завршио и што се може одморити. У групи је била њена мајка, надничарка Прасковја, која је ишла са завежљајем у руци и, као увек, тешко дисала.

— Здраво, Макаричу! — рече Липа кад угледа Штаку. — Здраво, мили! — Здраво, Липице! — обрадова се Штака. — Женице, цуре, заволите богатог тесара! Хо-хо! Дечице

моја, дечице (Штака зајеца). Секирице моје драге. Штака и Јаков прођоше даље и чуло се како разговарају. После њих група срете старог Цибукина и

одједном настаде тајац. Липа и Прасковја мало застадоше, па кад је старац дошао до њих, Липа се дубоко поклони и рече:

— Добро вече, Григорије Петровичу! И мати се, такође, поклони. Старац се заустави и, не говорећи ништа, посматраше обе; усне су му

дрхтале, а очи су му биле пуне суза. Липа извади из материног завежљаја комад колача пуњеног кашом и пружи му. Он узе и стаде јести.

Сунце је већ сасвим зашло; његов сјај угаси се и горе на путу. Смркавало се и постајало свеже. Липа и Прасковја пођоше даље и дуго су се затим крстиле.

АРХИЈЕРЕЈ (14)

I

Уочи Цветне недеље у Старопетровском манастиру служила се свеноћница. Кад су почели да деле врбове гранчице, било је већ скоро десет часова, свеће су изгубиле сјај, фитиљи су нагорели, све је било као у магли. У сумраку цркве гомила света се њихала као море, и преосвећеном Петру, који је био болестан већ три дана, чинило се да сва лица — и стара, и млада, и мушка, и женска — личе једно на друго, да сви који прилазе по врбове гранчице имају исти израз очију. У магли се нису видела врата, гомила се непрестано кретала и чинило се да јој нема и неће бити краја. Певао је женски хор, канон је рецитовала калуђерица.

Како је било загушљиво, како је било топло! Колико се одужила свеноћница! Преосвећени Петар се уморио. Дисао је тешко, учестало, суво, рамена су га болела од замора, ноге су му дрхтале. И непријатно га је узбуђивало што је на кору с времена на време узвикивао суманути божјак. А онда још одједном, као у сну или у бунилу, преосвећеноме се учини као да му је у гомили света пришла рођена мати Марија Тимофејевна, коју није видео већ девет година, или старица слична мајци, па, пошто је примила од њега врбову гранчицу, одмакла се и стално гледала у њ весело, са доброћудним, радосним осмехом, све док се није помешала са светом. И због нечега му потекоше сузе низ образе. У души је био спокојан, све је успело, али он је укочено гледао леву певницу, где су рецитовали, где се у вечерљој тами више нико није могао распознати, и — плакао. Сузе су му заблистале на лицу, на бради. У близини је још неко заплакао, затим нешто даље неко други, а онда све више и више, и мало-помало цркву је испунио тих плач. А мало касније, кроз пет минута, хор калуђерица је певао, више нису плакали, све је било као и пре тога.

Ускоро се и служба завршила. Док је архијереј седао у кочије да би се одвезао кући, целим вртом, обасјаним месечином, разлегала се весела, лепа звоњава скупоцених, тешких звона. Бели зидови, бели крстови на гробовима, беле брезе и црне сенке, и далек месец на небу, који је стајао баш изнад манастира, чинило се сада да живе својим посебним животом, непојмљивим али блиским човеку. Био је почетак априла, па је после топлог пролећног дана засвежило, лако замразило, и у благом хладном ваздуху осећао се дах пролећа. Пут од манастира до града водио је по песку, требало је возити кораком; а са обе стране кочија, на месечини, сјајној и спокојној, вукли су се по песку богомољци. И сви су ћутали замишљени, све је унаоколо било предусретљиво, младо, тако блиско, све — и дрвеће, и небо, чак и месец, и човек је желео да мисли да ће тако бити увек.

Најзад су кочије ушле у град и појуриле главном улицом. Радње су већ биле затворене, само су код трговца Јеракина, милионера, пробали електрично осветљење, које је силно жмиркало, а пред кућом се тискао свет. Затим почеше да се нижу широке мрачне и пусте улице, срески друм ван града, поље, замириса боровина. И одједном пред очима искрсну бео зупчаст зид, а иза њега висок звоник, сав обасјан светлошћу, а крај њега пет великих, златних, блиставих кубади — то је био Панкратијевски манастир, у коме



је живео преосвећени Петар. И овде је исто онако високо изнад манастира стајао тих, замишљен месец. Кочије уђоше на вратнице, шкрипећи по песку, где-где на месечини промицале су црне прилике калуђера, одјекивали су кораци по каменим плочама ...

— А овамо је, преосвећени, стигла ваша мајка док сте били одсутни — обавести га архијерејски слуга док је преосвећени улазио у своје одаје.

— Мајчица? Када је стигла? — Пред свеноћницу. Прво се распитивала где сте, а онда је отишла у женски манастир. — То сам, значи, њу видео у цркви малочас? О, Господе! И преосвећени се засмеја од радости. — Она је наложила, преосвећени, да вас известим — настави слуга — да ће доћи сутра. С њом је

девојчица, биће да је унука. Одселе су у Овсјаниковљеву свратишту. — Колико је сада часова? — Прошло је једанаест. — Ех, штета! Преосвећени поседе мало у соби за примање, премишљајући се и као да не верује да је већ тако

касно. У рукама и ногама га је жигало, болео га је потиљак. Било је топло и непријатно. Пошто је предахнуо, пође у своју спаваћу собу, па и ту мало поседе, стално мислећи на мајку. Чуло се како одлази слуга и како с оне стране зида кашљуца отац Сисоје, јеромонах. Манастирски часовник откуца четврт часа.

Преосвећени се пресвуче и поче да чита молитве пред спавање. Пажљиво је читао те старе, давно познате молитве и истовремено је мислио на своју мајку. Она је имала деветоро деце и око четрдесет унучади. Некада је са мужем, ђаконом, живела у сиромашном селу, живела је тамо врло дуго, од седамнаесте до шездесете године. Преосвећени је се сећао од раног детињства, малтене од треће године и — колико ју је волео! Мило, драго, незаборавно детињство! Зашто се оно, то заувек прошло, неповратно доба, зашто се оно чини светлије, свечаније и богатије него што је стварно било? Кад је У детињству или младости био болестан, како је мати била нежна и пажљива! И сада су се молитве мешале са успоменама, које су се распламсавале све живље, као пламен, и молитве му нису сметале да мисли на мајку.

Када је завршио молитву, он се свуче и леже, и истог часа чим се око њега смрачило, причинише му се покојни отац, мати, родно село Лесопоље... Шкрипа точкова, блејање оваца, црквена звона у ведра, летња јутра. Цигани под прозором — о, како је слатко мислити о томе! Сети се лесопољског свештеника, оца Симеона, кротког, мирног, доброћудног; он је био сувоњав, омален, а његов син, богословац, био је огромна раста и говорио дубоким басом; једном се попов син наљути на куварицу и изгрди је: „Ах, ти магарице Јегудилова!" а отац Симеон, који је то чуо, не рече ни речи и само се постиде, јер није могао да се сети где се у Светом писму помиње та магарица. После њега у Лесопољу свештеник је био отац Демјан, који је много пио и опијао се каткад дотле да му се привиђало, па је имао чак и надимак: Демјан Видовити. У Лесопољу је био учитељ Матвеј Николајич, богословац, доброћудан, прилично паметан човек, али такође пијаница; он никад није тукао ученике, али, ко зна зашто, на зиду му је увек висио сноп брезових шиба, а испод њега натпис на латинском језику, потпуно бесмислен — Веtula Kinderbalsamica scibuta

36. Имао је

црног косматог пса, кога је звао Синтаксис. И преосвећени се засмеја. На осам врста од Лесопоља налази се село Обнино са чудотворном

иконом. Из Обнина су лети носили икону на литији по суседним селима и звонили су целог дана час у једном, час у другом селу, и тада се преосвећеном чинило да радост трепери у ваздуху и он је (тада су га звали Павлуша) ишао за иконом, бос, са наивном вером, са наивним осмехом, бескрајно срећан. У Обнину је, сетио се сада, увек било много света и тамошњи свештеник, отац Алексеј, како би стигао да припреми часне дарове за причешће, приморао би свога глувог синовца Илариона да чита белешке и записе на просфорама „за здравље" и ,,за покој душе"; Иларион је читао, понекад добијајући по петак или десетак за једну литургију, и тек кад је оседео и оћелавио, кад му је живот прошао, одједном види да на цедуљи пише: „Е баш си будала, Иларионе!" У најмању руку, до петнаесте године Павлуша је био заостао и слабо је учио, тако да су чак хтели да га узму из ниже богословије и да га дају у дућан; једном, кад је дошао у Обнино на пошту по писма, дуго је посматрао чиновнике, а онда их питао: „Хоћете ли ми рећи како примате плату: месечно или дневно?"

Преосвећени се прекрсти и окрену се на другу страну да не би више мислио и да би спавао. — Стигла ми је мати... — сети се он и засмеја се. Месец је гледао кроз прозор, под је био осветљен и по њему су се простирале сенке. Зрикао је

зрикавац. У другој соби, с оне стране зида хркао је отац Сисоје, и нешто самотно, сиротињско, чак скитничко, одјекивало је у његовом старачком хркању. Сисоје је раније био економ код епархијског архијереја, а сада га зову „бивши отац економ"; он има седамдесет година, живи у манастиру на шеснаест врста од града, а борави и у граду, где се задеси. Пре три дана свратио је у Панкратијевски манастир и преосвећени га је задржао код себе да би једном, кад буде слободан поразговарао с њим о пословима, о овдашњем начину живота ...

У пола два зазвонише за јутрење. Чуло се како се отац Сисоје закашља, нешто прогунђа незадовољним гласом, затим устаде и прошета се бос по собама.

36

Скуп речи из разних језика, који приближно означава: лековита дечја бреза за шибање. — (Прим. прев.)



— Оче Сисоје! — позва преосвећени. Сисоје оде у своју собу и мало касније се појави већ у чизмама, са свећом; на себи је преко

рубља имао мантију, а на глави стар избледео ћелепуш. — Не спава ми се — рече преосвећени седајући. — Биће да сам болестан. Не знам шта би то могло

да буде. Врућица! — Вероватно сте назебли, владико. Требало би вас намазати лојем од лојанице.

Сисоје постоја мало па зевну: „О, Господе, опрости мени грешнику!" — Код Јеракина су данаске палили електрику — рече он. — Ни ми се свидело! Отац Сисоје је био стар, сувоњав, погрбљен, увек незадовољан нечим, и очи су му биле срдите и

буљаве као у рака. — Ни ми се свидело! — понови он, одлазећи. — Ни ми се свидело, нек' иде с милим богом!

II

Сутрадан, на Цветну недељу, преосвећени је служио литургију у градској саборној цркви, затим је посетио епархијског архијереја, једну веома болесну стару генералицу и најзад пошао кући. У два часа код њега су ручали драги гости: стара мати и сестричина Каћа, осмогодишња девојчица. За све време ручка кроз прозор је споља посматрало пролећно сунашце и весело је светлуцало на белом столњаку и у Каћиној риђој коси. Кроз двоструке прозоре чуло се како у врту креште гачци и певају чворци.

— Већ је девет година како се нисмо видели — говорила је старица — а јуче у манастиру како сам вас погледала, Господе! Ни за трунчицу се нисте променули, осим што сте ослабили и брада вам је постала дужа. Царице небеска, мајчице божја! А синоћ на свеноћници народ се није могао уздржати, сви су плакали. И ја сам одједном, гледајући вас, заплакала, а зашто, не знам ни сама. Божја воља!

И упркос нежности са којим је она то говорила, видело се да се устручава, као да не зна да ли да му говори ти или ви, да ли да се смеје или не, и као да се више осећала ђаконовом женом него мајком. А Каћа је нетремице гледала свог ујака, преосвећеног, као да жели да одгонетне какав је он човек. Коса јој се дизала због чешља и сомотске врпце и стајала јој је као ореол, нос је имала прћав, очи лукаве. Пре но што ће сести да руча, разбила је чашу, и сада је баба, док је разговарала, одмицала од ње час чашу, час чашицу. Преосвећени је слушао своју мајку и сећао се како је некад, пре много-много година, она возила и њега, и браћу, и сестре рођацима које је сматрала богатим; тада се старала о деци, а сада о унучићима и, ето, довела је Каћу ...

— Варењка, ваша сестра, има четворо деце — причала је она — ево, ова Каћа је најстарија, и бог зна одашта, зет, отац Иван, занемоћао и умро три дана пре Велике Госпојине. И моја Варењка сада може да се потуца по свету.

— А како је Никанор? — запита преосвећени за свог старијег брата. — Није лоше, хвала богу. Како-тако, богу хвала, може се живети. Само, ево, шта је било: његов син

Николаша, моје унуче, није хтео у свештенике, отишао на универзитет за доктора. Мисли да је то боље, а ко ће га знати! Божја воља.

— Николаша сече мртваце — рече Каћа и просу воду себи у крило. — Седи с миром, чедо — напомену сталожено баба и узе јој чашу из руку. — Једи и моли се. — Колико се дуго нисмо видели! — рече преосвећени и нежно помилова мајку по рамену и по руци.

— Ја сам, мајчице, чезнуо за вама у иностранству, много сам чезнуо. — Захваљујем вам. — Седим тако увече крај отвореног прозора, сам самцат, засвира музика и одједном ме обузме

чежња за домовином, па ми се чини да бих све дао само да сам код куће, да видим вас... Мајка се осмехну, озари се, али сместа начини озбиљно лице и прозбори: — Захваљујем вам. Расположење му се промени некако одједном. Посматрао је мајку и није схватао откуд јој тај

смеран, бојажљив израз лица и гласа, чему то, и није је препознавао. Снуждио се и беше му криво. А при томе га је и глава болела исто као јуче, снажно га је жигало у ногама, а риба му се чинила бљутава и неукусна, стално је жеднео ...

После ручка довезле су се две богате даме, спахинице, које су седеле час и по ћутке, издужених физиономија; дошао је послом архимандрит, ћутљив и наглув. А онда су почели да звоне за вечерњу, сунце је зашло иза шуме и дан је прошао. Пошто се вратио из цркве, преосвећени се журно помолио, легао у постељу и покрио се топлије.

Било му је непријатно да се сећа рибе коју је јео за ручак. Месечина га је узнемиравала, затим је чуо разговор. У суседној соби, вероватно у соби за примање, отац Сисоје говорио је о политици:

— Код Јапанаца је сада рат. Ратују. Јапанци су, мајчице, исто што и Црногорци, једнога су рода. Заједно су били под турским јармом.

А затим се чуо глас Марије Тимофејевне: — Елем, помоливши се богу и напивши се чаја пођемо, дакле, оцу Јегору у Новохатноје ... И непрестано „напивши се чаја", или „напимши се", те би се рекло да она целог живота ништа друго

није ни радила до пила чај. Преосвећени се лагано и тромо присећао ниже богословије, богословског



факултета. Три године био је наставник грчког језика у нижој богословији, без наочара више није могао да гледа у књигу, затим се закалуђерио, постао је надзорник. Потом је бранио дисертацију. Кад је имао тридесет две године, постао је управитељ ниже богословије, произведен је за архимандрита, и тада му је живот био тако лак и чинио се врло дуг, није му се могао сагледати крај. Онда је почео да поболева, веома је ослабио, умало није ослепео, те је по савету лекара морао све да напусти и оде у иностранство.

— А шта је затим било? — запита Сисоје у суседној соби. — Затим смо пили чај ... — одговори Марија Тимофејевна. — Оче, ви имате зелену браду! — изусти одједном Каћа зачуђено и прсну у смех. Преосвећени се сети да се брада седог оца Сисоја заиста прелива у зеленкасто, па се засмеја. — Господе боже, ово је дете права напаст! — рече громко Сисоје, наљутивши се. — Каква

размаженица! Скраси се! Преосвећени се сети потпуно нове беле цркве, у којој је служио док је живео у иностранству; сети се

хуке топлог мора. Његов стан је имао пет соба, високих и светлих, у кабинету нов сто за писање, библиотека. Много је читао, често писао. И сети се како је чезнуо за домовином, како је слепа просјакиња сваког дана под његовим прозором певала о љубави и свирала на гитари, а он, док ју је слушао, однекуд је увек мислио на прошлост. Али, ето, прошло је осам година, позвали су га у Русију, и сада је већ викарни архијереј, а цела прошлост се изгубила негде у даљини, у магли, као да ју је сањао ...

У његову спаваћу собу уђе отац Сисоје са свећом. — Ене-де — зачуди се он — ви већ спавате, преосвећени? — Шта је било? — Па још је рано, десет је часова, можда и мање. Данаске сам купио лојаницу, хтео сам да вас

намажем лојем. — Имам врућицу... — рече преосвећени и седе. — Заиста, требало би ми нешто. Зло ми је у

глави... Сисоје скиде са њега кошуљу и поче да му трља груди и леђа лојем од свеће. — Тако... тако ... — говорио је. — Господе Исусе Христе... Тако. Данаске сам ишао у град, био

сам код оног — како се зваше? — протојереја Сидонског... Чај сам пио код њега... Ни ми се свидео! Господе Исусе Христе ... Тако ... Ни ми се свидео!

