THE LOST ART OF GRATITUDE Alexander McCall Smith

Aleksandar Mekol Smit

ZABORAVLJENA

UMETNOST

ZAHVALNOSTI

Za Rodžera Kazalieta – sa zahvalnošću.

1

Izabel Dalhusi, filozof i glavna urednica Revije za primenjenu etiku, imala je običaj da ležeći u krevetu razmišlja o svemu onome što radimo. Bila je laka na snu; njen osamnaestomesečni sinčić Čarli spavao je dubokim i, bila je sigurna, spokojnim snom; Džejmi je bio negde izmeñu. Ipak, Izabel nije imala naročitih teškoća da zaspi. Kad bi odlučila da spava, bilo je potrebno samo da zatvori oči i neizbežno bi utonula u san. Isto je važilo i ako bi se trgla iza sna tokom noći ili u one melanholične sitne sate kad i telo i duh umeju sasvim da klonu. Tada je bilo dovoljno da sebi kaže kako to nije dobar čas da počne da razmišlja, i vrlo brzo bi ponovo zaspala.

Oduvek se pitala za uzroke tog lakog sna i jednom prilikom je popričala o tome s prijateljem, specijalistom za poremećaje sna. Nije otišla kod njega u ordinaciju, već je pomenula to za večerom; ne pred svima za stolom, razume se, već u privatnosti razgovora udvoje kakve ljudi vode s osobom koja sedi pored njih.

„Ne volim da zapitkujem o medicinskim stvarima“, rekla je.

„Ali...“, rekao je. „Pa, da. Ali. Vidi, vi lekari se sigurno grozite toga što

vas ljudi sateruju u ćošak želeći da pričaju o svojim simptomima. Došao si na zabavu, a onda ti neko kaže: Muči me neko probadanje u želucu...“

„Tebe?“ „Ma ne.“ Osmehnuo se. „Stari kliše, znaš. Neko ti priñe i kaže:

Moj prijatelj ima taj osip, znate, i pitam se šta bi to moglo da bude. To se ponekad dešava. Lekari shvataju da je ljudima neprijatno, znaš.“

Izabel je potvrdno klimnula. „Ali sigurno ti ide na živce – kad te zapitkuju o medicinskim stvarima.“

Razmislio je načas. „Nihil humanum mihi alienum est, ako smem da kažem na latinskom. Nisam ni protiv čega ljudskog. Mislim da bi lekari trebalo da se obavežu na to. Kao sveštenici.“ Izabel nije smatrala to poreñenje sasvim odgovarajućim.

„Ali sveštenici ipak izražavaju neodobravanje, zar ne? Lekari to ne rade – ili barem ne bi trebalo da rade. Vi ne odmahujete glavom zbog ponašanja svojih pacijenata, zar ne?“

„Umemo ponekad, ako uočimo samodestruktivno ponašanje“, odvratio je. „Ako ti, na primer, doñe neko s hroničnim vaskularnim oboljenjem, a ti mu namirišeš nikotin na prstima, naravno da ćeš nešto reći. Ili ako ti doñe alkoholičar s bolesnom jetrom. Jasno ćeš mu reći šta je uzrok problema.“

„Ali ne nabijaš mu osećaj krivice, je l’ tako? Ne kažeš mu ništa poput: Sve ovo je posledica tvoje gluposti. Ne kažeš mu tako, iako je sasvim očigledno da to jeste posledica njegove gluposti.“ Poigravao se viljuškom. „Ne, pretpostavljam da neću nešto tako reći.“

„A sveštenik hoće. Sveštenikov rečnik sadržavaće izraze kao što su ispravno i pogrešno. Mislim da lekari to ne rade.“ Pogledala ga je. Bio je tipičan predstavnik odreñenog tipa edinburških medicinara; staromodni, prijazni škotski lekar, koga nisu doticala razmišljanja o zaradi ili ličnoj dobiti koja umeju da tako izobliče medicinu. Izabel je oduvek smatrala da je to što su lekari počeli da doživljavaju sebe kao poslovne ljude prava moralna tragedija za medicinu. Ko je ostao altruista? Učitelji, verovala je, i ljudi koji rade u dobrotvornim organizacijama; i advokati koji zastupaju javne interese, i... u stvari, spisak je podugačak; verovatno isto onako dugačak kao što je uvek bio. Čovek mora pripaziti, primetila je u sebi, kad komentariše propadanje društva; Katon Stariji bio je upozorenje u tom smislu – taj

zastrašujući stari čistunac upozoravao je da sve propada, zaboravljajući da svi mi, čim napunimo četrdeset, počnemo da verujemo da svet klizi u provaliju. Situacija bi bila stvarno alarmantna tek ako bi osamnaestogodišnjaci počeli da govore O tempora! O mores!;1 meñutim, osamnaestogodišnjaci to ne govore; ne uče više latinski pa ne mogu.

„Htela si nešto da me pitaš“, rekao je. Poznavao je Izabel i njene digresije, njenu sklonost da i u najjednostavnija pitanja unese filozofske komplikacije.

„Zašto su neki ljudi lakog sna“ zaustila je i onda žurno dodala: „Uzgred, i ja sam jedna od njih.“

„Slučajno i ja“, odvratio je. „Često je posredi problem u vezi sa disanjem – apneja, kad se stalno budiš zato što se gušiš. Ako nije to, možda je deo idiosinkraziji mozga. Da li ti to pričinjava teškoće?“

„Pa, ne. Ne zaista. Naprosto ponovo zaspim.“ Klimnuo je glavom. „Mogla bi da se podvrgneš

pretragama na apneju. Obrasci sna se lako prate. Mada meni ne deluješ kao neko ko ima faktore rizika – apneja je sklona da pogaña krupnije osobe.“

Bio je to kraj razgovora, budući da se drugi gost obratio svima, tako da su pojedinačni razgovori zamrli. Meñutim, sada, ležeći u krevetu u jednom od onih kratkih razdoblja noćne budnosti za koje beše zaključila da su rezultat idiosinkrazije a ne problema s disanjem, Izabel se okrenula i pogledala usnulog Džejmija pokraj sebe. Još uvek ju je prožimao osećaj novine, i pored toga što su već dve godine bili zajedno; osećaj da je dobila dragocen dar. A on je delio taj osećaj s njom; baš tako je to izrazio, onda kad joj je rekao da je zahvalan zbog toga što je ima. „Osećam se kao da sam dobio nešto na poklon“, rekao je. „Neko mi je poklonio tebe. Zar to nije čudno? Jer, ne dešava se tako, zar ne?“ Gledala je kako diše. Čaršav koji mu beše navukla do grudi i koji je ležao oko njega nabran

1 (Lat.) O vremena! O običaji! (Prim. prev.)

kao rimska toga pomerao se skoro neprimetno, ali se ipak pomerao. Čin disanja zapravo i nije čin, jer volja nema udela u njemu. Ne opominjemo sebe da dišemo – sem ponekad, na časovima joge i tome slično – a kad spavamo, kao Džejmi sad, organizam ne zaboravlja da radi ono što se od njega traži. A koliko drugih stvari koje radimo spada u tu kategoriju?

Izabel se pitala kako bi izgledala detaljna evidencija naših dnevnih aktivnosti – ne onakva kakva bi se mogla naći u dnevniku: Bila u gradu. Ručala. Tako nešto daje opštu sliku o onome što smo radili, ali ne navodi istinski podrobno stotine – verovatno desetine hiljada – sitnih radnji u toku nečijeg dana. Stalno ih obavljamo: sićušni pokreti udova dok sedimo na stolici ili ležimo u krevetu, kao ona sad; mali trzaji, treperenje kapaka, dodirivanje prstiju, saginjanje glave. To zapravo nije ništa – pozadinska buka, moglo bi se reći – ali bi se pobožno unosilo u jednu takvu evidenciju. Zatim, tu je sve ono što kažemo – dela govora, kako ih nazivaju filozofi – koji rangiraju od uh i hmm, izvinjavajućih fraza koje promrsimo kad se u gužvi sudarimo s nekim, beznačajnih izraza koji podmazuju naše meñusobno opštenje u društvu. Zapisnik onoga što smo rekli u toku dana bio bi otrežnjavajuće štivo, pomislila je Izabel; a tek onoga što smo rekli u toku celog života? Šta bi sve bilo rečeno? Na šta bi se svodilo? Koliko bi energije bilo protraćeno i na najbezazlenije bezazleno ćaskanje; koliko bi meseci bilo ispunjeno potpunim besmislicama?

A onda, vrlo često, kad kucne čas da govorimo, da stvarno govorimo, nama se zaveže jezik, kao što ljudima ume da se desi pored nečije samrtne postelje, kad sve vapi za velikim rečima a shvatimo da smo u stanju da kažemo veoma malo, ili se toliko gušimo u suzama da ne možemo da progovorimo. Izabel se prisetila posete tetki s očeve strane koja je bila na samrti; želela je da joj zahvali na velikodušnosti koju je pokazala prema njoj kad je ona, Izabel, bila dete, i premda je uspela da izgovori reči koje su

izražavale tu njenu zahvalnost, tetka, poznata po vrcavom duhu, samo je rekla: „Laskanjem ćeš uvek sve postići“, a kasnije tog poslepodneva je umrla. „Laskanjem ćeš uvek sve postići“ bile su nezaboravne poslednje reči, ako tetka uistinu nije rekla ništa više nakon što je Izabel otišla od njene postelje, što se, po Izabelinom mišljenju, verovatno baš tako desilo. Bila bi to savršeno pristojna poslednja rečenica, premda možda ne onako duhovita kao ona Oskara Vajlda, koji je s odvratnošću posmatrao zidove koji su okruživali njegovu samrtnu postelju i, kao poslednji pozdrav, rekao: „Ili skidajte ove tapete, ili ja odoh.“

Ako bi zapisnik našeg govora od celog dana predstavljao nelagodno štivo, koliko bi tek obeshrabrujuće zvučala evidencija naših misli. Načas je zamislila kako bi izgledala. Mešavina sećanja, prolaznih i dugotrajnih, nagañanja šta-ako, dokonih razmišljanja, kajanja – takav bi oblik imala kod većine, a kod većine bi, takoñe, lajtmotiv bio... Izabel zastade ne želeći da donese tako solipsistički zaključak, ali nije ga mogla izbeći; lajtmotiv bi bio ja.2 Vrlo jednostavno. Većina nas uglavnom razmišlja o sebi.

Ali da li je to stvarno sumorno ili naprosto ljudski? Najzad, mi smo ti koji jesmo; to je jedino što znamo i jedina tačka od koje možemo polaziti u delanju. Možemo, razume se, razmišljati i o drugima, što i radimo, ali to su često razmišljanja o drugima u kontekstu nas samih – šta su nam rekli, šta su nam uradili.

Pogledala je u Džejmija, koji se promeškoljio. „Džejmi“, prošaptala je. Nije nameravala, ali ipak

jeste. Izgovorila je njegovo ime kao da bi da potvrdi činjenicu da je on tu; kad nečemu damo ime, to postane stvarnije.

Opet se promeškoljio. Sopstveno ime je nešto što čovek čuje čak i u snu.

„Pa...“, sanjivo je promrmljao.

2 Solipsizam je poseban vid subjektivnog idealizma, filozofsko

uverenje da postoje samo osoba i njeno iskustvo. (Prim. prev.)

„Jesi l’ budan?“ šapnula je Izabel. „Sad jesam...“, premda su mu oči još bile zatvorene. „Izvini“, na to će ona. „Neću ti više ništa govoriti.“ Ispružio je ruku. Mesec je napolju bio u trećoj

četvrtini i kroz otvor meñu zavesama dopirao je izduženi pravougaonik svetlosti. Moraće da zameni te zavese; Grejs, njena domaćica, godinama ju je već gnjavila da to uradi. „Te zavese su prastare, Izabel, a porub im je istrunuo, znate.“

Zurila je u Džejmijevu podlakticu na mesečini; posrebreno tkivo. Potom je uzela njegovu ruku u svoju i tako je držala. Poželela je da zaplače od čiste sreće, ali on bi se stvarno probudio kad bi čuo kako lije te suze radosti i pomislio bi da nešto nije u redu. Muškarci, uopšte uzev, ne razumeju plakanje od sreće kao žene. Postoji tako mnogo različitih vrsta suza.

Pomislila je: neću da razmišljam. A ta misao, opomena koja je negirala samu sebe, bila je delotvorna kao i uvek – utonula je u san držeći Džejmija za ruku. Kad ju je probudilo Čarlijevo gukanje u krevetiću u susednoj sobi, shvatila je da je Džejmijeva ruka nekim čudom još u njenoj, kao što ljubavnici katkad ustanove da su se tokom noći priljubili jedno uz drugo i tako dočekali nevinu svetlost jutra.

Bio je petak, dan u kojem je Izabel oduvek uživala,

premda joj je najomiljenija bila subota. Gajila je uobičajena osećanja u vezi s ponedeljkom, danom za koji nije čula da ga iko zagovara, premda mora biti da i on ima svojih pobornika; radoholičarima je, možda, ponedeljak opojan u svom obećanju čitave nedelje rada pred njima, ali iskustvo joj je govorilo da ostali redovno više vole petak ili subotu. U njenom slučaju, u prilog petku dodatno je išlo to što je Džejmi tim danom obično bio slobodan, što je značilo da ga mogu provesti zajedno, otići negde s Čarlijem, ili da može odvojiti deo dana da nadoknadi zaostale poslove u vezi sa Revijom dok Džejmi zabavlja njihovog sina. Za šta

god bi se odlučila, bio je prisutan vrlo zadovoljavajući osećaj da je napravila izbor koji nije bio nametnut nuždom. Ako je u petak radila, to je bilo zato što je želela a ne zato što je morala; a ako bi otišla negde s Čarlijem, opet je reč bila o tome da je uradila ono što je htela.

Džejmi je povremeno morao da radi petkom uveče, ukoliko bi ga pozvali da svira s kamernim orkestrom koji se oslanjao na njega onda kad im je bio potreban fagotista. Ponekad su ga petkom pozivali na sesiju – snimanje muzike za film, možda – ali to se retko dešavalo i petkom je bio manje ili više slobodan odkako je prestao da daje časove ñacima tim danom. Od tih ñaka je živeo; neke je podučavao na Edinburškoj akademiji, školi na severnoj strani grada u kojoj je honorarno predavao, a drugima je časove davao u svom stanu u Ulici Saks-Koburga, odmah iza ugla u odnosu na Akademiju. Ovog časa, rekao je nedavno Izabel, nisu bili naročito dobri, premda bi jedan ili dvojica mogli postati dobri muzičari ako bi se potrudili. Ali nisu vežbali, uprkos opomenama koje im je pisao u sveske sa skalama i vežbama.

„Razume se, Čarli će vredno vežbati“, rekla je tada Izabel „Kad počne da svira svoju...“ Pogledala je u Džejmija. Pomenuo je jednom prilikom nešto o minijaturnim fagotima – nečemu što se zove tenor-fagot. Nekako nije mogla da zamisli umanjeni fagot, s minijaturnim polugama i smanjenim dirkama, i Čarlija kako ga svira u svom jednodelnom odelcetu u bojama tartana Makfersonovih.

Džejmi je njeno oklevanje shvatio kao znak da će on biti taj koji će odlučivati o obliku Čarlijevog muzičkog obrazovanja.

„Violinu“, rekao je. „Nek počne od struna. Uostalom, deca i mogu da sviraju duvačke instrumente tek kad dovoljno porastu. Verovamo ne pre devete godine. Pre toga pluća nisu dovoljno jaka i dete lako može da ošteti usne. Mišići oko usana se još formiraju, znaš.“

Osmehnula se pomislivši na Čarlija s njegovim neformiranim usnama i violinom. Kad bi mu je sada dala, pokušao bi da je pojede, ali mogu početi kad navrši tri godine, što će dovoljno brzo doći. A onda, posle violine, kad bude dovoljno star, sa svojih desetak godina, može da uzme da uči gorštačke gajde, počevši od svirale za vežbanje pre no što preñe na pravu, s piskom od slonovače i tako to, s punim, iskonskim zvukom koji šalje trnce niz kičmu. Nosiće kilt – opet s Makfersonovom šarom – i sviraće gajde; o, Čarli, mili mali Čarli.

Džejmi tog petka nije imao nikakvih obaveza i Izabel je rešila da predloži da odu u grad na ručak, premda možda iskoristi njegovo prisustvo da početkom prepodneva malo radi. Bila je obećala da će se naći sa svojim knjigovoñom, ali stalno je to odlagala; telefonirao joj je i ponudio da doñe kod nje, ako ona već neće da doñe kod njega. Osećala je grižu savesti zbog toga, budući da je bio čovek blage naravi i ispoljavao je strpljivost dostojnu sveca.

„S ciframa koje mi daš, Izabel, mogu da obavim samo pola posla“, rekao joj je. „Ne mogu da izmišljam, znaš; mi ne radimo tako.“ Pitala se da li je to nagoveštavalo da ona radi tako – da izmišlja ovo i ono.

Uveravala ga je da će mu dati sve što traži i potom gonjena osećajem dužnosti spremala račune i poštanske priznanice za Reviju u fasciklu... sve dok nekako nije zaboravila na to. Potražila je malo naokolo i nekoliko priznanica koje su nedostajale naposletku se ipak pojavilo, ali podozrevala je da ih ima još.

„Moram da se nañem s Ronijem“, rekla je Džejmiju. „Moram mu dati neke papire. Ne bi trebalo da traje dugo. Posle toga možemo da odemo na ručak u Glas i Tompson. Čarliju se dopada njihov kiš.“ I stvarno mu se dopao kad su poslednji put bili tamo, iako je najveći deo završio na podu oko stola. Roditelji su s iznenañenjem ustanovljavali da Čarli ima prefinjen ukus; obožavao je maslinke i počinjao je da maše rukama čim ugleda prepeličja jaja.

Bila je to gotovo parodija ukusa povlašćenog deteta i Izabel je bilo malo neprijatno pri pomisli na to. Nije se sećala kad mu je dala prvu maslinku – ona se toga ne bi ni setila; je li Džejmi to uradio? A prepeličja jaja? Hoće li ostrige biti sledeće? To je bio Džejmi, zaključila je; bio je sklon da hrani Čarlija svime što su i njih dvoje jeli, a Čarli nikad nije odbijao ništa iz očeve ruke.

Džejmi je bio zadovoljan predlogom. Izabel je rano ujutru mogla početi s radom u svojoj sobi, a on će za to vreme staviti Čarlija u kolica, ona koja može da gura dok džogira, i odvesti ga do kanala. Posle toga će Čarli obaviti svoju prepodnevnu dremku i biti čio i veseo kad doñe vreme da odu u grad.

Doručkovali su zajedno. Džejmi, koji nije voleo da mnogo jede pre trčanja, popio je šolju kafe s mlekom i pojeo tost premazan marmitom3. Čarli je bio ješniji: mali tetrapak voćnog jogurta s jagodama, zgnječeno rovito jaje na parčićima tosta i maslinku – bez koštice, naravno, i nasečenu na četiri malecke kriške.

Grejs je stigla pre no što su ustali od stola. Odmah se zabavila oko Čarlija, koji je oduševljeno mahao ručicama, što je bio nedvosmisleni znak da je srećan i zadovoljan.

„Drago ti je što me vidiš?“, tepala mu je Grejs vešajući svoj ceger od konoplje na kultu na kuhinjskim vratima. „Nego šta nego jeste, junačino moja mala! A šta su ti to dali da jedeš? Maslinku. Nisu valjda? Bebe ne jedu maslinke, zato nisu.“

Izabel je okrznula pogledom Džejmija, koji se osmehnuo i pogledao na drugu stranu; neslaganja izmeñu Izabel i Grejs nisu bila njegova stvar i nastojao je da ostane izvan njih. Privatno je bio na strani Izabel i znala je da ima njegovu podršku, ali oboje su bili svesni da ne bi nimalo pomoglo kad bi to glasno rekao. „Neke bebe jedu“, rekla je Izabel. „Ova, na primer.“

3 Marmit (marmite, engl.), hranljiv i ukusan namaz koji sadrži vitamin

B. (Prim. ured.)

Grejs nije obratila pažnju na ovo. I dalje se obraćajući Čarliju, nastavila je: „Sledeća će biti prepeličja jaja, teško meni! A posle toga kavijar.“

„Mala deca svašta jedu“, rekla je Izabel. „Uostalom, i ona su ljudi, a ljudi imaju čudne ukuse i uverenja.“ Slučajno je pomenula uverenja; nije nameravala, ali nekako je fino zaokruživalo primedbu, a Džejmi je pomislio da je bilo ubačeno kao podvodna mina. Zabrinuto je pogledao Izabel. Pretliodne nedelje su dve žene vodile raspravu oko feng šuija, pri čemu se Grejs oduševljavala či silama, a Izabel je iznela stanovište da one jednostavno ne postoje. Da postoje, rekla je, tada bismo ih izvesno mogli detektovati nekakvim elektronskim ureñajem. Pominjanje čudnih uverenja odnosilo se na to, pomislio je Džejmi. Postojala je tajna veza izmeñu rasprave o maslinkama i one o či silama.

Grejs se dobro držala za vreme te rasprave. „Postoji mnoštvo toga što niko ne može da vidi“, rekla je. „Šta je s onom stvarčicom, onom česticom koju pokušavaju da pronañu. Onim Higsovim bizonom ili kako već beše.“

„Bozonom“, umešao se Džejmi. „Higsov bozon. To je vrsta...“

„Bozon“, rekla je Izabel. „Baš sam pre neki dan videla profesora Higsa, znaš. Šetao je Ulicom Heriot i gledao u trotoar.“

„Neće tamo naći taj svoj bozon“, rekla je Grejs. „Ne bi ga ni tražio“, rekao je Džejmi. „On postoji samo

u matematici kojom se profesor bavi. To je teorija.“ Diskusija o nevidljivim silama trajala je nekoliko

minuta i ostala nerešena; obe strane bile su sigurne u svoj stav i obe su bile sigurne da su pobedile. Ovaj pomen čudnih uverenja pretio je da ponovo otvori pitanje, a Džejmi nije mislio da je to dobra zamisao. Srećom, Grejs nije obratila pažnju i promenila je temu. Trebalo je staviti gomilu veša na pranje i da li Izabel želi da se Grejs sada ili kasnije pobrine za Čarlijevu odeću? Tu je, zatim, bilo i

pitanje usisivača, koji je prethodnog dana prestao da radi; je li Izabel telefonirala majstoru kao što je obećala?

„Telefoniraću“, rekla je Izabel. „Danas. Sto posto. Staviću to na svoj spisak.“

Grejs je potvrdno klimnula i otišla za svojim poslom. „Prepeličja jaja“, šapnuo je Džejmi. „Ona ih stvarno ne

odobrava.“ Izabel je klimnula glavom. „Samo da znaš, to jeste

nečuveno“, rekla je. „Kakvo smo to dete napravili, Džejmi? Prepeličja jaja!“

Osmehnuo se. Voleo ju je. Voleo je Čarlija. Voleo je čak i Grejs, na odreñeni način. Bilo je to savršeno jutro, najbolje moguće letnje jutro, i osećao je samo ljubav.

2

Izabel je s prozora radne sobe gledala za Džejmijem i Čarlijem dok su nestajali niz ulicu. Mahnula im je, ali Džejmi je gledao na drugu stranu i nije je primetio. Uvek bi je obuzeo ponos kad ih vidi tako zajedno. Nekad je mislila da je ureñivanje Revije, ili možda doktorat, njeno najveće životno dostignuće; nije više tako mislila – sada je smatrala da je to što je rodila novi život, jedan čitav niz novih mogućnosti, najvažnije što je u životu uradila. Napravila je Čarlija, taj mali, energični i sve svojeglaviji naramak ljudskosti, tu majušnu ličnost koja voli maslinke; napravila ga je.

Ali, i više od toga, dala je Čarliju najboljeg mogućeg oca – time se takoñe mogla ponositi. Džejmi je umeo s decom, premda se u svojoj skromnosti nije hvalio svojim talentom u tom smislu. Meñutim, Izabel je za to čula od roditelja njegovih ñaka. Jedna majka je za svog sina rekla: „Nikad nije vežbao fagot. Nikad. Kolike smo samo pare dali za taj instrument – tri hiljade funti, možete li da poverujete – a mali mangup nikad nije vežbao. Znate kakvi su u tom uzrastu. A onda ga je Džejmi uzeo pod svoje i sve se promenilo. Nadahnuo ga je – to je to i ništa drugo; nadahnuo ga je.“

Izabel je prenela kompliment, a Džejmi je bio sramežljiv. „O, pa dobro, ima nade za njega.“

Biće on dobar s Čarlijem – znala je to još kad ga je prvi put uzeo u naručje u bolnici. Sestra mu je predala njegovog novoroñenog sina umotanog u peškir, a ona mu je videla suze u očima i znala je. I nakratko je razmislila o tome, a potom, kroz zaostalu euforičnu izmaglicu sredstva protiv bolova koje beše dobila, zabavila se jednom od svojih uobičajenih čudnih misli, ovom prilikom o peškiru oko

Čarlija. U prošlosti bi to bio povoj; umotavali su novoroñenčad u povoj, zar ne? Stezali su ih platnom nalik na zavoj kako bi ih sprečili da se previše pomeraju. Bila je zahvalna što Čarli neće dobiti povoj. Nije došao na svet da bi ustanovio da su ga umotali kako bi mu oduzeli kretanje, slobodu. Mali Čarli imaće tu privilegiju da se kreće, da bacaka nožice, da živi slobodno. Nadala se.

Ušla je u radnu sobu i zagledala se u mnoštvo knjiga i papira. Soba se nalazila na strani kuće koju bi sunce ogrejalo tek sredinom prepodneva, a opet, u ovo doba jutra veliki prozori su propuštali finu količinu svetlosti. Razgledajući sobu pomislila je kako bi prizor pred njom mogao biti mrtva priroda, Radna soba s knjigama, od onih kakve su slikali holandski umetnici iz sedamnaestog veka. Vermer bi možda naslikao ovu sobu, ili Hogs, umetnuvši lik žene koja šije ili svira lautu – jedan od onih spokojnih kućnih prizora koje su tako dobro umeli da naslikaju. A takav umetnik bi pogledao, kao što su holandski slikari često činili, kroz sobu, u prostor iza nje, u ovom slučaju Izabelin vrt, kvadrat travnjaka pod prozorom oivičen bedemom od rododendrona i azaleja – neka vrsta unutrašnjeg dvorišta, umnogome kao soba pod vedrim nebom. Neko joj je nekad rekao – beše zaboravila ko ili da li je to možda negde pročitala – da je suština dobre mrtve prirode upravo u tom što izaziva osećaj da će se svakog časa nešto dogoditi. Šta će se to ovde svakog časa dogoditi? Pogled joj je odlutao do hrpe pisama koju je Grejs juče ostavila na pisaćem stolu. To je nagoveštavalo početak nečega – razmene prepiske, možda. Neko će ući u sobu i pobrinuti se za pisma, a onda opet otići, i ponovo će zavladati mir.

Uzdahnula je. Mogla je otići do kanala s Džejmijem i oduševljavati se patkama zajedno s Čarlijem. Cičao je od zadovoljstva kad bi ih ugledao, mlatarajući ručicama u neobuzdanom ushićenju; obožavao je da posmatra kako plivaju za mrvicama hleba koje im Džejmi baca u vodu. Doći će vreme – a pribojavala se da mu neće trebati dugo –

kad patke neće više biti toliko zabavne Čarliju. Pomisao je donela žaljenje. Čarli će i prebrzo odrasti, baš kao što svi roditelji kažu za svoju decu; ustanovila je da joj je već teško da se priseti kakav je bio kao mala beba. Sećala se mirisa, dabome, onog sasvim osobenog, nežnog mirisa svojstvenog bebama, mešavine životinjske toplote i mleka, i ćebenceta, koji je, kod malog deteta, tako brzo ustuknuo pred nekim drugim mirisom, isto tako individualnim i podjednako neodredivim, ali drugačijim.

Prišla je radnom stolu i upalila lampu. Pisama je bilo najmanje deset – a četiri su izgledala kao da sadrže rukopise. Izabel je uslovljavala da potencijalni autori svoje članke za Reviju dostavljaju na papiru, a ta politika dovela je do gunñanja bar nekih koji su želeli da pišu za nju. „Zar niste čuli za elektronske podneske?“ napisao je profesor filozofije s koledža na američkom Srednjem zapadu. „Znate, stvarno bi trebalo da prihvatate elektronske dokumente. Svi ih prihvataju.“ Otpisala mu je objasnivši da ona naprosto ne čita s ekrana – i smatrala je da bi na tome trebalo da bude zahvalan. „Mnogo pažljivije čitam ono što je napisano na papiru“, rekla je. „Nalazim da to mogu da odvagnem. Pomislila bih da će autori to ceniti.“ Dan ili dva kasnije stigao je njegov odgovor. „Možete ih odštampati“, rekao je. „Zašto ne?“ Tu je ubacio u poruku smajlija koji namiguje.

Izabel je mogla pustiti da ostane na tome, ali, zbunjena pobudom koju nije umela da objasni, odlučila je da napravi ustupak. Zamišljala je profesora iz Ajove okruženog morem kukuruznih polja i rumenih studenata kako čeka poruku odnekud iza neizmernih obzorja koji okružuju njegov svet. „Žao mi je što moram da vam odgovorim u vezi s ovim“, napisala je, „ali štampanje svega košta i, kao što sam sigurna da shvatate, zahteva vreme koje možda nemam. Meñutim, kad vam već toliko znači, drage volje ću prihvatiti vaš elektronski podnesak i odštampaću ga.“

Nije dobila odgovor, stoga je nedelju dana kasnije poslala poruku u kojoj se pitala da se članak nije možda izgubio u etru.

Ovog puta je odgovor stigao. „Izvinjavam se – članak još nije napisan. Možda dogodine.“ Osmehnula se na ovo; čitava razmena bila je hipotetička. Otpisala mu je – pravim pismom – i rekla: „Istinski se nadam da ćemo dobiti nešto od vas, ali ne želim da vas pritiskam. Leto će, možda, biti dobro vreme da prionete na pisanje, nakon što se studenti spakuju i odu kući. Dotad ostajem u nadi, srdačno, Izabel Dalhusi.“ Presavila je pismo, stavila ga u koverat i napisala adresu. Zašto se trudila? Bila je to besmislena prepiska s čovekom koga nije poznavala niti je verovala da će ga ikad i upoznati, a opet, jedno kratko vreme bavili su se jedno drugim. Ophodi se prema svima koje poznaješ kao da im je to poslednji dan života, što ti znaš, ali oni ne znaju. Setila se saveta koji joj je dala majka, njena sveta američka majka, kako ju je nazivala. Bio je to dobar savet – detinji aforizam, možda, ali zato ne manje istinit.

A onda je navrlo sećanje. Ajova: da, bila je tamo, i odavno je zaboravila na to. Pre mnogo godina, dok je bila postdiplomac u Vašingtonu, pozvali su je na konferenciju u kolečki gradić u Ajovi, a tamo je upoznala mladog vanrednog profesora koji je njoj i još jednom ili dvojici kolega pokazao grad; da, sad se sećala. I pokazao je prema velikoj kući na samoj obali reke, u kojoj je, objasnio je, živela porodica lokalnih filantropa. Rekao je: „Tamo je živela gospoñica Eli, ona je svim srcem verovala u vile – svim srcem.“ Zatim je setno pogledao u Izabel, a nju je pomisao da je neko svim srcem verovao u vile istinski dirnula. Da živiš u kući pored reke i svim srcem veruješ u vile – sasvim dovoljno, zaista.

Nije se mogla setiti imena čoveka koji joj je pokazivao okolinu, ali palo joj je na pamet da je ovo ta ista osoba, što je značilo da nisu stranci jedno drugom – ne zaista – i da ih je slučajnost, čista slučajnost, dvaput spojila. Još je zanimljivije, meñutim, bilo to što je odlučila da u njegovom

slučaju napravi izuzetak i ponudi da odštampa njegov podnesak. Verovala je da je to zato što je na neki način izolovan u prostranstvu Srednjeg zapada, ali sad je znala da je posredi nešto drugo: na to ju je nagnao njen podsvesni um, koji se sećao njihovog susreta iako ga je onaj svesni zaboravio; poznavala ga je, samo to nije znala.

Sada je, sedeći za radnim stolom, počela da se bavi pismima. Obično je ugañala sebi birajući ona koja su je zanimala i baveći se prvo njima, ostavljajući rutinsku prepisku i račune za kraj. Ali danas je smatrala da bi trebalo da bude praktična i primora sebe da ih uzima onim redom kojim stoje na gomili; nagrada će joj biti ručak s Džejmijem i Čarlijem. Prema tome, ako je prvo otvorila račun za struju, bilo je to zato što se nalazio na vrhu gomile, a ne zato što je zasluživao da bude otvoren.

Sledeće pismo bilo je od štampara Revije – tehničko pitanje u vezi s kvalitetom papira. Obaveštavali su je da su nabavili zalihu odličnog finskog papira i da će, ako Izabel želi, ostaviti odreñenu količinu za nju; priložili su i uzorak. Ponuda ju je podsetila na njenog ljubaznog mesara, koji bi s vremena na vreme izvadio nešto ispod tezge i rekao da je čuvao to za nju; neko izvrsno parče mesa koje je pomislio da bi joj se baš dopalo; sitni gestovi trgovačkog prijateljstva koji vezuju mušteriju i dobavljača. Pogledala je papir i podigla ga prema svetlu. Protrljala ga je meñu prstima i pomislila odakle je došao, odnekud iz onih ogromnih šuma gde...gde luke znaju imena za more. Na um joj je pao Odenov stih i naterao da pomisli kako štamparske greške umeju da daju odreñenu lepotu stihu; Oden beše napisao pesnici, a ne luke, na Islandu a ne u Finskoj, ali je neko pogrešno pročitao i odštampao luke4. Smatrala je to kreativnim nesporazumom, koji je misao iza ovog stiha učinio mnogo boljom, mnogo bogatijom, kao što već biva s nekim greškama koje pravimo.

4 (Eng.) poets (pesnici) i ports (luke); razlika je u jednom slovu. (Prim.

prev.)

Izabel je odložila na stranu račun za struju – što nije isto kao da ga je platila, rekla je u sebi. Priznanje ju je nateralo da posegne za čekovnom knjižicom koju je držala u gornjoj fioci pisaćeg stola i ispiše ček na potrebnu sumu – procenu, uočila je, koju je elektrokompanija zasnovala na prosečnoj potrošnji struje u domaćinstvu kao što je njeno. To nije bilo isto kao da je uistinu potrošila toliko; možda ju je iznenada spopala želja da štedi. Ili je možda upravo suprotno: možda je počela da gaji konoplju i troši ogromne količine struje koju uzgajivači konoplje koriste da bi primorali svoje useve na rast. Toga je bilo, znala je, ali ne u Edinburgu, ne u ovoj ulici oivičenoj drvećem... koja bi bila savršen zaklon, shvatila je, za baš tako nešto, ili za operaciju falsifikovanja novca ili koješta drugo. I kako bi samo novine uživale u razotkrivanju nečega takvog upravo u domu Revije za primenjenu etiku. Savršeni zločinci moraju negde živeti, a čak i predgrañe najnedužnijeg mogućeg izgleda ume da krije svoja iznenañenja. Ali bili su tako tihi i obzirni, rekao je jedan komšija; ko bi rekao da je on nekad bio diktator?

Ubacila je ček u koverat i stavila ga sa strane. Što nije isto kao da ga je poslala, pomislila je; i potom zalepila markicu. A sad sledeće pismo: koverat sasvim nezanimljivog izgleda, s njenim imenom ispisanim na nalepnici zalepljenoj na njega. G-ñica Izabel Dalhusi, urednik, Revija za primenjenu etiku. Bilo je tu više toga što ju je navelo da zastane. Pre svega, pošiljalac joj se obraćao sa g-ñica, što je u profesionalnom kontekstu odavno imalo zastareo prizvuk; većina onih koji su joj pisali kao uredniku stavljali su ispred njenog imena gña5 ili dr, ako

5 Na engleskom govornom području se, u profesionalnom ophodenju,

već dosta dugo koristi „neutralno" oslovljavanje sa Ms. - ni Miss (gospođica), niti Mrs. (gospođa) - kako bi se izbeglo pravljenje distinkcije između neudate i udate žene. Kod nas usaglašavanje oko te neutralne titule tek predstoji, ali predlog glasi da sve žene budu „gospođe". (Prim. prev.)

su znali za titulu, na koju se ona pak nikad nije istinski navikla. Problem sa dr bio je u tome što bi ona smesta pomislila na doktora Dalhusija, očevog brata. Meñutim, to je bio tako veliki doktor Dalhusi, tako primeren i sasvim doličan doktor Dalhusi – seoski lekar u Istočnom Lotijanu, veseo, veoma voljen meñu svojim pacijentima s kojima se ophodio kao da im je svima ujak – da se njoj činilo da nikako ne može postojati još jedan. Ovaj korespondent, meñutim, beše odabrao g-ñica, što je možda bila poruka, pokušaj da joj pokaže gde joj je mesto. Zatim, tu je bio naglasak s kojim je bila napisana reč urednik, teškim potezima pera, ponovo nagoveštavajući nekakvo skriveno značenje – porugu, možda.

Izabel je načas razmislila kako bi neko istinski paranoičan zagledao jutarnju poštu – tražeći na svakoj koverti znake eventualne uvrede ili poruke iza očiglednog značenja reči. Komično; apsurdno... Ali kad je otvorila pismo, smesta je ugledala zaglavlje: profesor Kristofer Dov, predsedavajući, Zapadna misao. Zinula je. Kako iko, pa čak i neko kao što je Dov, može svojatati mesto predsedavajućeg Zapadne misli?6 Čitala je dalje; bila je navedena i adresa Zapadne misli, kao i njen telefonski broj, kao da jedan tako veličanstveni intelektualni pokret objavljuje da je uvek pri ruci, na raspolaganju svima kojima je potreban, telefonom ili poštom, kako bi pružio ohrabrenje i utehu u vidu filozofske tradicije Zapada.

Pročitala je pismo, a onda ga je pročitala još jednom. Ustala je. Beše očekivala ovako nešto od Dova; nije zamišljala da će mirovati nakon njegovog svrgavanja – i te kako zasluženog – s kratkotrajnog položaja urednika Revije! smatrala je to odgovarajućom platom za puč koji je izveo. A sad je zbacio masku; nedvosmisleno, sa loše prikrivenim zadovoljstvom nekog ko je odavno vrebao ovaj

6 Ponovo specifičnosti engleskog jezika: chair je predsedavajući,

predsednik, sedište, stolica, fotelja, katedra, profesura... (Prim. prev.)

trenutak i naposletku ga i uvrebao, i konačno izveo svoj potez.

Izabel je vratila pismo na sto. Nekad bi razbijala glavu nad njim, ne bi bila u stanju da razmišlja ni o čemu osim o sadržaju pisma. Više nije bilo tako. Čudno je, ali Čarli ju je oslobodio toga; Čarli ju je naučio da razmišlja o više stvari odjednom, kao što mala deca neizbežno nauče svoje majke. Stoga je sada pomislila na to šta će Čarli jesti za večeru i potom na njegove cipele, za koje je podozrevala da su mu već male i da će morati da mu kupi druge. To je bilo bolje nego razmišljati o Dovu, čije su cipele, odjednom se prisetila, bile zelene. Bilo je čudno što se setila toga, ali pred očima joj se stvorila slika njenog poslednjeg susreta s Dovom, u Edinburgu, kad je došao kod nje u svojim zelenim cipelama. Je li to nova mera predostrožnosti koju je potrebno da doda spisku iracionalnih pravila u skladu s kojima živimo uprkos tome što znamo da su neodrživa: da ne treba verovati muškarcima u zelenim cipelama? Naravno da je to besmislica – zelene cipele nose i savršeno razumni muškarci dostojni poverenja, muškarci poput... Ne, nije znala nijednog muškarca koji nosi zelene cipele, osim Dova. A onda se setila: Čarli je imao par zelenih cipelica, koje je dobio na poklon od Grejs. Dakle, sledeće ima da budu crvene.

„Ne“, rekao je knjigovoña, „ovo stvarno nije dovoljno

dobro.“ Prekorno je pogledao Izabel preko svojih

polumesečastih naočara i potom preko sobe prema Džejmiju, koji je bio sagnut nad Čarlijevim kolicima golicajući mališanu dlan. Knjigovoña je govorio tiho i ovo su za njega bile žestoke reči.

„Joj, Roni, znam“, rekla je Izabel. „Ali kad mi papirologija...“

Roni ju je prekinuo u pola reči. „Izabel, to više nije papirologija. Obična tabela. Nije je teško napraviti. Možda bi Džejmi mogao...“

„Džejmi se ne razume baš mnogo u kompjutere“, rekla je Izabel.

Roni je izgledao sumnjičavo. „Danas svi...“ „Savršeno sam sposobna da to uradim“, odlučno je

rekla Izabel. „Postoje priručnici s uputstvima, zar ne?“ Roni je uzdahnuo. „Da, postoje. I ako budeš

jednostavno unosila sve u tabelu, onako kako iznosi ulaze – ili izlaze – program bi trebalo da odradi sve ostalo. Stvarno je krajnje jednostavno.“ Skinuo je naočari i obrisao ih maramicom. „Delimični zbirovi.“

„Delimični zbirovi?“ Ponovo je stavio naočari. „Da. Delimični zbirovi su

mogućnost.“ Izabel je nastojala da se ne osmehne. Bilo je u

njegovom glasu nekakve čežnjivosti dok je govorio o delimičnim zbirovima; kao kad Beduin pričao o oazi u pustinji ili brodolomac o sigurnoj luci. Odlučila je. Uradiće kako je Roni predložio; ili će barem pokušati. „Onda ću tako i uraditi“, rekla je. „Nek budu tabele.“

„Odsad pa nadalje?“ upitao je Roni. „Odsad pa nadalje“, potvrdila je Izabel. Izašli su iz knjigovoñine kancelarije i uputili se

nizbrdo s vrha Ulice Dandas. „Nešto si obećala tamo“, rekao je Džejmi dok su

prolazili kroz park u Kraljičinoj ulici. „Pogledaj, Čarli. Drveće. Drveće.“

Čarli je gledao i gukao – video je samo zelenilo i kretanje i iznad toga plavetnilo – visoku plavu tavanicu njegovog komadića sveta, njegovog maleckog dela Škotske.

„Znam“, rekla je Izabel. „Bilo je kao da obećavam zubaru da ću koristiti konac za čišćenje zuba.“

Džejmi nije odobravao ovo poreñenje. „Trebalo bi to da shvatiš ozbiljno“, rekao je. „Roni samo želi da pomogne. A on mora da napravi izveštaj za poreznike. I da se potpiše na njega.“

Izabel je potvrdno klimnula. Bila je shvatila ozbiljno i ozbiljno je mislila sve što je rekla Roniju; napraviće tabelu

i pokušaće da je redovno popunjava. Pomalo ju je iznerviralo to što je Džejmi pomislio da se naprosto razbacivala rečima, kad njegovi vlastiti računi, ako uopšte postoje, verovatno nisu ništa bolji od njenih.

„Pretpostavljam da ti vodiš svoju tabelu“, rekla je. Zaustio je da kaže nešto, ali se predomislio. „Ne?“ nije odustajala. „Nije isto“, rekao je Džejmi. „Ja nemam... pa, nemam

toliko novca.“ Gledala je pravo ispred sebe. Pokajala se zbog svoje

primedbe i okrenula se da mu kaže da joj je žao. On ju je gledao osmehujući se. „Ovo je stvarno komičan razgovor“, rekao je.

Laknulo joj je. „Zar nije? Ne smemo dozvoljavati da se tabele ispreče izmeñu nas i naših...“

„Prijatelja“, žurno je dovršio njenu rečenicu. „Tačno.“ Bio joj je više od toga, dabome, ali nije

upotrebljavala reč ljubavnik u razgovoru s njim, isto kao ni on. Značajna druga osoba, pomislila je; i osmehnula se – ako su neke druge osobe značajne, jesu li ostale beznačajne? Znala je da u tinejdžerskom žargonu postoji izraz za njih: usputni, ljudi koje ne poznaješ dobro. Edi, Ketin mladi pomoćnik u delikatesnoj radnji, upotrebio je jednom prilikom taj izraz da bi opisao ostale goste na nekoj zabavi na kojoj je bio. „Nikog nisam poznavao“, rekao je. „Sve sami usputni.“

„Usputni?“ upitala ga je tada Izabel. „Da“, odvratio je Edi. „Samo usputni. S kim da

pričam? Zato sam otišao.“ „Nisi mogao da razgovaraš s usputnima?“ Začuñeno ju je pogledao; s usputnima nemaš o čemu

da razgovaraš. Prešli su Ulicu Heriot. „Kuća Roberta Luisa

Stivensona“, rekao je Džejmi pokazujući prema jednoj u nizu jednakih, elegantnih georgijanskih kuća koje su se pružale severnom stranom ulice. „Išao sam jednom tamo

na neku zabavu sa...“ Zaćutao je, a Izabel je znala šta beše hteo da kaže.

„Sa Ket“, dopunila ga je. „Da. Sa Ket.“ „Nadam se da je uživala.“ Odmahnuo je glavom. „Nije. Svañali smo se.“ Izabel je pomislila: Sigurno nije bio on kriv. Ali nije to

rekla; umesto toga, primetila je nešto u vezi s parkom u Kraljičinoj ulici, koji je Stivenson video sa svog prozora, i o tome kako u njima nikad nikog ne vidiš, osim duhova, možda.

Ušli su u Glas i Tomson, koji im je oboma bio omiljeno mesto za ručavanje, ostavivši Čarlijeva kolica ispred restorana. Čarli je bio potpuno budan i ispoljavao je veliko zanimanje za svoje okruženje, oduševljen živopisnim uzorcima maslinovog ulja i testenine koji su dominirali na policama na jednoj strani restorana. Lako ga je bilo zadovoljiti bojama ili pokretima, i mahao je ručicama u znak odobravanja i želje da zagrli sve što vidi.

Najveća podnevna gužva je tek predstojala i u stražnjem delu restorana još je bilo nekoliko slobodnih stolova. Dok je Izabel smeštala Čarlija sebi na krilo, Džejmi je otišao do šanka i poručio – salatu od mocarele za nju i sebe, i parče kiša za Čarlija. U vitrini ispod pulta ugledao je činiju maslinki i uzeo je nekoliko kako bi se Čarli zasladio. Bile su krupne i neočišćene i moraće mu ih naseći, ali maslinke će samo doprineti ushićenju koje je mališan već osećao.

Njihova porudžbina je brzo stigla. Čarli je vec izdaleka uočio maslinke ili ih je možda namirisao, jer je počeo oduševljeno da guče još pre no što su stigle.

„Poseduje neku vrstu šestog čula kad je o maslinkama reč“, rekla je Izabel. „Intuitivno poznavanje maslinki."

Džejmi je prasnuo u smeh. Uzeo je maslinku s tanjira i nožem odvojio košticu. S prstiju mu je kanula kap ulja; Čarli je napregnuto posmatrao.

„Masinka“, rekao je mališan. Džejmi je ispustio nož koji je uza zveket pao na tanjir.

Izabel je samo zinula, bez reči, a onda pružila ruku i uhvatila Džejmija za podlakticu. „Je li stvarno?“

Džejmi je sav ponosan gledao sina. „Maslinka, Čarli?“ Čarli je načas pogledao u svog oca i potom prešao

pogledom na režnjeve crne maslinke na tanjiru. „Masinka“, ponovio je. Nije bilo greške.

„Konačno“, rekla je Izabel i prignula se da spusti poljubac na Čarlijevo čelo. „Progovorio si, milo moje. Progovorio si!“ Već neko vreme su čekali da Čarli nešto kaže i, premda su ih uveravali da je uzrast od osamnaest meseci, makar i pomalo uznapredovao, još uvek uobičajen za početak govora, ipak su bili zabrinuti. Njegovo gukanje jeste bilo izražajno, ali bili su nestrpljivi da čuju mama ili tata – maslinka je bila iznenañenje, ali dobrodošlo.

Džejmi se široko, zadovoljno osmehivao. „Nikad ne bih pomislio da će to biti maslinka“ rekao je. „Kako je on pametan dečkić.“

Pokušali su da ga namame da ponovi, ali Čarli, zaokupljen krupnom maslinkom nasečenom na četiri dela koju mu je dodao Džejmi, nije hteo ni da čuje.

„Ne mora ponovo da kaže maslinka“, rekla je Izabel. „Ima ono što želi.“

Počeli su da jedu, dok je Čarli istraživao svoj kiš brzo ga svodeći na hrpicu nakvašenih grudvica.

„Ne bih da kvarim zabavu“, rekla je Izabel, „ali u jutrošnjoj pošti nalazilo se vrlo neprijatno iznenañenje.“

Džejmi je podigao obrvu. „Račun?“ „Računa su bila dva. Od toga jedan za mnogo više

struje nego što mislim da smo zaista potrošili, ali to će se već srediti. Ne, nešto u vezi s Revijom.“

Džejmi se namrštio. Voleo je da čita Reviju, ili makar one njene delove koji su mu bili zanimljivi, i ponosio se što je Izabel vlasnica, ali bio je zabrinut zbog tereta koji je predstavljala. Izabel je brinula zbog Revije – znao je to iz njenog povremenog mrmljanja dok spava – delića njenih

nespokojnih snova: prva korektura, druga korektura, rok, reči koje su otkrivale prirodu makar dela njene podsvesti. Doživljavao je Reviju kao nekakvo prisustvo u kući, umnogome poput zahtevnog kućnog ljubimca koga valja hraniti i šetati i koji stalno stvara teške dileme. Nasuprot tome, njegov sopstveni radni život delovao mu je tako jednostavno: podučavao je svoje ñake, svirao note koje dirigent stavi ispred njega, a kad spremi fagot natrag u futrolu, mogao je sasvim da ga izbaci iz misli.

„Previše brineš“, rekao je. „Nešto uvek iskrsne, zar ne?“ Uzela je komadić kiša i dodala ga Čarliju, koji ga je razroko zagledao; tražio je maslinke. „Možda. Ali opet, to je posao koji naizgled nema kraj. Pošalješ jedan broj u štampu i već moraš da misliš na sledeći – i onaj posle njega. To je pomalo kao Sizif i njegova stena – odguraš ga do vrha brda, a onda, kad se skotrlja naniže, moraš sve ispočetka.“

Džejmi je slegao ramenima. „Da, shvatam.“ Načas je razmislio. Izgledalo mu je kao da je otprilike svačiji posao pomalo takav; dosadan. Okrznuo je pogledom Rasela Glasa, vlasnika restorana, kako služi goste za šankom. To je i za njega važilo: posluži jednu salatu od mocarele, neko je pojede, a on onda mora da napravi drugu. Ili, recimo, ako si sudija: doneseš odluku u jednom slučaju, staviš ga ad akta, a onda se pred tobom nañe drugi.

„Svi smo mi Sizifi“, rekao je. „Zar ne misliš? Prema tome, nije li rešenje u tome da ne dozvolimo da nam se posao toliko vrzma po glavi? Sizif ne mora baš toliko da misli na ono što radi – prosto mora to da uradi.“

Izabel se nasmejala. „Kažeš da je Sizif mogao biti srećan?“

„Pa, mogao je, zar ne? Postoji gomila ljudi koji rade jednolične poslove, a opet su savršeno srećni.“ Do ovog stanovišta je došao ne razmišljajući; moraće ga opravdati. „Srećni su zbog koječega drugog. Da, moguće je, zar ne? Grozan posao, ali ima još toga o čemu mogu da misle.“

Izabel je pomislila kako je ovo verovatno tačno, ali htela je da mu kaže za Dova. „Kristofer Dov“, objavila je.

„A.“ „Da. Napisao mi je pismo. Bombu.“ Džejmi je delovao uznemireno. „Šta je...“ Nije završio pitanje. Primetio je da se Izabel iznenada,

naglo okrenula i da gleda prema ulazu u restoran. Pratio je pravac njenog pogleda.

„To je ona“, šapnula je Izabel „Vidiš li je?“ Džejmi je gledao. „Ona tamo?“ Izabel nije odgovorila. „Masinka“, odjednom se javio Čarli, jasno, odlučno.

„Masinka.“

3

„Minti Ohterloni.“ To je bilo izgovoreno s istom žestinom kao da je Sizif

glavom ušetao u restoran. Džejmijevu pažnju su na trenutak odvukle dalje Čarlijeve izjave o maslinkama, ali onda je ponovo pogledao prema ulazu i ugledao figuru žene ocrtanu naspram svetlosti koja je navirala kroz ogromne prozore restorana. U naručju je nosila dete i osvrtala se tražeći sto.

„Ona?“ „Da“, prošaptala je Izabel. „Sigurna sam.“ Još je niže

spustila glavu; pošto nije našla slobodan sto, žena je krenula prema delu restorana gde su oni sedeli. Džejmi ju je posmatrao; Izabel je odvratila pogled. Videla je da je dete u ženinom naručju dečkić otprilike Čarlijevog uzrasta, možda malo stariji, i da nosi jednostavnu majicu sa slikom polarnog medveda i pantalone od rebrastog somota. Žena je rekla nešto detetu, koje se radoznalo osvrtalo oko sebe.

Izabel je podigla pogled u istom trenutku kad ga je Minti spustila. Načas se nijedna nije pomerala niti progovarala. A onda se Minti osmehnula. „Izabel Dalhusi?“

Izabel je osetila prolazni poriv da se pretvara da nije prepoznala Minti, kao što povremeno radimo kad želimo da izbegnemo razgovor s nekim koga tek površno poznajemo – kad smo preumorni za ćaskanje ili u prevelikoj žurbi, ili kad ne možemo da se setimo imena te osobe. Ali ovo nije bila takva prilika i Izabel je rekla: „Minti. Naravno.“ Videla je kako Mintin pogled prelazi na Džejmija – procenjivački – i onda je prešao na Čarlija. „Ovo je Roderik“, rekla je Minti. „A ti imaš...“

„Čarlija“, odvratila je Izabel. „I Džejmija.“ Ovo je bilo krajnje nespretno rečeno; trebalo je da kaže: „A ovo je

Džejmi.“ Ipak, obojica su bili njeni, premda u drugačijem smislu, razume se.

Minti se osmehnula Džejmiju i potom ponovo okrenula prema Izabel. Osvrnula se naokolo i videla da su svi preostali stolovi odjednom zauzeti. „Neće ti smetati, zar ne?“

Izabel nije mogla da odbije. Smetalo joj je, naravno, jer beše planirala da kaže Džejmiju za Dovovo pismo i da priča s Čarlijem o maslinkama. Ti obećavajući pravci razgovora biće nemogući s Minti i Roderikom za stolom. „Sedi s nama, molim te“, rekla je. „Biće nam drago.“ I pomislila, čim je izgovorila ovo, kako često je ono što kažemo zapravo sasvim suprotno od onoga što mislimo.

Minti je imala prenosivo dečje sedište, koje je pričvrstila za slobodnu stolicu pre no što je smestila Roderika unutra i obezbedila ga remenom. „Možete li ga pripaziti samo na sekund, dok ja ne poručim?“

Kad je Minti otišla do šanka da poruči hranu, Izabel je šapnula Džejmiju: „Sećaš li je se?“

Pogledao je u njenom pravcu. Minti je bila elegantno odevena, a služila ju je mlada servirka.

„To je ona žena koja ti je rekla za onog muškarca? To beše poodavno?“

„Da“, odvratila je Izabel. „Mislila sam da se ona bavi insajderskim trgovanjem, ali zapravo je to bio...“

„Onaj drugi? Onaj muškarac?“ „Da.“ „Znači, pomogla ti je?“ Izabel je potvrdno klimnula. „Ja mislim. Ali nikad

nisam bila istinski sigurna što se nje tiče.“ Odabravši jelo, Minti se vratila za sto. „Roderik je

veliki sladokusac“, rekla je. „Nastojim da ga obuzdam, ali drži se stanovišta da ako izlazi sa mnom na ručak, ima pravo na nešto slatko, onda popustim, bojim se.“

„Čarli je sušta suprotnost“, rekao je Džejmi. „On voli pikantne stvari. Pogotovo maslinke.“

„Čudni su“, rekla je Minti. „Mali osobenjaci od prvog dana.“ Roderik je podozrivo zurio u Čarlija, koji je izgledao kao da nije svestan prisustva drugog deteta. „Pogledajte“, rekla je Minti. „Sprijateljuju se.“

Roderik je pružio ruke i dograbio Čarlijevu malu zelenu cipelu, i pokušao da je svuče s njegove noge. Maglovito svestan da mu nešto poteže nogu, Čarli je pogledao u Izabel tražeći objašnjenje.

„On bi da se igra“, rekla je Minti. Izabel se trudila da ne pokaže koliko je zaprepašćena.

Ovo nije igra; ovo alfa-beba pokušava da grubom silom uzme cipelu njenom sinu. Primetila je već takvo ponašanje u grupi za igru u koju je triput nedeljno odvodila Čarlija. Sastanci su trajali dva sata, održavali su se u lokalnom parohijskom domu i obeležavao ih je zapanjujući nivo buke. Uočila je da je Čarli tolerantan i da dobroćudno podnosi da ga vršnjaci potežu i guraju. Verovala je da je tu osobinu nasledio od Džejmija.

„Zar nisu slatki!“ primetila je Minti. Nisu: Čarli je sladak; a ovaj Roderik, činilo joj se, pravi je sin svoje majke. Sećala se Minti kao beskrupulozne, ambiciozne poslovne žene iz sveta finansija; njen sin će, nema sumnje, krenuti tim istim pravcem. Meñutim, zaključila je da ovo nije nimalo lepa pomisao i obuzdala se; Roderik nije birao majku i, uz to, sve bebe su prvih godina male psihopate. Tek kasnije se ispolje i one lepše strane njihove ličnosti – ako ih uopšte ima.

„Pitam se šta misle jedan o drugom“, zamišljeno je rekao Džejmi. „Po svoj prilici vide nekog sličnog sebi.“

Odustavši od pokušaja da Čarliju skine cipelu, Roderik ga beše dograbio za gležanj i pokušavao je da ga uvrne. Čarli je posmatrao, razrogačeno ali mirno. Postepeno je Roderik našao uporište i počeo da ukopava malene nokte u Čarlijevu kožu. To je već bilo previše; Čarli je pocrveneo i otvorio usta da zaplače.

„Ponekad postane pomalo grub“, rekla je Minti sklanjajući Roderika. „Ali ne namerno. Ponekad mi se čini da nije svestan sopstvene snage.“

Izabel se ponašala kao da ovaj napad na njenog sina nije važan. „Dečaci...“, rekla je.

„I devojčice“, rekao je Džejmi. „Kad sam bio mali, poznavao sam devojčicu koja me je stalno čupala za kosu.“

Minti je opet pogledala u Džejmija, a Izabel je uhvatila sebe kako misli: Svlači ga pogledom. I kako bi se osećala kad bi joj Džejmi, poput nekih muškaraca, nestašno uzvratio taj pogled; ali nije. Okrenuo je glavu; navikao je na to, pomislila je, a ženski pogledi puni divljenja verovatno mu pomalo idu na živce. Tako šta ume da postane razdražujuće onima koji to stalno trpe; okrenute glave, brzi pogledi. Nekad se nije odobravalo da žene otvoreno pokazuju interesovanje; sada, meñutim, nije bilo tako, sad kad se muško telo izlagalo kao predmet divljenja na plakatima i u časopisima. Muškarci su sada dobijali milo za drago.

Znala je, dabome, o čemu Minti razmišlja. Izračunavala je razliku u godinama i pitala se kako je Izabel uspela da upeca ovako mladog muškarca. Ova pomisao ju je uveseljavala. Minti je spadala u one koji bi se prema Izabel ponašali snishodljivo, ali u vezi s ovim nije mogla. Zavidi mi, pomislila je Izabel.

Minti se okrenula prema njoj. „Dugo je prošlo, zar ne?“

„Da“, odvratila je Izabel. „A sad smo ovde s Roderikom i Čarlijem. Kako je Pol?“

Minti se ukrutila. „Pol i ja više nismo zajedno“, rekla je. „Viñam ga povremeno, dabome – profesionalno. Dobro je.“

„Izvinjavam se“, rekla je Izabel. „Nisam znala...“ „Nisi ni mogla znati“, rekla je Minti. „Udata sam za

Gordona Makejga. On trguje viskijem.“ „A“, rekla je Izabel. Podsetila je sebe da Minti dolazi iz

sveta u kojem ljude odmah zanima kojim se poslom bavi

neko drugi; ona i Džejmi nisu spadali u takve. Pogotovo Džejmi: njega je najviše zanimalo kakvu muziku ljudi vole. „Onaj čovek“, umeo bi da kaže, „onaj ljubitelj Vagnera. Sreo sam ga danas.“ Ili: „Onaj moj ñak – onaj koji voli Šopena – zaboravio je danas kopačke u stanu. Potpuno blatnjave.“

„Poseduje sopstveni brend“, nastavila je Minti. „Sam ga flašira. Lohalin.“

Izabel je o viskiju znala vrio malo – ništa više, u stvari, od onoga što je napabirčila povremenim prisustvom na predavanjima svog prijatelja Čarlija Meklina. Nikad nije čula za lohalin, koji joj je zvučao potpuno nepoznato i nije zasluživao odreñeni član, ili barem ne još; za odreñeni član potrebno je vreme.7 Znala je da su neki viskiji usvojili odreñeni član, kao afirmaciju svog imena. Makalan, na primer; u njegovom slučaju, sastav i dobar glas opravdavaju tu praksu. Slično rade starešine nekih škotskih klanova. Tako je jedan Makgregor naprosto stavljao odreñeni član ispred svog prezimena, što je uistinu imalo vrline jednostavnosti i jasnoće, i pored toga što je nagoveštavalo da su ostali Makgregori, za razliku od njega, neodreñeni.

Znači, Pol Hog je dobio nogu... ne, ne bi trebalo da suviše olako pretpostavlja. Sasvim je moguće da je Minti dobila nogu od Pola Hoga ili su, štaviše, jedno drugom dali nogu u činu obostranog emocionalnog stanja. „A ti?“ upitala je Izabel. „Radiš li?“ Minti je potvrdno klimnula. „I to vrlo naporno, da znaš. Ovo mi je jedan od retkih slobodnih dana.“ Zastala je. Ponovo je gledala u Džejmija i Izabel je imala utisak da je odgovor bio upućen njemu. „Upravljam bankom. Investicionom bankom.“ Džejmi je delovao impresionirano ili se barem trudio da tako izgleda;

7 Minti je rekla: „The Lochaline." Određeni član ispred imenice u

engleskom jeziku (the) označava određeni predmet ili osobu. Kad je u prevodu potrebno, zamenjujemo ga pokaznom zamenicom (taj, ovaj, onaj...). (Prim. prev.)

Izabel je bilo sasvim jasno da mu investiciona banka malo znači. A to joj se dopadalo. U suštini, nema ničega lošeg u vezi s investicionim bankarima, ali oni su zelenaši, a nije bila sigurna da bi želela da živi sa zelenašem. Reformisani investicioni bankar bio bi, dabome, nešto sasvim drugo.

Smesta je prebacila sebi zbog ove misli. Bila je nezrela, nepravedna i nadasve neljubazna. Poznavala je neke bankare i dopadali su joj se. Postoji okean razlike izmeñu zelenaša, koga s pravom zovu tako, i bankara. Zelenaši zahtevaju previsoke kamate, dok bankari ubiru... umerene kamate. Bankari su nam potrebni i sleduje im isto moralno poštovanje kao svima ostalima. Većina njih obavlja svoj posao s integritetom i pažnjom; neki baš i ne, razume se, ali i u drugim profesijama postoji sva sila gramzivih ljudi, a filozofi nisu u položaju da prisvajaju moralnu nadmoć na koju se toliko trude da ukažu drugima. Pogledaj samo Rusoa, koji je bio tako grub i nezahvalan prema Dejvidu Hjumu, uprkos svemu što je Hjum uradio za njega. Pogledaj Šopenhauera, koji je godinama odbijao da govori sa svojom majkom. I pogledaj mene, pomislila je, koja sam maločas u mislima krajnje neljubazno oplela po čitavom jednom delu komercijalnog čovečanstva...

„Bravo“, rekla je Izabel. Mistino zadovoljstvo zbog ove pohvale bilo je

očigledno. „Hvala“, rekla je. „Teško je, znaš, kad si žena. Tvrde da su uslovi na terenu jednaki za sve, ali u stvarnosti nije tako. Muškarci još uvek sklapaju privatne posliće izmeñu sebe. Još uvek... zbijaju redove.“

„A žene?“ upitao je Džejmi nedužnim tonom. „Zar u Edinburgu ne postoji udruženje poslovnih žena koje prima isključivo žene? Jednom sam svirao u kvintetu za njih – na nekoj večeri. Sve same žene, bio sam jedini muškarac tamo.“

Minti je prasnula u smeh. „Da, postoji. I to, štaviše, ne samo jedno.“

„Znači, i žene zbijaju redove?“ Džejmi je posedovao osećaj za pravednost i nije mario za licemerja našeg doba.

Minti nije bila spremna da se tako lako preda. „Pa kad moramo. Moramo to da radimo da bismo nadoknadile nepravde iz prošlosti.“

Džejmi je klimnuo glavom. „Shvatam.“ Bilo je jasno da Minti smatra da je to pitanje rešeno –

u njenu korist. Koliko god privlačan i mlad, Džejmi je ipak bio muškarac. Okrenula se prema Izabel i upitala za Reviju. Izabel je objasnila da je i dalje ureñuje, ali sada kao vlasnica. Minti je bila barem toliko pristojna da uzvrati kompliment koji joj je Izabel dala. „To je zaista nešto“, rekla je,

Stigla je Mintina porudžbina i nastavili su ručak. Izabel je pomislila kako razgovor teče prilično dobro, a kad je Minti na kraju obeda predložila da razmene brojeve telefona, njeno mišljenje o drugoj ženi počelo je da se menja.

„U nedelju slavimo Roderikov drugi roñendan“, rekla je Minti. „Znam da je u poslednji čas, ali zašto ne dovedete Čarlija? Izgleda da se baš lepo slažu.“

Ne slažu se, pomislila je Izabel, ali nije to rekla. Prihvatila je poziv i Minti je otišla u svoju kupovinu.

Džejmi, kome kao da je laknulo što je Minti otišla, sada je rekao: „I, šta ti piše Dov?“

Izabeline misli behu odlutale. Razmišljala je o pozivu; to će biti Čarlijeva prva zabava. Hoće li biti maslinki? „Molim?“

„Dov. Šta ti je pisao? Rekla si da je pismo prava bomba.“ Izabel je potvrdno klimnula. „Optužio me je za književnu krañu“, rekla je. „Ili za potpomaganje i podsticanje iste.“

Džejmi je raširio oči. „Hajde da ga sredimo“, rekao je. Zatim se nasmejao. „Ne mislim fizički. Ili sam možda mislio baš tako. Ali ako jesam, više to ne mislim. Naprosto mi je izletelo.“ Izabel ga je uveravala da ga nije shvatila ozbiljno. „Svi ponekad kažemo tako nešto“, rekla je. „Ili pomislimo.“

Džejmi je izgledao zamišljeno. „Fantazije o osveti. Postojao je jednom jedan dirigent – želeo sam da...“ Njegov zamišljeni izraz pretvorio se u postiñen. „Nikad to ne bih uradio.“

Izabel je poprimila lažno prekoran izgled. „Nadam se da ne bi.“

„Doduše, bio bi to pravi lek za dušu“, zamišljeno je rekao Džejmi.

Ručak – i odbrana od novog drugara, Roderika

Makrejga – behu sasvim iscrpeli Čarlija, koji je sada tiho sedeo u Izabelinom krilu vodeći unapred izgubljenu bitku da održi oči otvorene. Zaspaće, naravno, čim sedne u kolica, i Džejmi ga je sada nežno spustio u njih i vezao mu sigurnosni pojas.

„Prošetaću ga malo dok spava“, ponudio je. „Ti idi u galeriju. Pola sata?“

Izabel je prihvatila ponudu. Škotska galerija, koju je vodio njen prijatelj Gaj Peplo, nalazila se svega nekoliko uličnih brojeva daleko od Glasa i Tompsona, a ona je htela da popriča s Gajem o aukciji koja je predstojala u Londonu. Izabel je volela umetnost i tu i tamo desili bi joj se upadi na tržište umetnina – što je bilo nešto što je radila diskretno i s odreñenim stepenom nelagode. Naslućivala je da Džejmi ne odobrava baš sasvim kupovinu skupih slika i obično bi ga poštedela spoznaje o iznosima koje je za njih plaćala. Po njenom mišljenju, naravno, bili su potpuno opravdani; sebičnije je, valjda, držati novac ušuškan na bankovnom računu, nego obrtati ga? Ljudi od kojih je kupovala slike nesumnjivo su trošili dobit – zato su ih, uostalom, i prodavali. I nije li, uopšte uzev, bolje da novac cirkuliše – što mu je, uostalom, i osnovna svrha?

Beše pomenula ovo Džejmiju – blago – a on ju je pažljivo saslušao. „Pretpostavljam da je tako“, rekao je. „Doduše, ja se baš ne razumem u ekonomiju. Ali zar se ne bi obrtao i kad bi ga ostavila u banci? Tako što ga pozajmljuju ljudima?“

„Ali ovo ide još dalje“, tvrdila je Izabel. „Ja ga u suštini poklanjam. Niko mi neće plaćati kamatu nakon što se rastanem s novcem.“

Džejmi se namrštio. „Ali u stvari ga ne poklanjaš. Dobijaš nešto zauzvrat.“

„Te slike moraju negde da vise“, ljutito je odvratila Izabel. „Čemu služe ako ne rade ništa?“

Njihov razgovor je posle toga zamro. Nijedno od njih zapravo nije znalo ništa o tome; Džejmi je samo znao da ne poseduje nikakav značajan novac i da nije naročito zainteresovan da ga stekne, dok je Izabel, koja ima novca, znala da on ne predstavlja samo nejasnu nego i dosadnu temu. Ako se već mogao pretvoriti u umetnička dela, to ga je barem činilo zanimljivijim.

Kad je Izabel ušla u galeriju, Gaja su pozvali iz kancelarije koja se nalazila pozadi.

„Ne verujem da si...“, zaustila je Izabel. „O da, jesam“, rekao je Gaj. „Imam katalog Lajona &

Ternbula. A imam i jedan od londonskih kataloga.“ Sišli su niza stepenice, u mali vrt iza galerije.

Smestivši se na dve francuske stolice od kovanog gvožña, počeli su da prelistavaju londonski katalog. Bila je to uobičajena mešavina za dnevnu prodaju, na kojoj su se nudile jeftinije slike, večernja prodaja dovlačila je bolje ponuñače, kolekcionare voljne da plate stotine hiljada ili, čak, milione, za slike koje su umetnici u svoje vreme možda dali za pristojan obrok. Izabel nije igrala u toj ligi; zanimala ju je dnevna prodaja, a i tada njen manje skup deo.

„Otmeno društvo opet uživa“, rekla je Izabel pokazujuči francusku sliku grupe lepo obučenih ljudi na pikniku pod drvetom.

Gaj je pročitao opis dat u katalogu. „Galerija Fransoa Bušea. Otmeno drustvo odmara se pod drvetom, u pozadini su svirači.“

„Obožavam izraz otmeno društvo.“ rekla je Izabel. „Pitam se kako upadneš u njega? A ovde, pogledaj. Ovo je

suprotno. Grubijani piju u gostionici. Iskreno, čini mi se da se grubijani bolje zabavljaju.“

Gaj se nasmejao. Okrenuvši stranicu, naišao je na još jedno alegorijsko delo. „Veliko je“, rekao je. „Sto osamdeset dva sa sto trideset sedam centimetara. I sasvim solidan okvir. Ali pogledaj šta je to.“

Izabel je proučavala sliku na fotografiji. „Parabola o pametnim i glupim devicama. O, Gaje, vidi. Pogledaj pametne device. Pogledaj ih.“

Slika opskurnog flamanskog umetnika s kraja sedamnaestog veka prikazivala je dve grupe devojaka u pejzažu. Pet pametnih devica, koje su sedele na levoj strani, smerno su čitale i šile, dok je iza njih više gipkih figura igralo na travi pred crkvom. Na nebu iznad crkve, mala skupina anñela osvetljenih zgodnim zracima svetlosti, dobroćudno je posmatrala poučan prizor na zemlji. Da su ti anñeli samo malo zakrenuli glave i pogledali ka svojoj levoj strani, videli bi sasvim drugačiju skupinu devojaka – šest očigledno glupih devica – kako piju, kartaju se i uživaju u udvaranju momaka. Iza ove grupe a nalazio se gradić, očigledno posvećen lagodnom životu, poroku i neradu.

„Postoje neke slike koje su nedvosmisleno poučne“, suvo je primetio Gaj.

Izabel se osmehnula. „Pametne device deluju veoma dosadno“, rekla je. „Sve nešto mislim da bi mi se više dopalo društvo njihovih glupih sestara.“

Gaj je okrenuo stranicu da bi otkrio prikaz tri portreta. „Piter Nason“, rekao je pokazujući prema prvoj slici. „Naslikao je neke veoma dobre portrete. Jedan se nalazi u Nacionalnoj galeriji na Maundu. A ovo ovde je...“

Pokazao je na sliku ispod – mnogo manju, a time i manje detaljnu fotografiju.

Zureći u sliku, Izabel je osetila iznenadni treptaj uzbuñenja. Lice je bilo nepogrešivo – to ponosito ali naposletku prilično slabo lice: Čarls Edvard Stjuart, Lepi princ Čarli.

„To je on“, tiho je rekla Izabel. „Mladi pretendent.“ Pogled joj je prešao na natpis ispod fotografije. „Opus Domenika Dupre, Torino, Portret Čarlsa Edvarda Stjuarta.“

„Dupra je bio relativno poznat italijanski potretista“, rekao je Gaj. „Živeo je u prvoj polovini osamnaestog veka, što ga čini Čarlijevim savremenikom.“

Izabel je pogledala procenu. „Da se nadmećemo za ovo, Gaje? Procena je niska. Pogledaj. Počinje od dve hiljade funti.“

Gaj je načas razmislio. „Upotpunio bi tvoj portret Džejmsa VI“, rekao je. „Mogli bismo dati ponudu. S ovim portretima Stjuarta nikad se ne zna. Moguće je da će se naći neko kome će biti veoma stalo da ga dobije.“

„Jakobiti“, rekla je Izabel. Gaj se složio. Oduševljenje istorijom održavalo je u

životu tržište portreta: ljudi imaju svoje heroje, verovatne i neverovatne, objasnio je. „Nedavno je neko ponudio Gandijeve naočari na aukciji u Njujorku“, rekao je. „Na kraju su ih povukli, ali da nisu, mogle su dostići ogromnu sumu.“

Izabel je razmislila o tome. Gandijeve naočari. Sećala se da je videla fotografiju onoga što je posedovao u vreme smrti: te male ovalne naočari, par sandala, doti; fotografiju koja ju je dirnula skoro do suza. Ta malena baština govorila je o veličini njegove duše snažnije nego što bi mogle ikakve reči. Pomislila je i kako je čudno to što se ljudi koji daju ponude nadmeću ne bi li platili hiljade dolara za stvari koje su proklamovale krajnju nevažnost istih tih dolara.

Pobliže se zagledala u sliku Lepog princa Čarlija. Nije ga marila – bio je tašt, oportunista, zapravo, koji je zacelo takoñe gajio nadmene ideje o pravu na vlast kojima su bili zaraženi svi oni prognani Stjuarti. Ipak, bez obzira na to koliko su nečuvene bile te tvrdnje o uzurpiranom pravu, njegova priča je nesumnjivo bila romantična i iz tog je razloga bila spremna da gleda tu sliku na svom zidu. Englezi su se u to vreme rñavo ponašali prema Škotskoj;

Vestminster nije konsultovao škotski parlament u vezi s izborom dinastije Hanovera, a borba Stjuartovih postala je sinonim za ozlojeñenost iskorišćene nacije. Ovaj slabašni i prilično ženskasti Francuz okićen tartanom beše postao žarišna tačka škotskog otpora diktatu Londona, koji još nije bio zaboravljen.

„Hoćeš li se nadmetati u moje ime?“ upitala je Izabel. „Hajde da pokušamo da je spustimo ispod procene. Hiijadu dvesta?“

Gaj je napravio zabelešku na margini. „Računaj da je učinjeno“, rekao je.

Završili su listanje kataloga i vratili se na sprat. Džejmi je stigao posle nekoliko minuta; videla ga je kako nailazi Ulicom Dandas s očigledno usnulim Čarlijem udobno smeštenim u kolica.

„Išli smo sve do Kanonmilsa“, rekao je kad je izašla da im se pridruži. „Spava snom pravednika.“

Izabel se sagnula i pogledala Čarlija. Maleno lice bilo je spokojno, usta malčice otvorena kako bi vazduh mogao da prolazi. Kako složena zbirka ćelija, pomislila je, čudesno sklopljenih tako da obrazuju središte ljudske svesti, tako lomno, tako beskrajno dragoceno onima čije je živote preobrazilo. Uspravila se. Letnje sunce bilo je sada visoko na nebu zlateći brda Fajfa na drugoj strani Forta. Autobus je brektao uzbrdo idući ka Prinčevoj ulici i Maundu, s putnicima, zbog neuobičajene vrućine, u kratkim rukavima. Izabeline oči srele su načas pogled nekog ko je gledao kroz prozor, žene mršavog lica s kosom pokupljenom u punñicu na zatiljku. Ženino lice počelo je da se širi u osmeh, ali je onda stalo, kao da je svesno da na neki način krši pravila osame u koju mi, stanovnici gradova, zazidavamo sami sebe. Autobus je nastavio dalje, a Izabel je osetila iznenadnu želju da potrči pored njega i maše onoj ženi, da prizna ovu neočekivanu razmenu osećaja zajedništva. Ali nije to uradila, zato što nikad nije podlegala tim porivima, i zato što bi tako nešto zbunilo ili čak uplašilo onu ženu.

Okrenula se prema Džejmiju. „Možeš li me podsetiti na reči ’Kraljevog oproštaja’?“ upitala je. Znala je da Džejmija krasi impresivno poznavanje škotske muzike, pa i onih njenih manje poznatih delova. „Kraljev oproštaj“ bio je nešto što se često moglo čuti, pesma koju pevaju škotski rodoljubi u trenucima ushićenog pijanstva i nostalgični jakobiti u svojoj hladnoj trezvenosti.

Pitanje je iznenadilo Džejmija, ali Izabel je često umela da kaže nešto čudno; navikavao se na to.

„Mladi princ došao je u edinburšku varoš“, počeo je napola pevajući a napola recitujući, „Nije bio nikakav nemački gospodičić/ Jer bio je čovek bolji od ijednog/ Onako stojeć’ sred vresa u svom tartan ogrtaču.“8

„To je to“, rekla je Izabel.

8 „Now a young prince cam' to Edinburgh toon/ And he wasnae a wee

bit German lairdie/ For a far better man than ever he was/ Lay oot in

the heather wi' his tartan plaidie." (Prim. prev.)

4

Sutradan je Izabelina bratanica Ket telefonirala u sedam izjutra. Izabel je bila budna još od šest i beše izvela Čarlija u šetnju po vrtu. Mališan je relativno kasno prohodao, ali sada je izgledalo da se revnosno trudi da nadoknadi izgubljeno vreme namerno jurcajući naokolo i ne hajući ni najmanje ako usput padne. Za Izabel, ako već ne za samog Čarlija, to je bilo prilično iscrpljujuće, budući da ga je trebalo paziti u svakom trenutku. Imala je ogradicu, doduše, koja joj je dopuštala da barem povrati dah i obavi ponešto što je trebalo obaviti u kući.

„Odobravaju li ljudi te stvari?“ upitao je Džejmi kad su im isporučili ogradicu. „Zar nema i onih koji ih doživljavaju kao male zatvore?“

Izabel beše pročitala negde nešto u tom smislu. „Neki, da“, rekla je, „ali ni slučajno ne svi. Sve zavisi od toga koliko dugo dete boravi u njoj. Ako je to neko kratko vreme, tada ume da uživa igrajući se na miru.“

„Ali ne satima.“ „Ne, ne satima. Niti bi trebalo parkirati dete ispred

televizora.“ „Koji mi nemamo“, istakao je Džejmi. „Nemamo.“ Džejmi je bio kupio takozvani bejbi bandži, spravu

koja se pričvršćuje za dovratak i omogućava detetu da skače gore-dole na jakom elastičnom užetu. Čarli ga je obožavao, ali, drugi put kad su ga stavili u njega, odbio se prvo o jednu pa o drugu stranu dovratka. Malčice se ugruvao, ali i pored toga što se nije žalio bejbi bandži je bio otpremljen u plakar. Izabel je zaključila da je Čarli, Što se temperamenta tiče, stoik, a to mu je u životu moglo samo koristiti. Ako je taj stoicizam odnekud potekao – to jest,

ako nije posledica nepredvidive ćudi gena ličnosti – tada ga je svakako nasledio od Džejmija, koji je voleo da kaže: „Dešava se“, kad bi se našao suočen s kakvim frustrirajućim razvojem dogañaja. Stoicizam i defetizam, razume se, umeju da budu najbliži rod, ali Izabel ne bi nikad prigovorila Džejmijevoj tako izuzetnoj sposobnosti da prihvata neuspehe. Nikad ga nije videla ljutitog – nijednom; uznemirenog, možda, ali ne ljutitog, a izgleda da je Čarli isti takav. Naravno, faza izliva besa tek mu je predstojala i tada će se svaki njegov stoicizam naći na teškoj probi; trogodišnjaku koji će svakog trenutka početi da udara nožicama o pod nema svrhe govoriti: „Dešava se.“

„Izvini što zovem ovako rano“, rekla je Ket. „Stvar je hitna.“

Hitne stvari snalazile su Ket mnogo češće nego ostali svet, ali teškoće koje su te hitne stvari poviačile za sobom uvek su izgledale dovoljno ozbiljne, čak i pored toga što ih je očigledno ona sama proizvela. Ali kad je stvar hitna, hitna je, smatrala je Izabel, a svaljivanje krivice pri tom nije ni od kakve koristi. Čoveka koji se davi ne pitaš kako se našao u reci, niti mu pokazuješ na znak na kom piše Zabranjeno plivanje – spasavaš ga; čak i ako je to nekim slučajem Dov, pomislila je Izabel, ili profesor Letis. U mislima joj se ukazao divan prizor: Dov i Letis su obojica upala u jezero i pozivaju u pomoć. Izabel, prolazeći tuda, ne bi oklevala, razume se, niti bi uživala u očiglednoj nelagodi koja bi ih obuzela u trenutku kad shvate ko će im biti spasilac. Ali šta ako je u njenoj moći da spase samo jednog od njih? Bila je to poznata i strašna dilema koja mora da proleti umom bar nekim maštovitim ili preterano brižnim roditeljima: koje bih dete spasao?

Pomisao je obično previše grozna da bismo se bavili njome, a pitanje radije potisnemo nego da odgovorimo na njega.

Ovde se, meñutim, javilo uz Dova i Letisa, spletkaroše i smutljivce istog soja, a u moralnom smislu, nevoljno je zaključila Izabel, i jednakih zasluga. Odlučujuči faktor u

takvom slučaju bila bi starost; kad je sve drugo isto, jedina preostala osnova za pravednu diskriminaciju bila bi da profesor Letis, pošto je stariji, polaže manje prava na budućnost od relativno mlañeg Dova. Stoga je spasen bivao Dov. Zakijučak joj se nije dopao, ali ispravan postupak često nam nije prijatan, čak i onda kada poprimi oblik prave odluke u sasvim hipotetičnoj situaciji.

Ket je čekala odgovor. Izabel je razmišljala, zaključila je, i po svoj prilici je u glavi prežvakavala nešto sasvim drugo, što se kod nje često dešavalo.

„Treba da te zamenim u radnji“ upitala je naposletku Izabel.

„Da, ako nemaš ništa protiv“, objašnjavala je Ket. „Crkao mi je bojler u stanu i dolazi mi majstor. Meñutim...“

Ovi problemi bili su Izabel dobro poznati: majstori koji su održavali gasne instalacije nisu uvek bili voljni da odrede tačan termin dolaska i najčešće su davali samo nekakav krajnje opšti nagoveštaj kada bi to moglo biti.

„Rekoše da ne znaju da li će doći pre ili posle podne“, rekla je Ket. „I nisam uspela da ih izmolim. Zato moram da budem kod kuće ceo dan.“

„Da poludiš“, rekla je Izabel. „Naravno da ću uskočiti. A Edi.“

Ketin pomoćnik Edi bio je prilično osetljiv mladić kome je manjkalo samopouzdanje potrebno da bi sam vodio dućan. Izabel je verovala da je savršeno sposoban za to, što je bilo i Ketino mišljenje, ali bio je izrazito uznemiren u onih nekoliko navrata kad mu je ta odgovornost bila prepuštena.

„Biće tamo“, rekla je Ket. „Ali znaš u čemu je problem.“

Izabel je odvratila da zna i dogovorile su se o svemu; imala je ključ od radnje i otvoriće u deset minuta do devet, kako bi sve bilo spremno za Edijev dolazak. Ket je obećala da će, u malo verovatnom slučaju da majstor stigne odmah ujutru, posle toga doći pravo na posao; Izabel ju je,

meñutim, odgovaraia od toga. „Uzmi slobodan dan“, rekla je. „Zato služe tetke.“

Pogodile su je sopstvene reči. Zato služe tetke. To je tačno, naravno: tetke služe da priskoče kad zatreba pomoć i ona se uvek trudila da to i radi. Ali treba li tetke da se posluže odbačenim momcima svojih bratanica? Ket je ostavila Džejmija – što je, po Izabelinom mišljenju, pokazivalo zapanjujuće lošu sposobnost rasuñivanja – stoga teško da je imala pravo da prigovori kad je Izabel počela da se viña s njim. Ali prigovarala je, i to ogorčeno. Situacija je sada bila malo bolja, ali kod Ket je još bila prisutna osetljivost koja je u svakom trenutku mogla da bukne – što se i dešavalo.

Džejmi još nije bio ustao i Izabel mu je odnela šolju čaja i primerak Skotsmena koji su im rano izjutra isporučivali na vrata. Kad mu je saopštila da će dan provesti u delikatesnoj radnji, ugledala je načas kako mu je senka preletela licem. Oklevala je; nisu razgovaraii o Ket, zato što je ona biia nevidljiva treća osoba u njihovoj vezi, kako to već katkada biva s bivšim ljubavnicima. Na neki način je to bilo slično davnašnjem neverstvu koje ume da stoji, poput bolnog spomenika, u prošlosti braka – zabranjeno sećanje, anestetizovano i odsečeno, ali koje još uvek ima moć da zaboli.

„Možemo proveriti može li Grejs da uskoči“, rekla je Izabel. „Obično je subotom slobodna, tako da nećeš morati celog dana da brineš o Čarliju.“

Džejmi ju je prekorno pogledao. „Volim da celog dana brinem o Čarliju“, odvratio je.

Smesta je popustila. „Onda je to u redu. On voli da bude s tobom.“ Prignula se i poljubila ga u obraz, nežno mu razbarušivši kosu.

„Nemoj.“ Ali nije to zaista mislio. Sela je na krevet. „Ne smeta ti što pomažem Ket, zar

ne?“ Pogledao je u stranu. „Ne, ne baš.“ Kroz otvor na zavesama prodirao je mali pravougaonik sunčeve svetlosti i padao Džejmiju na rame.

Izabel je pružila ruku i naslonila je na njegove grudi. „Mislim da ti ipak smeta, znaš. Ali ne mogu naprosto... naprosto odstraniti Ket. Ona je član moje porodice. Ne mogu.“

Pogledao ju je. „Nikad nisam ni hteo da to uradiš.“ Oklevao je načas, a onda uzeo Izabelinu ruku u svoju. „Ja sam taj kome je neprijatno zbog svega. Znam da nema potrebe da se osećam tako, ali ipak. Neprijatno mi je, valjda, zato što sam...“

Čekala je, ali nije završio rečenicu. „Zašto ti je neprijatno?“

„Zato što sam spavao s njom, a sada spavam s tobom.“ Govorio je s neskrivenom iskrenošću, ali bol koji su mu pričinjavale sopstvene reči bio je sasvim očigledan. Izabel mu je stisla ruku. „Ali to je...“ Shvatila je da ne zna šta da kaže. „Nevažno?“ rekao je Džejmi.

„Ne, naravno da nije nevažno.“ „Pa šta je onda?“ Izabel je duboko uzdalmula. „Hoću da kažem da je to

nešto o čemu jednostavno nema potrebe da misliš.“ Uzdahnuo je. „Ne možeš naprosto poricati tako nešto.“ „Ne kažem da bi trebalo da poričeš. Kažem da bi

trebalo da zaboraviš. To je nešto sasvim drugo.“ Posmatrala ga je. Umeo je da je gleda na poseban način kad je govorila nešto što ga je duboko interesovalo – nekom vrstom ispitujućeg pogleda – i sada ga je videla. „Stvarno želiš da pričam s tobom o tome?“

„Naravno. Zašto ne?“ Ponovo mu je stegla ruku. „Zato što zvučim kao

filozof, a to mi se ne sviña uvek. Ne kad sam s tobom. Jednostavno je tako.“ Prvi put joj nije uzvratio stisak; sada jeste. „Ali meni se sviña“, rekao je. „To je kao da sam... kao da sam oženjen Sokratom.“ Analogija je bila toliko neočekivana da je Izabel prasnula u smeh. „Baš ti hvala! Sokratom...“

Džejmi se široko osmehnuo. „U čisto psihičkom smislu, dabome. Mnogo si lepša od Sokrata.“

„Jadni Sokrat – otprilike svi su lepši od njega.“ Džejmi je vratio razgovor na prvobitnu temu. „Ali, šta

je sa zaboravljanjem? Kako možeš namerno zaboraviti?“ Priznala je da nije lako. „U redu, znam da je zaborav

nešto nad čime nemamo vlast. Meñutim, možeš naložiti sebi da zaboraviš. Možeš reći sebi da više nećeš da razmišljaš o nečemu, a onda um – oni njegovi delovi koji su zaduženi za zaboravljanje, da tako kažem – učini ostalo. Sećanje biva potisnuto, pretpostavljam.“

„Dakle?“ „Dakle, reci sebi da je činjenica da ste ti i Ket bili u

vezi nešto o čemu više nećeš da razmišijaš – da hoćeš to da zaboraviš. I zaboravićeš."

Džejmi nekoliko časaka nije progovarao. Zurio je u tavanicu razmišljajući; ili možda pokušavajući da zaboravi.

„Možda ne želim“, promrmljao je. Nežno je povukla ruku. „Onda nemoj.“ Osetila je žaoku razočaranja i poželela da nisu ni

započeli razgovor o tome. Možda je njegov instinkt bio bolji: ne govoriti ništa, ostaviti to tamo gde je. Prošlost je tako snažna i ponekad, kad odlučimo da negiramo njenu moć, kadra je da nas podseti da smo to što jesmo – stvorenja sazdana na prošlosti.

Prešla je preko sobe i razmakla zavese puštajući da svetlost jutra preplavi sobu. „Daj da ti spremim nešto lepo za doručak“, rekla je.

Uspravio se u sedeći položaj posežući za šoljom čaja koju mu beše donela. „Pečurke“, rekao je. „I kajgana s malo onog ulja od tartufa – ne mnogo, samo nekoliko kapi.“

„I?“ „I parče veoma tankog tosta.“ „I?“ „I velika šolja jamajkanske kafe sa stvarno vrućim

mlekom. Ne mlekom zagrejanim u mikrotalasnoj pećnici već prokuvanim u lončetu."

Osmehnula se i posmatrala ga kako ustaje a sunce mu obasjava udove. Ne zaslužujem nekog tako lepog, pomislila je, ili tako dobrog; može biti da niko od nas ne zasluži sreću – ona jednostavno doñe do nas deljena nasumično, bez obzira na to kakve zastavice s molitvama rastežemo preko naših planinskih prevoja, kakve bajalice i kletve smišljamo; jednostavno doñe.

Zaustavila se. Verujem li zaista u to? Ne verujem i nikad nisam verovala; razmišljajući na ovaj način samo sam podlegla defetističkom porivu. Čak i maloj deci je jasno da često, ako ne i uvek, dobijamo po zasluzi; Čarli, u svom nežnom uzrastu, počinje da shvata da će mu dobro ponašanje doneti nagradu. I stoga nije bilo nikakvog razloga da ona ne dobije Džejmija; bila je privlačna i vodila je računa o sebi. Pa i sam Džejmi je govorio o njenoj predrafaelitskoj lepoti. „Kao da te je naslikao Hoknan Hant“, rekao je jednom. Bunila se govoreći kako nije tako, ali bila je polaskana i pohranila je tu njegovu primedbu u pamćenje, kako bi je mogla izvaditi i razmišljati o njoj, kao što se s takvim komplimentima i radi, onda kad se osećamo rñavo, kad imamo loš dan.

Kad je Edi stigao, Izabela je već bila otvorila dućan.

Edi je uvek izgledao pospano kad bi došao na posao. Retko kad je kasnio, ali ipak je uspevao da izgleda kao da se pre samo nekoliko minuta iskobeljao iz kreveta – što je bilo sasvim moguće. Izabel je znala da Edi ne doručkuje. „Nisam gladan“, odvratio je kad ga je jednom prilikom upitala u vezi s tim. „Muka mi je i od same pomisli na doručak.“ Meñutim, već koliko posle pola sata videla bi ga kako ubacuje u usta komadić sira ili režanj pršuta.

„Doručak?“ upitala ga je. „Nije to isto“, rekao je Edi odsecajući još jedan

komadić sira. „Nema ničega lošeg u tome da nešto pregrizeš.“ Kad je Edi tog jutra ušao, Izabel je primetila da ima

ogrebotinu na licu – tačkastu crvenu liniju koja je

počinjala kod jagodične kosti i završavala tik iznad ruba vilice. Smesta joj je privukla pogled, a on je primetio, budući da je instinktivno podigao ruku i dodirnuo obraz.

Izabel je uhvatila njegov pogled. „Jesi li to očistio?“ Edi je pogledao u stranu. „Šta to?“ promrsio je. Izabel je dotakla svoj obraz, u znak saosećanja. „Tu

ogrebotinu. Daj da je pogledam. Ket ima u ormariću nešto za dezinfekciju.“

Koraknula je prema Ediju kako bi bolje videla ogrebotinu, ali je on naglo ustuknuo. „Samo sam htela da je pogledam“, rekla je Izabel. „Neće škoditi da staviš nešto na to. Deluje mi malčice upaljeno.“

„Ne smete tek tako zasipati ljude sredstvima za dezinfekeiju“, rekao je Edi.

Izabel se osmehnula. „Biće da ne smem. Ili barem ne one koje ne znam...“ Zamislila je sebe na ulici, kako utapkava sredstvo za dezinfekciju na prolaznike, onako kako bi verski prozelit gurao pamflet u ruke neznancu; apsurdna pomisao. Ali izvesno je bilo jednako nametljivo hvatati ljude za rukav s namerom da ih preobratiš u neku veru. Često je razmišljala o ogromnoj drskosti tih tako revnosnih misionara, kad se usuñuju da umišljaju da će nekoliko njihovih reči biti dovoljno da svrgne celu nečiju teologiju ili životnu filozofiju. Zar zaista očekuju da će neko reći: „O teško meni, celog života sam imao pogrešna shvatanja!“ Ubedljiva pretpostavka sastojala se u pomisli da je nečiji pogled na svet u toj meri plitak da će se raspasti pred nadiranjem drugog. Ali pretpostavljala je da se ideje tako šire i, ako iznosiš svoj predlog potpuno nepoznatim ljudima, pre ili kasnije naići ćeš na nekog ko je spreman da poklekne pred prvom osobom s ubeñenjima koja mu preñe put.

Izabel se prisetila okolnosti preobraćenja poznatog esejiste u komunizam. Bio je na nekoj zabavi i previše je popio. Probudio se pored žene koja mu se nije baš dopadala. A kad je prišao prozoru da pogleda na ulicu, video je da je napolju ledeno; kasnije je otkrio da se motor

kola koje je pozajmio od prijatelja smrzao i da je upropašćen – bio je zaboravio da sipa antifriz. U takvim okolnostima, komunizam je nudio novi početak – okretanje novog lista – i on se preobratio.

Postala je svesna da je Edi ozlojeñeno posmatra. „U redu“, rekla je. „Tvoja stvar.“

„Tačno.“ Izabel je osetila prolaznu ljutnju. Samo mu je

ponudila pomoć, a on se ponaša kao da mu je predložila nekakvu dalekosežnu povredu njegove autonomije. „Čisto me zanima, Edi“, rekla je, „da si me video da ulazim s ogrebotinom na licu, da li bi me pitao šta se dogodilo? Da li bi hteo da mi pomogneš?“

I dalje je zurio u nju. „Dakle?“ nije popuštala Izabel. „Ne znam“, odvratio je. „Možda.“ Smatrala je da je dokazala šta je htela. „Jasno ti je,

znači, zašto sam ti ponudila pomoć. I ti bi učinio isto za mene.“ Zastala je. „Kako se to dogodilo, Edi?“

Okrenuo se od nje. „Grana. Bio sam tamo pored kanala i prolazio sam pored tog žbuna – znate, jednog od onih s voćem, kupinama – i ogrebala me je. Komunalno bi trebalo da ih seče.“

„O, pa dobro“, rekla je Izabel. „Ogrebotina od trna ne bi trebalo da bude previše opasna. Ali povedi računa. Ako počne da tinja, znači da se inficirala i da bi trebalo da odeš lekaru.“

Ediju kao da je laknulo što je saslušanje gotovo. Otišao je iza tezge i postavio daske za sečenje sira. Potom, dok je punio aparat za espreso vodom iz bokala i prelazio krpom preko mlaznice za paru, Izabel je otišla u Ketinu kancelariju da uzme novac za kasu iz zaključanog ormarića. Primetila je na polici sredstvo za ñezinfekeiju – na etiketi je bila slika dečaka kome zabrinuta majka čisti oderano koleno – za svakodnevne sitne povrede i posekotine. Bezazlene su, te svakodnevne povrede i posekotine; Edi je bio ogreban i premda je u prvi mah

poverovala njegovom objašnjenju kako je do te ogrebotine došlo, najednom je počela da sumnja u njega. Isto je s onim modricama na oku za koje ljudi kažu ña su ih zaradili naletevši na vrata; obično su posledica kućnog nasilja ili neke kavge negde. Neko je ogrebao Edija – devojka?, pitala se Izabel. Verovamo – Edi je imao tu devojku prilično zlokobnog izgleda i premda više nisu bili zajedno, moguće je da ju je zamenio nekom sličnom.

Prišla je tezgi i stavila novac u registar-kasu. Bilo je devet sati, zvanično vreme otvaranja radnje, i klimnula je glavom dajući Ediju znak da skine rezu s vrata. Nije bilo ništa neobično da se mušterije pojave svega nekoliko minuta nakon otvaranja – to su bili ljudi koji su idući na posao navraćali na kafu i provodili nekoliko minuta prelistavajući novine za nekim od malih stolova na drugom kraju dućana.

Celog prepodneva su imali gužvu. Ket je nazvala nešto posle jedanaest, da joj kaže da majstor za gas još nije stigao i da je sad već sasvim sigurna da neće doći sve do kasno posle podne.

„Šta ako doñe do eksplozije?“ žalila se. „Šta onda?“ „Moramo naprosto da se nadamo da nećeš doživeti

eksploziju“, rekla je Izabel. „To je sve što možemo.“ „Ovo nije smešno“, prasnula je Ket. Izabel se izvinila. Nije se šalila; htela je da kaže da se

nada da stan neće eksplodirati. Ket je bila bezrazložno bukvalna pretpostavljajući da je reč njoj a ne o njenom domu. Prvo je uvredila Edija, a sad i Ket. Ipak, smatrala je da nijedno nije imalo razloga da se uvredi; zaključila je da su oboje preosetljivi, ili se možda – ovo je već bila zabrinjavajuća pomisao – ona sama ponaša bezosećajno?

Nisu imali kad da ručaju, pošto je u radnji najveća gužva vladala upravo izmeñu podne i dva. Zatim se malo proredila, a Izabel je stala iza tezge dok je Edi, s nogama

na stolu, jeo sendvič u Ketinoj kancelariji. Nije mu ništa rekla: kad mačke nema, normalno je da miševi kolo vode.9

Edi je završio ručak i bio je red na Izabel da napravi pauzu. Nasula je sebi šolju kafe, telefonirala Džejmiju da proveri je li sve u redu s Čarlijem i potom sela za jedan od stolova sa svojom kafom i kiflom sa sirom. Mušterija beše ostavila na stolu primerak Ivning njuza, lokalnih novina, i Izabel je uzela da ih prelista. Bile su to parohijske novine, kako to biva s lokalnim listom, i Izabel je retko kad nalazila u njima nešto što bi je zanimalo. Ovom prilikom, meñutim, pažnju joj je privukao mali naslov na unutrašnjoj strani: Napadnuta žena u Morningsajdu. Počela je da čita tekst ispod njega. Mlada žena, glasio je izveštaj, napadnuta je prethodne večeri kod Edinburške kraljevske bolnice; odupirala se i napadač je pobegao. Rekla je da je bio sitne grañe, ali to je bio sav opis koji je umela da da. Bilo je mračno.

Izabel je pročitala članak još jednom i zatim pogledala prema tezgi. Edi joj se osmehnuo.

Ne, bilo je sasvim nezamislivo; bilo je smešno. Edi je bio dobrodušan mladić koji nikog ne bi napao. Pre će biti da je njega neko napao, pomislila je, i odista je verovala da i jeste, pre nekog vremena. Mnogo ljudi biva ogrebano, na ovaj ili onaj način, a sve i da je Edi izmislio priču o kupinovom žbunu, i sve i da je ogrebotina poticala od nečijih noktiju, bilo je nezamislivo da je on mogao biti napadač. Meñutim, onda se setila izraza: nečiji brat, nečiji sin.10 Oni koji čine strašne zločine i dalje su nečija braća, nečiji sinovi; ili nečiji dobrodušni, bezazleni pomoćnik u nečijoj delikatesnoj radnji.

9 Igra reči, nije prevodiva: Ket (Cat) je na engleskom mačka. (Prim.

prev.) 10 R. F. Whaley, Someone's Son, Someone's Brother (Authorhouse,

2003), roman o Građanskom ratu u Americi. (Prim. prev.)

Izabel je iskapila svoju kafu i ustala. Neka žena je ušla u meñuvremenu i sad je opipavala avokado kradom ga gnječeći.

„Molim vas, ne radite to“, rekla je Izabel blagim glasom prišavši joj otpozadi. „Ostaju oštećeni posle toga.“

Žena se okrenuia i prkosno je pogledala. „Kako očekujete da proverim jesu li zreli?“

„Smete ga opipati, samo vrlo nežno. Kucnite ga ako baš morate – vrhom prsta. Ali nemojte ga tako gnječiti.“

Ženine nozdrve zadrhtale su od besa. „Nikad me u životu nisu ovako uvredili“, rekla je.

Izabel se trgla. „Dajte, molim vas! Ne vreñam vas. Samo vas molim da ne gnječite to voće. Ogromnu količinu moramo da bacimo; znate, zato što ljudi rade to kao vi.“

Žena se okrenula na peti. „Postoji mnogo drugih mesta gde mogu da obavim kupovinu“, rekla je. „Gde me neće vreñati nikakvi trgovački pomoćnici.“ Naglasila je ono pomoćnici.

Izabel se oduprla iskušenju da prasne u smeh. „Izvinjavam se...“, zaustila je. Ali žena je nije slušala. Izabel je bespomoćno pogledala u Edija, koji se usiljeno smeškao.

„Šta ste joj rekli?“ upitao ju je kad je žena otišla. „Samo sam je zamolila da ne gnječi avokado“, rekla je

Izabel. „A ona je pobesnela.“ „Sigurno ste je uvredili“, rekao je Edi. „Ljudi su

strašno osetljivi.“ Izabel je podigla obrvu. Tuñu osetljivost vidimo, ali

svoju ne očigledno. Edi ju je posmatrao s držanjem čoveka koji je video druge kako su se osramotili zbog plahovitosti ili čiste gluposti.

Ne moram ovo, pomislila je Izabel. Stvarno ne moram da se bakćem s ovim preosetljivim svetom. Ovo je Ketina radnja, a Edi i sve ove teške mušterije su njen problem, a ne moj. Videla je da je Edi još uvek gleda. Pogled mu je bio nekako čudan i Izabel je načas pomislila: šta ako zna da znam? Šta ako zna da sam pročitala reportažu o napadu? Šta ako shvata da, sad kad znam, predstavljam opasnost

po njega – opasnost koja se može ukloniti samo... Naglo je prekinula ovaj niz misli. Bio je apsurdan, a ona nije imala nameru da se bavi tako apsurdnim, nastranim razmišljanjem o Ediju; jednostavno nije.

Pred kraj dana Edi se baš raspričao. Njegove ranije

nadurenosti beše nestalo, a čak je i ona ogrebotina na obrazu izgledala kao da se primirila. Izabel se trudila da ne razmišlja o njoj i umnogome je i uspevala: uostalom, ta njena umišljanja bila su komična i osećala se ne sasvim različitom od onih nervoznih žena koje stalno telefoniraju policiji jer su ubeñene da im se pod krevetom krije nekakav muškarac. Puste želje, možda kažu u policiji, premda su uvek veoma taktični u takvim slučajevima.

Dok se spremala da zatvori, Edi je stajao iza tezge razvezujući kecelju.

„Ket ti je pere, zar ne?“ upitala je Izabel klimnuvši glavom u pravcu kecelje.

„Nameravala je“, rekao je Edi. „Ali stalno zaboravlja. Stoga je dam svojoj mami. Ona mi sve pere.“

„Blago tebi“, rekla je Izabel. „Ali i vi imate nekog ko vam pere veš“, rekao je Edi.

„Ket kaže da imate tu ženu koja vam sve radi.“ Izabel se trgla. „Imam sreće. Doduše, Grejs ne radi

baš sve. Ali radi mnogo toga.“ „Mora da je super kad si bogat“, rekao je Edi. U

njegovom glasu nije bilo zavisti; ovo je bilo jednostavno zapažanje.

Izabel se osmehnula da prikrije nelagodu. „Nisam istinski bogata“, rekla je. „Ponavljam, imam sreće. A kad imaš novca, znaš, sklon si da ne pričaš o tome – i da se ne razbacuješ njime. Ako imaš išta blisko savesti, trudiš se da ga iskoristiš u dobre svrhe.“

„Pa, ja nikad neću biti bogat“, rekao je Edi otresajući trag brašna sa svoje kecelje. „Ako je to uopšte bitno.“

„Tačno tako“, rekla je Izabel.

Edi je složio kecelju i ubacio je u plastičnu kesu. „Ket kaže da mora da vodi računa. Ima nešto novca i ne želi momka koga pare interesuju više nego ona. Tako mi je barem rekla.“

„Vrlo je mudra“, kazala je Izabel shvatajući da još nikad nije rekla tako nešto za svoju bratanicu, a da je možda trebalo. Podsetila je sebe da se mudrost javlja u različitim oblicima. „Ništa gore od lovca na novac.“ Zastala je i onda nastavila: „Ima li sada nekog?“ Nameravala je da zvuči ležerno, ali podozrevala je da je Edi kadar da nasluti dubinu njenog interesovanja.

Iskosa ju je pogledao. „Ket?“ „Da.“ „Da. Ima nekog.“ Izabel je čekala da kaže nešto više. Posle nekoliko

trenutaka ga je blago podstakla. „Da li ti se taj dopada?“ Edi je slegao ramenima. „Njeni momci baš i ne traju

dugo, je l’ da? Da l’ mi se dopada? Čujte, nešto ga i ne viñam često. Samo je jednom ili dvaput bio ovde. Prezauzet je, valjda.“

Izabel je bezazleno zapitkivala. „Čime?“ „Nećete verovati“, s osmehom je rekao Edi. „On je

hodač po žici!“ Izabel nije rekla ništa. Verovala je. To je bilo tipično za

Ket, mada jeste bilo donekle originalno. Uzela je ključeve. Edi je bio spreman da krene; bilo

mu je dosta razgovora o Ket, a veče je tek bilo pred njim. „Pelivan!“ promrmljala je Izabel.

Edi, koji je već išao prema vratima, stao je. „Šta je to?“

Izabel je objasnila. „Ketin novi dečko. Pelivan. Onaj koji hoda po žici.“

Kao i svi mi, pomislila je, kad se bolje razmisli.

5

Proslava drugog roñendana Roderika Makejga imala je da se održi u nedelju u tri posle podne, s kolicima u pet. Izabel se osmehnula pri pomisli: kolica za bebe.

Džejmi nije bio oduševljen. „Moramo li da idemo? Ona žena mi se ne sviña, znaš. A Čarli ne voli Roderika. Zar stvarno moraš da presediš na roñendanskoj zabavi nekog ko pokušava da ti skine cipele s nogu?“

Izabel se slagala da Roderik trenutno možda nije najprijateljskije društvo za Čarlija, ali istakla je da će tamo biti i druge dece. „U nekom trenutku mora početi da stvara prijateljstva. Koga sad ima?“

„Mene“, neubedljivo je odvratio Džejmi. „Tebe. Grejs.“ „Ti nemoj da ideš ako nećeš“, rekla je Izabel. „Ne želim

da te primoravam. Mogu da kažem da nisi mogao, što neće biti baš potpuna laž. Istina bi glasila da nisi mogao da doñeš zato što nisi uspeo da smogneš volje. Minti neće mariti.“ Mada, palo joj je na pamet da će možda i mariti. Onomad je posmatrala Džejmija s neskrivenim interesovanjem i možda će se razočarati ako ne bude došao. A onda joj je na pamet palo još nešto: možda su zato i dobili poziv. Možda sve nije imalo nikakve veze s Roderikom i Čarlijem, ali je zato još kako imalo veze s Džejmijem.

„Ići ću“, rekao je Džejmi. „Možda bude i zanimljivo.“ Pažljivo su obukli Čarlija. Izabel je mislila da bi mogao

nositi kilt koji mu je nedavno kupila – komadić Makferson tartana, stručno nafaltan i dopunjen malenim sporanom11 i kitnjastom keltskom ukrasnom iglom. Bio je skrojen upravo za nekog ko je još u pelenama, čime je rešavao, na

11 Torbica od kože ili krzna, služi umesto džepa. (Prim. prev.)

vrlo očigledan način, vekovno pitanje šta se nosi ispod kilta – barem u ovom slučaju.

„Pogledaj ga“, rekao je Džejmi. Pokazao je prema Čarliju, koji je nesigurno stajao opipavajuči svoju novu odeću. „Zar nisi ponosna kada ga vidiš ovako u kiltu?“

Izabel je bila ponosna. Bila je svesna da je čovekova nacionalna pripadnost samo istorijska slučajnost i da je teško opravdati ponos koji osećamo zbog tradicije – čovek nije uradio ništa čime bi zaslužio da bude Škotlanñanin ili Amerikanac ili šta god. Meñutim, nacionalni ponos je nešto što ljudi osećaju – tu nema pomoći – i sad ga je osećala zbog Čarlija. To je jedan vid ljubavi, zaključila je; ljubav prema svojoj zemlji i svojoj kulturi svodi se na ljubav prema odreñenoj grupi ljudi, a to svakako nije nešto zbog čega bi trebalo da se izvinjavamo.

Krenuli su; Izabel je bila za volanom, Džejmi pored nje, a Čarli vezan u svom dečjem sedištu pozadi. Voleo je kola i kikotao se od oduševljenja kad su započeli vožnju do Mintine kuće. Na polovini puta, s Pentlandskim brdima koja su se dizala na jednoj i brežuljcima Piblšira na drugoj strani druma, Čarli je iznenada opet rekao: „Masinka.“ Džejmi se okrenuo i uputio mu osmeh. Čarli ga je gledao, kao da je iznenañen naglom očevom pažnjom.

„Maslinka?“ rekao je Džejmi. „Maslinka, Čarli!“ Čarli nije rekao ništa, fiksirajući Džejmija

zbunjujućim i krajnje neustrašivim pogledom za kakav su sposobne samo bebe i veoma mala deca.

„Nema maslinki, Čarli“, dobacila mu je Izabel preko ramena. „Nema više maslinki.“

„Nema više maslinki“, ponovio je Džejmi. Potom, okrenuvši se prema Izabel, rekao je: „Bio bi to divan naslov pesme, znaš. ’Nema više maslinki.’ Vrlo bolno.“

Izabel se složila. „A reči?“ „Moraću da razmislim“, odvratio je Džejmi. „Reći ću ti

čim je komponujem.“ Pesma će mu već doći, u to je bio siguran; tako je uvek bivalo kad bi mu neka rečenica ovako zazvonila. „Nema više maslinki“ – biće to pesma o

gubitku, naravno, kao i tolike druge; o onome što smo nekad imali, ali više nemamo.

Nije im trebalo dugo da stignu do Mintine kuće, koja se nalazila ispred Kalopsa, malog sela nepunih dvadeset kilometara od Edinburga. Izabel je naročito volela taj kraj. Zemlja se tu pružala prema jugu i istoku, blago zatalasana polja i obori, ovde zeleno, tamo plodno smeñe koje je u daljini postajalo plavo. Bio je to predeo magle i daljina, pod nebom nekako ispranim, razblaženim, omekšanim. Bio je to predeo koji je već veoma dugo izgledao isto, posut seljačkim kućama i pastirskim kolibama koje su se tu dizale još u vreme Roberta Luisa Stivensona, i u Hjumovo vreme. Ljudi su se ovde odvajkada bavili istim poslom – negovali su ovaj deo Škotske, održavali ga plodnim, predavali ga dalje da bi rañao novom pokolenju. Bilo je to mesto običaja i ljubavi prema tradiciji.

Minti beše dala veoma iscrpna uputstva, koja je Izabel zapisala na papir, koji je sada dodala Džejmiju. On ga je koristio da bi je usmeravao uzanim seoskim putem koji je vijugao duž živica nakon što su skrenuli s glavnog druma i prošli veliki šumarak škotskih borova.

„To je to“, rekla je Izabel. „Pogledaj.“ Džejmi je uzdahnuo. „To je njena kuća?“ „Pretpostavljam“, rekla je Izabel. „Nikad nisam ni

zamišljala Minti u nekoj skučenoj kući, ali ovo je svejedno...“

Kuća je bila udaljena nekoliko stotina metara od seoskog puta, koji je krivudao prema niskoj staji za goveda i skupini šupa u daljini. Od puta do kuće vodio je kolski prilaz, oivičen žbunjem puzavog rododendrona koji je cvetao ružičastim i bledocrvenim cvastima. Iza žbunja se prostirao travnjak, sve do same kuće, koja je bila georgijanska i mnogo impozantnija od većih gospodskih kuća u okolini. U vreme kad je sagrañena, to je bila kuća porodice u usponu; ne baš u rangu onih koje su težile da budu provincijski dvorci, ali svakako podignuta u tom pravcu.

Skrenuli su sa seoskog puta i uputili se nešto glatkijim kolskim prilazom do parkirališta smeštenog bočno od kuće. Tu se već nalazilo nekoliko vozila koja su izgledala skupo, pored kojih su Izabelina zelena švedska kola delovala izrazito bedno. Jedna od tih kola očigledno su stigla pre samo nekoliko minuta, budući da je vozačica još bila u procesu iznošenja malog deteta i korpe pune pomoćnih rekvizita. Pogledala je u Izabelinom pravcu, načas oklevala, a onda prijateljski mahnula pre no što se uputila u kuću.

Prišli su ulaznim vratima, koja su bila ostavljena otvorena. Minti je stajala u predvorju razgovarajući s ostalim majkama. Odvojila se od njih i srdačno pozdravila Izabel i Džejmija.

„Niste ranije bili ovde, zar ne?“ rekla je. Izabel je odmalmula glavom. „Nismo. Ali kuća je

divna.“ Minti je delovala zadovoljno. „Tražili smo i tražili, i

naposletku pronašli ovo baš kad smo ozbiljno pomišljali da odemo da živimo u Galejnu. Edinburg sur mer,12 kao što znate. A onda je ovo iskrslo. Baš ono za čime smo tragali.“ Osmehnula se Izabel i potom okrenula da bi Džejmiju uputila još širi osmeh. „Slobodno razgledajte. Mada bi možda najbolje bilo malo kasnije, kad budem mogla da vas provedem. Moramo smestiti decu za sto. Potrebno je nahraniti mase.“

Prešli su u kuhinju, prostranu četvrtastu prostoriju popločanu velikim kamenim pločama. Njome je dominirao veliki sto za ručavanje postavljen za zabavu. Većina malih gostiju već je sedela za njim – svih osmoro – s roditeljem pored sebe da ih hrani i pazi da hrana ne dospe na pod. Džejmi je odveo Čarlija do stola i seo pored njega; Izabel je stajala sa strane posmatrajući ih.

Pošto je izgledalo da Čarli i Džejmi uživaju i bez nje, prišla je francuskom prozoru kako bi pogledala napolje, u

12 (Fr.) ,,Na moru“. (Prim. prev.)

vrt. Kuhinjsko krilo nalazilo se u stražnjem delu kuće, viktorijanski dodatak koji je izlazio na mali četvrtasti travnjak. Na drugoj strani tog travnjaka nalazio se veliki kuhinjski vrt okružen zidom od sivog kamena karakterističnog za istočnu Škotsku, znatno višeg od visine glave. Naspram njegove spoljne strane nalazio se špalir jabukovog drveća, izmeñu kojeg su rasle ruže penjačice u punom cvatu. Kroz otvorena vrata na tom zidu razaznavala je nešto što je ličilo na žbunje s bobicama, od kojih je neko bilo pokriveno mrežama koje su štitile voće od nezasitih ptica.

Izabel je postala svesna da neko stoji iza nje; kad se okrenula, ugledala je Minti s tacnom u rukama.

„Ove pogačice sam napravila za odrasle“, rekla je. „Bojim se da je sve što je za decu slatko. Bcz ijedne jedine šargarepe, priznajem. Ne bi se moglo reći da sam baš moderna majka.“

Izabel se nasmejala. „Pretpostavljam da bi se mališani snuždili ako bi na roñendanskoj zabavi dobili šargarepu.“

Minti je pružila Izabel tacnu s pogačicama. „Probaj jednu, molim te. Stavila sam parmezan. U receptu se traži čedarski sir, ali meni je čedar tako bezukusan.“

„Pretpostavljam da jeste“, saglasila se Izabel. Osećala je gotovo grižu savesti zbog ove primedbe, koja kao da je odbacivala čitavu tradiciju pravljenja sira. Stoga je uzimajući pogačicu dodala: „Mada neki vole čedar i ne misle da je baš tako bezukusan.“

„O, ali jeste“, rekla je Minti. Izabel je zagrizla svoju pogačicu. Nije bila sigurna da

želi da ulazi u raspravu s Minti oko vrlina ili mana čedarskog sira, stoga je naprosto rekla: „A chacun son fromage.“13

Minti ju je pogledala. „A čedar sasvim sigurno nije moj.“

13 (Fr.) Svakom svoj sir. (Prim. prev.)

Izabel je ćutala. Pogačica je bila veoma ukusna i odlučila je da pohvali Minti; to će biti način da okonča raspravu o čedarskom siru. Ali Minti, koja je u meñuvremenu spustila tacnu na obližnji kuhinjski ormarić, odjednom je uzela Izabel za ruku, uhvativši je tik iznad lakta. Izabel se načas zaprepastila; neće valjda neslaganje u vezi s čedarskim sirom dovesti do tuče. Zamislila je na trenutak naslove u štampi – bila bi to prava poslastica za senzacionalistički raspoloženog urednika: Edinburške gospoñe pobile se u georgijanskoj kućerini zbog rasprave oko sira; preneražena deca gledala. Mintin stisak, meñutim, nije bio znak konfrontacije već konspiracije.

„Hajde da ti pokažem vrt. Doñi.“ Ne čekajući odgovor, Minti je blago povela svoju gošću

prema vratima. Izašle su napolje i uputile se preko travnjaka prema ulazu u ograñeni vrt. Na travnjaku je ležala prevrnuta dečja igračka, razbijeni helikopter s plastičnim elisama slomljenim od udara, prinudno sletela u more zelenila.

„Ovaj vrt nas je, izmeñu ostalog, ubedio da kupimo kuću“, rekla je Minti. „Ima nečega posebnog u vrtu ograñenom zidom, zar ne? A ovde je i veoma koristan, razume se, zbog vetra koji duva odozgo iz Lanarkšira. Bigar je, znaš, jedno od najhladnijih mesta u Škotskoj. Stvarno je leden.“

Stigle su do vrata koja su vodila u vrt i Minti je pokretom ruke pokazala Izabel da uñe prva. Izabel se malo sagnula, premda je prolaz bio dovoljno visok za nju, i našla se pred grmovima bobica koje je videla iz kuće. Mada, bilo ih je više nego što je zamišljala, budući da su zauzimali najmanje polovinu površine vrta, dok je preostala polovina bila prepuštena salatnom povrću – crvenim i zelenim glavicama salate, kelju, mladom luku.

„Vrlo funkcionalno“, rekla je Minti. Izabel se prisetila sopstvenog neuspeha kao vrtlara.

„Trebalo bi da uzgajam nešto“, primetila je. „Makar nekoliko krompira. Ali imamo lisca, znaš, koji sve iskopa.“

„Pa otarasi ga se“, rekla je Minti. I dometnula: „I mi smo imali lisca.“

Izabel je načas zamislila lisca u ovom prostoru, kako koristi jedno špalirano jabukovo drvo da se domogne vrha zida, šunja se po njemu i potom silazi u vrt. Kakvu bi štetu prouzrokovao? Tu je mogao do mile volje da kopa, da prevrće zemlju ne dirajući Mintino povrće. Četiri reči pokazivale su da ova žena, ova uspešna bankarka, nema srca, pomislila je Izabel: Pa otarasi ga se. Četiri reči.

Zatim je Minti rekla: „Nisam imala srca da dam da ga... znaš, ovde na selu ne okolišaju, seljak je ponudio da ga ustreli. Rekla sam ne.“

Pogrešno sam te procenila, rekla je Izabel u sebi. Ponovo sam te pogrešno procenila.

„Znam kako je“, rekla je naglas. „Meni je baš drag.“ „Nisam predlagala da ga udesiš za vrbicu“, objasnila

je Minti. „Ali možeš naći nekog – ima u Dalkitu neki čovek, čini mi se, ko će doći i odneti ga iz grada, i pustiti na slobodu negde na selu.“

„Čula sam za to“, rekla je Izabel. „Ali pitam se da li bi zaista...“

„Moramo verovati ljudima“, prekinula ju je Minti. A Izabel se učinilo da ju je, rekavši ovo, druga žena malo oštrije pogledala.

Izabel se pitala šta se dogodilo Mintinom liscu. Je l’ se čovek iz Dalkita javio?

„Šta...“ Izgledalo je da Minti poseduje sposobnost da predvidi

pitanja. „Uginuo je prirodnom smrću. Našla sam ga na drugoj strani zida. U prvi mah sam pomislila da spava, a onda sam shvatila da je potpuno nepomičan. Grob mu je tamo dole pored potoka.“ Pokazala je podalje od kuće. Izabel je pogledala; dobro mesto da budeš sahranjen, smatrala je, s onim brdima zgrčenim na obzorju poput veličanstvenih usnulih lisica, lisičjih božanstava, možda, bogova kojima se lisice noću mole. Dobro mesto za lisca.

Izabel je uzdahnula. „Siroti lisac.“ Znala je da su to oveštale reči, ali šta drugo reći o tome da živiš i onda umreš, kao što sa svima nama – i s lisicama – biva.

Minti je ćutala. Trenutak je bio čudan; digao se vetar, ne jak, samo dašak, i Izabel ga je osetila na obrazu; vetar odonud preko, s brda što se spuštaju prema obali, prema Severnom moru, prema rubu Škotske. Zatim je Minti progovorila. „Ne znam kako da kažem ovo“, rekla je.

Izabel ju je upitno pogledala. „Pitala sam se da li bi uopšte trebalo da ti išta

pominjem“, nastavila je Minti. „Odlučila sam da ipak hoću. Deluješ... pa eto, deluješ tako saosećajno.“

Izabel je taman htela da se pobuni. Htela je da kaže: „Baš i nisam takva“, ali kad je zinula, izustila je samo: „O.“

„Da“, rekla je Minti. „Imam mnogo prijatelja – i to bliskih. Ali ne verujem da ikog od njih smem opteretiti ovim. Ne znam kako bi izašli na kraj s tim.“

Izabel je u sebi prebirala po mogućnostima. Bračne teškoće? To je bila ona vrsta problema koje čovek obično nerado poteže pred prijateljima. Ali, šta misli Minti, kakvu bi spoznaju mogla ona, Izabel, uneti u bračne probleme osobe koju jedva i poznaje? Finansijski problemi? Sigurno nije reč tome; ne pored ovakve kuće, sopstvene marke viskija i banke.

„Sa mnom možeš da pričaš“, rekla je Izabel. „Ne znam hoću li biti od velike pomoći, ali sigurno možeš da pričaš sa mnom.“

Minti joj je zahvalila. Zatim je nastavila. „Razlog što sam pomislila da mogu da pričam s tobom jeste to što znam da si mnogima pomogla. Sećam se kako smo se upoznale – u vezi s onim strašnim dogañajem s onim mladićem koji je pao u Ašer holu? A onda mi je neko rekao za još nešto što si uradila za nekog drugog. I tako sam pomislila da mi možda nećeš zameriti ako ti se obratim.“

„U vezi s čim?“ podstakla ju je Izabel. „Ili da te pitam, u stvari. Jesi li se ikad uplašila?“ Uhvaćena na prepad, Izabel je izustila: „Ja?“

Minti se sagnula i ubrala mali plavi cvet koji je rastao pored staze. „Divlji zumbul“, rekla je pokazujući ga Izabel. „Samonikao.“

Izabel je okrznula cvet pogledom. Prisetila se nečega što je negde pročitala, neke uopštene tvrdnje o tome kako žene beru cveće a muškarci ga puštaju da raste. Lorens, pomislila je; u njegovim romanima žene uvek beru cveće, dok ih muškarci posmatraju. „Bavarska lineura“. Kakva čudna pesma. Ne cveta svakom čoveku lineum u kući... Pa naravno.

„Svi smo se nekad uplašili“, rekla je Izabel. „Ja nisam nikakav izuzetak."

Minti je ispustila cvet otresajući ruke kao da bi da ukloni sve njegove tragove. „Naravno. Prolazno. Drugačije je, meñutim, kad živiš u strahu. Sve vreme.“

„Pretpostavljam“, rekla je Izabel. Je li Minti u tom položaju? Bilo je teško zamisliti ovu sposobnu, uspešnu ženu kako živi u strahu; delovalo je nekako neverovatno.

„Takav strah“, rekla je Minti, „stvarno je čudan. Sve vreme je s tobom – ne zaboravljaš na njega. To je kao... pa, valjda kao olujni oblak. Nadnosi se nad sve što radiš.“

Izabel je stala. Kucnuo je čas, pomislila je, da sazna na šta Minti cilja. Plaši se – to je očigledno – ali čega? Pretnji tužbom? Ucene? Ova mogućnost pala je Izabel na pamet kad je pogledala prema kući. Ugled i uspeh pretvoreni u kamen i malter, ali takve grañevine umeju tako lako da se sruše, da padnu, od svega nekoliko reči.

„Čega se plašiš?“ upitala je Izabel. „Jesi li o tome htela da popričamo?"

Neposrednost Izabelinog pitanja kao da je iznervirala Minti. „Samo sam pokušala da objasnim“, rekla je. „Ljudi ponekad ne znaju kako je to.“

„Mogu da zamislim“, žurno je rekla Izabel. „Ali šta je posredi? Šta te tera da se tako osećaš?“

„Ja sam nečija meta“, rekla je Minti. „Kako to?“

„Vidim po sitnicama. A ponekad i nisu baš sitnice. Iznenadna istraga poreskih vlasti. To često znači da im je neko dojavio ili izneo optuzbu.“ Zastala je, iskosa gledajući Izabel. „Neopravdanu, dabome. Ali vrlo nezgodnu – i skupu. Honorari računovoña.“

„Ali to nije baš siguran pokazatelj, zar ne?“, rekla je Izabel. „Oni vrše nasumične provere, zar ne?“

Minti nije obratila pažnju na ovo. „Onda je moja lična asistentkinja dala otkaz. Oslanjala sam se na nju, a ona je odjednom objavila da odlazi. Dobila je bolju ponudu. Rekla sam da ću joj dati koliko god joj nude – ko god da su – i povećati za pet procenata. Ali nije htela ni da čuje. Mislim da su joj pretili. Jednostavno. Uplašili je i oterali.“

Izabel je priznala da je ovo prilično čudno. Ali, opet, ljudi menjaju radna mesta i imaju svoje razloge što ne žele da objasne zašto. Glavom joj je proletela misao da asistentkinja nije simpatisala Minti, što je bilo sasvim moguće; to je svakako bio slučaj sa Džejmijem, a u prošlosti i sa Izabel.

Minti je potvrdno klimnula. „Da, da, ljudi nañu drugi posao iz najrazličitijih razloga. Ali bilo je i koječega drugog – i to dosta toga. Najgore se desilo prošle nedelje. Vratila sam se uveče s posla i ustanovila da sam dobila cveće na kućnu adresu.“

Izabel je sada palo na pamet da Minti nije sasvim zdrava. Paranoja se ispoljava na čudne načine – ona je imala strica s očeve strane, penzionisanog berzanskog mešetara, koji je uporno tvrdio da mu poštar sakriva pisma, i naposletku je napao čoveka i ujeo ga. Poštar je, začudo, bio pun razumevanja i našalio se kako njega i njegove kolege često ujedaju psi, a da je to što ga je ujeo kućevlasnik tek neznatno pogoršanje problema. Takav stav i zamenik javnog tužioca koji je takoñe imao razumevanja – omogućili su izbegavanje neprijatnog sudskog procesa. Stric Fergus je ostatak života proveo u staračkom domu, sasvim zadovoljan, činilo se, premda je do kraja sumnjao da mu upravnica doma presreće poštu. Ona je, meñutim,

bila nalik na mnoge druge upravnice staračkih domova, grañena kao galeon i s odgovarajućim držanjem. Nikad se ne bi usudio da je ujede, istakao je tada Izabelin otac i dometnuo zapažanje kako su obeshrabrenost i strah glavni inhibitori zločina, te da bi kriminolozi baš i mogli porazmisliti o tome.

„Cveće“, tiho je rekla Izabel. Mintine oči su na prisećanje blesnule gnevom. „U

obliku venca“, rekla je. Izabel je ćutala. „Venac“, ponovila je Minti. „Pogrebni venac. A bilo je i

drugih stvari. Požar u jednom stakleniku, na primer. Bio je podmetnut. U to vreme nismo bili kod kuće.“

„Ko je to mogao da uradi ?“ upitala je Izabel. „Imaš li predstavu?“

Kao da je pitanje uznemirilo Minti, i potrajalo je nekoliko časaka dok nije odgovorila. „Mislim da imam.“

Izabel je čekala. Minti je gledala na drugu stranu, tamo prema brdima.

„Zašto se ne obratiš policiji?“ Shvatala je, razume se, da je ovo pitanje retko kad od koristi. U ureñenom svetu srednje klase postoji pretpostavka da ljudi mogu otići u policiju i dobiti pomoć i zaštitu koju bi policija trebalo da pruža. Meñutim, u svetu to zapravo ne funkcioniše tako. Policija često ne može učiniti ništa; policija često neće da učini ništa. Ljudi su najčešće primorani da se naprosto čuvaju sami.

Minti je prezrivo frknula. „Kakvu bi mi oni pomoć mogli ponuditi? Nikakvu. I ponašali bi se, znaš, kao da je reč o nekakvoj komšijskoj zañevici. Ne vole da se petljaju u privatne sporove.“

Izabel je znala da je ovo tačno. Policija je volela da priča o politici lake ruke, ali ta laka ruka je mogla značiti i nepreduzimanje mera.

Shvatila je da joj Minti nije otkrila tačnu prirodu svojih sumnji. Stoga ju je opet upitala: „Ko je to?“

Minti se okrenula i pogledala je pravo u oči. Kad je progovorila, glas joj je bio tiši. „Nisam nikom rekla za ovo. I ne znam zašto sad tebi govorim.“ Zaustavila se. „Pa dobro, biće da ipak znam. Ima nečega u vezi s tobom... Eto, verujem ti. Umeš da čuvaš tajnu, zar ne?“

Izabel je potvrdno klimnula. „Nadam se.“ Minti je pojasnila. „Naravno, pretpostavljam da ćeš

reći Džejmiju. To je u redu. Ali što se svih ostalih tiče...“ „Neću. Jednostavno neću.“ Minti je oklevala još nekoliko sekundi. Zatim je

odlučila. „Posredi je ucena.“ „I pomislila sam da bi mogla biti“, rekla je Izabel. „Kad

si počela da mi pričaš...“ Minti ju je prekinula. „Ne traže mi novac. Nije ta vrsta

ucene.“ „O?“ „Ličnije od toga.“ Izabel je posegla i blago dodirnula Mintinu ruku. Nije

bila sigurna da želi da bude opterećena ovom ispovešću. Najzad, Minti je za nju bila jedva nešto više od potpunog neznanca. „Ne moraš mi reći ako ne želiš.“

Ali bilo je očigledno da je Minti već odlučila. „Znam da ne moram. Ali želim.“ Zastala je. „To ima veze s Roderikom.“ Izabel je dahnula. „Prete ti da će ga povrediti?“

Minti je odmahnula glavom. „Ne. Reč je o njemu. Vidiš, Roderik je... dakle, Roderik nije Gordonov.“

Iznenada je sve postalo logično. Možda je Minti veoma uspešna bankarka, ali je i žena, koja ima muža.

„Eto“, nastavila je Minti. „Izgovorila sam to. Rekla sam ti nešto što nisam rekla nikom drugom, ni živoj duši. Roderik je rezultat moje veze s drugim muškarcem. Nije dugo trajala, ali išli smo do kraja i ostala sam u drugom stanju. Nisam rekla Gordonu – naravno – i on veruje da je on Roderikov otac.“

„Jesi li sigurna?“

Minti ju je oštro pogledala. „Sigurna? Dabome da jesam. Zašto ne bih bila?“

Izabel je ustanovila da joj je teško da nañe odgovarajuće reči. „Zato što, ako si i dalje bila s Gordonom dok si imala aferu sa... s tim drugim muškarcem, zar ne postoji mogućnost da je...“ Ostavila je pitanje nedovršeno. Ali teško da joj baš mora crtati, pomislila je.

Minti je prasnula u smeh. Izgledalo je da joj nije neprijatno zbog ove pretpostavke. „O, shvatam šta hoćeš da kažeš. Čuj, to ide jedno s drugim, zar ne? Ako udata žena ima aferu, može i to da se desi. U redu. Mogao bi biti i Gordonov, ali nije.“

„Uradila si analizu?“ Minti je objasnila da nije. Jeste bila pomišljala na to,

ali je odlučila da ipak neće, u početku zato što nije htela da zna, a kasnije zato što je već znala. „Nije mi potrebna laboratorija da mi kaže na koga Roderik liči. Dovoljno je da ga čovek pogleda. Sve. Oblik glave. Oči. Sve.“

Izabel je znala o čemu ona govori. Čarli je Džejmijev sin; to je nešto što majka jednostavno zna. „A sad je neko saznao i pokušava da ti iznudi novac?“

Minti je zatvorila oči. „Nije saznao. Sve vreme zna.“ Izabel je čekala pojašnjenje. „Otac“, rekla je. I dodala: „Ne traži novac. On hoće

Roderika.“ Izabel i Minti su se nekoliko časaka gledale. Potom je

Minti slegla ramenima. „Eto, tako stvari stoje“, rekla je. „Nego, hajde da se vratimo unutra i vidimo šta se dešava. Jesam li već tražila da se upišeš u knjigu gostiju?“

„Nisi.“ Minti ju je uzela pod ruku. „E, pa, onda moram.

Hajde da to odmah uradimo, inače se zaboravi, a volim da imam evidenciju svih koji nam dolaze ovamo.“

Izabel je tek kasnije te večeri ispričala Džejmiju o

svom razgovoru s Minti. Htela je da razgovara s njim o tome u kolima, na putu do kuće, ali bio je pun priče o

svemu što se dešavalo na zabavi i nije joj se ukazala prilika. Dok je Izabel bila s Minti u vrtu, Roderik Makejg, koji je zvanično bio pod paskom svog oca, gañao je Čarlija parčetom torte. Očigledno nimalo iznenañen ovakvim ponašanjem svog domaćina, Čarli je mirno pokupio mrvice projektila i pojeo ih, izazvavši time provalu besa kod Roderika, koji je, kako izgleda, smatrao da torta i dalje pripada njemu. U taj mah je dete koje je sedelo pored Roderika povratilo po njegovim pantalonama, što nije dovelo ni do najmanjeg poboljšanja u raspoloženju malog domaćina.

„Dole meñu klincima vlada zakon džungle“, s osmehom je rekao Džejmi. „Zaboravljamo kako je to kad imaš dve godine.“

„Selvan“, promrmljala je Izabel. Džejmi je podigao obrvu. „Silvan? Misliš, šumski?“ „Ne, selvan. To je reč za koju smatram da bi trebalo

da postoji u engleskom jeziku, ali ne postoji u pravom smislu. U engleskom imamo reč selva – ali samo za amazonske šume, i to pozajmljeno iz španskog. Stoga mislim da bi trebalo da smemo da kažemo selvan za šume koje su previše džunglaste da bi bile silvan.14

Džejmi se suvo osmehnuo. Izabel je povremeno, kad joj je odgovaralo, smišljala nove reči, a on je povremeno zaticao sebe kako usvaja makar one podesnije meñu njima. Jastuče na donjoj strani prsta na nozi, na primer, bila je gumenčica, kovanica koju je skovala jednog dana kad je razgledala malena Čarlijeva stopala. A krivinu na fagotu, tu čudnovatu zakrivljenu cev koja drži pisak, prozvala je fakuka, sve i ako su je morali koristiti pažljivo i nikad u deminutivu – kako bi izbegli brkanje sa škotskom rečju bahookies, koja se graničila s vulgarnošču, ako nije

14 (Lat.) Silvan, „šumski", koji pripada šumi. (Prim. prev.)

čak i vukla na tu stranu.15 „Dakle, dole meñu dvogodišnjacima svakako vlada zakon selvana“ rekao je.

„A i ovde gore, meñu...“ Umalo je rekla četrdesetogodišnjacima, ali se zaustavila i umesto toga rekla: „odraslima.“

„Što bi značilo?“ upitao je. Taman je htela da mu kaže za svoj razgovor s Minti,

kad se Čarli rasplakao u svom sedištu i Džejmi je morao da se okrene kako bi se pobrinuo za njega. I tako se desilo da je tek kasnije, za večerom, ulučila priliku da mu ispriča o Mintinoj neočekivanoj iskrenosti u zidom opasanom vrtu. Džejmi ju je pažljivo slušao pijuckajući novozelandsko vino koje mu je bila sipala. Isprobavala je, naime, proizvode novih vinograda i slučajno naišla na jedno koje im se oboma dopalo.

Kad je završila, Džejmi ju je upitao je li poverovala u Mintinu priču. „Nisam siguran u vezi s njom“, rekao je. „Čak i ako veruješ u to što kaže – a rekao bih da zvuči prilično neverovatno – ipak se moraš upitati zašto ti sve to govori. Kakve to veze ima s tobom?“

Postavio je pitanje, ali je skoro odmah shvatio da već zna odgovor. Izabel će se opet upetljati u nešto što je se ne tiče. Stalno je to radila, kao noćni leptir kad prilazi plamenu nesposoban da se zaustavi. Morala je da pomaže ljudima; jednostavno je bila takva.

Izabel je naslutila o čemu on razmišlja. „Nisam se obavezala“, pobunila se. „Ali to je bio pravi cri de coeur.16 Bila je uplašena – stvarno.“

„Ali šta bi ti tu trebalo da uradiš?“ upitao je Džejmi. „Zašto ne unajmi nekog? Telohranitelja ili kako se već zovu. Ima para.“

„Bilo joj je teško da priča o tome“, rekla je Izabel. „Mislim da joj ne bi bilo lako da se otvori nekom koga

15 (Škot.) Bahookies – tur, zadnjica (ali eksplicitnije rečeno). (Prim.

prev.) 16 (Fr.) Krik od srca, iskreni apel. (Prim. prev.)

uopšte ne poznaje.“ Džejmi je uzdahnuo. „Izabel, ti si divna osoba spremna da pomogne. Svi to znaju, što znači da može da te iskoristi ko god hoće. Minti je i te kako pronicljiva – zna da te je lako ubediti.“ Izabel je gledala u svoju čašu. „Rekla sam samo da ću videti. Nisam ništa obećala.“

Džejmi je slegao ramenima. „Pa dobro, reći ću samo da paziš šta radiš. Ne upetljavaj se previše. Ta žena je opasna.“

„Ma daj!“ rekla je Izabel. „Ambiciozna je i malčice zadovoljna sobom, ali nije opasna.“

„E, pa, njen sin jeste“, parirao joj je Džejmi i onda prasnuo u smeh. „Samo ne daj da te progutaju.“

„Ako me progutaju, sigurna sam da će me i ispljunuti“, rekla je Izabel.

Džejmi nije bio siguran šta je ovim htela da kaže, a, štaviše, nije ni ona. Stoga je iskapio svoju čašu i ustao.

„Hajde da otpevamo nešto. Ili, radije, ti me prati a ja ću pevati. Šta bi volela da čuješ?“

Izabel je načas razmislila. „’Kraljev oproštaj’?“ upitala je. Džejmi se složio. Pre dva dana raspitivala se za reči, tamo u Ulici Dandas, ispred Škotske galerije. Zašto razmišlja o jakobitskim pesmama?

„Zato što sam videla portret Čarlsa Edvarda Stjuarta“, objasnila je Izabel. „Pesma mi je pala na pamet. To je sve.“

Sela je za kiavir i zasvirala; Džejmi je zapevao. A kad je stigao do stihova o Prestonpansu, zapela je i stala, ruku nepomičnih na klavijaturi.

U Prestonpemsu su izložili planove Igorštaci su čekali spremni Kao vetar sa Skaja naterali su ih u bekstvo A mnogije hrabri dečkić ostao bez tate svoga.17

17 „At Prestonpars they laid their plans/ And the Heilan lads they were

lyin' ready/ Like the wind frae Skye they bid them fly/ And monie's the

braw laddie lost his daddy.“ (Prim. prev.)

„Izvini“, rekla je. „Nekako mi ova pesma ne ide lako.“ Pomisao na sve te dečake lišene očeva bila joj je previše bolna, i ove jednostavne reči naterale su je da se seti koliko Džejmi uživa u tome što je otac Čarliju. Čarli, njen hrabri dečkić, i njegov tata.

„U redu“, rekao je Džejmi. „Napravi mi malo mesta.“ Pokazao je na klavirsku stolicu, koja je bila dovoljno široka za dvoje. Izabel se pomerila i seo je pored nje. Pružio je ruke i odsvirao jedan akord, a onda prešao na drugi. „To je to“, rekao je.

„Šta?“ Ponovio je akorde. „Melodija koju sam hteo da

komponujem“, rekao je. „’Nema više maslinki’. Slušaj.“ Zasvirao je jednostavnu, veoma tužnu melodiju;

pomislila je kako je divna. Nema više maslinki, nema više maslinki, Maslinki koje sam voleo sada više nema, Leto će doneti nove, kazeš mi, Drveće će roditi plodovima; Možda je stvarno tako, mila moja, Ali maslinki više nema. Izabel je slušala, svečano, a onda prasnula u smeh,

da bi joj se Džejmi pridružio. Lako ga je poljubila u obraz, a on joj je uzvratio poljubac, ali ne lako nego sa strašću.

Rekla je: „O“, a on je rekao: „Udaj se za mene, Izabel Dalhusi.“

6

To što je rekla da i onda opet da, sve je promenilo, ali ujedno nije promenilo ništa. Kad je sutra ujutru ustala da se pobrine za Čarlija, u njenom svetu nije bilo nikakvih promena; i dalje je bila Izabel Dalhusi, majka, s detetom o kome valja da vodi računa, i domaćinstvom i filozofskom revijom da ih vodi. I dalje je bila odgovorna za svoj pomalo buntovni vrt, s pratećim liscem i žbunovima rododendrona; i dalje je bila vlasnica zelenih švedskih kola; i dalje je bila tetka vrlo nepredvidive i kako-kada ćudljive Ket; ostala je pokroviteljica Škotske opere – i podsetila je sebe da joj pošalje ček; sve je to bilo isto. Ali sad kad je bila Džejmijeva verenica, činilo joj se da se njena budućnost – taj delić nas samih u kojem, u manjoj ili većoj meri, živimo svoj život – u potpunosti promenila. Budućnost sada više nije bila nejasna, nepoznata teritorija; posle Džejmijeve prosidbe na klavirskoj stolici, nakon što joj je otpevao svoju novu pesmu, „Nema više maslinki“, dobila je oblik.

Naravno, već ju je jednom prosio. Bilo je to pre oko godinu dana, kad su izašli iz aukcijske kuće Lajon & Ternbul i uputili se prema restoranu Galerije portreta. Rekao joj je da želi da se oženi njome; ona nije bila rada i odbila ga je, ne zato što je gajila ikakve sumnje u vezi s njim nego zato što je bila zabrinuta – možda i preterano – za njegovu slobodu. To je bilo onda kad je bila osetljivija nego sad u vezi s razlikom u godinama. Ali sada je jedva i pomišljala na nju. Pa šta?, govorili su ljudi. A oslobañajuće dejstvo tih dveju, katkada neizmerno opasnih reči, naposletku se dalo osetiti. Pa šta ako je Džejmi malo mlañi od nje; pa šta?

Beše se pokajala što ga je odbila i nadala se da će ponovo pomenuti brak, ali nije. Kasnije je počela da pomišlja da sama načne tu temu i u jednoj ili dvema prilikama bila je blizu da to i uradi, da bi je samo nejasan osećaj nelagode sprečio u tome. Evo u čemu je bio problem: žena ne pita muškarca da se oženi njome, barem ne konvencionalno. Razume se, nije bilo nikakvog drugog razloga za to sem društvenog običaja, a Izabel je znala da se to menja. Ljudi kažu da mnoge žene prose muškarce – trećina od ukupnog broja žena, pročitala je negde – ali koliko god je bila spremna da prihvati ovaj statistički podatak, nije mogla da se seti da je ijedna žena koju je poznavala zaprosila svog muža. To, naravno, nije značilo da neka to nije i uradila; postoji ponešto što mnogo ljudi radi, ali samo retki hoće to i da priznaju.

Bavljenje subverzivnim mislima, na primer, u društvu zahvaćenom političkom hegemonijom, nije nešto što će ljudi spremno priznati, tolika je moć intelektualnog zastrašivanja; a opet, ljudi se ipak bave tim mislima. A kad je reč nečemu što se odražava na nečiju poželjnost ili popularnost, tada sklonost ka ćutljivosti ume da bude posebno izrazita. Nije svak spreman da prizna da je bračnog saputnika pronašao preko oglasa; kad nekog nañeš u rubrici Usamljenih srdašca, odmah pored stupca s oglasima za prodaju automobila i rubrike Razno, gde je tu romantika? U tome leži priznanje ličnog neuspeha: privlačni i traženi nemaju potrebe da daju oglasc, dok nepodesni i neželjeni imaju.

Ova joj je misao preletela umom – samo da bi je brzo oterala. Uopšte nije tako: mnogi su savršeno dobre partije, pa ipak traže usluge agencija za upoznavanje ili daju oglas, a rezultati su često uspešni. A tu je i mnoštvo žena – mora da jeste – koje su, čak i ako jesu zaprosile muškarca, isto tako i same dobile bračne ponude. Ne, monopol muškaraca na prosidbu, takav kakav jeste, neodrživ je i trebalo bi ga napustiti. A ipak, ipalk... stvar je bila u tome da joj je manjkalo hrabrosti da predloži Džejmiju brak.

Nije bilo važno. Sada je mogla da kaže moj verenik, i mogli su razmeniti prstenje. Htela je da i ona njemu da prsten, i već je u izlogu zlatarske radnje u Brantsfildu videia jedan koji joj se dopao. Bio je to diskretan obruod ružičastog zlata; prelepa stvarčica za koju joj ni na kraj pameti nije bilo da će je naposletku i kupiti. Što se tiče prstena za nju, kad ga je Džejmi pomenuo predložila je nešto skromno; nije želela da on previše potroši. Razume se, sad kad su vereni, čitavo pitanje nejednakosti njihovog finansijskog stanja može da nestane. Njen imetak biće njegov posredstvom braka, i obratno, dabome; Džejmi će postati dobrostojeći.

Bilo je i drugih stvari o kojima je morala da misli, znatno manje privlačnih od prstenja. Meñu njima se isticalo pitanje šta – ako išta – da kažu Ket, Izabelinoj bratanici koja je nevoljno prihvatila vezu svoje tetke sa svojim bivšim momkom Džejmijem, ali, u skladu s prećutnim sporazumom, obe su izbegavale tu temu kada su bile zajedno. Sada je Izabel morala da odluči da li da kaže Ket za veridbu ili da joj, iz straha od njene srdžbe, ne govori ništa i pusti da ona to čuje od nekoga drugog. Možda bi Edi mogao biti glasnik ili bi vest mogla biti objavljena u rubrici ličnih vesti u Skotsmenu, što nije baš najhrabriji izlaz, ali bi Ket tako svakako lakše izašla na kraj s ovom vešću, koja skoro sigurno neće biti dobrodošla.

Premda se još uvek osećala euforično – gotovo ošamućeno – posle sinoćnjih dogañaja, Izabel je tog jutra imala da obavi nekoliko stvari. Džejmi beše nagovestio da doručak u krevetu uopšte ne bi bio loše prihvaćen – po drugi put, zapazila je, za tri dana, ali ipak je pristala da mu ga spremi.

„Kad budemo venčani“, rekla je, „pretpostavljam da nećeš očekivati doručak u krevetu svakog dana. Ili hoćeš?“ Donosila bi mu doručak u krevet svakog dana, ako je to ono što on želi. Sve bi uradila za njega.

„Naravno da ne“, odvratio je. „Ovo je poslednji put. Obećavam.“

Zvučalo je tako čudno kad izgovori reči kad budemo venčani. Kao filozof morala i arbitar, u toj ulozi, hipotetičkih ličnih života, bila je naviknuta da priča o tuñim brakovima. A sad je ona – Izabel Dalhusi – bila ta o čijoj je budućnosti bila reč. Venčani: reč je imala divan ukus; kao ime nekog egzotičnog mesta – Dar es Salam, Timbuktu, Popokateped. Brak je bio čitava jedna teritorija, državljanstvo, koje je valjalo usvojiti i nastanjivati, kao što iskušenik usvaja običaje i misaoni pravac nove religije. Već je jednom bila udata, naravno, ali to je bilo nešto lažno, nešto sasvim drugačije.

Kad je odnela Džejmiju poslužavnik sa doručkom, ustanovila je da je doneo Čarlija kod sebe u krevet i da mu čita priču o liscu i njegovoj porodici koji su porazili trio neprijatnih seljaka. Priča je bila prevedena na škotski, s naslovom Blagoglagoljivi gospodin Tod, i Džejmi je Čarliju čitao upravo tu verziju. A mališan je pažljivo slušao, iako je daleko nadmašivala njegovo razumevanje.

„Želim da razume škotski“, rekao je Džejmi. „Najzad, to je naš jezik.“

Izabel se osmehnula. „Naravno. Ali verovatno će prvo morati da razume engleski.“

Džejmi je izgledao kao da pomalo sumnja u to i vratio se priči. „Lisac se na škotskom kaže toñ.“ objašnjavao je Čarliju. „Zato se on zove gospodin Tod.“

Čarli je s ozbiljnim nerazumevanjem zurio u svog oca. Džejmi je ponovo počeo da čita. „’I tako je maleni lisac

upitao svog tatu: Hoće li tamo biti pasa?’“ Izabel je izašla iz sobe, a na usnama joj je lebdeo

osmeh. Hoće li tamo biti pasa? Moguće je da je to strašno pitanje o kom svaka lisica misli kad razmišlja o svom kraju – ako su lisice svesne smrtnosti. Hoće li biti pasa ili će biti lako?

Izašavši iz kuće nedugo posle deset, Izabel se uputila preko Medouza, prema Trgu Džordž i Univerzitetskoj biblioteci. Bio je to jedan od njenih omiljenih pravaca za šetnju, budući da se otud pružao dobar pogled na obris Starog grada naspram neba, nazubljenu liniju dimnjaka i tornjeva koji su pratili greben koji se protezao od Dvorca do Holiruda. Iza te linije nalazilo se nebo Fajfa, preko kojeg su hitali oblaci koje je vetar donosio sa Severnog mora: pramičci sive, bedemi natuštene ljubičaste, mrlje bele. Edinburg je za samo nekoliko minuta umeo da proñe kroz sva četiri godišnja doba, s nebom karakterističnim za svako od njih.

Univerzitetska biblioteka zauzimala je južni kraj trga, umnogome uništenog arhitektonskim vandalizmom šezdesetih. Jedna strana trga je, meñutim, preživela, omeñena kaldrmisanom ulicom koja se pružala od juga prema severu. U zgradama na toj strani, savršenom nizu georgijanskih dvospratnica, nalazile su se službene prostorije Univerziteta i kancelarije kapelana, sedišta malih akademskih odseka i Juniversiti presa. Tu se nalazila i kapela za studente pravoslavne vere, podrum preobražen ikonama i pojanjem sveštenika; ovde je, prisetila se Izabel, bilo i sedište Rečnika starog škotskog jezika, jezika koji je imao reči za ovaj delić malog ostrva, ovu zemlju kiše i oblaka i vazduha poezije.

Svuda u gradu, svuda gde se Izabel kretala, bilo je uspomena. Kao osamnaestogodišnjakinja došla je jednom na poetsko veče na ovoj strani trga, u Školu škotskih studija; držao ga je gelski pesnik, koji je čitao na svom i na engleskom jeziku. Izabel nije razumela gelski, ali ga je pratila na pismenom prevodu koji su organizatori predusretljivo obezbedili; zvučao je poput vetra i talasa koji se razbijaju o obalu; reči jezika koji je priličio svome predelu. Potom je na engleskom pročitao pesmu o smrti svoje majke, čiji je poslednji dah istekao kao kad se more za oseke povlači iz zaliva; sada je tugovao, priznao je, za

tom zvezdom koja se ugasila. Mora da je lepo, pomislila je, biti pesnikova majka.

Ušla je u biblioteku, koju je, kao nekadašnji član odseka za filozofiju – premda slabo plaćen i nizak po rangu – i dalje imala pravo da koristi. Bila je neuobičajeno tiha, budući da je studentarija bila na letnjem raspustu, prepuštajući biblioteku postdiplomcima koji su učili za magisterije i doktorate. Ugledala je jednog bibiiotekara koga je površno poznavala, mladog čoveka s ostrva Skaj koji je uvek izgledao kao da se zbog nečega izvinjava, kao da je usluga koju pružaju na neki način nezadovoljavajuća. Zamišljala ga je kako kaže: Izvinite, molim vas, nemamo tu knjigu, ali zato ima drugih knjijja, znate, a možda imamo one... Ali nije to rekao kad je sav u poslu protrčao pored Izabel. Umesto toga, rekao je: „Doktor Henderson je otišao. Jeste li čuli? Bio je tako dobar čovek.“ Izabel, koja nije imala pojma ko je doktor Henderson, izrazila je žaljenje zbog njegovog odlaska. Baš šteta, stvarno. Stvarno jeste, rekla je u sebi; ako ga ovaj bibliotekar smatra dobrim čovekom, zasigurno i jeste takav. I svi će žaliti za njim, kao što uvek biva kad ode neko ko je dobar. Ali gde je otišao? „A gde to?“ upitala je.

Bibliotekar se namrštio. „Šta gde?“ „Gde je otišao?“ Bibliotekar ju je iskosa pogledao; nije moguće da ne

zna. „Umro je; pregazila su ga kola.“ Izabel je ostala bez daha. „Moje saučešće.“ Bibliotekar joj je dobacio pomalo prekoran pogled i

izvinio se kako bi nastavio s poslom. Ovaj nesporazum nije moja greška, rekla je Izabel u sebi. Kad nekog pregaze kola, ne kažeš da je otišao. Otišao Bogu na istinu, možda, ako je čovek religiozan i voli da ublažava reči – da ne kažemo da je izrazito starinskog kova – ali neće naprosto reći da je otišao.

Popela se na sprat koji je zvala filozofskim, gde su se na policama nalazili filozofski žurnali. Na ovom nivou biblioteke bilo je vrlo malo ljudi i obuzeo ju je onaj pomalo

uznemirujući osećaj koji ume da se prikrade čoveku kada je sam, ili gotovo sam, u velikoj prostoriji. Ovde su ga dodatno pojačavali dugački nizovi knjiga, koji su se otezali do tačke nestajanja. Knjige nisu neme, pomislila je; imaju šta da šapuću, a ovde, u ovoj prostranoj biblioteci, nije bilo zidova koji bi prigušivali njihov šapat.

Polako se uputila jednim prolazom izmeñu polica. Ima tako mnogo žurnala, a ove pretrpane police udomljavale su samo one koji i fizički postoje. Iza njih, negde u etru, nalazili su se elektronski žurnali, oni koji nikad ne završe na papiru – čitav jedan virtuelni svet u kojem su razmene mišljenja isto tako stvarne kao one koje bitišu odštampane. A opet, taj virtuelni svet delovao je tako nestvarno u poreñenju s ovim dežmekastim tomovima, a i opasno: Izabel je nedavno pretraživala filozofsku bibliografiju i naišla na referencu na žurnal pod naslovom Proučavanje nepravde. Naslov ju je zaintrigirao, tim više što je sastavljač ispod njega napisao: „Izgleda da je nestao.“ Zamišljala je urednika Proučavanja nepravde kako se žali: To je nepravda, to je prava nepravda. Naš žurnal je bio stvamo važan, a onda...

Meñutim, žurnalima oko nje nije pretila opasnost da nestanu. Zbornici Aristotelovskog društva, Američki filozofski tromesečnik, Antička filozofija: to su bili nazivi predodreñeni da traju. A naslovi su joj bili tako dobro poznati, premda neke od njih nikad nije ni pogledala i oni su joj sada prebacivali. Ukoričene sveske Antičke filozofije bile su nekom važne, a jedna od njih sadržala je list papira ubačen tamo gde je čitalac obeležio članak. Razumela bi pitanja ako bi odlučila da otvori neku svesku, ali znala je da tu ima razgovora u kojima nikad ne bi imala vremena da učestvuje. A to je, dabome, problem sa svim velikim zbirkama knjiga, bilo u biblioteci ili u knjižari: čoveka može zastrašiti činjenica da jednostavno ima previše toga što valja da pročita, a ne zna odakle da počne.

Izabel je uzdahnula. Na kraju police s knjigama nalazio se prozor kroz koji se videlo drveće ispod. Prepodne

je bilo vedro, a sunce je bojilo lišće zlatom; mogla sam biti tamo napolju, pomislila je, sedeti na travi, zuriti u nebo, uživati u toplini, umesto što sam zakopana ovde, s ovim mrtvim glasovima i pod teretom starog papira. Jedan časak je bila u iskušenju. Ne mora ovo da radi. Ne mora da ureñuje Reviju i povećava ovu ogromnu planinu polemične učenosti. Zašto to radi? Da li to makar za dlaku menja svet? Da li išta znači? Ljudi se ponašaju onako kako se ponašaju, donose odluke, ophode se jedni prema drugima dobro ili loše, u skladu s plimama i osekama u svom srcu, a sve one male debate kojima ona daje mesta u svom časopisu neće baš nimalo uticati na to kako rade išta od toga.

Izbacila je ovu misao iz glave: bila je naprosto pogrešna, kao što podrivajuće misli često umeju da budu. Sve, svaku ljudsku aktivnost koja ide dalje od čisto funkcionalnog, moguće je osporiti na ovaj način: slikanje, muziku, dramu. A opet, sve to znatno menja stvari – u mnogim slučajevima presudno. Razgovor unutar korica Izabelinog časopisa utiče na njegove čitaoce – ako ništa drugo, dnevna soba njihove moralne mašte postaje veća. A ovo izvesno mora imati nekakvog uticaja na to kako izlaze na kraj sa svetom, čak i u onim sitnim životnim transakcijama: ovde svest o tuñem bolu, onde utešna reč. Razume se, to što čovek pušta dobrotu u svoj život ne potiče od razmišljanja o Hobsu (sebični Hobs) ili Hjumu (dobri, velikodušni Dejvi), ali ne škodi kad znaš o svemu tome. A ovo filozofija istinski ima svoje mesto: zasejava glavne izbore iza svih onih praktičnih svakodnevnih pitanja dobrote i razumevanja i čiste pristojnosti; ona je vreme, pozadina naspram koje se raspravlja o svim tim praktičnim stvarima.

Ova pomisao ju je razveselila. Izgledalo je da se ovi tomovi, pasivni i nepomični, retko kad otvaraju; svi su oni blokovi u grañevini ideja koja predstavlja humano i civilizovano društvo. A njen sopstveni časopis, pohranjen na policama upravo u ovoj prostoriji, deo je toga. Vredelo

je truda, bez obzira na to koliko oduzme sati koje bi inače provela sedeći na suncu; knjige imaju tu cenu. Sećala se da je pročitala pesmu koju je neko nekad napisao o Volteru Skotu i herkulovskom trudu koji je ulagao u pisanje. Kolike mu je sate ljubavi uskratio taj veličanstveni literarni napor, napisao je pesnik. Ipak, Izabel je smatrala da ovo zapažanje može biti varljivo. Sati ljubavi ostavljaju malo toga za sobom, sem ako ta ljubav nije usmerena prema čovečanstvu uopšte; silne godine koje je Volter Skot proveo u izgnanstvu za svojim pisaćim stolom stvorile su ogromnu baštinu.

Pogled joj je skliznuo preko naslova žurnala na policama, a onda je stala. Izvadila je iz džepa ceduljicu na koju je zabeležila referencu: naziv žurnala, godinu izdanja i broj stranice. I ime autora, naravno: Dov, Kristofer.

Sagnula se. Žurnal o kom je bila reč nalazio se na najnižoj polici, usled čega su njegove sveske bile prašnjavije. Prelazila je prstima duž hrbata i stala na godini koju beše zapisala. Izvadila je knjigu iz police, jedva, i potom je odnela do jednog od stolova pored prozora. Iz mutnog polumraka meñu nizovima knjiga do svetla kod stola pod prozorom – kontrast je bio oštar i načas je zatvorila oči. Ali onda se okrenula i pogledala kroz ogromno okno prema krovovima Marčmonta, tamo preko Medouza; a iza svega toga, jedva vidljivi u daljini, unutrašnji obronci Pendandskih brda. Popela se tamo s Džejmijem jednog vedrog januarskog dana kad su brda bila pokrivena snegom sve do potoka koji teku u podnožju. Vetar se beše digao sa zapada – vetar oštar poput noža uprkos jasnom suncu i nebu bez oblačka. S grebena na vrhovima brda doletao je praškasti sneg nalik na tanki beli veo, na krilima urlajućeg vetra, beo naspram plavetnila, kao dim iz vrha vulkana. Sada, leti, brda nisu imala nikakve veze s januarom; zelena, plava, blaga.

Otvorila je svesku i pronašla stranicu koju je tražila: „Refleksije o besplatnoj vožnji“, autor Dr Kristofer Dov, naučni saradnik na Odseku filozofije, Univerzitet u Daramu.

Bilo je napisano pre no što je Dov dobio katedru na novootvorenom univerzitetu u Londonu, gde je sada predavao, univerzitetu za koji je Izabel smatrala da zvuči više kao autobuska stanica nego kao mesto znanja. Nedostatak dobrote u toj misli potresao ju je i podsetila je sebe da Dovova ustanova zacelo obavlja dobar i koristan posao, sve i ako je potpuno obična i ni po čemu izuzetna, i ako u njoj rade ljudi poput Dova: obrazovanje, ma kako se sprovodilo, dobro je samo po sebi i ne može ga svako dobijati u voćnjaku. I ne samo to, može biti tim dragocenije ako se prenosi s učitelja na učenika u zatvorskoj ćeliji ili u oronuloj učionici, ili uz treperavu svetlost sveće. Ne, zlobno je meriti Dovov univerzitet aršinom koji vredi za njega, i ona neće razmišljati na takav način. Ili će se barem truditi da to ne radi. Ipak, kako može ijedna akademska ustanova dostojna svog imena da ne prozre čoveka kakav je Kristofer Dov...

Počela je da čita Dovov članak. Besplatna vožnja, objašnjavao je, podrazumeva izvlačenje koristi od kolektivnog delanja a bez uzvratnog doprinosa. To već znam, pomislila je Izabel. Osoba sklona besplatnoj vožnji možda neće glasati, jer bi joj moglo delovati iracionalno da troši energiju potrebnu da potraži glasačko mesto, kad zna da njen glas neće uticati na konačni ishod. Kako apsurdno! Izabel je čitala dalje, nervirajući se sa svakom stranicom sve više. Dov se, činilo se, izjašnjavao u korist tih što se švercuju, podupirući argument koji je iznela mala grupa filozofa, koji su podržavali ovaj krajnje sporan stav. To je nepatvorena sebičnost, pomislila je; primer individualističkog stava koji je nekad bio tako moderan, i koji je podsticao gramzivost i ekonomsku propast. Nije racionalno paziti na sebe nauštrb drugih, iz prostog razloga što tonemo ili plivamo zajedno. Ali, naravno, kako tipično za Dova da misli da je pametno glumiti ovakav stav: da izvlači sitna, odavno uvrežena poimanja grañanske dužnosti. Glasanje? Čemu se truditi ako te to

odvlači od nečega što tebe lično više obogaćuje. Da li on stvarno veruje u to?

Izabel je s mukom nastojala da suzbije srdžbu. Imala je posla i latila ga se, iščitavajući Dovove fusnote i zapisujući navedene reference. Literatura o ovome bila je iznenañujuće obimna, a Dov nije bio od onih koji će skrivati svoju učenost. Izabel je zapisala svaki citat, uočivši da je jedan članak naročito privukao Dovovu pažnju. „Ličnost i zajednica“ bilo je objavljeno u jednoj američkoj reviji, pre deset godina, i bilo je rad izvesnog Herberta Pondera, profesora filozofije na Univerzitetu Južne Kalifornije. „Ponderova odbrana prosvećenog sebičnog stava je majstorska“, pisao je Dov. „Staviše, umnogome se gleda kao locus classicus18 argumenta protiv nesvrsishodnog uključivanja u zajedničko delanje.“ To nije prosvećeno, rekla je u sebi. To se kosi sa svime za šta se prosvetiteljstvo zalagalo.

Izabel je zapisala referencu i vratila se nizovima svesaka. Članak profesora Pondera bio je objavljen u Američkom filozofskom tromesečniku, i brzo je pronašla relevantno izdanje. Vrativši se na svoje mesto pod prozorom, smesta je prešla na članak. I tu je bilo fusnota, premda manje nego u Dovovom radu – sve u svemu četiri, od kojih samo s referencom na drugi rad. Zapisala je referencu, koja se ovog puta odnosila na Kanadski filozofski žurnal i na članak profesora s Univerziteta u Torontu. Naoružana svojom beleškom, vratila se do svesaka i usput vratila Američki filozofski tromesečnik na mesto. Ubrzo je stigla do ukoričenih primeraka Kanadskog filozofskog žurnala i specijalnog izdanja posvećenog simpozijumu na temu „Razlozi za delanje“. Otvorila je svesku i počela da čita vraćajući se za sto. Stala je. Palo joj je u oči, naprosto skočilo sa stranice, kao mačka iz džaka. Meñutim, neke mačke u džaku doñu da ti zaigraju kao

18 (Lat.) Merodavni odiomak iz standardnog rada koji se često navodi

kao ilustracija. (Prim. prev.)

mečke pred vratima, baš kao što su neke metafore predodreñene da se pomešaju. Dove, pomislila je, nije trebalo da radiš ovo. Ali uradio si. I upao u rupu koju si sam iskopao.

7

Jedno pitanje je postajalo sve neodložnije. Odlagala ga je, kao što neko odlaže težak susret, ispovest ili izvinjenje, ali sad se morala suočiti s tim. Kako da saopšti Ket da ona i Džejmi planiraju da se venčaju? U uobičajenoj situaciji, ovo pitanje je sasvim obrnuto i, ako se iko zabrinjava u vezi s objavljivanjem potencijalno nezgodne veridbe, tada je to bratanica koja brine zbog reakcije svoje tetke. Ali ovo je bila prilično neuobičajena situacija, budući da ne biva svakog dana da se tetka veri s bivšim momkom svoje bratanice.

Meñutim, pre no što obaveste Ket, moraće saopštiti Grejs. Nije postojao stvarni razlog zašto bi to trebalo biti teško, ali Izabel je ipak ustanovila da je nespokojna u vezi s reakcijom svoje domaćice. Mada, kako je dan posle prosidbe bio Grejsin slobodan dan i tek je sutradan mogla da načne tu temu, imala je vremena da razmisli o tome.

„Imam nešto da ti kažem“, rekla je kad je Grejs u utorak ujutru ušla u kuhinju.

Grejs je okačila lagani kišni mantil koji je nosila celog leta, bez obzira na to kakvo je vreme; izgledalo je da nije čula Izabel. „Onaj autobus“, rekla je.

„Koji autobus?“ „Moj autobus. Onaj koji sam jutros čekala dvadeset

minuta. Dvadeset minuta!“ Izabel je promrmljala nešto saosećajno. Grejs je gajila

nepokolebijiva stanovišta u vezi s javnim prevozom i onim što je smatrala njegovim nečuvenim nedostacima.

„Popričala sam s vozačem dok sam se ukrcavala“, nastavila je Grejs. „Rekla sam mu: ’Znate li koliko sam dugo čekala?’ Govorila sam savršeno učtivo. Nisam vikala. Čak nisam podigla glas. Naprosto sam rekla: ’Znate li

koliko sam dugo čekala?’“ Izabel je izgledala zainteresovano. „I, je li znao?“

Grejs je zadenula maramu u rukav mantila. Malo ih je koji leti nose marame, ali ona je nosi. Ovo je Škotska, objasnile je jednom Izabel, i moramo biti spremni na svaku mogućnost. U svakom trenutku.

„Neki ljudi su tako nevaspitani“, rekla je. Izabel nije rekla ništa. Negodovanje u Grejsinom glasu je narastalo.

„Pomislio bi čovek, ako se savršeno uljudno nekome obrati, da će mu taj isto tako i odgovoriti.“

„Možda je teško voziti i razgovarati u isto vreme“, blago je rekla Izabel. „Sigurna sam da nije bio namerno neučtiv.“

Grejs ju je ljutito pogledala. „Rekao je: ’Ako biste bili tako dobri da uputite pismenu žalbu u dva primerka nadležnoj službi Lotijanskog regionalnog prevoza, adresu ćete naći u telefonskom imeniku.’ Tim rečima. Možete li da poverujete?“

Izabel je suspregla poriv da se nasmeje. Mogla je zamisliti taj susret: gnevnu Grejs i flegmatičnog vozača, koji pokušava da vozi autobus duž Grejndž rouda, a putnica ga grdi.

„Smešno“, rekla je. Bio je to komentar koji je obuhvatao sve aspekte

situacije, ali Grejs ga je protumačila kao da se odnosi na vozačev odgovor. Odobrovoljena, klimnula je glavom, a onda, prisetivši se šta joj je Izabel rekla, upitala ju je šta je to htela da joj kaže.

„Džejmi i ja smo se verili.“ Grejs se široko osmehnula. Bila je to neposredna,

spontana reakcija, koja je umirila Izabel. „Biio je krajnje vreme“, rekla je, koraknula napred i zagrlila svoju poslodavku. „Divna novost. Divna.“

Izabel se zapanjila. Grejs joj nikad nije dala ni simboličan poljubac – roñendani se nisu označavali ničim

više od stiska ruke – a sad ovaj srdačan, oduševljeni zagrljaj.

„Baš mi je drago da si zadovoljna“, promrmljala je Izabel. Grejs ju je pustila. „Ali naravno da sam zadovoljna.“ Pogledala je u Izabel kao da je svaka druga reakcija nezamisliva. „Naravno da jesam. Zar mislite da mi se dopadalo – to što ste...“, zastala je i izbegla Izabelin pogled, „to što ste živeli u grehu?“ Izabel je zinula.

„Izvinjavam se“, žurno je rekla Grejs. „Nisam htela to da kažem. Ali tako osećam.“

Izabel je beznadežno mahnula rukom. „Šta očekuješ da kažem? Šta misliš, kako se ja osećam zbog toga što si rekla? Život u grehu? Šta si tačno time htela da kažeš?“

Grejs se sad već pomalo uzrujala. „To je fraza. To je sve. Fraza. Tako se kaže.“

„Nekad se tako govorilo“, obrecnula se Izabel, u čijem se tonu primećivao rastući gnev. „Pre dvadeset, trideset godina. To je grozna fraza.“

Grejs je energično odmahnula glavom. „Nisam tako mislila. Nije greh. Ne stvarno.“

Izabel je buljila u nju. Mnogo toga je opraštala Grejs – njene izlive, posesivan odnos prema Čarliju, nagoveštaje kritike u mnogim njenim opaskama, ali bilo joj je teško da prihvati ovo. „Moja veza s Džejmijem možda nije baš konveneionalna“, rekla je, „ali jedno je jasno kao dan, a to je da nije ni izdaleka grešna.“

„Ne. Naravno da nije.“ „Pa šta si onda htela time da kažeš?“ Grejs je oborila pogled. Najednom se rasplakala.

Zaustila je da nešto kaže, ali su joj jecaji progutali reči. Izabel se smesta našla obuzeta grižom savesti. Nije trebalo da tako oštro reaguje; to je bila naprosto fraza. Nije imala nikakve veze s grehom.

Pružila je ruku i dotakla Grejsin rukav. „Izvini“, rekla je. „Prejako sam reagovala. Znam šta hoćeš da kažeš.“

Grejs nije dizala pogled. „Želim samo da budete srećni“, rekla je. „Stvarno. Priželjkivala sam da se on oženi

vama. Sve vreme sam priželjkivala da se oženi vama, umesto da živite...“

„Zajedno“, žurno je dometnula Izabel. Bila je sigurna da je Grejs nameravala da opet pomene greh, i pomogla joj je da to izbegne.

„Tako je“, potvrdila je Grejs. „A sad kad vas je zaprosio, stvarno sam srećna.“

Izabel ju je tešila. Grejsino rame bilo je koščato – iznenañujuće koščato – i bilo ga je teško ohrabrujuće tapšati, ali ipak je to radila, mada joj je na pamet palo kako mora biti da je ovako kad tapšeš starog konja, kome lopatice leže ispod same površine kože i pod rukom su... baš ovakve.

„Moraš razumeti“, zaustila je Izabel, „da sam ponekad pomalo osetljiva u vezi s činjenicom da je Džejmi mlañi od mene. Verovatno je to razlog što sam ti maločas umalo otkinula glavu. Nije to namerno.“

Grejs je malom maramicom otrla obraze. Izabel je primetila da je u jednom uglu maramice izvezeno kitnjasto slovo G. Bila je to sitnica, ali prizor ju je naterao da oseti iznenadni nalet sažaljenja prema starijoj ženi. Sitnice koje nam pripadaju, pomislila je, umeju tako rečito da govore o ranjivosti.

„Ne bi trebalo da se osećate tako“, rekla je Grejs. „Ne u današnje vreme.“

„O, znam“, odvratila je Izabel. „Svi kažu da je to sasvim u redu. Stalno mi to govore i pretpostavljam da znam da su u pravu. Ali povremeno, eto, povremeno jednostavno vidiš na nečijem licu izraz koji ti kaže da zapravo ne misli tako.“

„Izraz neodobravanja?“ „Tačno. Ništa preterano očigledno, ali tu je. Znaš,

ljudi ne umeju da skrivaju osećanja.“ „Ne obraćajte pažnju. To nisu njihova posla.“ Izabel je uzdahnula. „Ma ne obraćam ja pažnju. Ali ne

bih rekla da uviñaju da to nisu njihova posla. Velika smo mi pačala, znaš. Moral je neodvojivi deo prirode naše vrste.

Ako vidimo nešto što ne odobravamo, obuzmu nas reaktivna osećanja, čak i onda kad znamo da to nisu naša posla. I možda tako i treba.“

Grejs je bila zbunjena, a Izabel je objasnila: „Kad ne bismo reagovali na ponašanje drugih koje nas ne dotiče direktno, tada bi ubice slobodno šetale. Doslovno. Ne bismo intervenisali u slučajevima genocida ukoliko se dešavaju u nekoj drugoj zemlji. Ne bismo bili preduzeli ništa povodom Hitlera. Tirani bi mogli da rade šta hoće, potpuno nekažnjeno.“

„To ionako rade“, rekla je Grejs. „Valjda. Prilično smo selektivni u svom moralnom

gnevu. Spremni smo da udarimo njime po slabijim tiranima, ali ne i po onim jakima. Ko je preduzeo išta u vezi sa Staljinom?“

„Pa kad nisu hteli nuklearni rat.“ Izabel je morala da se složi s tim. „Ne, nisu.

Pretpostavljam da to dokazuje da filozofija morala mora biti praktična. Mora uzimati u obzir ko ima veliku pesnicu. Mora imati na umu i to ko smo, naša ljudska ograničenja. To nije nešto što se radi iz fotelje.“ Rekavši to, pomislila je na svoju sopstvenu fotelju. Poslednji put kad je sedela u njoj, zadremala je slušajući vesti na radiju. Za jednog filozofa morala, pomislila je, ta fotelja je premalo korišćena.

Grejs je bila presrećna što će čuvati Čarlija tog

prepodneva, dok je Izabel u Brantsfildu. Odvešće ga dole do kanala, rekla je, da posmatra čamce. Zatim, tu je njena prijateljica koja stanuje pokraj parka Harison i koja se uvek raduje kad joj Čarli doñe u goste. Posle toga mališan može na svoje redovno spavanje.

Kad su se sve lepo dogovorile, Izabel se uputila Merčiston kresentom do pošte u Boroumjurhedu. Ulice su bile tihe; studenti s Nejpijerovog univerziteta više nisu parkirali tu otkako je uveden sistem dozvola koji je parkiranje ograničavao na lokalno stanovništvo. Ovo je

smanjilo gužvu na ulicama, osim u slučajevima kad bi neki student kasnio na predavanje i odlučio da ubaci nešto sitnine u parking-sat. To je, pomislila je, i primer kako se ljudi mogu naterati da budu dobri. Ako nismo spremni da pešačimo – ekološki odgovoran postupak – ili da nosimo zaštitne kacige – lično odgovoran postupak – tada nas oni koji su na vlasti mogu naterati da to ipak radimo. Teškoća u vezi s tim, dabome, jeste kako uklopiti to u ljudske slobode. Izabel nije bila neka naročita skijašica, ali u onim relativno malobrojnim prilikama kad se odvažila da stane na skije, uživala je osećajući vetar u kosi. Obaveza da nosi kacigu dok skija – kao što su neki predlagali – upropastila bi taj osećaj. Uz to, gde bi takvoj revnosti bio kraj? Čak i pešačenje krije odreñene opasnosti – kao što je, na svoju nesreću, otkrio pokojni profesor Henderson – i mora biti da negde postoji statistika koja se odnosi na padanje i razbijanje glave čak i prilikom kratke šetnje, kao što je ova njena sad.

Da li bi iko ozbiljno predložio da bude obavezno nositi kacigu dok šetaš? Pitanje je bilo apsurdno, a opet, i dok ga je postavljala, shvatila je da se čak ni takva budalaština ne može isključiti. Ako društvo može zabraniti bacanje slatkiša u publiku za vreme pantomime ili insistirati da ljudi koji održavaju crkvenu roštiljadu idu na kurs na kom će naučiti kako da bezbedno peku kobasice, znači da je sposobno za sve. Da, pomislila je, država-dadilja sve brže podlokava naše najobičnije slobode, ali teško je ostaviti željeni utisak a da ne zvučiš vrištavo ili kao protivnik majčinstva i pite s jabukama. Stoga nije učinila ništa kako bi odbranila ove slobode, što ju je činilo... spoznaja je bila preneražavajuća: činilo ju je jednim od onih što se besplatno voze, o kojima je pisao Kristofer Dov.

Kupovina markica u pošti barem joj je odvratila pažnju od pitanja grañanskih dužnosti i sloboda. Potom, prešavši ulicu, uputila se prema delikatesnoj radnji. Beše odlučila da direktno kaže Ket za veridbu i da u korenu saseče svaku nepovoljnu reakciju. Ne bi smela da dozvoli

da je njena bratanica zastraši; najgore što čovek može učiniti s ćudljivom osobom jeste da povlañuje njenim ćudima. Ako Ket odluči da se duri, nek joj bude, a Izabel će strpljivo sačekati da je to proñe. Nju uvek sve proñe, makar i ako to malo potraje.

Pet ili šest vrata od delikatesne radnje nalazila se mala zlatara, koju su vodile dve mlade žene, u kojoj je Izabel videla prsten za koji je pomislila da bi ga rado kupila Džejmiju. Beše zamislila da možda ode tamo s njim, da mu uzmu meru, ali sad je impulsivno ušla. Jedna od zlatarki bila je za radnom tezgom u stražnjem delu prostorije, zureći kroz povećalo u nekakav složeni komad nakita. Kad je Izabel ušla, ona je podigla pogled i osmehnula se; površno su se poznavale, jer je Izabel povremeno donosila na popravku komade iz zbirke nakita koju je nasledila od majke. Jednom prilikom je trebalo ponovo nanizati bisernu ogrlicu. Pripadala je babatetki iz Mobila, u Alabami. „Izuzetno kvalitetan biser“, rekla joj je tada zlatarka. „Pogledajte samo kako sija.“ Izabel beše pogledala i shvatila je zašto se od njihovog naziva izvodi poseban pridev: biserno. Nema druge reči za njihovu boju, sjaj, teksturu.

„Biseri?“ rekla je zlatarka. „Ne, ovog puta je reč o prstenu“, rekla je Izabel.

„Videla sam ga u izlogu – muški prsten. Zlatan.“ Zlatarka je odložila ogrlicu koju je do maločas

zagledala i ugasila svetlost nad radnom tezgom. „Je li to bilo ružičasto zlato?“

Izabel je odvratila da jeste. „Boja je bila divna. Zato sam ga i primetila.“

„Još ga imamo“, rekla je zlatarka ustajući i uzimajući svežanj ključeva. „Ja sam ga napravila. Pomislila sam da će možda neki muškarac proći pored izloga i kupiti ga kao pečatni prsten. Ali nije. Možda nema dovoljno muškaraca.“

Izabel se nasmejala. „Nikad ih dosta, zar ne?“ I pomislila: to je potpuno tačno – i demografi potvrñuju da je

tako. Ipak, jedan od tih sve reñih muškaraca zamolio me je da se udam za njega.

Zlatarka je izvadila prsten iz vitrine i dodala ga Izabel; bio joj je težak, kao što i treba, i topao. Držala ga je na dlanu i znala. Ovo je prsten koji će dati Džejmiju.

„Možete li ugravirati nešto na njemu?“ upitala je. Zlatarka je potvrdno kiimnula. S interesovanjem je

posmatrala Izabel, kao da je bila svesna da je ovo važan trenutak. „Naravno. Mogla bih i sama to uraditi. Dovoljno je širok. Ponekad je to pipav posao, kada je prsten veoma nežan, ali s ovim neće biti problema. Samo napišite šta želite.“

Zlatarka je pružila Izabel ceduljicu i olovku. Izabel joj je vratila prsten i uzela ceduljicu. Meñutim, tada je shvatila da nema predstavu šta želi da bude ugravirano. Džejmijevi inicijali? Inicijali njih oboje? Datum? Problem je za Izabel bio u tome što se našla u u ovom domenu ličnog, emocionalnog gesta, a nije bila sigurna u teritoriju. Smatrala je da postoje ljudi koji su u ovome mnogo bolji od nje. Postoje ljudi koji se neće nimalo smesti napisavši Večna ljubav ili Uvek ću te voleti, ili neku sličnu poruku; ljudi kojima je sasvim normalno da najintimniju poruku za Dan zaljubljenih pošalju objavivši je u novinama ili da nekog zaprose na bilbordu na utakmici. To, meñutim, baš i nije bio njen stil. Možda bi mogla staviti Amor omnia vineit – Ljubav pobeñuje sve; ali opet, to je zabašurivanje osećanja latinskim, a povlači za sobom i pitanje istinitosti. Da li ljubav uistinu pobeñuje sve ili se mi samo nadamo da je tako? Nije želela da ugravira nešto sporno.

Uzela je olovku i napisala nekoliko reči. Zatim je pružila ceduljicu zlatarki.

Zlatarka je pročitala poruku. „Ovaj prsten poklanja Izabel Dalhusi.“ Osmehnula se. „Fino sročeno. Pribojavala sam se da ćete napisati Večna ljubav.“

„Nisam mogla“, odvratila je Izabel. „Zato što nije. Ništa nije večno.“

Zlatarka je spustila ceduljicu na svoj sto. „Trebalo bi da vidite ponešto što se od gravera traži da urade“, rekla je.

„Ljudi su čudni“, rekla je Izabel, dodavši: „ali, generalno, imaju dobre namere.“

Kao da je ovo zainteresovalo zlatarku. „Stvarno mislite tako?“

„Da“, odvratila je Izabel. „Većina ljudi zna šta je ispravno. Većina razume tuñe potrebe. Znaju šta bi trebalo da urade.“

„Možda“, rekla je zlatarka tražeći odgovarajuću kutijicu za prsten. „Nego, mogu li vam čestitati? Pretpostavljam da je prsten namenjen nekome posebnom.“

„Mome budućem mužu“, rekla je Izabel. Zlatarka se osmehnula. „Čestitam. Smem li da pitam

ko je on?“ Izabel je gledala kroz izlog. Na drugoj strani ulice je

grupica pešaka čekala da se upali zeleno svetlo na semaforu. Jedan od njih bio je Džejmi.

„Slućajno je ono on“, rekla je, „na drugoj strani ulice.“ Zlatarka je izašla ispred tezge. „On? Onaj u crvenom džemperu?“

Izabel je primetila da je to neki stariji čovek. „Ne“, rekla je. „Onaj do njega.“

Zlatarka načas nije rekla ništa. Posmatrala je Džejmija, koji je čekao da preñe ulicu. „Divan je.“

„Hvala vam“, rekla je Izabel. „Jeste.“ Oklevala je. „Mogu li kasnije doneti prsten na graviranje? Hoču da mu ga dam odmah. Kad je već tu.“

„Razume se.“ Zlatarka joj je dodala prsten, rekavši joj da se može

kasnije vratiti da ga plati. Poznavala ju je; to će biti u redu. „Ne bih smela da gledam“, rekla je. „Obećavam da neću.“

„Ali smete“, rekla je Izabel. Izašla je na ulicu. Džejmi beše prešao ulicu i išao je u

njenom pravcu. Kad ju je video, licem mu se razlio široki osmeh.

„Pošao sam do Hjuza“, rekao je došavši do nje. Hjuz je bila starinska ribarnica na Svetom uglu, raskršću nazvanom tako zbog triju crkava koje su se dizale nad njim. „Odlučio sam da večeras napravim kedžeri.19 Čitao sam o njemu i poželeo da ga napravim. Može?“

„Obožavam kedžeri“, rekla je. I potom dodala: „I tebe.“ Izgledao je zatečen, ali očigledno mu je bilo drago. „Hvala ti. I ja tebe volim.“

Držala je prsten u ruci čvrsto ga stežući. Sada je otvorila pesnicu, a on je pogledao naniže. Podigao je oči do njenih; iznenañenje je ustupilo mesto nežnom upitnom pogledu. „Za mene?“ »Da.“

Uzeo je prsten od nje i stavio ga na prst. Sad je Izabel njega upitno pogledala. „Da li ti

odgovara?" „Da. Možda je malčice komotan. Ali odgovara.“ „Mogu da ga prilagode.“ Pokazala je glavom u pravcu

izloga zlatare; unutra se nazirao slabašan pokret, ništa što bi bilo primetno spolja.

„Pretekla si me“, rekao je. „Baš sam tamo išao.“ Načas je zastao. „A da odmah navratimo tamo?“

Klimnula je glavom. „Otvoreno je.“ Pogledao je prsten, podigavši ruku kako bi mu se

divio. „Hvala ti“, rekao je. „Hvala ti, Izabel.“ Morao je da se malo pogne da bi je poljubio. Podigla je

lice prema njegovom. Videla je iza njegove glave, iznad krovova Brantsfilda, galeba nošenog vazdušnom strujom kako načas ponire i potom nestaje iza kamenih dimnjaka.

Nakon što su završili u zlatari, Džejmi nije hteo ni da

čuje Izabelino protivljenje. „Idem s tobom“, rekao je. „Je li to pametno?“ Slegao je ramenima. „Možda. Možda nije. Ali nema

načina da zaobiñemo ovo, zar ne?“

19 Indijsko jelo od komadića ribe, pirinča, tvrdo kuvanih jaja, peršuna,

karija, maslaca ili pavlake. (Prim. prev.)

Načas je razmislila. Nije bila sigurna ima li stomak za to, ali zaključila je da je on u pravu. Ketin stav bio je čir koji je valjalo zaseći, a ne previjati. Ako se ispostavi da nije u stanju da prihvati činjenicu da su Izabel i Džejmi zajedno i da će tako i ostati – stav upadljivo nalik na ono „niti kosku gloñe, nit je drugom daje“ – onda će naprosto doći do jednog od onih kidanja porodičnih odnosa koje se katkada ne može izbeći. Ket će morati da bira.

Ćutke su se primakli delikatesnoj radnji. Džejmi je na ulazu časak oklevao. „Znaš“, zaustio je, „to što smo se verili, meni znači sve. To je sve ostalo – sve sa Ket – prebacilo u prošlost, u stvarnu prošlost.“

Izabel nije rekla ništa, samo je posegla i uzela ga za ruku. „Stoga mi ovo stvarno nije problem“, nastavio je. „Gledaću je pravo u oči. Neću joj dozvoliti da nas maltretira.“

„Bravo“, šapnula je Izabel. „Ona je jedna od onih koji koriste psihološku snagu

na drugima“, odvratio je Džejmi. Izabel je klimnula u znak da se slaže s njim. „Ima

svojih mana“, rekla je. „Ali ne želim da bude nesrećna.“ Džejmi je progutao knedlu. „Naravno.“ „Hajdemo, onda.“ U dućanu su se nalazile dve mušterije, ali bile su

zadubljene u razgledanje polica proučavajući spisak sastojaka na pakovanju testenine. Testenina, pomislila je Izabel; krajnje jednostavna, ali neki imaju štošta da kažu o sastojcima, natrijumu, kalijumu, mineralima u tragu, mastima i tome slično.

Edi ih je pozdravio sa svog mesta iza tezge. „Ona je unutra“, rekao je pokazujući glavom prema Ketinoj kaneclariji.

Izabel je krenula prva i lagano pokucala. „Ket?“ Gurnula je vrata. Ket je sedela za svojim stolom; pred

njom se nalazila brošura proizvoñača frižidera. Relativno srdačno je pozdravila Izabel, a onda, videći Džejmija iza

nje, pozdravila je i njega, premda manje oduševljeno, pomislila je Izabel.

„Nisi zauzeta, zar ne?“ počela je Izabel. Ket je odmahnula glavom. „Ne naročito. Mada, jedan

od frižidera je crkao i moram da ga zamenim novim.“ „Zar ne može da se popravi?“ upitao je Džejmi. Ket ga je pogledala kao da je postavio nepotrebno

pitanje. „Ne, ne isplati se. Danas su popravke toliko skupe da je jeftinije naprosto uzeti novo.“

Neodgovorno, pomislila je Izabel, isto kao što radiš s muškarcima. Ali ono što je rekla bilo je nešto sasvim drugo. „Želim da znaš da...“

„Nešto sam mislila da sledeći bude crveni“, nastavila je Ket.

Crveni muškarac? „Je li nešto smešno?“ upitala je Ket. „Nije“, odvratila je Izabel. „Sigurna sam da će crveni

frižider odlično da paše. Ali, ono što sam htela da ti kažem jeste da smo se Džejmi i ja verili.“

Ket je netremice zurila u katalog frižidera. Nekoliko trenutaka su svi ćutali i Izabel je okrznula Džejmija nervoznim pogledom. Uzvratio joj je osmehom i potom pogledao u Ket.

„I stvarno smo srećni zbog toga“, rekao je. Ket se pribrala. „Naravno. Dakle, baš lepo.“ Glas joj je

bio ravnodušan; nije bilo baš lepo. Sasvim sigurno nije bilo baš lepo. „Zapravo, to je baš koincidencija. I ja sam se verila.“

8

„Verila se s hodačem po žici!“ uzviknuo je Džejmi dok su se on i Izabel vraćali kući.

„Tako izgleda“, rekla je Izabel. „Nadam se da... Pa, nadam se da je on u redu.“

„Videćemo kad ga večeras dovede na piće“, nastavio je Džejmi. „Šta misliš, šta i koliko piju hodači po žici?“

„Vrlo malo, nadam se“, rekla je Izabel. „Čovek ne bi želeo da bude pod uticajem bilo čega dok se nalazi na žici. Mora da bude u stanju da hoda potpuno uspravno.“

Oboje su prasnuli u smeh. Meñutim, Izabel je bila zabrinuta: Ket je već bila verena, ali ne nakon baš toliko kratkog poznanstva. Nije bila sigurna odkad Ket poznaje svog novog verenika, ali to sasvim sigurno nije dugo.

„Znači, zove se Bruno“, zamišljeno je rekla. „Zvuči sasvim primereno, zar ne? Pomalo je egzotično. Uostalom, i ne očekuješ da se hodač po žici zove Erik ili Džef.“

Džejmi se osmehnuo. „Siguran sam da je baš fin“, rekao je.

Izabel ga je oštro pogledala. „Jesi li?“ „Siguran da je fin? Jesam.“ „Ali, pogledaj njene dosadašnje momke“, rekla je,

dodavši u mislima: osim tebe. „Izbacivač iz onog kluba. Onda onaj kome ni imena ne mogu da se setim. Tobi – koji ju je varao. Ne, bojim se da nemam toliko vere u Ket kao ti.“

„Rekla je da je on zapravo kaskader“, podsetio ju je Džejmi. „Seti se. Hodanje po žici je samo deo onoga čime se bavi.“

„Pa, svi moramo da radimo više poslova“, primetila je Izabel. Zastala je. „I pretpostavljam da to važi za pelivane

koliko i za sve ostale. Ono što mene brine jeste to što nam možda nije rekla celu istinu.“

Džejmi je delovao preneraženo. „Ne mislim da je Ket lažljivica. Kod nje baš nije što na umu, to na drumu, ali sigurno nije lažljivica?“

Izabel ga je razuveravala. Ne, ne misli da je Ket lagala, ali pita se nije li ova objava veridbe s Brunom došla malčice unapred. Možda ona razmišlja da se veri s njim, ali je on još nije zaprosio, ili ju je zaprosio a ona još nije prihvatila. A onda, pošto je čula vest o Izabelinoj veridbi, Ket je možda smatrala da ne može da dopusti da se njena tetka veri pre nje. Tako je to možda defanzivna veridba, a ne ona u koju se ulazi nakon odgovarajućeg razmišljanja.

Džejmi ju je saslušao, ali činilo mu se da ovo nije baš verovatno, s obzirom na to da je Ket predložila da dovede Bruna te večeri na piće. „Jasno joj je da ćemo razgovarati o tome“, rekao je. „A teško da bi imala vremena da sredi to do večeras.“

„Ne. Verovatno ne bi. Jednostavno, osećam nekakvu nelagodu u vezi s tim.“

Džejmi je rekao da zna na šta misli. „Moraćemo jednostavno da vidimo“, rekao je. „Važno je da nije izgledala previše uznemirena našom veridbom. Barem je to neko olakšanje.“

Izabel je bila obazriva. „Daj joj vremena“, rekla je. „Ponekad potraje dok nešto ne doñe do mozga.“ Oprezno je pogledala Džejmija. „Ono što ne smemo zaboraviti kada je reč Ket jeste da je nepredvidiva.“ Ovo je, dabome, potpuno protivrečna tvrdnja, pomislila je. Kad je neko nepredvidiv, ne možeš predvideti da će biti nepredvidiv.

„Paradoks lažljivca“, rekla je. Džejmi, koji je razmišljao o Ketinoj nepredvidivosti,

izgledao je zbunjeno. „Šta reče?“ „Grčki filozof po imenu Eubulid“, rekla je Izabel. „Bio

je Krećanin. Rekao je: ’Svi Krećani su lažljivci.’ Ako je to što je rekao istina, tada ta njegova izjava ne može biti istinita. Shvataš?“ Džejmi je izgledao zbunjeno. „Ako ću

već biti oženjen filozofom, pretpostavljam da bi trebalo da počnem da čitam neku filozofsku literaturu.“

Izabel nije smatrala da je to neophodno. Par ne mora da zna iste stvari; možda ona o filozofiji zna više od Džejmija, ali zato on zna više od nje o istoriji, muzici i mnogo drugih oblasti. Otprilike su jednaki, pomislila je.

„Ne moraš početi da čitaš filozofiju“, rekla je Izabel. „Pri tom, ne vidim ni kako bi našao vremena za to. Seti se šta je rekao Vitgenštajn: jedna lekcija iz filozofije korisna je otprilike koliko i jedna lekcija iz sviranja klavira.“

„Nimalo?“ „Pa...“, razmišljala je Izabel. „Vitgenštajn se, dabome,

razumeo u sviranje klavira. Njegov brat bio je veoma uspešan pijanista – i to jednoruki. Kompozitori su za njega pisali specijalna dela za jednu ruku, ali uspevao je da se snañe i s uobičajenim komadima. Neverovatno, zar ne?“

Džejmi je delovao zamišljeno. Pitao se kako bi se fagot mogao prilagoditi za jednorukog fagotistu – bilo bi teško, ako ne i neizvodivo. Dovoljno je komplikovano svirati fagot dvema rukama, a ako bi se neko služio samo s pet prstiju, tada bi sviranje iziskivalo nekakve pedale koje bi se pritiskale stopalima ili poluge koje bi se stiskale kolenima. Ne.

„Izgledaš poraženo“, rekla je Izabel. „Zbog pomisli na jednoručni sistem za fagot?“

Uputio joj je pogled kakav je umeo da joj uputi kad bi mu se učinilo da mu čita misli. „Pogodila si.“

„Možda će neki i evoluirati“, rekla je Izabel. „Nego, kad već pomenuh evoluciju, znaš li da je Čarls Darvin pomenuo fagot? Bio je opčinjen kišnim glistama, za koje je rekao da su ravnodušne prema uzvicima i duvanskom dimu, i da ne čuju fagot.“

Džejmi se osmehnuo i pohranio podatak u pamćenje. Jedan od njegovih ñaka, neverovatno neuredan dečkić, možda bi voleo da ga čuje. Sada je, meñutim, želeo da se vrati razgovoru o Ketinom hodaču po žici, a Izabel ih je – kao i obično – vodila ka nečemu sasvim drugačijem. „Ali,

kakve veze ima paradoks lažljivca s Ketinim hodačem po žici?“

„S njim nikakve“, odvratila je Izabel. „Ali zato ima veze s njom. Rekla sam da jedino što je predvidivo u vezi s Ket jeste to da je nepredvidiva. Meñutim, ako je ta izjava istinita, tada ono što sam rekla o njenoj nepredvidivosti nije istinito.“

„O“ Izabel je uzela Džejmija za ruku. „Ne moraš se

zakopati u filozofiju. Ja se bavim njome dovoljno za oboje.“ „A ja mogu svirati za oboje“, rekao je. „Tačno tako.“ Pešačili su ćuteći, zadovoljni jedno drugim, oboje

svesni da ovaj trenutak, kao i toliki drugi koje su proživeli otkako su se verili, odiše nekakvom noumenalnošću20, prožet je tajanstvenošću, svetošću. Džejmi je pak imao osećaj da sada drugačije posmatra svet, da mu svakodnevno i ni po čemu izuzetno okruženje sad izgledaju nabijeni uzbuñenjem i osećajem mogućnosti. Očima punim ljubavi: tako je ponovo video svet, i to će biti prvi stih pesme koju je već osećao kako mu dolazi, baš tu nasred Merčiston kresenta, na pola puta do kuće.

Očima punim ljubavi Lice ti gledam; Očima punim ljubavi Nežno ispredam Obrise... Ne. To neće valjati. Ponovo je promrmljao reči, dok je

Izabel slušala; volela je ove improvizovane pesme koje je Džejmi, činilo se, uspevao da bez imalo napora prizove odnekud iz sebe.

20 Noumen je ono što je samo po sebi nedostupno razumu ili

teorijskom umu. (Prim. prev)

Očima punim ljubavi, Ušima, punim ljubavi, Vidim i čujem opet Čudesni svet Koji vidiš i čuješ ti, moja ljubavi. „Divno“, rekla je. „A melodija?“ Prvo ju je otpevušio, bez reči, a onda i otpevao, tiho,

dok su skretali u svoju ulicu. Malo niže niz pločnik, žena koju su oboje iz viñenja znali, komšinica koja je stanovala nekoliko ulica dalje od njih, šetala je psa, šarenog engleskog hrta. Pas je naglo podigao pogled njušeći vazduh, a Izabel je odmah znala da je svojim oštrim sluhom čuo Džejmijevu pesmu.

Džejmi je stao. „Moram da poradim malo na njoj“, rekao je. „Meñutim, evo u čemu je nevolja s pisanjem pesama: Ko će ih pevati?“

„Ti i ja“, odvratila je Izabel. „I mali Čarli kad malko poraste. Obožavaće onu pesmu o maslinkama.“

„Dotad će već sasvim zaboraviti na maslinke. Tražiće pesme o vozovima i medvedima i tome slično“, rekao je Džejmi.

„Možeš i njih da napišeš.“ Džejmi se osmehnuo. „Voli muziku. Pre neko veče

sam mu pevao ’Zaigraj svome tati’ i samo je gukao od zadovoljstva. Moram mu jednog dana otpevati ’Voz za Glazgov’, ako uspem da nañem reči. O srećnom momku koji se ukrcava u voz za Glazgov.“

„Deca vole jednostavne priče“, rekla je Izabel. „A mi ih ne volimo?“ Izabel je razmislila o tome. Naprosto je previše lako

reći da odrasli ne vole priče koje su jednostavne, a možda je i pogrešno. Možda je to ono što odrasli zaista žele, za čim tragaju i retko ga nalaze: jednostavna priča u kojoj dobro trijumfuje nad cinizmom i očajanjem. Ona je to želela, ali je bila svesna činjenice da čovek to ne oglašava na sva zvona, svakako ne u sofisticiranim krugovima.

Takvi krugovi hoće složenost, disfunkcionalnost i ironiju; nema mesta za radost, svetkovanje ili patos. Ali gde je u tome zabava?

Odgovorila mu je. „Mi verovatno volimo. Hoćemo rešenje i kraj koji pokazuje da je svet pravedno mesto. Oduvek smo to hteli. Hoćemo procvat ljudskosti, što bi rekla Filipa Fut.“

„Jedan od tvojih filozofa?“ „Da, profesor Filipa Fut. Napisala je knjigu pod

naslovom Prirodna dobrota. Ponudila bih da ti je pokažem, da se maločas nismo složili da te ne opterećujem filozofijom.“

„Dopada mi se kako zvuči“, rekao je Džejmi. „Profesor Fut. Je l’ prirodno dobra?“21

„Mislim da jeste“, odvratila je Izabel. „Premda mnogi koji su prirodno dobri moraju da rade na tome. Dobrota je možda tu, ali moraju da je kultivišu, da se potrude da je izvuku iz sebe.“ Načas je zastala. „Ona je unuka američkog predsednika Grovera Klivlenda. Nekako ne očekuješ da filozof s Oksforda bude tek tako unuka nekog takvog.“

Džejmi je bio zadubljen u misli. „Ako nisi prirodno dobar – recimo da ti sklonosti izrazito pretežu na rñavu stranu, možeš li tada postati prirodno dobar? Ili će to biti samo površno?“

Bili su skoro kod kapije. „Mislim da možeš“, rekla je Izabel. „Promeniti svoju prirodu. Pretpostavljam da to zavisi od toga o kojim manama govoriš.“

„Šta ako imaš samo jednu?“ upitao je Džejmi. „To bi bio prilično kratak spisak“, rekla je Izabel.

„Imaš samo jednu manu? Većina nas ima ih znatno više.“ Namrštila se. „Ja, na primer, imam...“

Džejmi ju je prekinuo. „Nijednu.“ „O, ali imam ih.“ Upitala se da li on stvarno tako

misli.

21 Ova knjiga je objavljena 2009; Filipa Fut je 2010. umrla. (Prim.

prev.)

Džejmi je otvorio kapiju. „Ti stvarno provodiš vreme razmišljajući o ovim stvarima?“ Osmehnuo joj se propuštajući je. „Ja sam filozof morala“, rekla je Izabel.

Džejmi je još mislio o svojim manama. „Koje su zaista teške?“

„Zavisnosti“, rekla je Izabel. „Mane za koje ljudi nisu nužno krivi.“

Džejmi je stao. „Prekomerno piće? Alkoholizam?“ „Da“, odvratila je Izabel. „Ne mislim da ljudi biraju da

budu alkoholičari ili zavisnici od heroina, što se toga tiče. A ako ne biraju, kako to, onda, može biti njihova krivica?“ Odgovorni smo, objasnila je, samo za ono što sami izaberemo; sve ostalo nam se dešava – ne radimo to sami.

Džejmi je prigovorio. „Možda bi, za početak, trebalo da imaju više samokontrole?“

„Ali, šta ako ne poseduju sposobnost samokontrole?“ upitala je Izabel. „Ako su slabi? Ne biraš karakter, znaš.“

”Ne?“ Nastavili su stazom. Džejmi je izvadio ključ. „Šta ako

znaš da moraš da vežbaš odreñene stvari? Kao što moraju muzičari? Nismo roñeni znajući kako da sviramo klavir.“

„Pa to ti i govorim: moramo vežbati da bismo postali bolji ljudi“, rekla je Izabel. Pomislila je da Džejmi ima nos za filozofiju, ali nije bila sigurna da je to ono što želi. Najbolja veza, pomislila je, jeste ona u kojoj svaka osoba ima svoju privatnu oblast, sopstveno mentalno utočište. Nije nužno želela da razgovara s njim o ovim stvarima; nije pripadao meñu njih. Živeo je u svetu muzike i lepote, u kojem je ona bila rado primljena ali nije istinski imala pravo boravišta u njemu. Živimo tamo gde pripadamo, pomislila je; tamo zapravo živimo. Ali premda je shvatala to, nije mislila da bi mu to mogla reći tek tako, budući da bi zvučalo snishodljivo, što sigurno nije bilo, ili nenaklono, što još sigurnije nije bilo. Bilo je vreme kad su muškarci ženama govorili: Ne zamaraj time svoju lepu glavicu; kakva odvratna, nadmena snishodljivost. A žene, ili barem mnoge od njih, krotko su to trpele, zato što su bile u klopci.

Iznutra su začuli cičanje. Mora da se Grejs ranije vratila iz šetnje pored kanala i sad je dovela svog štićenika u predsoblje. Grejs ga je pridržavala, i Čarli je mogao da ih gleda kroz sanduče za poštu dok je Džejmi petljao oko ključeva. Izabel se sagnula i zagledala u blistave oči koje su je posmatrale, razdragane zbog njenog povratka, prepune oduševljenja. Beše pročitala negde da psi, svaki put kad im vlasnik izañe iz kuće, misle da su ga zauvek izgubili. Da li mala deca misle to isto, upitala se; jer, ako misle, tada mora da im svaki rastanak deluje kao čitav život razdvojenosti, a svaki povratak ponovno sjedinjavanje s onima za koje su mislili da ih nikada više neće videti. Ili kod dece važi sasvim suprotno? Da li misle da smo uvek tu, da nikad nećemo otići i da naša povremena odsustva nisu ništa više do privremeni prekidi naše pažnje, kao u hotelu u kom je sobna usluga iz nekog razloga privremeno ukinuta?

Bila su dva telefonska poziva pre no što je Ket došla s

Brunom, oba važna, ali jednom se obradovala. Taj kom se Izabel obradovala bio je od Gaja Peploa, koji joj je telefonirao nedugo posle ručka, s jednostavnom porukom: „Imamo ga.“

Izabel, čije su misli bile obuzete njenim ureñivačkim poslom, upitala je koga to imaju.

„Čarlsa Edvarda Stjuarta.“ Prisetila se da je ovo bio dan predviñen za aukciju u

Londonu. „O, pa, to je veoma dobra vest.“ „Jeste. A tu je i još nešto.“ „Ma nemoj?“ „Jeftino smo ga dobili. Još jedna osoba u prostoriji se

nadmetala za njega. I još jedan telefonski licitant pored nas.“ Zastao je. „Ali nisam zato ovako uzbuñen.“

Izabel je pružila ruku i dohvatila katalog s drugog kraja svog radnog stola. Ugao bitne stranice bio je zavrnut i odmah je otvorila na njoj. Iz lažnog ovalnog okvira gledao ju je Čarls Edvard Stjuart, Lepi princ Čarli, poslednja

stvarna nada dinastije Stjuart. Veoma slabo lice, pomislila je; lepo ali slabo. Kako su oni žilavi gorštaci mogli pasti na tog kicoša od pretendenta?

Izabel je upitala ima li ičega posebnog u vezi sa slikom.

„Jesi li videla Nikolsonovu knjigu?“ upitao je Gaj. „Onu o ikonografiji Lepog princa Čarlija?“

Izabel je znala za tu knjigu. Imala je jedan primerak negde u svojoj biblioteci.

„Idi i pogledaj graviru Tokeovog portreta Čarlija“, rekao je Gaj. „Onog izgubljenog.“

Izabel je bila zbunjena. „Gravira je izgubljena?“ „Ne, nego originalna slika. Neko je napravio graviru

prema njoj pre no što se izgubila. Tako da samo preko te gravire znamo kako je izgledala.“

„O“ „Da. Pogledaj je. I reci mi šta misliš.“ „Sad? Trebaće mi malo vremena da pronañem

Nikolsona.“ Zagledala je u police, u svoje pretrpane police za knjige. Zamišljala je Nikolsona lično, izgubljenog u gomilama i zbrci knjiga. Zamišljala je kako ga doziva: Profesore Nikolsone! Profesore Nikolsone! I nejasan uzvik koji dolazi negde iz središta svih tih knjiga.

„Ne sad“, rekao je Gaj. „Mada, uskoro. Pogledaj. U njegovoj knjizi nalazi se slika gravire.“

„I?“ „I potpuno je ista kao naša slika“, rekao je Gaj. „Kao

ova koju smo upravo kupili.“ Potrajalo je časak dok Izabel ovo nije doprlo do mozga.

Nije bila sigurna što se tiče implikacija; bila je kupila portret s namerom da ga okači u gostinjsku sobu, tamo gde je oduvek visila slika škotske kraljice Meri, koja je pripadala njenoj majci. Celog života je poznavala taj portret i znala je da je bio naročito omiljen majci, njenoj svetoj američkoj majci. Nije bila svetica – ne u konvencionalnom smislu; štaviše, Izabel je saznala da je majka imala vanbračnu vezu, ali to nije promenilo njeno mišljenje o

njoj. Majka je predstavljala ljubav, kao i većina majki većini ljudi; nije, doduše, da je ta ljubav uvek korisna. Dečake, to je znala, ume da guši, katkad im se čini da moraju pobeći, ali ona se nikad nije osećala tako. Pitala se u vezi s Džejmijevom majkom, koju je on retko pominjao. Njegovi roditelji bili su razvedeni i otac se preselio u Španiju. Majka mu se preudala za hirurga, još dok je Džejmi studirao muziku, i njih dvoje su otišli da žive u London.

Džejmi je jednom prilikom rekao da bi hteli da doñu i upoznaju Čarlija, ali nikad to nisu uradili, što je potajno prenerazilo Izabel. I povredilo ju je: beše zaključila da sigurno ne odobravaju njihovu vezu – zašto, inače, ne bi došli da upoznaju jedinog unuka? Pa dobro, ako je već tako, ona sigurno neće navaljivati. Možda će upoznati Čarlija na venčanju – ako bude venčanja u formalnom smislu. Shvatila je da ne samo da nisu razgovarali o tome, nego da o tome nije ni razmišljala. Volela bi da bude tiho i skromno, i podozrevala je da bi se i Džejmiju dopalo nešto takvo: ceremonija u Episkopalnoj crkvi Svete Marije, s kompletnim horom i njenim prijateljem Piterom Bekhausom koji na orguljama svira Parijevu kompoziciju „Obradovah se“.22 Osmehnula se. S druge strane, tu je uvek Matičarska kancelarija u Ulici Viktorija, gde verovatno nema muzičke pratnje, čak ni s kasetofona. Zamišljala je da je Matičarska kancelarija u znatnoj meri slična gradskom krematorijumu u Varistonu, jer su i jedno i drugo funkcionalna mesta kojima dobronamerne birokrate upravljaju u interesu grañana; oba nemaju vremena za nepotrebne komplikacije; oba su, kad se dobro razmisli, posvećena promeni statusa onih kojima služe.

22 „Obradovah se" (Psalam 122), uvodni psalam (lat. introitus) koji se

uobičajeno koristi u Anglikanskoj crkvi, ujedno i himna koja se tradicionalno peva prilikom krunisanja britanskih vladara, na muziku britanskog kompozitora ser Hjuberta Parija (1848-1918). (Prim. prev.)

Džejmiju se to sigurno ne bi dopalo. Kroz žicu je dopro Gajev glas: „Izabel, jesi li tu?“

„Jesam. Nešto razmišljam.“ „O Tokeu?“ Podigla je pogled prema tavanici. „I koječemu

drugom.“ Priveli su razgovor kraju. Gaj će se malo raspitati. U meñuvremenu, Izabel nek se ne nada previše, zato što su razočaranja u svetu umetnosti česta – tolike slike nisu bile ono čemu su se njihovi vlasnici nadali i moguće je da ni ova nije izuzetak. „Mislim da je ona verovatno baš ono što piše u katalogu. Duprin krug, ne Tokeov. Ali ispitaću to malo pobliže, za svaki slučaj.“

Pitala se koliko važan neko mora da bude da bi dobio krug. Ona nema nikakav krug, pomislila je: samo Džejmija i Čarlija i Grejs... i Brata Lisca, naravno. Ili je ona bila deo njegovog kruga: Krug Brata Lisca, Škotska, rani dvadeset prvi vek.

„Ja sam prirodno obazriva“, rekla je Izabel pre no što je Gaj spustio slušalicu. Ali čak i dok je to izgovarala, pitala se da li je istina. A ako jeste, je li to nešto zbog čega treba da se raduje ili da žali? Da li je prirodna obazrivost svojstvena ljudima koji naprave nešto od života ili je to osobina onih čiji život sve do groba teče strogo i ispravno? Pitanje ju je obeshrabrilo. Zaključila je da ne želi da bude prirodno obazriva; želi da se ponaša nepromišljeno, da pusti obazrivost niz vetar i... i šta?

Na vratima radne sobe pojavila se Grejs, s praherom u ruci. Ovo je bilo neuobičajeno; Grejs nije volela brisanje prašine i retko je to radila. „Potrošili smo skoro sav deterdžent za mašinu za sudove“, rekla je. „Bojim se da ćemo ostati bez njega. Da li biste mogli da ga kupite?“

Izabel je podigla pogled. „Hajde da naprosto rizikujemo“, rekla je. Ako će se već ponašati nepromišljeno, odnekud mora da počne.

Grejs ju je zapanjeno pogledala. „Da rizikujemo?“

Izabel je slegla ramenima. „Mislila sam da možda...“ Nije završila rečenicu. „Ne, htela sam da kažem, da, kupiću. Ne treba da rizikujemo.“

„Pa dabome“, rekla je Grejs. Radoznalo je, iskosa, pogledala svoju poslodavku i izašla iz sobe. U tome je nevolja, pomislila je Izabel: živim životom u kom jednostavno ne smeš pustiti obazrivost niz vetar: vetrovi u Edinburgu bacili bi ti je smesta pravo u lice. Ovo je takvo mesto, i takvi su njegovi vetrovi.

Drugi telefonski poziv, onaj kom se nije tako obradovala, došao je oko sat vremena posle Gajevog. Bio je od Minti Ohterloni, odnosno njene asistentkinje, koja je, prilično hladnim tonom, upitala hoće li Izabel da prihvati poziv od njene poslodavke. Izabel je rekla da hoće i usledila je kratka pauza pre no što se Minti našla na liniji. Za vreme te pauze čuli su se glasovi u pozadini i čula je kako neki muškarac kaže: „S dužnom pažnjom? Jesu li to konačno odradili?“ Izraz ju je zaintrigirao – dužna pažnja zvučala joj je umnogome kao prirodna obazrivost, možda je to zapravo ista stvar. I pomislila je da čovek ne sme ni dužnu pažnju baciti niz vetar.

Minti je zvučala nespokojno. „Izvini što te gnjavim“, rekla je. „Ali stvarno moram da razgovaram s tobom. Možemo li da pričamo bez zazora?“

Izabel je odgovorila da mogu. Šta Minti umišlja, ko bi mogao prisluškivati? Bezosećajni, neprijateljski raspoloženi ljudi zbijeni oko Izabelinog stola, željni da čuju nešto kompromitujuće, neki sočni skandal?

„Odlično“, rekla je Minti. „Bojim se da sam imala još jedan poziv od Džoka, Roderikovog oca. Traži da sutra dovedem Roderika da ga vidi. Insistira. Kaže da hoće da doñem u Botaničku baštu.“

„Zašto? Zašto tamo?“ „Bog zna. Valjda voli da ga vidi tamo gde može da se

igra s njim.“ Izabel je čekala da ona nastavi.

„A ja ne mogu“, rekla je Minti. „Idemo na nekoliko dana preko na Skaj. Vodimo neke Gordonove klijente iz Amerike u Kinloh Lodž. Važno je. Šta da kažem Gordonu? Da moram da se nañem sa svojim... sa svojim bivšim ljubavnikom?“

„Nezgodno“, rekla je Izabel. „Više nego nezgodno. Mnogo više od toga.“ Izabel je u neprilici pročistila grlo. „Stvarno ne znam

šta da predložim.“ Pomislila je: eto šta biva kad neko švrlja. Ovo.

„A ja jednostavno ne verujem Džoku“, rekla je Minti. Izabel se trudila da zvuči učtivo zainteresovano. „O?“ „Vrlo lako bi mogao da izgubi kontrolu“, nastavila je

Minti. „Užasno se bojim da će me pozvati na kućni broj.“ Izabel je slegla ramenima. „Pretpostavljam da ta

opasnost uvek postoji.“ „A bude li razgovarao s Gordonom, tada... pa, mogao

bi nešto reći.“ Izabel je promrmljala nešto neodreñeno. Ono što je

želela da kaže bilo je da je ovo rizik koji švrljanje izvan braka nosi sa sobom – najpoznatiji i najočigledniji rizik.

Mintin ton je odjednom postao poslovan. „Možeš li ti da odeš?“

„Ja?“ „Da. Nije mi drago što tražim to od tebe, ali ja sam na

rubu pameti. Molim te, idi i porazgovaraj s njim. Reci mu da ja ovo naprosto ne mogu. Ponudi mu novac.“

Izabel je šumno uzdahnula. Danegeld – novac koji su Anglosaksonci i ostali plaćali Vikinzima da ih ne diraju. Ali problem s Danegeldom bio je u tome što su se Danei stalno vraćali tražeći još.

Minti je nastavila. „Pedeset hiljada funti. Reci mu da ću mu, ako se odrekne svih zahteva u vezi s Roderikom, dati pedeset hiljada funti. Sezdeset. Idi do šezdeset.“

„Ne, žao mi je. Stvarno mislim da ne...“

Minti je prekinula Izabel u pola reči. „Samo ovo. To je sve što tražim. Idi i nañi se s njim. Spreči ga da napravi neku glupost.“

Izabel načas nije govorila ništa. Imala je odreñenih rezervi kada je reč Minti Ohterloni, ali nikako nije mogla da sumnja u jad u pozadini njenih reči; glas na drugom kraju žice, pomislila je, glas je žene u klopci. S tom procenom, Izabel je shvatila da ne može odbiti Mintinu molbu. Ovo je bio poziv upomoć, a čovek ne može – ona svakako ne može – da ne odgovori na taj poziv.

„Otići ću“, rekla je. „Ali ne znam šta ću moći da uradim. Svakako je bolje da ti pokušaš da popričaš s tim čovekom. Da ga urazumiš. Postigneš nekakav kompromis.“

„Ne mogu“, odvratila je Minti. „Bojim ga se. Bojim se onoga što će uraditi.“

Izabel je želela da kaže da joj Minti ne deluje kao neko ko se boji, ali nije mogla.

„Jednostavno se ne mogu suočiti s njim“, nastavila je Minti. „Misliš li da sam kukavica?“

Izabel je rekla da ne misli tako. „Nalaziš se u veoma teškom položaju“, rekla je.

„Ne mogu se suočiti s njim“, ponovila je Minti. „Strah me je onoga što bih mogla da uradim. U stanju sam da ga ubijem. Stvarno jesam.“

Izabel je pokušala da je smiri. „Ljuta si, to je sve. I pomalo uplašena. Razumljivo.“

„Ljuta.“ „Pa, razumem te“, rekla je Izabel. „Ali ova ponuda da

ga isplatiš – ne mislim da bi zasad trebalo da pominjemo novac. Mislim da bi prvo trebalo da vidimo mogu li da ga urazumim. Želim da popričam s njim o ovome što radi. O ovoj kampanji protiv tebe. Ponekad ljudi umeju da se postide kad im se suprotstaviš i prestanu s onim što rade. Stid je moćan, znaš.“

Tišina na drugom kraju žice naterala je Izabel da se upita da li Minti stvarno razume ovo u vezi sa stidom. Ali, naravno da razume; Izabel je bila pogrešila u vezi s njom.

Minti je sasvim normalna; nije psihopata, kao što je Izabel ranije mislila, što je značilo da je sasvim kadra da pojmi stid i krivicu, kao i sva ostala osećanja i raspoloženja koja obrazuju emocionalnu pozadinu našeg života.

„Samo ti putuj na Skaj“, rekla je Izabel. „A ja ću otići u Botaničku baštu.“

Rekavši ovo, Izabel je iznenada shvatila da Minti jeca. „Stvarno si tako dobra“, rekla je druga žena. „Ne mogu da verujem da činiš ovo za mene. Jedva se poznajemo, a ti činiš ovo za mene.“

„Drage volje“, rekla je Izabel. Rekla je tako, ali nije radila ovo drage volje; nije. Zamerala je Minti, koja je intuitivno shvatila da će joj Izabel pomoći, iako nije imala nikakvog prava da ovako iskorišćava Izabelino vreme i dobrotu. Ali premda joj je zamerala, Izabel je znala – isto kao i Minti – da joj nema druge do da dela. Da nije studirala filozofiju i da se nikad nije rvala s pitanjima naših moralnih obaveza prema drugima, ne bi morala da uradi baš ništa. Ali jeste i nikako nije mogla odjednom zaboraviti sve ono znanje stečeno u Kembridžu i Džordžtaunu; niti je mogla zaboraviti da je žiteljka Edinburga, grada Dejvida Hjuma. Imam obavezu da delam, pomislila je; zbog geografske srodnosti i puke činjenice da sam ljudsko biće, imam obavezu da delam.

Raspravile su o pojedinostima. Minti je ispričala Izabel nešto više o Džoku, gde će se naći s njim i kako da ga prepozna. Zatim je usledila napomena o obazrivosti. „Bilo bi najbolje da mi ne telefoniraš“, rekla je Minti. „Gordon bi se mogao čuditi.“

Mada nerado, Izabel se saglasila s tim. Nije volela smicalice bilo koje vrste i nelagodno se osećala pri pomisli da se javlja Minti kao da su saučesnice u zaveri. Nije ni u kakvom dosluhu s Minti Ohterloni; samo joj pomaže, s najboljom namerom, to je sve. Ponekad su, pomislila je, prepreke u ovom životu na pogrešnom mestu; ali ipak su prepreke i žena ih mora prevazići.

9

Izabel beše zaključila da je hodanje po žici poslednje o čemu bi trebalo razgovarati sa pelivanom. Ova taktičnost ne važi samo u razgovoru sa hodačima po žici; postoje brojne situacije, mnoge sasvim svakodnevne, u kojima se čovek suzdržava da s ljudima razgovara o onome čime se bave. Ne pitaš sudiju kako se oseća kad pošalje nekog na robiju; ne pitaš pilota da li mu se nekad desilo da umalo promaši pistu; i ne pitaš gojazne kuvare da li im je teško da se uzdrže od probanja sopstvenih ñakonija. U svim ovim primerima, takva pitanja zalutala bi na osetljivu teritoriju, a isto je bilo i sa hodačima po žici, koji, pomislila je Izabel, zasigurno osećaju suštinsku apsurdnost svoje profesije.

„Razume se, možda se on ponosi time“, istakao je Džejmi. „Možda upravo o tome želi da razgovara.“

Izabel je podozrevala da će, čak i ako se Bruno diči time što je hodač po žici, Ket biti rezervisana u vezi s tim. „On nastupa na sceni“, neodreñeno je rekla njena bratanica, što je, po Izabelinom mišljenju, sve govorilo.

„Hajde da to naprosto ne pominjemo“, rekla je Džejmiju. „Ako on sam pomene, tada smemo da postavljamo pitanja. U suprotnom, hajde da ne govorimo o tome.“ Zastala je. „Dabome, nema ničega lošeg u tome što je neko hodač po žici. Hodači po žici su nam potrebni.“

Džejmi ju je preneraženo pogledao. „Jesu?“ Izabel je slegla ramenima. „Možda i nisu. Ali hoću da

kažem da moramo poštovati dostojanstvo svakog rada.“ Džejmi je odmahnuo glavom. „Ali, da li je to rad.“ Joj, ne znam. Meñutim, u svakom slučaju, daj da ne

govorimo o tome. Jednostavno ne pominji to, osim ako ona ne pomene.“

Džejmi se saglasio, mada preko volje. „Ali mene to stvarno zanima“, rekao je. „Voleo bih da znam kako se obučio za taj posao. Voleo bih da znam koja je najviša žica po kojoj je ikad hodao. Šta misliš, je li on jedan od onih koji su prešli preko žice razapete iznad Nijagarinih vodopada?“

„Više niko ne prelazi preko žice razapete preko Nijagarinih vodopada“, rekla je Izabel. „Danas vodopadi podležu veoma strogim propisima"

Džejmi je prasnuo u smeh. „To zvuči veoma smešno.“ „Ili tužno“, rekla je Izabel, zamislivši se. Setila se da je

čitala o poseti Pija XII Nijagarinim vodopadima u vreme kad je bio papski izaslanik u Sjedinjenim Državama. Odveli su ga na Nijagaru, a on se zagledao preko reke. A onda, valjda osećajući da se od njega nešto očekuje, blagoslovio je vodopade. To ju je zagolicalo.Koja je svrha blagosiljanja prirodne pojave? Je li očekivao da će se vodopadi lepše ponašati ako su blagoslovljeni? Ili će donositi više zadovoljstva posetiocima ako imaju bezopasnu ćud blagoslovljenih umesto neblagoslovljenih vodopada? Nimalo bogougodne misli ustuknule su pred trezvenijim razmišljanjem. Svi mi priželjkujemo da su neka mesta po nečemu posebna; najzad, ljudi imaju svete reke: Gang, Bramaputru. A Izabel je bila sigurna da ih ima još, i pored toga što im ona ne zna imena. Hiljade su preživele bez ljubavi, ali bez vode baš niko. Opet Oden – javljao joj se u ovako čudnim trenucima; ona tu ništa nije mogla.

Kad je Ket pozvonila na vrata, Izabel je bila u dnevnoj sobi s Čarlijem, čitajući mu iz pohabanog primerka knjige Imamo šest godina.23 Pesma o smeni straže pred Bakingemskom palatom možda i nije najintelektualnije moguće štivo, ali za Čarlija, koji još nije napunio dve godine, bila je metafizički izazovna koliko i najneshvatljiviji

23 Now We Are Six, knjiga poezije za decu, objavljena 1927, koju je

napisao Alan Aleksander Miln (1882-1956), tvorac Vini Pua. (Prim. prev.)

stihovi Džona Dana ili Endrua Marvela. Ali dok Dan i Marvel nisu ubacivali tidli-om-pom-pom meñu svoje stihove, Miln jeste, a Čarliju se baš to dopadalo. Stoga nije bilo važno to što Čarli nije imao pojma zašto bi neki narednik trebalo da pregleda stražareve čarape ili zašto bi Alis trebalo da se uda za jednog od stražara. Isto tako, nije bilo važno to što, kad bi mu Izabel čitala Hijavatu, nije imao predstavu šta su vigvam ili blistava Velika slana voda; važna je bila Longfelouova upotreba metra, čudovišno repetitivna kakva jeste, što je Čarli obožavao i na šta se moglo računati da će ga posle pedesetak pročitanih stihova poslati u carstvo snova. Uočivši ovo, Izabel se poigravala idejom da nekim dalekovidim izdavačima predloži da objave knjigu namenjenu specifično ljudima koji pate od nesanice. Ta knjiga ne bi nudila savete o izlaženju na kraj s nesanicom (ima i previše ljudi koji nam dele savete u vezi sa svim i svačim smatrala je) već bi naprosto sadržavala odlomke čije bi čitanje sa sigurnošću uspavalo čitaoca kome san neće na oči. U njoj bi se našao Hijavata, ali, iz sasvim drugačijih razloga, i Cezarovi Komentari o Galskom ratu, kao i odlomci iz nekih savremenih političkih memoara.

Izabel je spustila Milna i saopštila Čarliju da će načas morati da ga ostavi kako bi otvorila vrata. Nežno ga je spustila u ogradicu i potom rekla: „Pred vratima je tvoja sestra od ujaka, Čarli.“ Mališan ju je iščekujuće pogledao. „Masinka“, promrmljao je. „Ne sad“, rekla je Izabel. „Ali bravo.“

Izašla je u predsoblje i otvorila vrata. Tamo je stajala Ket, a odmah iza nje muškarac za kog je Izabel pretpostavila da je Bruno. Ketinu kosu obasjavali su kosi zraci večernjeg sunca sa zapada, stvarajući efekat oreola.

Izabel je koraknula napred i poljubila mladu ženu u obraz. „Ovo je Bruno, pretpostavljam.“

„Da“, odvratila je Ket sklanjajući se u stranu kako bi Izabel mogla da se rukuje s njenim novim verenikom.

Bruno se lako naklonio. Zbunjenost na njegovom licu polako je ustupala mesto snishodljivosti. Bio je to izraz nekog ko bi radije bio negde drugde, ali eto, tu je gde je i spreman je da bude tolerantan.

Kad je progovorio, Bruno je to uradio čudno piskavim glasom: „Drago mi je što smo se upoznali.“

Bilo je potpuno nevoljno, ali Izabel je osetila kako joj se mišići oko usta zatežu. Znala je da se ne bi smela osećati tako, ali ipak jeste. Nije joj se dopao ton kojim je Bruno izgovorio Drago mi je što smo se upoznali. U njemu je bilo razmetljivosti, gotovo ironije, kao da je rekao da mu je drago, iako zapravo nije ili ga je baš briga. Došao je na silu, pomislila je; tu je samo zato što je Ket navalila na njega da doñe. To joj se nije nimalo dopadalo. Bilo je kao na nekom od onih koktel-partija, kad zatekneš sebe kako razgovaraš s nekim ko ti izviruje preko ramena da vidi ima li u blizini ikog važnijeg s kim bi razgovarao.

Gledala je u Bruna i palo joj je u oči da je nizak; ličio je na džokeja – nizak i žilav. Svi dosadašnji Ketini momci bili su visoki, a sad je tu Bruno, za pola glave niži od Ket, a čak i to, primetila je kad joj je pogled odlutao do njegovih stopala, uz pomoć cipela s umetkom na peti.

Ušli su u kuću. Iz kuhinje je izašao Džejmi brišući ruke krpom. Bez nelagode je zagrlio Ket, lako je poljubivši u obraz pre no što se rukovao s Brunom.

„Mnogo sam čuo o vama“, rekao je Bruno. Izabel je ponovo osetila nevoljnu reakciju, ovog puta

blagi trzaj. Opaska je bila loše odabrana – smesta neprijatna za onoga kome je upućena. Spoznaja da o tebi razgovaraju nije uvek dobrodošla; tera te da se zapitaš šta to govore, pogotovo u slučaju poput ovog, gde odnos izmeñu Džejmija i Ket nije bio naročito lagodan.

Izabel je bilo jasno da je Brunova opaska naterala Džejmija da se oseti nelagodno i taman je zaustila da kaže neku umirujuću primedbu o vremenu, kad je Džejmi progovorio.

„Ma nemojte?“ rekao je. „I ja o vama.“

Bruno je okrznuo Ket pogledom. Očigledno se iznervirao. „Ne znam šta to ima da se kaže o meni“, rekao je. „Osim što se tiče mog učešća u filmovima, naravno.“

Izabel je uvrebala priliku. „Dakle, o tome nisam ništa čula. Niko nije pomenuo filmove.“

Bruno se okrenuo od Džejmija prema Izabel. „Niste me nikad videli na ekranu?“

„Gledam vrlo malo toga“, odvratila je Izabel, neodreñeno odmahnuvši rukom. „Volela bih da vidim više... više svega, ali gde da čovek nañe vremena?“

„Pojavio sam se u Nafti“ rekao je Bruno. „To je bio poslednji. Je l’ ga znate?“ Pitanje je bilo upućeno više Džejmiju nego Izabel, budući da je Bruno očigledno zaključio da ona ne zna ništa o filmovima.

„Nafta?“ „Da. Sniman je na naftnoj platfbrmi blizu Šetlandskih

ostrva ili barem najvećim delom. Režirao je Džo Bizli. Je l’ ga znate?“ Izabel je izgledala zamišljeno, kao da pokušava da se seti Džoa Bizlija meñu mnoštvom filmskih režisera koje poznaje. „Džo Bizli? Ne, ne mogu reći da ga poznajem.“

„A šta ste bili u Nafti“ upitao je Džejmi. „Izvodio sam vratolomije“, odvratio je Bruno. „Time se

bavim. Ja sam kaskader.“ „Mislio sam da ste hodač po žici“, rekao je Džejmi. Bruno se nasmejao. Prilično neprijatan zvuk,

pomislila je Izabel; zapravo više nalik na cerekanje. „Radim i to“, rekao je. „Spada u kaskaderske vratolomije. Znate na šta mislim?“

„Otprilike“, rekao je Džejmi. Još su stajali u predsoblju i Izabel je sad pokretom

ruke pokazala da preñu u dnevnu sobu, gde je Čarli uživao u poslednjim minutima pre odlaska na spavanje. Bruno se sagnuo da ga zagolica ispod brade nazivajući ga „ortakom“. „Smučilo ti se, ortak? Ne krivim te. Da ti kažem: naučiću te kako da pobegneš iz te stvarčice.“

Čarli je s nenaklonošću pogledao Bruna. Nije voleo da ga golicaju ispod brade i čelo mu se namrštilo. Izabel je došlo da se nasmeje: Ket je ponovo uspela. Bruno je bio gori, mnogo gori nego što je mislila.

„Jeste li vi i eskapolog?“ upitala je. Bruno je podigao pogled prema njoj. „Eskapo... kako

rekoste?“ upitao je. „Eskapolog. Pitala sam se jeste li istovremeno

funambulista i eskapolog.“24 Sada je Ket odlučila da se umeša. Iskosa pogledavši

Izabel, rekla je: „Izabel ume da priča engleski. Samo povremeno zaboravlja.“

„Šta zaboravlja?“ upitao je Bruno. Džejmi je pročistio grlo. „Koje ste vratolomije izvodili u

Nafti?“ upitao je. Izgledalo je da je Bruno zadovoljan pitanjem. „U

jednoj sceni bio sam od glave do pete umazan naftom“, rekao je. „U stvari, koristili su melasu. Izgleda isto kao sirova nafta, al’ se lakše spira.“

„Sigurno je bilo i sladunjavih scena“, umešala se Izabel.

Ket joj je dobacila upozoravajući pogled. „A onda, u drugoj sceni“, nastavio je Bruno, „morao

sam da odradim vatru. Azbestno odelo, plamen, sve po redu. Tražili su da se preturim i padnem u vodu. Malo je falilo da udarim u čamac za spasavanje, ali nije se videlo na snimku, pa me režiser nije terao da ponavljam.“

Ket se s poštovanjem osmehnula. „Bruno kaže da je snimanje filmova strašno dosadan posao. Kaže da stalno moraju da ponavljaju jednu te istu scenu, sve dok ne bude baš kako treba.“ Bruno je klimnuo glavom u znak da se slaže. „Težak pos’o, čak i ako si kaskader. Oznojiš se za

24 Eskapologija je veština oslobađanja iz klopki (poput onoga što je

radio Hudini); funambulista je hodač po žici (latinski funambulus, hodač po užetu (žici), od funis (uže) – ambulare (hodati). (Prim. prev.)

svaku paru, ja kad vam kažem. Osim ako si dubler. To je laka lova.“

Džejmija je ovo zaintrigiralo. „Dubler?“ Bruno se iscerio. „To su oni koji ’glume’ delove tela

glumca – ruku, možda, ili stopalo – zavisi šta.“ Oklevao je gledajuči u Ket kao da čeka znak. Ona se ohrabrujuće osmehnula i odvažio se. „I golišave scene. Znate, dešavanja u spavaćoj sobi i tako to. Kad se traži da pokažu malo gole kože. Nema potrebe da se vidi lice, tako da radije koriste dublera nego glumca.“ Okrenuo se prema Izabel i namignuo. „Znate šta ’oću da kažem?“

Izabel je palo na pamet da bi i ona njemu trebalo da namigne, i uradila je to. Džejmi je video i zinuo kao da bi da nešto kaže. A onda je Bruno ponovo namignuo Izabel.

San im oboma nije dolazio na oči. Izabel je, po zvuku

njegovog disanja, znala da je Džejmi još budan; kad bi zaspao, disao je tako tiho, gotovo kao da i nije tu.

„Uf, dobro“, promrsila je. Džejmi se okrenuo. Nežno joj je prebacio ruku preko

ramena odgurujući čaršav i ćebe u stranu. „Bila si fina“, rekao je. „Staviše, mislim da si se veoma lepo ponašala.“

Laknulo joj je. Uložila je neverovatan napor – za ljubav svog odnosa s Ket – i spoznaja da je barem Džejmi impresioniran predstavljala je olakšanje. „Ono namigivanje“, rekla je.

Tiho se zakikotao. „Da. Video sam. Šta li je značilo?“ „Namigivanje je obično znak saučesništva“, rekla je

Izabel. „Saopštava: ’Na istoj smo strani, zar ne?’“ Džejmi je uzdahnuo. „Nema ništa od toga, zar ne? I

znaš šta? Žao mi je čoveka. Izgleda da mu je prilično stalo do nje.“ Izabel se pribojavala da je on u pravu. „Prilično gadan igrač u odnosu na njene uobičajene momke“, rekla je. „Nadam se da joj neće praviti probleme kada doñe do razlaza.“

Džejmi je priznao da to i njega brine. „Ima nečega u vezi s njim“, rekao je. „Nečega prilično čudnog. Znaš kako

je s nekim ljudima, kad imaš osećaj da su stalno u nekom napetom iščekivanju. Da će da odskoče kao opruga.“

Izabel je znala na šta misli. I sama je to osetila i brinulo ju je. „Misliš li da bi trebalo da je upozorimo?“ Osećala je na ramenu težinu njegove podlaktice; bio je to ohrabrujući osećaj.

Džejmi je načas ćutao. Zatim je progovorio. „Ne. Ne smemo. Neće dobro primiti nikakvo naše mešanje. Moraće sama da otkrije.“

Izabel je znala da je on u pravu. Meñutim, odluka o nemešanju protivila se njenoj intuiciji i znala je da će joj teško pasti. Brunov dolazak bio je potencijalno katastrofalan; bilo joj je teško i da mu pomene ime, toliko su negativne bile asocijacije.

„Barem nećemo morati dugo da čekamo. Verovatno neće potrajati“, sanjivo je rekla.

„Ili on neće“, promrmljao je Džejmi. Džejmijeva primedba je smesta razbudila Izabel. „Šta

ti to znači?“ Džejmi je objasnio. „Njegov posao je poprilično

opasan, zar ne? Goruće jakne, nafta, melasa... zategnuta žica. Sve vrlo opasno. Rekao bih da se tu plaća veoma visoka stopa životnog osiguranja. Siromah čovek.“

Poslednje dve reči, pomislila je Izabel, bile su od suštinskog značaja. Pretvorile su bezosećajnu primedbu u saosećajnu, pokazujući moć malih reči da čine velika dela.

10

„Džok je rekao da će u jedanaest sati biti na ulazu u Stare staklenike“, rekla je Minti Izabel u telefonskom razgovoru. „Uvek je veoma tačan. Biće tamo.“

Izabel beše zamolila Minti da ga opiše. „Možda tamo bude i drugih ljudi“, rekla je. „Ne bih da zaskočim pogrešnog čoveka. Doduše, nije da baš znam kako da zaskačem ljude.“

Minti ovo nije bilo zabavno. „Kako izgleda? Visok je“, rekla je. „Veoma zgodan. Muškarac na kakvog padaju udate žene.“ Čekala je reakciju, ali Izabel nije progovarala. „Zato sam i pala na njega“, neubedljivo je dodala. „Znam, znam...“

„Svako može pokleknuti pred iskušenjem“, rekla je Izabel. „To je sasvim lako.“

„Ne mogu da zamislim tebe kako podležeš iskušenju“, rekla je Minti. „Stvarno ne mogu.“

Izabel nije bila sigurna kako da protumači ovu primedbu. Mogla je biti kompliment, ali i nije morala; možda je Minti aludirala na to da je Izabel jaka – što bi bio kompliment – ili da nije verovatno da bi privukla iskušenje, što bi teško bilo laskavo.

„Ne poznaješ me baš tako dobro“, rekla je Izabel. U njenom glasu bilo je blagog prekora, ali Minti ga, izgleda, nije naslutila već je umesto toga zamolila Izabel da je nazove u kancelariju kad se vrati s Gordonom sa Skaja. „Možda neću moći slobodno da pričam“, rekla je. „Shvataš zašto. Ali molim te, reci mi šta je bilo.“

Izabel je u Botaničku baštu stigla malo ranije. Prepodne je bilo toplo, vazduh nepomičan, a nebo bez oblačka. Edinburg nije mogao da računa na mnogo takvih dana, čak ni kad je leto baš dobro, i ljudi su brzo

reagovali. Autobus za Stokbridž bio je pun muškaraca u majicama kratkih rukava ili košuljama sa zasukanim rukavima, i žena u tankim pamučnim bluzama. Žena koja je sedela pored Izabel okrenula se prema prozoru, lica obasjanog suncem, zatvorenih očiju, i mrmljala: „Divnog li sunca! Divnog li sunca!“ Njene reči bile su poput reči molitve, ponuñene kako se sunce ne bi predomislilo i iščezlo.

„Prelepo, zar ne?“ promrmljala je Izabel. Žena se napola okrenula prema njoj. „Tako mi

nedostaje“, rekla je. „Možda živimo u pogrešnoj zemlji,“ primetila je Izabel. Žena se nasmejala i nastavila da se klanja suncu.

„Nemamo izbora“, rekla je. „Isto kao i sa svim ostalim u životu. Nemamo izbora.“

Nemamo izbora. U pravu je, pomislila je Izabel – većina nas ne može da bira gde će živeti. Ponovo je imala razloga da razmišlja o činjenici da je velika lutrija zapravo ona prva, ona koja odreñuje šta smo – Francuzi, Amerikanci, Sudanci, Skotlanñani. A s tim ide čitavo brdo prtljaga – kultura, jezik, genetski sklop koji odreñuje ten, visinu, podložnost bolestima i tako dalje. Većini ljudi je to sudbina: kasnije promene, ako se uopšte mogu izvesti, posledica su slučaja ili velikog truda. Žena u autobusu volela bi da živi u Španiji ili Portugalu, pomislila je, bliže suncu, ali ne može, zato što ima posao, muža i prošlost koji je vežu za Škotsku i njenu klimu.

Šta je rešenje? Jadikovati nad time ili voleti ono gde živiš? Voleti ono gde živiš – očigledno. A ljudi uglavnom tako i čine. Prihvate, a prihvatanje postane ljubav. Da li zato volim Škotsku, upitala se, naprosto zato što je to mesto koje moram da volim? Ne. Nije to razlog.

Pratila je zavojiti put koji je vodio pored Litske reke pre no što počne da krivuda uzbrdo prema Botaničkoj bašti. Posle skretanja, pucao je neobičan pogled na konture grada naspram neba, na Dvorac, na šiljate crkve i poleglog lava Arturove gore, okupanog zlatom na suncu.

Jednim kratkim pogledom upila je sve ovo, a onda se zagledala u reku pod sobom, u njenu napola srebrnu, napola tresetastosmeñu površinu. Retko kad je bivala naročito duboka: na većini mesta mogao si je pregaziti a da ne pokvasiš kolena. Samo je nakon obilnih kiša u Pentlandskim brdima delovala iole upečatljivo, ali Izabel je osećala prema njoj snažnu naklonost, jer je to bila reka njenog detinjstva. Piknikovali su pored nje gore u Kolinton Delu, tamo gde se reka rušila preko brane, a otac ju je učio kako da baca pljosnato kamenje tako da odskakuje od površine, što nikad nije uspela da postigne. Njena majka je pak ležala na kariranom izletničkom ćebetu i pušila šaljući oblačke dima prema nebu. „Mamice, ličiš na vulkan. Na vulkan.“ Sećala se svojih reči, čak i posle ovoliko vremena, baš kao što se sećala da se primedba nije dopala majci. Izabel se tada osećala povreñeno i iznenañeno, jer nikad nije bila u stanju da podnese ljutnju ili razočaranje roditelja.

Uputila se stazom koja je vodila iza Inverlitske kuće, koja je stajala nasred Bašte okružena drvećem. I opet su tu bile uspomene – ovog puta kako su je doveli da vidi izložbu u vreme kad je zgradu koristila Škotska nacionalna galerija savremene umetnosti. Došla je sa školom i odveli su ih da pogledaju izložbu En Redpat. Njihova nastavnica likovnog, gospoña Maklaren, koja je verovala da je Sezan uticao na sve pomena vredne umetnike dvadesetog veka, pronašla je, dosledno sebi, znake toga i na slikama Redpatove. „Opet Sezan“, rekla je tada. „I Matis. Bila je pod uticajem obojice, naravno, kao i toliki drugi. Pogledajte boje na ovim slikama, devojke. Obronak. Staza. Zar vas ne navode da pomislite na Sezanar“

Godinama nije pomislila na gospoñu Maklaren. Taj odlazak u galeriju je sve dosad bio odsutan iz njenog pamćenja i premda se sećala nastavnice likovnog i njenih reči, nije mogla da se seti koje su školske drugarice tada bile s njom. Na tom mestu nalazila se praznina. Za dvadeset godina, hoće li biti zaboravljeno zašto je danas

došla ovde i šta treba da se desi? Verovala je da hoće. Potom je razmišljala dalje: za dvadeset godina Čarli će biti pri kraju svojih studentskih dana – mladi čovek na pragu karijere. Nije mogla to da zamisli, niti je mogla da zamisli kako će se osećati, premda će biti isto kao i sa svima ostalima u sličnim okolnostima. Barem je to bila uteha: razdvajanje i gubitak su nešto kroz šta svi prolaze; bol je zajednički i zato je možda lakši.

Prilazila je staklenicima. Pogledala je na svoj sat: tri minuta do jedanaest. Tamo nije bilo nikog i načas se upitala da se možda Minti ne poigrava njome šaljući je u uzaludnu potragu i trošeći joj vreme uzalud; ima neuravnoteženih ljudi koji rade takve stvari. Pogledala je iza sebe, niza stazu kojom je došla od Inverlitske kuće. U daljini, žena u jarkocrvenom sakou gurala je kolica s malim detetom. Dete je imalo nekakvu kapicu, a žena šešir sa širokim obodom na glavi. Ako Džok Dandas sada naiñe, mogao bi pomisliti da je ta žena Minti, a to dete Roderik; lako bi mogao pomisliti baš to.

Ponovo se okrenula i videla da se vrata jednog od staklenika otvaraju iznutra. Izašao je muškarac i zatvorio vrata za sobom. Nije bio daleko i Izabel je videla da je visok i tamnokos. On je načas pogledao u nju, a zatim u ženu na stazi iza nje. Zmirkajući, jer je sunce bilo jako, zagledao se u drugu ženu, za trenutak nesiguran.

Izabel je sada bila sigurna, a nalazila se dovoljno blizu da bi mu se obratila. „Ne, to nije ona.“

Beše mu prišla sa strane i on se naglo okrenuo. Izabel se osmehnula. „Ona žena tamo nije Minti.“ Čovek je bacio zbunjen pogled u pravcu one žene i

potom ponovo pogledao u Izabel. „Izvinjavam se: vi ste...“ Izabel se zagledala u Džokov upečatljiv profil. Naravno

da se Minti zaljubila u njega. ,Ja sam Izabel Dalhusi“, rekla je. „Ja sam... Mintina prijateljica.“

Džok načas nije reagovao. Zatim se namrštio. „Nešto nije u redu? Je l’ Roderik dobro?“

Izabel ga je razuverila. „Sasvim je dobro. Došla sam umesto Minti, to je sve.“

Džok je isprva bio miran, ali je sada počeo da izgleda nervozno. „Slušajte, ne želim da budem nepristojan, ali trebalo je da se nañem s Minti. Stvarno ne vidim zašto...“

Izabel ga je prekinula. „Minti je veoma uznemirena“, rekla je. „I želela bih da popričamo o tome.“

Odmahnuo je glavom. „Ne vidim kakve veze išta od ovoga ima s vama.“

„Zamolila me je da porazgovaram s vama. Želi da vas zamolim da prestanete.“

Pogledao je u nebo. „Izvinjavam se, ali to zaista nije vaša stvar.“

U pravu si, pomislila je Izabel. Sasvim sigurno nije moja stvar. Ali nije to rekla. Nije joj se dopao Džokov stav. Bio je to stav siledžije, a siledžijama se nikad ne sviña kad se neko umeša u njihove programe zastrašivanja.

Duboko je uzdahnula. „Slušajte, gospodine Dandas. Zašli ste na veoma opasan teren, da znate.“

Njena primedba ga je očigledno zatekla. Zinuo je da nešto kaže, ali nikakav zvuk nije mu izašao iz usta. Izabel je rešila da iskoristi dobijenu prednost; sad se već osećala samopouzdanije.

„Nemate nikakvog prava“, počela je. „Nemate nikakvog prava da radite to što radite. Trebalo bi da se smatrate srećnim što se Minti dosad već nije obratila policiji.“

Džokov iznenañeni izraz sada je prerastao u zapanjenost. „Policiji? Zaboga, o čemu govorite? Kakve veze ima policija s mojim pokušajima da vidim svog sina?“

Zaustavio se, kao da je odao nešto što nije nameravao da otkrije.

„Znam da je mališan vaš sin“, tiho je rekla Izabel. „Znam to.“

„Pa eto, onda, pomislio bih da imam prava da ga viñam.“ U njegovom glasu osećao se natruh drskosti.

„Ali nemate prava da zastrašujete Minti“, suprotstavila mu se Izabel. „Preteći telefonski pozivi. Slanje venca na kućnu adresu.“

Džokov zapanjeni izraz se vratio. „Molim!“ Podigao je glas. „Šta to pričate?“

Izabel je smesta bilo jasno da je njegovo iznenañenje iskreno, i ta spoznaja ju je sasvim smela. Smesta je došla do zaključka: Džok nije taj koji zastrašuje Minti – to je jasno. Ili to, ili je izvanredno dobar glumac.

„Zaboga“, ljutito je rekao. „Recite mi o čemu to govorite.“ Žena koja je nailazila stazom sada više nije bila daleko i Izabel je pomislila da verovatno može da ih čuje. Pokazala je glavom u pravcu vrata staklenika. „Čujte, možemo li da uñemo tamo?“ Još uvek ljut, Džok je promrsio da se slaže i ušli su u staklenik. Toplina dana značila je da je unutra bilo neprijatno vruće, uprkos tome što su se automatski prozori otvorili koliko god je to bilo moguće. Uz to, vazduh je bio prožet teškim, slatkastim i prilično neprijatnim mirisom biljaka u cvatu.

„Hajde da odemo do druge strane“, rekla je Izabel. „Možemo da razgovaramo.“

„I možete mi objasniti šta ste tačno maločas hteli da kažete.“ Ljutnja u Džokovom glasu nije se u meñuvremenu nimalo ublažila.

Izabel mu je rekla da je Minti ubeñena kako on pokušava da je natera da mu preda starateljstvo nad Roderikom. „Je li to tačno?“ upitala je. „Pokušavate li?“ Razmišljala je kako će glasiti odgovor.

Kao da je optužba iznenadila Džoka. „Naravno da ne. Naravno da ne radim ništa slično. Blagi bože, za koga me smatrate? Pobogu, pa ja sam advokat.“

Izabel ponovo nije ni najmanje sumnjala u iskrenost njegovog negodovanja. „Izvinite“, rekla je. „Bila sam u zabludi. Ne optužujem vas ni za šta.“

Džok je bez reči prihvatio izvinjenje. „Želim samo da ga viñam. To je sve. Pri tom ne želim da joj razorim brak

niti išta slično. Zato pokušavam da ga viñam diskretno – kako njen muž ne bi ništa saznao.“

Izabel je odmahnula glavom. „U redu. Ali sigurno vam je jasno da to neće ići. Pre ili kasnije, dete će pomenuti nešto ocu...“

Žurno se ispravila. „Pomenuće Gordonu da odlazi s majkom da se vidi s nekim muškarcem. Zar ne shvatate? I šta onda?“

„Palo mi je na pamet“, rekao je Džok. „Rekao sam Minti da se ti sastanci mogu opisati kao poslovni. Ja sam advokat. Lako bih mogao poslovati s njenom bankom.“

Izabel je to zvučalo sasvim neverovatno i upitno ga je pogledala. „Stvarno? Stvarno mislite da bi to bilo verodostojno? A koja je svrha? Koja je svrha upoznavanja s tim mališanom, kad znate da, na duge staze, od toga ne može biti ništa? On vas nikad neće smatrati ocem.“

Džok je ćutao. Samouvereni, prilično arogantan izraz od pre nekoliko časaka beše uzmakao pred nečim sasvim drugačijim. Sada je tu bio izraz poraza – izraz tuge.

„Nadao sam se“ tiho je rekao. „Nadali ste se? Čemu?“ Nije odgovorio. Izabel je odlučila da pokuša. „Zašto ne možete

jednostavno prihvatiti? Zašto ne možete reći sebi da Roderik možda jeste vaš sin, ali je u stvarnosti njen – i Gordonov? Nañite drugu. Dobijte sina. Onog kog ćete moći da podižete, a ne da ga viñate kradom, kao da ste nekakav zločinac.“

Sada su stajali pokraj tropske puzavice koja je imala duguljaste pipke i čudne bokaste cvetove. Izabel se nije dopadao miris tog cveća, nejasno mesnat, s blagim zadahom strvine.

Džok ju je pogledao pravo u oči i videla je bol u njegovom pogledu. „Je li vam možda palo na pamet da ne znate o čemu govorite? Izvinite na otvorenosti, ali da li vam je ta mogućnost pala na pamet?“

Izabel je spustila pogled; nije bila raspoložena za raspravu. Kad se vrati kući, nazvaće Minti i reći joj da joj uopšte nije drago što ju je umešala u čitavu ovu rabotu. Pretpostavljala je, naime, da je Minti govorila istinu kad joj je rekla za Džokovo nezgodno ponašanje, ali sad joj se činilo da je Minti preterivala – u najboljem slučaju – ili čak lagala.

„Ne mogu da imam drugo dete“, iznenada je rekao Džok. „Lani sam imao orhitis. Znate li šta je to?“

Bila je zatečena. Znala je.25 Polako joj je postajalo jasno. „Ljudi olako shvataju zauške“, rekao je. „Čak i sam naziv zvuči pomalo šaljivo. Ali su smrtno ozbiljne – barem u nekim slučajevima. A ja sam jedan od tih slučajeva. Ne mogu imati dece. Nikad više.“

Izabel je oborila pogled. Provela je s Džokom možda desetak minuta, a celokupno njeno poimanje situacije bilo je dovedeno u pitanje. Ne samo da je sad sumnjala da je kampanja o kojoj je Minti govorila samo umišljena nego je i shvatila zašto Džok očajnički pokušava da ima nekakav odnos s Roderikom – dovoljno očajnički da smisli apsurdan i nerealan plan da barem povremeno viña dečaka. Bila je zbunjena, kao da je upala negde gde stvari nisu baš onakve kakve su joj rekli da jesu. Bilo je razumljivo, naravno, što se osećala tako, i vrlo uznemirujuće; upravo se zato ljudi tako grčevito drže svojih uverenja o svetu.

Uzela je Džoka ispod ruke. „Izvinjavam se“, rekla je. „Možda sam pogrešno razumela situaciju. Izvinite, molim vas.“ Krenuli su natrag prema vratima staklenika.

„Šta ćete da uradite?" upitao je Džok. „Nazvaću Minti i reći joj da joj ni na koji način ne

mogu pomoći“, rekla je. „Drugim rečima, povući ću se.“ Džok je osujećeno odmahnuo glavom. „Zar ne možete

nešto učiniti? Možete li je ubediti da sagleda ovo s moje tačke gledišta?“

25 Zapaljenje semenika. (Prim. prev.)

Izabel nije bila sigurna kako da mu odgovori. Činilo joj se da se situacija ne može razrešiti na način koji bi dozvoljavao kompromis. Ako Džok otvori karte i preduzme pravne mere kako bi dobio pristup Roderiku, to bi moglo rezultirati raspadom Mintinog braka s Gordonom, što teško da bi je navelo da deli Roderika s njim. A ako bi Gordon oprostio Minti neverstvo, to bi možda pomoglo Minti ali ne i Džokovom zahtevu da viña dečaka, budući da je bilo teško zamisliti da Gordon pristane da dozvoli da neki drugi muškarac razvija odnos s Roderikom, čak i ako je taj drugi muškarac dečakov pravi otac. Zašto bi? Ukoliko bi pak slučaj dospeo na sud, sudija bi skoro sigurno zauzeo stav da je u Roderikovom najboljem interesu da ostane s Minti i muškarcem koga je vaspitan da smatra ocem. Džok je u svakom slučaju bio osuñen da izgubi.

Bilo bi najjednostavnije da se sasvim isključi iz svega, da opere ruke od njih oboje. Umalo je to i uradila; ali ne sasvim. Opet je tu bio problem moralne blizine: ovaj čovek koji je stajao pred njom nije joj bio stranac u moralnom pogledu – molio ju je za pomoć i nije ga mogla odbiti. Jednostavno nije mogla. „U redu, razgovaraću s njom“, rekla je. „Ali zaista ne vidim nikakvo rešenje koje će vam pomoći.“ Kad su prošli kroz vrata, zaćutala je. Sada, na suncu, osećajući se svežije i prijatnije nego u veštačkoj toploti staklenika, rekla je: „Gospodine Dandas, mislim da ćete možda morati da prihvatite da Roderik nikad ne može biti vaš.“

Buljio je u nju. U njegovom ponašanju sada više nije bilo ničega odlučnog ili samouverenog. Izgledao je kao osuñenik. A Izabel je zbog toga bila samo još više sigurna: ovo nije čovek koji ikom preti.

„Znate li kako se osećam?“ upitao ju je. Glas mu je bio tih i nesiguran.

„Mislim da znam“, odvratila je Izabel. „Kao da sam mrtav“, rekao je.

Govorio je tiho, svaka reč isklesana s potpunom jasnoćom. Naravno da je bio u pravu – takav gubitak navodi čoveka da se oseća upravo tako. Zaustavite sve satove, kao što je rekao VHO u onoj svojoj pesmi punoj jada. Da, baš tako bi se osećala kad bi neko došao i rekao joj: „Više nikad ne smeš videti Čarlija.“

Nije joj padalo na pamet ništa što bi mogla reći na to i, štaviše, nije ni htela; svako ublažavanje onoga što je rekao bilo je nepotrebno. Osećaj iza poistovećenja sa smrću bio je savršeno životan. Ovaj siroti čovek je strašno pogrešio što se uopšte spetljao s Minti Ohterloni; nepromišljena veza zbog koje se sada kajao. A onda je urodila ovim strašnim, bolnim posledicama. Ali, ko je tu koga zaveo? Ona njega, zamišljala je Izabel; bio je za nju zabava, kako već muškarci umeju da budu za žene-grabljivice, malo raznolikosti da joj ublaži dosadu života s uglednim – i bogatim – Gordonom. A sad je imala posledicu toga, mališana koji očigledno uživa beskrajnu ljubav svoga biološkog oca kome je, kroz njega, bila data vizija očinstva, samo da bi mu bila naglo oteta.

Izabel je oduvek smatrala da se većina problema može rešiti tako što će se reći istina. Ovaj, meñutim, nije spadao u takve. Nije videla nikakvo drugo rešenje osim da se Džoku uskrati pravo na ljubav koju gaji prema svome sinu. Priželjkivala je da pronañe nekakve reči utehe za njega, ali nije mogla. Nije ih bilo.

Smatrala je da je za sve kriva Minti. Ona je nanela bol ovom čoveku, tako što se nesmotreno upustila u vanbračnu vezu. Zastala je. Razume se da je i Džok odgovoran: za svaku vezu, najzad, potrebno je dvoje – samo su potpuni narcisi kadri da se zaljube u sebe. Ovde je, meñutim, bilo lako zamisliti Minti kao sirenu koja je namamila Džoka na stene. Ona je, dakle, bila kriva za to i, kad smo već kod toga, nije imala nikakvog prava da uvuče u sve to Izabel, svojim izmišljotinama o pretnjama i opasnosti.

Izabel će razgovarati s njom i odlučno oprati ruke od cele ove rabote. Džejmi je bio u pravu – opet. Ne bi smela da se meša u tuña posla, pogotovo kad se druga osoba ispostavi kao manipulativna i nemilosrdna, spremna da iskorišćava ljude gde i kad joj odgovara. Džejmi je bio u pravu u još jednom pogledu. Minti mu se nikako nije dopadala; kako je samo bio pronicljiv, kako ju je dobro procenio. Minti Ohterloni, zaključila je sada, spada u ljude koji ne rade ništa drugo osim što svakim svojim postupkom stvaraju nevolje u životu drugih ljudi. A s takvima se na kraj može izaći samo tako što ćeš im se sklanjati s puta, što ćeš ih izolovati, kao što se nosioci opasne zaraze moraju sprečiti da izañu u grad i rašire svoje klice. Ali ko će zaustaviti Minti Ohterloni? Izabel!

Krenula je u nameri da završi sastanak sa Džokom. „Razgovaraćete s njom?“ U njegovom glasu je bilo

zebnje. Potvrñno je klimnula. „Hoću. Ali, kao što sam rekla,

ne vidim da to može išta promeniti.“ „Ali, molim vas, ipak uradite to. Molim vas.“ „Hoću. Rekla sam da hoću.“ Zastala je. Minti joj je

rekla da mu ponudi novac; sad je to izgledalo sasvim nepotrebno, i sasvim neprimereno. A opet, bilo je tu, u pozadini, i možda će pokrenuti situaciju s mrtve tačke; nikad se ne zna.

„Ima još nešto“, rekla je. „Ne znam da li bi uopšte trebalo da pominjem ovo. Možda ćete se uvrediti. Podozrevam da hoćete.“

„Šta je to?“ „Novac. Rekla mi je da će vas... da će vas obeštetiti

ako se odreknete zahteva u vezi s Roderikom.“ Stajao je sasvim nepomično; nije se pomerao. Ali bilo

joj je jasno da se u njegovom umu nešto dešava. Okrenuo je glavu.

„Žao mi je što sam to i pomenula“, rekla je.

Slegao je ramenima. „Vi ste izaslanik. Advokat sam i znam da ponekad, kad nekoga zastupate, morate reći nezamislive stvari.“

Odahnula je shvativši da ne izgleda ljut. Ali, ako nije ljut, o čemu je razmišljao kad mu je iznela ponudu?

„Minti je pomenula cifru od pedeset hiljada funti“, nastavila je.

Nije je pogledao u oči. Gledao je u žutu orhideju, sada u punom cvetu: blesak zlata. Znači, novac nas sve pokori, pomislila je Izabel; svi smo, znači, podmitljivi.

11

Izabel je nastojaia da ne razmišlja o Kristoferu Dovu, ignorišući ga onako kao što čovek studiozno izbegava da gleda u preteći kišni oblak uočen za vreme šetnje po prirodi. Meñutim, takvo samozavaravanje donosi samo privremeno olakšanje i znala je da će pre ili kasnije morati da mu odgovori na pismo i optužbu koju je sadržavalo. Nije po prirodi bila od onih koji izvrdavaju i nateraće sebe naposletku da to uradi, ali činilo joj se da jednostavno ima previše neprijatnih ili osetljivih dužnosti koje čekaju da budu obavljene.

Moraće da piše Kristoferu Dovu; moraće da razgovara s Minti Ohterloni; moraće da kupi veridbeni poklon za Ket i uloži dodatni napor da joj se Bruno dopadne; moraće čak da pogleda Naftu, kako bi mu mogla reći da ga je videla na ekranu. Dopašće mu se to, pomislila je Izabel, i to bi mogao biti način da izgrade nekakav odnos, što je znala da mora. Morala je tako mnogo toga, a većinu je, izgledalo joj je, činilo ono što nije istinski želela da uradi. Mada nam je život uglavnom takav: radimo ono što po svoj prilici ne bismo radili kad bismo mogli da biramo.

Razmišljala je o ovome dok je narednog dana sedela za svojim pisaćim stolom. Džejmi beše uhvatio rani jutarnji voz od Hejmarketa do Glazgova, da bi svirao na snimanju – unosan posao koji je povremeno iskrsavao i u kojem je uživao. Grejs je odvela Čarlija u šetnju duž Morningsajd rouda, gde je usput mogla da obavi i nabavku za domañnstvo, što je Izabel ostavljalo dovoljno vremena da pregleda poštu koja se beše opet nagomilala na stolu. Meñutim, samo što je počela, zazvonio je telefon.

Poigravala se načas pomišlju da se ne javi. Bio je divan, taj osećaj ignorisanja telefona, osećaj slobode gotovo

grešan u svojoj silovitosti. Zašto, upitala se, moramo da budemo robovi ovakvih naprava?

Gledala je u telefon na svom stolu, boreći se s iskušenjem da ga ostavi da zvoni sve dok ne ućuti sam od sebe. Koliko će puta pozvoniti dok se to ne desi? Ako Džejmi zove, pustiće ga da zvoni i zvoni, zato što zna da je ona tu negde u kući. Ali ako je neko nepoznat, možda će pozvoniti samo pet ili šest puta dok ta osoba ne odustane.

Posle osmog puta, pružila je ruku i digla slušalicu. „Gospoñice Dalhusi?“ Taj muški glas je čula i pre, ali već neko vreme nije i

nije mogla da se seti odakle ga zna. „Ovde Letis.“ Prstima je jače stisnula slušalicu. Pa da, to je to: ti

precizni, tako pedantni tonovi bili su joj poznati zato što je ovo bio profesor Letis, nekadašnji predsedavajući izdavačkog odbora Revije, profesor filozofije morala, autor Neumornog zivljenja i, što je najvažnije od svega, prijatelj i mentor Kristofera Dova.

„Milo mi je što vas čujem, profesore Letis.“ Reči su izašle pre no što je stigla da ih spreči. Bila je to laž i nije trebalo da ih izgovori. Nije joj bilo drago što čuje profesora Letisa – nikad joj nije ni bilo drago. Letis; kakvo komično ime, pomislila je. Siroti Letis: njegova salata je davno pojedena. Osmehnula se; potajna šala, pa makar i blaga i detinjasta, sve je činila mnogo lakšim.26

„I meni je milo što razgovaram s vama, gospoñice Dalhusi.“

Ma nemoj? „Slučajno sam u Edinburgu, znate“, nastavio je Letis. Izabel se trudila da zvuči entuzijastično. „Pa to je baš

prijatno iznenañenje. Hoćemo li se videti?“ Nije želela da se vidi s njim, ali smatrala je da mora to

reći. „Pričinilo bi mi veliko zadovoljstvo“, rekao je Letis. „Danas držim predavanje. Odsek za filozofiju na

26 Lettuce je engleska reč za zelenu salatu. (Prim. prev.)

univerzitetu organizuje seriju seminara, pa su me ljubazno pozvali da doñem i kažem nešto o svojoj novoj knjizi o Hačisonu.“

Izabel je zastao dah. „O Hačisonu?“ Shvatajući da zvuči iznenañeno, ona se ispravi. „Nisam znala da radite na njemu. Razume se, znam za vaše interesovanje za Hjuma.“

Profesor Letis se zakikotao. „Da. Bilo bi logičnije, naravno, preći s Hačisona na Hjuma. Išao sam obrnutim redom. Šta da se radi. Nego, evo šta sam hteo da kažem: da li nekim slučajem imate vremena da se nañemo na ručku? Znam da je ovo poziv u poslednjem trenutku, ali pomislih da nije zgoreg da pitam.“ Izabel je pogledala na svoj sat. Bilo je skoro jedanaest i celog prepodneva nije uradila takoreći ništa. Ako sad izañe na ručak, za pisaćim stolom se po svoj prilici neće ponovo naći sve do dobrano posle dva, kad će se Čarli probuditi iz svoje popodnevne dremke i kad će joj biti draže da provede vreme s njim. Sledeći broj Revije moraće za šest nedelja da bude spreman za štampu, što znači da...

„Zaista se nadam da možete da odvojite vremena“, navaljivao je Letis. „Moram da porazgovaram s vama o nečemu zaista važnom.“

Izabel se ukrutila. Sada će teško moći da odbije Letisov poziv, budući da je znala da joj o nečemu važnom neće govoriti telefonom. Bio je takav i dok je predsedavao izdavačkom odboru, aludirajući na informacije koje su mu bile poznate ali koje niko drugi nije znao ili im nije imao pristupa. „Priča kao da je šef Tajne obaveštajne službe“, šapnula je kolegi na godišnjem sastanku odbora Revije.

„Možda bi trebalo da ga nazovemo C“, došao je odgovor. „Ili M, ili kako god se već ti ljudi zovu.“

„L“, prošaputala je Izabel. L je tako dobro pristajalo Letisu, baš kao što bi čovek pomislio da bi D pristajalo Dovu – ali ne pristaje mu. Kristofer Dov je, po Izabelinom mišljenju, bilo savršeno ime; imalo je trolopovski prizvuk, po svemu kao skrojeno za onoga ko ga nosi, baš kao ime

Obedaje Sloupa.27 Oduvek joj se činilo da ljudi nekako izrastu u svoje ime, baš kao što dovedemo do ostvarenja samoispunjavajućeg proročanstva čim shvatimo da se odnosi na nas. Možda je Obedaja Sloup postao spletkar zato što su njegovi drugovi iz detinjstva očekivali da on to bude. Profesor Letis je u detinjstvu zacelo bio predmet sprdnje drugih dečaka – srećnih dečaka koji se nisu zvali ni po kakvom povrću – ni zbog čega drugog do zbog svog neobičnog prezimena, i možda mu se zbog toga karakter razvio onako kako jeste. Bila je ubeñena da uvek postoji razlog za nevaljalstvo – razlog koji se može naći u učionici ili na dečjem igralištu, ili još ranije, u kolevci, kad majka nije pružala ljubav ili je otac uskraćivao odobravanje, ili se dogodilo nešto drugo kobno i nesrećno. Neizbežno postoji objašnjenje za hladnoću srca koja godinama kasnije ume da ima tako pogubno dejstvo. Daj bože da se to nikad ne dogodi Čarliju, pomislila je. Daj bože da nikad ne bude voljen premalo... ili previše.

„Jeste li tu?“ upitao je Letis, donekle džangrizavo. „Da, tu sam. I da, biće mi drago da se nañem s vama

na ručku.“ „Odlično“, rekao je Letis. „Nešto lako, čini mi se, ako

mislim da valjano predstavim Hačisona danas posle podne. Salata, možda.“

Izabel nije odolela iskušenju. „Sasvim odgovarajuće“, rekla je.

Letis nije primetio. „Odlično“, rekao je prilično ravnodušno i, nakon što su se dogovorili gde će se naći, završili su razgovor.

Telefon je skoro odmah opet zazvonio. Ovog puta je to bio Džejmi, koji se nalazio na pauzi za kafu na polovini snimanja i želeo je da ćaska. „Ovaj dirigent je gonič robova“, rekao je ispod glasa. „Dobili smo osmominutnu pauzu. Osam minuta!“

27 Obedaja Sloup je lik iz romana Barčester Tauers, Entonija Trolopa.

(Prim. prev.)

Izabel je promrmljala nešto saosećajno i rekla mu za malopreñašnji poziv. „Nikad nećeš pogoditi ko mi je maločas telefonirao“, rekla je. „Profesor Letis. Pozvao me je na ručak.“

Džejmi se nasmejao. „Možda je okrenuo novi list.“ Izabel se osmehnula. Ima nečega veoma ohrabrujućeg

u blagom humoru; izvlači napetost iz situacije, ponovo nas čini decom. Ali takav humor moguć je samo kad ga delimo s najbližim prijateljima ili onima koje volimo; oni uvek znaju da umete i bolje. „Siroti profesor Letis“, rekla je.

„Nemoj ga politi hladnom vodom“, rekao je Džejmi. „Tvojih osam minuta je dosad sigurno isteklo“, odvratila je Izabel.

Našli su se u Taueru, prilično skupom restoranu

smeštenom na poslednjem spram Škotskog kraljevskog muzeja. Izabel je predložila ovo mesto zato što je volela pogled koji se odatle pružao na krovove Grasmarketa i Dvorca iza njega. A uz to, kao što je jednom rekla Džejmiju: „Kad se nalaziš na ručku s nekim s kime se ne osećaš lagodno, važno je da imaš u šta da gledaš, slažeš li se?“

„Ja se slažem skoro sa svime što ti kažeš.“ Džejmi je načas zaćutao pre no što je dodao: „U granicama razuma. A ponekad čak i s čudnim opaskama kao što je ta.“

„Ali ozbiljno ti govorim“, pobunila se Izabel. „Kad sediš s nekim i pogledaš ga u oči, bivaš uvučen u njegovu sferu. Osim ako ne možeš da smisliš neku bolju reč za to.“

„Za sferu?“ „Da. Suština? Duša? Biće?“ Džejmi je razmislio. „Čini mi se da sfera to izražava.“ „Dakle“, nastavila je Izabel, „moraš biti u stanju da

pobegneš. Zato je važan sto sa pogledom.“ Gledala je Džejmija dok je govorila, a on joj je

uzvraćao pogled. Primetila je da njegove oči, koje su bile boje lešnika, imaju u sebi pegice druge boje: zelene. Imao je blage oči. Neko – Izabelina prijateljica – opisala je

jednom Džejmijeve oči kao škotske. Pa naravno, rekla je na to Izabel; Džejmi je Škotlanñanin od glave do pete. Nisam na to mislila, odvratila je prijateljica. Htela sam da kažem da postoji odreñena vrsta pogleda kojim će te često pogledati u Škotskoj, u kojem su oči, pa eto, skoro prozračne. Pogledaš kroz njih i vidiš nešto drugo – vidiš celu zemlju, razreñenu svetlost Škotske. Znaš našu svetlost, koliko je razreñena; znaš naše boje.

Podigla je pogled sa stola. Prva je stigla, a sad je u restoran ulazio i profesor Letis, stojeći na vratima, kratkovido zagledajući naokolo. Podigla je ruku i mahnula, ali nije je video; ali zato ju je video konobar koji je stajao pored Letisa i pokazao mu gde Izabel sedi.

„Zaista odličan izbor“, rekao je Letis sedajući. „Nisam znao za ovaj restoran.“ Rekao je ovo skoro optužujućim tonom, kao da bi on trebalo da zna za restorane, a ne Izabel.

„Da, baš je fino ovde, zar ne? Dopada mi se pogled. Jeste li ga videli?“

Letis se okrenuo u svojoj stolici i pogledao preko Ulice Čembers. „Krovovi“, rekao je.

Izabel nije znala šta da kaže na to. Dodala mu je jelovnik, a on je namestio naočari malo bolje kako bi ga pročitao. „Moj želudac više nije što je nekad bio“, rekao je. „Zaključio sam da podnosim vrlo malo u vreme ručka.“

Razmislila je o reči koju je upotrebio: podnositi. Većina ljudi jede; moraš biti grdno uzvišen pa da podnosiš.

„Ne valja kad se čovek prejede“, rekla je. Mogla je da kaže pretovari, razmišljala je, ali to bi zvučalo veoma čudno, imalo bi više veze sa prevozom nego sa jelom.

„Osmehujete se.“ Letis je zurio u nju. Uočila je njegov pomalo gadljiv

izraz, kakav imaju neki krupni ljudi; izbirački izraz koji iz nekog razloga deluje u neskladu s njihovom veličinom.

„Misao mi je proletela kroz glavu“, rekla je. „Imam taj običaj da razmišljam o igrama reči. Zar ne uhvatite sebe

ponekad kako odlutate – odvuče vas neka čudna mala pomisao?“

Nabrao je nos. „Ne, nikako ne mogu reći da hvatam sebe u tome.“

„Pa dobro, možda je to nešto svojstveno nama ženama.“

Letis se osmehnuo. „Dobro je da ste to rekli vi, a ne ja. Ovih dana je, izgleda, nedopustivo da muškarci iznose opšte opaske o ženskom načinu razmišljanja. Ne i obrnuto, naravno. Vi žene možete o muškarcima reći šta god hoćete.“

Izabel je morala da prizna da je to istina, premda joj se nije dopalo da je čuje iz usta profesora Letisa. Beše primetila da se ograničenja u vezi s primedbama te vrste odnose, kako izgleda, samo na muškarce. Žene smeju sasvim slobodno reći da muškarci nisu kadri da rade više stvari odjednom, na primer, ali muškarci ne smeju reći kako žene ne umeju da voze u rikverc isto tako dobro kao oni. A ako to ipak kažu, smesta bi ih optužili za snishodljivost ili za seksizam, ili za neki drugi neoprostivizam. Shvatila je da je to kontekstualno; ne sudi se samo o onome što se govori nego i o onome što se govorilo. Dakle, ono što muškarci sada kažu stavlja se u kontekst onoga što su govorili ranije i onoga što su ranije radili, takoñe, a što je neretko bilo omalovažavanje žena i sprdanje na račun njihove vožnje u rikverc. Pri tom su reči žena, koje retko omalovažavaju muškarce – osim u nekakvim amazonskim fantazijama – osloboñene ovog kontekstualnog prtljaga. Znači da se o motivima iza muškarčevih reči sada sudi u svetlu onoga što su muškarci nekad uobičajeno mislili.

A opet, to je sigurno isto tako pogrešno kao reći da za osobu sa kriminalnim dosjeom postoji verovatnoća da će ponovo počiniti delo za koje je sada optužuju. Postoje pravila o iznošenju dokaza, osmišljena kako bi, u ime obične pravde, sprečila upravo donošenje takvog zaključka. Prema tome, profesor Letis je bio u pravu što se

ovoga tiče; jeste nepravedno, ali nije bila sigurna da želi to da prizna, barem ne Letisu.

„Pa, smete, zar ne?“ izazivao ju je Letis. „Smete da kažete šta god hoćete, a mi ne smemo. Ja, na primer, ne smem da kažem kako je nauka pokazala da postoje stvarne razlike izmeñu muškog i ženskog mozga, i to u načinu na koji muškarci i žene reaguju na uznemirenost ili doživljavaju umetnost. Ili čak u tome kako voze u rikverc.“ Nasmejao se na ovaj poslednji primer; nasmejao se.

Shvatila je da Letis ovde govori u ime muškaraca – u ime čitave klase muškaraca. To je bilo krajnje prepotentno. A da li velika većina muškaraca, upitala se, želi da ljudi poput Letisa govore u njihovo ime?

„O, ne znam. Mislim da posle razdoblja nepravednog tretmana – ili čak ugnjetavanja – doñe vreme kad se sreća preokrene, da tako kažem. Žrtve ranije nepravde dobiju malo više prostora da se razmahnu, čini mi se.“

Letisove usne bile su neodobravajuće stisnute. „Dva zla ne čine dobro, gospoñice Dalhusi. Jednostavna izreka, ali primenjiva, zar ne, na mnoge savremene oblike društvenog manevrisanja.“ Oduvek ju je zvao „gospoñice Dalhusi“, a ta formalnost je, kako se činilo Izabel, bila namenjena da isključuje. U njegovim očima, nije bila koleginica; nije bila muškarac, s kojim bi se osećao lagodno. To je jednostavno bilo to. I, dabome, zamerao joj je što je kupila Ronju i restrukturirala izdavački odbor; to što je bio isključen voljom jedne žene zacelo ga je mnogo pogodilo.

Izabel je pažljivo birala reči. „U prošlosti su se mnogi muškarci ružno ponašali prema ženama, profesore Letis. U mnogim delovima sveta još uvek se tako ponašaju. Omalovažavaju žene. Pokušavajtl da ih spreče da steknu obrazovanje, da dobiju ikakvu šansu.“

Letis je nestrpljivo slušao, a onda ju je prekinuo. „Ne i u ovoj zemlji, gospoñice Dalhusi. Ne i u ovoj zemlji.“

„Ma nemojte? Jeste li sigurni u to?“

Profesor Letis je lagano odmahivao glavom, iznerviran. „Takvo ponašanje je nezakonito. A ovde niko ne sprečava žene da steknu obrazovanje. Pogledajte ko se upisuje na univerzitete. Ovih dana, kad pogledam po predavaonici, vidim samo ženska lica. Tu i tamo nekog muškarca. Ali uglavnom žene.“

„Devojke prolaze bolje na prijemnim ispitima“, blago je rekla Izabel. „Izgleda da su bolje osposobljene.“

Letis se još više iznervirao. „To je zato što su sada dečaci zakinuti“, rekao je. „Teraju ih da se osećaju inferiorno.“

Pored stola se pojavio konobar. Izabel je odahnula; koliko god joj profesor Letis nije bio drag, nije želela da se svaña s njim.

Moram se potruditi da mi ovaj čovek bude simpatičan, rekla je sama sebi; moram se potruditi da mi bude simpatičan, makar malčice.

„Sigurna sam da ste u pravu što se tiče dečaka“, rekla je. „Moramo učiniti nešto za njih. Ne, sasvim ste u pravu.“

Kao da je njena primedba ublažila Letisovu zlovolju. „Da, stvarno verujem da moramo. Doduše, to ne bi ni na koji način smelo da umanji naše napore što se tiče devojaka. Ali moramo učiniti nešto za dečake.“

Utvrdivši da se u pogledu toga slažu, poručili su ručak. „Ja ću ovu salatu“, rekao je Letis pokazujući stavku u jelovniku. „Koji su sastojci?“

Konobar se prignuo da pogleda koju je salatu odabrao. „Zelena salata“, rekao je. „Paradajz, maslinke i avokado.“

„Savršeno“, rekao je Letis. Izabel je takoñe poručila i konobar je otišao. Nekoliko

trenutaka su ćutali. A onda je Izabel progovorila: „Rekli ste da želite da porazgovarate sa mnom o nečemu.“

Letis je pogledao kroz prozor. Izabel je bilo jasno da izbegava njen pogled.

„Posredi je pomalo žalosna rabota“, rekao je Letis. „Svakako ne nešto u šta bih želeo da budem umešan.“

Izabel je čekala da nastavi. Još je gledao kroz prozor. A onda je pročistio grlo. „Kristofer Dov ukazao mi je na nešto uistinu žalosno“, rekao je. „Ja sam nisam bio toga svestan, ali on je – s pravom, moram reći – potegao to pitanje.“

Izabel je nepomično sedela. Tačno je znala o čemu je reč. Znači, Dov je umešao i Letisa; mogla je i misliti.

„Govorite o plagijatu“, rekla je. Letis je prebacio pogled natrag u restoran. Sada je

gledao pravo u nju i videla mu je oči s malim naborima tkiva ispod i iznad njih.

„Tačno.“ „Dobila sam od Kristofera Dova pismo u vezi s tim“,

rekla je. „Odmah sam se latila toga.“ „Latili ste se toga?“ Izabel je duboko uzdahnula. Osećala je kako je

obuzima napetost. Ovo je bila borba. „Da. Kao što je primereno u ovakvom slučaju, pisala

sam autoru i zamolila ga da objasni zašto odlomak o kojem je reč izgleda kao da je uzet iz tuñeg članka.“

„Znači, pisali ste tome... kako se ono zvaše?“ „Doktor Džons.“ „Pisali ste doktoru Džonsu.“ Izabel je osećala kako njena ozlojeñenost narasta. Šta

Letis ima s tim kako se ona bavi ovim problemom? Postoje utvrñeni načini za bavljenje optužbama za plagijat, ili bilo kakvim drugim optužbama, što se toga tiče, i Letis je to vrlo dobro znao. Godinama je bio predsednik izdavačkog odbora i za to vreme su morali da se pozabave ne jednom optužbom za plagijat.

„Pridržavala sam se uobičajene procedure“, iznervirano je odvratila. „Sigurno se sećate kako to ide. Pisala sam autoru i zamolila ga za komentar.“

„I?“ Izabel se ugrizla za usnu; ovo nije bila sudnica, a ona

nije bila svedok. „Odgovorio mi je i objasnio da je posredi čista slučajnost. Priznao je da je čitao članak drugog

autora i rekao da je vadio beleške iz njega. Rekao je da mora biti da je nenamerno preneo jedan ili dva odlomka u sopstveni tekst.“ Zastala je. Letis ju je posmatrao gotovo trijumfalnim pogledom. „Znate, to se lako desi. Pravite beleške i onda smetnete s uma da ste neke rečenice prepisali od reči do reči. Verovatno ste nekad to i sami uradili, znate.“

Letis je šmrknuo. „Tako nešto je krajnje neverovatno.“ „Stvarno?“ „Da. Izuzetno sam pažljiv u vezi s takvim stvarima –

kao što bi svako trebalo da bude.“ Izabel je oslonila dlanove na sto i taj gest ju je smirio.

„Prihvatila sam objašnjenje doktora Džonsa. A u sledećem broju objaviću kratku napomenu – u stupcu za ispravke – u kojoj će stajati da je njegov članak nenamerno sadržavao materijal čiji autor nije bio naveden, te da to sada ispravljamo. Cadit quaestio.“

„Cadit quaestio!“ uzviknuo je Letis. „Pitanje sasvim sigurno ne otpada, gospoñice Dalhusi. Cadit nihil! Ništa ne otpada.“ Izabel je zadržala hladnokrvnost. „Ne vidim šta drugo mogu da uradim, profesore Letis. Smatram da je to fer postupak.“ Letis je posegao u unutrašnji džep sakoa i izvukao presavijeni list papira. „Ma nemojte? Dakle, bojim se da se ne mogu složiti s tim, gospoñice Dalhusi.“

Izabel je zurila u papir. „Doktor Dalhusi, zapravo. Ja sam ipak doktor nauka, znate. Ali naravno da to znate.“

Letis nije obratio pažnju na ovo. „Bojim se da ću morati da zatražim vašu ostavku“, rekao je. „Znam da ste sada vlasnica Revije, ali Reviju u isto vreme čine i njeni čitaoci, a vi imate obavezu prema njima i prema široj filozofskoj zajednici i, da budem iskren, ne vidim kako možete ostati na položaju.“

Razmotao je papir i dodao ga Izabel. „Ovo je fotokopija pisma čoveka koji je napisao originalni članak – onaj koji je Džons plagirao. Reč je o pismu koje vam je napisao pre -pre – nego što ste objavili Džonsov članak. Videćete da vas upozorava da veruje da ga je Džons plagirao i traži da ne

objavite njegov članak. Ali vi znate šta u njemu piše, naravno, i pored toga što ste odlučili da se oglušite na njega.“

Izabel je preneraženo gledala u pismo. Bilo je adresirano na nju, videla je, a u njemu je pisalo ono što je Letis i tvrdio da piše. Ali nikada ga dosad nije videla; u to je bila sigurna.

„Možda je ovo pismo adresirano na mene“, rekla je. „Ali nikad ga nisam videla. Nikad.“

Letis se samozadovoljno smeškao. „Stvarno?“ Podigla je pogled s pisma. „Da. Stvarno. Dozvolite da

ponovim, za slučaj da niste čuli. Nikada dosad nisam videla ovo pismo.“

Letis je raširio ruke u gestu zbunjenosti. „Ili ste rešili da ne obraćate pažnju na njega? Zar vam se ne čini da je to zaključak do koga će ljudi doći?“

Izabel je zatvorila oči. Bila je svesna da se konobar vratio i da stavlja tanjire pred njih. Nije otvarala oči. Konobar se udaljio i pogledala je u svoj tanjir. Nije mogla ni da takne hranu, mada se Letis latio svoje salate.

„Ili je pismo falsifikat“, tiho je rekla, „ili, što je još verovatnije, jednostavno nije stiglo do mene. Mnogo se pisama gubi, a po adresi primećujem da mi je ta osoba pisala iz inostranstva. Znate, pisma iz inostranstva se još češće gube u pošti.“

Letis je potapšao usne ubrusom. „Kamo sreće da mogu da budem siguran kao vi“, rekao je. „U svakom slučaju, bojim se da će cela priča izgledati veoma neprijatno kad je Kristofer Dov iznese u javnost.“

Usledilo je ćutanje koje je potrajalo nekoliko minuta. Izabel je sasvim nepomično sedela; Letis je ponovo podigao ubrus i obrisao usta, sitničavo, gadljivo. Ugledala mu je na obrazu sićušnu kap salatnog preliva koju je ubrus promašio. Naposletku je progovorila.

„Nemam šta sebi da prebacim“, rekla je. „Postupila sam kako treba i govorim vam istinu kad kažem da nisam

primila to pismo. Ali očigledno mi ne verujete. To je sasvim jasno.“

Letis je slegao ramenima. „Nije stvar u tome da li vam ja verujem, gospoñice Dalhusi – stvar je u tome da li će vam čitaoci Revije i šira...“

„Filozofska zajednica“, dopunila ga je Izabel. „Tako je, da li će vam poverovati šira fiiozofska

zajednica. U tome je stvar.“ Izabel je duboko uzdahnula. „Reći ću vam šta ću da

uradim, profesore Letis.“ Osmehnuo se. Uživao je u svom trijumfu. „Molim

vas.“ „Pisaću toj osobi...“ Ona pokaza prema pismu. „Pisaću

i objasniću mu da nikad nisam primila njegovo pismo. Zatim ću mu reći da sam dobila uveravanja i izvinjenje od doktora Džonsa i da sam ih prihvatila,“

Letis ju je prekinuo. „Ne vredi“, rekao je. „Nije dovoljno. Vi ćete...“

Izabel ga je prekinula. „Ne, naravno da nije dovoljno. Slažem se. Pisaću i vašem prijatelju Kristoferu Dovu i obavestiću ga da sam nedavno otkrila zapanjujući slučaj plagijata u njegovom sopstvenom radu. Pojavljuje se u članku koji je objavio pre nekoliko godina. Na temu koristoljublja, štaviše. Sigurna sam da mu se nenamerno omaklo. Sve sam zapisala, od reči do reči, i poslaću mu to dok se vratim s ovog našeg ručka. Možda biste mogli prodiskutovati o tome s profesorom Dovom.“

Posmatrala je izraz na Letisovom licu. Videla je kako su se sitne oči razrogačile od zaprepašćenja; videla je kako mu se podbradak naglo opustio. Pogled joj je privukla kapljica salatnog ulja – još je bila tamo.

„Imate malo ulja na obrazu, profesore Letis“, rekla je. „Tamo.“

Kad je Letis usplahireno posegao za ubrusom, Izabel je uzela viljušku i latila se male porcije fetučina koju beše poručila. „A sad bismo možda mogli malo popričati o vašem prijatelju, profesore Letis.“

„O mom prijatelju?“ „Kristoferu Dovu. Znate, imajući na umu njegovu

reputaciju, oduvek mi je bilo čudno što ste vas dvojica tako bliski.“ Izgledalo je da je Letis povratio prisustvo duha. „On uživa odličnu reputaciju, gospoñice Dalhusi. Visoko mišljenje o njemu...“

„Imate vi“, uplela mu se Izabel u reč. „Tačno, ali zato vrlo malo drugih. Možda ne znate za njegovo kontroverzno prijateljstvo s mladom ženom kojoj je bio mentor na doktorskim studijama. Možda niste čuli da je spoljni ispitivač uložio prigovor univerzitetskim vlastima u vezi s tom disertacijom. Rekao je da je Dov petljao s njegovim izveštajem o disertaciji, tako što je malčice izmenio smisao nekih njegovih primedbi.“

„Ne mogu da verujem", rekao je Letis. „Možda su se našle jedna ili dve štamparske greške, ništa više od toga.“

„To je ono u šta je univerzitet odlučio da veruje“, rekla je Izabel. „Ali onda sam upoznala jednog njegovog kolegu, od koga sam saznala da mu je sekretarica odseka rekla da joj je Dov naložio da to uradi. A ona se suviše bojala za svoj posao da bi prigovarala.“

„Besmislica“, rekao je Letis. „Prostačko ogovaranje.“ Nabrao je nos. „I iznenañen sam što čujem da ga širite, gospoñice Dalhusi, mada možda i ne bi trebalo da budem.“ Pokušao je da odglumi izraz neodobravanja, ali nije uspeo. Deluje kao da ima problema s varenjem, pomislila je Izabel. Malaksao je.

Izabel je namotavala testeninu na viljušku. „Moram reći da sam razočarana time što, izgleda, niste spremni da prihvatite veoma očiglednu istinu o Kristoferu Dovu“, rekla je kao uzgred. „Pogotovo sad nakon što su me iz Kembridž juniversiti presa zamolili da im preporučim nekog dovoljno objektivnog ko bi ureñivao njihovo novo izdanje Hjumovih dela. Slučajno poznajem glavnog urednika tamo.“

Letis je prestao da jede. „Hjumova dela?“ „Veoma važan novi izdavački poduhvat“, rekla je

Izabel. „Pet tomova za deset godina. A svaki novi tom biće

propračen velikom konfereneijom. Blumington, u Indijani. Tel Aviv. Helsinki. Sijena. Sidnej.“

Posmatrala ga je. Sedeo je sasvim nepomično. „Prva se održava u Blumingtonu“, nastavila je. „Jeste li bili u tom gradu, profesore Letis?“

Odmahnuo je glavom. I malo se zajapurio, primetila je. „Divno sam se provela tamo“, nastavila je. „Pre nekoliko godina – u proleće. Sve je bilo u cvatu i bilo je savršeno. I domaćini su bili divni. Odveli su me u Lilijevu biblioteku. Poseduju neverovatnu zbirku – književna dela najrazličitijih ljudi, sve uredno spremljeno. I zadivljujuća zbirka minijaturnih knjiga. Majušnih. Manjih od tog sitnog paradajza koji pokušavate da upecate. Treba da ga nabodete viljuškom, znate.“

Potrajalo je nekoliko časaka dok profesor Letis nije sredio misli. Dok ga je čekala, Izabel se poigravala svojom testeninom, shvativši da gaji izvesno saosećanje prema svom sada splaslom protivniku, uhvaćenom izmeñu ambicije i lojalnosti prema njegovom sumnjivom savezniku. Ličio joj je na one glavice salate koje se, kad ih stisneš, pokažu kao ništa više od vazduha izmeñu listova i svedu se manje ili više ni na šta, samo na nekoliko tankih zelenih listova. Premda je bio najmanje deceniju, ako ne i više, stariji od Dova, Letis nije bio kolovoña; svitalo joj je da je pokretač svih planova koje su njih dvojica skovali zapravo Kristofer Dov. Letis je bio samo glasnik i doživeo je da mu ona, svojom protivtužbom protiv Dova, sasvim izbije tlo pod nogama. Sada, posmatrajući ga dok se oporavljao, žalila ga je; ličio joj je na velikog nasukanog kita koji s mukom nastoji da se vrati u vodu. Bio je više za žaljenje nego za prezir.

„Izuzetno sam zainteresovan za Hjuma“, zaustio je Letis. A onda je zaćutao.

Izabel je pružila ruku preko stola i stavila je na njegovo doručje. „Nemam ni najmanju želju da se svañam s vama, znate. Nisam ljuta na vas zbog ovoga što se dogodilo.“

Zinuo je da nešto kaže. „Kristofer je rekao...“ „Kristofer Dov me ne voli. Pokušao je, sasvim

nepravedno, da me izgura s položaja urednika Revije. Uzvratila sam. Ali potpuno sam spremna da na to gledam kao na prošlost. Stvarno jesam. A nadam se da ste i vi.“

Letisove oči nisu je napuštale dok je govorila. Pogled mu je pao na njen dlan na njegovom doručju, kao da pokušava da nañe neku logiku u tome, ali nije probao da je otrese.

„Bojim se da me je Kristofer doveo u zabludu", rekao je. „A ako je tako, verujem da vam dugujem izvinjenje.“

„Koje rado prihvatam“, brzo je rekla Izabel. „Stoga, hajde da zaboravimo na sve to i da popričamo o vašoj najnovijoj knjizi o Hačisonu. Nije li izvanredno što je uticaj škotskog prosvetiteljstva još uvek tako snažan?“

Sklonila je ruku, a Letis se vratio svojoj salati. „Sasvim ste u pravu“, rekao je. „I smatram da se Hačisonu ne poklanja odgovarajuća pažnja. Njegovo pronicanje u moral i naš smisao za lepo deluje tako sveže, čak i danas. U novoj knjizi sam posvetio dosta pažnje tome.“

„Odlično“, rekla je Izabel. „Jedva čekam da je pročitam.“ Letis se sada osmehnuo. „Ja sam stvarno jedna glupava salata“, rekao je.

Bila je zatečena čudnom formulacijom rečenice; uvek se osećala nelagodno kada bi neko govorio o sebi u trećem licu, čime je, na neki način, kazivao o izvesnom osećaju razdruženosti od samog sebe. Ovde je to delovalo gotovo komično – zvučalo je poput detinjaste reference o sebi kao povrću; mada, Francuzi, prisetila se, nazivaju jedan drugog od milošte chou.28 Ponovo je pružila ruku i potapšala ga po doručju, „I vi ste samo čovek – to je sve. Svi mi grešimo.“

Zahvalno ju je pogledao. „Hvala vam.“ Lako je naklonila glavu. Nije očekivala da joj zahvali;

štaviše, retko je očekivala da joj iko i zbog bilo čega

28 Obično mon chou, „kupusu moj", „kupuščiću". (Prim. prev.)

zahvali. Zahvalnost je zaboravljena umetnost, činilo joj se. Ljudi prihvate nešto, uzmu to kao da im s pravom pripada, i zaborave da odgovarajuće zahvale. Profesor Letis je, pored svih svojih mana, makar rekao „hvala vam“, a ona mu je bila zahvalna zbog toga.

12

Džejmi je objavio da večeras on sprema večeru – školjke kapice, boraniju i gratinirani krompir. Izabel, koja ga je i naučila da pravi ovo jelo od krompira, bila je zadovoljna – a on je bio ponosan. „Niko drugi u orkestru ne ume da spremi gratinirani krompir“, rekao je, dodavši, „koliko znam.“

Čarli je, sa svojim natprirodno osetljivim nepcem, voleo ovako spremljen krompir, i prezrivo je okretao glavu od običnog barenog krompira.

„Od koga li je nasledio ovako prefinjen ukus?“ upitao je Džejmi odlučno posmatrajući Izabel.

Od nje nije, tvrdila je Izabel. Njoj je bareni krompir bio dovoljno dobar; ali isto tako i kućice i ulje od tartufa i dimljeni divlji losos. „Njegov deda, naravno, moj otac, voleo je slastan zalogaj – račiće s puterom i muskatnim oraščićem, ostrige u slanini – takve stvari. Možda se uvrgao na njega.“

„Kad sam bio mali, mi smo jeli mleveno meso i pire“, rekao je Džejmi. „I sutlijaš.“ Mleveno meso i pire bili su standardno škotsko jelo, obično da običnije ne može biti.

„Ali imao si sreće da jedeš mleveno meso“, rekla je Izabel. „Sećaš se, bilo je i onih koji su jeli samo pire? Pire sa mirisom? Kad bi pire namenjen deci samo proneli iznad mesnog ragua – samo proneli – da malo zamiriše? A onda bi otac pojeo sve meso.“

„U redu“, rekao je Džejmi. „Imali smo mleveno meso. Ali kad sam bio student muzike, nismo imali frižider u stanu.“ Izabel je ispoljila učtivo interesovanje. „Stvarno?“

„Da. A vruća voda u kupatilu dolazila je iz maleckog plinskog bojlera.“

„Kako tegoban život.“

„Samo se ti smej. Danas svi imaju sve, od prvog trenutka.“ Izabel je pogledala Čarlija, koji se za vreme ovog razgovora igrao u svojoj ogradici. „On neće pamtiti mleveno meso i pire“, zamišljeno je rekla. „Zato što neće da ih jede. Ili hagis29. I pretpostavljaće da su ljudi oduvek imali mobilne telefone i internet koji ti pritiskom na jedan taster daje odgovor na sve što poželiš da znaš. I nevidljivi mp3 umesto CD-a.“

„Ko još pamti vinil?“ upitao je Džejmi. „Pamtiš li ga ti?“ Izabel je pamtila; još je držala gramofonske ploče na tavanu. Jednog dana će uzeti opremu za spasavanje i otići po njih, ali stalno je to odlagala. Muzika je u tom vinilskom obliku bila nekako opipljivija, stvarnija. Kad se pak prevede u niz jedinica i nula, činilo joj se da se nešto gubi, isto kao što se možda gube knjige kad se njihov sadržaj prikaže digitalno. I police za knjige, i biblioteke, i štamparske prese, i knjigoveznice; ako ljudi nazivaju knjige prijateljima – što često čine – kako mogu to isto reći za elektronski fajl?

Džejmi je dodao: „I verovatno će mu biti teško da poveruje da je postojalo vreme kad smo mislili da će nam voda, gorivo i hrana trajati beskonačno.“

Izabel je smatrala da je ovo tačno. „Pretpostavljam da hoće.“

„I biće mu teško da poveruje da je zaista postojao led na polovima, i amazonske džungle, i stvorenja poput polarnih medveda i slonova.“ Džejmi je zastao. „Njegov svet biće mnogo drugačiji, zar ne?“

„Da. Već jeste.“ Pogledao ju je. Ovo je bio zajednički trenutak gubitka,

onakav kakav možda doživljavaju ljubavnici kad shvate da se moraju rastati ili roditelj kad pomaže detetu da se spakuje pred odlazak iz porodičnog doma; trenutak otežan predstojećim rastankom. Niko od nas, pomislila je, ne želi

29 Tradicionalno škotsko jelo od ovčijih iznutrica. (Prim. prev.)

da svet kakav znamo doñe kraju; ne želimo da nam oduzmu sve ono što nam je blisko.

Otpremili su Čarlija u krevet. Bio je umoran i pomirio se s tim – skoro odmah. Izabel ga je poljubila i dodala mu punjenu životinju koju je voleo da zagrli, premda je bio previše pospan čak za to. Nisam mogla ni da zamislim ovakvu sreću, pomislila je. A onda se setila Džoka Dandasa i njegovih pokušaja, pogrešnih i nerealnih kakvi jesu, da upozna svoga sina, i to ju je nateralo da shvati koliko je srećna, i to u tako mnogom pogledu. Ugasila je Čarlijevu lampu ostavljajući samo tinjajući sjaj njegove noćne svetiljke da odagnava noćne napasti, šta god da su za njega bile – aveti i bauci, što bi rekli Škoti. Bojala ih se kad je bila mala, mada su je roditelji razuveravali objašnjavajući da je mrak samo odsustvo svetlosti, ništa više. Čovek ne veruje svojim roditeljima, dabome, koje su možda te iste aveti i bauci lako prevarili ulivši im lažan osećaj sigurnosti. Duhovi ne opsedaju samo kuće nego i srca. Izabel je taman prolazila kroz vrata i zastala je kad su joj navrli stihovi. Neke aveti opsedaju kuće, a ova opseda moje srce/ Uvek osluškujem njen varljivi korak,30 Sišla je u prizemlje i otišla u kuhinju, gde je Džejmi slagao parčiće dimljenog lososa na režnjeve crnog hleba premazane maslacem. Podigao je pogled, a ona mu je prišla. Obavila mu je ruke oko ramena i poljubila ga.

Iznenadio se; prsti su mu bili od ribe i nije mogao da je dodirne. „Zašto?“

„Zašto da ne? Setila sam se pesme koju sam nekad pročitala, o avetima koje opsedaju srce. I uplašila sam se.“

Osmehnuo se. „Nema potrebe da se plašiš. Ne kad sam ja tu.“

„Znam.“

30 (Skot.) Some ghaists haunt hooses, this ane /launts my hert/ An' aye

/ hearken for its lichtlie step. Stihovi škotske pesnikinje Kejt J. A. Boun (1897-1986). (Prim. prev.)

Posegao je za kuhinjskom krpom kako bi obrisao ruke. Pustila ga je iz zagrljaja.

„Žena u toj pesmi raduje se susretu s duhom koji joj opseda srec. Uopšte se ne plaši.“

Odvratio je pogled. Govori li ona to o Ket? Ket ga više ne opseda. A izvesno ni Džon Lajamor više ne opseda Izabel. Uzeo je bocu vina koju je pre nekoliko trenutaka otvorio i stavio je u rashlañeni držač. Nasuo je dve čaše i pružio joj jednu.

„Da li se ikad bojiš?“ upitala ga je. Načas je razmislio. Bojao se, ali to je bilo baš davno. U

školi je postojao dečak koji se iživljavao na njemu zavrćući mu ruku iza leña sve dok on ne bi zajaukao moleći za milost; kasnije je shvatio da je to bilo nešto seksualno, ali u to vreme bio je suviše bezazlen da bi to znao. Stariji dečak ga je želeo ali ga nije mogao imati, pa se ljubav pretvorila u mržnju, kao što lako ume da se desi. A on se bojao zato što nije razumeo.

„Nekada sam se bojao“, rekao je. „Prilično čudnih stvari. Ali sada ne. Već odavno ne.“ Pogledao ju je. „A ti?“

„Strah me je gubitka“, odvratila je. „Strah me je da se nešto ne desi tebi – ili Čarliju.“

Na njegovom licu videla se zabrinutost. „Koji se roditelj toga ne boji? Misliš da će se desiti nešto strašno ako ne uradiš ovo ili ono. Pogañaš se sa sudbinom.“

Otpila je gutljaj vina. „Čovek to mora izbaciti iz glave. Inače...“

„Baš tako.“ „Minti Ohterloni. U njoj ima nečega što me plaši.

Pretpostavljam da nisam istinski uplašena. Ali uteruje mi u kosti nekakvu...“

„Zebnju?“ natuknuo je Džejmi. „I više od toga. Stičem utisak da bi se gadno osvetila

ako je preñeš, i da pri tom ne bi ni okom trepnula.“ Džejmi je slegao ramenima. „Moguće da bi,

pretpostavljam. Ali ponekad...“ Zaćutao je. „Znaš, naleteo sam danas na Pitera Stivensona. U Brantsfildu. Kad sam

kupovao kapice u Hjuzovoj ribarnici. On je pazario usoljene haringe.“

Izabel se nasmejala. „Kako utešno.“ „Setio sam se kad si pomenula Minti“, nastavio je

Džejmi. „Malo smo proćaskali. Vraćao sam se gore do Čerč Hila, jer sam morao u supermarket. Pomenuo sam mu da smo se nedavno opet sreli s Minti. Sećaš se, on ti je pomogao kad si prvi put imala posla s njom.“

„O, da “ „Da. I dalje joj ne veruje, samo da znaš. Ubeñen je da

te je onomad, pre nekoliko godina, nasamarila u vezi s onim slučajem insajderskog trgovanja. Rekao je da, iako je direktorka banke, u Edinburgu ima mnogo ljudi koji nemaju nimalo lepo mišljenje o njoj“

Izabel je ovo bilo zanimljivo, ali samo donekle; u ovome što je Džejmi rekao nije bilo ničega iznenañujućeg. Da bi se neko domogao vrha, a pogotovo u svetu finansija, pretpostavljala je da mora biti spreman da pregazi mnogo ljudi. Minti je to sigurno radila – i usput stekla neprijatelje.

„Ali onda je rekao nešto što me je nateralo da se zamislim. Nameravao sam da ti kažem kad se vratim, ali zaboravio sam. Izvini.“

Izabel je čekala. Džejmi je u meñuvremenu bio počeo da seče krompir za grariniranje. „Zašto ovo jelo zovu i dofinski krompir?“ upitao je.

Izabel nije bila sigurna. „Možda zato što potiče iz oblasti Dofinskih Alpa“, rekla je. „Verovatno je to razlog. S druge strane, možda postoji i romantičnije objašnjenje. Je l’ dofen voleo tako pripremljen krompir?“31 To je bilo malo verovatno, ali navelo ju je da pomisli na dofena i njegov kratkotrajni brak sa škotskom kraljicom Meri. Zamislila ih je načas zajedno za stolom na francuskom dvoru, Meri

31 Dofine (Dauphine) nekadašnji je naziv provincije u jugoistočnoj

Franeuskoj, a dofen (Dauphin) bila je u određenim istorijskim razdobljima titula francuskih prestolonaslednika; etimološki vrlo slične, ali fonološki sasvim različite reči. (Prim. prev.)

kako svom golobradom mladoženji nudi gratinirani krompir.“

„Kako je to bilo tragično“, rekla je. Džejmi je nasekao još jedan krompir i složio režnjeve

na podlogu od pavlake i belog luka. „Šta to?“ „Dofen. Fransoa. Meri ga je volela, znaš, premda su

bili mala deca kad su obećani jedno drugom. Volela ga je. A onda je on dobio infekeiju uva koja je dovela do apscesa na mozgu. Zamisli koliko je bolna morala biti njegova smrt: strašna agonija, zato što je bol u uvu tako blizu toga gde se nalaziš. Možda su u to vreme imali nekakva sredstva protiv bolova – neke trave. Nadam se da jesu. Opijum, možda. U suprotnom, zamisli samo.“

Džejmi ju je vratio na temu. „Minti“, rekao je. „Piter reče da je u nevolji – ili da bi mogla biti. Nije bio baš odreñen.“

Ovo je smesta zaintrigiralo Izabel. Piter Stivenson je spadao u njene najbolje obaveštene prijatelje; često je znao ono što drugi ne znaju, ali je retko pričao o tome – što je jedan od razloga, pomislila je, zašto uopšte zna sve to. Može li biti da Piter zna za Džoka Dandasa i pitanje očinstva nad Roderikom? Svakako da ne. Teško da bi Minti govorila o tome, ne ako ne želi da Gordon sazna. Edinburg je obično selo: reč izgovorena na pogrešnom mestu putuje isto tako brzo kao reč izgovorena na pravom mestu.

Upitala je Džejmija šta mu je Piter ispričao, a on je rekao: „Samo to. Minti je u nekakvoj nevolji, što ga uopšte ne iznenañuje. Rekao je nešto o tome kako je jedrila malo preblizu vetru.“

Bila je to metafora koju je Izabel volela i koju je i sama rado upotrebljavala. Veoma dobro je predočavala predstavu o tome kako u potpunosti iskorišćavaš nešto i onda postaneš previše pohlepan i trpiš posledice. Savršeno je odgovarala Minti, osim što je ova, izgleda, uvek uspevala da se provuče nekažnjeno. Eno je sad, direktorka investicione banke, udobno živi u svojoj georgijanskoj kući s pogledom na Lamermurska brda, a tog položaja se

domogla tako što je... jedrila malo preblizu vetru – nije bilo boljeg izraza za to. A Kristofer Dov? Je l’ i on jedrio malo preblizu vetru? Ne, u njegovom slučaju bila je možda primerenija druga meteorološka metafora: požnjeo je buru – ili barem ono što je posejao.

Pogledala je na svoj sat. Nije bilo prekasno da telefonira Piteru. Ako je kod kuće, mogla bi za desetak minuta biti kod njega, a za jedan sat mogla bi se vratiti kući. Za koliko će dofinski krompir biti gotov?

„Znam da ovo zvuči nepromišljeno“ rekla je, „ali želim da se vidim s Piterom. Smem li da skoknem tamo dok se tvoj krompir dofinuje?“

Džejmi ju je začuñeno pogledao. „Zašto? Zar to ne može da sačeka?“

Moglo je da sačeka, dabome, ali Izabel nije. Ako odmah ne vidi Pitera, provešče čitavu noć razbijajući glavu implikacijama onoga što je rekao Džejmiju. A bude li tako, sutradan će biti preumorna da radi i zaostaće s Revijom, što će joj opteretiti um sasvim dovoljno da joj i naredne noći uništi san. Ne, morala je odmah da popriča s Piterom.

Džejmi se trudio da bude uviñavan. „U redu. Ali nemoj predugo, molim te – gratinirani krompir postane gnjecav ako ga odmah ne pojedeš.“

Lako ga je poljubila u obraz i otišla da telefonira. Javila se Suzi, Piterova supruga, i rekla da je Piter u vrtu s njihovim psom. Naravno da će se radovati da vidi Izabel; nemaju nikakvih planova za večeras, a ona još i ne razmišlja o večeri. „Danas smo kasno ručali“, rekla je.

Izabel je obukla lagani mantil; sam dan jeste bio topao, ali večeri su u Edinburgu umele da budu prohladne, pogotovo kad na nebu nije bilo ni oblačka, kao večeras. Odlučivši da mantilu doda i ešarpu, izašla je i uputila se prema kući Stivensonovih u Grendžu. To nije bila duga šetnja, ali je Izabel bila zanimljiva, jer je u šetnji Edinburgom uvek prolazila pored mesta koja su je asocirala na nešto. Tako je sada, uputivši se prečicom, zatekla sebe kako prolazi pokraj kuće Aleksa Filipa,

arhitekte kog je konsultovala u vezi s mogućim preureñenjem sopstvene kuće, a zatim i pokraj kuće Haflidija Halgrimsona, kompozitora čije je najnovije delo odslušala baš pre nekoliko dana. Odmah iza ugla videla je ulicu koja je vodila do kuće poznatog političara, nakon što je prvo prolazila pored kuće drugog poznatog političara, o kome je jednom čula zajedljivi komentar – pre deset godina, ali još se jasno sećala. Znala je da ga ne bi smela smatrati zabavnim, ali ipak jeste: neko je za tog čoveka rekao, sa razornom preciznošću: „On uvek postupa ispravno. Prosto se desi da je taj ispravan postupak uvek u njegovom interesu.“ Bila je to nimalo dobronamerna opaska i pitala se imamo li obavezu da ne prizivamo takve stvari u pamet već da ih, radije, pustimo da izblede. Bila bi to neka vrsta velikog spremanja sećanja, kakvog bismo se možda svi morali s vremena na vreme poduhvatiti. Čovek bi tako mogao očistiti srce od duhova, pomislila je.

Da li bismo se, meñutim, sećali samo onoga čega želimo da se sećamo? Da li bi mogli postojati činovi zaboravljanja, baš kao što mogu postojati činovi prisećanja? Ljudsko pamćenje je često naporno i samovoljno, ali nikako nije iznad umeća govora. A moguće je, pomislila je, nekome ko želi da zaboravi nešto, možda neki neprijatni ili sramni incident, reći: Da, zaboravio sam. To je bila lekcija koja ne bi škodila jednoj njenoj školskoj drugarici; kad god bi je Izabel videla, ova se oduševljavala prisećajući se kako su, kao dvanaestogodišnjakinje, zadirkivale osetljivu nastavnicu nesvesne njene nesigurnosti u sebe, parališućeg osećanja nesposobnosti koje ju je obuzimalo pred učenicama koje su joj se podsmevale. Ne podsećaj me na to, želela je da kaže Izabel, ali ne bi rekla ništa, jer bi to zvučalo kao odricanje od odgovornosti za ono što je, poput ostalih devojčica, činila. A opet, ta dvanaestogodišnjakinja jeste u moralnom smislu bila neko drugi; ona, zrela Izabel Dalhusi, nikad ne bi radila to što je radila ta devojčica u predtinejdžerskom uzrastu. To nije bila ona; to naprosto više nije bila ona.

Na Čerč Hilu je prešla na drugu stranu ulice i uputila se prema kapiji kuće zvane Vest Grendž. Piter je bio u vrtu, prignut zagledajući nešto u leji sa cvećem, ali prenuo se kad ga je lavež njegovog psa upozorio na dolazak Izabel.

„Znam da je ovo neobično vreme za posetu“, rekla je. „Ali moram da popričam s tobom o nečemu.“

Piter se osmehnuo. „A to nije moglo da sačeka?“ rekao je. „Tvoja nestrpljivost je oduvek spadala meñu tvoje najšarmantnije osobine.“ Pokretom ruke pokazao joj je prema klupi pokraj ulaznih vrata. „Možemo sesti tamo. Još je dovoljno toplo da budemo napolju. A i dovoljno svetlo. Svetlost je jedina uteha za naša jadna škotska leta, zar ne?“

Izabel se složila s tim. Potom je usledilo ćutanje tokom kojeg ju je Piter iščekujuće gledao. Naposletku je rekao: „Minti Ohterloni?“

Potvrdno je klimnula. „Tako sam i mislio“, rekao je Piter. „Je li ti Džejmi

rekao da smo se sreli kod Hjuza?“ „Jeste. A ti si mu rekao da misliš da je ona u nevolji.“ Piter je potvrdno klimnuo. „Jesam. I jeste.“ Čekala je da kaže nešto više, ali kad je ponovo

progovorio, bilo je to da bi joj postavio pitanje: „Da li se... Dakle, hteo sam da kažem opet uplićeš u tuña posla, ali shvatio sam da to nije naročito taktično. A i jasno mi je da ne možeš da odoliš.“

Nekom drugom bi možda i zamerila zbog ove primedbe, ali ne i starom prijatelju. „Ne znam da li je uplitanje u tuña posla ako sam reagovala na nečiji jasan zahtev“, rekla je. „Ona je mene zvala. Tražila mi je to.“

Piter je priznao grešku. „U redu. Povlačim reč. Ne mešaš se u tuña posla.“

„I mogu da odolim“, dometnula je Izabel. Piter je bio blagonaklon. „Naravno da možeš. Nego –

Minti: hoćeš li da ti kažem šta znam?“ Upitala se da li je on to zadirkuje. „Hoćeš li?“

Piter ju je pogledao kao da je procenjuje. „Pa, nisam siguran koliko ti mogu reći.“

Izabel je požurila da ga razuveri. „Neću širiti naokolo to što mi kažeš. Vrlo sam diskretna, znaš.“

„Ma znam to“, rekao je Piter. „Ali bojim se da ti ne mogu dati bogzna šta u vezi sa čime ćeš biti diskretna. Mada imam svojih sumnji.“

„U vezi s njenom iskrenošću?“ Piter je načas razmislio. „Da, moglo bi se i tako reći.

Definicija poslovne iskrenosti je varljiva, ali svakako obuhvata ono što ne kažeš u istoj meri kao ono što kažeš.“

Izabel je shvatala na šta misli. Postoji mnogo situacija kad čovek time što zadržava nešto za sebe može ozbiljno naškoditi nekom drugom; teškoća je, meñutim, u tome što je teško prosuditi kada si uopšte dužan da išta kažeš.

„Koliko ja znam“, nastavio je Piter, „Minti Ohterloni optužuju da je uskratila informaciju jednom ulagaču koji posluje s njenom bankom, čoveku po imenu Džordž Finisk. On je zbog toga pobesneo i priča kako će je tužiti. Još se ništa ne dogaña. Ali čuje se o tome, što nikako ne može biti dobro za nju.“

„A je li ona to uradila?“ upitala je Izabel. Piter je oklevao pre no što je odgovorio. „Možda“, zaustio je. „Nije prevarantkinja.

Pretpostavljam da je previše pametna da bi kršila zakon. Ali je, po meni, neodgovorna. Nateže pravila kako bi ih prilagodila sopstvenim interesima. Domogla se vrha u svetu muškaraca veoma mlada i ispostavilo se da izvanredno dobro ume da ostvari ono što želi. Stoga su ljudi spremni da joj ukažu poverenje, baš kao ti – pogrešno, po mom mišljenju – u vezi s onom aferom oko insajderskog trgovanja, kad joj je uspelo da krivicu svali na umnogome nedužnog kolegu svog verenika. A znam i za još nekoliko prilika kad je išla nedozvoljenim prečicama.“

Izabel je polako varila ovo. Piter je vrlo pažljivo davao svoj sud o bilo čemu i, ako je stekao ovakvo mišljenje o

Minti, tada svakako ima valjanog razloga za to. „A taj Džordž Finisk?“ upitala je. „Šta je s njim?“

Piter se navalio na naslon klupe. „Slučajno ga dosta dobro poznajem. Nekad je posedovao veliku plantažu čaja u Dardžilingu – Finiskovi su ostali u Indiji i posle proglašenja nezavisnosti, u politički i finansijski teškim vremenima, a Džordž je potkraj osamdesetih nasledio imanje od oca. Vodio ga je neko vreme, pre no što ga je prodao nekoj velikoj bengalskoj investicionoj kompaniji. Džordž je voleo Indiju, ali je njegova žena imala ostarelu majku u Graničnoj oblasti i, što iz jednog razloga, što iz drugog, smatrao je da je bolje da se vrati kući.

„U Škotskoj su takoñe imali novca – njegova porodica s majčine strane imala je transportnu kompaniju sa sedištem u Glazgovu. Džordž ju je iskoristio da osnuje porodičnu investicionu kompaniju – i to vrlo uspešnu. Minti je to znala, naravno, pa je, kad je tražila novog ulagača za banku, on bio očigledan izbor. Ispostavilo se da je Džordž voljan i uložio je milion i po. To je poprilično mnogo novca, čak i za njega.“

Piter je zaćutao i ćutke su sedeli dok je Izabel razmišljala o onome što je rekao. Pitala se postoji li veza izmeñu pretnji koje je Minti dobila i ove svañe izmeñu nje i Džordža Finiska. Može li biti da je Džordž Finisk toliko besan da je možda krenuo u nekakav pohod na Minti, boreći se nepoštenim metodama protiv nepoštenih poslova? Izgledalo je neverovatno, ali kad čovek bolje razmisli, čitavo ovo zamešateljstvo bilo je malo verovatno. Bilo je malo verovatno da će Minti imati vanbračnu aferu i pri tom dozvoliti da ostane u drugom stanju, a ipak jeste. Bilo je malo verovatno da će otac tog deteta naglo osetiti goruću želju da upozna svog sina, a ipak, s Džokom Dandasom bilo je baš tako. Bilo je malo verovatno da će nju, nekoga ko pojma nije imao o celom zamešateljstvu, angažovati kao posrednika – i to na roñendanu tog deteta, ni manje ni više – a ipak jesu. Sve je to bilo tako malo verovatno.

„I, šta sad biva?“ upitala je Izabel. Piter je sve jasno objasnio, ali i dalje joj se činilo da ovo prevazilazi njene sposobnosti. Pogotovo je imala osećaj da nije dorasla Minti Ohterloni i njenim mahinacijama. Svet finansija nije bio Izabelin svet, ali je, s druge strane, bio vazduh koji je Minti udisala.

Piter je slegao ramenima. „Zavisi od toga hoće li Džordž nastaviti da diže prašinu. Možda odustane. A možda i ne. Pretpostavljam da se Minti i ostali iz uprave banke nadaju da će uspeti da zataškaju celu stvar – mada mislim da se i dalje pribojavaju da je Džordž toliko besan da će sve obelodaniti bez obzira na posledice po svoje ulaganje.“

Sedeli su još malo na klupi, gde im se posle nekoliko minuta pridružila Suzi, koja je iznela čaše sa sokom od zove. „Iz našeg vrta“, rekla je. „Pozadi imamo zovu koja nas nikad ne izneveri.“

„Imam je i ja“, rekla je Izabel. „I svake godine kažem kako ću konačno napraviti sok, i svake godine zaboravim ili odložim, ili smislim neki izgovor. Valjda sam jednostavno slabe volje.“

Suzi je odmahnula glavom. „Nisi. Imaš časopis koji moraš da vodiš, dete i verenika. Imaš više nego dovoljno obaveza u životu.“

„Ali bih ipak mogla da se potrudim oko soka od zove. To nije ne znam kakav posao.“

„Čuj, moraš negde da povučeš crtu“, rekla je Suzi. „Ali nevolja je u tome gde da je povučem“, primetila je

Izabel. „Zar ne misliš?“ Piter ju je pogledao. „Da, baš tako. A meni se čini da ti

imaš teškoća s tim. Tako se i upetljaš u tuñe probleme.“ Zastao je. „Je li sad o tome reč? Umešala si se u Mintina posla?“

Znala je da od Pitera ne može ništa sakriti; odmah je znao. A opet, nije mu mogla reći zašto joj je Minti prišla, jer joj je obećala da tajnu neće preneti nikom osim Džejmiju.

„Pomalo“, rekla je. „Nažalost, ne mogu da pričam o tome. Nadam se da razumeš.“

Piter je razumeo. „Ali stvarno mislim da bi trebalo da te upozorim“, nastavio je. „Vodi računa. Ta žena je opasna. Samo vodi računa.“

Suzi je delovala uznemireno. „Nikad mi se nije dopadala“, tiho je rekla. „Nekako je...“ Osvrtala se naokolo tražeći pravu reč. Suzi je imala dobru dušu.

„Zla“, rekao je Piter. „Suzi je previše dobra da to kaže.“ Izabel je gledala preko travnjaka, u araukariju što je rasla ispred viktorijanske staklene bašte. Ima u Minti nečega nemilosrdnog – to je sasvim jasno – ali, da li je baš zla? Postoji mnogo ljudi koji su preambiciozni i samoživi, koji se neće libiti da gaze preko drugih da bi dobili ono što žele, ali jesu li takvi ljudi zli? Zloba je svakako nešto veoma ekstremno: stav krajnjeg i okorelog neuvažavanja tuñih osećanja udružen sa željom da ih povrediš; to je promišljena izopačenost koja izaziva jezu. Nije imala dokaza da Minti ispoljava takav umni sklop, čak i pored toga što je sebična i pohlepna. Ne, moraće još malo da sačeka pre no što donese sud o tome.

„Zla“, ponovio je Piter. Napregnuto je gledao u Izabel dok je govorio, kao da je hteo da osigura da ona tačno shvati šta je hteo da kaže.

Kući se vratila nešto malo kasnije nego što je bila

predvidela. Ušavši u kuhinju, zatekla je Džejmija naslonjenog na sudoperu, kako neutešno gleda u tučani pekač na rešetki za sušenje. Pogledao ju je kad je ušla, ali je odmah potom oborio pogled.

„Tvoj gratinirani krompir?“ upitala je. Potvrdno je klimnuo. „Zagoreo“, rekao je. „Uništen.

Stavio sam ga u pećnicu i otišao da sviram klavir. Sasvim sam zaboravio na njega.“

„A ja sam zakasnila“, rekla je. „Ja sam kriva. Izvini, molim te.“

„Nisi ti kriva“, rekao je. „Ja sam.“

Prešla je preko prostorije i zagrlila ga. „Mili moj Džejmi.“

Izgledalo joj je kao da se nekako odupire. Telo mu je bilo zategnuto, napeto kao opruga. Dodirnula mu je obraz nadlanicom, nežno, kao da bi da mu izmeri temperaturu. Koža mu je bila glatka. Oči mu behu zatvorene; sad ih je otvorio. Ugledala je pegice boje.

„Ne volim ja tebe samo zato što umeš da spremiš gratinirani krompir“, rekla je.

Raširio je oči. „Ozbiljno?“ Oboje su prasnuli u smeh. „Niti zato što sviraš fagot“, nastavila je Izabel. „Niti

zato što ti kosa spreda tako stoji ili zato što umeš da smišljaš smešne male pesmice kao iz rukava.“

„Prestani.“ „Zašto?“ „Zato što me zasmejavaš, a meni nije do smeha. Hoću

da budem ljut.“ Zadovoljno se osmehujući, pustila ga je iz zagrljaja.

„Vidi“, rekla je. „Skineš gornji sloj – evo, ovako – i pogledaj, ispod je sve u redu. Ipak ćemo jesti gratinirani krompir.“

Uradio je kako ga je uputila, spuštajući zagorele režnjeve krompira na tanjir pored pekača

„Neko je zvao“, rekao je istresajući sadržaj tanjira u kantu za smeće.

Izabel je liznula komadić kremastog krompira s vrha prsta. „Ko?“

„Nije hteo da se predstavi“, odvratio je Džejmi. „Tražio je tebe, a onda manje-više zalupio slušalicu kad sam rekao da nisi tu. Krajnje neučtiv,"

Izabel je osetila iznenadni nalet zabrinutosti. „Glas ti nije bio poznat?"

„Ne.“ „Škotlanñanin?“

Izgledao je zamišljeno. „Možda. Da, verovatno. Ne naročito širok. Staviše, uopšte nije bio širok.“32

Izabel se pitala. „Glas advokata?“ Džejmi je delovao zbunjeno. „Po čemu da ga

prepoznaš?“ Meñutim, onda je klimnuo glavom. „Da, možda.“

32 Broad Scots (škot. Braid Scots) ili tzv. „dorski" škotski dijalekt.

Ako bismo na jedan kraj bipolarnog jezičkog kontinuuma stavili standardni škotski engleski, „široki škotski" bi se svakako nalazio na drugom. (Prim. prev.)

13

Nazvala bi Džoka Dandasa u devet sledećeg jutra, verujući da se telefonska sekretarica u njegovoj kancelariji ne uključuje pre tog vremena, da nije bilo iznenadnog Džejmijevog uzvika iz vrta. Smesta se uplašila da nešto nije u redu – bio je izveo Čarlija na travnjak, kako bi ga vukao naokolo u malim kolicima s crvenim točkovima koja je mališan toliko voleo. Čarli je ispao iz kolica; Čarli se posekao; Čarli je progutao nešto i prestao da diše – mogućnosti su joj se nizale umom dok je trčala ka zadnjim vratima i otvarala ih.

Džejmi je stajao nasred travnjaka, a Čarli – kakvog li olakšanja – bezbedno je sedeo u svojim kolicima gledajući u oca i čudeći se zašto je vožnja tako naglo prestala. Na odrasle se generalno možeš osloniti, ali ne uvek; prisutni su zbunjujući prekidi usluge.

Gledajući preko ramena, Džejmi je dao Izabel znak da priñe.

„Tamo“, rekao je. „Tamo preko, pokraj onog velikog...“ „Pokraj azaleje?“ „Da. Onog žbuna s gomilom crvenih cvetova.“ Napregnula je pogled. „Šta?“ „Brat Lisac. Ispod.“ Zurila je u sumračno šiblje. Je li ono njegovo riñe

obličje ili lišće? „Stajali smo baš ovde“, rekao je Džejmi. „A on je

prošao tik pored nas. Hramajući. Povreñen je. I to teško, čini mi se.“

Izabel se sada činilo da razabire lisca; i potom, da, rep mu se pomerio, i ugledala je oblik boka. Prišla je nekoliko koraka bliže; lisac nije bio daleko i mora da ju je video

kako se primiče. Usledilo je naglo razmicanje lišća i pojavio se, oborene glave, čudno iskrivljenog tela. Ugledala mu je mrlju crnila na slabini – krzno ućebano od sasusene krvi.

Brat Lisac je stao; još uvek spuštene glave pogledao je u Izabel i onda se udaljio, vrativši se meñu šiblje i uputivši se ka stražnjem zidu. Ona je stajala sasvim nepomično. Želela je da ode za njim i pomogne mu, ali znala je da je to nemoguće; ujedao bi i samo bi pogoršala situaciju.

Vratila se i stala pored Džejmija. On je bio podigao Čarlija iz kolica i mališan je napregnuto posmatrao majku dok je prilazila.

„Jesi li video onu ranu?“ upitala je. Džejmi se trgao; bio je gadljiviji od Izabel, koja je bila

u stanju da gleda krv ne uzbuñujući se. „Misli na sos od paradajza“, rekla mu je jednom prilikom. To, meñutim, nije pomoglo i nagonilo ga je da pomisli na krv kad vidi sos od paradajza, što baš i nije bio željeni rezultat. „Izgleda gadno“, rekao je.

„Neko je pucao na njega?“ Džejmi je odmahnuo giavom. Brat Lisac je izvesno

imao neprijatelja u komšiluku, ali je Džejmi verovao da nisu naoružani. „Možda pas.“ Hoće li tamo biti pasa?

Izabel je zadrhtala; nije joj se dopadala pomisao na lov na lisice. Čemu to silno doterivanje, pitala se, samo da bi nešto ubio? Ako je ponekad i neophodno ubijati lisice – a farmeri moraju da štite svoju jagnjad – smatrala je da bi to trebalo raditi s kajanjem a ne s ushićenjem. „Kao da mu rana utiče na ravnotežu. Kad je izašao, kao da se... pa, kao da se povodio.“

Izabel se činilo da se ovo ni po čemu ne razlikuje od ijedne druge situacije u kojoj je nekom potrebna njena pomoć. „Moramo nešto preduzeti.“

„Da.“ Uputili su se natrag prema kući. Setila se onog

čoveka iz Dalkita i njegovih zamki; nije ni pomišljala da će se naći u prilici da ga pozove, ali sad možda jeste. Nikad neće uspeti da uhvate Brata Lisca osim ako ga nekako ne

namame u zamku. Ako to urade, tada mogu pozvati veterinara, koji će očistiti ranu. Ako ne, onda će rana zaceliti sama od sebe, kako to ume da se završi u divljini, ili će Brat Lisac uginuti sporom i bolnom smrću, kako to takoñe ume da se završi u divljini. Izabel se činilo da je druga mogućnost verovatnija.

„Tclefoniraću tom čoveku iz Dalkita“, rekla je. „Njegov broj je sigurno na Žutim stranama. Pod Štetočine i nametnici.“

„Lovac na pacove“, rekao je Džejmi. Ušli su u kuću. Čarli je počinjao da kenjka, što je

značilo da je spreman za svoje prepodnevno spavanje; bio je budan od šest ujutru. Dok ga je Džejmi odnosio u njegovu sobu, Izabel je otišla u svoju radnu sobu i izvadila teški tom Žutih strana iz fioke u kojoj ga je držala. Listala je: Štelujuće zastopice. A pre toga? Štedljive sijalice, Štednja energije – nikad je dosta, pomislila je. Naposletku je našla, Štetočine i nametnici: stručne intervencije. Ugledala je upadljivi oglas, sa fotografijom omanje vojske bubašvaba, osa i krtica u paničnom bekstvu. Krtice? Nije ih doživljavala kao štetočine, ali opet, nijedna nije imala leglo ispod njenog travnjaka; možda bi drugačije mislila da je krtice aktivno podrivaju. Znači, Vilijam Maklarti iz Ulice Pibls, u Dalkitu, ujedno je i krtolovac. Tako Skotlanñani nazivaju lovca na krtice, a bio je i glavni lik pesme koju je nekad znala naizust. Krtolovac je dolazio na imanje poput osvetnika i progonio krtice, čije će baršunasto krzno i male šapice dirnuti u srce svakog – samo ne krtolovca.

Bila su navedena dva broja – jedan pored kojeg je stajalo (kuća); i drugi sa (u svako doba). Pozvala je prvo kuću, ali niko se nije javljao. Zamišljala je telefon kako zvoni u praznom hodniku krtolovčeve kuće; psa kako možda laje na upornu zvonjavu, ali sam krtolovac je negde napolju, šunja se zemljom rasterujući one vojske štetočina. Okrenula je drugi broj i krtolovac se odmah javio, ili je barem ona tako pomislila. Ali to nije bio on. „Ovdi njegov burazer“, začuo se glas. „Oćete Bilija?“ Potvrdila je da je

tako i zamolio ju je da ostane na vezi. Znači, krtolovac ima brata koji...

„Ovde Bili Maklarti.“ Predstavila se. I onda rekla: „Imam lisicu.“ „U Edinburgu i’ ima kol’ko hoćete. Množe se ko

katol...“ Zaustavio se. „Ko pečurke.“ Izabel je bila preneražena. Čula je već ovo, nekada

davno, ali danas više niko ne govori tako, pomislila je... Ali ipak, njegovo ime je Bili Maklarti i Bili bi mogao biti nagoveštaj. Narandžasti: Bili Maklarti je Narandžasti.33

„Mislite, kao zečevi“, rekla je. Bili Maklarti je načas ćutao. Zatim je nastavio. „Oćete

da ga odnesem?“ Dah joj je zastao. Osećala se kao zaverenik koji poziva

plaćenog ubicu kako bi ugovorio ubistvo – što je ovo, na neki način, i bilo. Njihova žrtva je stvorenje kadro da oseća, sa sećanjem, planovima, porodicom – s nekakvim osećajem ko je. Umom joj je načas preletela nametljiva, neželjena misao: čovek bi mogao pozvati Bilija Maklartija da odnese Minti; da postavi veliku zamku u njenom ograñenom vrtu, s mamcem od... Kakav bi mamac trebalo staviti u zamku za Minti? Odgovor joj je došao gotovo smesta: novac.

„Ne, ne želim da ga odnesete.“ Bili Maklarti je nastavio. „Pa ne merem ga ubiti tu“,

rekao je. „Komšije bi se bunile. Nego, gde stanujete?“ Rekla mu je, a s druge strane žice začulo se gunñanje

koje je značilo prepoznavanje. „Tu i’ ima puno koji drže lisice“, rekao je. „Čuo sam za jednu ludaču koja ’rani lisicu

33 Konzervativno antikatoličko bratstvo pod nazivom Red

narandžastih protestanata; Red 12. jula svake godine organizuje marš, kada obeležava godišnjicu protestantske pobede 1690. godine nad katolicima u bici na Bojnu. („Narandžasti" su po vladarskoj dinastiji Oranž; Bili se zove Vilijam, a kralj na čelu protestantskih snaga u bici na Bojnu bio je Vilijam Oranski.) (Prim. prev.)

piletinom. Tak’im ludačama se ne bi dopalo kad bi’ je ja ubio, je 1’ tako?“

Izabel nije rekla ništa. Ona je bila ta ludača. Znači, neko od komšija razmatrao je mogućnost postavljanja zamke za Brata Lisca, jer kako bi inače Bili Maklarti znao za nju? Osećaj je bio veoma nelagodan; Brat Lisac je pripadao njoj.

Odlučila je da objasni. „Drag mi je“, rekla je. „Znam da ne razumete, ali meni je taj lisac stvarno drag. I da, dajem mu piletinu. On ima prava da postoji isto koliko i vi, gospodine Maklarti.“

Bili Maklarti nije zvučao iznenañeno. „O, je 1’?“ „Jes’“, odvratila je Izabel. „Znači, razumeli smo se.“ „Biće da jesmo.“ Zastao je. „Niko mi nije tražio da

u’vatim tog lisca.“ „E pa, ja vam tražim“, rekla je Izabel. „Povreñen je i

hoću da pozovem veterinara da ga pregleda.“ „Sto funti“, rekao je Bili. Izabel nije imala predstavu koliko se trenutno

naplaćuje hvatanje lisice. Sto funti je zvučalo kao poprilično mnogo – pedeset? Bila je sigurna da pokušava da je odere.

„A kako vam zvuči pedeset?“ pokušala je. „Može, ako oćete samo po lisca“, rekao je Bili. „Pa vi

birajte. Pedes’t za po lisca. Sto za celog.“ Pristala je i dogovorili su vreme. Bili će pokušati da

stigne u grad do četiri posle podne; dotad mora da radi. A ona će morati da pripremi pečenu piletinu – ili, ako je moguće, fazana. „Fazanu ne mož’ da odoli. Al’ da znate“, upozorio ju je „bolesna lisica oće ponekad da odbija ’ranu. Čak i fazana. Al’ videćemo.“ Pre no što je prekinula vezu, Izabel je morala da ispali još jedan hitac. „Samo još nešto, gospodine Maklarti. Nisam ludača.“ Bili Maklarti se nasmejao. „Nisam ’teo da vreñam.“

„Znate, ljudi generalno ne vole kad im se obraćate takvim rečima...“ Nije završila rečenicu. Pridika koju bi održala Biliju Maklartiju ne bi ničemu koristila; samo bi

potvrdila njegovo mišljenje. A sad joj je bio potreban; ili, radije, bio je potreban Bratu Liscu. Protivrečnost ju je pogodila svom snagom – ovaj arhineprijatelj lisica postaće njen spasilac.

Zaključila je da će ipak biti najbolje da se lično vidi sa Džokom Dandasom. Telefonski razgovor dovoljan je za obične poslove, ali ne i kad okolnosti zahtevaju da moraš proceniti reakciju sagovornika. Minti beše pomenula ime njegove firme i nije bilo teško zakazati kod njegove sekretarice sastanak za kasnije pre podne. Izabel je pogledala na sat: ako odmah krene i otpešači do advokatskih kancelarija na Vest endu, stići će i nekoliko minuta ranije.

Rešila je da prošeta do mosta u Harisonovom parku i uputi se stazom za tegljenje čamaca do pristaništa u Fauntinbridžu. Nije srela mnogo ljudi – šačicu vlasnika pasa koji su izveli svoje ljubimce u šetnju, dvoje trkača sjajnih od znoja zadubljenih u živ razgovor isprekidan iscrpljenim dahtanjem, tinejdžera na biciklu – momčić je nosio kožnu jaknu na kojoj su crvenim slovima bile izvezene reči Jurišni odred. Na koga juriša, upitala se, i zašto? Deluje bledo, ne mnogo drugačije od Edija, i svakako ne kao neko ko bi na ikoga jurišao, pomislila je Izabel, što je najverovatnije i razlog što uopšte nosi tu jaknu. Stvarni pripadnici jurišnog odreda se po svoj prilici ne reklamiraju.

Staza za tegljenje čamaca priuštavala je neobičan pogled na grad – poleñine stambenih zgrada sa svojim grubim kamenim zidovima koje stvaraju šašav efekat popločanosti, skučena zadnja dvorišta s vešom koji se suši na konopcima, lukovi kamenih mostova, davno zatvorena pivara. A na samom pristaništu, tamo gde kanal naglo završava, uz obalu su bile privezane barže jarkih boja, s dimom koji im se izvijao iz limenih dimnjaka, biciklima i drugim svakodnevnim stvarčicama naslaganim na uzanim palubama. Ćoškovi grada, pomislila je, jesu mesta gde grad možeš najjače osetiti. Svet vidi zvanični Edinburg,

elegantne georgijanske trgove, nizove lepetavih zastava u parku duž Prinčevske ulice, orkestre i spektakle. Ne vidi zadnja dvorišta, uzane prolaze, ulice u kojima ljudi žive običnim životom. Moguće je, podsetila je sebe, voleti sasvim podjednako – Škotsku s romantičnih postera namenjenih turistima i ovu neulepšanu, svakidašnju Škotsku – i ona je, štaviše, nežno volela obe i nije se, kao neki, stidela one romansirane verzije. Mit ume da hrani dušu isto koliko i stvarnost – ponekad i više.

Udaljila se od pristaništa i uputila prema Lotijanskom drumu. Poput svih velikih gradova, Edinburg se ubrzano menja: odmakneš jedan ili dva bloka i nañeš se u sasvim drugačijem svetu. Lotijanskim drumom vladaju gust saobraćaj i opšta užurbanost; sve sami jeftini italijanski restorani u kojima su špageti bolonjeze specijalitet dana i barovi, okupljališta ološa, pred kojima stoje bokseri u crnim odelima koji služe kao izbacivači, čiji slomljeni nosevi nedvosmisleno svetloče o njihovoj profesiji. Izabel nije volela ovu ulicu i priželjkivala je da se ne nalazi tu, ali znala je da i ta ulica ima svoju ulogu. Uveče su ovamo dolazili vojnici iz kasarni u Redfordu, orni za pijančenje i druženje s lakim devojkama. Ako na škotskim trotoarima i ima krvi, to je od starih rana a ne od novih; zbog onoga što se dešavalo nekada davno, starih nevolja, starih surovosti, stare eksploatacije i stare nepravde.

Potom je, veoma naglo, neprijatna atmosfera Lotijanskog druma ustuknula pred edinburškom advokaturom i finansijama i, meñu ostalim diskretnim ulazima, vratima koja su pripadala firmi Maligrejžfor, Frejzer i komp., advokati i notari, Delovoñe pečata Njenog veličanstva. Izabel je ušla na ta vrata, na samom rubu Trga Šarlot, i obrela se u čekaonici ne mnogo različitoj od salona u nekom od georgijanskih stanova koji su samo nekoliko stotina metara dalje krasili trg. Sofa i nekoliko fotelja okruživali su niski stočić na kojem su se, pored Škotskih polja, kuća i enterijera, Škotske i Ekonomista, nalazili i primerci odabranih dnevnih novina. U prostoriji

je vladala atmosfera spokoja, koja je lažno predstavljala posao kojim su se bavili Makgregor, Frejzer i kompanija: konflikte i nastojanje čoveka da zadrži ono što ima. Negde u pokrajnjim kancelarijama u zgradi sedeli su ljudi u košuljama prateći turbulentna tržišta i planirajući parnice; ali ovde spreda nije bilo nikakve naznake toga.

Recepcionerka koja je dočekala Izabel osmehnula se i tiho rekla nešto u telefonsku slušalicu. Zatim je zamolila Izabel da sedne: „Gospodin Dandas će začas.“

Nije mu bilo potrebno mnogo duže od toga. „Gospoño Dalhusi?“

Izabel je podigla pogled s časopisa koji je prelistavala. Beše počela da čita članak o muškarcu i njegovoj prijateljici, koji su ruševni stan u Glazgovu preobratili u otmeni prostor za zabavu.

Džordž (levo) i Alis (desno) upoznali su se na Fakultetu primenjenih umetnosti, gde su oboje studirali dizajn. „Oboje smo voleli crvenu“, rekao je Džordž. „To je bila spona meñu nama“, objasnila je Alis. „Crvena nas je spojila.“ A sada je stan u Glazgovu, koji je, kad su ga prvi put videli, bio „u najodvratnijim bež nijansama – malo je nedostajalo da povratimo na licu mesta“ – bio najvećim delom crven. „Džordž poznaje tog tipa koji pravi stvarno dobar nameštaj po porudžbini. Učio je zanat kod lorda Linlija, a njegovog nameštaja ima po celom Londonu...“

S izvesnim oklevanjem je spustila časopis. Nikad neće moći da sazna nešto više o Džordžu i Alis, ali nije brinula za njih – crvena će ih spajati, u to nije nimalo sumnjala.

Ustala je i pogledala u Džoka Dandasa, koji je stajao na pragu. Delovao je veoma ozbiljno i smesta je znala da je instinkt nije prevario.

„Ovuda, molim“, rekao je pokazujući kratak hodnik. Na kraju, iza napola otvorenih vrata, nalazila se mala soba za sastanke – takoñe opremljena nameštajem od tamnog mahagonija. „Sedite, molim vas.“

„Hvala.“

Zatvorio je vrata za sobom, a onda se vratio i zauzeo mesto za stolom.

Izabel ga je pažljivo posmatrala. Bio je uplašen; iza držanja prožetog profesionalnom sposobnošću i uglañenim samopouzdanjem nalazio se strah.

Prvi je progovorio Džok Dandas. „Zašto ste došli kod mene?“

„Zato što verujem da ste mi juče telefonirali.“ Pogledao je u sto. „Nisam ostavio poruku. Možda je

trebalo.“ Priželjkivala je da je pogleda, ali nije hteo da sretne njene oči.

„Bojite se nečega, gospodine Dandas?“ Oštro je podigao glavu. „Da, naravno.“ „Smem li da pitam čega?“ Oborio je pogled. „Vas“, promrmljao je. Izabel je na nekoliko trenutaka zanemela od

iznenañenja. Džok Dandas je ponovo progovorio. „Niste očekivali da kažem tako nešto?“

Povratila je staloženost. „Naravno da nisam.“ Zastala je. „Zašto biste se, zaboga, plašili mene?“ I potom dodala: „To je smešno.“

Advokatova reakcija ponovo joj je dala do znanja da misli ono što govori. „Stvarno? Smešno je? Ili je i to samo deo vaše tehnike zastrašivanja?“

Izabel je podigla glas. „Čega?“ Pažljivo je naglasio svako slovo. „Zastrašivanja.“ Nagnula se prema njemu. „Ja sam u čudu, gospodine

Dandas. Stvarno sam u čudu.“ Ako je Izabel ranije uspela da pročita Džoka Dandasa,

sada je on čitao nju; i bilo mu je jasno da se ne pretvara. Stvarno je bila u čudu i taj zaključak doveo je do nagle promene u njegovom ponašanju. „Niste... niste ono što Margaret Vilson za vas kaže?“

Izabel je zbunjeno raširila ruke. „Nemam pojma šta Margaret Vilson za mene kaže.“ Margaret Vilson? Ime je zvučalo pomalo poznato, ali, vrlo moguće, samo zato što su joj bila poznata njegova dva elementa. Izabel je poznavala

mnogo Margaret i mnogo Vilsona; doduše, baš Margaret Vilson nije mogla da se seti.

Džok Dandas je ustao. Domalopreñašnje poraženo držanje beše nestalo i ponovo je bio samopouzdani advokat, siguran na svom terenu.

„I bojim se da ne znam ko je Margaret Vilson. Ili bar mislim da ne znam.“

„Margaret Vilson“, rekao je, „jeste jedna Mintina koleginica. Ujedno i njena bliska prijateljica.“

„Shvatam. I?“ „Došla je kod mene nakon što smo se vi i ja našli u

Botaničkoj bašti. Rekla je da mora da me upozori.“ Beše izvadio nalivpero iz džepa i sad se poigravao

njime skidajući i stavljajući poklopac. Izabel je posmatrala njegove prste; bili su preplanuli, a nokti brižljivo manikirani. Bio je otmen muškarac; Minti se nikad ne bi spetljala s nekim prostakom.

Džok je nastavio da objašnjava. „Margaret je rekla kako je saznala da se Minti obratila ženi iznuñivaču. Tu je upotrebila. Iznuñivač.“

Izabel je došlo da se nasmeje. Ovo je bilo komično. