ANTIKI SKEPTICIZAM

Koji su izvori naeg znanja o skepticizmu?

Skepticizam se pre svega mora shvatiti kao odreena filozofska tradicija. Poput veine pozitivnih antikih filozofskih kola, i skepticizam se razvijao tokom perioda od vie vekova, u razliitim centrima literature i nauke svog doba. Skepticizam su takoe zastupali mnogi filozofi i drugi ueni ljudi, i on je proao kroz brojne faze i modifikacije. Na alost, problemi na koje danas nailazi svako ko eli da prouava ak i Platona i Aristotela sputavaju i svakog ko eli da ita tekstove koji pripadaju skeptikoj tradiciji. U znaajnoj meri situacija u vezi sa skepticizmom je jo i gora, jer je sauvano mnogo manje neposrednih skeptikih rukopisa nego to je to sluaj kada je re o drugim kolama i pravcima antike filozofije. Tome treba dodati jo nepovoljniju injenicu da je na naim prostorima teko doi do originalnih skeptikih tekstova, kao i da ni od malo tekstova koji su opstali kroz istoriju gotovo nijedan nije preveden na na jezik (to e ova knjiga pokuati da u veoma skromnoj meri ispravi).

Piron iz Elisa, filozof koji je jo u antici smatran osnivaem skepticizma, nije napisao nita; najblii izvor o njegovim uenjima predstavlja Timon iz Flijunta, njegov uenik. Postoje svedoanstva da je Timon pisao i u prozi i u stihu, meutim ni jedno od njegovih dela nije sauvano u celini, ve samo odreeni broj fragmenata, najvie iz kroz tekstove Euzebija, biskupa Cezareje, koji je pak u svojoj knjizi preneo prikaz Timonovog uenja Aristokla iz Mesene, peripatetiara iz prvog veka nove ere; drugi glavni izvor o Timonu predstavlja Sekst Empiriar, inae najznaajniji izvor o skepticizmu, pogotovu o onoj njegovoj verziji koja se oslanja na Pirona. Znaajan (iako problematian, kao i uvek kada su u pitanju doksografski izvori) prikaz Pironovog i Timonovog uenja nalazi se takoe i u knjizi Diogena Laertija ivoti i miljenja istaknutih filozofa ( 9.61-116).

Kada je re o Arkesilaju, najznaajnije sauvane izvore, pored Seksta i Diogena, predstavljaju dela Cicerona i Plutarha, dok o stavovima Karneada najvie informacija moemo dobiti preko Cicerona, koji je u svojim delima izlagao i branio Karneadovu verziju akademijskog skepticizma.

O druga dva kljuna filozofa pironovske tradicije, Enesidemu i Agripi, znamo vrlo malo. Dva osnovna izvora o Enesidemovom uenju su Sekst Empiriar, i vrlo kratak rezime Enesidemove knjige Pironovske rasprave sauvan u opisu sadraja biblioteke vizantijskog naunika Fotija iz 9. veka nove ere. Agripa se pominje samo kod Diogena (DL 9.88) kao autor pet skeptikih tropa, dok ga Sekst u svom opisu (PH 1.164-177) uopte ne imenuje.

Sekst, kojim emo se u ovoj knjizi najvie baviti, autor je jedina dva skeptika spisa koja su sauvana u celosti; njihovi naslovi su Purrhneioi Hupotupseis (Osnove pironizma) i Pros mathmatikous (Protivu uenih ljudi).

1

Piron

Filozof koji se u antikim izvorima pominje kao zaetnik skeptike filozofije je Piron iz Elide, antike drave koja se nalazila na zapadu Peloponeza. O njemu posedujemo vrlo malo podataka. Obino se smatra da je iveo u periodu od priblino 360. do 270. godine stare ere. Diogen Laertije kae (DL 9.61) da je bio uenik Anaksarha iz Abdere, i da je pratio Aleksandra Velikog tokom njegovog pohoda u Indiju. Prema Diogenu, Piron je razvio svoju filozofiju pod uticajem golih mudraca (gimnosofista) koje je susreo na tom putu. Poput Sokrata, za sobom nije ostavio nita napisano.1 Ipak, njegova uenja su, po svemu sudei, privlaila brojne sledbenike, meu kojima je, kao to smo ve pomenuli, najznaajniji Timon iz Flijunta. Ima razloga da verujemo da je za ivota stekao odreenu slavu u svom rodnom gradu (vidi npr. DL 9.64, gde se kae da je Piron bio postavljen za vrhovnog svetenika, kao i da je njemu u ast doneta odluka da u Elidi nijedan filozof ne plaa porez). Nema dokaza da su njegove ideje nastavile da privlae znaajniju panju nakon Timona i drugih neposrednih sledbenika, iako recimo Diogen nabraja neprekidni niz uitelja i uenika od Pirona sve do Seksta (DL 9.115-6).

Kao to smo ve pomenuli, mnogi izvori navode Pirona kao zaetnika skeptike filozofije. Najznaajnija i u filozofskom smislu najinteresantnija jeste injenica da Sekst na samom poetku knjige Osnove pirinovskog skepticizma kae: Skeptika filozofija se, takoe, naziva i pironovskom zato to nam se ini da se Piron skepticizmu posvetio potpunije i oiglednije od svojih prethodnika (PH 1.7). Ipak, postoje valjani razlozi da dovedemo u sumnju ispravnost gledita da je Piron uopte bio skeptik, barem u onom smislu u kome je Sekst etiri ili pet stotina godina kasnije opisao osnove skeptikog, tj. pirinovskog pristupa. Mogue objanjenje zato i kako je dolo do ove nelogine situacije, izloiu kasnije. Pokuajmo sada da rekonstruiemo filozofsko stanovite samog Pirona.

Jedan tekst je od kljunog znaaja za svaki pokuaj ove rekonstrukcije. Re je o kratkom izvodu iz VII knjige spisa Peri philosophias (O filozofiji) pripatetiara Aristokla iz Mesene (koji je iveo negde u prvoj polovini prvog veka stare ere, ili poetkom prvog veka nove ere), i to je jedini sauvani tekst koji prua neto nalik na opti prikaz Pironove filozofije. Ovaj Aristoklov spis sauvan je samo u fragmentima, posredstvom knjige Praeparatio evangelica (Priprema za jevaelje) Euzebija, biskupa Cezareje u etvrtom veku nove ere. Prenosimo prevod celog pasusa o Pironu:

(1) Nuno je da, pre svega, razmotrimo nae sopstveno znanje. Naime, ako je u naoj prirodi da nita ne moemo znati, onda nema potrebe da se uputamo u dalje istraivanje drugih stvari. Postojali su neki meu starima koji su to tvrdili [da nita ne moemo znati], i protiv njih je argumente izneo Aristotel. (2) Piron iz Elide je takoe bio snaan zastupnik ovog stanovita. On nije nita napisao; meutim, njegov uenik Timon tvrdio je da onaj ko eli da bude srean mora da uzme u obzir tri stvari: (a) kakve su stvari po svojoj prirodi? (b) kakav stav treba zauzeti prema njima? (c) kakav e biti ishod za one koji zauzmi odreeni stav prema njima? (3) Prema Timonu, Piron je izjavio da su stvari (pragmata) jednako nerazluene (adiaphora), neizmerene (astathmta) i neodreene (anepikritos); (4) zbog toga ni naa ula, niti naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la. Zato, dakle, njima ne treba verovati, ve treba iveti bez ubeenja (adoxastoi), bez

1Postoje indikacije da je Piron bio autor jedne pesme u ast Aleksandra (M 1.282). Ne

postoji nain da se sa sigurnou potvrdi ovaj podatak, ali ak i da je tana, ta injenica ne poseduje nikakvu filozofsku relevantnost.

2 naklonosti prema nekoj od njih (aklineis), i bez stalnog menjanja miljenja o njima (akradantoi), govorei o svakoj pojedinanoj stvari da nita vie jeste nego to nije, nego to i jeste i nije, ili nego to ni jeste ni nije. (5) Timon kae da e, za one koji zauzmu takav stav, ishod biti prvo utljivost (aphasia), a potom sloboda od brige (ataraxia); Enesidem je tome dodavao i zadovoljstvo. (Aristokle, u Eusebius, Praep. Ev. 14.18.1-5)

ta nam, dakle, ovaj pasus kae? Onaj ko eli da postigne sreu, mora da se pozabavi trima uzajamno povezanim pitanjima: (a) kakva je priroda stvari, (b) kako bi trebalo da se postavimo prema stvarima, (c) i kakav rezultat moe da oekuje onaj ko zauzme odgovarajui stav prema stvarima. Vidimo da odgovor na (c) direktno zavisi od odgovora na (b), a da odgovor na (b) na neki nain mora zavisiti od odgovora na (a) - kako emo se postaviti prema stvarima zavisi od toga kakve su one po prirodi. Ostatak citata nas izvetava kakve je Piron odgovore dao na ova pitanja, i vidimo da su njegovi odgovori zaista povezani na opisani nain.

to se tie odgovora na (a), da su stvari nerazluene, neizmerene i neodreene, postoji razmimoilaenje u pogledu toga kako treba prevesti ova tri prideva sa grkog, i svako od ponuenih reenja ima razliite i znaajne filozofske implikacije u pravcu rekonstruisanja Pironovih stavova. Naime, pridev adiaphora se esto u savremenoj literaturi prevodi kao nerazlueno, nerazlino; problem, meutim, lei u tome to nije jasno da li Piron u ovom sluaju govori o osobini koje stvari poseduju same po sebi -naime, da su takve da su njihova svojstva neizdiferencirana - ili govori o naoj nemogunosti da razlikujemo njihova svojstva? Slian problem javlja se i kod drugog prideva; astathmta (od grke rei stathmos, vaga) se moe tumaiti (a time i prevesti) kao da govori o jednoj intrinsinoj osobini stvari, da su one nemerljive bez obzira na nae sposobnosti da to opazimo. Sa druge strane, ovaj se pridev moe shvatiti tako da ne govori o svojstvu koje poseduju stvari, ve samo o naoj kognitivnoj ogranienosti u pogledu odreivanja mere stvari. Ni trei pridev, anepikrita (od epikrisis, odluiti, presuditi, odrediti) nije imun na ovu dvosmislenost u tumaenju, odnosno prevoenju; on se ovde moe shvatiti kao da tvrdi da su stvari neodredljive za nas, usled nekog naeg nedostatka, ili da su one zaista, same po sebi, nedefinisane i neodreene, bez obzira na to ko pokuava da ih opazi. Ove dve vrste tumaenja, pa samim tim i prevoenja prideva kojima je Piron opisao prirodu stvari, Bet2 naziva metafizikim i epistemolokim tumaenjem, i argumentacija koju navodi za usvajanje ovih naziva3 je, po mom miljenju, dovoljno ubedljiva da i mi u ovom tekstu primenimo takvu nomenklaturu.

Naime, osnovni problem oko tumaenja Pironovih stavova pikazanih u citiranom pasusu lei u sledeem: ukoliko usvojimo metafiziko tumaenje ova tri prideva, onda moramo prihvatiti zakljuak da Piron nije bio skeptik u pravom smislu te rei, jer je ipak tvrdio neto o stvarima - da su one same po sebi nerazluene, neizmerene i neodreene. Ukoliko, pak, prihvatimo epistemoloki prevod (stvari su jednako nerazluive,

nemerljive i neodredljive), prema kome je Piron samo hteo da kae da su nae kognitivne sposobnosti takve da su za nas stvari nerazluive, nemerljive i neodredljive, onda je Pironovo stanovite mogue uklopiti u generalni skeptiki pristup, i gledite da Pirona, iako u pomalo grubom i primitivnom obliku, ipak moemo smatrati osnivaem grke skeptike filozofije postaje prihvatljivo. Najistaknutiji zastupnik metafizikog

2Bett (2000), str.19.

3Ibid., str. 19-20.

3 tumaenja je Riard Bet,4 dok su argumente u prilog epistemolokog tumaenja izneli Stouova, Anaz i Barns, i Antoni Long.5 Bet smatra da je metafiziko tumaenje logiki jasnije, jer, prvo, Piron bi trebalo da odgovara na pitanje kakva je priroda stvari, i tekst koji sledi kao odgovor zaista ima oblik stvari su . . .; drugo, ako je Pironovo stanovite bilo onakvo kakvim ga prikazuje epistemoloko tumaenje, tj. da mi ne moemo razluiti, izmeriti i odrediti stvari, on ne bi potom rekao da naa ula i ubeenja ne govore istinu ni la, ve bi jednostavno rekao neto u smislu mi ne moemo znati da li naa ula govore istinu ili la; tree, Bet smatra da tekst, kako je preveden gore, poseduje jasnu i ispravnu logiku strukturu, jer se iz injenice da su stvari inherentno neodreene i neizdiferencirane, sledi zakljuak da naa ula i ubeenja zaista ne govore ni istinu ni la jer nita i nije po sebi istinito, niti lano. Sa druge strane, za autore koji smatraju da ovaj pasus treba itati epistemoloki, osnovnu motivaciju predstavlja stav da metafizika interpretacija Pironovo stanovite ini samo-pobijajuim: tvrdei da su stvari po sebi nerazluene, neizmerene i neodreene, Piron ipak tvrdi istinitost nekog ubeenja o prirodi stvari, to je u protivrenosti sa zakljukom reenice da zbog toga ni naa ula, niti naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la, te da je on, kako bi izbegao ovu grubu kontradikciju, prinuen da prizna postojanje meta-nivoa istinitih kvazi-iskaza, a o takvom neem nema nikakvog traga u sauvanim fragmentima o Pironu.6

Zastupnici epistemolokog tumaenja predloili su, stoga, na osnovu lingvistikih i logikih razloga, izmenu izvornog teksta na poetku odeljka (4): zbog toga (dia touto) ni naa ula, niti naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la. Naime, iz naina na koji je ovaj citat preveden gore, vidimo da zakljuak da naa ula ni naa ubeenja ne govore ni istinu ni la sledi iz injenice da su stvari same po sebi nerazluene, neizmerene i neodreene. Anaz i Barns, meutim, ovo mesto prevode7 tako to predlau izmenu izvornog teksta, u smislu da umesto dia touto treba da stoji dia to, te bi reenica glasila: zbog toga to ni naa ula, ni naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la. U ovoj verziji, iz injenice da naa ula i ubeenja ne govore ni istinu ni la izvodi se zakljuak da su stvari za nas nerazluive, nemerljive i neodredljive. Tekstualna izmena jeste mala, i poseduje odreeno opravdanje barem na stilskom nivou, budui da sledea reenica poinje takoe izrazom zbog toga (dia tauto). Pored injenice da meu sauvanim rukopisima ne postoji neslaganje na ovom mestu, niti neki drugi paleografski razlozi za uvoenje ove izmene, Bet iznosi ubedljive argumente8 (u koje ovde nema potrebe ulaziti) protiv stava da je tekstualna izmena lingvistiki nuna. Mnogo je, meutim, znaajniji Betov argument protiv logike opravdanosti tekstualne izmene; naime, da bismo zakljuili da naa ula i ubeenja ne govore ni istinu ni la o stvarima, mi prethodno ve moramo znati neto o prirodi tih stvari. Situacija je takva da, ukoliko unapred prihvatimo epistemoloko tumaenje, i pretpostavimo da Piron eli da pokae da mi ne posedujemo mo da utvrdimo istinitost ili lanost naih ulnih opaaja i ubeenja, tekstualna izmena dobija smisao. Sauvani tekst, meutim, jednostavno ne daje razloga

4Ibid. str. 19-29.

5Stough (1969), str. 17-18; Annas and Barnes (1985), str. 11; Long (1986), str. 80-1.

6Annas (1993), str. 203-4, fusn. 11.

7Annas and Barnes (1985), str. 11.

8Bett (2000), str. 25-6.

4 da smatramo da je to bio Pironov cilj, te metafizika interpretacija ostaje plauzibilnija verzija interpretacije.

Kao odgovor na pitanje (b) kakav stav treba zauzeti prema stvarima, Timon kae da bi, poto naa ula, ni naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la trebalo iveti bez ubeenja (adoxastoi), bez naklonosti prema nekoj od njih (aklineis), i bez stalnog menjanja miljenja o njima (akradantoi). Bez ubeenja treba iveti oigledno zato to sva naa ubeenja ne bi bila ni istinita ni lana; naime, kada bi bila istinita, to ne bi bio problem; ako bi bila lana, mi bismo jednostavno mogli da usvojimo suprotna ubeenja. Meutim, poto nisu ni istinita ni lana, a ine se da su istinita, onda jedini nain da izbegnemo zabludu jeste da ih se u potpunosti liimo. Odsustvo naklonosti podrazumeva da ne treba biti naklonjen niti prihvatanju neke stvari kao istinite, niti odbacivanju nje kao lane. Ne menjanje miljenja podrazumeva postojanost u naem nepoverenju prema ulnim opaajima i ubeenjima; ne smemo se dvoumiti izmeu jednog ili drugog ubeenja, niti izmeu posedovanja ili neposedovanja ubeenja.

Nakon ovih preporuka u pogledu stava koji treba zauzei prema stvarima, a koje predstavljaju posledicu prirode samih stvari koja je opisana trima pridevima koje smo gore razmatrali, Timon nas izvetava kakve su Pironove smernice bile u vezi sa time kako treba govoriti o stvarima. On kae da treba govoriti o svakoj pojedinanoj stvari da nita vie jeste nego to nije, nego to i jeste i nije, ili nego to ni jeste ni nije. Ovo je jedan od oblika skeptikog izraza ne vie (ou mallon ili ouden mallon) koji e kasnije Sekst u Osnovama pironizma (PH 1.188-91) opisati kao izraz koji je igrao posebnu ulogu u skeptikoj filozofiji.

Glagol jeste (esti i ouk esti) u grkom jeziku imaju viestruku upotrebu. On moe imati predikativnu upotrebu, u kom smislu, kada kaemo da neto jeste, pod tim podrazumevamo da neto jeste F, a moe imati i egzistencijalnu upotrebu, gde rei da neto jeste jednostavno znai rei da neka stvar postoji, odnosno da je neko stanje stvari sluaj. Ako uzmemo ovaj izraz u skraenom obliku, [nijedna stvar] nita vie jeste nego to nije, moemo ga interpretirati kao da znai nijedna stvar nije vie F nego to je ne-F. Mnogi autori su, usled znaaja koji je Sekst pridao ovom izrazu, kao i na osnovu Diogenove primedbe da kao to kae Timon u Pitonu, pomenuti izraz ima znaenje odsustva svakog odreivanja i uzdravanja od suda (DL 9.76), poistoveivali nain na koji je Piron upotrebljavao izraz ou mallon sa nainom na koji je on bio korien u kasnijem pironizmu, kako je to Sekst objasnio. Meutim, u obinom, svakodnevnom govoru, ou mallon je imalo znaenje tvrenja x nije u nita veoj meri F nego to je ne-F, a ne uzdravanja od suda u pogledu toga da li x jeste ili nije F. Ako stavimo ovaj izraz u kontekst metafizike interpretacije Pironovog stava o prirodi stvari, vidimo da se se prvo tumaenje izraza ou mallon mnogo bolje uklapa: ako su stvari u samoj svojoj prirodi takve da su neodreene i neizdiferencirane, nema razloga da se uzdrimo od suda o tome da li je neka stvar F ili nije F; jednostavno emo tvrditi da, poto je sama stvar koju posmatramo po sebi neodreena u pogledu, recimo, posedovanja osobine F, ne postoji definitivno stanje stvari takvo da se na nju moe (ili ne moe) primeniti ili predikat F, ili predikat ne-F. Koncept uzdravanja od suda oigledno ovde ne igra nikakvu ulogu.

Pogledajmo kakav je odnos ostale dve sintagme, i jeste i nije i niti jeste, niti nije prema delu koji smo ve razmotrili. Henkinson razlikuje ire i ue znaenje cele ove Pironove reenice, u zavisnosti od toga kakav odnos preostala konjunkcija i negativna disjunkcija imaju prema poetnoj sintagmi [nijedna stvar] nita vie jeste nego to

5

nije.9 Prema uem znaenju, konjunkcija i negativna disjunkcija funkcioniu kao alternative izrazu ou mallon, tako da o svakoj pojedinanoj stvari treba da govorimo da:

Ili (nije vie p nego to je ne-p) ili (i p i ne-p) ili (ni p ni ne-p).

ire znaenje podrazumeva da se i jeste i nije i niti jeste, niti nije kombinuju i sa jeste i sa nije iz prvog dela izraza odvojeno, ime dobijamo jedan izraz oblika ne vie koji pokriva etiri mogunosti:

Ne vie (p, ne-p, i p i ne-p, ni p ni ne-p).

Sintaktiki, mogue su obe interpretacije.10 Ipak, Henkinsonova ua interpretacija dovodi nas u odreenu koliziju sa stavom da ni naa ula, niti naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la, zato to podrazumeva da za neku datu stvar x, mi tvrdimo i da jeste i da nije F (odnosno, ni da jeste ni da nije F), to bi znailo da smatramo da su naa ubeenja da x jeste F i da x nije F istinita, a ne da nisu ni istinita ni lana. Zato se slaem sa Betom da je druga, ira interpretacija izraza ou mallon vie u skladu sa citiranim pasusom, jer nas zaista ostavlja bez ikakvih ubeenja: o svakoj stvari treba rei da, izmeu etiri mogunosti da je ona F, mogunosti da ona nije F, da i jeste i nije F, i da ni jeste ni nije F, nijedna ne deluje verovatnije od druge.11

Pironov odgovor na tree pitanje, prema Timonu, glasio je da e za one koji zauzmu takav stav, ishod biti prvo ne-tvrenje (aphasia), a potom sloboda od brige (ataraxia). Pojam slobode od brige, odnosno od uznemirenosti, javlja se kako u kasnijem pironizmu (vidi npr. PH 1.8), tako i u epikureizmu.12 Iako se naini na koje su Piron, Sekst ili Epikur smatrali da je mogue doi do spokojstva due razlikuju, nema nikakve sumnje da je sutinsko znaenje pojma ataraxia istovetno. to se tie pojma aphasia, i on se javlja kod Seksta (1.192-3), gde se odnosi na ustezanje od tvrenja bilo kakvog stava o prirodi stvari, pozitivnog ili negativnog. Mogue je, pak, da kod Pirona ovaj pojam jo uvek ne poseduje tako razvijeno znaenje, ve da je njegov smisao blii znaenju koje on ima u svakodnevnom jeziku, utanje. To sugerie injenica da bi aphasia trebalo da se javi kao rezultat zauzimanja stava prema stvarima koji podrazumeva odsustvo ubeenja, naklonosti i menjenja miljenja, kao i naina govora koji se rukovodi prema naele ou mallon. Poto bi se, na osnovu datog konteksta, moglo pretpostaviti da je stanje aphasia-e neto uznemirujue, ini se da bi ono moglo biti samo privremen korak, funkcioniui poput uvoda u stanje duevnog mira.

Sauvano je mnotvo anegdota o Pironovom neuobiajenom ponaanju i nainu ivota. Najvei broj njih zabeleio je Diogen. Jedan od tipinih opisa njegovog ponaanja o Pironu kae:

niemu se nije sklanjao sa puta, niega se nije uvao, prema svemu je pokazivao savrenu ravnodunost, bilo da su to kola, provalije ili psi, i nita nije ostavljao ulima da o tome

9Hankinson (1995), str. 63.

10Vidi npr. Aristotel, Metaf. IV 1008a30-4; Aulus Gellius 11.5.4.

11Bett (2000), str. 35.

12Vidi npr. DL 10.83.

6 donesu odluku. No, spasavali su ga njegovi prijatelji koji su, po prianju Antigona iz Karista, ili u stopu za njim. (DL 9.62)

Isti autor, Antigon iz Karista, koji je, prema Diogenu, napisao knjigu O Pironu, kae da je Piron uvek bio istog raspoloenja, tako da bi nastavio da govori ak i kada bi ga sluaoci potpuno napustili (DL 9.63). Takoe, kada se Anaksarh jednom zaglavio u movari, Piron je jednosavno proao pored njega ne pruivi mu pomo, zbog ega ga je Anaksarh kasnije pohvalio, cenei njegovu nezainteresovanost i ravnodunost (DL

9.63).

Ove, i veliki broj drugih anegdota, prikazuju Pirona kao osobenjaka koji se uopte ne obazire na konvencije koje podrazumevaju socijalne interakcije sa ljudima. Jedan izvetaj tvrdi da se Piron nije ak ni namrtio kada su mu vidali rane bolnim melemima, seenjem i paljenjem (DL 9.67). Takoe, zabeleena su dva sluaja u kojima Piron nije uspeo da tadri svoj uobiajeni mir: prvi je pomalo nejasan incident u koji je bila ukljuena njegova sestra (DL 9.66, Eus. Praep. evan. XIV 18.26), koji ga je rezbesneo; drugi govori o tome kako ga je neki pas uplaio kad je skoio na njega (DL 9.66).

Osnovna pitanja koje se postavljaju u vezi sa ovim ivopisnim anegdotama o Pironu su: da li su one, i u kojoj meri, tane? U kakvoj vezi one stoje sa Pironovim filozofskim stavovima izloenim u kljunom Aristoklovom izvetaju?

