Alexandra Potter~Luda ljubav

8/17/2019 Alexandra Potter~Luda ljubav

1/280


2/280


3/280

Zahvalnost

Zahvaljujem se Izobel Ejkenhed i svima u Hoderu što su udahnulinovi život ovoj knjizi i dali joj čaroban novi omot! Veliko hvala, kaoi uvek, mom predivnom agentu Stefani Kabot.

Takođe želim da se zahvalim i svojoj sestri Keli, mojim predivnimroditeljima, i svim predivnim prijateljima sa obeju strana Atlantika.

Mašta se pretvorila u stvarnost, i nekoliko godina nakon što samnapisala ovu knjigu, preselila sam se u Los Anđeles i otpočela novi

život. Hvala svima za sve divne trenutke, i nadajmo se da će ih biti još mnogo.

Za Keli, moju voljenu stariju sestru, koja ludo uživa u Los Anđelesuveć 25 godina...


4/280

Spisateljičino pismo

Zaista sam uzbuđena zbog novog izdanja knjige Ludo zaljubljena. Napisalasam je pre više od deset godina, i tada nisam imala pojma da će se pokazatikao predskazanje za to kako će se i moj vlastiti život preokrenuti. Naime, daću nekoliko godina kasnije poći Frenkinim stopama i slomljenog srca, sa

koferom u ruci, pa uskočiti u avion za Los Anđeles...Ali da se na trenutak vratimo unazad. Nazad u rane devedesete, kad sam

prvi put dobila nadahnuće za ovu priču. U dvadeset prvoj, kad sam napustilastudije i nisam znala šta želim da radim u životu, odlučila sam da posetimsestru koja živi u Los Anđelesu.

Od momenta kad je avion dotakao tlo losanđeleskog aerodroma, život mise potpuno promenio. Umesto odlazaka na fakultetska predavanja, sada sam

išla na zabave s filmskim zvezdama na Holivud Hilsu, gde sam upoznalagomilu otkačenih likova koji će mi kasnije pokrenuti maštu. A onda, ovde jei vreme bilo sjajno! Ne nazivaju Kaliforniju „sunčanom” bez razloga.Zamenila sam vunene džempere bikinijima, a umesto tmurnog neba, sada sumoj vidokrug krasile palme. Preko nedelje sam radila razne poslove, avikendom bismo sestra i ja njenim mustangom iz 1966. odlazile na plažu ivozile rolere stazom koja se proteže uz okean. Tamo sam se najboljezabavljala i još imam spomenare prepune uspomena.

Ali posle nekoliko meseci, želja da postanem spisateljica vratila me je uBritaniju, i konačno u London, gde sam nastavila da radim za razne ženskečasopise, pre nego što sam konačno skupila hrabrost da napišem prvi roman,Šta ima novo, mačkice. Usledio je ugovor, a zatim je došao.

Ludo zaljubljena. „Piši o onome što znaš” savet je koji se često daje piscima, pa sam iskoristila svoje iskustvo iz predivnog razdoblja provedenog


5/280

u Los Anđelesu, pisala o ljudima koje sam upoznala, o pustolovinama kojesam doživela, i dok sam pisala nisam ni pomišljala da će se mašta pretvoritiu stvarnost...

A ipak desilo mi se, nekoliko godina nakon izdavanja, poletela sam ponovo u zemlju knjige Ludo zaljubljena. Ali ovoga puta se pokazalo da nijeu pitanju samo poseta. Kao i Frenki, zaljubila sam se i, pre nego što sam seosvestila, zamenila sam život u Londonu za život na plaži Venecija.

Uglavnom se u raznim časopisima i novinama piše o zvezdama koje živeu Los Anđelesu, a ipak se u tom gradu anđela nalazi još mnogo zanimljivosti.Svakako je zabavno kad primetite najslavnije svetske glumce kako što je uredu ispred Starbaksa ili pak u prodavnici. I tek da se zna, ti muškarci sunajčešće sitni, a većina žena ne izgleda ni blizu kao na fotografijama. Aliživot u Los Anđelesu znači da se stalno budiš pod nebom boje lavande. Nadvadeset sedam stepeni u januaru. Plivaš u okeanu i pešačiš po kanjonima.Imaš hrabrosti da živiš svoje snove. Da budeš ono što želiš.

I da, naravno, možda jeste ludo i otkačeno, a istina je, previše je plastičnehirurgije (molim vas, prestanite da pućite usta i da izgledate kao da ste

poljubile peglu!), ali jedno je sigurno, život u Los Anđelesu nije nikadadosadan!

Sada delim život između Los Anđelesa i Londona, i mislim da me te dve polovine čine spisateljicom kakva sam danas. Rođena sam i odrasla uJorkširu i zato se moj klasičan prizemni britanski smisao za humor neminovno provlači kroz sve moje knjige. Ali vreme provedeno u LosAnđelesu, u zemlji u kojoj se ostvaruju snovi, dodaje taj poseban začinčarolije.

Na kraju krajeva, kao što kažem u knjizi Ludo zaljubljena:

„Ko kaže da se to dešava samo u filmovima?”


6/280

Prvo poglavlje

Jeste li ikada pili votku u devet sati nedeljom ujutru? Nije ni Frenki, aliupravo se spremala da to uradi. Ohrabrila se, duboko udahnula - jedan...dva... tri - iskapila sadržaj čaše, i stresla se kad joj je bistra tečnost progorelakiselu stazu do praznog stomaka. Imala je odvratan ukus. Obrisala je gorke

ostatke sa usana vlažnim papirnim podmetačem, i pozvala barmena, koji se beše udubio u opširni članak o slavnim ličnostima na naslovnoj stranicičasopisa News of the World.

„Još jednu, molim. Možete li mi ovoga puta sipati duplu?”

Uz gunđanje, Teri - kome je pločica s imenom bila zakačena naopačke na prljavom džepu tanke najlonske košulje - spustio je novine i mrzovoljnoodmerio votku iz velike boce pričvršćene na zidu.

Frenki ga je posmatrala, osećajući jaku mučninu. Nije bila navikla naalkohol rano ujutru, osim naravno za Božić, kad je tradicionalna porodična proslava podrazumevala ležanje s mamurlukom na sofi i s čašom bristolskogserija, gledanje televizije i pevušenje uz Džuli Endruz, koja skakuće gore-dole po austrijskim planinskim padinama, s gitarom i sedmoro dečurlijeodevene od glave do pete u stare zavese, i cvrkuće do, re, mi... Ali danasnije 25. decembar i Frenki nije ništa slavila.

Naprotiv. Bila je sredina oktobra i ona se naslanjala na šank terminala 4na aerodromu Hitrou, i svojski se trudila da utopi tugu u votki smirnov. Prenedelju dana je bila van sebe od sreće, očekivala je unapređenje na poslu, prosidbu i dobru zabavu za svoj dvadeset deveti rođendan. A samo sedamdana kasnije je ostala bez posla, bez dečka i, naravno, bez zabave. I zato je,inače razumna i trezvena Frenki, sada snuždeno ispijala duple votke isažaljevala samu sebe. Za manje od nedelju dana, od svega što je imala nije


7/280

oj ostalo ama baš ništa.

„Poslednji poziv za gospođicu Frančesku Pikls na let BA 279 za LosAnđeles.”

Ozbiljan nazalni glas odjekivao je razglasom, pucketao iz zvučnika udjutifri-šopovima, u kojima su se prodavali parfemi i ogromne toblerone, iz preskupih kafića sa lošom kafom koju nazivaju kapučino, jer to lepše zvuči, is tezgama sa suvenirima na kojima se prodaju marame od sumnjivog tartana imagneti za frižider u obliku britanskog parlamenta. Namrštila se. Pričinjava lioj se ili je upravo čula svoje ime? Napregla se da čuje ostatak obaveštenja,

ali bilo je nemoguće. Čula je samo Klifa Ričarda koji se neprekidno vrteo nadžuboksu. Slegla je ramenima i otpila gutljaj iz čaše. Mora da je pogrešnočula. Odsutno je bacila pogled na sat - devet i dvadeset. Na tren nije shvatilakoliko je sati. Pogledala je ponovo. Ovoga puta jeste.

O, moj bože. Uprkos čistoj votki, usta su joj se odjednom osušila. Devet i dvadeseti Kad je pre, za ime sveta, vreme proletelo? Za manje od desetminuta avion treba da joj poleti i ako veoma brzo ne odvuče dupe do ulaza14, jedino što će poleteti biće njen prtljag - iz aviona.

Žurno je spustila piće na šank, skliznula sa barske stolice, pri čemu su joj

se srozale čarape. Sranje, opsovala je u sebi dok je posmatrala kako se rupana novim najlonkama spušta sve do članka, i u tom času shvati da je u stvarimalo pripita. Da bude iskrena, bila je više nego pripita - olešila se. Zaječalae. Zašto je uvek preskakala onu fazu ošamućenosti i blagog pijanstva i

odmah postajala mrtva pijana?

Pokušala je da se otrezni tako što je nekoliko puta duboko udahnula.Votkom je želela da izbriše prošlonedeljni katastrofalni niz događaja, ali ne iostatak nedelje. Duboko dišući, pala je na kolena i zagrebala po drečavošarenom tepihu natopljenom pivom, sakupljajući razbacanu planinu svogručnog prtljaga, koji gotovo da je poprimio razmere Mont Everesta. Kako toda se ručni prtljag toliko razmnožio? Krenula je s jednim komadom - kao štosu je i uputili na prijavnom pultu - ali uprkos svim dobrim namerama, poslenekoliko sati tumaranja po terminalu 4, njen brižljivo spakovani, nabijeniranac se udvostručio i izrodio dve natrpane torbe, koje su se opasno mučile


8/280

pod težinom sjajnih časopisa, kutije čipsa, dva paketa jafa keksa, vokmena,astuka na naduvavanje i parfema iz djutifri-šopa vrednog pedeset funti, kojie pazarila kreditnom karticom u očajničkom pokušaju da se oraspoloži. No,

nije joj to pomoglo. Samo je značilo da sad može večno1 da očajava.Dok su joj se ručke plastičnih kesa oštro urezivale u prste, ustala je uz

bolnu grimasu i zateturala se prema izlazu, silno se trudeći da joj ništa neispadne. Ali nije vredelo. Pre nego što je prešla nekoliko stotina metara,tanka ručka je pukla i sadržaj kese se prosuo po podu, a kutija čipsa je kao projektil poletela preko čekaonice i pala ispod plastičnih stolica. Nemoćno jezastenjala. Sve ovo je smešno. Ovom brzinom neće nikako na vreme uspetida stigne do izlaza i uhvati avion.

Onda je krajičkom oka odjednom ugledala - odgovor na njene molitve - blistava srebrna kolica, ostavljena ispred Nikerboksa. Obuzelo ju jeuzbuđenje, potetela je ka njima i, tehnikom dostojnom Medžika Džonsona, pobednički ubacila ranac u korpu. Konačno joj je nešto pošlo za rukom.Duboko je udahnula i spremila se da uživa u ogromnom uzdahu olakšanja,kad ju je prekinuo glas iza nje.

„Izvinite, to je moje.”

„Molim?”Okrenula se. Ispred reklame za „popust od 50% na tange” stajao je tip u

izbledelim farmerkama i kariranoj flanelskoj košulji. Dok joj je pogled išaonagore, zapazila je izguljene kožne čizme, pohabane leviske i košulju sazavrnutim rukavima ispod kojih su se videle preplanule podlaktice i nekolikohipi ispletenih narukvica. Srebrni lančić mu je svetlucao na vratu, a izlomljenistari kaubojski šešir bacao senku preko lica. Izgledao je kao pohabanijaverzija Marlboro Mena. Frenki je odjednom shvatila da nepristojno zuri umuškarca.

„To su moja kolica.” Marlboro Men je progovorio dubokim teksaškimotezanjem, lenjo trljajući bradu, prekrivenu čekinjama starim jedno nedeljudana.