III

Епархијски архијереј, стар и врло гојазан, боловао је од реуматизма или гихта и већ месец дана није се дизао из постеље. Преосвећени Петар га је обилазио скоро свакодневно и примао је молиоце уместо њега. И сада, кад се није добро осећао, запрепашћивала га је ништавност, ситничавост свега онога за шта су молили, због чега су плакали; љутили су га заорталост, бојажљивост; и све то безначајно и непотребно мучило га је својом множином и чинило му се да сада схвата епархијског архијереја, који је некад, у младости, писао Учења о слободи воље, а сада се, рекло би се, сав изгубио у ситницама, све је заборавио и није размишљао о богу. У иностранству преосвећени се, свакако, одвикао од руског живота, није га лако подносио; народ му се чинио груб, жене-молитељице досадне и глупе, богословци и њихови наставници необразовани, каткад и неотесани. А списа приспелих и послатих, било је на десетине хиљада, и то каквих списа! Проте у целој епархији давале су свештеницима, младим и старим, чак и њиховим женама и деци, оцене из владања, петице и четворке, а понекад и тројке, и о томе се морало разговарати, морали су се читати и писати озбиљни списи. И нема ама баш ни једног слободног тренутка, целог дана душа му трепери, те се преосвећени Петар смиривао само кад је био у цркви.

Није могао никако да се привикне ни на страх који је против своје воље изазивао у људима, упркос својој мирној и скромној природи. Сви људи у тој губернији, кад их је посматрао, чинили су му се сићушни, уплашени, пуни осећања кривице. У његовом присуству снебивали су се сви, чак и стари протојереји, сви су му „падали" пред ноге, а недавно, једна молитељица, стара сеоска попадија, није могла да изусти ниједну реч од страха, па је тако и отишла без ичега. А он, који се никад није одлучивао да у проповедима говори лоше о људима, никад их није прекоревао, јер му их је било жао — са молиоцима је губио стрпљење, љутио се, бацао молбе на под. За све време откад је овде, нико није поразговарао с њим искрено, непосредно, људски; чак ни стара мати, чинило се, више није била она иста, сасвим се променила! И зашто је, питао се, са Сисојем разговарала без престанка и смејала се издашно, а с њим, рођеним сином, била је озбиљна, обично је ћутала, устручавала се, што јој уопште није пристајало? Једини који се у његовом присуству понашао неусшвено и говорио све што је хтео био је стари Сисоје, који је целог живота био уз архијереје и једанаест их је надживео. И зато му је с њим било лако, мада је он неоспорно био непријатан човек, свађалица.

У уторак после литургије преосвећени је био у архијерејском седишту и примао је тамо молиоце, узрујавао се, љутио, а затим је пошао кући. Као и раније није се осећао добро, вукло га је у постељу; али само што је стигао кући, известили су га да је дошао Јеракин, млад трговац, приложник, због врло важног посла. Требало га је примити. Седео је Јеракин око један час, говорио је врло гласно, готово је викао, и тешко је било разумети шта говори.

— Дај боже да! — говорио је одлазећи. — Најнеизоставније! Са разлога, владико преосвећени! Желим да!



После њега долазила је игуманија из удаљеног манастира. А кад је она отишла, зазвонили су за вечерњу, требало је ићи у цркву.

Увече су калуђери певали складно, надахнуто, служио је млади јеромонах са црном брадом; и док је слушао о жениху који греде у по ноћи, и о украшеним дворима, преосвећени није осећао кајање због грехова ни тугу, него душевни мир, тишину и преносио се у мислима у далеку прошлост, у детињство и младост, када су такође певали о жениху и о дворима, и сада му се та прошлост чинила живахна, дивна, радосна, каква, вероватно, никад није ни била. И можда ћемо се на оном свету, у другом животу сећати далеке прошлости, свог овдашњег живота са истим таквим осећањем. Ко зна!

Преосвећени је седео у олтару, ту је било мрачно. Сузе су му текле низ образе. Размишљао је о томе како је, ето, постигао све што је доступно човеку на његовом положају, веровао је, али ипак није му све било јасно, још је нешто недостајало, није желео да умре; и још му се чинило да није стекао нешто најважније, о чему је некад магловито сањао, те га и дан-данас узнемирава иста она нада у будућност која га је обузимала у детињству, и на факултету, и у иностранству.

„Како данас лепо певају!" мислио је, ослушкујући певање. „Како је лепо!"

IV

У четвртак је служио литургију у саборној цркви, био је обред прања ногу. Кад је у цркви завршена служба и народ се разилазио кућама, било је сунчано, топло, весело, у јендецима је жуборила вода, а из околине града са поља допирала је непрекидна нежна песма шева, која је позивала на спокојство. Дрвеће се већ пробудило и срдачно се смешило, а изнад њега, бог зна куда, губило се бездано, бескрајно плаво небо.

Пошто је стигао кући, преосвећени се напи чаја, затим се пресвуче, леже у постељу и нареди слузи да затвори капке на прозорима. У спаваћој соби се смрачи. Али какав умор, какав бол у ногама и леђима, тежак, хладан бол, какав шум у ушима! Одавно није спавао, како му се сада чинило, врло давно, а сметала му је да заспи нека ситница, која му се јављала у мозгу чим би затворио очи. Као и јуче, из суседних соба кроз зид су допирали гласови, звечање чаша, кашичица за чај ... Марија Тимофејевна је весело, уз досетке, причала нешто оцу Сисоју, а овај је одговарао натмурено, зловољним гласом: „Мани их! Где би они! Ни говора!" И преосвећеном опет беше криво, а затим се и увреди што се са страним људима старица понаша тако природно и једноставно, а с њим, са својим сином, снебива се, говори ретко и не говори оно што жели, па је чак, чинило му се, свих тих дана у његовом присуству стално тражила изговор да устане, јер се устручавала да седи. А отац? Да је жив, он, вероватно, не би могао да изговори пред њим ни једну реч.

Нешто паде у суседној соби на под и разби се; сигурно је Каћа испустила чашу или тацну, јер отац Сисоје одједном пљуну и рече љутито:

— Ово дете је права напаст, Господе, опрости мени, грешнику! Ко би ту наспремао! Затим се све утиша, само су допирали звуци са дворишта. И кад преосвећени отвори очи, угледа у

својој соби Каћу, која је стајала непокретна и посматрала га. Њена риђа коса, као и обично, дизала се због чешља као ореол.

— Ти си, Каћа? — запита он. — Ко то тамо доле стално отвара и затвара врата? — Ја не чујем — одговори Каћа и ослушну. — Ево, сада је неко прошао. — Па то је код вас у стомаку, ујкице! Он се засмеја и помилова је по глави. — Значи, брат Николаша, велиш, сече мртваце? — запита он, пошто је оћутао. — Да. Учи се. — А је ли он добар? — Па, добар је. Само грдно цевчи вотку. — А од какве је болести умро твој отац? — Татица је био слаб и мршав-мршав, и одједном, грло. И ја сам се тада разболела и брат Феђа,

свима грло. Татица је умро, ујкице, а ми смо оздравили. Подбрадак јој задрхта и сузе јој навреше на очи, потекоше низ образе. — Преосвећени — прозбори она танким гласићем, већ горко плачући — ујкице, мамица и ми смо

остали невољници ... Дајте нам малко пара ... будите тако добри ... рођо!... И он се расплака, те дуго од узбуђења није могао ни реч да изусти, затим је помилова по глави,

потапша је по рамену и рече: — Добро, добро, чедо. Ето, кад дође свети Христов васкрс, попричаћемо ... Помоћи ћу вам ...

помоћи ћу вам ... Тихо, бојажљиво уђе његова мати и помоли се пред иконама. Опазивши да он не спава, она запита: — Не бисте ли појели мало супице? — Не, хвала ... — одговори он. — Не могу. — А вама, чинимиске, није добро... како видим. Дабогме, како и не бисте занемогли! Цео дан на

ногама, цео боговетни дан, боже мој, тешко вас је чак и гледати. Срећом, Васкрс тек што није, одморићете се, даће бог, па ћемо онда и попричати, а сада нећу да вас узнемиравам својим приповедањем. Хајдемо, Катице, нека владика мало одспава.

И он се сети како је она једном врло давно, док је још био дечак, истим таквим шаљиво-смерним



тоном разговарала са протом... Само по необично доброћудним очима и бојажљивом, забринутом погледу који је летимично бацила излазећи из собе, могло се наслутити да му је мајка. Он заклопи очи па се чинило да спава, али је двапут чуо како избија часовник и како кашљуца иза зида отац Сисоје. А мати је још једном улазила и који тренутак га бојажљиво посматрала. Чуло се како се неко довезао до улаза у кочијама или у каруцама. Одједном лупа, треснуше вратима: у спаваоницу уђе слуга.

— Преосвећени! — зовну он. — Шта је? — Коњи су спремни, време је за Муке Исусове. — Колико је часова? — Седам и петнаест. Он се обуче и пође у саборну цркву. Током свих дванаест јеванђеља морао је да стоји непомично

усред цркве, а прво јеванђеље, најдуже, читао је сам. Осећао се бодар и крепак. То прво јеванђеље „Данас се прослави син човечји" знао је напамет; и док га је читао, с времена на време је дизао поглед и видео са обе стране читаво море светиљки, слушао пуцкетање свећа али људе није могао да види, као ни прошлих година, и чинило се да су то они исти људи који су били онда, у његовом детињству и младости, да ће ти исти бити сваке године, а докле — сам бог зна.

Његов отац је био ђакон, деда свештеник, прадеда — ђакон, и сав његов род, можда још од времена када су Руси примили хришћанство, припадао је свештенству, те му је љубав према црквеним службама, свештенству, према звоњави звона била урођена, дубока, неискорењива; у цркви, нарочито кад је сам учествавао у служби, осећао се делатан, бодар, срећан. Тако је било и сада. Тек кад су прочитали осмо јеванђеље, он осети да му је глас ослабио, чак се ни кашаљ није чуо, глава га силно заболе, и поче да га узнемирава страх да ће сваког часа пасти. И доиста, ноге су му сасвим утрнуле, тако да је мало-помало престао да их осећа, и није му било јасно како и на чему стоји, зашто не пада...

Кад се служба завршила, било је четврт до дванаест. Пошто је стигао кући, преосвећени се сместа свукао и легао, чак се ни богу није помолио. Није могао да говори и чинило му се да не би мо гао више да стоји. Док се покривао ћебетом, одједном зажеле да оде у иностранство, неодољиво зажеле! Чинило му се да би живот дао само да не види те јадне, јевтине капке, ниске таванице, да не осећа овај тежак манастирски мирис. Кад би могао бар са неким да поразговара, да олакша душу!

Дуго су одјекивали нечији кораци у суседној соби и он никако није могао да се сети ко је то. Најзад се отворише врата, уђе Сисоје са свећом и шољом за чај у рукама.

— Ви сте већ легли, преосвећени? — запита он. — А ја, ево, дођо', 'оћу да вас истрљам вотком са сирћетом. Ако се добро натрља, то је здраво корисно. Господе Исусе Христе ... Тако ... Тако ... А ј а сам сада био у нашем манастиру... Ни ми се свидело! Одлазим одавде сутра, владико, не желим више да се задржавам. Господе Исусе Христе... Тако..

Сисоје није могао дуго да остане на једном месту и чинило му се да у Панкратијевском манастиру борави већ целу годину. А што је најважније, слушајући га, човек је тешко могао да схвати где је његов дом, воли ли он некога или нешто, верује ли у бога ... Ни њему није било јасно зашто је калуђер, па није ни мислио о томе и већ одавно му се избрисало из памћења време кад се закалуђерио; рекло би се да се одмах родио као калуђер.

— Одлазим сутра. Нек иде све с милим богом! — Требало би да поразговарам с вама... Никако да се одлучим — рече преосвећени тихо, са

напором. — Јер ја овде никога не познајем и ништа не знам. — Па добро, остаћу до Ускрса, нека вам буде, али више нећу. Доста ми је! — Какав сам ја архијереј? — настави тихо преосвећени. — Требало би да будем сеоски поп,

црквењак... или обичан калуђер ... Мене гуши све ово ... гуши ... — Шта? Господе Исусе Христе... Тако ... Дела, спавајте само, преосвећени!. .. Ма хајдете! Где би

то могло бити! Лаку ноћ! Преосвећени није спавао целе ноћи. А изјутра у осам часова почео је да крвари из црева. Слуга се

уплашио и појурио прво архимандриту, затим по манастирског доктора Ивана Андрејича, који је становао у граду. Доктор, пун старац дуге седе браде, дуго је прегледао преосвећеног и стално вртео главом и мрштио се, а затим рече:

— Знате ли шта, преосвећени? Ви имате трбушни тифус! Услед крволиптања за неки час преосвећени је веома смршао, побледео, избечио се, лице му се

смежурало, очи су му постале велике, и као да је остарео, смањио се, те му се већ чинило да је мршавији и слабији, ништавнији од свих, да је све оно што је било, нестало некуда врло, врло далеко и више се неће поновити, неће се наставити.

„Како је лепо!" мислио је. „Како је лепо!" Дошла је његова старица мати. Кад је угледала његово смежурано лице и велике очи, она се

уплаши, паде на колена поред кревета и поче да му љуби лице, рамена, руке. И њој се однекуд такође чинило да је он мршавији и ништавнији од свих, и већ је заборавила да је он архијереј и љубила га је као дете, као необично блиског и рођеног.

— Павлуша, душо — поче да говори она — рођени мој!... Чедо моје!... Због чега си се тако променио? Павлуша, одговори ми!



Каћа је бледа и натмурена стајала поред њих и није разумела шта је то са ујаком, због чега је баби на лицу толика патња, зашто она изговара тако дирљиве, тужне речи. А он више није могао да изговори ни реч, ништа није схватао, и чинило му се како, већ као сасвим једноставан, обичан човек, иде пољем брзо, весело, лупкајући штапићем, а над њим је широко небо, преплављено сунцем, и он је сада слободан као птица, може да иде куда му се прохте!

— Чедо моје, Павлуша, та одговори ми! — говорила је старица. — Шта ти је? Рођени мој! — Не узнемиравајте владику — рече Сисоје љутито док је пролазио кроз собу — Нек' одспава ...

Није то ништа ... шта ту! Долазила су три лекара, саветовала се па отишла. Дан је био дуг, невероватно дуг, затим је настала

и лагано-лагано протицала ноћ, а пред зору, у суботу, старици, која је лежала у соби за примање на отоману, приђе слуга и замоли је да дође у спаваћу собу: преосвећени се преставио.

А сутрадан је био Ускрс. У граду се налазило четрдесет две цркве и шест манастира; громка, радосна звоњава орила се над градом без престанка од јутра до вечери, узнемирујући пролећни ваздух; птице су певале, сунце је блештаво сијало. На великом тргу било је бучно, њихале су се љуљашке, свирали су верглови, трештала је хармоника, разлегали су се пијани гласови. У главној улици по подне почеле су касачке трке — једном речју, било је весело, све је било срећно, баш као што је било прошле године, као што ће бити, по свој прилици, и наредне.

Кроз месец дана постављен је нов викарни архијереј, а преосвећеног Петра више се нико није сећао. А затим су га сасвим заборавили. Само је старица, покојникова мати, која сада живи код зета ђакона у забаченом среском градићу, кад би изашла пред вече да дочека своју краву и састала се на пашњаку са другим женама, почињала да прича о деци, о унуцима, о томе како је имала сина архијереја, и при томе је говорила бојажљиво, стрепећи да јој неће поверовати . . .

И доиста нису јој све веровале.

ВЕРЕНИЦА (15)

I

Било је већ десет часова увече и над вртом је сијао пун месец. У кући Шумина управо се завршила свеноћница, коју је наручила баба Марфа Михајловна, и сада је Нађа — која је изашла у врт на тренутак — видела како у дворани постављају сто за закуску, како се бакће њена баба у својој сјаној свиленој хаљини; отац Андреј, саборни протојереј, разговарао је о нечему са Нађином мајком, Нином Ивановном, и сада јој је мајка при вечерњем осветљењу кроз прозор изгледала некако врло млада; у близини је стајао син оца Андреја, Андреј Андрејич, и пажљиво слушао.

У врту је било тихо, свеже, и тамне непомичне сенке простирале су се по земљи. Чуло се како негде далеко, врло далеко, вероватно ван града, крекећу жабе. Осећао се мај, мили мај! Дисала је дубоко и желела да мисли како се не овде, него негде под небом, над дрвећем, далеко ван града, у пољима и шумама, разбуктао сада особит пролећни живот, тајанствен, диван, богат и свет, непојмљив слабом, грешном човеку. И због нечег јој се плакало.

Она, Нађа, имала је већ двадесет три године; страсно је маштала о удаји, и сада је, најзад, била вереница Андреја Андрејича, овог истог који стоји с оне стране прозора; он јој се свиђао, свадба је већ била заказана за седми јул, међутим, није се радовала, ноћу је спавала рђаво, весеља је нестало ... Из сутерена, где се налазила кухиња, кроз отворен прозор чуло се како се тамо журе, како звецкају ножевима, како лупају вратима на шаркама; мирисало је на печену ћурку и вишње из туршије. И ко зна зашто, чинило јој се да ће тако бити целог живота, без промене, без краја!

Уто неко изађе из куће и заустави се на улазном степеништу; то је Александар Тимофејич, или једноставно Саша, гост који је допутовао из Москве пре десет дана. Некад давно навраћала је баби за милостињу њена далека рођака, Марија Петровна, сиромашна племкиња-удовица, ситна, сувоњава, болесна. Она је имала сина Сашу. Однекуд о њему су говорили да је изврстан сликар, па кад му је умрла мајка, бака га је, за спасење душе, послала у Москву у Комисаровљеву школу; кроз две године је прешао у сликарску школу, провео тамо безмало петнаест година и завршио на архитектонском одсеку, на једвите јаде, али архитектуром се ипак није бавио, него је радио у једној од московских литографита. Готово сваког лета долазио је, обично врло болестан, баки да се одмори и опорави.

На њему је сада био закопчан реденгот и похабане пртене панталоне, излизаних ивица. И кошуља му је била неиспеглана, а сав је изгледао некако устајало. Врло мршав, крупних очију, дугих мршавих прстију, брадат, мрк, а ипак леп. На Шумине се навикао као на најближе и код њих се осећао као код куће. И соба у којој је овде боравио називала се већ одавно Сашином собом.