Vidimo da izmeu Antiginove prie da su Pirona prijatelji morali da prate u stopu i spasavaju ga od nedaa i pozicije izloene u Aristoklovom pasusu na prvi pogled postoji oigledna veza. Piron je smatrao da ne smemo verovati svojim ulima, i pomenuta pria oslikava upravo jedno takvo nepoverenje. Meutim, ne bismo smeli tako lako da prihvatimo Antigonove izvetaje kao autentine, i to iz najmanje dva razloga: prvo, teko je poverovati da je neko ko je imao svoje uenike, kome je rodni grad odao poast podizanjem statue (Pauzanija, 6.24,5), a moda ak i izborom za vrhovnog svetenika (DL 9.64) bio neuraunljiv i na granici ludila; drugo, ako uzmemo Antigonove opise kao tane, i pretpotavimo da je Pironovo ponaanje bilo posledica njegove filozofske pozicije, onda bismo lako uvideli da je ta pozicija oigledno samo-protivrena. Naime, Piron ne veruje ulima, ali mu to polazi za rukom samo zato to ga drugi, koji postupaju suprotno, tite od posledica tog nepoverenja. Nije teko uoiti da ova vrsta anegdota o Pironu potie od prigovora koji je izneo jo Aristotel (Metaf. IV 1008b12-20), ija je osnovna teza da je delovanje nemogue u odsustvu jasnih verovanja. Ipak, nema dovoljno razloga ni da odbacimo sva svedoanstva nalik Antigonovim, takoe. ak i da on, pored onih koji mu se eksplicitno pripisuju, stoji iza svih ostalih anonimnih biografskih podataka izloenih kod Diogena, tu su anegdote Eratostena i Posejdonija sline sadrine (DL 9.66 i 68).

Neto drugaiju naglasak u vezi sa Pironovim ponaanjem pruaju anegdote koje se pozivaju na Timona kao svoj izvor. U paragrafu 9.65 Diogen navodi dva citata iz Timonovih spisa:

O Pirone, o stare, kako i gde si se oslobodio

robovanja sofistima, i njihovog praznoslovlja,

kako si se oslobodio okova prevare i zavodljivog govora? Nije ti stalo do toga da istrauje koji vetrovi duvaju Heladom, odakle duvaju i na koju stranu.

Ovo eli da sazna moje srce, o Pirone:

7

Kako si to uspeo da kao ovek tako mirno prolazi kroz ivot, ti koji jedini vodi ljude kao kakav bog.

Timon ovde hvali Pirona kao nekog ko je dostigao govoto nadljudski stepen duevnog mira, nekog ko ne eli da istrauje koji vetrovi duvaju Heladom. Osnovna ideja je da kljuni izvor briga drugih ljudi predstavlja to to poseduju ubeenja i bave se teorijskim istraivanjima, dok je Piron svoje spokojstvo postigao upravo odbacujui ta dva.

Biografsko-anegdotski materijal Antigona i fragmenti koji potiu od Timona daju nam, kao komplementarna svadoanstva, sliku o Pironu kao oveku koji je postigao izuzetan duevni mir istovremeno i uzdravajui se od prihvatanja ubeenja i teoretisanja, i nemarei za drutvene norme i stvari poput bola, opasnosti, itd. Ako na taj nain tumaimo svedoanstva o Pironu, onda vidimo da njegovo spokojstvo ima istovremeno i teorijske i praktine izvore, pri emu se Timon, ini se, trudio da istakne teorijske, a autori biografskog materijala praktine.

Skepticizam Srednje Akademije: Arkesilaj

Platon je umro 347. godine stare ere. Nakon njegove smrti, vostvo nad Akademijom preuzeo je njegov sestri Speusip, a potom Ksenokrat. Aristotel, koji je arko eleo ovaj poloaj, napustio je Atinu, da bi kasnije, po povratku, osnovao sopstvenu kolu u Likeju. Za vreme Speusipa i njegovih naslednika, Akademija je postepeno prestala sa filozofskim istraivanjima, i usredsredila se na sistematizaciju Platonove metafizike. Ksenokrata je 314. godine nasledio Polemon, a njega 275. Krates. Vana je injenica da je Zenon, osniva stoike filozofije, pohaao Polemonova predavanja (DL 7.25).

Arkesilaj je na elo Akademije doao oko 272. godine stare ere. Diogen za njega kae:

Bio je veoma matovit [tj. u argumentisanju]; mogao je odgovoriti spretno, ali i vratiti raspravu natrag na sam poetak, i prilagoditi je svakoj prilici. Nije mu bilo ravna u ubeivanju. (DL 4.37)

Ugledao se na Platona, i posedovao njegove knjige. Drugi tvrde da se ugledao i na Pirona, da je bio posveen dijalektici, i da je prihvatao dokaze koje je uvela Eretrijska kola, pa je zato Ariston za njega rekao: Napred Platon, pozadi Piron, a u sredini Diodor. (DL 4.33; up. PH 1.234)

Oigledno da je Arkesilajeva filozofija u znatnoj meri bila eklektina. Kada je re o Platonu, ona se zasnivala na njegovim ranim dijalozima (npr. Harmid, Lizija, Eutifron), konkretnu dijalektiku metodologiju preuzeo je od Eretrijske i Megarske kole, dok je znaajnu motivaciju pruao Piron.

Nekoliko nezavisnih izvora (Diogen, Sekst i Plutarh) pripisuje Arkesilaju uvoenje pojma epoch, uzdravanja od suda, u grki filozofski renik, tvrdei istovremeno da ga je i sam primenjivao.

On [Arkesilaj] je bio osniva Srednje Akademije; i prvi je primenio uzdranost (epischn) na svoje tvrdnje usled protivrenosti argumenata. (DL 4.28)

8

Sekst kae:

Meutim, ini mi se da se Arkesilaj, voa i utemeljiva Srednje Akademije, zaista pridravao nekih pironovskih argumenata, tako da je njegov nain miljenja skoro isti kao na. Naime, nema dokaza da je on iznosio bilo kakva tvrenja o postojanju ili nepostojanju bilo ega, niti da je ijednu stvar stavljao ispred druge u pogledu verodostojnosti ili neverodostojnosti; naprotiv, ini se da se uzdravao od suda u pogledu svega. On je za cilj postavio uzdravanje od suda, koje, kao to rekosmo, dovodi do spokojstva due. (PH 1.232)

Najdetaljniji prikaz pristupa i postupaka primenjivanih u Arkseilajevoj Akademiji prua Ciceron u svom delu Akademika, u kome raspravlja epistemoloka uenja Nove Akademije, kojima je i sam bio privren. Pogledajmo jedan od znaajnijih odlomaka:

Sada je na tebi, odgovori Varon, kao filozofu koji je napustio uenje Stare Akademije i koji podrava Arkesilajeve novine, da objasni prirodu i razloge ovog rascepa, kako bi nam omoguio da procenimo da li je on zaista opravdan. Arkesilaj je, kako nam je reeno, svoju borbu zapoeo protiv Zenona, odgovorih, ne iz svoje tvrdoglavosti i elje za pobedom, kako se moe uiniti, ve zbog nejasnoe injenica koje su Sokrata navele da prizna da nita ne zna, kao i njegove prethodnike Demokrita, Anaksagoru, Empedokla, i gotovo sve stare filozofe, koji su potpuno poricali svaku mogunost saznanja, smatrajui da su ula ograniena, um slab, ivot kratak, a istina (prema Demokritovim reima) zakopana u ponoru [vidi DL 9.72], da mnenje i obiaji neprikosnoveno vladaju ne ostavljajui ni malo prostora za istinu, i da su sve stvari obmotane tamom. Zato je Arkesilaj rekao da se nita ne moe znati, pa ak ni ono malo to je Sokrat ostavio sebi -istinitost njegovog poznatog stava [tj. da ak ne moemo znati ni to da nita ne znamo]: smatrao je da je sve pokriveno tamom, i da nema niega to se moe opaziti ili razumeti, te da iz tih razloga niko ne sme da iznosi nikakve vrste stavove, niti da prihvata i jedan iskaz kao istinit, i da uvek moramo uzdravati svoju brzopletost, kao to bi oigledna brzopletost bila prihvatiti neto neistinito ili neto to ne znamo s izvesnou, i da nita nije sramnije nego da prihvatanje prestie znanje i opaanje. (Ciceron, Akad. I 43-5)

Arkesilajeva osnovna motivacija bila je borba protiv nove pozitivne epistemologije koju su zastupali Zenon i njegovi sledbenici, to je zapoelo sukob izmeu Akademije i stoika koji e trajati narednih decenija. U sreditu tog sukoba bila je stoika teorija o kataleptinom utisku kao pouzdanom izvoru znanja o spoljanjem svetu.

Verodostojnu predstavu, poto je kao takvu opaamo usled njene unutarnje prirode, on [Zenon] je nazivao shvatljivom - da li prihvatate ove nove pojmove koje iznosim? Prihvatamo, ree Atik, jer kako bi se drugaije moglo prevesti katalhptn? Nakon to takvu predstavu primimo i prihvatimo kao istinitu, on ju je nazivao shvaenom, podseajui na predmete koji su uhvaeni rukom - u stvari, njemu je na tu re panju skrenuo postupak hvatanje rukom, i niko drugi nije taj pojam upotrebljavao pre njega u tom znaenju; takoe, koristio je i niz drugih novih rei (jer su i njegova uenja bila nova). Dakle, stvar koja je shvaena putem ula on je nazivao opaajem, a opaaj koji je toliko vrsto shvaen da ga je nemogue pokolebati zakljuivanjem on je nazivao znanjem, opaaje koji nisu takvi neznanjem, a takav opaaj je, takoe, izvor mnenja, nepouzdanog utiska koji je slian neistini i neznanju. (Ciceron, Akad. I 41)

9

Postoji nekoliko definicija kataleptinog utiska, koje su nastale kao proizvod kritikih argumenata Arkesilaja i njegovih sledbenika; temeljnu diskusiju na ovu temu izloio je Frede.13 U svom najpotpunijem obliku, kataleptian utisak definisan je kao utisak koji (1) nastaje iz onoga to jeste (iz realnog predmeta), (2) tano predstavlja predmet, i (3) koji je takav da nije mogao nastati iz neega to ne postoji. I Ciceron (Akad. II 77) i Sekst (M

7.252) izvetavaju da je Arkesilaj pokazao da je klauzulu (3) nemogue zadovoljiti, odnosno bar da nikada ne moemo znati da smo je zadovoljili; drugim reima, Arkesilaj je pokazao da je za svaki utisak koji stoiari smatraju kataleptinim mogue pronai drugi utisak koji zadovoljava klauzulu (3), ali je neistinit. U sutini, stoiki pokuaji da definiu jednu privilegovanu klasu utisaka koja bi garantovala znanje o spoljanjem svetu razvili su se, pod uticajem kritike Arkesilaja i njegovih sledbenika, u tvrenje da kataleptini utisak mora posedovati odreenu specijalnu osobinu koja ga nedvosmisleno razlikuje od ostalih utisaka, to je Arkesilaj na kraju negirao dokazujui da se kataleptini utisci ne razlikuju od ostalih utisaka kao rogate zmije od svih ostalih vrsta zmija (SE M 7.252), to jest da ne postoje utisci koji sami u sebi nose subjektivni garant sopstvene verodostojnosti.

Na osnovu ovog zakljuka, Arkesilaj je izveo brilijantan argument u vezi sa stoikim uenjem o mudracu, koje je zauzimalo vano mesto u ukupnoj stoikoj doktrini. Naime, poto ni jedan utisak ne moe da zadovolji pomenutu definiciju, sledi da ne postoje kataleptini utisci; svaki in prihvatanja mudraca, stoga, mora biti in prihvatanja neega to nije shvaeno; poto na osnovu utiska koji nije kataleptian moemo formirati iskljuivo mnenje ali ne i znanje, ako mudrac prihvati bilo koji utisak, on e formirati mnenje; meutim, mudrac nikada ne prihvata mnenje (Cic. Akad. II 77, DL

7.121), te se on zato mora uzdrati od prihvatanja bilo ega. Tako je Arkesilaj dokazao da se: ak i prema samim stoicima, mudrac mora uzdrati od prihvatanja (SE M 7.155), a to znai i uzdrati od suda, jer uzdravanje od prihvatanja nije nita drugo do

uzdravanje od suda (SE M 7.158). Ovaj argument predstavlja jedan od najlepih primera argumentativnog pristupa Arkesilaja i njegovih sledbenika, koji je bio zasnovan na ad hominem izvoenjima, to jest, izvoenjima koja polaze iz premisa pripadnika drugih filozofskih kola, da bi na kraju zavrila zakljukom koji je suprotan zakljuku te kole.

Meutim, da li je ova Arkesilajeva argumentativna praksa zaista bila do kraja isto dijalektika, i sasvim neobavezujua? Drugim reima, da li je Arkesilaj imao neku svoju doktrinu, npr. uenje da se treba uzdravati od suda (kao najperspektivniji kandidat), da li je on verovao u tu preporuku, ili je samo koristio razum i racionalne argumente tako da tvrenja drugih dovede u protivrenost? ini se da je Sekst Arkesilaja smatrao nekom vrstom dogmatiara na meta-nivou:

On, takoe, kae da je uzdravanje od suda u odreenim sluajevima dobro, dok je prihvatanje u odreenim sluajevima loe. Moglo bi se, meutim, prigovoriti da, dok mi ovu vrstu iskaza o uzdravanju ne izriemo kao neto nepobitno, ve kao neto to nam se ini, on ih iznosi kao iskaze o stvarnoj prirodi, u smislu da je uzdravanje zaista po svojoj prirodi dobro, a prihvatanje po prirodi loe. Ako je, dakle, verovati onome to je o njemu reeno, onda se ini da je Arkesilaj samo na prvi pogled pironovac, a da je u stvari on dogmatiar. (SE PH 1.233-4)

13Frede 1983, str. 163-6 (u ovoj knjizi str. xx).

10 U prilog ovom Sekstovom shvatanju svakako ide i Ciceronov izvetaj iz ve citiranog pasusa (Akad. I 43-5). Drugaije tumaenje, koje interpretira Arkesilajeve argumente isto dijalektiki, izneo je Kuizin (Couissin 1929/83). Detaljnije razmatranje ovog pitanja bi neminovno znaajno prevazilo granice ovog Uvoda.

Postoji jo jedan element Arkesilajeve filozofije koji je potrebno dotai ovde, a nadovezuje se na upravo pomenuti problem. Naime, Sekst tvrdi sledee:

Poto je takoe neophodno ovde razmotriti i pitanje voenja ivota, koje je, prirodno, nemogue urediti bez odreenog kriterijuma, i od koga zavisi srea (kao svrha ivota), Arkesilaj kae da e onaj ko se uzdrava od suda u pogledu svega, svoju naklonost ka onome emu tei i svoju nenaklonost ka onome to izbegava, odnosno svoje postupke uopte, usmeravati u skladu sa naelom onoga to je razumno (to eulogon), te e, postupajui u skladu sa ovim naelom, njegovi postupci biti ispravni (katorthsei); jer, srea nastaje kroz mudrost (phronsis), a mudrost se sastoji u ispravnim postupcima (katorthmata), dok je ispravan postupak onaj za koji je, nakon sprovoenja, mogue pruiti razumnu odbranu (apologia). Zato e onaj ko se rukovodi onim to je razumno postupati ispravno i biti srean. (SE M 7.158)

Ovo svedoanstvo deluje kontroverzno iz najmanje dva razloga. S jedne strane, ako doslovno shvatimo Arkesilajeve rei koje objanjavaju da razumno ponaanje dovodi do ispravnih postupaka, koji ine temelj mudrosti, a ova je sutina sree kao svrhe ivota, ini se da Arkesilaj po ovom pitanju odustaje od teze koju je tako nedvosmisleno zastupao u svojoj kritici stoika - naime, da se treba uzdrati od suda po svim pitanjima -te da zapada u odreenu vrstu dogmatizma. Ovaj prizvuk je, po miljenju Longa i Sedlija (LS I, 457), zasluga pristrasnog izvetavanja Seksta, koji je mogue objasniti njegovom tenjom da povue jasnu liniju izmeu pironovskog i akademisjkog skepticizma. Sa druge strane, ako pomenuto Arkesilajevo rezonovanje shvatimo iskljuivo kao dijalektiki niz ad hominem argumenata zasnovanih na stoikim teorijama i terminima, ipak ostaje pomalo udno zato, nakon destruktivnih argumenata na raun njihove teorije kataleptinih utisaka i mudraca, omoguava stoicima izlaz u tom smislu to oni mogu da zadre svoju teoriju o vezi izmeu sree, mudrosti i ispravnog delovnja, podrivajui samo tezu da ove tri stvari zavise od znanja. Na taj nain, svodei stoikog mudraca na epoch, on im sam prua uputstvo kako da taj mudrac, koji se uzdrava od suda u pogledu svega, ipak nastavi svoj ivot i, tavie, postigne sreu. ini se da je ovaj Arkesilajev potez jedan od argumenata u prilog tumaenja da je Arkesilaj ipak imao odreeno filozofsko uenje, odnosno, da je, zastupajui jedan ovakav kriterijum delanja, bez obzira to se on zasniva na stoikim tezama i pojmovima, on zapravo branio svoj skeptiki pristup uzdravanja od suda u pogledu svega od stoikog prigovora da takvo epoch ini ivot nemoguim, i osuuje svakog ko ga se pridrava na potpunu neaktivnost.14

Skepticizam Nove Akademije: Karnead

14U vezi sa argumentom protiv skepticizma koji se zasniva na tezi da on ivot ini

nemoguim i primorava na neaktivnost, vidi Strajker xx, Barniot xx.

11 Po Arkesilajevoj smrti, oko 242. godine stare ere, vostvo nad Akademijom preuzima Lakid, koji je, sudei prema sauvanim svedoanstvima, u potpunosti ostao veran Arkesilajevom filozofskom pristupu (vidi Ciceron, Akad. II 16). ini se da je Arkesilajev uticaj ostao neprikosnoven sve do dolaska Karneada (c. 219.-c. 129. p.n.e.) na elo kole, etvrtog u nizu sholarha nakon Arkesilaja. Savremenici su Karneada videli kao nekog ko je Akademiju udaljio od Arkesilajevog naela beskompromisnog epoch-a. Iako je mogue, kao to emo uskoro pokazati, da je takvo tumaenje pogreno, ipak ostaje injenica da je u godinama nakon Klitomaha, Karneadovog vernog uenika i sledbenika, u Akademiji dolo do jasnog zaokreta prema stavu da je mogue i opravdano da pripadnici ove kole mogu posedovati verovanja o stvarima sve dok su spremni da priznaju da je apsolutna izvesnost u vezi sa njima nedostina.

Takoe, nema sumnje da je Karnead u mnogo aspekata nastavio koristi isti filozofski metod koji je uveo Arkesilaj, a koji se sastojao u napadanju tuih argumenata obe strane u nekom sporu. Sam Ciceron u Akademici (2.16) predstavlja Karneada kao nekoga ko je nastavio i dovrio Arkesilajevu filozofiju. Karnead je, poput Arkesilaja, najvie voleo da napada argumente i teorije stoika (vidi DL 4.62; SE M 7.159-65).

Povod za tumaenje Karneadove filozofije kao koraka ka odustajanju od uzdravanja od suda u pogledu svega je njegov stav da mudrac ipak moe posedovati neka mnenja. Da su Filon iz Larise i Metrodor, dva istaknuta filozofa Akademije nakon Karneada i Klitomaha, smatrali da je Karnead zastupao takvo stanovite, govori Ciceron, Akad. II

78. Takoe, Euzebije izvetava sledee:

Karnead je preuzeo vostvo nad kolom, i obeleio poetak tree Akademije. U argumentisanju primenjivao je istovetan nain kao Arkesilaj, usvojivi i postupak iznoenja argumenata u prilog obe strane nekog spornog pitanja, i podrivajui argumente koji su osmislili drugi. Meutim, od Arkesilaja se razlikovao samo u pogledu epoch-a, tvrdei da je nemogue da se ovek uzdrava od suda u pogledu svega, i da postoji razlika izmeu neoevidnih (adlon) i neshvatljivih (nesaznatljivih) (akatalpton) stvari; naime, iako su sve stvari nesaznatljive, ne vai i da su sve neoevidne. Bio je dobro upoznat sa argumentima stoika, i postao poznat po svom raspravljalakom stavu prema njima, stremei ne ka istini, ve ka onome to se ini ubedljivijim (phainomenon pithanon) velikom broju ljudi. (Praep. Ev. XIV 7.15)

Ovaj citat identifikuje vanu razliku izmeu Arkesilaja i Karneada u stavu da je za ljudsko bie nemogue da se u potpunosti uzdrava od suda u pogledu svega. tavie, ini se da je Karnead smatrao da to ak nije ni neophodno, budui da je mogue praviti razliku izmeu stvari koje su adla i stvari koje su akatalpta. Ako je Karnead sledio Arkesilaja u upotrebi prideva akatalpsia za oznaavanje nedostinosti stoikog katalpsis-a, to jest posedovanja apsolutne izvesnosti o prirodi stvari, onda je mogue zadrati stav da su sve stvari u tom jakom smislu nesaznatljive, a opet smatrati da to ne znai i da su sve stvari, ili osobine stvari, neoevide. Na primer, moete dosledno smatrati da vam se ini da je stolica na kojoj sedite vrsta, a da istovremeno ne prihvatate, odnosno ne verujete u neku tezu koja se tie vrstoe stolice kao neega to je deo njene prirode.

Sekst opisuje argumente Karneada i njegovih sledbenika o ubedljivim utiscima na sledei nain:

12

Takoe, to se tie filozofskih teorija, mi kaemo da su svi utisci jednaki u pogledu verodostojnosti ili neverodostojnosti, dok pristalice Akademije tvrde da su neki utisci vie, a drugi manje ubedljvi. Ubedljive utiske oni dele na sledei nain: jedni su prosti ubedljvi, drugi ubedljvi i provereni, trei ubedljvi, provereni i nepobitni. Na primer, kada konopac lei smotan u mranoj sobi, osoba koja u nju urbano ue stie jedan prosti ubedljvi utisak da se na podu nalazi zmija; meutim, osobi koja paljivo razgleda i ispita okolnosti - npr. da je konopac nepokretan, da je te i te boje, i slino - on se pojavljuje kao konopac, jer tada stie utisak koji je ubedljiv i proveren. Utisak koji je, osim toga i nepobitan, mogli bismo opisati kroz sledei primer. Kada je Alkestida umrla, smatra se da ju je Herakle povratio iz Hada i pokazao Admetu, koji je potom stekao ubedljiv i proveren utisak Alkestide. Meutim, poto je znao da je ona umrla, njegov um je nije prihvatio ovaj utisak, te on nije mogao u da u njega poveruje. (PH 1.227-9)

Oigledno da je Karneadovo precizno razmatranje razliitih nivoa ubedljivosti koje utisci mogu posedovati najvie uticalo na formiranje stava da je on odustao od Arkesilajevog naela vrstog uzdravanja od suda u pogledu svega. U skladu sa tim, Sekst je smatrao da Karneadova teorija ubedljivih utisaka implicira da u odreenim sluajevima mi ipak moemo prihvatiti neto: Kada neku stvar sagledamo jasno, mi je prihvatamo kao istinitu ako smo prethodno proverama utvrdili da su naa ula u ispravnom stanju (M

7.188). Postoji nekoliko pokuaja da se objasni smisao ove Karneadove teze, kako bi se izbegla Sekstova optuba da je Karnead njome otvorio vrata dogmatisanju, odnosno prihvatanju neega kao istinitog. S jedne strane, Dejvid Sedli15 smatra da je ona pokuaj Karneada da uspostavi dijalektiku protivteu sopstvenom zakljuku da ne postoji kriterijum istine. Meutim, ne postoje svedoanstva da su stoici Karneadovu argumentaciju protiv postojanja kriterijuma istine doiveli kao dokaz da takav kriterijum zaista ne postoji. Na kraju krajeva, da mu je to bila namera, Karnead je mogao da izloi argumente koji bi jednostavno pobijali one argumente kojima je on pobijao stoiku tezu o postojanju kriterijuma istine. Prema drugoj interpretaciji, izloenoj od strane Longa i Sedlija,16 Karnead je eleo da dalje potkopa kataleptini utisak kao kriterijum istine time to bi ponudio stoicima alternativni kriterijum zasnovan na ubedljivim utiscima, koji bi oni mogli da upotrebe kao sredstvo u sprovoenju akcija. No, ni ovo tumaenje ne odgovara meri u kojoj je teorija o ubedljivim utiscima vezana za Karneadovo ime.

Po miljenju Alana Bejlija,17 najadekvatnije objanjenje Karneadove motivacije za iznoenje ove teorije jeste da je ona predstavljala njegov pokuaj da odgovori na argument da akatalpsis teza i njena posledica, uzdravanje od suda, ine ivot nemoguim i osuuju oveka na potpunu neaktivnost. Pogledajmo sledee Sekstovo svedoanstvo:

Poto je i njemu samom [Karneadu] potreban kriterijum u skladu sa kojim bi vodio ivot i postigao sreu, on je bio prinuen da sa svoje strane prui nekakvu teoriju o tome, te da kao kriterijum usvoji ubedljivi utisak, odnosno onaj koji je istovremeno ubedljiv, nepobitan i potpuno proveren. (M 7.166)

15Sedley, XX; u ovoj knjizi XX.

16LS 1.459-60.

17Bailey (2002), 64.

