Anri_Favr - Inke

8/7/2019 Anri_Favr - Inke

1/125


2/125


3/125

ta znam?

Inke

A N R I F A V R

Rukovodilac istraivanja u Nacionalnom

centru za nauno istraivanje

S francuskog preveo

Nikola Bertolino


4/125

Naslov originala

Henri Favre, Les Incas

Presses Universitaires de France, 1972

7. popravljeno izdanje, 1997.

(Que sais-je? br. 1504)

Knjiga je objavljena uz pomo

Ministarstva kulture Francuske.

KoriceIvan Mesner


5/125

I poglavlje

PRETEE I SUPARNICI

Kad su panci 1532. godine stigli do Perua, Inke

su u visokim delovima Anda i u njihovom priobal-

skom podnoju ve bili uspostavili svoju vlast. Od

Kuska (Cuzco), njihovo se carstvo prostiralo do Ko

lumbije na severu i do ilea i Argentine na Jugu. Bli-

stanje njihove civilizacije dosezalo je Panamu, pa je

ak stizalo i do dalekih atlantskih obala Brazila, u

obliku bakarnog orua ili ukrasa od zlata i srebrakoji su od plemena do plemena prenoeni kroz

amazonsku praumu. U itavoj Junoj Americi samo

je Ognjena Zemlja izbegla opinjenost njihovim sja

jem iz koje e, kad i na Evropljane doe red da joj

podlegnu, nastati mit o El Doradu.Meutim, poreklo Inka bilo je nejasno, a njihov

poetak trnovit, u jednoj oblasti u kojoj su oni dugo

predstavljali uljeze. Njihova ekspanzija poela je tek

sredinom XV veka, u vreme vladavine Paakutija

(Pachacuti), devetog suverena u Kusku. Mada je do

nje dolo pozno, ona im je omoguila da postanu

naslednici kulturne tradicije ijem su stvaranju i

obogaenju doprinosili mnogi narodi, tokom pro

losti duge vie hiljada godina.

I. - avinska civilizacija

Arheolozi malo-pomalo otkrivaju tu andsku prolost u svoj njenoj sloenosti, u smenjivanju njenih


6/125

velikih epoha jedinstva i ne manje blistavih perioda

regionalne podvojenosti.

Pre 14.000 godina male grupe ljudi sklonih no

madskom nainu ivota lovile su pleistocensku di

vlja i brale bobe i divlje semenke u dolinama koje

se na planinskom lancu stepenasto prostiru izmeu

2.500 i 3000 m visine. Meutim, usled zagrevanja

atmosfere, do kojega je dolo u toku IX milenijuma,fauna od koje je zavisilo njihovo preivljavanje poela

je iezavati. To je dovelo do promene prirodne sre

dine, to je ljudskom ivotu nametnulo nove tekoe,

ali pruilo mu i nove pogodnosti. Te su tekoe navo

dile lovce i skupljae da ovladavaju sve veim brojem

uzgajanih biljki kao to su pasulj i paprika, koje su

stanovnici peine Gitarero (Guitarrero) sadili ve oko

8500. god. pre Hr., ili kao to su bundeva i tikva, ko

je su stanovnici oblasti oko Ajakua (Ayacucho), iz

gleda, umeli da gaje izmeu 5700. i 4300. to se pak

tie pogodnosti, one su bile iskoriene: prostrane

visoravni, osloboene od gleera koji su se povukli i

prekrivene livadama, posluile su za uzgoj lama i al-paka, o ijem pripitomljenju, do kojega je dolo oko

4000. god. pre Hr., svedoi sklonite pod hridinom

Telarmaaj (Telarmachay).

Na obali, promena klime i njen uticaj na okolinu

naveli su stanovnitvo da se rano opredeli za sedelaki

nain ivota. Lovci i skupljai, naime, smestili su se na

uima reka to teku niz zapadne padine kordiljera,

kako bi iskoriavali bogatstva to ih prua Okean,

obilna i postojana u isti mah. Tako su ve oko 5800.

pre Hr. u Palomi, a oko 3500. u ilki (Chilca), nastala

prva ribarska naselja. Ali rasprostiranje kukuruza, bilj

ke bogate hranjivim materijama, ije je prisustvo usta

novljeno u Ajakuu pre IV milenijuma i koja se iz oblasti Huarmeja (Huarmey) irila u podnoju planina


7/125

oko 2500. god. pre Hr., postepeno je smanjivalo rela

tivni znaaj ribolova, kao to je u planinskom zaleu

ve bilo umanjilo znaaj lova i skupljanja plodova.

Platforme i piramide od osuenih cigala izgraene su

u Rio Seku (Rio Seco), u Kulebrasu (Culebras), u

Asperu. Ti prekeramiki arhitektonski kompleksi od

govaraju onima koji su od kamena graeni u visokim

predelima Anda, kao to je hram Ukrtenih ruku u Ko-tou (Kotosh, 1800. pre Hr.). Poetkom II milenijuma

keramika se, uostalom, javlja skoro istovremeno u

dvema oblastima, izmeu Lime i Kasme (Casma) i u

Kotou.

Pojavom poljoprivrede dolazi do dubokih i suro

vih promena u ivotu drutvenih grupa. Prva od tih

promena tie se demografskog razvoja, koji posle

milenijuma relativne stagnacije doivljava iznenad

nu ekspanziju. Broj stanita je, naime, umnogostru-

en, a njihove dimenzije se sve vie uveavaju. Nova

boravita, od kojih se neka ukazuju kao krupne na

seobine od hiljadu stanovnika, gravitiraju oko ob

rednih sredita u kojima vlada svetenika elita, akoja su sainjena od terasa, piramida i hramova. a-

vinska civilizacija [tako nazvana po lokalitetu avin

de Huantar (Chavin de Huantar), u oblasti Kaljehon

de Huajlas (Callejn de Huaylas)] ije zraenje ispu

njava itav I milenijum pre nae ere, izgleda da je

nastala kao proizvod uticaja jednog od tih sredita.

Ona odgovara jednom varijetetu lokalnih kultura

objedinjenih umetnikim stilom to se verovatno

proirio itavim podrujem Anda, zajedno sa novom

verom s kojom mora da je bio povezan. Slika pume

ili jaguara, oko koje se ta vera iskristalisala, nakon

900. godine pre Hr. veoma se brzo rasprostranila, ne

sumnjivo na talasu prozelitizma, od Piiea (Pichiche)na severu do Okukahea (Ocucaje) i Ajakua na jugu.


8/125

Ona se javlja stilizovana na razliite naine, urezana

u kamen, uobliena u glini, naslikana na zdanjima,

utisnuta u zlatne ploice, od priobalskog podnoja

do amazonskih ogranaka kordiljera, na mestima me

usobno odvojenim stotinama kilometara. Mlada

poljoprivredna drutva, uprkos razdaljinama i pla

ninskim preprekama koje su ih usamljivale, ostvarila

su pod vostvom avinskih svetenika barem ideoloko jedinstvo koje su ouvala tokom vie vekova i

kojim je jednom zauvek bilo zapeaeno njihovo

sudbinsko zajednitvo.

II. - Drave Tijahuanako i Huari

Poetkom nae ere snano su dole do izraaja

dotad pritajene regionalistike tendencije i prekrati

le tu veliku epohu sveandskog jedinstva. Izmeu I i

VII veka, na osnovu prethodno ostvarenih tehnolo

kih inovacija, razvile su se veoma razliite lokalne

kulture: na severnoj obali, moikanska (Mochica)

kultura, za koju je karakteristina dvobojna keramika raena po kalupu; na junoj obali, kultura Para-

kas-Naska (Paracas-Nasca), za koju su karakteristine

fino dekorisane i izvezene tkanine; u junom planin

skom podruju, tijahuanakanska (Tiahuanaco) kul

tura, za koju su karakteristini kiklopska arhitektura,

polihromno posue i monumentalni kipovi. Njihova

zanatska proizvodnja, mada esto veoma obimna,

ipak se odlikuje izuzetnom lepotom. Zbog nje ovaj

period zasluuje da se zove "periodom procvata".

Poljoprivredni vikovi kakve zahteva razvoj jed

nog takvog zanatstva ostvareni su irenjem kanala za

navodnjavanje u priobalskom podruju i terasastim

ureenjem tla na padinama kordiljera. Umesto a vinskih svetenika, ove su radove organizovali i nji-


9/125

ma upravljali svetovni poglavari. Kolika je mo bila

usredotoena u njihovim rukama vidi se po ogrom

nim piramidama nazvanim po Mesecu i Suncu koje se

nalaze pored reke Moe (Moche), a za iju izgradnju

nije toliko bilo potrebno neko naroito znanje iz ar

hitekture, koliko raspolaganje ogromnim brojem

dodue nekvalifikovanih, ali zato veoma disciplino-

vanih radnika. Prvi gradovi iz kojih je nova vlast nastojala da se proiri izgraeni su upravo u sreditu i

na jugu planinskog podruja. Oni su malo-pomalo

rasprostirali svoju mo na seoske populacije, organi-

zujui ih kao politiki strukturisane skupine.

Dva od ovih gradova, Tijahuanako i Huari, od ko

jih se jedan nalazio na obali jezera Titikaka, a drugi u

srednjem delu doline reke Mantaro, uspeli su da po-

ev od VII veka oko sebe ponovo ujedine rasparani

andski svet. Ekspanzija Tijahuanaka bila je uglavnom

usmerena ka jugu. Izgleda da se uticaj ovog grada

prostirao po itavoj bolivijskoj visoravni, po junom

delu Perua sve do doline Mahes (Majes), a na severu

ilea do doline Loa. Meu njegovim ruevinama,pored uvene Kapije Sunca, isklesane iz jednog jedi

nog bloka andezita1, poznate su impozantne uprav

ne ili obredne graevine iji se megaliti, teki i do

sto tona, meusobno savreno tano uklapaju. Ta

zdanja, vredna panje po nainu na koji su izgrae

na, predstavljala su, meutim, samo sredinje jezgro

urbane aglomeracije. Prostrane zone namenjene sta

novanju, kojima su ta zdanja okruena, zauzimale su

moda desetak kvadratnih kilometara, kao u Huari-

ju, gde su bolje prouene.

1 Kamen od ovrsle lave iz Anda, iz vrste diorita. (Prim,prev.)


10/125

Drava Huari se postepeno irila ka severu, sve

do okoline Kahamarke (Cajamarca). Poto se Huari

tada ve nalazio pod uticajem Tijahuanaka, oba ta

grada su rasprostirala jednu te istu kulturu, jedva semeusobno razlikujui stilom keramike. Ovo irenje

je bez sumnje bilo posledica vojnih osvajanja. Nai

me, dok su lokalne kulturne tradicije skoro svuda

bile napreac prekidane, istovremeno su poeli dase diu, kako u Pikiljakti (Piquillacta) u dolini reke

Apurimak (Apurimac), tako i u Virakoapampi (Vira-

cochapampa) blizu Huamaukoa (Huamachuco), ar

hitektonski kompleksi koji su izgraeni u istom sti

lu Huarija, a predstavljali su kasarne i skladita.

Mnogi znaci, uostalom, govore o militaristikom du

hu tog doba, koji se vidi u odbrambenom utvriva

nju pojedinih mesta, u zidnim dekoracijama koje e

sto prikazuju ratnike i zarobljenike, pa i u grobovi

ma, gde se meu komadima pogrebnog nametaja

nalaze i glave-trofeji uzete od neprijatelja. Podruje

na kojemu se prostirao kulturni uticaj Tijahuanaka i

Huarija bez sumnje se nije poklapalo sa teritorijomna kojoj su ove dve metropole imale politiku pre

vlast. Pa ipak, Tijahuanako i Huari su tokom dva ili

tri veka bili prestonice velikih andskih drava koje

su ve predstavljale najavu prostranih carstava Cimu

i Inka.

III. - Carstvo Cimu

U XII veku, propau ovih drava, do koje je do

lo iz jo uvek nejasnih razloga, zapoeo je nov pe

riod regionalnog podvajanja. Meutim, urbani raz

voj je i dalje trajao, a pokuaji vojno-politike inte

gracije su se nastavljali. U jednom od tih pokuajapleme Cimu (Chimu) je konano uspelo da na se-


11/125

vernom delu obale stvori veliko centralizovano "hi

drauliko"1 carstvo ija je civilizacija u svojim osno

vama bila slinija civilizacijama Egipta ili Mezopota

mije nego civilizaciji Inka, koja joj je savremena, i na

ije e tokove ona, uostalom, i uticati.