Стојећи на улазу, он угледа Нађу и приђе јој. — Лепо је овде код вас — рече он. — Наравно, лепо је. Требало би да останете овде до јесени. — Па, вероватно ће тако и бити. По свој прилици, остаћу код вас до септембра. Он прсну у смех без разлога и седе крај ње. — А ја, ево, седим и посматрам одавде маму — рече Нађа. — Она одавде изгледа тако млада!

Моја мама, наравно, има недостатке — додаде, пошто је поћутала — али ипак је изванредна жена.



— Да, добра је... — сложи се Саша. — Ваша мама је на свој начин, наравно, и врло добра и мила жена, али... како да вам кажем? Рано јутрос свратио сам у вашу кухињу, кад тамо четири служавке спавају на голом поду, нема кревета, уместо постељине дроњци, смрад, стенице, бубашвабе ... Исто као што је било пре двадесет година, никакве промене. Што се тиче бабе, хајде-де, бог с њом, зато и јесте баба; али мама, ваљда, говори француски, учествује на представама. Чини ми се да би могла да схвати.

Док је Саша говорио, пружао је пред слушаоца два дуга мршава прста. — Мени је све овде некако чудно због тога што нисам навикао — продужи он. — Ђаво ће га знати,

нико ништа не ради. Мамица по цео дан само шета, као каква војвоткиња, бака такође ништа не ради, ви — такође. Ни ваш вереник, Андреј Андрејич, такође ништа не ради.

Нађа је слушала то и прошле године и, чинило јој се, претпрошле, и знала је да Саша не може друкчије да расуђује, и то ју је раније засмејавало, а сад јој је због нечег постало непријатно.

— Све је то старо и одавно је досадило — рече она и устаде. — Требало би да смислите нешто свежије.

Он се засмеја и такође устаде, те обоје пођоше у кућу. Она, висока, лепа, стасита, изгледала је сада крај њега врло здрава и гиздава; она је то осећала и жалила га је и било јој је ко зна зашто неугодно.

— И говорите много сувишног — рече она. — Ето, управо сте говорили о мом Андреју, а ни не не познајете га.

— Мом Андреју... Бог с њим, с вашим Андрејом! Мени је ваше младости жао. Кад су ушли у дворану, тамо су већ седали да вечерају. Баба, или, како су је звали у кући, бајка,

врло гојазна, ружна, са густим обрвама и брчићима, говорила је громко, и већ по њеном гласу и начину како је говорила, могло се запазити да је она најстарија у кући. Њој су припадали низ дућана на сајму и старинска кућа са стубовима и вртом, али она се сваког јутра молила да је бог сачува од пропасти и при томе је плакала. А њена снаха, Нађина мајка, Нина Ивановна, плавокоса, силно утегнута, са р ince-nez

37 и

брилијантима на сваком прсту; отац Андреј, сувоњав, безуб старац са таквим изразом лица као да се спрема да исприча нешто врло смешно; и његов син Андреј Андрејич, Нађин вереник, пун и леп, коврџаве косе, налик на глумца или сликара — све троје разговарали су о хипнотизму.

— Ти ћеш се код мене за недељу дана опоравити — рече бајка, обративши се Саши — само једи повише. И на шта то личиш! — уздахну она. — Постао си страшан! Стварно, баш прави блудни син.

— Очинског дара страћивши богатство — изговори отац Андреј лагано, са очима које су се смејале — проклет напасах бесловесну стоку ...

— Ја волим свог татицу — рече Андреј Андрејич и дотаче оцу раме. — Дична старина. Честита старина.

Сви поћуташе. Саша одједном прсну у смех и стави салвету на уста. — Значи, ви верујете у хипнотизам? — запита отац Андреј Нину Ивановну. — Не могу, наравно, да тврдим како верујем — одговори Нина Ивановна, придајући свом лицу врло

озбиљан, чак строг израз — али морам да признам да у природи има много тајанственог и несхватљивог. — Потпуно се слажем с вама, иако морам да додам, са своје стране, да нам вера знатно сужава

област тајанственог. Изнели су крупну врло масну ћурку. Отац Андреј и Нина Ивановна наставише свој разговор. Нини

Ивановној блистали су дијаманти на прстима, затим јој у очима заблисташе сузе, она се узруја. — Мада се не усуђујем да расправљам с вама — рече она — али, сложићете се, у животу има

толико нерешивих загонетака! — Ни једне, могу да вас уверим. После вечере Андреј Андрејич је свирао на виолини, а Нина Ивановна га је пратила на клавиру. Он

је пре десет година завршио филолошки факултет на универзитету, али нигде није радио, није имао одређен посао и само понекад је учествовао на концертима у добротворне сврхе, и у граду су га називали уметником.

Андреј Андрејич је свирао; сви су слушали ћутке. На столу је тихо струјао самовар и једино је Саша пио чај. А онда, кад је откуцало дванаест, одједном пуче струна на виолини; сви се засмејаше, ускомешаше и почеше да се поздрављају.

Пошто је испратила вереника, Нађа пође у своју собу на спрату, где је живела са мајком (приземље је заузимала бака). Доле, у дворани, почеше да гасе светиљке, а Саша је још седео и пио чај. Он је пио чај увек дуго, као што чине Московљани, по седам чаша одједном. Кад се свукла и легла у постељу, Нађа је још дуго чула како послуга доле спрема, како се љути бајка. Најзад се све утишало и само се с времена на време чуло како у својој соби, доле, кашљуца у басу Саша.

II

Кад се Нађа пробудила, била су, вероватно, два часа, почело је да свиће. Негде далеко лупао је ноћни чувар. Није јој се спавало, лежај јој је био врло мек и неудобан. Као и свих прошлих мајских ноћи, Нађа је села у постељу и почела да размишља. А мисли су јој биле стално оне исте као и прошле ноћи,

37

Цвикер (франц.). — (Прим. прев)



једноличне, непотребне, наметљиве, мисли о томе како је Андреј Андрејич почео да јој се удвара и запросио је, како је она пристала, а затим, мало-помало, оценила по заслузи тог доброг и паметног човека. Али ко зна зашто, сада кад је до свадбе остало не више од месец дана, она је почела да осећа страх и неспокојство, као да ју је очекивало нешто нејасно и мучно.

„Тук-тук, тук-тук...", лено је лупао ноћни чувар. „Тук-тук ..." Кроз велик стари прозор види се врт, нешто даље жбунови густо процветалог јоргована, сањивог и

млитавог од хладноће; а магла, бела и густа, лагано буја ка јорговану, хоће да га прекрије. На удаљеном дрвећу креште поспани гачци.

— Боже мој, зашто се осећам тако мучно! Можда то исто уочи свадбе осећа свака вереница. Ко зна! Или у томе има Сашина утицаја? Али

Саша већ неколико година узастопце говори стално једно те исто, као да чита, а док говори, чини се наиван и чудан. Па ипак, зашто јој Саша не избија из главе? Зашто?

Ноћни чувар већ одавно не лупа. Испод прозора и у врту загаламиле су птице, магла је нестала из врта, све унаоколо озарила је пролећна светлост, као осмех. Убрзо је цео врт, загрејан сунцем и обасут пажњом, оживео, и капи росе, као дијаманти, заблисташе на лишћу; а стари, одавно запуштени врт тога јутра је изгледао тако млад и гиздав.

Већ се пробудила бајка. Накашљао се грубим басом Саша. Чуло се како доле износе самовар, како премештају столице.

Време пролази споро. Нађа је већ одавно устала и већ одавно је шетала по врту, а још увек се отеже јутро.

Ево Нине Ивановне, уплакане, са чашом воде. Она се бавила спиритизмом, хомеопатијом, много је читала, волела је да поразговара о сумњама које су је обузимале, и све то је, чинило се Нађи, имало дубок, тајанствен смисао. Сада је Нађа пољубила мајку и пошла крај ње.

— Због чега си плакала, мама? — запита она. — Синоћ пред спавање почела сам да читам приповест у којој се описује један старац и његова кћи.

Старац је негде запослен, а у кћер му се заљубио његов шеф. Нисам прочитала до краја, али тамо постоји једно такво место да је тешко било задржати сузе — рече Нина Ивановна и сркну из чаше. — Јутрос сам се сетила и опет заплакала.

— А ја сам све ово време тужна — рече Нађа, пошто је мало поћутала. — Зашто не спавам ноћу? — Не знам, мила. Али кад ја не спавам ноћу, затварам очи сасвим чврсто, ево овако, и замишљам

Ану Карењину, како иде и како говори, или замишљам нешто историјско, из старог света... Нађа осети да је мајка не разуме и да је не може разумети. Осетила је то први пут у животу и чак се

уплашила, зажелела је да се сакрије; па оде у своју собу. А у два часа сели су да ручају. Била је среда, постан дан, па су зато баби изнели постан боршч и

деверику са кашом. Да би пецнуо бабу, Саша је јео и своју мрсну чорбу и постан боршч. Он је збијао шале за све време

ручка, али шале су му испадале незграпне, неизоставно са моралним циљем, и није било нимало смешно кад би, пре но што ће направити неку досетку, дизао увис своје врло дуге, мршаве прсте баш као у мртваца, и кад би се сетили да је он веома болестан и да, вероватно, неће још дуго живети, онда су га толико жалили да су им сузе навирале.