Pogledala je u kolica, a zatim ponovo u Amerikanca. Mrzela je svaku


9/280

vrstu sukobljavanja i činilo joj se da se čitav život izvinjavala, bila kriva iline. Ali mešavina votke, prošlonedeljni trostruki maler i aerodromskarazdražljivost na nju su čudno delovali. Možda je izgubila sve ostalo, ali ni

slučajno neće izgubiti ova kolica. „Mislim da ste pogrešili”, uzvratila jeljubazno ali odlučno. „Ovo su moja kolica.” Govorila je polako, namernonaglašavajući reči i zaštitnički zaklanjajući kolica telom. Uz malo sreće,gospodin Kauboj će odjebati i naći svoja.

Ali nije. „Ne bih rekao.” Odmahnuo je glavom i počeo da reda prtljag nakolica - velike crne tronošce, izgrebane metalne kutije za kamere, ogromniranac.

Gledala je u krajnjoj neverici. Pomislila je kako je ovaj baš drzak i nagloodlučila da ne dopusti da bude po njegovom, pa je nagomilala svoje stvari nakolica i zgrabila ručku. Isto je uradio i on.

„Hej, nemam vremena za ovo. Žurim na avion.” Sklonio je pramen kosesa očiju i prodorno se zagledao u Frenki.

Ljutito ga je pogledala. On žuri na avioni A šta je s njom? Šta, dođavola,misli da ona radi ovde? Uživa u izletu? Odlučno je zaškripala zubima.„Izvinite, ali i ja žurim na avion, znate.”

Slegao je ramenima. „Pa, onda nas je dvoje.” Pogurao je kolica prekočekaonice, a za njim je pošla i ona, nepokolebljivo odbijajući da pusti ručku.

„Prokletstvo, tako ste neotesani”, začuđeno je procedila dok je on prkosno gurao ka pokretnoj stazi, sa nagoveštajem podsmešljivog osmeha nauglovima usana. „Ovo su moja kolica.” Učtivost je izgleda misaona imenicau Americi.

Razjaren, nije obraćao ni najmanju pažnju na nju.

„Zar niste čuli šta sam rekla?”Bilo je nemoguće da nije, pošto joj je glas odjekivao hodnikom, ali resio

e da joj ne odgovara. Umesto toga, nastavio je da korača pokretnom stazom,dok je krupnim, snažnim rukama čvrsto stezao kolica. Bili su neobičan prizor - on hladan, smiren i pribran, s kaubojskim šeširom, ona pijana i razbarušena,s rupama na helankama, a oboje su se smrknuto držali za jedna kolica - i


10/280

nijedno se nije smejalo. Umesto toga, bili su uhvaćeni u nemi dvoboj svedok, odjednom, nisu stigli do kraja pokretne trake a Frenki se saplela dok su prelazili na tepih posle naglog zaustavljanja.

Pošto je pretpostavila da je shvatio kako je pogrešio, osetila se pobednički. Međutim, to je bilo kratkog daha.

„Pa, hvala na društvu”, otezao je zajedljivo. „Ovde silazim.” Počeo je daskida svoje torbe - ostavljajući njene da padnu na pod, pri čemu su joj serasule stvari koje je kupila u fri-šopu.

„Vaša su.” Široko joj se osmehnuo i, nakrivivši šešir s podrugljivomljubaznošću, prebacio je torbu preko širokih ramena i krenuo ka izlazu i grupi

stjuardesa, koje su uočile svog kršnog putnika i nestrpljive, ljutite izrazezamenile zavodljivim osmesima.

Frenki je bila zaprepašćena. Izvozao ju je - doslovno. Dok ga je gledalakako nestaje kroz prolaz u avion, odjednom je primetila broj izlaza prikazandigitalnim ciframa - 14. Stigla je do izlaza 14. Nezadovoljstvo joj se odmah povuklo pred olakšanjem što nije zakasnila na let - ali to nije dugo trajalo.Čim je predala kartu, sinulo joj je da je i kradljivac kolica očigledno u istomavionu. I verovatno na sedištu pored nje. No, brzo je odbacila tu misao. Niko

- čak ni ona - ne može biti takav baksuz.

Dok je ulazila žurno u avion, dočekala ju je stjuardesa kamenog lica kojae delila bombone, i 747 pun mrzovoljnih putnika koji su gledali na svoje

časovnike i optužujuće je odmeravali. Osmehnula se u znak izvinjenja i uzudaranje i zveketanje krenula kroz prolaz, mučeći se da joj torbe ne ispadnuiz ruku - i ne istrese se njihov sadržaj - dok je tražila broj svog sedišta.

Krajičkom oka je videla poznati šešir kako se zlokobno pomalja ispred nje ikad se primakla ugledala je preko prolaza, pored prozora, prazno sedište.Srce joj je stalo. Nije čak morala ni da proveri kartu. Znala je da je njeno.

Pomirena sa sudbinom, ugurala je torbe u pregradak iznad glave, smestilase na sedište ekonomske klase i privezala pojas. Odlučno je zurila ispredsebe, ne želeći da gleda u njegovom pravcu, ali nakon nekoliko minuta


11/280

radoznalost ju je savladala. Neprimetno je okrenula glavu, i krišom ga pogledala krajičkom oka. Žmurio je, naslanjajući bradu na ruku, a disao je polako i teško, kao da upravo tone u san. Pramenovi crne kose, gotovo

izbeljeni od sunca, pobegli su mu ispod oboda šešira i blede linije su mutreperile oko očiju - posledica škiljenja na suncu. Primetila mu je trepavice,guste i crne na preplanuloj i malčice pegavoj koži, i mali izreckani ožiljak preko leve obrve. Činilo joj se da je u ranim tridesetim i, iako je mrzela da to prizna, bio je nekako zgodan, na neki bahat, neuglađen način.

Nije volela bahatost i neuglađenost. Volela je sveže obrijane i lepoobučene muškarce. Uštirkane okovratnike, lepo ispeglana odela i blagi miriskolonjske vode. Kao što je bio Hju. Sklapajući oči, mogla je da ga zamisli u

košulji raif loren, pravilno vezanoj kravati, sa kratkom svetlom kosom iuredno zalizanim šiškama. Predivni Hju. Njen Hju. Ugrizla se za usnu i pokušala da spreči suzu koja ju je peckala na trepavici i pretila da se spustiniz obraz.

Buka u kabini se odjednom pretvorila u piskavo zavijanje kad je osetilada avion kreće na svoje putovanje pistom. Istežući vrat, zurila je kroz mali prozor, i gledala kako aerodrom Hitrou promiče pored, rastapajući se umutan sivi beton. Odjednom je osetila talas kad su motori zaurlali ispod nje isilu potiska kad se avion oštro izvio, a točkovi se odvojili od zemlje.

Duboko je udahnula, i skljokala se na sedište. Pa, to je to. Konačno joj sedešava. Mahala je zbogom Londonu i svom dotadašnjem životu. Preplavila jue mešavina olakšanja, panike i premišljanja. Čini li pravu stvar? Nije znala.

Znala je samo to da je juče bila potištena, ostavljena i nezaposlena, a danase u avionu za Los Anđeles i leti ka bleštavim svetlima Holivuda. Prekasnoe da se predomisli, a i znala je da onako obeshrabrena nije mogla da ostane.

Bilo bi joj previše bolno. Zažmurila je i obrisala suzu koja joj se spustila niznos i, prvi put posle ko zna koliko vremena, nasmešila se. Da, donela jeodluku i, sviđalo joj se to ili ne, sada nema povratka. Frenki ide pravo u

olivud 2...


12/280

Drugo poglavlje

Sve je počelo pre manje od nedelju dana kad je otkrila račun iz Tifanijevedraguljarnice. Nije imala nameru da pretura po džepu svog dečka, ali kako je bio ponedeljak ujutru, a ona već kasnila i trebala joj sitnina za podzemnu,uradila je to. Nakon što je preturila sofu - jastuk po jastuk - poizvrtala

rubove tepiha duž zidnih lajsni i ispraznila sve one male svećnjake i činijicena polici iznad kamina, gotovo je odustala. Tako očajna, izvukla je Hjuovsivi vuneni kaput iz ormara u hodniku.

Džep na grudima - ništa; unutrašnji džep - prazan omot snikersa i loto-tiket; bočni džep - funta i zgužvani račun. Taman se spremala da ga baci, kadu je nešto zaustavilo. Osećaj u stomaku, šesto čulo, ženski predosećaj: šta

god da je bilo, nešto ju je navelo da pažljivo razmota parče papira, stavi ga

na radnu površinu u kuhinji i dlanom zagladi nabore. Tada je videla da je izTifanija i reč „nakit” odštampanu ispod. Osetila je trzaj uzbuđenja, pokušalada vidi iznos, ali mastilo se zamrljalo. Nije se dala zbuniti, već ga je podiglaka prozoru i zaškiljila - izgledalo je kao dva i nekoliko nula. Misli su joj poletele od nule do dve hiljade za manje od sekunde. Dve hiljade funti!

Srce joj je ubacilo u petu brzinu da bi uhvatilo korak s maštom. Hju jekupio nakit kod Tifanija za dve hiljade funti. Ništa ne košta toliko, osimnaravno... Nije mogla ni da pomisli na te reči, a kamoli da ih izgovori. Ali

budući da joj se bližio rođendan, za nekoliko dana, a on se u poslednje vremeveoma čudno ponašao... Ipak, svakako ne bi, ne bi mogao... da li bi mogao?Gledala je u račun. Jeste! Kupio je verenički prsten. Eto, rekla je. Kupio jeverenički prsten kod Tifanija i spremao se da je zaprosi - i to baš na njenrođendan!

Osećala je kako joj noge drhte kao da će pokleknuti i izdati je, pa se


13/280

srušila na kuhinjsku kantu od nerđajućeg čelika, i dalje stežući račun. Stomak oj je izvodio gimnastiku i činilo joj se da će se zasmejati i zaplakati u isto

vreme. Tako se iznenadila. Kakvo predivno iznenađenje. Pogledala je levu

ruku, i radoznalo promeškoljila domalim prstom. Gospođa Hamilton, gospođaHjua Hamiltona. Ushićeno se smeškala i pomislila na Hjua. Imala je i drugihmomaka, ali nikada se pre nije ovako osećala. Nikad je muškarac nije naveoda se od dvadesetosmogodišnje zaposlene devojke, s privatnim penzionim planom, s članskom kartom za teretanu i klupskom kartom Butsa, pretvori u budalastu, ludu, glupu tinejdžerku svaki put kad bi je pogledao. Nikada prenije provodila dragocene vikende tako što je čistila mrlje od trave iz pantalona za golf ili drhtala ispod kišobrana na pljusku dok ga je gledala

kako igra ragbi, a mogla je biti ušuškana na sofi sa šoljom čaja uz staricrnobeli film. Ali sada jeste. I uživala je u tome. Bila je zaljubljena.

Upoznali su se pre gotovo dve godine. Bilo je to nedelju dana pred Božići nju i njenu cimerku Ritu je upravo cicija od gazde, gospodin Figins, gruboobavestio da im je ugovor za najam skučenog stana iznad Tonijevogsolarijuma u Vestburn Grouvu istekao i tražio je da se isele do Nove godine.

Odabrao je najgori mogući trenutak. Rita -recepcionerka/prodavačica/povremeni frizerski model i sada glumica u povoju - učestvovala je u pantomimi u Sautendu na moru („Možeš da sesmeješ, ali uloga pozadine krave Dejzi je samo početak”, durila se na Frenki,koja je, čim je čula vest, dobila napad histeričnog smeha i skoro se udavilavegetarijanskom kobasicom. „Svaka glumica mora negde da počne. Pogledajsamo Anu Fril - igrala je lezbijku!”) i tako je Frenki morala da rešava njihovudomaću krizu.

I zato se jedno popodne išunjala iz kancelarije u pola pet i probijala sekroz horde kao poludelih božićnih kupaca, koji su kuljali iz stanica podzemneželeznice gladni drangulija, božićnih kompilacija diskova i svetlucavihmajičica za kancelarijske zabave. Sa samo šest preostalih dana, UlicaKensington haj postala je oblast u koju se ne ide – jedan pogrešan potez imogao bi u oko da te ubode smotuljak „tri po ceni dva” metalik papira za


14/280

uvijanje - i prodavnice, koje su inače savršeno bezbedne, postale su potencijalno opasne. U Marksu i Spenseru, prazne police u odeljenju sahranom izazivale su preteći bes među kupcima koji su tako očajnički želeli

da se dočepaju čokoladnih pralina i drvenih poklon-kutija sa starim portom izrelim stiltonom,3 dok je u WH Smitu izbila gadna tuča zbog poslednjeg paketa dobrotvornih božićnih čestitki.

Pošto je uz ljubazno „izvinite” slabo napredovala, zauzela je ragbi-stav -uvučena glava, izbačeni laktovi - i slepo se uputila ka plavo-beloj prugastojnadstrešnici nekretnina Binkvorts. Kad je stigla, s mukom je odgurnula teškastaklena vrata i zapahnula ju je toplina centralnog grejanja. Olabavila jemekani šal od mohera, zahvalno zabatrgala unutra, pa se, u punjenoj zimskoj

akni, rumenih obraza i vlažnih očiju strovalila na sjajnu kožnu fotelju uodeljenju za prodaju i iznajmljivanje.

„Treba li vam pomoć?”

Podigla je pogled sa sjajnog časopisa o nekretninama, koji je dokono prelistavala, i ugledala nežne zelene oči veoma zgodnog muškarca što jesedeo iza radnog stola preko puta nje. Podigao je obrve i nasmešio joj se,oslonjen na naslon stolice, i žustro je provukao prste kroz plavu kosu.

Prilično se iznenadila. Očekivala je da će videti prosečnog prodavcanekretnina: bivšeg učenika državne škole u ranim tridesetim, krivonogog igojaznog, u ružnom prugastom odelu i s prstenom na malom prstu, sa stalnocrvenim licem od pretesnog okovratnika zarivenog u sve veći podvaljak. Aličovek za stolom nije bio ni nalik takvom. Vitak, samouveren i seksi, ovaj prodavač nekretnina je bio veoma zgodan primerak muške vrste.

S iznenadnim osećajem stida, smesta je skinula otrcanu čupavu kapu,koja je imala krilca što mogu da se spuste na uši. U takvim kapama modeli iz

Voga uvek izgledaju zavodljivo sa sjajnim usnama, nalik na ruske špijunke,ali sve ostale koje nemaju jagodice Kejt Mos izgledaju kao bucmaste petogodišnjakinje u krznenoj dečjoj kapici. Frenki je spadala u ovu drugukategoriju.

„Hm, da, želim da iznajmim dvosoban stan”, odgovorila je, igrajući sekosom, koja joj je bila zalepljena za čelo s krajnje neprivlačnim razdeljkom


15/280

sa strane.

Gospodin Zgodni se ispravio na stolici, nemarno olabavio kravatu iotkopčao gornje dugme okovratnika. „Dakle, jeste li zainteresovani za nešto

posebno?” Da, za tebe, pomislila je, dok je posmatrala kako mu Adamova jabučica

zavodljivo poskakuje na bledoj sveže obrijanoj koži vrata, i zažalila što nijeedna od onih samouverenih, jezičavih žena kao što je Rita, koje se nimalo ne

bi ustručavale da ga muvaju.

„Hm, pa ne baš”, nelagodno je promumlala. Medu drugaricama je umelada priča do besvesti - dođavola, čak je bila i članica debatnog društva na

studijama (mada je otišla samo jednom kad je otkrila da su članovi samotipovi u somotnim sakoima sa zakrpama na laktovima koji su blebetali neke besmislice) - ali kad se neočekivano našla licem u lice sa najzgodnijim tipomkoga je videla ove godine, pretvorila se u nekoga sa rečitošću DejvidaBekama.

Gospodin Zgodni je i dalje zurio u nju, i čekao.

Pokušala je ponovo. „Ali spremna sam sve da razmotrim. Znate, imammanje od dve nedelje da pronađem novi stan.”

„Zašto, šta se dešava za dve nedelje?” Sa zabrinuto nabranim čelom,izgledao je još zgodniji.

Ugrizla se za usnu. Bilo joj je sve teže da se usredsredi na rešavanjestambenog pitanja, umesto na prodavca nekretnina. „Gazda nas izbacuje.”

„Nas?” Uzeo je penkalo mon blan sa stola i zavrteo ga među prstima kao propeler.

„Moju cimerku Ritu i mene. Srećom, ona je zbrinuta na nekoliko meseci

er je na turneji sa pantomimičarima.”„Glumica je?”

„Moglo bi se reći...” Osmeh joj je zaigrao na licu dok se trudila da se nenasmeje na pomisao kako Rita skakuće po pozornici u crno-belom kostimufrizijskog konja.


16/280

Uzvratio joj je osmeh, naslonio bradu na laktove i nagnuo se preko stolaka njoj.

„Nadam se da shvatate da bi, uz činjenicu da je Božić tako blizu,

pronalaženje stana za iznajmljivanje moglo da potraje malo duže od dvenedelje...”

Prekinula ga je. „Ne može. Moram nešto da pronađem.” Pomislila je nagazdu Figinsa, sa prstima prljavim od nikotina i odvratnom navikom da brišeneprekidno prehlađeni nos rukavom džempera dok joj se obraćao. Neće odnjega tražiti nikakve usluge.

„Nemate nikoga ko bi mogao da vas primi na nekoliko nedelja?”

Odmahnula je glavom.„Dečko, možda?” Spustio je glas u odnosu na postojani žamor kancelarije.

„Ne.” Nasmešila se, iznenađena i blago postiđena. Svako bi pomislio daoj se nabacuje.

I jeste. Široko se osmehnuo, i zadovoljno prešao prstom preko svogveoma skupocenog roleksa. „Pa, siguran sam da ćemo moći nešto dasmislimo...” Klimnuo je glavom i izvukao noge iza stola. Ustao je s crnekožne stolice, prošao pored zdepastog kolege u prugastom odelu do ormarićasa dokumentima. „Ali prvo su mi potrebne neke pojedinosti.” Izvukao jegornju fioku, dohvatio fotokopiju, zalupio fioku, vratio se preko prostorije i predao joj je.

„Usput, nisam se predstavio. Ja sam Hju. Hju Hamilton.” Pružio je ruku.

Ustala je, i žurno skinula ružičastu vunenu rukavicu. „Ja sam Frenki.Drago mi je što smo se upoznali.” Rukovala se s njim, trudeći se da ne

pocrveni kad su mu se prsti obavili oko njenih. Uobražava li, ili joj je ipak ruku zadržao malo duže nego što je trebalo? Ne, ovo je sigurno bilo duženego što je uobičajeno. Uzbuđenje joj je zalepršalo u stomaku, pa se ponadala da će na tržištu možda pronaći i nešto više od onoga što je tražila.

Sledeće nedelje je Frenki srela Hjua više puta. Nažalost, susreti su im


17/280

bili strogo poslovni, i nakon što je pogledala desetak groznih stanova sasobama koje su ličile na ormare, s odvratnim kupatilima boje avokada izsedamdesetih, s čupavim navlakama za dasku na WC šolji, i dovoljno budi u

kuhinjskim ormarićima da bi se mogle napraviti jednogodišnje zalihe penicilina, brzo su bledele nade da će pronaći stan, ili pak izaći na sastanak sHjuom.

Zato se i iznenadila stanu broj trinaest na dvadeset sedmom spratuopštinskog nebodera u Aktonu. Već joj se smučila sve veća vlaga i najezda bubašvaba, i bila je spremna da prizna poraz i odustane kad ju je Hju sateraou ugao pored frižidera i priznao joj večnu ljubav. Pa, ne baš tako - ali priznaoe kako joj je pokazivao najgore stanove u zapadnom Londonu, samo da bi

mogao da je viđa. Polaskana - i s osećajem olakšanja kako ipak neće moratida živi u svratištu - pristala je da izađe s njim. Samo sedamdeset dva satakasnije, slavila je novogodišnje veče uz šampanjac i „Old Lang Syne” ulepom, novom stanu sa lepim, novim dečkom. Ispravka: do pola jedanaestispila je šampanjac i, nesposobna da se seti rećči pesme „Old Lang Syne”,napila se i ošamućena legla s Hjuom ispod jorgana. Bio je to savršen krajgodine.

Otada je prošlo dve godine i živeli su zajedno. Nije da su to planirali ilitako nešto, ali pre tri meseca Rita je zbrisala za Los Anđeles, i Frenki jemorala da pronađe nekoga s kim bi podelila stanarinu. Nije bilo lako, i poslenekoliko sastanaka s potencijalnim cimerima, počele su da joj se priviđajuslike iz Neudate belkinje.4 Baš kad se pomirila s tim da će deliti kesice čajas mogućim ubicom, Hju joj je predložio da se useli u njegov momački stan uFulamu. Tom ishodu se i nadala.

Suživot im je doneo i nekoliko početnih teškoća. Hjuov predlog da seuseli nije podrazumevao i tonu njenih stvari. Hju, koji je težio minimalizmu,sa svojim jednostavnim dvosedom i prikrivenim ormarićima, ni najmanje nije bio zadivljen Frenkinom zbrkanom gomilom. Kao što nikad nije umela da putuje s razumno odabranim stvarima, tako je i ovoga puta natrpala njegovVW golf GTI kesama sa odećom, svojom monsterom koju je imala još od


18/280

studija, a sad je to bila već razgranata biljka od metar i osamdeset koju je pridržavao selotejp i uzica, zbirkom starih filmova, kartonskom kutijom punom proizvoda za ispravljanje kose, a na prtljažnik na krovu je natovarila

dedine stare knjige o baštovanstvu, a tu su naravno bili i Fred i Džindžer.Fred je bio dvanaestogodišnji mačak kojeg je pronašla napuštenog iza

Teška, a Džindžer njegova mnogo mlađa crvenodlaka prijateljica. Frenki ih jeoboje obožavala. Nažalost, Hju nije. Pošto nije bio ljubitelj životinja, mačkesu mu bile prihvatljive samo na način Endrua Lojda Vebera. Da sve budegore, Fred i Džindžer su odmah nanjušili Hjuovu netrpeljivost i u skladu s timse i ponašali - oštrili su kandže na njegovoj novoj-novcatoj jutanoj prostirci imokrili po štapovima za golf. Takvo useljavanje Hju nije imao na umu...

Uvodna muzika jutarnjeg TV programa odjednom je vratila Frenki na ponedeljak ujutru. Bacila je pogled preko dnevne sobe i shvatila da je u pitanju odjavna špica. Gospode, kasnila je. Ako ne požuri i ne krene, šeficaće joj disati za vratom. Što, s obzirom na to da je žena patila od hroničnogzadaha, nije bila nimalo prijatna pomisao. Uzdahnula je i podigla se s kante.

Ako bi potrčala do stanice podzemne u Erls Kortu, verovatno bi stigla ukancelariju do deset. Dohvatila je Hjuov kaput i bacila poslednji pogled naračun, pa ga je ponovo zgužvala da ne izazove sumnju i vratila u džep.Rođendan joj je u petak, treba samo da se strpi do tada. Na kraju krajeva,teško da bi mu mogla pokvariti iznenađenje, zar ne?

Dok je oblačila jaknu, odmerila je svoj odraz u velikom ogledalu sazlatnim ramom, koje je visilo u hodniku. Izgledala je isto kao i uvek u ranoutro: bez šminke, raščupana kosa, još jedna bubuljica na bradi. Ali danas je

bila nešto drugačija. Oko nje kao da je svetleo topao oreol, i to nije imalonikakve veze s centralnim grejanjem, već sa mišlju da će za četiri dana bitiverena. Verenal Bože, zvučalo je tako ozbiljno. Ponovo se osećala kao ona bucmasta četvorogodišnja devojčica koja se igrala neveste u maminomzgužvanom starom velu i špicastim cipelama. Samo što to više nije bila.Imala je skoro dvadeset devet i ovoga puta to nije bila igra.


19/280

Zatvorila je ulazna vrata iza sebe, sjurila se stepenicama i skrenula desnona ulicu. Bilo je sumorno, sivo zimsko jutro i žurila je prema stanici, probijajući se kroz raštrkane gomilice radnika koji su takođe putovali na

posao. Svi su delovali mrzovoljno, aljkavo i prezasićeno, ali ona nije moglada skine širok osmeh s lica. Mora da je izgledala poremećeno, kao oni što nanogama imaju obuću od novina i pričaju sami sa sobom. Ali nije je bilo briga. Pronašla je momka s kojim je želela da provede ostatak života, a i on

e želeo s njom. Odnos je bio milion prema jedan, ali imala je dobitni tiket -koji se nalazio zgužvan u džepu Hjuovog kaputa.


20/280

Treće poglavlje

„I gde si, dođavola, bila?”

S brkovima od pene s kapučina, urednica Odri je ščepala Frenki čim suse vrata lifta otvorila i ona iskoračila u predvorj e Lajfstajla, časopisa zažene u tridesetim, koje kupuju mirišljave sveće, grade karijeru, žele da čitajuo tome kako da dožive savršeni orgazam/naprave večeru za prijatelje/ostvarevezu/izvajaju butine - sve to za samo funtu i šezdeset penija mesečno.

„Izvinite. Kasnila sam...” izusti Frenki zadihano, jer je pretrčala četiristometara od stanice podzemne. „Stvarno mi je žao... morala sam do bankomata,a onda se Centralna linija vukla i zaglavili smo se u tunelu, a zatim...”

„Prestani!” Odri je podigla ogroman mesnati dlan kao gospođa kojareguliše prelaz đaka preko pešačkog prelaza. „Ne zanimaju me izgovori.” Sa

upravljačkom nadmoćnošću, uprla je u Frenki svoje svetio kiklopsko oko,uvećano nekoliko puta debelim naočarima. „Kod nas si šest nedelja i mislilasam da ćeš do sada shvatiti da nas u Lajfstajlu zanimaju rezultati...”, zastalae, mučeći se da prekrsti ruke preko bujnih grudi, rešena da ovaj trenutak

dramatizuje koliko god može. „I radnici koji uspevaju da se odlepe odkreveta i stignu u kancelariju. Na vreme.”

Frenki je poslušno klimnula glavom, sa izrazom kajanja na licu. „Slušajte,stvarno mi je žao. Neće se desiti ponovo, obećavam.”

„Hmmm.” Odri je sumnjičavo podigla obrve. „Usput, treba da napišeščlanak do ručka...”

„U redu.” Provlačeći se između aparata za gašenje požara i Odrineciklama-guzice - uprkos modnim savetima da tamne boje i uspravne prugeizdužuju, ispunila je čitav ormar osnovnim bojama i šarama - Frenki je


21/280

požurila hodnikom i otvorila požarna vrata.

„Deset jednostavnih koraka da stvoriš vezu po principima feng šuija...”Odrino praskanje se utišalo čim su se vrata iza nje glasno zatvorila.

Imate jednu novu poruku.

Frenkino poštansko sanduče je zasvetlelo na monitoru. Dvaput je kliknulana ikonicu i videla da je poruka od Rite. Nasmešila se. Zbog vremenskerazlike od osam sati između Londona i Los Anđelesa, često je slala Frenkimejlove usred noći.

Srećan rođendan! Znam da je tek u petak, ali pomislila sam da ti raniječestitam. Nadam se da je sve u redu - da si još u ljubavi s Hjuom i nanovom poslu. Znaš šta? Mislim da sam se zaljubila u svog učitelja glume.

e moraš ništa da kažeš, znam šta misliš. Šta se dogodilo s Kurtom, sarkinga? Ispostavilo se da je oženjen. Šta je to sa mnom i oženjenim

muškarcima? U svakom slučaju, Rendi je mnogo bolji. A ime mu u

otpunosti odgovara!!!5 Što se mog imena tiče, još nije na neonskim

reklamama, ali sledeće nedelje imam audiciju. Drži mi palčeve. U međuvremenu, samo radim na potamnjivanju. Možeš li da veruješ da jeoktobar i da je dvadeset sedam stepeni?! Ne znaš šta propuštaš. Rendi mevečeras vodi na otvaranje novog bara na Sansetu. Jedva čekam, znaš kolikovolim da susrećem zvezde! O, bože, evo ga na vratima. Bolje da krenem.oš nisam završila sa šminkanjem. Volim te mnogo, mnogo, mnogo i volela

bih da si ovde...

Frenki se nasmešila. Uprkos tome što su bile sušta suprotnost - Frenki jeimala stalan posao, stalnog dečka i ormar pun poslovnih odela i džempera;Rita je obilazila glumačke audicije, upuštala se u veze s oženjenimmuškarcima i imala ormar pretrpan raznobojnim odevnim predmetima odlikre iz Top-šopa - provele su zajedno šest godina koje su bile ispunjenezabavama, votkom i pićem od brusnice, gledanjem Istendersa i bile najbolje


22/280

drugarice i cimerke. Ali kad se autobus broj 27 zabio u Ritin mini, i izazvaokod nje prelom ručnog zgloba, povredu vrata i „izobličavajuću” to jest jedva primetnu posekotinu na čelu, osiguranje Vestminster kaunsil joj je isplatilo

značajnu svotu - i sve se promenilo.Posle mnogo pažljivog razmatranja - večeri provedenih u ćaskanju s

Frenki, uz bocu belog vina i paklicu bensona i hedžiza u Princu Bonaparti -Rita je odlučila šta će uraditi s neočekivanim dobitkom. U trideset prvoj jeshvatila da je biro za zapošljavanje, nekoliko uloga u pantomimama, tereklama za toaletne ubruse i male uloge u Računu neće načiniti bogatom islavnom. I tako je, zanemarujući Frenkin savet, koja je odigrala ulogurazumne prijateljice i predložila joj otvaranje štedne knjižice u nekoj velikoj

banci, digla ruke od svega, spakovala stvari i, sa snom u mašti i petnaesthiljada u novčaniku, kupila kartu za Los Anđeles i preselila se, s dva prepunakofera, u Holivud. Rita nikad nije radila ništa polovično.

Frenki je kliknula na odgovor.

Da znaš kakvu imam novost... Žurno je kucala, pazeći da ne naiđe Odri,koja je imala običaj da joj se prišunja iza leđa. Mislim da će Hju...

Monitor računara joj se odjednom zacrnio. Frenki se namrštila. Šta sedešava? Pritiskala je tipku za paljenje nekoliko puta, ali ništa. Samo crn, prazan ekran. Dok je razmišljala o tome hoće li nazvati jednog od onih finih,čudnih tipova što se bave informatikom, okrenula se na stolici, i videla sveostale u kancelariji kako nestrpljivo petljaju po računarima.

„Šta se dešava?” zagunđala je Odri, usta punih kroasana sa bademom.„Šta nije u redu s ovim prokletim mašinama?” Nekoliko je puta žestoko

pesnicom udarila po svom monitoru.„Ne radi ni fotokopir”, zavijala je Loren, tinejdžerka na praksi, koja se,čim je shvatila da je prvi put glasno progovorila, ukočila od straha i poprimila boju Odrinog kostima.

„Sigurno nešto nije u redu s centralnim sistemom”, rekla je sveznajućaBeka, stilistkinja mršava kao grana, dok je spuštala voćnu salatu. „Gde je


23/280

Sajmon?”

Sajmon Barnet je bio glavni urednik i vlasnik Lajfstajla. Bivši frizer izEseksa, izoštrio je uredničke veštine u nekoliko popularnih časopisa za kosu

pre nego što se upustio u sjajno žensko tržište, i vreme je uglavnom provodiou kancelariji, gde je nameštao stepenasto ošišanu frizuru i utrljavaoaromaterapeutska ulja u puisne tačke. Niko ga nikad nije viđao, osim kad jeišao na sastanke, i kad bi provrckao kroz kancelariju u pastelnom sakou i pantalonama na falte, ostavljajući iza sebe miris vanile.

„Ovde sam.” Sajmon se neočekivano pojavio iz svoje kancelarije.Izgledao je ozbiljno. Na sebi nije imao odelo majami vajs boje pistaća;umesto toga je obukao tamnoplavo na uzane pruge. I čak nije ni zavrnuorukave do lakata. Nešto nije bilo u redu.

„Bojim se da imam loše vesti.” Uznemireno se poigravao zlatnomnarukvicom.

„Je li u pitanju računarski sistem? Prokletinja nam se upravo ugasila”, prekinula ga je Odri, i uz glasno negodovanje zdepastim prstom podiglanaočare s nosa.

„Bojim se da nisu samo računari...” Sajmon je pročistio grlo i razdražljivo

se zagledao u pod. „Upravo sam imao sastanak s direktorom banke i... Pa,nema lakog načina da vam ovo saopštim, ali zatražili su da im vratim zajam.”

„Šta to znači?” tiho je upitala Frenki, osećajući kako joj se čvor steže ustomaku.

Zastao je na trenutak i polako progutao. „Znači da sam upravo izgubiofirmu. A vi ste upravo izgubili posao.”

Tajac. Smrtna tišina. Kao da je trajala večno, sve dok devojka na praksinije ispustila svežanj koverata, a one se sve rasule po podu.

To je osvestilo Odri. „Kako to misliš? Usred smo izdanja.” Podigla ježičanu tacnu sa stola, prepunu nedovršenih pisanih stranica i prkosnozamahala. „Ne možemo tek tako da stanemo.”


24/280

Nekoliko zaposlenih je nešto promrmljalo u znak slaganja.

Sajmon je slegnuo ramenima. „Nemamo izbora. Ostao sam bez novca.Sve je iznajmljeno... Ne mogu da platim račune, pa traže da im sve vratim.”

Kad je zaćutao, Frenki je odjednom primetila ćelavog tipa unarandžastom kombinezonu ukrašenom rečima DŽESOPOVE SELIDBE kakose pojavljuje iz Sajmonove kancelarije. Nosio je centralni računar.

Prizor koji je usledio, bio bi smešan da nije bio užasan. Odri je trčalaunaokolo kao bezglava kokoš, mahnito se bunila i otimala sa ljudimazaduženim za selidbe oko nameštaja, dok je Sajmon sedeo prekrštenih nogu

na podu - kožnu fotelju su odneli ispod njega - ljutito je pušio mentol cigaretei meditirajući ispuštao neke zvuke.

Frenki nije radila ništa. Samo je stajala i gledala, nesposobna da shvatišta se dešava. Upravo je izgubila posao. Nema ga više. Nestao je. Odneli suga, zajedno s kancelarijskim nameštajem. Upravo je postala tehnološkivišak ! Zadrhtala je na te reči. Zvučale su joj tako strano. Tako nešto sedešavalo drugima - rudarima i proizvođačima automobila, sredovečnimmuškarcima koji žive na severu. Ali ne i univerzitetski obrazovanim ženama

od dvadeset i nešto koje rade u izdavačkoj delatnosti i žive u zapadnom deluLondona. Godinama nije obraćala pažnju na spikere koji su navodili brojke onezaposlenima. A trebalo je. Upravo je postala jedna od njih.

Kao u izmaglici, počela je da prazni fioke stola, i baca kesice supekojima je istekao rok, par ružnih helanki boje mesa, i buđavo staro pakovanjetableta za grlo. Trebala joj je čitava večnost da pronađe ovakav posao i sadkad ga je pronašla, oduzeli su joj ga. Šta sad? Privremeni poslovi? Socijalna

pomoć? Navikla se na jutarnje pisanje članaka, kupovinu u Ulici Oksford zavreme ručka, popodnevno razmenjivanje tračeva u kancelariji i telefonskemeđugradske pozive porodici i prijateljima. Čemu sad da se raduje? Jutrimasa užasnim televizijskim emisijama, ručku u stanu sa tanjirom praznog pasulja i tostom, popodnevnom pregledanju oglasa za posao, i ubedivanjusame sebe da telefonska prodaja osiguranja može biti zabavna. Uzela jenekoliko A4 fascikli, i dodala ih svojim ostalim stvarima, kojih i nije bilo


25/280

mnogo. Snuždila se kad je shvatila da joj cela karijera staje u jednukartonsku kutiju.

Izgovorila je nekoliko jadnih pozdrava. Niko nije znao šta da kaže, čak niOdri, koja je prvi put u životu otvorila usta i shvatila da nema šta da kaže.Pokupila je svoje stvari i izašla u hodnik da sačeka lift. Stigao je, a u njemusu bile dve sekretarice s mini-valom iz advokatske firme na sedmom spratu,koje su, čim su videle Frenki i njenu kartonsku kutiju, prestale s tračarenjemo gašenju časopisa Lajfstajl i postiđeno zaćutale. Bila je očajna.Pokušavajući da izbegne sažaljive poglede, Frenki se zagledala u prljavi

itison i jedva čekala da se lift pokrene. A on je, kao za inat, stajao na svakomspratu i čekao koji minut, otvarao i zatvarao vrata bez ikakvog vidnograzloga.