Prema predanju koje prenosi anonimni autor iz

Truhilja (Trujillo), Carstvo Cimu su u dolinama reka

ikama (Chicama) i Moe verovatno osnovali ljudikoji su na plovilima od trske dospeli iz zaliva Gvaja-

kil (Guayaquil). Ti useljenici su veoma brzo usvojili

elemente kulture koju su u toj oblasti ostavili Moi-

kanci. Sredinom XI I I veka oni su ponovo pustili urad mree kanala za navodnjavanje koje su bile uni

tene u ratovima, a koje su oni jo i proirili. Jedna

od tih mrea uzimala je vodu iz jedne reke, da bi je

pomou akvadukta prenela u dve susedne doline u

ijim je potocima protok vode bio slab. Mogue je

da je u doba Carstva Cimu povrina navodnjavanog

zemljita u priobalskom podruju bila vea nego da

nas i da je obezbeivala ivot mnogobrojnijeg sta

novnitva.Suvereni koji su upravljali tim velikim radovima

na ureenju vodotokova raspolagali su apsolutnom

vlau. panski hroniari Migel Kabeljo (Miguel Ca-

bello) Valboa i Antonio de la Kalana (Calancha) na

pominju da je aristokratska klasa iz koje su oni proi-

zali pripisivala sebi boansko poreklo. Tvrdila je da

predstavlja vrstu ljudi koja je u isti mah i starija inadmonija od one kojoj pripada obian svet. Njen

je ivot bio u znaku neviene raskoi i profinjenosti,

1 U antropolokoj terminologiji, "hidraulikim" se nazi

vaju one drutvene zajednice, ili one civilizacije, koje se zasnivaju na velikim radovima na regulaciji vodenih tokova.(Prim, prev.)


12/125

o emu i danas svedoe keramike, ukrasi od drago-

cenih metala i mnogobrojni komadi nametaja koje

su arheolozi nali u grobnicama. anan (Chanchan),

prestonica Carstva, moda je bio najvea urbana aglo

meracija prekolumbovske Amerike, a ujedno i jedna

od najbogatijih. Taj ogromni grad, u trenutku kad je

bio na svom vrhuncu, verovatno je imao vie od

80.000 stanovnika. Njegove ruevine, nedaleko oddananjeg Truhilja, prostiru se na 17 km2.

Ekspanzija plemena imu poela je u XIV veku.

Njasempinku (Nasempinku), trei suveren u ana-

nu, verovatno je u to vreme osvojio doline reka Vi

ru, Cao (Chao) i Santa. Sledei vladari su aktivno

produavali njegovu aneksionistiku politiku, poto

je poetkom XV veka drava Cimu prevazilazila gra

nice podruja u kojemu je zraila nekadanja moi-

kanska kultura. Ta se drava prostirala od Nepenje

(Nepeha) na jugu do Lambajekea (Lambayeque) na

severu, a moda je ve obuhvatala Piuru i Tumbes u

peruansko-ekvadorskoj graninoj oblasti. Ali krajnji

sever, neplodan i odvojen od ostalog priobalskogpodruja prostranom pustinjom Seurom (Sechu-

ra), bio je veoma malo privlaan u poreenju sa bo

gatim oazama na jugu, ka kojima je u poetku bio

usmeren nalet plemena Cimu. Kasma, Huarmej i Pa-

tivilka (Pativilca) ubrzo su ukljueni u Carstvo, pod

iju je zavisnost neto kasnije stavljena i Huaura. U

svakoj osvojenoj dolini bilo je podignuto po jedno

utvrenje. Najuvenije medu njima, Paramonga,

predstavlja pravi garnizonski grad sa citadelom od

monih bedema i glomaznih kula. Iz Paramonga su

sredinom XV veka kretali pohodi ka dolinama iljo-

na (Chillon), Rimaka (Rimac) i Lurina koje su se,

pod pretnjom, udruile u savez. Taj je savez pruioestok otpor Minansanamu (Minchansanam), po-


13/125

slednjem ananskom nezavisnom suverenu, kome

je ipak uspelo da ga pobedi. Te tri doline su potom

sainjavale najistureniju pokrajinu jednog carstva ra

irenog na 1.200 km pustog priobalskog kraja koji

se pod ljudskom rukom pretvorio u batu. Minan-

sanam je preduzeo jo poneke pohode, kao to je

onaj na Kanjete (Canete), ili na inu (Chincha).

Moda je dospeo sve do Ike (Ica), gde su zapaeni

izvesni tragovi uticaja imua. U svakom sluaju, znamo da se eleo domoi visoravni u unutranjosti

kontinenta. Imperijalizmu plemena Cimu, poto je

teio ka istoku, bilo je sueno da se sudari sa impe

rijalizmom Inka, koji je u to isto vreme bio na delu

u unutranjim udolinama kordiljera. Sudar ta dva

imperijalizma morao je biti koban po najblistaviju

od svih civilizacija koje su ikad procvale na tlu Anda.


14/125

II poglavlje

EKSPANZIJA INKA

U trenutku kad je pleme imu zapoinjalo osva

janje priobalskih oblasti na severu, jedno malo ple

me je prodiralo, mada uz dosta muke, u kotlinu Ku-

ska, u unutranjosti Anda u junom Peruu. Danas

se, naime, uglavnom smatra da su Inke krajem X I I I veka dole na plodnu zemlju koja je, usred jedne

udoline u kordiljerima, oiviena rekama Huatanaj

(Huatanay) i Tuljumajo (Tullumayo). Ovo datiranje

je isto tako hipotetino kao i svako drugo koje se

pripisuje raznim epizodama iz istorije Inka, ak i

onim najznaajnijim. Ono je, meutim, u skladu sa

prekidom koji su arheolozi uoili u lokalnoj kultur

noj tradiciji, a koji je po svojoj prirodi takav da nji

me biva sugerisan upad jednog novog naroda u tuoblast.

I. - Kuskanska konfederacija

Odakle se pojavio taj narod? Kao i sve andske et

nike grupe, Inke su verovale u postojanje pakari-

ne, to jest vlastitog plemenskog ishodita iz kojega

je, kako su smatrali, izaao njihov predak-osniva.

Prvi panski hroniari saoptavaju da je pakarina et

nike grupe Inka bila peina kod Pakariktampua

(Paqariqtampu) koji se nalazi tridesetak kilometara

juno od Kuska. Iz nje su jednom izala etiri brata:

Ajar Kai (Ayar Kachi), Ajar Uu (Uchu), Ajar Avka


15/125

(Awka) i Ajar Manko ili Manko Kapak (Kapaq). Ti pr

vobitni ljudi, koji nisu imali ni oca ni majke, ni zemlje ni imanja, dugo su lutali, neprestano selei svojpokretni logor, izmeu Tampukira, Paljate (Pallata)i Hajskisra (Hayskisro). Iz Hajskisra je najstariji odnjih, Ajar Kai, krenuo natrag i vratio se u ishodinupeinu, da bi se u njoj preobrazio u vaku (waka, lokalno boanstvo). Mlaa braa su nastavila svoje du

go puteestvije, dok nisu stigla na vrh planine Vana-kavri (Wanakawri) koja se uzdie nad dolinom rekeHuatanaj. Tu se Ajar Uu skamenio, a Manko Kapak

je s tog mesta bacao u raznim pravcima jedan tapod zlata, kako bi njime odredio taku koja e oznaiti kraj njegovog lutanja. tap se zario u zemlju Va-najpate (Wanaypata), koju je Ajar Kai prisvojio prenego to se i sam skamenio. Ostavi sam, Manko Kapak se nastanio u Vanajpati i tu izgradio grad Kusko.Uz pomo svoje sestre-supruge, Mame Oklo (MamaOqllo), ujedinio je pod svojom vlau ratrkaneokolne populacije koje su ivele u varvarstvu, kako bi ih priveo civilizaciji. Inke e ubudue uvek sma

trati Manka Kapaka praocem svog plemena, osnivaem njihovog Carstva i junakom koji je civilizovaoitavo oveanstvo.

Bilo bi uzaludno pokuavati da se u toj prii na-zru etape jedne istinske istorijske migracije, kao istvarne okolnosti koje su uslovile nastanjenje useljenika u kotlini Kuska. Kad su Inke upale u tu oblast,u njoj su mnoga plemena ve odavno imala svojenaseobine. Najstarije od njih bez sumnje je bilo pleme Savasiraj (Sawasiray), koje je smatralo peinukod Pakariktampua svojom pakarinom i verovalo damu je praotac Ajar Kai. U njegovom susedstvu nalazilo se pleme Alkavisa (Allkawisa), ija je pakarina

bila planina Vanakavri, a praotac Ajar Uu. Ta dva


16/125

plemena sklopila su savez sa plemenom Mara, koje

je tvrdilo da potie od Ajara Avke, pa su u taj savez

ule i Inke, koje su se smatrale potomcima Manka

Kapaka. Mit o brai Ajar pokazuje se, dakle, kao po-

znija razrada jedne prie sainjene od raznorodnih

elemenata. Njegov je prvenstveni cilj bio da ustanovi

zajedniko poreklo predaka-osnivaa etiriju razlii

tih etnikih grupa koje su odluile da se udrue. A

njegova je glavna funkcija bila da opravda politikipoloaj Kuska posle dolaska Inka, a ne da opie put

kojim su oni proli.

Ukljuenje doljaka u kuskansku konfederaciju

zacelo nije bilo tako slavno kao to tvrde predanja.

Inke su se, u odnosu prema plemenima Savasiraj,

Alkavisa i Mara, nale u podreenom, moda ak i u

zavisnom poloaju. Oni su od svojih monih save

znika preuzeli mnoge kulturne osobine, a posebno

jezik, keuanski, kojemu e kasnije omoguiti da se

proiri po Andima. Ali to ipak ne znai da su se od

rekli vlastitog jezika kojim su nastavili da se meu

sobno slue sve do kraja XVI veka. Ako je verovati

ocu Bernabeu Kobou (Bernab Cobo), taj je jezik verovatno bio u bliskom srodstvu sa jezikom Tampu

Indijanaca koji su iveli u dolini Urubambe i kod ko

jega se nasluuje srodnost sa jezicima iz amazon

skog podruja. Postoje, uostalom, i drugi znaci koji

navode na to da se izvornom postojbinom Inka sma

tra praumska unutranjost Amazonije.

Prvobitna organizacija kuskanske konfederacije

zasnivala se na postojanju dveju polovina koje su se

nalazile u odnosu komplementarnih, ali i meusob

no neuravnoteenih suprotnosti. Hanan, gornja po

lovina, bila je ujedno i "jaka" polovina koju su sai

njavali prvobitni posednici tla. Hurin je predstavljao

"slabu", ili donju polovinu, koju su inile Inke. Vlast


17/125

je izmeu tih dveju polovina bila tako podeljena da

je Hanan raspolagao politikim i verskim funkcija

ma, dok je vojna funkcija pripadala Hurinu. Uosta

lom, jedina titula prvih poglavica Inka bila jesini

(sinchi, ratni voa). Mada jepredmet kulta tih sini-ja jo uvek bio Inti, bog Sunca u ijem su hramu sta

novali, oni su se i dalje nalazili u obrednoj zavisno

sti od vlasti iz suprotne polovine.U XIV veku, Sini Roka, kojega predanje predsta

vlja kao sina i naslednika Manka Kapaka, a posle nje

ga i Loki Jupanki (Lloki Yupanki), Majta (Mayta) Ka

pak i Kapa Jupanki, s velikom su energijom vrili du

nost ratnog voe koja im je redom padala u deo.

Preduzeli su mnogobrojne pljakake pohode protiv

okolnih naselja, a nesumnjivo su odbili i mnoge na

pade. Svojim vojnim uspesima ojaali su poloaj ku-

skanske konfederacije u tim krajevima, a u isti mah i

poloaj plemena Inka u konfederalnom sistemu Ku-

ska. Kad je Kapa Jupanki umro, odnos snaga meu

saveznicima bio je ve dovoljno promenjen u korist

plemena Inka da bi se Inka Roka mogao doepatikontrole nad konfederacijom. Kao novisini,nae

lu svojih ratnika, nasilno je sruio vlast Hanana i

uzeo u svoje ruke sve njegove funkcije. Kip Manka

Kapaka sveano je prenet u gornju polovinu grada.

Kult Sunca, povezan sa kultom plemenskog praoca,

nametnut je svim udruenim plemenima koja su se

nala potinjena Inkama i osuena da malo-pomalo

izgube svoju autonomiju, te da se stope u okviru

jedne drave ije su pretenzije bile unitarne.

Inka Roka je prvi suveren Inka koji u potpunosti

zasluuje taj naziv. On je vodio vei broj pohoda ko

ji su doveli do prikljuenja desetak periferijskih na

selja kao to su Muina i Pinava (Pinawa). Ali delo ko je je on ostavio za sobom bilo je krhko, i umalo nije


18/125

uniteno pobunama za vreme kratkotrajne vladavine

njegovog nedoraslog naslednika Javara Vakaka

(Yawarr Waqaq), kojemu je jedna zavera dola glave.

Meutim, Virakoa (Wiraqocha) Inka, koji je dove

den na vlast oko 1400, uspeo je da obuzda provalu

tenji ka autonomiji. Taj suveren, koji je uzeo ime

jednog starog sveandskog boanstva, poslao je svoje

nemirne saveznike u osvajanje bogatih zemljita pod

kokom i kukuruzom u oblasti Kalke (Calca), okogornjeg toka Urubambe. Zatim je osvojio teritorije

Kane i Kanija (Kanchi) i uinio ih zavisnim od svoje

vlasti. Ta pobeda, koja je Inkama obezbedila pristup

na visoravan, omoguila mu je da se kao posrednik

umea u sukob u kojemu su se nalazile suprotsta

vljene velike priobalske etnike grupe oko jezera Ti-

tikaka. Drava Inka je od tog trenutka predstavljala

mo s kojom se u junim predelima Anda ubudue

moralo raunati. Istini za volju, ta je mo bila jo ve

oma skromna u poreenju sa onom koju e Inke ka

snije stei, a koja se tada jo ni po emu nije mogla

predvideti. Jer mo Virakoe Inke, ma koliko da je

bila velika unutar njegove drave, i ma koliko da jemogla biti potovana izvan nje, nikad se nije prosti

rala dalje od etrdesetak kilometara od Kuska.

II. - Osvajanja careva Inka

Kraj duge vladavine Virakoe Inke bio je pomra

en sve izraenijom pretnjom koju je za mladu dra

vu Inka predstavljalo pleme anka (Chanka). Ono je

nastanjivalo dolinu Pampas, od jezera oklokoa

(Choclococha), iz kojega su njegovi pripadnici tvrdi

li da potiu, do Apurimaka. Taj stari etnos, ija se

kultura nadovezivala na naskansku tradiciju, bio se

organizovao kao bogato i mono pleme pod vlau


19/125

poglavica, koje je imalo pristup resursima iz dveju

bogatih andskih udolina. Sa susednim plemenima

Sora, Pokra (Poqra) i Rukana, ono je obrazovalo po

veliku konfederaciju iji se uticaj prostirao u sredi

njim i junim predelima kordiljera.

Oko 1438. pleme anka se doepalo krajeva sa

umerenom i toplom klimom u dolini Abankaja

(Abancay), koji su svojom plodnou odavno izazivali njegovu pohlepu. Nakon to su porazili Keuan-

ce koji su se tu bili nastanili, prodrli su duboko na

jug u pravcu Kuska. Ostareli Virakoa Inka smatrao

je svaki otpor uzaludnim, pa je odluio da napusti

svoju prestonicu i da se sa svojim sinom Urkuom

(Urqu), kome je nameravao da preda vlast, skloni u

tvravu Kalka. Ali jedan od preostalih njegovih sino

va, onaj koji e u istoriji ostati poznat pod imenom

Paakuti, odluio je da brani grad. U nameri da zau

stavi najezdu osvajaa, on je, uz podrku svojih ro

aka sa majine strane i uz pomo koju su mu pru

ili dvojica ratnih voda, Apu Majta i Vikakirav (Wika-

kiraw), okupio pod vlastitim zapovednitvom sve

sposobne ljude koji su odbili da prate suverena u

njegovo utoite.

Do sudara je dolo u neposrednoj okolini Kuska.

Previe sigurni u svoj uspeh, anke su neoprezno iz

loili opasnosti kip svog praoca-osnivaa, tako da su

borci Inka uspeli da ga se doepaju. anke su se na

to u rasulu povukli ka Iupampi (Ichupampa), u na

meri da tu srede svoje redove. Ali Paakuti im nije

dao vremena da to urade. Na elu snaga ojaanih

odredima iz potinjenih etnikih grupa, koje su u

trenutku opasnosti bile ostale u opreznom stavu i

ekivanja, ali koje su se sad odluile da priteknu u

pomo pobednicima, on se stutio na logor anka iunitio ga. Dva sinija koji su zajedno komandovali


20/125

neprijateljskom vojskom ubijeni su, a hiljade njihovih ratnika stradale su u pokolju. Mo plemena anka bila je zauvek unitena. S njom je nestala jedinaprepreka koja je jo smetala uspostavljanju prevlastiInka nad itavim podrujem Anda, jer u tim planinskim oblastima vie nijedna etnika grupa nije bila ustanju da zaustavi ekspanziju Kuska. Neoekivanapobeda Inka, koja je smatrana delom boga Sunca,

otvorila je kuskanskoj dravi carski put kojim e Pa-akuti odluno krenuti.

Podran od svojih vojnika, koje je umeo da pridobije tako to im je velikoduno delio ratni plen,Paakuti je svrgnuo svog oca Virakou Inku i preuzeo maskapaiu (maskapaicha), grimiznu trakukoja je bila znamen vrhovne vlasti i koju su svi care

vi nosili na elu. Prva briga novog suverena bila jeda zauzme teritoriju pobedenih anka. Vojni pohodkoji je on u tom cilju preduzeo, i na ijem se elulino nalazio, trajao je vie godina. Inke su zauzimali, jedno po jedno, utvrena mesta u koja se ankan-sko stanovnitvo bilo sklonilo. Kad je pacifikacija

ve bila dovoljno poodmakla, Paakuti je njenookonanje poverio svom bratu Kapa Jupankiju, kako bi se sa glavninom svoje vojske mogao okrenuti ka jugu i osvojiti visoravan. Smatra se da je on od 1445.do 1450. vodio teke bitke sa plemenima Kola (Kol-la) i Lupaka, kao i sa nekim drugim, manje znaajnim skupinama koje su se pod vlau poglavicaobrazovale oko jezera Titikaka. Te su populacije pripadale kulturi etnike skupine Ajmara (Aymara) igovorile njenim jezikom. Predstavljale su ostatkeonoga to je nekad bila velika drava Tijahuanaka iproduavale su mnoge vidove njene civilizacije.

Dok je Paakuti prodirao na altiplano, prisajedi-

njujui svojoj dravi njegovu jezersku oblast, Kapa


21/125

Jupanki se na severu uputao u bezumnu pustolovi

nu. Poto je konano pokorio anke, koje je pono

vo naoruao i ukljuio u vojsku Kuska, odluio je da

krene protiv plemena Ankara. Potom je produio

svoj put kroz dolinu reke Mantaro nastanjenu ple

menom Huanka (Wanka). Najzad se probio na viso

ravan Santa, gde je ivelo pleme Huajla (Wayla), i

dospeo do Kahamarke, gde je uspostavio garnizon.Ovaj smeoni pohod dovodio je dravu Inka u de

likatan politiki i diplomatski poloaj. Kapa Jupanki

je verovatno raunao na presti koji e njime posti

i, kako bi svrgnuo Paakutija. I moda bi mu i us

pelo da preotme tron suverenu, da ovaj, prozrevi

njegove namere, nije naredio da ga ubiju. Ali time

nisu uklonjene spoljne posledice neodgovornosti

koju je pokazao Kapa Jupanki. Kahamarka se nalazi

la vie od 1.000 km daleko od Kuska, usred neprija

teljski raspoloenih naroda koji se nimalo nisu dali

potiniti vlasti Inka. Uz to, ova oblast, u kojoj izviru

glavne reke to natapaju bezvodna podruja u pod

noju planina, imala je velik strateki znaaj za Carstvo imu koje je nju stoga dralo u sopstvenoj zavi

snosti. Zato je kuskanski garnizon koji je u njoj bio

ostavljen morao da izazove estoko reagovanje veli

kog priobalskog carstva koje se tada nalazilo na vr

huncu svoje moi. Pa ipak, Paakuti, pre nego da

napusti to istureno uporite izloeno tako velikoj

opasnosti, odluio je da ga brani, makar i po cenu

pogibeljnog sukoba sa silom koja je na tako blistav

nain vladala severnim i centralnim delom obale.

Oko 1463, u nameri da potini ogromne teritorije

koje su jo uvek odvajale Kahamarku od granica Ku

ska, on je podigao vojsku, poverivi komandovanje

nad njom svom mladom sinu Tupa Jupankiju.


22/125

Tupajupanki je pokorio plemena Ankara, Huanka

i Huajli, te prodro do Kahamarke, u kojoj je garnizon

Inka uspeo da odbije sve napade koji su protiv njega

bili preduzeti. Potom se, dolinom reke Moe, stutio

sa svojom vojskom ka obali. Prestonica anan bila je

zauzeta. Minansanam, koji je u njoj stolovao, primo

ran je da kapitulira. Uzroci propasti Carstva imu, a

naroito oigledna lakoa s kojom su je Inke izazvali,

ipak ostaju tajanstveni. Stari autori, koji i o najneva-

nijim bitkama obino priaju pridajui im akcente

epopeje, ne pominju bilo kakav ozbiljniji pokuaj

otpora kuskanskoj najezdi. Svojom neobinom su-

zdranou navode na pomisao da je Carstvo imu

palo pod vlast Kuska kao prezreli plod. U stvari, Car

stvo imu, kao i sva "hidraulika" carstva, bilo je izu

zetno ranjivo. Njegova velika zavisnost od navodnja

vanja stavljala ga je na milost i nemilost svakome ko bi

uspeo da kontrolie izvore i rezervoare vode koja je

njegovu zemlju inila plodnom i obezbeivala mu

uivanje u izobilju. Njegovi su dani bili odbrojani u

onom trenutku kad su se ratnici Inka uvrstili u nje

govom planinskom zaleu, tako da su mogli po svo joj volji skretati rene tokove i ponovo pretvarati

priobalske cvetne oaze u bezvodne pustinje.

Vojska Inka se potom uputila ka severu, gde je

Tupa Jupanki osvojio jo i gradove Kito (Quito) i

Mantu u dananjem Ekvadoru. Zatim se kroz pri

morske oblasti vratila u Kusko, pljakajui usput iz

vanredna bogatstva koja su joj bila nadohvat. Zajed

no s riznicama to ih je bila prikupila drevna aristo-

kratija plemena imu, ona je prenela i mnoge oso

bine blistave priobalske civilizacije, koje e biti naka

lemljene na jo sirovu gortaku kulturu Inka i koje

e kasnije duboko uticati na razvoj ceremonijala, obreda i umetnosti u Kusku.


23/125

Povratak kuskanske vojske, oko 1470, oznaio je

kraj Paakutijeve vladavine. Suveren, nakon to je

odustao od namere da kao svog naslednika nametne

Amarua (Amarru), svog sina miljenika, verovatno je

bio primoran da ustupi vlast Tupa Jupankiju, koji je

za svoje ambicije imao podrku pobedonosne voj

ske. Ipak, usamljenost u kojoj je Paakuti proveo

svoje poslednje dane nimalo nije pomraila njegovu

slavu. On je i za legendu i za istoriju ostao praviosniva Carstva Inka. Njegovi ga se podanici nisu se-

ali samo kao velikog osvajaa, ve i kao izvanred

nog organizatora osvojenih podruja i ivota naro

da. On je taj koji je naredio da Kusko bude rekon-

struisan prema jednom grandiozno zamiljenom

planu; on je stvorio iroku mreu komunikacija za

prevoz putnika i robe, koja se prostirala sve do gra

nica drave; on je ustanovio snanu vojsku i uspo

stavio efikasnu birokratiju za upravljanje pokrajina

ma u kojima je vladao "mir Inka". Zato to je umeo

da tako skladno spoji mudrost organizatora i estinu

stvaraoca, on je bolje od svih svojih prethodnika i

naslednika ostvario obrazac savrenog vladaoca,onakvog kakvog je na mitskom planu predstavljao

Manko Kapak.

Tupa Jupanki je nastavio delo svog oca. On je

najvei deo svoje vladavine posvetio proirenju Car

stva u ijem je stvaranju tako tesno saraivao. Poto

je uvrstio svoju vlast u Kusku, krenuo je u pohod

na narode sa june obale, kojima je do tada uspeva-

lo da ouvaju svoju nezavisnost. Pribegavajui isto

vremeno diplomatskom delovanju i vojnom priti

sku, probio se u dolinu ine, ali susednu dolinu Ka-

njetea uspelo mu je da zauzme tek posle tri ili etiri

godine ratovanja. Pohod je priveden kraju tako to je

Carstvu prikljueno uveno obredno sredite Paaka-


24/125

mak (Pachacamac) koje je svojim prorokim kultomodavno privlailo ogromne gomile hodoasnika sasvih strana kontinenta. Svetenikoj hijerahiji koja jeupravljala tim verskim centrom ostavljene su njenepovlastice, a boanstvo u ijoj se slubi ona nalazilaak je ukljueno u zvanini panteon drave Inka.

Prema predanju, pohod protiv plemena Anti uamazonskoj praumi preduzet je poetkom vladavi

ne Tupa Jupankija. Uoptenim i pogrdnim imenomAnti Inke su oznaavali svekolika plemena Maiven-ka (Mashiwenka), Nomaivenka (Nomashiwenka),

Kampa i Amuea (Amuesha) koja su se nalazila ras-parana du reka u istonom podnoju Anda, ili su

bila rasprena u meurejima. Da li su Inke eleli daunite stanita iz kojih su ta ne sasvim sedelaka, lju-doderska i par excellence "varvarska" plemena vrila upade sve do okoline Kuska? Ili su pak nameravalida preotmu za sebe nova zemljita sa kokom, kako

bi zadovoljili rastue ritualne potrebe zemlje? Bilokako bilo, znamo da je taj pohod naglo prekinut.

Vojska, naavi se zbog klime na tekim iskuenjima,

izgubila se u dubinama praume. U Kusku, do kojeganisu stizale nikakve vesti o suverenu, ubrzo su poele kolati spletke o raznim pretendentima na nasleekoje je glasinama u javnosti ve proglaavano otvorenim. U pokrajinama je stanovnitvo poelo da sekomea, pa i da se buni. Plemenu Kola i njegovimsusedima na visoravni uspelo je ak da se osloboditutorstva Inka, u trenutku kad se Tupa Jupanki najzad ponovo pojavio sa onim ratnicima koje je uspeoda sakupi pri povlaenju. Prie o postojanju fantastinih udovita to spreavaju pristup u praumunisu bile dovoljne da se prikrije teina neuspeha ko

jim je bivao obeshrabren svaki novi pokuaj da se

krene u ekspanziju ka niim oblastima na Istoku.


25/125

Car je lako vratio pod svoju vlast pobunjenu

oblast na visoravni koja mu je posluila kao odsko

na daska za nove vojne pohode. Oko 1480, nakon

to je ponovo zauzeo ukuito (Chucuito) koji je bio

gnezdo pobune, podelio je vojsku na tri korpusa.

Prvi je korpus bio upuen ka aku (Chaco), ali nje

govo je napredovanje ubrzo zaustavljeno otporom

plemena irivano (Chiriwano). Drugi se korpusuputio ka jugoistoku. On je pokorio oblast Potosi

(Potos), odakle je produio pokret ka oblastima

Huhuj (Jujuy) i Tukuman (Tucuman) u dananjoj

Argentini. Trei je pak korpus krenuo ka jugu preko

kordiljera. On je osvojio itav severni i centralni ile

i stigao do doline Maule u kojoj se, budui da se na

ao predaleko od svoje pozadine, radije opredelio

da ne ulazi u sukob sa ratobornim plemenom Ma-

pue (Mapuche) i drugim araukanskim plemenima.

Na osnovu ovih osvajanja Carstvo je konano ovla

dalo svojim junim granicama, na kojima e se nase

liti preseljeno alogeno stanovnitvo, grupisano oko

pouzdanih garnizona.Tupa Jupankiju se pripisuje osnivanje mnogih

gradova kao to su Vilkasuaman (Vilcashuaman),

Hauha 0auja), Huanuko (Hunuco), Kahamarka, a

smatra se i da je on izgradio tvravu Saksahuaman

(Sacsahuaman) ije se impozantne ruevine i danas

diu nad gradom Kuskom. Meutim, uprkos brizi s

kojom se posvetio uveanju veliine carske funkcije,

Tupa Jupanki je oko 1493. ubijen. Zavere, koje su se

na dvoru neprestano kovale i od kojih on nije uspeo

da sprei poslednju, dovele su na presto jednog od

njegovih sinova, mladog Huajna (Wayna) Kapaka.

Vladavina Huajna Kapaka nije u vojnom pogledu

bila tako slavna. Novi car, koji je jo bio dete, sta vljen je pod budno starateljstvo svojih strieva. Ali


26/125

ubrzo je nauio kako da u cilju nametanja vlastite

vlasti iskoristi njihove suparnike ambicije. Oko

1511. stao je na elo vojske i krenuo s njom iz Ku-

ska ka krajnjem severu, u rat protiv stanovnitva jed

ne jo nedovoljno pokorene i stalno nemirne pokra

jine. Pre nego to e se zaustaviti u Tumipampi, kod

plemena Kanjar (Kanarr), osvojio je teritoriju ple

mena aapuja (Chachapuya) koje je ivelo na de

snoj obali reke Maranjon (Maranon). Zatim je uputio vojsku dalje od Kita, protiv plemena Kara i nje

govih saveznika. Tako se upustio u dug i surov rat

koji e potrajati desetak godina.

Otpor plemena Kara bio je u stvari jai nego to se

moglo pretpostaviti na osnovu veliine te etnike gru

pe. Carska vojska, koja je izgubila na homogenosti

ono to je bila dobila na brojnosti, prolazila je kroz te

ka iskuenja. Njenu sposobnost delovanja ogrania

valo je to to se previe udaljila od izvora snabdevanja.

Bes zbog toga to se nalazi u kripcu smenjivao se u

njenim redovima sa rastuim oseanjem zamora, to

je dolazilo do izraaja u svakojakim krvoednim ispa

dima ija je rtva bilo lokalno stanovnitvo. U trenutku kad se najzad nazirala pobeda, na drugom kraju

Carstva iznenada je napalo pleme irivano, pa je Hu-

ajna Kapak bio primoran da smanji broj vojnika na se-

vernom frontu, a to je plemenu Kara omoguilo da

privremeno obnovi neprijateljstvo. Carstvo je prvi put

bilo prinueno da pree u defanzivu.

Meutim, teritorija plemena Kara bila je oko

1523. zauzeta, ako ne i potpuno umirena, pa je voj

ska Inka stigla do doline Ankasmaja (Ancasmayo) na

dananjoj granici Ekvadora i Kolumbije. Verovatno

je dospela do oblasti Pasta, ali izgleda da nije uspela

- ili da nije imala ni nameru - da se tu trajnije odri.

Suveren je tada ve bio obuzet sasvim drukijom


27/125

brigom. Neka nepoznata bolest poela se strahovito

brzo iriti (bez sumnje variola, ili velike boginje, bo

lest koju su Evropljani doneli u Novi svet). Dok je

zaraza kosila genetski neotporno stanovnitvo, na

nebu su se pojavljivali udnovati znaci, a na pone

kim mestima na obali uoena su tajanstvena bia ko

ja su izala iz mora. Bogovi, kad su im svetenici po

stavljali pitanje o tome kakvo znaenje valja pridati

svim tim udesima, ostajali su neobino utljivi. Oko1528. i sam je Huajna Kapak postao rtva poasti ko

ja je ve bila odnela dvesta hiljada njegovih podani

ka. A moda je, kako tvrde neki izvori, u stvari bio

otrovan. Umro je nekoliko dana kasnije, ostavljajui

Carstvo u stanju najdubljeg nespokojstva i najvee

neizvesnosti u pogledu budunosti koja ga eka.

panci, predvoeni Fransiskom Pisarom (Franci

sco Pizarro), izviali su za to vreme obalu na koju su

se nameravali iskrcati.

III. - Razlozi za ekspanzionizam Inka

Kuskanskoj konfederaciji kojom su upravljale Inke bilo je potrebno manje od jednog stolea da

stvori najprostranije carstvo prekolumbovske Ameri

ke. Teritorije koje je ona osvojila neprekidnim rato

vanjem pokrivale su povrinu od 950.000 km2, jed

naku povrini Francuske, Italije, vajcarske i Bene

luksa uzetih zajedno. One su se prostirale sa severa

na jug, shodno osovini kordiljera, na vie od 4.000

km, od doline Ankasmaja do doline Maule. Na zapa

du su bile oiviene Tihim okeanom. Na istoku ih je

linija utvrenja titila od upada neukrotivih i grabe

ljivih praumskih plemena iz Amazonije, koja su

povremeno nastojala da se popnu obroncima Anda i

uvrste u planinskom podruju.


28/125

Stanovnitvo obuhvaeno granicama Carstva bilo

je predmet maglovitih i protivrenih procena koje

poivaju na jo uvek nesigurnim osnovama, ali mo

e se nagaati da je uoi dolaska Evropljana prevazi-

lazilo desetak miliona. Bilo je podeljeno na stotinjak

etnikih grupa, meusobno razliitih kako po velii

ni, tako i po jeziku i kulturi. Svi ti etnosi, ma koliko

da ih je mogla spajati izvesna "zajednika tradicija"

nastala u osvitu istorije, za vreme velike epohe sve-andskog jedinstva, a naavi se ponovo na okupu za

hvaljujui Inkama, ipak su predstavljali izvanredno

disparatnu politiku celinu.

Kakva je to neumoljiva potreba primoravala Ku-

sko da oko sebe okuplja tolike zemlje i narode? ta

je to izazivalo toliku glad za osvajanjem? Opravdava

jui svoj imperijalizam, Inke su pribegavale skoro

istim onim objanjenjima kojima e se kasnije sluiti

panci da bi opravdali svoj. Tvrdili su da je njima

pao u deo zadatak da civilizuju narode Anda koji su

se jo nalazili u stanju varvarstva. Te narode, koje su

obino optuivali da ive u rodoskrvnim vezama, da

jedu ljudsko meso i da se nalaze u stanju stalnog rata, trebalo je da oni, Inke, naue zdravim srodni-

kim odnosima, gajenju kukuruza i umetnosti ivlje

nja u miru, dakle onome po emu se "civilizovan"

ovek razlikuje od "varvarina".

Kusko na izgled nije bio niim predodreen da

preuzme na sebe tu misiju, na koju je polagala pra

vo svaka andska etnika grupa, smatrajui da samoona uva civilizaciju, da upravo ona predstavlja istin

sko oveanstvo. Inke, posmatrani u svetlu onoga

to znamo o njihovoj kulturi, ne izgledaju kao izu

zetno agresivan narod. Za razliku od svojih actekih

savremenika iz centralnog Meksika koji su gajili pra

vi kult ratovanja, oni, reklo bi se, nisu preterano ve-


29/125


30/125

ma, pomou kojega je odravano jedinstvo konstitu

tivnih delova Carstva, primoranih da prihvate vrhov

nu vlast Kuska. Smatra se da je Javar Vakak neto

pre svoje smrti na brzinu preduzeo ekspediciju na

visoravan, s jedinim ciljem da sprei raspad kuskan-

ske konfederacije koju su potresali estoki nemiri.

Neki njegovi naslednici kretali su u vojne pohode

ne toliko da bi pripojili nove teritorije koliko da bi

onemoguili centrifugalne sile koje su, delujui nateritorijama to su ve bile pod njihovom vlau, ne

prestano dovodile u opasnost njihovo ogromno, ali

krhko plurietniko i plurikulturno politiko zdanje.

Osvajaki rat je unutar Carstva bio osnovni ini

lac integrisanosti i mobilnosti drutva. On je pred

stavljao kolektivni cilj koji je udruivao pobeene i

potinjene narode. Ostvarenje jednog takvog cilja

bilo je dovoljno unosno da bi u oima tih naroda

postale vidljive i prednosti zavisnog poloaja u koje

mu su drani. Ratnici koji bi se istakli u borbi mogli

su pretendovati na neka zvanja, na neka dobra, a na

roito na ropsku radnu snagu, uzetu iz redova zaro

bljenika. Ugled koji su sticali svojim podvizima i nagrade koje su uz to ile prenosili su se i na celinu et

nike grupe kojoj su pripadali. Ne moe biti sumnje

u to da se veoma rano obrazovala "stranka rata",

kroz koju su poglavice potinjenih etnosa, moda

ak jo vie nego pripadnici plemena Inka, stalno vr

ili pritisak na vlast da krene u nova ratna osvajanja

koja bi im pruila priliku da poprave svoj poloaj.

Uz to, prenos bogatstava do kojega je dolazilo

ekspanzijom Carstva neminovno je navodio male et

nike grupe, svesne svoje izolovanosti i slabe od-

brambene sposobnosti, da se namerno ukljue u or

bitu Kuska. Tako se pleme ina sa june obale

udruilo sa Inkama da ne bi moralo, pre ili posle,


31/125

podneti posledice njihove najezde, ali i da bi moglo

uestvovati u podeli dobitaka koje je donosio njihov

imperijalni poduhvat. Ako je verovati poglavicama

plemena ina, suvereni Inka su esto nastojali da

uvere periferijske populacije kako Carstvo predsta

vlja jedini mogui politiki okvir, pa su im pomou

raskonih poklona ukazivali i na korist koju mogu

imati ako se u nj ukljue.Meutim, za vladavine Huajna Kapaka, imperija

lizam Kuska se skrio o uporni otpor etnikih grupa

na krajnjem severu. Velika carska vojska, u kojoj su

Inke tada ve predstavljale samo manjinu, zaglibila

se u operacijama smirivanja koje nisu dovele ni do

kakvih blistavih pobeda, pa ak ni do konanog

uspeha. Projekat udruivanja u Carstvo, suoen na

laj nain sa neuspehom, poeo je do te mere gubiti

kredibilitet, da je do opasnih ustanaka, koji su bili

izraz tenji ka autonomiji, dolo u samom sreditu

sveandske drave. Znai li to da je Carstvo, samim

tim to je doseglo svoje konane granice, sad bilo

osueno da se raspadne? Takvim tvrenjem potce-nili bi se napori koje su Paakuti i njegovi naslednici

uloili u organizovanje osvojenih teritorija, kao i u

to da se mozaik starih etnikih grupa sa Anda uklju

i u potku jednog novog drutvenog poretka. Ali

Kusko se bio proirio suvie daleko i - pre svega -

suvie brzo da bi ti napori imali vremena da donesu

plodove. Osvajaki rat je nesumnjivo jo uvek bio

neophodan za koheziju Carstva u trenutku kad ona

vie nije bila moguna. Uprkos blistavim ostvarenji

ma vidljivim u unutarnjem razvoju Carstva, za vlada

vinu Huajna Kapaka pre bi se moglo rei da obelea-

va poetak opadanja moi Inka nego njen vrhunac.


32/125

III poglavlje

PRIVREDA, DRUTVO, DRAVA

Da li je Carstvo Inka bilo "socijalistiko" ili "totali

tarno"? Je li po svom karakteru bilo "feudalno", "patrijarhalno" ili "robovsko"? Da li je svim svojim podanicima prualo blagostanje - ili ih je, naprotiv, do

vodilo u stanje najvee bede?

Ta pitanja, koja su sebi postavljale generacije isto-riara i etnologa, danas izgledaju isprazna. Pre nekoliko godina, izvori kojima su se oni inspirisali - uglavnom hronike konkistadora - ukazuju se u novoj sve-tlosti, dopunjene novootkrivenim arhivskim dokumentima. Ti dokumenti predstavljaju izvetaje o po-

setama - to jest, administrativne dopise koje su uXVI veku sastavljali panski inovnici, na osnovu istraivanja vrenih putem upitnika i voenih u upra

vo osvojenim oblastima, u kojima kolonijalni reim jo nije bio potpuno unitio tradicionalno ureenje.

U poreenju sa hronikama - koje, uostalom, nisu toliko sporne zbog injeninih podataka sadranih u njima koliko zbog tumaenja koje o tim injenicama nameu - izvetaji o posetama imaju tuprednost to opisuju lokalni ivot u Carstvu pridra

vajui se fakata posmatranih na sistematian nain, ito bez ikakvih literarnih pretenzija, i ne nastojeida bilo ta opravdaju ili dokau, izvetavaju o tomekako se carska vlast odnosila prema najniim slojevima potinjenog stanovnitva. Istraivanja, kojima jekorienje ovih dokumenata omoguilo da se usme-


33/125


34/125

e, sa zidovima od grubo spojenog kamenja, raspo

reivane su bez vidljivog plana, u funkciji ovlano is-

korienog topografskog izgleda tla. Ponekad su bile

nanizane na uzanim terasama; ponekad pak stisnute

oko malih dvorita, oblikujui, pomou tesnih ulii

ca, odvojene alveole. Takvih je graevina u nekim

naseljima bilo i vie stotina, a u drugima tek nekoli

ko desetaka. Veina njih je sa dve ili tri strane bila

zatiena strminom neke litice, a sa prilazne strane,debelim bedemima rasporeenim u cik-cak liniji.

Odbrambeni karakter zdanja u kojima su iveli ljudi

svedoi o stanju nesigurnosti koje je u Andima vla

dalo pre nego to je uveden mir Inka. Ali injenica

da na arheolokim nalazitima nema ni vode ni re

zervoara, te da je medu ruevinama uoen malen

kapacitet skladita hrane, ukazuje na pravu prirodu

ratova koji su mogli izbijati medu susednim naselji

ma. Naime, do najbliih izvora ponekad treba prei i

vie kilometara. to se pak tie etvi, one su morale

biti ostavljane na poljima, u podzemnim silosima, a

to e rei, nadohvat eventualnom neprijatelju.

Svako je naselje nastanjivao skup porodica koje subile objedinjene srodnikim ili branim vezama, i koje

su predstavljale jedan ajlu (ayllu). Meutim, ta gru

pa, koja je bila vezana za mesto i teila endogamiji, ni

je predstavljala ni klan ni srodniku skupinu sa zajed

nikim poreklom. Izgleda da je unutarajlua poreklo

oznaavano po direktnoj mukoj liniji za mukarce i

po direktnoj enskoj liniji za ene, tako da su mukar

ci poticali od svog oca, a ene od svoje majke. Ovaj si

stem paralelnog potomstva bio je naroito rasprostra

njen u centralnim i junim Andima. Dokumenti iz jed

nog suenja zbog idolopoklonstva, odranog u obla

sti Arekipe (Arequipa), pokazuju da je u XVII veku du

nost sahranjivanja pokojnika jo padala u deo direkt-


35/125

nom potomku istog spola. Uz to, parohijske knjige,

kao to su one iz Paukartamboa (Paucartambo) blizu

Kuska, otkrivaju da je sredinom sledeeg stolea, u

nekim oblastima junog Perua, prezime jo uvek pre

lazilo od oca na sina i od majke na ker. Sistem pa

ralelnog porekla, formulisan na treem koncilu u Li-

mi koji je pokuao da pronikne u njegova naela,

ostao je na snazi sve do kraja kolonijalnog perioda.

Porodica, svedena na brani par i njegovu decukoja jo nisu stupila u brak, predstavljala je proiz

vodnu i potroaku jedinicu unutar koje se obavljala

podela rada. eni su padali u deo kuhinjski poslovi i

odravanje nastambe. Mukarcu su sledovali poljski

radovi i izvesni zanatski poslovi kao to je lonar-

stvo, pa ak i izrada tkanina. Brana zajednica bivala

je ustanovljena nakon kraeg ili dueg perioda pred-

branog zajednikog stanovanja, koji su mogui su

prunici koristili da bi pod strogim nadzorom rodi

telja videli kako se slau. Kad bi jednom i formalno

bio uspostavljen, brak, kojim je jedinka sticala pot

punu samostalnost i postajala punopravan lan svog

ajlua, nije mogao biti razveden bez nekog ozbiljnograzloga. Mada su mukarci sa viim drutvenim po

loajem ponekad imali i vei broj ena, monogamni

brak je svuda bio pravilo, a poligamni izuzetak.

Konstitutivne domae elije ajlua priznavale su

na svom elu poglavicu zvanog kuraka, koji je obi

no bio potomak osnivaa grupe. Kuraka je delio ze

mlju, organizovao zajednike radove i reavao spo

rove. Ajlu je uz to priznavao sopstveno zatitniko

boanstvo zvanovaka, koje je najee bilo predak

kurake i na koje se ovaj poslednji pozivao u vrenju

svoje vlasti. Vaka je prebivao u nekoj oblinjoj pla

nini, gde su mu, na mestu obeleenom nekim sta

blom, nekim izvorom ili hridinom, prinoene rtve


36/125

kako bi omoguio rast stoke i obezbedio etvu. Pokojnici su ostavljani u stenovitim pukotinama te sveteplanine, u ijoj je unutranjosti trebalo da se pridrueobogotvorenom pretku. O obredima potovanja va-ke opirno su izvetavali panski misionari, koji suuporno nastojali da ih dokraje. Ali slinost tih obreda sa mnogim oblicima verskog ponaanja koje da

nas posmatraju etnolozi pokazuje koliko su ti skorotrovekovni pokuaji iskorenjivanja bili uzaludni.

Ajlu je imao vlastito zemljite zvano marka. Panjaci marke, iroki stepski prostori koji su se pruali do granica snenog podruja, ostajali su u zajednikoj svojini. Tim stepama, gde u gustim busenimaraste kratka trava, slobodno je mogla raspolagatisvaka porodica, gajei stado ije je uvanje bilo po-

veravano deci ili mlaima. Oblast Anda, naime, bilaje u prekolumbovskoj Americi jedina u kojoj su ljudigajili stoku. Stoarstvo je poivalo na pripitomljenjudveju vrsta iz porodice deva, alpake i lame, iji je di

vlji predak bez sumnje iveo na andskoj visoravni.

Alpaka je domaoj proizvodnji sukna davala vunusvog gustog runa. Lama je pak sluila kao ivotinjaza prenos, jer je na kraim razdaljinama mogla po-neti teret teak do 30 kg. Ali od ovih dveju ivotinja

bilo je i drugih koristi. Od njihovog mesa, iseenogna tanke trake pa suenog na suncu, pravljeni suarki (charkt). Njihova je koa koriena za izradusandala, remenja i torbi. Njihove su kosti sluile zaizradu igala, kao i razliitih alata. ak je i njihov izmet prikupljan, jer je on, u krajevima sa krljavom

vegetacijom od retkih oniskih stabala, mogao zame-niti drvo za loenje.

Za razliku od panjaka, obradivo zemljite je delje-no, i svaka porodica dobijala je svoj deo. Kad bi porodice kojima su ti delovi bili dati na korienje iezle,


37/125

oni su vraani u zajedniki zemljini fond, dok je za

nove brane parove odvajan nov deo. Svaki takav deo

bio je sainjen od parcela smetenih u razliitim eko

lokim podrujima kojima je upravljao ajlu, tako da je

svaka porodica mogla da koristi sve pogodnosti to ih

je pruala prirodna sredina. Deo je morao biti dovolj

no velik da obezbedi ivot porodici kojoj je dodeljen.

Bio je promenljiv, u zavisnosti od kvaliteta zemljita i

trajanja njegovog odravanja u stanju ugara, to jeuzimano u obzir pri odreivanju zemljine merne

jedinice, tupua. Naime, tupu je bio povrina neop

hodna za ivot jedne osobe. Jedan tupu suve zemlje,

koji se posle svake godine obraivanja podvrgavao

dugom periodu odmaranja, nije, dakle, bio istih di

menzija kao tupu navodnjene zemlje koji se iz godi

ne u godinu mogao obraivati bez prekida.

Odvijanjem agrarnog ciklusa i obavljanjem delat-

nosti koje je on obuhvatao bila je omoguena i raz-

mena rada meu lanovima ajlua. Prilikom setve i

etve susedne su porodice pomagale jedna drugoj.

Najrasprostranjeniji oblik te uzajamne i neceremoni-

jalne pomoi bio je ajni (ayni). Korisnikajnija morao je onima koji su mu pruili uslugu, kad bi mu

oni to zatraili, da vrati tano onu koliinu rada koju

je od njih dobio. Uivaoci drugih oblika pomoi bili

su udovice, bolesnici i starci, ija su polja obraivali

svi sposobni lanovi ajlua, kao i mladi brani paro

vi, ije su kue gradili svi stanovnici naselja. Pripada

nje ajluu donosilo je radne obaveze, ali se njime sti-

calo i pravo na rad zajednice, iz ega su proisticale

mnogobrojne veze solidarnosti. Mnoge kulturne

osobine koje su stariji autori loe tumaili, a koje su

kasnije pruale povod za isticanje "socijalistikog"

karaktera drave Inka, proistiu u stvari iz postojanja

tih drevnih veza naseljskih solidarnosti, u iju se mre-


38/125

u svaki andski seljak oduvek uklapao. One nisu sve-doanstvo o nekakvom staranju careva da radom svihobezbede blagostanje svakome, ve o dubokoj potre

bi malih agro-pastoralnih zajednica da uvrste svojuunutarnju povezanost u suoenju sa okruenjemkoje im je palo u deo i kojim je valjalo ovladati.

Iz tog okruenja, koje je nametalo surove, i u tojsurovosti najoprenije uslove, andsko je seljatvo

umelo da izvue znaajnu korist. Broj biljnih vrstakoje je ono putem selekcije i sve izrazitije specijalizacije uspelo da uini produktivnima procenjen jena preko etrdeset. Svaka od tih vrsta odgovara jednom odreenom ekolokom pojasu. Krompir, ki-noa, kukuruz, pasulj, paprika, tikva, manioka, kikiriki, avokado, pamuk- da spomenemo samo one glavne - niu se od hladnih zemljita na znatnoj visinido niskih i toplih dolina u podnoju planina.

Prehrana je ipak najvie zavisila od uzgajanja go-moljaa iji su bezbrojni varijeteti sluili za razliitespecifine upotrebe. Krompir, uluku (ulluku), ma-

va (mashwa)i oka zauzimali su ekoloki pojas nepo

sredno ispod onog stepskog, to e rei, relativno ravna zemljita to se diu nad dolinama. Davali su visokeprinose, mada su uzgajani pomou lakvaa (motike,lakwash) i akitakle, presavijenog rala snabdevenogosloncem za nogu (chakitaqlla). Ali este klimatskenepravilnosti, na koje su ove gomoljae posebno ose-tljive, inile su proizvodnju veoma nesigurnom. ak iu dananje vreme, najmanja promena u reimu kia itemperatura dovoljna je da uniti berbu koja je obea

vala da e biti izobilna. Zato je shvatljivo zato je tako velik znaaj pridavan postupcima konzervacije kojisu omoguavali skladitenje. Glavni od tih postupaka sastojao se u dehidraciji gomolja, tako to su na-

izmenino izlagani sunevoj jari i estokom mrazu to-


39/125

kom australne zime. Vikovi tih namirnica, na taj nain dovedeni u stanje nazvano unjo (chuno), osta jali su jestivi tokom vie godina.

Gomoljaama je pridodavana jedna itarica, ki-noa, koja zahteva uvek istu koliinu padavina karakteristinu za via podruja i koja je isto toliko osetljivana klimatske promene. U ishranu siromanu mineralnim solima, taj andski pirina, koji raste u obliku i-

praja, unosio je elemente koji su joj nedostajali. tose tie kukuruza, odavno svuda poznatog i svuda ce-njenog, on je uzgajan u niim predelima, na padinama iznad dolina, na mestima izloenim suncu i zatienim od vetra i mraza, dakle onima gde vladaju povoljni mikroklimatski uslovi. Skrenuta je panja na toda su mesta koja ispunjavaju sve te uslove retka u An-dima. Toj je biljci, naime, istovremeno potrebno imnogo vode i mnogo toplote. Meutim, tamo gdeima dovoljno vode klima je otra, a tamo gde ima do

voljno toplote padavine su krte. Mogue je, dakle, dase u mnogim oblastima u viim podrujima kukuruzdugo uzgajao uglavnom radi zadovoljenja obrednih

potreba, kao to je sluaj sa proizvodnjom piva (ava,ashwa) koje se troilo prilikom svetkovina, ili za izradu brana (sanku) koje je ulazilo u sastav rtvenih idrugih ponuda. Ali Inke su njegovu proizvodnju pod-sticale kako bi udovoljile rastuim potrebama draveza vikovima koji imaju veu energetsku vrednost nego kinoa, i koji mogu da se lake skladite i due uva ju nego krompir, uluku, mava i oka. Rast proizvodnje kukuruza iao je uporedo sa irenjem Carstva i izgradnjom njegove dravne strukture. Meutim, potosu ga mehanizmi vlasti u potpunosti stavljali pod svo

je, on je slabo uticao na prehrambene navike seljakakoji je uvek ostao papamikuk (papamikuq), "jelac

gomolja".


40/125

Kukuruz, kao loe prilagoena biljka ije je uzga janje bilo mogue samo na padinama, zahtevao jeda tle bude terasasto ureeno, a esto i da bude na

vodnjavano. Ti radovi na pripremi terasastih povrina, esto dinovski po svojim razmerama, iznenau

ju domiljatou s kojom su ostvarivani. U Pisaku(Pisac) blizu Kuska, kao i u Laraosu u gornjem Ka-njeteu, terase se prostiru poput ogromnih stepeni

ta od dna doline do vrha planine. Podravane malim zidovima, razliitim po visini u zavisnosti od nagiba terena, one se na vie kilometara savreno pri-lagoavaju svim krivuljama tla. Kanali prihvataju vodu sa susednih gleera i raspodeljuju je tako da sveterase bivaju podjednako navodnjene.

Mada je namena terasa i kanala u sutini pre bila utome da se omogui uzgajanje kukuruza nego da seodgovori na nekakav veoma hipotetini demografskipritisak - koji je, uostalom, po ne tako visoku cenumogao biti otklonjen osvajanjem novih polja naplodnom pojasu stepe, valja ipak priznati da je znatan deo tih radova na ureenju tla izvren za vreme

Inka. Ali tehnika terasiranja i navodnjavanja tla bila je poznata i primenjivana ponekad i na znatnim po vrinama, naroito u Huaroiriju (Huarochiri), jopre ekspanzije Kuska. Inke su se u ovoj oblasti, kao iu mnogim drugima za koje su vezali svoje ime, zadovoljile unapreenjem ranijih otkria.

II. - Vlast u plemenskoj zajedniciSistem preraspodele

Ajlu nije bio neki vii oblik drutvene organizova-

nosti, ve samo element na osnovu kojega se izgra

ivalo andsko drutvo. Ajlui su se, naime, nalazili u

mreama asimetrinih veza. Odravali su odnose ko-


41/125

ji su ih ujedinjavali u okvirima zavisnosti od jednogamedu njima, pa su na taj nain bili organizovani kaoplemenske zajednice pod vlau poglavice (cheffe-rie*) koje su po svojoj veliini bile nejednake. Poglavice zavisnih ajlua bili su potinjeni poglavici dominantnog ajlua, koji je delovao kao kuraka svih ajlua. Tako isto su vake zavisnih ajlua bile podreene vaki dominantnog ajlua, koji je predstavljao bo

ga zatitnika svih podanika glavnog poglavice.Za plemenskog kuraku stanovnitvo svih tih aj

lua vezivalo se nizom obaveza koje su oznaavalestanje potinjenosti u kojemu je ono odravano.Svaki je ajlu morao da obrauje one delove zemljekojima je kuraka, na osnovu dodeljenih mu prava,raspolagao na njegovom zemljitu. Odrasli mukarciiz zajednice morali su u toku godine, u vreme koje

je odgovaralo pojedinim poslovima, raditi na krenju i sejanju tih delova, kao i na ubiranju plodova snjih, pre nego to bi to isto uinili na svojim vlastitim posedima. S druge strane, svaki je ajlu moraostalno davati na raspolaganje kuraki izvestan broj

radnika koje je ovaj koristio da mu uvaju stada, dapredu i tkaju vunu njegovih ivotinja, te da obavlja ju sve poslove potrebne za odravanje njegovog domainstva. Ti su se radnici smenjivali u izvravanjudobivenih zadataka, tako da je kuraka neprekidnokoristio njihove usluge. Na sve odrasle mukarce ajlua dolazio je red da obavljaju tu slubu, poznatupod imenom mita, koja im je sledovala u pravilnim

* Izvedeno od francuske rei chef(poglavica). Oznaa va ne samo onaj deo plemenske zajednice koji se nalazipod vlau jednog poglavice, ve i sam sistem plemenske

vlasti, kao i teritoriju koju ona pokriva. Odgovarajui izraz

u naem jeziku ne postoji. (Prim, prev.)


42/125

intervalima, a trajala je najee od tri meseca do jedne godine.

Kuraka je, dakle, periodino sticao pravo na radnu snagu svakog svog podanika, a imao je stalnopravo na radnu snagu jednog dela zajednice kojamu je bila potinjena. Raspolagao je, dakle, izve-snom koliinom ljudske energije koju je u poljopri

vrednim i stoarskim poslovima, kao i u drugim pro

izvodnim delatnostima, koristio iskljuivo u sopstve-nu korist. Nikad, meutim, nije imao pravo da neposredno koristi dobra stanovnitva koje mu je bilopotinjeno. Iako je bio korisnik prava na tui rad(to jest, na kuluk), on nije imao pravo da od stanovnitva zahteva i davanja u naturi (to jest, poreze).Oporezivanje se u Andima pojavilo tek posle pan-skog osvajanja, pa je kolonijalnoj upravi tim tee bilo da ga uvede to se ono protivilo vaskolikoj domaoj tradiciji. Znatno posle Konkiste, oni isti Indijancikoji su posluno odlazili u rudnike Potosija ili Huan-kavelike (Huancavelica), da tamo u uasnim uslovi-ma obavljaju posao koji im je bio nametnut, pruali

su estok otpor prikupljanju poreza, smatrajui ganepodnoljivom nepravdom.

Meutim, korienje prava na tui rad nije biloautomatsko. Da bi ga dobio, kuraka je morao dapodnese formalan zahtev, pa ak i da to ini redovno, kako bi bio u mogunosti da takve zahteve i dalje podnosi. Uz to, morao je poneto i da uini zauz

vrat. Tui rad ga je obavezivao da daje poklone. Primoravao ga je da dokazuje kako je iroke ruke. U Iz-vetaju o poseti pokrajini Leon de Huanuko (Londe Hunuco), a nekoliko godina kasnije i u Izveta-

ju o poseti pokrajini ukuito, spominju se neki vidovi ispoljavanja te institucionalizovane dareljivo

sti. U njima se posebno istie da je kuraka bio od-


43/125

govoran za izdravanje svih koji su mu sluili. Ljudima iji je rad iskoriavao morao je davati obilneobroke sainjene od namirnica koje su bile posebno

vredne zbog svoje relativne retkosti. Te namirnice,kao to su meso, kukuruz, koka, pivo, obino su troene prilikom svetkovina, pa su stoga i poslovi u toku kojih su one deljene dobijale izgled sveanosti.Kuraka je isto tako bio duan da hrani radnike koji

su mu uvali stoku, kao i one koji su mu, u okvirumite, preli i tkali vunu. Ali dok god ih je drao usvojoj slubi, morao je, pored hrane, da im obezbe-uje i stan, da ih odeva, pa ak i da im daje alat. Kad

bi se njihovo sluenje zavrilo, vraao ih je kui da jui im neto vune, poneki komad tkanine, a katkadi nekoliko ivotinja koje bi uzeo iz svojih stada.