После ручка баба оде у своју собу да се одмори. Нина Ивановна је мало свирала на клавиру, па је и она отишла.

— Ах, мила Нађа — поче Саша свој уобичајени разговор после ручка — кад бисте ме ви послушали! Кад бисте!

Она је седела заваљена у старинску наслоњачу, заклопивши очи, а он је нечујно корачао по соби, из угла у угао.

— Кад бисте пошли да се школујете! — говорио је. — Само су образовани људи и свеци занимљиви, само су они и потребни. Јер што више буде таквих људи, пре ће настати на земљи царство божје. Од вашег града тада мало-помало неће остати ни камен на камену, све ће се преврнути тумбе, све ће се променити, као чаролијом. И биће тада овде големе, величанствене зграде, чудесни вртови, изванредни водоскоци, дивни људи... Али није то оно најважније. Најважније је што гомиле у нашем смислу, у коме она постоји сада, тога зла, тада неће бити, јер ће сваки човек веровати и свако ће знати зашто живи, и нико неће тражити ослонац у гомили. Мила, драга моја, хајдете! Покажите свима да вам је овај непокретни, безбојни, грешни живот додијао. Покажите то бар самој себи!

— Немогућно, Саша. Ја се удајем. — Тја! Коме је то потребно? Изађоше у врт, прошеташе мало. — Било како било, мила моја, треба се замислити, треба схватити како је нечастан, како је

неморалан овај наш докони живот — настави Саша. — Па схватите, ако, на пример, ви и ваша мајка, и ваша бајка ништа не радите, то значи да за вас ради неко други, ви закидате живот неком другом, а зар је то честито, зар није гнусно?

Нађа хтеде да каже: „Да, то је истина"; хтеде да каже како она схвата, али сузе јој навреше на очи, она се одједном утиша, сва се скупи и оде у своју собу.

Пред вече је дошао Андреј Андрејич и, као и обично, дуго је свирао на виолини. Уопште он је био



неразговорљив и волео је виолину, можда, зато што је за време свирања могао да ћути. У једанаест часова, одлазећи кући, већ у капуту, он загрли Нађу и поче страсно да јој љуби лице, рамена, руке.

— Драга, мила моја, душо!... — мрмљао је. — О, како сам срећан! Луд сам од усхићења! А њој се чинило да је то већ одавно чула, врло давно, или је прочитала негде... у роману, старом,

раскупусаном, већ одавно затуреном. У дворани је Саша седео за столом и пио чај, положивши тањирић на својих пет дугих прстију; бајка

је ређала пасијанс, Нина Ивановна је читала. Пуцкетао је пламичак у кандилу и све је, чинило се, било препуно мира и среће. Нађа се поздрави и оде у своју собу, леже и одмах заспа. Али, као и прошле ноћи, тек што је почело да свиће, она се већ пробуди. Није јој се спавало, у души је осећала немир и тегобу. Седела је, положивши главу на колена, и размишљала о веренику, о свадби Сетила се, ко зна зашто, да њена мати није волела свог покојног мужа, и сада ништа није имала, живела је у потпуној зависности од своје свекрве, бајке. И ма колико да је размишљала, Нађа није могла да објасни себи зашто је у својој мајци досад видела нешто нарочито, изванредно, зашто није запажала једноставну, обичну, несрећну жену.

Ни Саша није спавао — чуло се како доле кашље. То је чудан, наиван човек, мислила је Нађа, и у његовим сновима, у свим тим чудесним вртовима, изванредним фонтанама осећа се нешто бесмислено; али зашто у његовој наивности, па чак и у тој бесмислености, има толико дивног да само што је помислила не би ли требало да пође да се школује, а цело срце, целе груди прожела јој је свежина, преплавило је осећање радости, усхићења.

— Али боље је не мислити, боље је не мислити.... — шапутала је. — Не треба мислити на то. „Тук-тук...", лупао је ноћни чувар негде далеко. „Тук-тук .. .тук-тук ..."

III

Саша је средином јуна одједном осетио досаду и почео да се спрема у Москву. — Не могу ја да живим у овом граду — говорио је суморно. — Ни водовода, ни канализације! Гади

ми се да једем за време ручка: у кухињи је најнеподношљивија прљавштина ... — Ама сачекај, блудни сине! — убеђивала га је баба због нечег шапатом — седмога је свадба! — Нећу. — Па, хтео си да останеш код нас до септембра! — А сада, ето, нећу. Треба да радим! Лето је било влажно и свеже, дрвеће је било мокро, све га је у врту посматрало нељубазно и сетно,

доиста је желео да ради. У собама, у приземљу и на спрату, одјекивали су непознати гласови, код бабе је клопарала машина за шивење: то су журили са миразом. Само шест бунди давали су уз Нађу, а најјевтинија од њих, према бајкиним речима, стајала је триста рубаља! Журба је дражила Сашу; он је седео у својој соби и љутио се; али ипак су га наговорили да остане, и он је дао реч да неће отићи пре првог јула.

Време је брзо пролазило. На Петровдан после ручка Андреј Андрејич пође са Нађом у Московску улицу да још једном разгледају кућу коју су закупили и већ одавно припремили за младенце. Кућа је била на спрат, али уређен је засад био само спрат. У дворани сјајан под, обојен као паркет, бечке столице, клавир, пулт за виолину. Мирисало је на боју. На зиду у златном раму висила је велика слика у бојама: гола жена а поред ње љубичаста ваза са одломљеном дршком.

— Дивна слика — рече Андреј Андрејич и уздахну из поштоваша. — То је дело сликара Шишмачовског.

Даље се налазио салон са округлим столом, отоманом и наслоњачама, пресвученим светлоплавом тканином. Изнад отомана велика фотографија оца Андреја са камилавком и одликовањима. Затим су ушли у трпезарију са бифеом, затим у собу за спавање; овде су у полумраку стајала два кревета један до другог, и изгледало је да су, док су намештали спаваоницу, имали у виду да ће ту увек бити врло лепо и да друкчије не може бити. Андреј Андрејич је водио Нађу по собама и све време ју је држао око струка; а она је осећала слабост, кривицу, мрзела је све те собе, кревете, наслоњаче, повраћало јој се од голе жене. Њој је већ било јасно да је престала да воли Андреја Андрејича или га, можда, никад није ни волела; али како то да каже, коме да каже и зашто, није схватила и није могла да схвати, иако је мислила на то сваког дана, сваке ноћи... Он ју је држао око струка, говорио јој тако нежно, смотрено, био је тако срећан док је шетао по том свом стану; а она је у свему видела само просташтво, глупо, наивно, неподношљиво просташтво, и његова рука која ју је грлила око струка чинила јој се груба и хладна као обруч. И сваког часа је била спремна да побегне, зарида, скочи кроз прозор. Андреј Андрејич је доведе у купатило и овде додирну славину уграђену у зид и одједном потече вода.

— Како ти се свиђа? — рече он и засмеја се. — Наложио сам да направе на тавану спремиште од сто ведара, и, ето, ти и ја ћемо сада имати воду.

Прошеташе по дворишту, затим изађоше на улицу, узеше фијакер. Ковитлали су се густи облаци прашине и чинило се да ће сваког тренутка почети киша.

— Да ти није хладно? — запита Андреј Андрејич, шкиљећи због прашине. Она оћута. — Јуче ме је Саша, сећаш се, прекорео због тога што ништа не радим — рече он, пошто је мало

поћутао. — Шта ту има, он је у праву! Бескрајно у праву! Ја ништа не радим и не могу да радим. Драга моја, зашто је то тако? Зашто ми је тако одвратна чак и помисао на то да ћу једном прикачити на чело кокарду и



ступити у службу? Зашто се осећам тако нелагодно кад угледам адвоката, или наставника латинског језика, или одборника? О, мајчице Русијо, колико још носиш у себи доконих и некорисних! Колико је у теби таквих као што сам ја, многонапаћена.

И то што није ништа радио, он је уопштавао, видео је у томе знак времена. — Кад се венчамо — настави он — отићи ћемо заједно на село, драга, тамо ћемо радити! Купићемо

мали комадић земље са вртом и реком, радићемо, посматраћемо живот ... О, како ће то бити лепо! Скинуо је шешир и коса му се лепршала од ветра, а она га је слушала и мислила: „Боже, хоћу

кући! Боже!" Скоро код саме куће они престигоше оца Андреја. — Ено, и отац иде! — обрадова се Андреј Андрејич и замаха шеширом. — Волим свога татицу,

доиста — рече он, плаћајући фијакеристи. — Дична старина. Честита старина. Нађа је ушла у кућу љутита, изнемогла, мислећи о томе како ће целе вечери имати госте, како ће

морати да их забавља, да се осмехује, да слуша виолину, да слуша свакојаке глупости и да говори само о свадби. Баба, пуна важности, сјајна у својој свиленој хаљини, надмена, каква је увек изгледала кад су имали госте, седела је поред самовара. Уђе отац Андреј са својим препреденим осмехом.

— Имам задовољство и благословену утеху да вас видим у добром здрављу — рече он баби и тешко је било разумети да ли се он то шали или говори озбиљно.

IV

Ветар је лупао у прозоре, по крову, чуло се звиждање, а у пећи кућни дух је жалостиво и мрзовољно певушио своју песмицу. Била је прошла поноћ. У кући су сви већ легли, али нико није спавао и Нађи се чинило да доле неко свира на виолини. Одједном оштар ударац, вероватно се откачио капак. Тренутак касније уђе Нина Ивановна само у кошуљи, са свећом.

— Шта је то лупило, Нађа? — запита она. Косе уплетене у једну витицу, са бојажљивим осмехом, мајка јој се те олујне ноћи чинила старија,

ружнија, мања растом. Нађа се сети како је још недавно мајку сматрала изванредном и поносно је слушала оно што је она говорила; а сада никако није могла да се сети њених речи; све што јој је падало на ум, било је тако слабашно, непотребно.

У пећи се разлеже певање неколиких басова и чак се зачу: „А-ах, бо-о-оже мој!" Нађа седе у постељи и одједном се снажно ухвати за косу и зајеца.

— Мама, мама — изговори она — рођена, кад би знала шта се са мном збива! Молим те, преклињем, допусти ми да одем! Преклињем те!

— Куда? — запита Нина Ивановна, не схватајући, и седе на кревет. — Куда да одеш? Нађа је дуго плакала и није могла да проговори ни реч. — Допусти ми да одем из града! — рече она најзад. — Свадбе не треба да буде и неће бити,

схвати! Ја не волим тог човека... Не могу ни да говорим о њему. — Не, рођена моја, не — поче брзо да говори Нина Ивановна, страшно уплашена. — Смири се, то

ти је од зловоље. Проћи ће. То се дешава. Вероватно си се споречкала са Андрејом, али ко се воли, тај се и свађа.

— Добро, иди, мама, иди! — зајеца Нађа. — Да — рече Нина Ивановна после кратке ћутње. — Још недавно била си дете, девојчица, а сада

си већ вереница. У природи се стално врши размена твари. И нећеш ни опазити, а већ ћеш и сама постати мајка и старица, и имаћеш исту такву хировиту кћер као и ја.

— Драга, добра моја, па ти си паметна, ти си несрећна — рече Нађа — ти си врло несрећна, зашто говориш којешта? Тако ти бога, зашто?

Нина Ивановна је хтела нешто да каже, али није могла да изусти ни реч, зајеца и оде у своју собу. Басови опет забрујаше у пећи, одједном постаде страшно. Нађа скочи из постеље и брзо пође мајци. Нина Ивановна је лежала у постељи уплакана, покривена плавим ћебетом, и држала у рукама књигу.

— Мама, саслушај ме! — рече Нађа. — Преклињем те, пажљиво ме саслушај и схвати! Схвати само колико је безначајан и недостојан наш живот. Мени су се отвориле очи, ја сада све видим. И шта је тај твој Андреј Андрејич! Па он нема памети, мама! О, господе! Схвати, мама, он је глуп!

Нина Ивановна нагло седе. — Ти и твоја баба ме мучите! — рече она, зајецавши. — Ја желим да живим! Да живим! — понови

она и двапут се удари песницом по грудима. — Дајте ми слободу! Ја сам још млада, желим да живим, а ви сте од мене направиле старицу!..

Она горко заплака, леже и склупча се испод покривача, учини се тако сићушна, јадна, глупава. Нађа оде у своју собу, обуче се, па пошто је села поред прозора, поче да ишчекује јутро. Целе ноћи је седела и размишљала, а неко је споља стално лупао у капак и звиждукао.

Ујутро се баба жалила да је у врту те ноћи ветар пообарао све јабуке и сломио једну стару шљиву. Било је суморно, безбојно, мрачно, светло да упалиш; сви су се жалили на хладноћу, а киша је добовала о прозоре. После чаја Нађа уђе у Сашину собу и, не рекавши ни речи, клекну у углу поред наслоњаче и покри лице рукама.

— Шта вам је? — запита Саша. — Не могу... — изусти она. — Како сам могла овде да живим раније, не схватам, не поимам!



Вереника презирем, себе презирем, презирем сав овај докон, бесмислен живот ... — Де, де... — рече Саша, још не разумевајући у чему је ствар. — Не мари... Добро је то. — Додијао ми је овај живот — настављала је Нађа — не могу више да поднесем овде ни један дан.

Сутра ћу отићи одавде. Поведите ме са собом, тако вам бога! Саша ју је један тренутак посматрао зачуђено; најзад схвати и обрадова се као дете. Он замаха

рукама и поче да тапка ципелама, као да игра од радости. — Одлично! — рекао је, трљајући руке. — Боже, како је то лепо! А она га је нетремице посматрала крупним, заљубљеним очима, као занета, очекујући да јој он овог

часа каже нешто значајно, бескрајно по својој важности; он још ништа није рекао, али њој се већ чинило да се пред њом открива нешто ново и широко, што раније није знала, и она га је већ посматрала пуна наде, спремна на све, па и на смрт.

— Ја сутра одлазим — рече он, пошто је мало размислио — и ви ћете поћи на станицу да ме испратите... Ваш пртљаг ћу ставити у свој кофер и купићу вам карту; а на трећи знак звона ући ћете у вагон, па ћемо кренути. Пратићете ме до Москве, а оданде ћете сами отићи у Петроград. Личну карту имате?

— Имам. — Кунем вам се, нећете зажалити ни покајати се — рече Саша одушевљено. — Отићи ћете,

школоваћете се, а после нека вас носи судбина. Кад преокренете свој живот, све ће се променити. Главно је преокренути живот, а све остало није важно. Е па, дакле, сутра полазимо?

— О, да! Тако вам бога! Нађи се чинило да је врло узбуђена, да јој је при души тешко као никад, да ће сада све до одласка

морати да пати и болно размишља; али само што се попела у своју собу и прилегла на постељу, сместа је заспала и спавала је чврсто, са уплаканим лицем и осмехом, све до вечери.

V

Послали су по фијакер. Нађа, већ са шеширом и у капуту, пође на спрат да још једном погледа мајку и све што јој је било блиско; постајала је у својој соби поред постеље, још топле, погледала око себе, затим тихо отишла к мајци. Нина Ивановна је спавала, у соби је била тишина. Нађа пољуби мајку и поправи јој косу, постаја који часак.,. Затим се полако врати доле.

Напољу је падала јака киша. Фијакер са подигнутим кровом, сав мокар, стајао је пред улазом. — Нећеш стати и ти, Нађа — рече баба кад је послуга почела да ставља кофере. — И баш ти је

наспело да га по оваквом времену пратиш! Боље би било да останеш код куће. Гле, каква је киша! Нађа хтеде нешто да каже, али није могла. Ево, Саша је помогао Нађи да седне, покрио јој ноге

ћебетом. Ево, и он се сместио крај ње. — Срећан пут! Нека те бог благослови! — викала је баба са степеништа. — А ти нам, Саша, пиши

из Москве! — Добро. Збогом, бајка! — Нека те чува царица небеска! — Е, лепог ли времена! — рече Саша. Нађа тек сада заплака. Сада јој је већ било јасно да ће заиста отићи, у шта ипак није веровала док

се опраштала са бабом, док је посматрала мајку. Збогом, граде! И она се одједном сети свега: и Андреја, и његовог оца, и новог стана, и голе жене са вазом; и све то је више није плашило, није је мучило, него је било наивно, безначајно и стално је измицало све даље и даље. А кад су сели у вагон и кад је воз кренуо, сва та прошлост, тако крупна и озбиљна, скупила се у грудвицу, и пред њом се ширила огромна, пространа будућност, коју је дотле тако мало запажала. Киша је добовала о прозоре вагона, видело се само зелено поље, промицали су телеграфски стубови и птице на жицама, и радост јој одједном заустави дах: она се сети да одлази на слободу, одлази на школовање, а то је исто, оно што се некад врло давно називало одметнути се у хајдуке. И смејала се, и плакала је, и молила се.

— Не ма-ари! — говорио је Саша, смешкајући се. — Не ма-ари!

VI

Прошла је јесен, за њом је прошла зима. Нађа је већ много чезнула и сваког дана мислила на мајку и бабу; мислила на Сашу. Од куће су стизала мирна и блага писма, па се чинило да су јој све већ опростили и заборавили. У мају после испита она је, крепка и весела, пошла кући и уз пут се задржала у Москви да би се срела са Сашом. Он је био исти као и прошлог лета: брадат, разбарушене косе, још у истом реденготу и пртеним панталонама, са истим крупним, дивним очима; али изгледао је болестан, изнурен, остарео је, и ослабио, и стално је кашљуцао. И због нечег учинио се Нађи безбојан, паланачки.

— Боже, дошла је Нађа! — рече он и весело се засмеја. — Рођена, мила! Поседели су у литографији, где је било задимљено и јако, до загушљивости, мирисало на туш и

боје; затим су отишли у његову собу, где је било задимљено, упљувано; на столу поред охлађеног самовара лежао је разбијен тањир са тамном хартијицом, а на столу и на поду било је много мртвих мува. И ту се по свему видело да свој лични живот Саша није средио, да је живео како било, потпуно презревши удобности, па ако би неко почео да говори с њим о његовој личној срећи, о његовом личном животу, о љубави према



њему, он ништа не би разумео и само би прснуо у смех. — Добро је, све се срећно завршило — причала је Нађа журно. — Мама је долазила јесенас к мени

у Петроград, говорила је да се баба не љути, него стално одлази у моју собу и крсти зидове. Саша ју је гледао весело, али је кашљуцао и говорио дрхтавим гласом, а Нађа га је стално

загледала и није могла да разазна је ли он доиста озбиљно болестан или се то њој само чини. — Саша, драги мој — рече она — па ви сте болесни! — Не, не мари. Болестан сам, али не одвећ... — Ах, боже мој — узнемири се Нађа — зашто се не лечите, зашто не чувате своје здравље? Драги,

мили Саша — изговори она, а сузе јој потекоше из очију и, ко зна зашто, у машти јој искрснуше и Андреј Андрејич, и гола жена са вазом, и цела њена прошлост, која јој се сада чинила исто толико далека као детињство; заплака и због тога што јој Саша није више изгледао онако нов, образован, занимљив, као што је био прошле године. — Мили Саша, ви сте врло, врло болесни. Не знам шта бих учинила да не будете тако бледи и мршави. Ја сам вам толико захвална! Ви не можете чак ни да замислите колико сте учинили за мене, добри мој Саша! У ствари, ви сте ми сада најближи, најрођенији човек.

Поседели су, поразговарали; и сада, пошто је Нађа провела зиму у Петрограду, Саша, његове речи, осмех и цела његова појава одисали су јој нечим преживелим, старомодним, давно отпеваним и, можда, већ покопаним.

— Прекосутра одлазим на Волгу — рече Саша — а затим на кумис38

. Желим да пијем кумис. А са мном путује један пријатељ са женом. Жена је изванредна; стално је подстичем, наговарам је да се школује. Желим да преокрене свој живот.

Пошто су поразговарали, отишли су на станицу. Саша ју је чашћавао чајем, јабукама, а кад је воз кренуо и он, осмехујући се, махао марамицом, чак и по ногама му се видело да је веома болестан и тешко да ће још дуго живети.

Нађа је стигла у свој град у подне. Док се возила са станице кући, улице су јој се чиниле врло широке, а куће малене, спљоштене; није било света, само је срела Немца штимера у риђем капуту. И све куће као да су покривене прашином. Баба, већ сасвим стара, као и пре гојазна и ружна, обгрлила је Нађу рукама и дуго плакала, приљубивши лице уз њено раме, и није могла да се одвоји од ње. Нина Ивановна је, такође, много остарела и поружнела, некако се сва избечила, али још увек је, као и пре, била утегнута а брилијанти су јој блистали на прстима.

— Мила моја! — говорила је, дрхтећи целим телом. — Мила моја! Затим су седеле и ћутке плакале. Видело се да и баба и мама осећају да је прошлост изгубљена

заувек и неповратно: нема више ни положаја у друштву, ни некадашњег угледа, ни права да позиваш госте; то је исто као кад усред лаког, безбрижног живота одједном бане ноћу полиција, изврши претрес, па испадне да је домаћин проневерио или кривотворио — а онда збогом заувек, лаки, безбрижни животе!

Нађа пође на спрат и угледа ону исту постељу, оне исте прозоре са белим, невиним завесицама, а кроз прозор онај исти врт, обасјан сунцем, весео, бучан. Она дотаче свој сто, поседе, промисли. И ручала је добро, и пила чај са укусном, масном павлаком, али још нешто је недостајало, осећала се празнина у собама и таванице су биле ниске. Увече је легла да спава, покрила се, и због нечега јој је било смешно да лежи у тој топлој, врло мекој постељи.

Дошла је на часак Нина Ивановна, села као што седају кривци, бојажљиво и обазриво. — Па, како си, Нађа? — запита она, пошто је неко време ћутала. — Јеси ли задовољна? Врло

задовољна? — Задовољна сам, мама. Нина Ивановна устаде и прекрсти Нађу и прозоре. — А ја сам, као што видиш, постала религиозна — рече она. — Знаш, сада се бавим филозофијом

и стално мислим, мислим... И сада ми је што-шта постало јасно као дан. Најпре треба, чини ми се, да сав живот прође као кроз призму.

— Реци, мама, како бабино здравље? — Рекло би се да је доста добро. Кад си ти онда отишла са Сашом и кад је стигао телеграм од

тебе, баба се онесвестила чим је прочитала; три дана је лежала непокретна. Затим се стално молила богу и плакала. А сада је доста добро.

Она устаде и прошета по соби. „Тук-тук...", лупао је ноћни чувар. „Тук-тук, тук-тук ..." — Најпре треба цео живот да прође као кроз призму — рече она — то јест, другим речима, треба да

се живот у свести дели на најједноставније елементе, као на седам основних боја, и сваки елемент треба изучавати појединачно.

Шта је још рекла Нина Ивановна и када је отишла, Нађа није чула, јер је убрзо заспала. Прошао је мај, дошао јун. Нађа се већ навикла на кућу. Баба се старала о самовару и дубоко

уздисала; Нина Ивановна је причала увече о својој филозофији; она је, као и пре, живела у кући као сиромашна рођака и морала је да се обраћа баби за сваку двадесетицу. У кући је било много мува, а таванице у собама као да су постајале све ниже. Бајка и Нина Ивановна нису излазиле на улицу из страха да не сретну оца Андреја и Андреја Андрејича. Нађа је ходала по врту, по улици, посматрала куће, сиве

38

Кисело кобиље млеко. — (Прим. прев.)



плотове, и чинило јој се да је у граду све већ одавно остарело, преживело и све само чека или крај или почетак нечег новог, свежег. О, кад би што пре настао тај нов, ведар живот, када ће човек моћи право и смело да гледа у очи својој судбини, да спозна како је у праву, да буде весео, слободан! А такав ће живот пре или касније настати! Та доћи ће време када од бабине куће, где је све тако уређено да четири служавке не могу да живе друкчије него само у једној соби, у сутерену, у прљавштини — доћи ће време када од те куће неће остати ни трага и заборавиће је, нико је се неће сећати. И Нађу су забављали само дерани из суседног дворишта; док је шетала по врту. они су лупали у плот и задиркивали је, смејући се:

— Веренице! Веренице! Стигло је из Саратова писмо од Саше. Својим веселим, несташним рукописом он је писао да му је

путовање по Волги потпуно успело, али да је у Саратову мало оболео, изгубио глас и већ две недеље лежи у болници. Она је схватила шта то значи и обузело ју је предосећање, слично уверености. И било јој је непријатно што је то предосећање и мисли на Сашу нису узбуђивали онако као раније. Страсно је желела да живи, желела је у Петроград, и познанство са Сашом чинило јој се већ као драга, али далека, далека прошлост! Није спавала целе ноћи и изјутра је седела код прозора и ослушкивала. И доиста, у приземљу су одјекнули гласови; забринута баба почела је о нечему ужурбано да се распитује. Затим је неко заплакао ... Кад је Нађа сишла, баба је стајала у углу и молила се, а лице јој је било уплакано. На столу је лежао телеграм.

Нађа је дуго ходала по соби, слушајући како баба плаче, затим је узела телеграм и прочитала. Јављали су да је јуче ујутро у Саратову од сушице преминуо Александар Тимофејич или, једноставно, Саша.

Баба и Нина Ивановна су отишле у цркву да наруче помен, а Нађа је још дуго ходала по собама и размишљала. Она је јасно схватила да се њен живот преокренуо, као што је то желео Саша, да је овде усамљена, туђа, непотребна и да је њој све ту непотребно, све некадашње отргнуто је од ње и нестало, као да је изгорело, а пепео је развејао ветар. Ушла је у Сашину собу и стајала у њој неко време.

„Збогом, мили Саша!" мислила је, а у будућности јој се оцртавао живот нов, широк, простран, и тај живот, још нејасан, пун тајни, одушевљавао ју је и привлачио.

Она се попе у своју собу да се пакује, а следећег јутра поздрави се са својима те живахна и весела напусти град — како је мислила, заувек.

К Р А Ј

Anton Pavlovic Cehov - Sabrana Dela_09

Documents

Transcript of Anton Pavlovic Cehov - Sabrana Dela_09