Tek na trećem spratu je krajičkom oka primetila rub fotografije koja jevirila ispod fascikli u kutiji. Kad ju je izvukla, videla je sebe i Hjua koji jeizgledao seksi u svečanom blejzeru, s leptir-mašnom labavo vezanom okovrata. Slikali su se prošle godine na božićnoj zabavi kod njega na poslu i,

zagrljeni, pijano se smešili u kameru. Šta li je, za ime boga, imala na sebi?Bila je to zgužvana, ljubičasta, satenska haljina kao iz filma Prohujalo svihorom koju je kupila u Lori Ešli, očajna što nema šta da obuče, pa požalilazbog toga i pre nego što se osušilo mastilo na čeku od tri stotine funti. Tako bunovnu i izbezumljenu, prodavačica je uspela da je ubedi kako izgleda kaozavodljiva Skarlet O’Hara, ali ona je u velikom ogledalu kod kuće otkrilaužasnu istinu: izgledala je kao nečija deveruša. Srećom, Hju joj je pritekao u pomoć i, kako bi je umirio, poljubio je i izjavio da su mu se uvek sviđale

deveruše.Frenki se nasmešila kad se setila toga, i odjednom je osetila talas

olakšanja. Hvala bogu što ima Hjua. Gubitak posla je bio šok, ali Hju ćeublažiti udarac. Na njega se mogla osloniti, isplakati mu se na ramenu, a onće je zagrliti i reći joj koliko je voli - bila zaposlena ili ne.

Lift se konačno spustio do prizemlja i klizna vrata su se uz zvonjavu


26/280

otvorila. I ne osvrnuvši se, zakoračala je preko predvorja, poreduniformisanih portira i kroz okretna vrata. Odjednom se našla napolju nahladnoći, nesigurna u kom pravcu da krene. Zastala je, i tek tada shvatila da

se čvor koji je osećala u stomaku razvezao i nestao. Oštar nalet vetra joj jenestrpljivo povukao kaput i ona ga je čvrsto obavila oko sebe, i krenula krozzakrčene ulice Sohoa. Nije imala posao, ali imala je Hjua i sve će biti u redu.


27/280

Četvrto poglavlje

Frenki je uključila slavinu s vrućom vodom i ispraznila u kadu sve reklamne bočice iz Bodi-šopa, gel od malina, beli mošusni losion i neku gustu tečnostod mente, koje je sakupljala poslednjih deset godina i čuvala u prašnjavojžičanoj korpi na ormariću u kupatilu. Jednom je pročitala da vruće kupke

nisu dobre za lepotu, kako usporavaju cirkulaciju a od njih se dobija celulit i proširene vene - ali od čega ne? Kafa je neprijatelj broj jedan, alkohol je podjednako loš, a što se tiče sunčanja i pušenja... oni su samoubistvo zalepotu. Spustila se u kadu, gledala kako joj noge crvene od vruće vode iotpila gutljaj iz čaše hladnog šardonea. Da bi se pratili svi ti saveti zazdravlje i lepotu, trebalo bi piti litre i litre vode, mazati se kremom zasunčanje s faktorom 50 i umotavati se u hladne, ljigave morske trave dvaputnedeljno. Znala je šta joj je draže. Ispila je još jedan veliki gutljaj vina,naslonila glavu na smotani vlažni frotir i čvarila se u mirišljavim mehurićima.

Bila je bez posla četiri dana, od kojih je jedan provela u Socijalnom,ispunjavajući desetine raznobojnih formulara i čekajući u lavirintu redova, pre nego što joj je Brenda u odeljenju zahteva rekla da će proći najmanje šestnedelja pre nego što primi „nadoknadu za nezaposlene”, koja bi joj otprilike pokrila večernji izlazak petkom. Utučeno je otišla kući i provela ostatak

nedelje u preteranom ulepšavanju biografije, usplahirenom batrganju na proverama brzine kucanja u zastrašujuće savremenim medijskim agencijama,i kupovini mnogobrojnih blistavih stvarčica kreditnom karticom u

ksesorajzu da se oraspoloži i ubedi kako je ovo samo sitnica u njenoj inačeuspešnoj novinarskoj karijeri.

Ni Hjuova reakcija na to što je ostala bez posla nije joj baš popravila


28/280

potonulo raspoloženje. Umesto da je zagrli i kaže da ne brine, sav je pobeleoi zgrčio se pa započeo razgovor o računima, stanarini i ceni mačje hraneviskas. To baš nije želela da čuje. Pošto se čitav dan trudila da bude hrabra,

nadala se da će kod njega naići na ljubav i utehu, a ne na finansijsko predavanje o tome kako će morati da stegne kaiš, sa perlicama ili bez njih.

Ali danas joj je bio rođendan, i nije morala da razmišlja o stezanju kaiša,ili štednji novca, niti pak o nekoj drugoj tužnoj stvari koja dolazi s gubitkom posla. Bio joj je dvadeset deveti rođendan i, zaposlena ili ne, uživaće.Spavala je izuzetno dugo. Hju je već otišao pre no što se probudila, aliostavio joj je čestitku i poruku u kojoj je napisao da se spremi za sedam. Nije znala kuda je vodi, ali prošle godine je to bio predivan skupi francuskirestoran u Vest Endu. Oprostila mu je što je bio tako mrzovoljan kreten proteklih nekoliko dana. Na kraju krajeva, verovatno je bio zabrinut zanjihove finansijske prilike, tim više sad kad će morati da plate i venčanje.

Osetila je grižu savesti što je tog jutra kupila novu odeću karen milen, alisamo nakratko, i brzo ju je zamenio neodoljivi osećaj uzbuđenja. Večeras jeto veče. Prosidba. Zatvorila je oči i prepustila se mašti. Hoće li kleknuti na

koleno? Hju poštuje tradiciju, ali sigurno neće otići tako daleko. Hoće li?Stomak joj je uzbuđeno zatreperio dok je zamišljala kako će mu odgovoriti.Hoće li se pretvarati da je iznenađena, ili će biti iskrena i priznati da je pronašla račun za prsten? A kad je već reč o prstenu, kakav će biti? Sadijamantom, prefinjenim rubinima, tradicionalan dragi kamen? Hoće li biti oddvadesetčetvorokaratnog zlata, belog zlata ili platine? Milion misli joj se beskonačno vitlalo po glavi kao konfete i, uživajući u svakoj, zadovoljno sezagnjurila u mehuriće i veselo pevušila uz pesme ABBA-e koje su dopirale iz

stereo-uređaja u dnevnoj sobi.

Sanjarenje joj je prekinuo zvuk ključa u bravi. Hju je došao s posla. Čulae otvaranje i zatvaranje vrata iza njega, težak udarac akten-tašne o pod,

zveckanje ključeva bačenih na sto. Isključio je njen CD i uključio radio.


29/280

„Frenki?” Zvučao je neraspoloženo.

Oklevala je. „U kupatilu sam.” Sakrila je čašu s vinom ispod mehurića. Nije želela da pomisli kako je već počela da pije.

Čuli su se koraci i otvoriše se vrata. „Nadam se da nećeš ostati unutračitavu večnost. Pozvao sam taksi za sedam.” Prišao je ogledalu, obrisao parui nestrpljivo prošao prstima kroz kosu.

„Zar neću dobiti ni poljubac?” Napućila je usne nestašno i razigrano,zanemarujući njegovo loše raspoloženje.

„Izvini, imam nekih briga.” Izbegao je usne i samo joj očešao lice, jedvaoj dodirujući znoj na koži. „Je li ti se dopala moja čestitka?”, upitao je,

menjajući temu. Olabavio je kravatu, skinuo je i prebacio preko držača za peškir.

„Da, lepa je.”

Frenki je volela da prima čestitke od Hjua, mada joj je bilo žao što ovoga puta nije napisao nešto malo romantičnije nego uobičajeno „Mnogo te volim,Hju” i crtež smajlija. Uvek bi ga nacrtao kad joj je davao čestitku. U početkue mislila da je u pitanju sladak, prisan postupak, ali onda je primetila da to

isto radi svima.

Nagnula se napred i spustila glavu na sapunjava kolena, a mokar uvojak oj je pao preko čela. „Hju, kuda idemo večeras?”

Zinuo je i počeo da čisti zube koncem, klimajući glavom napred-nazaddok ga je pomerao između svakog kutnjaka, izbacujući ostatke sendviča stunjevinom od ručka. Frenki ga je posmatrala. Bio je obuzet svojim izgledom.Uvek je nešto čupkao, brijao se, četkao, duže je boravio u kupatilu od ikogadrugoga koga je poznavala.

„Hju... jesi li me čuo?”Ispirao je grlo vodicom za usta, bućkao je sa strane na stranu, pa

ispljunuo plavu tečnost u umivaonik. „Da, čuo sam te. I ne, neću ti reći. Toe iznenađenje. Sačekaj i videćeš.” Obrisao je usta peškirom, uputio samome

sebi osmeh u ogledalu i, zadovoljan svojim odrazom, izjurio iz kupatila.


30/280

Sačekaj i videćeš. Frenki se nasmešila sebi i, pošto je obrisala penu saruba vinske čaše, jednim gutljajem je iskapila sadržinu.

„Ne možeš još da pogledaš. Još dva minuta i tu smo.”

Hju je sedeo na zadnjem sedištu taksija, davao uputstva taksisti i dlanom prekrivao Frenkine oči. Ona se naslonila na sedište, i dok su joj podni grejačigrejali noge, pitala se kuda idu. Isprva je pokušavala da odredi idu li premaSohou, Čelsiju ili Noting Hilu, ali orijentacija joj nikad nije bila jača strana i posle nekoliko minuta skretanja levo a zatim desno, potpuno se zbunila iodustala.

Odjednom je taksi skrenuo i zaustavio se uz snažno kočenje i škripanje.

„Stigli smo. Ja ću prvi. Ne otvaraj oči.”Otvorio je vrata i čula ga je kako plaća vozaču. Snuždila se. Ponekad

ume da bude tako napadan, pomislila je, hvatajući ga za ruku i opreznoizlazeći iz taksija. Vazduh je bio hladan i vlažan i zadrhtala je na visokim potpeticama. Blago se zanela, i naslonila se na Hjua, koji ju je žustro poveo betonskom stazom. Zatim je čula otvaranje vrata. Odjednom je osetila nalettoplote, svetla i buke.

„Dobro, sad možeš da pogledaš.” Skinuo joj je ruku s lica. Začuo se hor glasova: „Iznenađenje?”

Kad je otvorila oči, ugledala je Hjuovog starog školskog druga,reklamnog direktora s konjskim repom po imenu Adam, i njegovu mnogomlađu devojku Džesiku. Cerili su se kao klovnovi i mahali s dve ogromnecrne, sjajne lopte. Usta su joj se osušila dok je upijala okolinu, a uzbuđenjeoj je izletelo kao para iz čajnika. Zamenio ga je čist, stopostotni užas. Ovo

nije bio svećama osvetljeni restoran s belim platnenim stolnjacima i

šampanjcem. Čak nije bio ni restoran. Već kuglana. Lice joj se obesilo kaokod bandži skakača. Nalazila se usred kuglane na svoj dvadeset devetirođendan u haljini karen milen koja se ne pere u veš-mašini i u paru užasnoskupih sandala Pied a Terre. Odjednom svesna da svi zure u nju, lice joj sekao gumeno pretvorilo u staklasti osmeh.

„Džesika, Adame, kakvo iznenađenje!” Mučeći se da zvuči oduševljeno,


31/280

poljubila ih je u obraz.

Džesika se zakikotala. Zvučala je kao prazna baterija. „Zar ovo nije prekrasno? Znala sam da će ti se dopasti kad je Adam predložio.” Podigla se

na vrhove prstiju, poljubila Adama u nos i osmehnula se kao zaljubljenatinejdžerka. „Zar nije pametan?”

Frenki se trudila da proguta knedlu, veličine kuglaške kegle, koja joj sezaglavila u grlu.

„Adamova zamisao?” Pošto nije imala pojma o tome šta se dešava,očajnički je pogledom od Hjua tražila objašnjenje.