Pored tih neposrednih nadoknada za rad u njegovoj slubi, kuraka se morao starati o materijalnojobezbeenosti svih lanova plemena koji su mu bilipotinjeni. Namirivao je potrebe siromanih, siroadi, udovica, krae reeno vaka (waqcha), ljudi iju

je privrenost sticao svojim poklonima. U sluaju lo

ijih prinosa, zadovoljavao je potrebe porodica kojima je pretila glad i koje je, dajui im hranu, dovodiou stanje jo izrazitije potinjenosti. Njegove su rezerve sluile za ublaavanje posledica snanije izraenih i izuzetno estih poremeaja u poljoprivredi,a liberalan nain na koji ih je on koristio uveavaomu je ugled i jaao vlast.

Tako je kuraka vrio preraspodelu, u oblikuproizvod, onog rada koji je iskoristio. Vaka, ijimse potomkom on proglaavao, vrio je istu funkciju.On je predstavljao drugi pokretaki element tog sistema preraspodele. Kao i kuraka, posedovao je zemlju koja je obraivana kolektivnim radom. I takoe

kao kuraka, morao se pokazivati dareljivim prema


44/125

onima koji su mu sluili, kako bi i dalje mogao kori

stiti njihov rad. Davao je dobra kako bi stekao pravo

na ljudsku radnu snagu, a pravo na korienje te

snage imao je samo pod uslovom da daje dobra.

Ali nikuraka ni vaka nisu preraspodivali sveu

kupni proizvod onog rada koji su koristili. Prvi hro-

niari skretali su panju, ponekad ne bez zadnje mi

sli, na pozamano bogatstvo ponekih poglavica i lo

kalnih svetilita ija su skladita bila krcata poljoprivrednim proizvodima, namirnicama, tkaninama i vu

nom, i ija su se stada na stepama visoravni pruala

u nedogled. Njihova zapaanja, ma koliko mogla biti

preuveliana, ukazuju da je postojei sistem prera-

spodele u prvom redu koristio onima koji su njim

upravljali. On ne samo da nije odravao homoge

nost zajednice obuhvaene vlau poglavice, ve je

u njoj izazivao socijalnu diferencijaciju koja je tu za

jednicu delila na pojedince zvanekapa, priteaoce

vlasti, "monike", na jednoj strani, i na obine ljude,

naroito one iz sloja vaka, na drugoj. Pripadnici

grupe kapa izdvajali su se poligamnim nainom i

vota, ukrasima i fino otkanom odeom koju su nosili, probranom hranom koju su jeli. inili su uzan i

zatvoren krug u koji se ulazilo samo na osnovu po

rekla. Njihova svest da pripadaju eliti ispoljavala se

u endogamiji koju su praktikovali iskljuujui iz svo

jih branih veza porodice nieg ranga. Mitske prie

koje je Fransisko Davila (Francisco Davila) na sa

mom poetku XVII veka prikupio u oblasti Huaroi-

ri uvaju seanje na neku ker poglavice koja je po

greno verovala da je otac njenog deteta nekakav

obian seljak, "dera krompira", pa se bacila sa vrha

jedne litice, radije nego da ivi osramoena. Porodi

ce poglavica sa severnog dela obale tvrdile su da po

tiu od jedne davnanje vrste ljudi, razliite od one


45/125


46/125

loj dolini. Pleme Lupaka, na primer, predstavljalo jepravo "kraljevstvo" koje se prualo du itave zapadne obale jezera Titikaka, od zaliva kod Punoa douvale kod grada Gakija (Guaqui), i koje je poetkomXVI veka imalo vie od 100.000 stanovnika. To "kraljevstvo", iji je uticaj bio osetan u itavom podruju

junih Anda, bilo je sainjeno od est plemenskihzajednica [Sepita (Zepita), Jungujo (Yunguyo), Po-

mata, Huli (Juli), Ljave (Llave) i Akora (Acora)] kojesu se nalazile pod vlau kurake sedme zajednice(ukuito). Najvea od tih zajednica (Huli) imala je

27 ajlua, a najmanja (Jungujo) est. U poreenju saLupakama, pleme Ankara (Anqara), koje je ivelopored obala reke Mantaro u oblasti Huankavelike,predstavljalo je u to isto vreme sa svojih 10.000 do15.000 stanovnika samo malenu "kneevinu" nastaluujedinjenjem dveju plemenskih zajednica, obeju sainjenih od dvadesetak ajlua. Etnike grupe sa visoravni i iz krajeva u njenoj okolini uglavnom su bilemnogo bolje organizovane od stanovnitva kordilje-ra, koje je bilo rasparano na veoma veliki broj po

nekad sitnih politikih entiteta. Ali i one su moraleiskusiti ogranienost organizacionog modela koji je, budui nesposoban da zaustavi urotnika vrenja isprei otpadnitvo pojedinih plemenskih zajednica,odravao u velikoj nestabilnosti sve ono to su oneizgraivale i to se moglo isto tako lako sruiti kaoto je bilo i podignuto.

Mo jedne plemenske zajednice ispoljavala se nesamo u njenoj veliini, ve i u broju i znaaju kolonija koje je ona posedovala izvan granica vlastitogteritorijalnog podruja. Svaka je zajednica, naime,imala vlastite zone uglavljene unutar teritorija politiki nezavisnih etnikih grupa; te su zone inile ne

ku vrstu mree njenih kolonija. Kolonije manjih za-


47/125

jednica nalazile su se na manjim razdaljinama. estosu bile rasporeene u krugu poluprenika od tri doetiri dana hoda, u ogranienom rasponu visinskihrazlika, dakle na nevelikom broju ekolokih podruja. Zauzvrat, do kolonija najveih zajednica ponekad je valjalo putovati 25 ili 30 dana; one su bile rasporeene u svim andskim ekolokim podrujima,od pune do toplih priobalskih krajeva u podnoju

Anda i do njihovih padina na amazonskoj strani. Ako je verovatiIzvetaju o poseti pokrajini u-

kuito, "kraljevine" sa obala jezera Titikaka imale sukolonije i u priobalskim dolinama na jugu Perua,skoro 300 km daleko od jezera, pa ak i u jo udaljenijim bolivijskim oblastima Larekaha (Larecaja) iKoabamba (Cochabamba). Iz tih dalekih oblastione su dobijale kukuruz, pamuk, koku i druge tropske ili polutropske namirnice koje se na bezvodnoj

visoravni nisu mogle proizvoditi. Eksploatacija nijepoveravana lokalnoj radnoj snazi. Nju su, izgleda, ucelosti obavljali privremeni naseljenici, koji su zbogsetve ili berbe periodino dolazili iz metropole i koji

su se u koloniji tokom godine smenjivali radi uvanja obraenih polja i stada. Nain iskoriavanja kolonija zahtevao je, dakle, sezonska premetanja stanovnitva na ponekad velikim razdaljinama, od vrhova do podnoja obronaka kordiljera. Prema tome,kod stanovnika Anda, koje je primoravao na tako veliku geografsku pokretljivost, on je pretpostavljaopostojanje izvanredne sposobnosti biolokog prila-goavanja veoma velikim klimatskim promenama.

Preko svojih tako rasporeenih kolonija plemenske su zajednice nastojale da steknu neposredanpristup to veem moguem broju bogatstava koja

je pruala prirodna sredina. Pokuavale su dospeti u

stanje autarhije koje sve do naih dana, za sva and-


48/125

ska drutva, nikad nije prestajalo da se postavlja kaoideal. Taj je ideal, dodue, retko bivao ostvaren. Ali

vertikalna kontrola koju je svaka zajednica vrila nadekologijom, kao i privredna integrisanost koju je polazei od te kontrole svaka od njih ostvarivala za vlastiti raun, veoma su smanjivale obim razmene. Trgovinska delatnost, koju su neke priobalske etnikegrupe po svoj prilici ipak obavljale, esto je bila

ograniena na neredovite transakcije, u kojima sukao vrednosne jedinice ponekad sluile bale koke iliipke soli. Ona je jo ee bila svedena na obinutrampu. Trgovina, izrazito marginalna u privrednomivotu uzetom kao celina, nije mogla da dovede dostvaranja istinske monete, ni do irenja trinih institucija ije je postojanje ipak uoeno na krajnjem se-

veru Anda.

Na koji je nain plemenskim zajednicama uspe- valo da stvore kolonije u dalekim oblastima, meutuim narodima? Nema sumnje da je u nekim slua

jevima pravo plemenskih zajednica na kolonijalneenklave koje su bile u njihovom posedu poivalo,

prosto-naprosto, na odnosu snaga. U tekstu Fransi-ska Davile dosta je mesta posveeno ratovima koje

je vodilo pleme Javju (Yawyu) iz oblasti Huaroiri unastojanju da se uvrsti u toplom priobalskom podruju plemena Junka (Yunka), kao i ratovima kojimasu Junke, zauzvrat, pokuavale da prodru na visokepanjake tog istog plemena Javju. Ali ta su prava istotako mogla da budu uspostavljena na bazi reciprociteta. Neko bi pleme pristalo da na njegovoj teritorijienklavu obrazuje neka druga plemenska zajednica, stim da ona njemu prui povlasticu da na njenoj teritoriji osnuje vlastitu koloniju. Naseljenici iz one pr

ve odgovarali su za bezbednost naseljenika iz druge.

Meutim, enklave od veeg privrednog znaaja


49/125

uglavnom su zaposedali naseljenici iz vie razliitih

plemenskih zajednica, nadmeui se u njihovom is-

koriavanju. Naroito su nalazita kamene soli

predstavljala takva multietnika ostrvca, do kojih je

stanovnitvo iz svih okolnih krajeva dolazilo da se

slobodno snabdeva. Teritorijalno preplitanje prava

plemenskih zajednica i interesa na kojima su se ta

prava temeljila svakako je moralo da bude izvor sve

uestanijih sukoba.

III. - CarstvoPrelazna dravna struktura

Po zamisli njegovih upravljaa, koji su nadahnuli

i mnoge panske hroniare, Carstvo je predstavljalo

svet organizovan od strane naroda Inka. Ono je bilo

isto to i kosmos, izvuen iz stanja haosa neprekid

nim civilizatorskim delovanjem ljudi iz Kuska. Izvan

njega mogli su da postoje samo nered i varvarstvo.

Dve zamiljene linije, ukrtajui se u sreditu

prestonice i nastavljajui se sve do granica, delile su

Carstvo na etiri dela, ime je ono dobilo naziv Ta- vantinsuju (Tawantinsuyu), "etiri zemlje". One su

odvajale inansuju (Chinchasuyu) na severu, Kola-

suju (Kollasuyu) na jugu, Antisuju (Antisuyu) na is

toku i Kuntisuju (Kuntisuyu) na zapadu. U hronika-

ma se dodaje da je svaki od tih delova i sam bio po-

deljen na jedinice od 10.000 porodica, a ove opet

na jo manje jedinice od 1.000, 100 i 10 porodica.

Za svaku od tih jedinica bio je odgovoran jedan i

novnik kojemu su odgovarali inovnici zadueni za

neposredno podreene jedinice.

Takvo ideo-mitsko vienje Carstva, uvek duboko

obeleenog svojim plemenskim poreklom, moralo

je dati uverljivost tezi o jednoj despotskoj dravi sa


50/125


51/125

padale u deo. Prvu od tih dunosti predstavljalo jeizdravanje, shodno uobiajenim normama, svih ko

ji su za njih radili, a car i svetenici su to izvravalitako to su delili poljoprivredne namirnice, odeu,tkanine i druge proizvode nastale radom u njihovojslubi. Sve je to skupljano u javnim skladitima zvanim kolka (kollka). Ukljuujui se u mreu starih

uzajamnih obaveza, oni su za ljudsku radnu snagumorali davati dobra, te tako iriti postojei sistempreraspodele na sve teritorije pod njihovom vlau.Carstvo nije reprodukovalo plemensku zajednicu samo u oblasti njene strukture, ve i u oblasti njenogfunkcionisanja.

Polo de Ondegardo, istaknuti inovnik kolonijalne uprave, insistira u jednom od svojih izvetaja nainjenici da su Indijanci "dugovali samo svoju linuslubu". Oni nisu bili poreski obveznici ve davaocirada. Svi odrasli, to jest oenjeni ljudi, bili su primorani da kulue. Mogue je da su Inke i pre panacamestimino vrili pritisak da mladi ljudi stupaju u

brak to ranije, kako bi to pre postali duni da kulue. Bilo kako bilo, mnogi hroniari daju naslutitida sklapanje brakova nije izmicalo kontroli carske

vlasti, kada tvrde - mada protivno svakoj verovatno-i - da niko nije mogao uzeti suprugu bez pristankacara, ili da niko nije mogao uzeti drugu supruguosim one koju mu je namenio car.

U dravi koja osim radne snage stanovnitva nijeimala drugih resursa, birokratska kontrola demografskih tokova pokazivala se neophodnom. Vlast jeu svakom trenutku morala da zna s kojom koliinom ljudske radne snage moe raunati, kako bi jemogla racionalno raspodeliti meu raznim konku

rentskim oblastima privrede. Bilo joj je, dakle, neophodno da aurno vodi spisak svojih podanika koji


52/125

e se stupanjem u brak ukljuiti u kategoriju kulua-

ra, kao i onih koje e bolest, starost ili smrt iskljuiti

iz te kategorije. To je bio jedini cilj sveobuhvatnih i

podrobnih popisa stanovnitva, koji su konkistadore

utoliko pre impresionirali to im u Evropi XVI veka

nije bilo slinih. Njih su redovno sprovodili strunja

ci, na osnovu decimalnog numerikog sistema, a nji

hovi su rezultati beleeni na konopiima sa voro

vima ilikipuima. To bi moglo dati izvesnu uverljivost tvrenjima hroniara da je itavo stanovnitvo

Carstva bilo podeljeno na jedinice od 10.000, 1.000,

100 i 10 porodica. Ali njihova je zabluda u tome to

su kao administrativnu stvarnost shvatili neto to je

u stvari predstavljalo samo dosetljiv postupak u ra

unanju.

Stanovnitvo koje je bilo popisano kao pogodno

za kuluenje drava je upotrebljavala u poljopri

vrednim i stoarskim poslovima, ali i u drugim de-

latnostima, kao to su ureenje tla za poljoprivredu,

graevinski radovi i rat. Gradove koje e nastanjivati

carski inovnici i koji e, drei pod svojim uticajem

okolne etnike grupe, postati sredita pokrajina, Inke su izgradili kulukom. Na isti nain je stvorena i

ona ogromna mrea puteva i mostova koja i danas

izaziva divljenje i ija je rasprostranjenost procenje-

na na vie od 16.000 km. Ona se granala oko dveju

glavnih cesta ija je izgradnja zapoeta po nareenju

Paakutija, a pod vladavinom njegovih naslednika

nastavljana kao rezultat njihovih osvajanja. Prva se

cesta pruala du obale od Tumbesa do Arekipe,

odakle se nastavljala prema ileu. Druga, paralelna

s njom, povezivala je, preko visoravni i preko udoli

na u unutranjosti kordiljera, Kito u Ekvadoru sa

Tukumanom u Argentini; na njoj su se nalazili Kaha-

marka, Hauha, Vilkasuaman i Kusko. Mnogi popre-


53/125

ni putevi, vodei iz planinskih oblasti u primorje,spajali su te dve ceste iji su mnogi delovi bili poploani ili ureeni u obliku stepenita, a ponegdesu bili iri od 6 metara, iako njima nisu prolazila nikakva kola.

Pored tih cesta mestimino su se nalazila konai-ta zvana tampu. Sluila su u isti mah i kao usputnaprenoita i kao potanske stanice. Lokalno stanov

nitvo koje ih je uvalo moralo je da u njima dri idvojicu ili trojicu skorotea, uvek spremnih da prime eventualne poruke i smesta ih prenesu skorote-ama iz susednog tampua. Skorotee ili aki (cha-

ski) inili su slubu za prenos poruka koju su pan-ci zadrali, toliko je bila efikasna i brza. Caski su zamanje od jedne sedmice, od tampua do tampua,poruku upuenu sa severne granice Carstva prenosili do Kuska, na razdaljini od skoro 2.000 km.

Mrea puteva i sluba za prenoenje poruka nisunaroito doprinosili irenju kuskanske kulture i jezika - koje Inke, uostalom, nisu ni nastojali da sistematino nameu. Ali one su omoguile tenji nadzor

nad provincijama, bre slanje vojske na granice i upojedine pokrajine, kao i u unutranjost pobunjenih oblasti, kako bi imperijalni mir poivao na sigurnijim temeljima. Znatno su doprinosile uvrenjuCarstva, uslovljavajui njegovu centralizovanost i sposobnost da intervenie svuda unutar granica Tavan-tinsujua. Uz to, one e izrazito pojaati uticaj dravena drutvo pod njenom upravom, to e voditi kapreobraaju tradicionalnog drutvenog poretka.

Teei promenama, drava je usmerila svoje de-lovanje ka politici prisilnog preseljavanja stanovnitva. Tvrdi se da je tu politiku uveo Paakuti: on jenavodno premestio prvobitne stanovnike doline Ku

ska, kako bi plemenu Inka omoguio da se doepa


54/125

zemlje koje je bilo eljno. Veliki vladar je docnije ta

kvu politiku metodino sprovodio u itavom svom

Carstvu, u okviru napora na ostvarenju imperijalnog

mira, ne samo na utrb podvrgnutih etnikih grupa,

ve i svoje vlastite. Delovi onih naroda koji su, bu

dui tek nedavno pokoreni, jo uvek ispoljavali izve-

sne prohteve za nezavisnou, premeteni su u obla

sti koje su bile solidno zaposednute i nalazile se

pod vrstom upravom, a na njihovim teritorijamanaseljeno je stanovnitvo koje je, prihvativi Inke, u

politikom pogledu bilo sigurno. Ono je smeteno u

blizinu mostova, skladita i utvrenja, du glavnih

puteva i oko oblasnih sredita, kako bi ih u sluajupobune obezbedili i pruili im zatitu.

Preseljavanje stanovnitva uzelo je velike razme-

re za vreme vladavine Tupa Jupankija, a naroito

Huajna Kapaka. Ovaj poslednji, u elji da uvrsti se-

vernu pokrajinu Carstva, masovno je premetao sta

novnike dananjeg Ekvadora, na ije je mesto dovo

dio porodice iz starih i lojalnih etnikih grupa iz

oblasti Kuska. Tako su, na primer, pripadnici pleme

na Kanjar sa juga Ekvadora i plemena aapuja iz

severoistonog Perua bili razbacani sve do krajeva u

junom Peruu, gde su u trenutku panskog osvaja

nja sainjavali velike kolonije. Izgleda da su andske

etnike grupe u veini sluajeva bile, ako ne rascep-

kane, a ono liene svog demografskog potencijala, a

sistem plemenskih zajednica u kojemu su bile orga-

nizovane, poev od onih najmanjih, bio je snano

uzdrman.

Preseljeno stanovnitvo, zvano mitmak (mit-

maq), ipak je ostajalo teorijski potinjeno vlasti ku-

rake svoje plemenske zajednice. Deavalo se, uosta

lom, da ono bude dvaput prebrojano pri prvim po

pisima koje su obavili panci: jednom na mestu gde


55/125

je ivelo, i zajedno sa lokalnom etnikom grupom, a

drugi put na mestu odakle je poticalo, i zajedno sa

etnikom grupom kojoj je i dalje pripadalo. Ali uda

ljenost, u sprezi sa ekolokom slinou prvobitne

postojbine i nove sredine, nije pogodovala odranju

etnike pripadnosti. Mnogi autori, meu njima i iz

vrsni hroniar kakav je Sjesa de Leon (Cieza de

Len) , zapazili su da je mitmak stanovnitvo pore-

klom iz planinskih podruja uvek bilo preseljavanou visoke oblasti, a da je mitmak stanovnitvo pore-

klom iz niih podruja uvek bilo premetano u prio-

balske oblasti. Takvu praksu oni su tumaili kao izraz

brige Inka za zdravlje stanovnika, koje bi moglo biti

ugroeno zbog preseljenja u kraj sa drukijom kli

mom od one na koju su navikli. No u tome emo ra

dije videti izraz bojazni carske vlasti da mitmak sta

novnitvo, rasporeeno u oblastima razliitim po vi

sini i po ekolokim osobenostima, ne uspostavi me

u sobom i sa svojom plemenskom zajednicom od

nose ekonomske komplementarnosti, te da na taj

nain ne osnai organizovanost etnikih grupa iz ko

jih je istrgnuto. Naime, izolovani u nepoznatim oblastima i meu narodima koji su imali dobre razloge

da prema njima budu neprijateljski nastrojeni, mit

mak naseljenici su predstavljali drutvenu kategori

ju koja je dravi i njenim lokalnim inovnicima pru

ala neposredan oslonac. Dodue, dobijali su pa

njake, zemlju za obraivanje i sve to im je bilo po

trebno da bi na mestu koje im je odreeno obnovili

svoj dotadanji nain ivota, ali su zato bili pritisnuti

mnogobrojnim i tekim obavezama. Medu njima je

moda bila i dunost da u okviru dravne privrede

obavljaju specijalizovane poslove.

Uzrokujui nastanak te nove socijalne kategorije,

drava je u isti mah svesno sprovodila politiku pod-


56/125

jarmljivanja i time podsticala sve raireniju pojavuropskih grupa. Ako je verovati starim tekstovima, tegrupe vode poreklo od stanovnitva jednog kraja izokoline Kuska koje je Tupa Jupanki, nakon jedne izuzetno estoke pobune koju je ono izazvalo, pokorioi podelio meu ljudima iz svoje okoline. Meutim,u trenutku kad je ta pobuna izbila, ropski poloajpostojao je u Andima ve odavno. Kurake su skoro

svuda uobiajile da iz svojih plemenskih zajednicauzimaju izvestan broj "stalnih potinjenika". Poputkurak, i vladari Inka su uzimali "stalne potinjeni-ke" iz etnikih grupa koje su inile Tavantinsuju. Alipoevi od Tupa Jupankija, taj danak u ljudstvu do bio je znatno vee razmere. On je, izgleda, preuziman ne samo u pokrajinama carstva, ve takoe iprvenstveno meu ljudima zarobljenim tokom rato

va u graninim podrujima.

"Stalni potinjenici", zvani jana (yana), sluili suiskljuivo caru, ili osobama visokog ranga kao to su

vojskovoe, visoki inovnici, kurake, kojima je carte ljude dodeljivao kao znak svoje zahvalnosti ili ve

likodunosti. Oni nisu bili robovi u onom smislu kakav istoriari sredozemnog Starog veka daju toj rei.Mada lieni svakog etnikog atributa i svega to ih

vezuje za njihov narod, zadravali su pravo da imajuzemlju i da u vlastitoj svojini poseduju dobra i stoku. Nisu se mogli osloboditi svog poloaja koji je bio nasledan, ali zato su ga prenosili na samo jednosvoje dete, koje je birao njihov gospodar, kako biono zamenilo svog oca posle njegove smrti. Taj jepoloaj uz to obuhvatao veoma razliite statuse. Jana koji je sluei caru bio uesnik u raskonom i

votu dvora u Kusku nalazio se u sasvim drukijempoloaju od onoga kojemu je, igrom sluaja pri ras-

podelama, dopao neki mali provincijski kuraka. Po-


57/125

znato je da su neki od jana raspolagali dovoljnim

bogatstvom i ugledom da su mogli imati isto toliko

ena koliko i neki lokalni poglavica, te da je medu

njima bilo vie njih koji su vrili istaknute funkcije u

carskoj upravi.

Kao to je uzimala mukarce, vlast je mogla da

uzima i ene - ili, tanije, veoma mlade devojke,

dok su jo bile u detinjstvu. Te "izabranice", zvane

akla (aqlla), bile su zatvarane u manastire Sunca,gde su dobijale obrazovanje pod nadzorom starijih

ena koje su pripadale plemenu Inka. Poto bi pro

le kroz pubertet, neke su postajale careve drugo-

stepene supruge, dok su druge davane u brak oso

bama kojima je car eleo izraziti zahvalnost. V

Anri_Favr - Inke

Documents

Transcript of Anri_Favr - Inke