13 injenica da je Karnead bio prinuen da prui odreenu teoriju o tome kako neko ko odbacuje stoiki kriterijum ipak moen da dela, potkrepljuje Bejlijevu interpretaciju. Prema ovom tumaenju, Karnead nije sutinski odstupio od Arkesilajevog shvatanja epoch-a. Ciceron, za razliku od Seksta, ne ostavlja nikakvu sumnju u pogledu toga da je Karnead dozvoljavao da mudrac moe posedovati neka mnenja: on eksplicitno tvrdi da Karnead nije zastupao takvo miljenje (Akad. II 78, II 108). Prema Ciceronu, Klitomah je na sledei nain objasnio Karneadovo shvatanje stava da se mudrac uzdrava od suda:

On [Karnead] dodaje da se reenica mudrac se uzdrava od prihvatanja upotrebljava na dva naina: u jednom, ona znai da mudrac ne prihvata bezuslovno nijednu predstavu, a u drugom da se mudrac uzdrava da govori na nain kojim bi saoptavao svoje slaganje ili neslaganje sa neim, s posledicom da niti porie, niti tvrdi neto. Stoga, on se pridrava jednog naela na teorijskom nivou, da nikada nita ne prihvata, a drugog na praktinom nivou, na kome je voen ubedljivou, tako da, kada god se sa neim suoi ili ga neko na to pozove, moe da odgovori sa da ili sa ne. (Akad. II 104)

Klitomah je oigledno smatrao da je sa naelom uzdravanja od suda ipak saglasna odreena vrsta prihvatanja, ali ne ona vrsta jakog prihvatanja neega kao objektivne istine o pravoj prirodi stvari, ve vrsta koja bi se odnosila samo na neke povrne aspekte praktinog ponaanja, kao na primer, verbalnih odgovora na pitanja koja moemo sresti u svakodnevnim situacijama. Ovo slabo prihvatanje se ne kosi sa Arkesilajevim epoch-om, jer ni jedno ni drugo ne ukljuuje nikakva verovanja o objektivnoj stvarnosti. U skladu sa tim, Bejli zakljuuje da iako je Karnead bio posredno odgovoran za to to je Akademija napustila Arkesilajevu filozofiju, ini se da ne postoji dovoljno osnova za pretpostavku da je sm Karnead ikada odbacio Arkesilajevu metodologiju, niti privrenost epoch-u.18

Oivljavanje pironizma: Enesidem

Uticaj Karneada na razvoj Akademije nakon njegovog povlaenja sa njenog ela oko 128. godine p.n.e. bio je toliko veliki, da su njeni sledbenici mnogo vie panje posvetili tumaenju i odbrani Karneadovih stavova, nego filozofskim tezama Sokrata i Platona. Karneadov uenik i naslednik na mestu sholarha, Klitomah, inio je velike napore da Karneada predstavi kao nekog ko je u filozofskom pogledu maksimalno ostao dosledan Arkesilajevom uenju. Meutim, bilo je drugih Karneadovih uenika u Akademiji koji su filozofiju svoga uitelja tumaili na drugaiji nain. Ciceron izvetava da su Metrodor iz Stratonikeje i Filon iz Larise (bez obzira to je ovaj poslednji bio uenik samog

Klitomaha) smatrali da je Karnead ipak doputao da mudrac moe posedovati mnenja (Akad. II 78). Po dolasku Filona na elo oko 110. godine, Akademija doivljava

nedvosmisleno udaljavanje od Arkesilajevog naela beskompromisnog epoch-a u pogledu svega.

18Bailey 68. Ubedljiva argumentacija koja objanjava protivrenost Sekstove i Ciceronove

interpretacije Karneadove filozofije po ovom pitanju izloena je na str. 65-6.

14 Jedini cilj naih rasprava je da se putem iznoenja argumenata u prilog obe strane spora izvue i uoblii neki zakljuak koji je ili istinit, ili najpribliniji istini. (Cic. Akad. 2.7)

Tumaei Karneadov kriterijum ubedljivih utisaka ne kao dijalektiki potez, ve kao izraavanje sopstvenih Karneadovih stavova, Filon i njegovi sledbenici otvoreno dozvoljavaju da uen ovek poseduje mnenja koja se, ako i nisu istinita, ipak pribliavaju istini, zamenjujui skepticizam Akademije umerenim falibilizmom, koji nas ograniava jedino u pogledu toga da moramo priznavati da bi svako od tih mnenja moglo biti lano.

[Govori: Katul, pristalica Filonove Akademije] Poinjem da usvajam gledita svoga oca, koji je sam esto govorio da su istovetna sa Karneadovim, i poinjem da smatram da se nita ne moe opaziti, ali i da mudrac moe prihvatiti neto to nije opaeno, odnosno, da moe posedovati mnenje, s tim ogranienjem da je svestan da je to samo mnenje, i da ne postoji nita to je mogue shvatiti i opaziti. (Cic. Akad. 2.148)

Antioh iz Askalona, Filonov saradnik, koji je prikazan u Ciceronovoj Akademici (2.32,

2.60, 2.148), razvijao se u takvoj sredini oslabljenog uenja nekada skeptike Akademije, da bi se na kraju potpuno otcepio od nje, i osnovao sopstvenu nezvaninu Staru Akademiju. Antioh je tumaio Platona kao nedvosmisleno dogmatinog filozofa, iji je stav o znanju u potpunosti obuhvaen stoikim uenjem o izvesnosti; zbog toga Sekst za njega kae: tavie, Antioh je ak u Akademiju doneo stoicizam, tako da se za njega govorilo da u Akademiji predaje stoiku filozofiju (SE PH 1.235).19

Logino je pretpostaviti da je meu pripadnicima Akademije bilo jo onih koji su bili nezadovoljni, i to pre svega pomenutim postepenim odstupanjem od skeptikog kursa. Najvaniji meu njima za dalji razvoj skepticizma bio je Enesidem iz Knosa na Kritu. Svedoanstva u vezi sa periodom u kome je iveo krajnje su nepouzdane. Danas je opte prihvaena pretpostavka da je doiveo svoj vrhunac negde sredinom prvog veka stare ere. Postoje naznake da je napisao nekoliko dela (npr. DL 9.106, SE M 10.216), od kojih je svakako najvanija knjiga Pironovske rasprave, sauvana danas iskljuivo kroz saeti opis Fotija, carigradskog patrijarha iz 9. veka nove ere, kao deo njegovog kataloga pod nazivom Biblioteka ili Myriobiblion, 169b18-170b35. Ovde dajemo prevod celokupnog odlomka:

Proitao sam osam Enesidemovih Pironovskih rasprava. Sveukupni cilj knjige je da se pokae da ne postoji vrsta osnova za saznanje ni u ulnom opaanju, niti u samom miljenju. Stoga, kae Enesidem, ni pironovci, ni drugi filozofi ne znaju istinu o stvarima. Meutim, filozofi ostalih ubeenja, osim to su uopteno neznalice, i to sebe iscrpljuju bez potrebe i troe u beskrajnim naporima, ne poseduju znanje ni o samoj toj injenici da zapravo ne znaju ni jednu od stvari o kojoj smatraju da su stekli neko znanje. S druge strane, onaj ko filozofira na Pironov nain srean je ne samo uopte, ve takoe - i pogotovu zbog toga - to ga krasi mudrost da ne poseduje vrsto i pouzdano znanje ni o emu. ak i kada je re o onome to zna, on nita vie ne prihvata da je to potvreno, nego to prihvata da je to poreknuto. Celokupan sastav knjige usmeren je ka pomenutoj svrsi. Enesidem je ove rasprave posvetio Luciju Tuberu, jednom od svojih prijatelja iz Akademije, rimljaninu po roenju, plemenitog porekla i izuzetnog dravnikog iskustva. U prvoj raspravi, Enesidem opisuje razliku izmeu pironovaca i akademiara gotovo

19Filonova smrt 83. godine p.n.e. oznaila je kraj Akademije kao institucije predvoene

neprekinutim nizom izabranih sholarha koja je posedovala sopstveno imanje u Atini.

15 doslovno sledeim reima. On kae da su akademiari dogmatici, jer oni neke stvari tvrde s poverenjem, dok druge nedvosmisleno poriu. Pironovci, s druge strane, su aporetini i lieni bilo kakvog vrstog i odreenog uenja, odnosno dogme. Ni jedan od njih nee rei ni da su sve stvari nesaznatljive, ni da su saznatljive, ve da nisu nita vie ovakve nego to su onakve, odnosno da su ponekad ovakve a ponekad nisu, odnosno da su za neku osobu ovakve, a da za drugu osobu nisu takve, dok za neku treu osobu one uopte ni ne postoje. Takoe, oni ne kau ni da su nam sve stvari uopteno, niti neke od njih, dostupne ili nedostupne, ve da nam one nisu nita vie dostupne nego nedostupne, odnosno da su nam ponekad dostupne, ponekad nedostupne, odnosno da su dostupne jednoj osobi, ali da su nedostupne drugoj osobi. Zatim, oni ne kau ni da postoji istinito i lano, ubedljivo i neubedljivo, postojee i nepostojee. Oni kau da ista stvar nije nita vie istinita nego to je lana, ubedljiva nego to je neubedljiva, postojea nego to je nepostojea; ili ponekad jedna od ovih stvari, a ponekad druga; ili jedna od ovih stvari za jednu osobu, ali ne i za neku drugu osobu. Naime, pironovac nikako ne odreuje nita, pa ak ni sam taj stav da nita nije odreeno. (On se ovako izraava, kae, zato to mu nedostaje pravi nain da iskae ovu misao.) Meutim, akademiari, a posebno oni koji pripadaju dananjoj Akademiji, kae Enesidem, ponekad se slau sa ubeenjima stoika, i, ako emo iskreno, izgledaju kao stoici koji se bore protiv stoika. tavie, oni su dogmatini u pogledu mnogih stvari. Oni smatraju da postoje vrlina i zlonamernost, dobro i zlo, istina i la, ubedljivo i neubedljivo, postojee i nepostojee. Oni vrsto odreuju i mnoge druge stvari. Jedino u vezi sa im izraavaju svoje neprihvatanje jeste kataleptini utisak. Tako sledbenici Pirona, time to ne odreuju nita, ostaju neprikosnoveno iznad svake zamerke, dok akademiari, kae on, podleu paljivom preispitivanju slinom onom sa kojim se suoavaju ostali filozofi. Iznad svega, pironovci, time to sumnjaju u svaki iskaz, ostaju dosledni i ne protivree samima sebi, dok akademiari nisu svesni da su samoprotivreni. Naime, tvrdei i poriii nedvosmisleno razne stvari, a iskazujui istovremeno opti stav da se nita ne moe znati, oni neminovno zapadaju u protivrenost: kako je mogue rei da je jedna stvar istinita, druga neistinita, a i dalje ostati u stanju zbunjenosti i sumnje, i ne izabrati jasno prvu a kloniti se druge? Naime, ako ne znamo da je neka stvar dobra ili loa, odnosno da je istinita ili nesitinita, odnosno da jedna postoji a druga ne postoji, zasigurno moramo priznati da su sve one nesaznatljive. Meutim, ako oni o ovim stvarima mogu da steknu samo-oiglednu spoznaju posredstvom ulnog opaanja ili miljenja, onda moramo rei da su one stvari saznatljive. Slina razmatranja izlae Enesidem Egejac na poetku svojih rasprava, kako bi objasnio razliku izmeu pironovaca i akademiara. U prvoj raspravi on, takoe, prua kratak prikaz naina ivota jednog pironovca.

U drugoj raspravi on zapoinje opiran prikaz argumenata koje je prethodno ukratko nabrojao, razmatrajui istinu, uzroke, uticaje na ljude, kretanje, stvaranje i unitavanje, kao i ovima suprotne stvari, pokazujui nepobitnim zakljuivanjem (ili bar tako on misli) da ih je nemogue shvatiti, odnosno spoznati. Trea rasprava tie se takoe kretanja, ulnog opaanja, i njima svojstvenih osobina. Razvijajui opseno slian niz protivrenosti, on i njih stavlja izvan domaaja nae moi saznanja. U etvrtoj raspravi, Enesidem kae da znaci, u smislu u kome pojavne stvari nazivamo znacima stvari koje su ne-pojavne, uopte ne postoje, i da su oni koji veruju u njihovo postojanje obmanuti sopstvenim ispraznim zanesenjatvom. Potom on izvodi uobiajeni niz potekoa u vezi sa prirodom, svetom i bogovima, zakljuujui da ni jedna od ovih stvari nije dostupna naem saznanju. Peta rasprava takoe zadrava ovaj aporetini pristup, ali sada prema uzrocima, odbijajui da prizna da ita uzrokuje bilo ta, i da filozofi koji se oslanjaju na uzrona objanjenja gree, i tu Enesidem nabraja odreen broj tropa pomou kojih on objanjava na koji nain prihvatanje uzronog tumaenja vodi te filozofe u zabludu. esta rasprava tie se dobrih i loih stvari, onoga emu teimo i onoga to izbegavamo, kao i

16

stvari kojima dajemo prednost u odnosu na druge, gde ih Enesidem podvrgava istom postupku, koliko je u njegovoj moi, i iskljuuje iz domaaja nae spoznaje. Sedma rasprava usmerena je protiv vrlina; tu Enesidem kae da su oni koji filozofiraju o njima bespotrebno izmislili svoje teorije, te da se zavaravaju ako smatraju da su stekli neko znanje ili iskustvo o njima. Osma i poslednja meu raspravama napada svrhu ivota, pobijajui postojanje sree, zadovoljstva i razboritosti, kao i bilo koje druge svrhe ivota u koju filozofi veruju, tvrdei da svrha ivota kojom se oni svi ponose jednostavno ne postoji.