Nesvestan njenog ogromnog razočaranja, veselo je klimnuo glavom i

počeo da priča jednu od svojih anegdota. „Pa, rezervisao sam u restoranu inameravao da te odvedem na večeru - kao i uvek.” Malo se isprsio, kao dase ponosi tom činjenicom. „Ali onda je Adamu pala na pamet ta priličnoneobična zamisao da odemo u kuglanu. Tako je prošle godine uradio zaDžesikin dvadeset prvi rođendan i njoj se veoma dopalo.”

„Bilo je divno”, ubacila se Džesika, i obavila ruku oko Adamovogstomaka koji je on neuspešno pokušavao da sakrije ispod havajske košulje.„Potpuno otkačena zamisao.”

Frenki se trudila da uguši vrisak u sebi. „Otkačena” nije bila reč koju biodabrala. Odvratna. Užasna. Grozna. Više joj liči na to. Uputila je Adamu,samozadovoljnom podstrekaču ovog gnusnog zločina, porazan pogled. Nijemogla da veruje da se to dešava. Sigurno je neka šala. Zar ne?

Ne.

„Čuvanje tajni može biti teško, ali Hju je sigurno dobar u tome.” Adamse glasno zakikotao i pogledao u njene visoke potpetice. „Nisi imala pojma,

zar ne?” Namestila je osmeh kao u trbuhozborca i promumlala kroz stisnute zube:

„Ne, izgleda da nisam.”


32/280

Peto poglavlje

Bila je to najgorča pilula koju je morala da proguta. Dok je stajala u crveno - belo-plavim cipelama na šniranje, Frenki se osećala kao loša kopija PolaVelera iz doba Džema. Pogledala je u Džesiku koja je zabacivala zavesusjajne plave kose, skakućući napred-nazad u kratkoj majičici s natpisom,

farmericama s niskim strukom i pirsingom na pupku. Kako je bila sićušnakao Kajli, na Džesiki su čak i cipele s britanskom zastavom izgledale ljupko.Pored nje, Frenki se osećala kao matora seljančura. Sedam centimetaravisoke potpetice od zmijske kože davale su njenom firmiranom izgledu seksinotu, ali u otrcanim, iznajmljenim cipelama osećala se kao mama kojakaravanom vozi decu u školu.

Nije moglo biti gore. Ili je bar ona tako mislila, sve dok nije videla

Džesiku u akciji. Ne samo da je izgledala kao prava kuglašica, već je očito unekom prošlom životu i bila šampionka kuglanja. Vrckajući kukovima,zavodljivo je odlazila do linije i, uz trzaj zgloba i zabacivanje kose, svaki pute osvajala svih savršenih deset poena. Svi muškarci u kuglani su bih

opčinjeni njenom tehnikom: matori penzioneri, u svom redovnom nedeljnomkuglaškom izlasku, balavili su gledajući kako ona rukuje kuglom; mladim pivopijama je curila pljuvačka od opčinjenosti snagom koju su primećivali daima u vrhovima prstiju. Da, nema sumnje u to, Džesika ih je sve zaludela.

Kad bi se samo isto moglo reći za Frenki. Kao nevezani top, malodušnoe bacila kuglu stazom, trudeći se da i ona ne poleti za njom, i zgrčila se kad

se zanela u stranu, i promašila sve čunjeve.

„Više sreće sledeći put”, zakikotala se Džesika, koja se cerekala na sve. Nije bilo situacije u kojoj se nije smejala ko lud na brašno.

Frenki je suzdržavala suze razočaranja i nemoći, i pogledom je od Hjua


33/280

potražila podršku, ali on nije na nju obraćao pažnju. Pio je pivo sa Adamom,odlično se zabavljao, i bio na pola duhovite anegdote o tome kako je podigaocenu četvorosobne dvojne kuće. Uzdahnula je. Momci su uvek isti, uvek te

ostave da ćaskaš s prijateljevom devojkom dok oni razgovaraju o poslu/golfu/ragbiju. Nije Džesika bila loša, ako se izuzme činjenica da je pričalasamo o klubovima, di-džejevima i svojoj zbirci rok i hip-hop diskova. Frenkise trudila da izgleda kao da zna o čemu Džesika priča, ali njeni odlasci uklubove su završili kad je počela sebi da uplaćuje penziju, a zbirka diskovaoj se sastojala od lake muzike: Elvisa, Frenka Sinatre i ABBA-e. Dvojice

mrtvih pevača i penzionisanih Šveđana. Nimalo moderno.

Pošto je šezdeset minuta mučno i sporo otkucalo, više nije mogla da se pretvara kako uživa. Istina je da se zapravo čitavo vreme dosađivala, da jemrtva umorna, da joj je dosta svega, a da sve bude još gore, imala je srećešto je na četvrtom mestu. Svaki čunj je stajao, svaki nokat joj je bio polomljen. I dok Hju nije ni razgovarao s njom, jer je više voleo da saAdamom raspravlja o hipotekama i kamatama, Džesika nije prestajala da brblja. Srećom, konačno je morala da udahne, požalila se da „umire od gladi”

i odvukla Adama do štanda s hranom pod neonskim osvetljenjem.Došlo je vreme za odlazak. Frenki je saletala Hjua koji je stajao srukama u džepovima pored aparata za prodaju koka-kole. „Hoću da idemkući”, promrmljala je, dok je žalosno sedela na plastičnoj stolici i trljalamodricu na listu noge, koja je menjala sve dugine boje.

„Zašto?” Delovao je iznenađeno.

Bila je to poslednja kap. „Šta misliš zašto?”, prsnula je. „Rođendan mi je,a ja sam u kuglani. Zaradila sam modricu, dosadno mi je, bole me prsti, boleme stopala, a osim toga, ti si čitavo veče jedva progovorio sa mnom.”

Usledilo je ćutanje. Prošao je prstima kroz gelom zalizanu kosu i spustio pogled.

Frenki je smekšala. Uvek joj se to dešavalo kad bi se igrao kosom. „Vidi,ako imaš nešto na umu, samo reci.” Još joj nije predao poklon, tako da je


34/280

nesumnjivo čekao pravi trenutak da izvadi prsten. Očigledno hoće da izvedeneku uvrnutu prosidbu - let balonom, ronjenje, prosidbu u kuglani, sve štoljudi rade kad žele da pokažu kako nisu dosadni tradicionalisti. Ali, da

budemo iskreni, iako je cenila njegovu domišljatost, radije bi prihvatiladosadnu staromodnu prosidbu uz večeru i sveće.

Nastupio je nelagodan tajac. „Pa, u stvari ima nešto. Već neko vreme sespremam da ti kažem, ali ovo verovatno nije ni pravi trenutak ni pravomesto...” Seo je, ali ne na stolicu pored nje.

Kao da neko svira klavirski akord u molskom tonalitetu. Zlokobno jeodzvanjalo. Ali Frenki to nije čula. Čula je samo svadbena zvona. Pogrešnoe sve shvatila kao njegovu uznemirenost, i pokušala je da mu pomogne.

„Vidi, ako će ti biti lakše, znam šta želiš da kažeš.”

„Znaš?” Namrštio se, a guste plave obrve su mu zaklonile svetio iz očiju.

„Da.”

„O!” Delovao je zapanjeno. „I nisi ljuta?”

Uzdahnula je, skliznula sa sedišta, i čučnula mu pored kolena na prašnjavi pod. Umirujuće je spustila ruku na njegovu. „Hju, o čemu pričaš?

Zašto bih bila ljuta? Volim te. Želim da se udam za tebe.”Tajac.

„Šta si upravo rekla?”

Žurno je prešla preko tih reči. „Oprosti, istrčavam malo pred rudu. Znaš,nisam htela da njuškam, ali pronašla sam račun za verenički prsten u tvomdžepu.” Reči su joj izletele kao zbrkano torokanje.

Hju je posiveo. Izvukao je ruku iz njene, ustao i zakoračao ukrug.

Posmatrala ga je zbunjeno. Nije bila suvi profesionalac kad se radilo o prosidbama, ali čak je i ona znala da nije trebalo da izgleda ovako.

„Mislim da je došlo do nesporazuma.” Glas mu je bio stegnut iednoličan. Kao da razgovara s klijentom, a ne sa svojom devojkom, ne s

nekim koga navodno voli. Pogledao ju je. Iz lica mu je nestalo krvi iosećanja. Postalo je tvrdo i bezbojno. Uputio joj je pogled koji nikada neće


35/280

zaboraviti.

„Šta?” Glas joj se gotovo pretvorio u šapat.

Iza njih je nastala pometnja. S katastrofalnim osećajem za trenutak, Adam

i Džesika su dojurili do njih.„Hej, društvo, znate šta!”, zapevala je Džesika bez daha. „Vidite šta je

Adam sakrio u moj hotdog!” Mašući rukom ispod Frenkinog nosa, zablesnulau je prelepim vereničkim prstenom iz Tifanija. „Zar nije ludo? Venčaćemo

se!” Skakala je gore-dole kao mahnita, a dijamant se presijavao ispod oštrogi bleštavog neonskog osvetljenja.

Frenki nije ništa rekla. Nije ni Hju, osim malodušnog: „Čestitam” Adamu,

koji je stajao sa strane, skromno se smeškajući.Adam se okrenuo Hjuu i na trenutak se uozbiljio. „Da ne zaboravim,

mislim da sam ostavio račun u džepu tvoga kaputa - onog što sam ga pozajmio za vreme ručka prošle nedelje kad je padala kiša. Bolje da gauzmem... Zbog osiguranja i svega. Dobro da sam se setio. Mogao sam da teuvalim u svakakve nevolje s gospođom.” Namignuo je Frenki, i gurnuo Hjuau rebra pa zagrlio svoju preterano uzbuđenu verenicu. „Ovo zaslužuje piće.Bolje da vidimo ima li ovde i nešto da se pregrize!”

Cičeći kao šimpanza, Džesika je poljubila Adama u obraz, i ostavila mutrag sjaja za usne. Priljubila se uz njega kao čamac za spašavanje, a on ju je poveo nazad u gomilu.

Frenkine oči su počele da se pune suzama. Odjednom je postala svesnakako joj srce ubrzano lupa. U pozadini se bledo čuo Hju - postojano brujanjenjegovog glasa. Uhvatila je delove reči, izraza, niz samoglasnika, ali ništa nije

razumela. Kao da sluša glas na stranom jeziku...„... ne ide nam dobro. Meni barem, u svakom slučaju... Ne želim još da

se skrasim... Nisam spreman za taj nivo obaveze... Osećam seklaustrofobično... Treba mi prostora.”

Poslednju reč je razumela. Prostor. Želeo je prostor. Pogledala mu je ulice kroz mutnu zavesu suza.


36/280

„Šta mi to govoriš? Hoćeš li da se iselim?” Glas joj je pukao dok setrudila da savlada bol koji ju je iznenada preplavio.

Nastupila je duga i mučna tišina. Konačno je progovorio. „Kažem da je

gotovo.” Na tren, vreme je stalo. Sve dok neko nije pritisnuo plej i njegove reči je

nisu pogodile snagom kegle. I, kao svih deset čunjeva, život joj se srušio.


37/280

Šesto poglavlje

Putovanje kući joj je proteklo u izmaglici. Frenki je ležala sklupčana nazadnjem sedištu auta, a šok joj je strujao telom kao anestetik, ublažavao joj bol i otupljivao ivice. Bledo se sećala kako je istrčala iz kuglane, tezapanjenih lica Adama i Džesike kad je projurila pored njih i slučajno im

izbila bocu jeftinog vina iz ruku, promumlanih izvinjenja dok je teturala kamokrom parkiralištu i srušila se na zadnje sedište taksija.

Tupo je gledala u kišu i svetla kuglane koja su polako nestajala, pre negošto je okrenula lice od prozora. Drhteći nesrećno, zagledala se u pod, i tek tada je shvatila da je zaboravila da promeni obuću. Kao da je utrljala so naranu. U nju su zurile one proklete crveno-belo-plave cipele na šniranje.

Ušavši u stan, gotovo je uspela da se zavara kako se ništa nije promenilo.

Sve je izgledalo isto, sve je bilo onako kako su ostavili: Hjuova šoljica kafe pored telefona, torbica za šminku na stolu u hodniku. Setila se zabavne igrekoju je nekad igrala kao dete. Zažmuriš da bi neko sakrio nešto iz sobe, paonda moraš da kažeš šta nedostaje. Ali ovo nije bila igra i znala je šta jenedostajalo. Ljubav. Zvučalo je otrcano, kao bljutava fraza iz ljigavogljubavnog romana, ali bilo je istina. Hju je više nije voleo i zato joj je i sveostalo oko nje izgledalo drugačije. Kao da je gledala život na televizoru u boji a sada se, odjednom, sve promenilo u crno-belo.

Spustila je ključeve u srebrnu pepeljaru na stočiću, i srušila se na sofu.Fred je lenjo otvorio oko i, ne menjajući položaj sfinge, stavio joj krznenušapu na krilo. Uvek otvorenija, Džindžer se protegla, izvila leđa i zevnula, pre nego što se na vrhovima prstiju dovukla na Frenkina gola kolena. Malu,vlažnu, hrapavu njuškicu je zagnjurila sebi u vrat, i počela da prede. Frenki bi inače nežno pomazila obe mačke, golicala ih ispod čupavih brada i gladila


38/280

im meke, plišane šape. Ali ovoga puta nije. Nesposobna da se pomeri,mlitavo je ležala na jastucima, i prazno zurila u prostor.

Nevoljan jecaj joj se podigao u grlu i zakrvavljene oči joj se napuniše

suzama. Ni za milion godina nije očekivala da joj se ovo desi. Nisu sesvađali - pa, ne zapravo, samo oko gluposti, kao na primer na koga je red da pere sudove, ili ko je upotrebio poslednje listiće toalet-papira; a imali sudobar seks, barem je ona tako mislila. Osećala je kako joj se stomak steže. O bože, nemoj mi reći da je to, sve samo ne to. U redu, nije visila sa lustera -nisu ni imali pravi luster, već onaj kineski od belog papira za pet dolara - aličinilo joj se da je uživao.

Stresla se od užasnih misli koje su je jedna za drugom pogađale kaootrovne strelice. Verovatno je sve bilo samo gluma, kad joj je ljubio vrat igrickao ušne školjke - Hju je obožavao ušne školjke; verovatno se pretvaraoi kad mu se dizao. Na kraju krajeva, ako žene mogu da glume orgazme,sigurno i muškarci mogu da glume erekciju. Još gore, možda je zamišljao dae ona neka druga - Suzi „s lepim parom grudi” iz računovodstva, ili ona nova

devojka na zameni, s francuskim naglaskom, koja mu je stalno kupovalakroasane. Gospode, nije je valjda varao s njom. Nije joj valjda davao kiflices čokoladom iza ormarića s dokumentima. Što je više razmišljala o tome, svese više prisećala kako je bio čudan poslednjih nedelja. Dalek, odsutan, kaoda o nečemu razmišlja. Prokletstvo, kakva je budala bila. Mislila je darazmišlja o braku, a on je u stvari sve vreme razmišljao o raskidu.

I kao da sve već nije bilo dovoljno sumorno, sad je još morala i stan datraži. No, kako? Da ima posao, mogla bi početi da traži. Ali znala je da jojsocijalna pomoć neće biti dovoljna za stan u centru od dvesta funti nedeljno.

Iako joj je ostajala mogućnost da pozove neke prijatelje i zamoli ih da prespava kod njih na sofi, tu pomisao je odmah odbacila. Nikome nije trebalauplakana, nesrećna olupina da im zauzme dnevnu sobu, koliko god saosećalis njom u nevoljama. Tako su joj na kraju ostali jedino roditelji, ali ni njih niježelela da zabrinjava. Bilo joj je dvadeset devet, trebalo bi da ume sama darešava svoje probleme, a ne da trči kući i plače kao da je ponovo dete koje je


39/280

stiglo poslednje na cilj u trci s jajima i kašikama, ili joj je pak lutkanaglavačke upala u komšijski ukrasni bazenčić.

Roditelji su joj oboje već bili poprilično stari - tati će biti sedamdeset

dve sledećeg maja, a ni mama nije daleko - ali i dalje su u srećnom braku,čak i posle skoro pedeset godina. Mama je uvek uživala da joj priča o tomekako su se upoznali na plesu u Blekpulu, i kako su, kad su se šest mesecikasnije venčali, otplesali kroz crkveni prolaz i odigrali fokstrot do svadbenog prijema. Ali mama je uvek najviše volela da priča o tome kako se, kad jenapunila četrdeset, najednom nije dobro osećala. I kako se uplašila reči koje počinju sa r. Ali - i ovaj deo joj je bio najdraži - ispostavilo se da je u pitanjureč na t. Nije umirala, daleko od toga. Bila je četiri i po meseca trudna s

njom - napipala je onu pravu grudvu.

Frenki je prekrila lice rukama i ponovo zaplakala, a prigušene suze su jojse pretvorile u glasne, zaglušujuće, grčevite jecaje. Fred i Džindžer su je pogledali, a u očima boje ćilibara im se odražavala zbunjenost. I sve takodok im nije natopila krzno žalosnim suzama, a lice joj se zacrvenelo i oteklo.A onda više nije mogla da plače.

Brzo i očajnički dišući, obrisala je slinavi nos rukavom nove jakne, prljajući je slanim suzama i pljuvačkom, i, nakon što se oprezno podigla sasofe, prešla je preko dnevne sobe do velikog prozora. Pritisnula je vreo,vlažan obraz na umirujuće hladno staklo, i zagledala se na ulicu, u slabašnojnadi da će ugledati Hjua kako skreće za ugao, i preskače po dva stepenikaodjednom do ulaznih vrata. Ali napolju nije bilo nikoga, ničega osim redova parkiranih automobila i ružnih gomilica uvelog jesenjeg lišća.

Nije znala koliko je dugo tamo stajala, kad najednom vide da jojtelefonska sekretarica, na stolu pored nje, treperi. Gledala ju je nekolikominuta, u početku i ne primećujući da ima poruku, pre nego što se nagnula i pritisnula plej. Začuo se škljocaj, a zatim joj je zvuk Ritinog glasa, njen težak lankaširski naglasak, glasan i poznat, ispunio sobu.


40/280

„Ćao, Frenki, ja sam”, vikala je - zvučalo je kao da je bila na mobilnom.„Kupila sam auto... kabriolet... i vozim se Sansetom, pa ne znam možeš liuopšte da čuješ šta ti govorim, ali zovem samo da ti poželim srećan

rođendan. Poslala sam ti mejl, ali ne verujem da si ga dobila, jer mi nisiodgovorila. Ne znam gde si... verovatno si izašla u dobar provod s Hjuom uneki restoran gde dolaze pokondireni, ti srećna budalice!” Usledio je zvuk sirene i Ritino psovanje. „Prokletstvo, ovi vozači ne gledaju kuda idu.”Ponovo zvuk sirene. „Sklanjaj mi se s jebenog puta! Bože, izvini zbog ovoga. Neki glupi majmun u rolsu... Čekaj, čini mi se da je to Rod Stjuart.” Ritino piskavo cerekanje. „Uostalom, menjamo temu. Kad češ mi doći u posetu?Prošlo je tri meseca i obećala si mi. Zar ne možeš da ostaviš tog svog

momčića na nekoliko nedelja? Znaš kako kažu, srce žudi za onim štonema...” Škripanje kočnica. „O, sranje, šta je sada?” Tajac. „Gospode,mislim da su pajkani. Bolje je da idem. Volim te!” Zvuk poljubaca, a ondatelefon utihnu.

Otkačena, poganog jezika, srdačna Rita. Ne bi mogla ni da se seti koliko puta je bila ostavljena, ali izgleda da je uvek uspevala da se dočeka na noge.Rita je bila na drugoj strani Atlantika. Kilometrima daleko. A upravo tamo jei ona želela da bude. Kilometrima daleko od čitave žalosne brljotine u kakvu

oj se život pretvorio...I tako se začeo embrion te zamisli i, kako je rastao tako je pokrenuo

neočekivani endorfinski nalet prkosa. Ko jebe Hjua. Ko jebe časopis Lajfstajl. I ko jebe činjenicu da joj je skoro trideset. Neće leći i prihvatiti svešto se obruši na nju. Učiniće nešto. Za promenu će početi da upravljasopstvenim životom.

Obrisala je oči, uzela telefon i okrenula Ritin broj. Nije bilo nikoga, ali

Frenki joj je ostavila zbrkanu poruku na sekretarici. Rita ju je stalno zvala dadođe u Los Anđeles. Pa, sad će prihvatiti tu ponudu. Odlučila je. Ako jeHjuu potreban prostor, dobiće ga. Skoro deset hiljada prokletih kilometara prostora.


41/280

Sedmo poglavlje

Uz prigušeni udarac, točkovi boinga 747 dodirnuli su asfalt i, uz oštrosmanjivanje brzine, avion je bučno poskakivao po pisti. Iznenadan udar je probudio Frenki iz dubokog sna u kom je svašta sanjala. Otvorila je oči izaškiljila na žarko sunce koje je prodiralo kroz niz ovalnih prozora, i bacalo

oj zrake preko lica. Ošamućena od gotovo deset sati neprekidnog besvesnogstanja, nekoliko puta je trepnula, i pokušala da se usredsredi na okolinu. U prvi mah nije znala gde se nalazi, nije mogla da shvati šta se dešava, a onda

e iznenada kroz zvučnik čula duboki glas pilota Britiš ervejza.

„Vreme je pola jedan posle podne a temperatura napolju je tridesetstepeni Celzijusa. Dobro došli u topao i sunčani Los Anđeles, dame igospodo!”

Los Anđeles! Frenki se nagnula napred na sedištu i provirila kroz prozor. Nebo iznad nje je bilo magličasto od sunca i smoga, dok se aerodrom presijavao na vrućini kao priviđenje. Ali nije bio. Ovo je stvarno. Ovo je Los

nđeles.

Bilo joj je teško da shvati. Još sinoć je bila u Londonu, sređivala fioke pune sentimentalnog smeća - stare bioskopske karte, šampanjske čepove,osušene ružine latice iz prošlogodišnjeg buketa za Dan zaljubljenih - i trudilase da se ne rasplače dok je okretala stranice foto-albuma. Prošlo je samo

nekoliko sati otkako je nazvala non-stop liniju za rezervacije Britiš ervejza,ispucala kreditnu karticu i kupila kartu za Los Anđeles, zatim izvukla starekofere ispod kreveta i žurno ih napunila odećom, cipelama i bog zna čimeoš.

Zora je svanula uz zvuk trubljenja taksija na ulici, i tada je zaključalaulazna vrata, ubacila ključeve u poštansko sanduče i popela se na zadnje


42/280

sedište. Stigla je na Hitrou baš kad se prijemni pult otvarao, pozdravile su jeuniformisane službenice, mutnih očiju ispod pažljivo nanete maske odrumenila i ruža, i bez oklevanja je potpisala isečak od kreditne kartice i uzela

kartu. Tek tada je adrenalin prestao da navaljuje i uspela je da zastane irazmisli o tome šta je uradila. Bilo je lako spakovati torbe i krenuti za LosAnđeles - bio je to snažan, odlučan potez, pokazala je da ima petlju, preduzimljivost, i stav boli-me-dupe. To je bio njen način da zapeva pesmuGlorije Gejnor „Preživeću” bez karaoka. Ali ako je tako prokleto jaka, zaštooj se činilo da joj se srce slama?

„Mole se svi da ostanu na svojim mestima dok se ne isključi znak za pojaseve”, objavio je stjuard, sav crven u licu, preko interkoma, ali njegoviočajnički pokušaji da ovlada gomilom odbili su se od dvesta pedeset parigluvih ušiju. Kao životinje u kavezu, razdražljivi i nestrpljivi putnici poustajali su sa svojih mesta, skidali ručni prtljag i gurah jedni druge u prolazu, u očajničkoj želji da se dočepaju izlaza i iskrcaju nekoliko životnovažnih minuta ranije.

Dok je posmatrala sa bezbednosti svog sedišta, Frenki je primetila

kaubojski šešir kako se pomera gore-dole u prednjem delu aviona. Bio je tonadmeni Amerikanac. Morao je da se probije napred.

Okrenula je glavu i zagledala se kroz prozor. Za razliku od svih ostalih,nije žurila da se iskrca. Sinoć joj se, zapanjenoj i uznemirenoj, bekstvo u LosAnđeles činilo kao dobra zamisao. Sada, uz osećaj nostalgije i mamurluka,nije bila tako sigurna.

Los Anđeles je videla samo u filmovima i na televiziji, gde se viđao samoživotni stil bogatih i slavnih. Koliko je ona shvatila, bio je glamurozan i blistav, nastanjen ljudima ludim za vežbanjem, obuzetim zdravljem, i hirurškiizmenjenim, koji se po čitav dan vozikaju u produženim limuzinama sazatamnjenim staklima. Grad u kom žene treba da imaju jednu od dve stvari:žgoljavo telo sa ogromnim silikonskim grudima ili pak veoma starogljubavnika s veoma debelim novčanikom. Ona nije imala ni jedno ni drugo.Ona je sada veoma neudata, s brushalterom veličine 75B, nosi farmerke i


43/280

vunene džempere, stražnjica joj je brzo venula - u Los Anđelesu je trebalo daimaš zemičke umesto stražnjice - i dovoljno celulita da, po njenom mišljenju,na tangama treba da stoji upozorenje da su opasne po mentalno zdravlje. U

redu, učlanjena je u teretanu, ali vežbanje joj se sastojalo od dvadeset minutau džakuziju, tri puta mesečno, i povrh svega, jela je čokoladu, pila alkohol, putovala javnim prevozom, i jedina operacija koju je imala bilo je vađenjekrajnika kad joj je bilo devet godina. Ponovo je zažmurila: ovo bi sve mogloda bude veoma velika greška.

Losanđeleski aerodrom je bio zečja jazbina hodnika i pokretnih traka.Kao pacov u laboratorijskom eksperimentu, skretala je za jedan pa drugiugao dok nije konačno ugledala pokretne stepenice koje su vodile do dela za podizanje prtljaga. S osećajem olakšanja, umorno se naslonila na ogradu.Ispod nje su se pomaljale glave ljudi i, kako se spuštala dole, tako jeuspevala da im vidi i tela. Tek tada je shvatila da su te mase ljudi u stvariredovi - rolerkosteri od redova, avgustovski bankarski odmor u AltonTauersu redovi - koji su se pružali napred-nazad oko pažljivo podignutih pregrada. To je bilo Imigraciono odeljenje.

Pošto je stala na kraj reda, odmerila je raspoređene, uniformisane stražareošišane u obliku činije za puding i usplahireno je vrtela svoj zeleni obrazac.Hoće li umeti da prepoznaju da je očajna, ostavljena devojka, u bekstvu odsocijalne pomoći, sama i odbačena od ljubavnika po imenu Hju? Proučavalae ostale oko sebe - putnike s rancima na leđima, pohabanim vodičima i

starkama, četvoročlane porodice s kišobran-kolicima i džepovima punimvlažnih maramica, poslovne ljude sa sjajnim kožnim aktovkama i laptopima

sa mnom nema šale - pre nego što je spustila pogled na svoje nagomilane,

neprozirne i šarene plastične kese. Nije izgledalo dobro.Uprkos broju ljudi, hodnik je bio sablasno tih dok su se, jedan po jedan,

ošamućeni turisti približavali prednjem delu reda, trudeći se izgledajuopušteno i u prazničnom raspoloženju, dok im se imigracioni i carinskiobrasci pretvaraju u umrljane papire u oznojenim dlanovima. Ovo nije bila pasoška kontrola, već ruski rulet. Nemoguće je bilo reći koga će pustiti da


44/280

ude, a koga sprečiti. Naizgled nasumičan odabir značio je da je tetovirani,drogirani Pakleni anđeo prošao bez zadržavanja, a stariju bakicu sizblajhanom kosom i sintetičkom cvetnom bluzom dvojica naoružanih stražara

zgrabila su ispod pazuha i odvukla u sobu za ispitivanje.Stajala je i iščekivala svoju sudbinu, još zapanjena i ljuta zbog onoga što

oj je Hju saopštio. Šta, dođavola, radi ovde? Sve joj se desilo tako brzo.Jednog trena je imala posao, a onda nije - imala je dečka, a zatim ostala beznjega - dom, a onda i njega izgubila. Jednog trena je bila u kuglani, narednog,u imigracionom redu u Los Anđelesu. Od uzvišenosti do besmisla, i nijeznala šta, dođavola, da misli. Želi li da je propuste, i da slobodno započnenovi život u Los Anđelesu? Ili, da zaboravi na hrabru razmetljivost, ako želi

da bude iskrena prema sebi, te da pusti da je isprate na sledeći avion zaBritaniju i odleti nazad svom starom životu?

„Sledeći.”

Ovo je bio trenutak odluke. Pozvao ju je službenik u tesnoj svetlo-smeđoj uniformi i naočarima rej ban. Izgledao je kao Pončerelo iz Čipsa.

„Koji je razlog vašeg dolaska u Sjedinjene Države?”

Sedeći iza pulta, Pončerelo joj je sumnjičavo pregledao pasoš, i zagledaose u ružnu sliku koju je napravila u nekoj groznoj kabini za slikanje na staniciVaterlo. Frenki mu je virila preko ramena, i žalila što je za pozadinu odabralatu bolesnoplavu zavesu. Trebalo je da odabere neku topliju boju, na primer narandžastu.

„Odmor”, slagala je, pretvarajući se da je vesela turistkinja a neostavljena devojka koja je očekivala da bude verenica. Loše je glumila, ali

nije marila. Barem nije bila umišljena glumica, i nije došla u Los Anđeles sasnovima da postane filmska zvezda. Drugim rečima, nije bila Rita, ili pak unakinja iz romana Džeki Kolins.

„I koliko dugo nameravate da ostanete?”

Nijednom ne dižući pogled, Pončerelo je kucao na računaru. To jeverovatno bio neki centralni, svetski, velikobratski računar u kome se


45/280

nalazila svaka pojedinost iz njenog života, od toga koliko je potrošila u Tesku prošle nedelje do rezultata brisa. U stvari, verovatno je programiran da prikaže bilo kakav kriminalni dosije ili prekršaj koji je počinila. Odjednom se

setila video-kasete koju nije na vreme vratila a koja joj je upala u dvosed. Nadala se da Blokbasteri nemaju pristup ovom računaru - imaju li? Ukrstilae kažiprst i srednji prst.

„Hm, dve nedelje.”

Pa, sad nije bio pravi trenutak da izbrblja „zauvek”, zar ne? Vezali bi je ponovo za ekonomsko sedište Britiš ervejza i pre nego što stigne da se prilagodi vremenskoj razlici. I što je više razmišljala o tome, morala je daostane. Odlazak kući jednostavno nije dolazio u obzir - na kraju krajeva, nijeimala zbog čega da ide kući.

Još mnogo mahnitog kucanja po tastaturi. Pončerelo bi s lakoćom položiotest brzine kucanja, razmišljala je Frenki, koja se još rogušila zbog toga što jue jedna savremena agencija za honorarno zapošljavanje iz Sohoa obavestila

kako ne primaju ljude koji umeju da kucaju samo sa dva prsta.

Pončerelo je konačno završio i, pošto joj je udario pečat u pasoš, nešto jezakačio unutra pre nego što je hemijskom olovkom nažvrljao mnogo

nerazgovetnih grafita preko stranica.„Uživajte u boravku.”

Lice mu se nije ni pomerilo dok joj je svečano vraćao pasoš. Nasmešilase od olakšanja. Ipak se neće vratiti sledećim avionom kući.

Dok je čekala pored pokretne trake s prtljagom, izvadila je ogledalce sdna nesesera i, okrenuvši ga ka svetlu, ogledala se. Bože! Činilo joj se daizgleda kao da joj je osamdeset. Avionska kabina pod pritiskom i količina

alkohola koja se može popiti za nedelju dana, ostavile su joj suvu dehidriranukožu i dva mala praseća oka. Još više se snuždila. Kako slavne ličnostičitavog života obilaze zemaljsku kuglu i svejedno uspevaju da se kreću krozmeđunarodne aerodrome skockane u papučicama od leopardove kože itamnim naočarima, sa svežom i vlažnom kožom? Ona je samo jednom preletela Adantik i lice joj je izgledalo kao da je zamrznuto vakuumom.


46/280

Dok je sumorno držala ogledalo jednom rukom i nameštala lice da vidiima li uopšte jagodične kosti, odjednom je ugledala onog užasnogAmerikanca, kako zuri u nju sa suprotne strane pokretne trake. Postiđena,

zatvorila je ogledalce, i požalila što i ona nema crne naočari pri ruci. U stvari, pomogla bi joj bilo kakva kamuflaža, samo da je niko ne prepozna. Sad, kadse vratila u svoje uobičajeno, razumno, trezno stanje, sama pomisao na tokako se vozila na kolicima, šutirala i vrištala kroz Hitrou, navela ju je da sezgrči od poniženja. Nije ni čudo što tip blene u nju. Sigurno misli da je poludela.

Odvratila je pogled i prkosno zgrabila kolica - pa, sad je u Americi - i prišla mestu gde su se koferi izbacivali kroz levak. Što pre ode odatle, tim

bolje. Čuo se težak udarac i prvi kofer je izašao, sa crnim vinilnim prsimanaduvanim od ponosa. Gospode, njen je! Bila je zbunjena. Za sve godinekoliko je putovala avionom, uvek je bila među poslednjim preostalimzaboravljenim putnicima, koji su morali da gledaju kako se par skija iizudarana kutija sa natpisom „pažljivo rukovanje” vrte ukrug, dok je čekalasa sve većim očajanjem na svoj ranac. Nikad, nikad nije bila u povlašćenom položaju da vidi kako njen prtljag prvi prelazi cilj.

Uz osećaj da joj se sreća promenila, zgrabila je kofere, odlepršala krozcarinu i krenula ka izlazu. Uzbuđenje joj je naraslo kad su se automatskavrata otvorila i odjednom ju je dočekala gomila ljudi koji su se naginjali preko ograda, i držali natpise sa imenima ili bukete cveća za svoje voljene. Na tren je poželela da je Hju tu da je dočeka, ali brzo je oterala tu pomisao.Gotovo je, morala je da zaboravi na njega.

Izdigla se na vrhove prstiju da pogleda preko glava i osmotri salu za

dolaske. Nije bilo ni traga od Rite. Možda kasni, možda nije ni dobila poruku, možda...

Progurala se kroz grupe ljudi u majicama kratkih rukava i šortsevima, s preplanulim tenom iz Santa Monike i sunčanim naočarima persol, koji suzveckali ključevima automobila, razgovarali mobilnim telefonima, i ispijalikoka-kolu iz ogromnih čaša. Sve je bilo veliko, svetio i bučno. Opšte


47/280

brujanje stotine razgovora glasno je odjekivalo oko nje. Bilo joj je čudno štočuje toliko američkih naglasaka, kao da se odjednom našla na snimanju filma.

Otišla je do prozora s neprozirnim staklima, naslonila se na zid, i osetila

strujanje vazduha spolja, vrućeg i vlažnog u odnosu na svežinu klima-uređaja. Prigušila je zevanje. Ošamućenost od aviona ju je potpuno savladalai poželela je da Rita požuri. Znala je da se uzalud nada. Ritino poimanjevremena je bio zakon za sebe. Verovatno neće doći još satima...

Ta sumorna misao joj se upravo slegala kad je čula poznate zvuke.Obično su je izluđivali, a sad su joj došli kao muzika za uši.

„Juuuhuuu!”

Odzvanjalo je po sali za dolaske, odskakalo od zidova kao pokvareni satsa kukavicom.

„Juuuhuuu.”

Postajalo je glasnije sve dok se, kao biblijsko razdvajanje talasa, gomilanije razdvojila i kroz samu sredinu dokaskala metar i pedeset visokacrvenokosa devojka u plišanim vrućim pantalonicama i platformama od osamcentimetara.


48/280

Osmo poglavlje

„Jao, oprosti što kasnim. Saobraćaj je bio prava noćna mora!”

Usplahirena i zadihana, Rita je nestrpljivo sklanjala pramen crvene koseiza uha, koji joj je ispao iz repa i počel

Alexandra Potter~Luda ljubav

Documents

Transcript of Alexandra Potter~Luda ljubav