Ovaj odlomak potvruje danas prihvaeno miljenje da je Enesidem bio lan Akademije koji je u odreenom trenutku za vreme Filona, nezadovoljan pravcem u kojem je ona poela da se kree, odluio da osnuje sopstvenu filozofsku kolu, ali ovaj put oslanjajui se na filozofskom nasleu Pirona. Pitanje zato je Enesidem odluio da sebe i svoje pristalice nazove pironovcima zahteva odreeno pojanjenje. Ne smemo zaboraviti injenicu da je on svoje filozofsko obrazovanje i orijentaciju stekao pod okriljem Akademije, te da se je stoga vrlo verovatno da su vei uticaj na njega imala njena uenja nego Pironova. S druge strane, ve smo videli da je navodni neprekinuti niz uitelja i uenika od Pirona do Seksta mit, te je malo verovatno da je Enesidem napustio Akademiju kako bi se pridruio ve postojeoj grupi filozofa koja je predstavljala deo tradicije koja see do samog Pirona. Takoe, Sekst je mnogo spremniji da prizna slinosti izmeu njegovog pironizma i Arkesilajevog uenja (PH 1.232), nego izmeu pironovaca i samog Pirona, koga pominje samo na poetku prve knjige svojih Osnova pironizma objanjavajui zato se skeptici nazivaju pironovcima (1.7). Zato nije

neosnovano pretpostaviti da je Enesidemova filozofija zapravo vie preobliena verzija Arkesilajevog skepticizma nego pravo oivljavanje uenja samog Pirona. Oigledno da je jedan od glavnih razloga za ovakav Enesidemov potez bilo to to nije eleo da se uplete u sukobe oko autentinog tumaenja stavova prethodnih elnika Akademije, poput Platona, Arkesilaja i Karneada, koji su, kao to smo videli, pratili razvoj Akademije govoto od samog poetka. U njegovo vreme, u Akademiji se vie energije i vremena posveivalo unutranjoj borbi oko toga ija je interpretacija autentina, nego borbi protiv rivalskih kola. Stoga, ako je Enesidem odluio da iz tih razloga prikrije vezu izmeu sopstvene filozofije i Arkesilaja, prvo sledee reenje bilo je da se pozove na Pironov autoritet, budui da je i za samog Arkeislaja smatralo da je mnogo dugovao Pironovom uticaju.

Postoji, meutim, jedan vaniji aspekt u kome se Enesidemov pironizam oslanja na Pirona. Arkesilaj je propovedao uzdravanje od suda u pogledu svega, no ini se da nikada nije eksplicitno dovodio u vezu epoch sa postizanjem sree i spokojstva due. Za razliku od njega, Enesidem u citiranom odlomku jasno ukazuje da onaj ko filozofira na Pironov nain srean je ne samo uopte, ve takoe - i pogotovu zbog toga - to ga krasi mudrost da ne poseduje vrsto i pouzdano znanje ni o emu. Oigledno da je na Enesidema snano uticala ideja koju su istakli jo Pironovi savremenici da uzdravanje od suda i liavanje verovanja vodi do slobode duha od brige i uznemirenosti, do mira i ispunjenosti u ivotu. S druge strane, nain pomou kojeg je Enesidem pretpostavljao da treba doi do uzdravanja od suda bio je mnogo sliniji Arkesilajevoj nego Pironovoj koncepciji postizanja epoch-a. Enesidem je sledio Arkesilaja u tehnici suprotstavljanja argumenata drugih filozofa sa sopstvenim detaljno i paljivo razraenim argumentima, dok je Piron smatrao da, kada jednom doemo do zakljuka da su stvari po svojoj prirodi nerazluene, neizmerene i neodreene, slobodno moemo odbaciti svaki iskaz

17

o prirodi stvari kao iskaz koji nije ni istinit ni laan, bez potrebe da analiziramo i pobijamo argumente koji su izneti u prilog tom iskazu.

Prvi deo citata snano je intoniran kritikom Akademije. Naime, oni su dogmatici zato to postoje stvari koje tvrde i stvari koje nedvosmisleno poriu, verujui pri tom u istinitost prvih i u neistinitost drugih. Za razliku od akademiara, ali i svih ostalih filozofa-dogmatiara, pironovci nita ne odreuju i lieni su bilo kakve dogme. Nain na koji pironovci postiu to stanje jeste taj to zauzimaju pristup da ni jedan od njih nee rei ni da su sve stvari nesaznatljive, ni da su saznatljive, ve da nisu nita vie ovakve nego to su onakve, odnosno da su ponekad ovakve a ponekad nisu, odnosno da su za neku osobu ovakve, a da za drugu osobu nisu takve, dok za neku treu osobu one uopte ni ne postoje, odnosno tako to primenjuju naelo ou mallon, sa kojim smo se ve susreli kod Pirona (vidi gore, str. XX).

S druge strane, u citiranom odlomku Fotije prikazuje Enesidema kako i sam iznosi nekoliko negativnih stavova koji su nedvosmisleni. Naime, on tvrdi da da znaci, u smislu u kome pojavne stvari nazivamo znacima stvari koje su ne-pojavne, uopte ne postoje, odbija da prizna da ita uzrokuje bilo ta i da uopte postoji svrha ivota. Izgleda da je ovo u kontradikciji sa prethodnim izriitim stavom da pironovci nita ne odreuju nedvosmisleno. Bet20 interpretira ovu prividnu protivrenost pomou koncipiranja prirode stvari uz pomo onoga to on naziva uslovom nepromenljivosti. Neki objekat je po svojoj prirodi (ili u stvarnosti) F ako i samo ako je on F

nepromenljivo, odnosno bezuslovno. Tako neki objekat koji je F samo ponekad, ili samo za neke ljude, upravo zbog toga nije F. Time to Enesidem kae da stvari poput znakova, uzroka i svrha ne postoje, on ne eli da tvrdi da postoji neto to je po svojoj prirodi ne-znak ili ne-uzrok. On samo istie da nijedna od onih stvari koju, na primer, ostali filozofi smatraju uzrokom ne zadovoljava uslov nepromenljivosti, budui da je relativna, jer je uzrok samo ponekad, ili samo za neke filozofe, dok za druge nije. U tom smislu, Enesidemovi negativni iskazi ne predstavljaju primere nedvosmislenih tvrenja o prirodi stvari.

Jo jedan vaan aspekt u kome se, prema Enesidemu, pironovci razlikuju od akademiara jeste odsustvo samo-protivrenosti u njihovom pristupu. Oni se pridravaju stava da se nita ne moe znati, dok istovremeno tvrde i poriu razne stvari, npr. da su neke stvari dobre, a neke loe. Pironovci izbegavaju samo-protivrenost time to insistiraju na tome da se negativni iskazi poput nita ne odreujem, pored negacije svih ostalih afirmativnih iskaza, logiki negativno odnose i na same sebe, i time ponitavaju (up. SE PH 1.14-5, 206). Dodeljivanje ovakvog statusa iskazima meta-nivoa moglo bi biti autentian Enesidemov doprinos.21 On zavisi od izuzetno delikatne procedure, jer podrazumeva istovremeno i doputanje i neduputanje prihvatanja. Sekst tu proceduru poredi sa odbacivanjem merdevina nakon to smo se uz njih uspeli, ili sa purgativima koji, poto podstaknu organizam da iz sebe izbaci tetne materije, izbacuju i same sebe (M 8.480-1). Probelm je to ove analogije podrazumevaju sukcesivnost, dok se navedeni proces odvija simultano. Zbog toga je Enesidem smatrao da je jezik nepodesan da adekvatno izrazi ovaj proces.

Za Enesidemovo ime vezuje se jo jedno od izuzetno vanih orua skeptike metodologije, takozvanih deset tropa, odnosno naina argumentisanja koji dovode do

20Bett (2000), str. 196-9.

21Hankinson (1995), str. 124.

18 uzdravanja od suda, kao i osam tropa protiv uzronih objanjenja.22 Nesumnjivo da je materijal koji je izloen u tropima proizvod tradicije, to je i logino, budui da je u skladu sa generalnim skeptikim pristupom da argumenti budu zasnovani ad hominem, odnosno da polaze od stavova drugih filozofa; ipak, vrlo je verovatno da ih je Enesidem sistematizovao i prilagodio svom cilju, postizanju epoch-a. Fotijev rezime potkrepljuje pretpostavku da je Enesidem, pored tropa, razvio i veliki broj anti-dogmatskih argumenata, meu kojima najvie argumente protiv teorije znakova i uzroka.

Na alost, sudbinu Enesidemovog pironizma u periodu od njegovog formulisanja do vremena kada su nastaka Sekstova dela nekih dve stotine godina kasnije, izuzetno je teko rekonstruisati. Autentinost neprekinutog niza uitelja i uenika izmeu Enesidema i Seksta koji pominje Diogen Laertije (9.116: Zeuksip, Zeuksis, Antioh iz Laodikeje, Menodot iz Nikomedije, Teodas iz Laodikeje, Herodot iz Tarsa) krajnje je, kao to smo ve rekli, sumnjiva. Mogue je da je u ovom razdoblju bilo perioda kada se inilo kao da se kola potpuno ugasila.23 injenica da Sekst pripisuje deset tropa Enesidemu (M 7.345) i starijim skepticima (PH 1.36), dok pet tropa, koje su drastino drugaije po strukturi i pristupu, pripisuje novijim skepticima (PH 1.164), mogla bi da sugerie da je postojao neki znaajniji prekid u tradiciji. Ipak, ini se da je bezbedno pretpostaviti da je u razdoblju izmeu Enesidema i Seksta, bez obzira na brzinu i kontinuitet njegovog razvoja, pozicija Enesidemovog pironizma na filozofskoj sceni ipak ojaala, i da je panja koju je privlaio u intelektualnim krugovima rasla.

Jedno izuzetno vano ime nedostaje na pomenutom Diogenovom spisku. Re je o Agripi, filozofu o kome je danas poznata samo jedna jedina injenica, a to je da je verovatno on bio autor pet tropa (SE PH 1.164-77). No, ak bi i ta injenica mogla biti dovedena u sumnju, budui da je potvrena samo od strane Diogena (9.88), dok Sekst u svom opisu pet tropa, niti bilo gde u sauvanim tekstovima, ne pominje Agripu kao njihovog autora. Osim toga da je pisao negde u periodu izmeu Enesidema i Seksta, praktino je nemogue neto preciznije rei o Agripi; Donatan Barns smatra da je svoju punu zrelost Agripa dostigao krajem prvog veka stare ere, vek i po pre Seksta, 24 no sve u vezi sa Agripom treba uzeti sa velikom dozom rezerve. Ipak, argumentativna shema pet tropa u mnogoj veoj meri podupire verziju pironizma izloenu kod Seksta nego materijal i postupak izloen kroz deset tropa, iako je ovim poslednjim posveena bitno vea panja i prostor u Sekstovim Osnovama pironizma. Bet smatra da je mogue pretpostaviti da su Agripine trope odigrale presudnu ulogu u tranziciji pironizma iz poetne, Enesidemove faze, ka konanoj, zreloj fazi izloenoj kod Seksta.25

Skepticizam i lekarske kole

Mnoga imena istaknutih skeptika iz perioda od Enesidema do Seksta poznata su kao imena zapaenih lekara. Mogue je ak i da se veina filozofa sa Diogenove liste zapravo

22Vidi SE PH 1.36-163 i 1.180-6; takoe, Striker, u ovoj knjizi XX.

23Seneka, na primer, navodi pironizam na spisku filozofskih pravaca koji su prestali da

postoje (Naturales quaestiones, 7.32.2.).

24Barnes (1990), str. viii, fusn. 5.

25Bett (2000), str. 236.

19 profesionalno bavila lekarskom praksom,26 dok se za Seksta pouzdano zna da je bio lekar i da je pisao medicinske rasprave (SE M 7.202, 1.61). Veza izmeu pironovskog

skepticizma i antike medicine bila je iznenaujue jaka. Na prvi pogled, deluje krajnje zauujue kako je jedan radikalni oblik skepticizma mogue dovesti u vezu sa lekarskom teorijom i praksom. Kako neko upte moe biti priznat kao lekar ako otvoreno zastupa gledite da je nemogue posedovati medicinsko znanje, ili da jedna terapija nije nita vie opravdana od druge? Da bismo ovo objasnili, potrebno je da razmotrimo okolnosti pod kojima je nastala empirijska lekarska kola. Naime, u petom veku stare ere, javljaju se teoretiari koji su eleli da naprave jasnu razliku izmeu lekarskog zanata i tradicionalne vidarske vetine zastupajui tezu da je za uspenu medicinsku terapiju neophodno da bude zasnovana na teorijima o nevidljivoj konstituciji ljudskog tela i neoevidnim uzrocima bolesti. Zastupnici ovakvog medicinskog pristupa nazivani su dogmatiarima, odnosno logiarima. U poetku, ovaj pristup, koji se oslanjao na fizioloku i bioloku teoriju toga vremena, doneo je odreeni napredak u terapiji. Meutim, tokom etvrtog veka, broj razliitih i esto uzajamno protivrenih teorija na koje su se doktori oslanjali porasao je do te mere, da se meu nekim lekarima javila sumnja da je nedovoljno zasnivati terapiju samo na nizu verovanja o enitetima koji se nalaze van domaaja opaanja i iskustva, i ije je postojanje mogue potvrditi samo apriori. Iz te sumnje u fizioloku teoriju i opise skrivenih uzroka bolesti razvio se, u treem veku stare ere, nain miljenja o medicini koji eksplicitno odbacivao svaku vrstu medicinskog teoretisanja. Njegove pristalice postale su poznate kao lekari-empiriari. Izvori se slau da je empirijsku lekarsku kolu osnovao Serapion, krajem treeg veka.

O uenju samog Serapiona nije preivelo gotovo nita, ali opti prikazi lekarskog empirizma sauvani su kod Galena i Celzusa. U kratktim crtama, nauni postupak lekara empiriara odvija se na sledei nain. On opaa da se kod ljudi javljaju razliiti afekti, odnosno stanja (path), i to ponekad bez nekog oiglednog razloga (npr. kada nekom prokrvari nos), a ponekad iz nekog oevidnog razloga (npr. kada neka rana uzrokuje krvarenje). Zatim, on primeuje da ponekad neki njegov postupak dovodi do poboljanja stanja kod pacijenta. Ponekad ga prirodni instinkt navodi da primenimo neku terapiju, ponekad sluajno uspe da izlei pacijenta, dok ponekad jednostavno improvizuje u nadi da e terapija postii eljeni efekat. On ne formira nikakve stavove ili teorije o bilo kakvim svojstvima ili razlozima koje bi implicirale njegove empirijski zasnovane terapije. Empiriar zaobilazi svaku spekulaciju o uzrocima stanja pacijenata, budui da su oni van domaaja naeg saznanja, i da je ona potpuno beskorisna za terapiju. Sve se odvija na nivou pojava (phainomena).27 Svaki empiriar je do svojih terapija dolazio na osnovu sopstvenog nagomilanog iskustva, kao i iskustva drugih lekara. Ipak, konzistentnost empiriareve pozicije mogue je dovesti u pitanje iz vie razloga. Prvo, gomilanje iskustva pretpostavlja mogunost prepoznavanja slinosti izmeu razliitih sluajeva. S druge strane, svaki sluaj razlikuje se od ostalih u nekom pogledu, te je neophodno izdvojiti relevantne faktore od irelevatnih kako bi do gomilanja iskutva uopte dolo, a to je nemogue uiniti bez nekakve teorije o tome koji su faktori relevantni. Drugi problem je odreivanje koliine ponavljanja nekog fenomena u

26Barnes, Ancient Skepticism and Causation, u Burnyeat (1983), The Skeptical Tradition,

149-203, na str. 189, fusn. 14.

27Up. Hankinson (1995), str. 227-8.

20 iskustvu da bi se mogla pretpostaviti neka pravilnost, makar i u najslabijem epistemikom smislu. Tree, neki empiriari su se oslanjali na analogijski postupak primene na slinome, iji je zadatak bio da se doe do neke hipotetike terapije u sluaju da empiriar naie na pacijenta ije stanje, odnosno bolest, nije zabeleeno ni lekarevom dosadanjem iskustvu, niti u njemu poznatom iskustvu drugih lekara, tako to bi se improvizovano primenjivala terapija iz nekog poznatog slinog sluaja. Sami empiriari su se meu sobom sporili oko opravdanosti primene ovog postupka.

Trea glavna helenistika lekarska tradicija, tzv. metodska kola, nastala je u prvom veku stare ere. Njeni osnivai bili su Temison iz Laodikeje i njegov uenik Tesal. Metodiari su bili jo radikalniji od empiriara u pogledu opravdanosti primene bilo kakvog uzronog zakljuivanja i primene iskustva. Oni su odreivli terapiju iskljuivo na osnovu stanja u kome se pacijent trenutno nalazi. Istoriju njegove bolesti, pol ili starost pacijenta smatrali su terapijski irelevantnom.

Svi empiriari su se slagali u tome da njihovi rivali, takozvani lekari-dogmatiari, ne mogu da opravdaju nijedan od svojih stavova ili teorija o neoevidnim enititetima. Meutim, ini se da su rani empiriari takoe zastupali i jedan jai stav - da je stei saznanje o ovim enititetima nemogue. Sekst kae da pristalice ove [empirijske] kole nepobitno tvrde da su neoevidne stvari nespoznatljive, te da zbog toga empiriari ne mogu biti pironovci, ve da je pironizam najsliniji sa metodskom lekarskom kolom (PH 1.236). S druge strane, verovatno da je samo ime Seksta Empiriara nastalo na osnovu Diogenove reference u 9.116 (Sxtoj mpeirikj), to znai da je on bio lekar empiristike orijentacije. Kako se moe objasniti injenica da Sekst kritikuje empiriare i tvrdi da je pironizam kompatibilan samo sa metodskom kolom? Mogue je da je Sekst pripadao grupi empiriara reformatora, skeptikim lekarima-empiriarima, koji su, ini se, smatrali da je mogue modifikovati lekarski emprizam tako da bude koimpatibilan sa pironovskim skepticizmom (na kraju krajeva, nema dokaza da su svi empiriari verovali u tezu o nemogunosti saznanja - naprotiv, sauvani izvori jasno pokazuju da se unutar same empirijske tradicije vodila rasprava o tome da li su stavovi nekih pripadnika te lekarske kole konzistentni sa njenim optim usmerenjem). Verovatno je, posle nekoliko vekova razvoja lekarskog empirizma, u Sekstovo vreme (2. vek nove ere) bila opte prihvaena verzija empirizma koja je nastala modifikovanjem poetnog uenja pod uticajem post-enesidemovskih skeptikih argumenata.28

U delima Seksta Empiriara grki skepticizam doivljava kulminaciju svoje duge tradicije, zbog ega emo ostatak ovog Uvoda posvetiti kratkom izlaganju glavnih crta sekstovskog pironizma.

Osnove pironizma Seksta Empiriara

Na samom poetku, Sekst jasno razgraniava tri razliita pristupa filozofiji: dogmatini, koji podrazumeva da filozof veruje da je otkrio istinu o svetu, uobliivi je u svoje teorije (pozitivni dogmatizam); akademiarski, koji se sastoji u verovanju da je, za ljudksa bia, istinu o svetu nemogue dostii, a koji se zapravo svodi na negativni dogmatizam; i skeptiki, koji podrazumeva da filozof nikada ne prestaje sa istraivanem (PH 1.1-4). Ako

28Detaljnije objanjenje toga kako je moglo doi do tesne veze izmeu empirijske lekarske

kole i pironovskog skepticizma nalazi se u Bailey (2002), str. 91-6.

21 prva dva pristupa filozofiji predstavljaju dve strane jedne medalje, onda je skepticizam trei put, ija je osnovna osobina da nikada ne prihvati ni pozitivni, ni negativni dogmatizam.

Cilj skeptike, odnosno pironovske filozofije, je ataraxia, spokojstvo due (PH 1.12). Miljenje da filozofija moe i treba da vodi ka postizanju duevnog mira i lienosti od bola nije bilo svojstveno samo pironovcima. Ataraxia je predstavljala cilj pristalica Epikurove filozofije (up. DL 10.136), a ini se da su joj i stoici bili naklonjeni (vidi npr. Ciceron, Akad. 2.138). Pironovci su eleli da postignu spokojstvo due u pogledu onih moguih izvora uznemirenosti koji su posledica verovanja u stvari poput prave prirode objekata, prave prirode dobra i zla, bogova, itd., ime bi svoju duu oslobodili svega osim nunih, neizbenih afekata fizioloke prirode, poput oseaja hladnoe, gladi i ei. Kada je re o ovim neizbenim faktorima, cilj pironovaca bio je postizanje ublaavanja njihovog uznemirujueg dejstva na duu (PH 1.25-30).

Ono po emu su se pironovci radikalno izdvajali od ostalih filozofskih kola bio je nain na koji su smatrali da se dolazi do duevnog mira. Prema Sekstovom opisu, ataraxia nastupa sasvim sluajno . . . kao to senka sledi predmet koji je stvara, nakon postizanja stanja uzdranosti od suda, epoch-a, u pogledu prave prirode stvari (PH

1.25-30). Uzdravanje od suda je, sa svoje strane, posledica injenice da su sve stvari, odnosno, sve pojave (phainomena), sve ono to se skeptiku ini, u sukobu sa nekim drugim njegovim pojavama, ili pojavama drugih ljudi, i da je sporove u vezi sa tim suprotstavljenim pojavama nemogue razreiti (PH 1.31-5). Pironovac jednostavno

razmatra razliite pojave (tj. ono kakvim se stvari ine njemu ili drugim ljudima), otkriva da ne moe da odlui u koju od njih je opravdano poverovati kao u pojavu koja oslikava pravu prirodu stvari, i uzdrava se od suda. Osnovno sredstvo za postizanje epoch-a su trope, tj. argumentativne sheme, koje Sekst deli na niz od deset, pet i dve, plus osam tropa usmerenih specijalno protiv kauzalnih filozofskih teorija.

Deset tropa

Tropa je transkripcija grke rei tropos, koja znai okret, obrt, nain. Smatra se da je autor deset tropa Enesidem, mada svedoanstvo koje ide u prilog tom zakljuku nije konkluzivno.29 Danas postoje tri sauvana teksta u kojima je izloen sadraj deset tropa; pored Sekstovog (PH 1.36-163), koji je najpotpuniji, opis ovih tropa nalazi se jo i kod Diogena Laertija (DL 9.78-88) i u tekstu O pijanstvu (De Ebrietate), 169-202, Filona iz Aleksandrije (c. 30. p.n.e. - c. 45. n.e.). Prema Sekstu, cilj deset tropa jeste proizvoenje suprotnosti (antitheseis) pojava koja, poto su suprotstavljene pojave jednake snage (isostheneia) u smislu verodostojnosti i neverodostojnosti (tj. ni jedna od suprotstavljenih pojava ne prednjai u odnosu na druge svojom verodostojnou; PH

1.10), dovodi do uzdravanja od suda (epoch). Logika struktura argumenata30 je sledea:

29Vidi gore, str. XX.

30Shematski prikazi logike strategije deset tropa analizirani su u Striker (1983), i, mnogo

detaljnije u Anass and Barnes (1985) i Hankinson (1995), 156-61. Moja verzija je neto drugaija, ali se u velikoj meri oslanja na njih, a pogotvu na Henkinsonovu, u tome to sledi Sekstov stav da relativnost strukturalno obuhvata sve ostale trope (PH 1.39).

22 [T](1)x se ini (pojavljuje) F u odnosu na a;

(2)x se ini (pojavljuje) F* u odnosu na b;

(3)najvie jedna od pojava iz (1) i (2) moe biti istinita;

(4)pojave su isostheneia, odnosno ne moemo dati prednost jednoj pojavi nad

drugom;

stoga

(5)uzdravamo se od suda u pogledu prave prirode (phusei, kata tn phusin)

x.

Argument [T] nije formalno valjan, ali, pod uslovom da su mu premise istinite, prua monu stimulaciju u pravcu prihvatanja zakljuka. Bilo bi gotovo nemogue zamisliti da neko i dalje smatra da moe opravdano tvrditi neto o prirodi x-a ako premise (T1)-(T4) vae. Deset tropa nisu zamiljene da stoje samostalno, ve postoji hijerarhijska struktura, u kojoj su njima nadreene tri trope: prva zasnovana na onome to sudi, druga na onome o emu se sudi, i trea tropa zasnovana na oboma, dok su ove tri podreene tropi relativnosti, koja je najoptija (PH 1.38-9). Nije sasvim jasno kako bi ova hijerarhija trebalo da funkcionie, i ini se da ne vri nikakav uticaj na Sekstovo izlaganje.31 U svakom sluaju, argument [T] obuhvata formu svih tropa, i one se razlikuju jedino u tome ta stoji umesto promenljivih a i b. Najvie prostora u izlaganju Sekst posveuje navoenju mnotva primera koji potkrepljuju premise (1) i (2),

pretpostavljajui da se, nakon to njih potkrepimo, argument razvija do svog zakljuka bez problema, budui da su premise (3) i (4) iste u svim tropama. Pre nego to razmotrimo materijal u prilog prve dve premise, osvrnimo se na nain na koji (3) i (4) vode do zakljuka (5).

Za razliku od dominantnog tona modernog skepticizma, skepticizam koji Sekst izlae je esencijalni, a ne egzistencijalni; drugim reima, on pokuava da pokae da se moramo uzdrati od suda u pogledu prirode stvari, a ne u pogledu toga da li one postoje.32 Retko kada Sekst izraava sumnju u samo postojanje spoljanjih stvari (kao izuzetak, vidi npr. PH 1.61, 99), a i kada to ini, to je verovatno zbog nepanje ili saetosti. Zbog toga, (T3) se zasniva na (a) nekoj vrsti ontolokog principa neprotivrenosti, prema kome jedna ista stvar ne moe u samoj svojoj prirodi istovremeno posedovati neka suprotna svojstva F i F*. Meutim, poto je mogue da jedna stvar ontoloki ne poseduje protivrena svojstva, a da ipak odaje protivrene pojave (na primer, zahvaljujui neispravnosti ulnih organa), neophodno je pretpostaviti da vai jo jedan uslov: (b) x je moe initi da je F ako i samo ako ono zaista po svojoj prirodi jeste F. Drugim reima, nemogue je da

31Up. Anass and Barnes (1985), str. 25-6.

32Up. Hankinson (1995), 26, 157. Naravno, toj razlici u odnosu na moderni skepticizam ne

treba pridavati specijalan znaaj, budui da su svi pironovski argumenti ad hominem, odnosno zasnovani iskljuivo na filozofskim tezama pozitivnih dogmatika, filozofa koji su iveli pre njega, a koji su uglavnom pretendovali na znanje o prirodi stvari, dok pitanje o postojanju spoljanjih stvari nije bilo u ii panje. Da je Sekst iv danas, verovatno bi se njegovi argumenti u mnogo veoj meri bavili ovim radikalnijim skeptikim scenariom.

23 se neto ini da je, recimo, hrapavo, a da po svojoj pravoj prirodi ne poseduje takvu strukturu koju nazivamo hrapavom; ako uopte oekujemo da nam ula mogu govoriti neto o stvarnosti, onda ta stvarnost mora biti izomorfna u odnosu na pojave. Tako, uz pomo ove dve pretpostavke, dolazimo do (T3).33

Recimo da (T1) i (T2) govore o dve protivrene pojave: npr. meni se aa ini utom, a vama plavom). Na osnovu (T3) ne moemo i vi i ja biti u pravu, jer aa ne moe istovremeno biti i uta i plava (naravno, iskljuujemo mogunosti da je aa ofarbana u uto-plave trake, ili da je polovina koju ja vidim uta, a polovina koju vi vidite plava, koje su trivijalne). Stoga, potreban nam je nain da utvrdimo ije pojave odslikavaju istinsku prirodu ae. Meutim, kako Sekst primeuje razmatrajui sluaj protivrenih pojava kod ljudi i ivotinja, mi ne moemo biti sudije u sporu oko toga ije su pojave verodostojne, jer smo i sami stranka u tom sporu (PH 1.59). tavie, mi nae pojave ne moemo uporeivati sa protivrenim pojavama drugih ivotinja ni pomou dokaza, ni bez dokaza. Ako jednostavno proglasimo nae pojave verodostojnim bez ikakvog dokaza, taj in nee posedovati nikakvo racionalno opravdanje. S druge strane, ako pokuamo da dokaemo da su, recimo, nae pojave verodostojnije, taj dokaz e biti oigledan ili neoigledan (drugim reima, pojavljivae se - ini e se - da je uverljiv). Ako je neoigledan, nee uspeti da nas uveri. Ako je oigledan, onda e i sam spadati u klasu stvari koje su u pitanju, i koje istraujemo (tj. dokaz e i sam biti samo jedna pojava), te emo time pokuavati da razreimo spor upravo jednom od stvari koja je sporna (PH

1.60-1). (Ovaj argument anticipira materijal iz pet Agripinih tropa koje emo razmotriti kasnije; za sada je dovoljno konstatovati da Sekst slobodno kombinuje stariji materijal iz deset tropa sa argumentima Agripinih tropa.) Dakle, ne postoji nain da utvrdimo ije pojave odslikavaju pravu prirodu stvari (T4), to bi, po Sekstovom miljenju, trebalo da dovede do zakljuka (T5).

Rekli smi da zakljuak (T5) ne sledi logiki iz premisa argumenta. Sekst je toga bio svestan, i zato esto u tekstu upotrebljava drugaije formulacije, recimo: prinueni smo da se uzdrimo od suda, uzdraemo se od suda, nastupa uzdravanje od suda. Uzdravanje je stanje uma koje nastaje kod ispitivaa posle obavljenog istraivanja (PH 1.7), to je neto to se jednostavno desi, a ne neto na ta je skeptik racionalno obavezan, ili to racionalno moe da izabere. Veza izmeu premisa i zakljuka je faktika i psiholoka: po sagledavanju premisa, mi jednostavno naemo sebe u stanju uzdranosti od suda, i uzdravanje je psiholoki rezultat uvianja snage premisa. Zbog toga Sekst i ne mora da brine o logikoj valjanosti svojih argumenata, naprotiv, on otvoreno ostavlja mogunost da oni to nisu u PH 1.35. Jedino to je za pironovca relevantno jeste da li su argumenti psiholoki efikasni, odnosno da li dovode ljude u stanje uzdravanja od suda, odnosno verovanja.

Pogledajmo sada kako trope potkrepljuju (T1) i (T2). Prve etiri trope, zasnovane na onome to sudi, oigledno ine niz: prva poredi ljude sa ivotinjama, druga ljude sa

33Vrlo je vano ovde imati na umu da pomenute pretpostavke (a) i (b) koje lee iza premise

(T3) ne predstavljaju neke stavove kojih su se sam Sekst i ostali pironovci pridravali i u koje su preutno verovali, ve da su to koncepcije drugih dogmatinih filozofa: npr. Demokrit odbacuje

(b), ali prihvata (a); Heraklit prihvata (b), a odbacuje (a); Protagora se, zbog konflikta izmeu (a) i

(b), zadrava samo na nivou pojava. Kada bi neko prigovorio da su premise argumenta [T] istovremeno saglasne sa uzajamno protivrenim teorijama sve trojice, Sekst bi jednostavno mogao da odgovori da je onda sukob izmeu demokritovaca, heraklitovaca i relativista neodluiv, te da se stoga treba uzdrati od suda (Up. Hankinson (1995), 159-60).

24 drugim ljudima, trea razliita ula kod iste osobe, dok se etvrta bavi uticajem razliitih okolnosti na jedno isto ulo.

Cilj prve trope, dakle, je da pokae da se stvari pojavljuju razliito (odnosno, da je verovatno (eikos) da se pojavljuju razliito) ivotinjama razliitih vrsta. U njoj, Sekst izlae skup parova iskaza forme (T1) i (T2) u kojma a i b oznaavaju vrste ivotinja V i V*, gde V i V* mogu u principu biti bilo koje dve vrste ivotinja, ali Sekst obino poredi ljudsku vrstu sa ostalim ivotinjama. Na primer (up. PH 1.55):

(1)morska voda (x) oveku (V) ne prija i otrovna je za pie (F),

(2)morsku vodu (x) ribe (V*) piju i u njoj uivaju zato to im se ini ukusnom i

blagotvornom (F*).

Vrlo je vano odmah rei da Sekst u stvari nigde ne daje pravi primer suprotnih pojava kod razliitih ivotinja; on, na primer, nigde ne kae da se trava ini zelenom nama, a kravama sivom. ak i gornji primer kae samo to da se morska voda ne ini prijatnom ljudima, dok se ribama verovatno ini prijatnom, zato to vidimo da im ne smeta. Razlog za usvajanje ovakve strategije je dvojak: prvo, Sekst izbegava da dogmatino tvrdi da zna kako se stvari ine drugim ivotinjama, a drugo, ona se slae sa optom pironovskom strategijom da se argumenti zasnivaju na teorijama dogmatiara, te da e, ako njihove teorije vae, onda ivotinje imati takve i takve pojave.

Sluajevi koje navodi prva tropa predstavljaju kompilaciju podataka sakupljenu iz razliitih knjiga dogmatskih naunika i filozofa, koju je verovatno izvrio neki pironovac pre Seksta, i mnogi od njih su jednostavno injenino netani (npr. primer vezan za uticu u PH 1.44: ljudima koji boluju od utice stvari se ne ine utim - ili bar tako savremena nauka kae).

Sekst pretpostavku da se stvari verovatno pojavljuju drugaije razliitim ivotinjama zasniva na tri osnove razlike: ivotinje se razlikuju u nainu reprodukcije, u fizikoj konstituciji, i u apetitivnom ponaanju. Prema Sekstovom miljenju, ove tri razlike trebalo bi da potkrepljuju pretpostavku da se i pojave ivotinja razlikuju.

Argument da bi razliiti naini reprodukcije ivotinja trebalo da uzrokuju kod njih razliite pojave krajnje je neubedljiv. Zato bi injenica da se, npr. ptice raaju iz jaja, dok se ljudi raaju ivi kao bebe, ikako uticala na to da ljudi i ptice razliito vide istu stvar? Mogue je da je Sekst smatrao da injenica da se proces reprodukcije razlikuje kod razliitih ivotinja potkrepljuje razliitost u njihovoj fizikoj konstituciji.34 S druge strane, stav da razlike u fizikoj konstituciji, a konkretno u konstituciji ulnih organa, mogu doprineti razliitom opaanju kod razliitih ivotinja, deluje mnogo ozbiljnije. Naime, mi danas verujemo da krava svet vidi crno-belo zato to njene oi ne poseduju retinalne elemente koje ljudskim oima omoguavaju da vide boje. Naravno, Sekstovi argumenti u vezi sa ovim nisu ni izdaleka tako nauno sofisticirani, ali ipak slede ispravan princip: ako primetimo da se odreena karakteristika u vizuelnom opaanju javlja kod ljudi koji poseduju odreeni defekt na oku, onda bi bilo opravdano pretpostaviti da e se ista karakteristika javljati u opaanju neke ivotinje na ijem smo oku primetili identian defekt. to se tie razlike u apetitivnom ponaanju, Sekst pretpostavlja da ivotinje ude za neim zato to im se to ini prijatnim i poeljnim, a

34Up. Diogenovu verziju prve trope, 9.79-80, koja, ini se, to sugerie.

25 izbegavaju neto zado to im se to ini tetnim i opasnim. U tom smislu, kada svinje jedu bunike (1.57), to znai da im se one ine ukusnim, dok se ljudima, na primer, ne ini tako. To je takoe jedan princip koji se ini prihvatljivim, ali e Sekstovo shvatanje zavisnosti apetitivnog ponaanja od pojava biti preciznije objaenjeno u sledeoj tropi.

U drugoj tropi sakupljeni su primeri suprotnosti izmeu pojava koje se javljaju razliitim ljudima. Ovde promenljive a i b iz (T1) i (T2) ponekad uzimaju vrednosti odreenih grupa ljudi (Indijci, Skiti), a ponekad pojedinaca (Demofon, Atenagora). Sekst poinje povlaenjem razlike izmeu dve komponente od kojih se sastoji ljudsko bie: tela i due. Tela se razlikuju po obliku i ustrojstvu; oblik tela zavisi od razlika u kombinaciji telesnih tenosti, u skladu sa teorijama mnogih tadanjih lekara-dogmatiara, koji su smatrali da postoje etiri vrste telesnih tenosti: krvi, sluzi, ui i crne ui, koje su odreivale karakteristike tela. Sekstov argument ne zavisi od konkretne teorije na koju se oslanja, jer, iako je ova teorija odavno naputena (istina, ak je ni svi antiki lekari nisu prihvatali), njegova struktura ostala bi nepromenjena ako bismo ovu zamenili bilo kojom savremenom fiziolokom teorijom. Dakle, razliite kombinacije tenosti u organizmu uzrokuju razliite oblike tela, a ovi sa svoje strane verovatno uzrokuju razliite pojave (npr. ako je oblik nosa kod Indijaca drugaiji od nosa Skita, mogue je da ovi razliito opaaju mirise). Kao i u prvoj tropi, Sekst ovde sledi strategiju opreznosti prema saoptavanju kako se stvari ine drugim ljudima, i ne daje ni jedan pravi primer razliitih pojava. Pojedinano ustrojstvo, odnosno idiosinkrazija, tie se individualnih karakteristika, odnosno meavina telesnih tenosti, po kojima se pojedinci unutar neke grupe (npr. rase) razlikuju; recimo, Platon i Aristotel su obojica Grci, i dele telesne osobine karakteristine za Grke, ali se ipak njihova tela razlikuju i po nekim individualnim karakteristikama, to moe biti uzrok razliitom opaanju stvari i meu lanovima iste grupe.

Psiholoke razlike meu ljudima Sekst zasniva na fiziognomiji, nauci koja je u antiko doba smatrana ravnopravnom i dobro utemeljenom naukom. Osnovna teza fiziognomije bila je da je psiholoke karakteristike ljudi mogue odrediti prema njihovim fiziolokim osobinama. U tom smislu, dua je odraz tela, a poto postoje telesne razlike meu ljudima, onda se i njihove due razlikuju. Ipak, da postoje psiholoki zasnovane razlike u nainu na koji ljudi opaaju stvari najvie ukazuje sluajevi razliitosti u pogledu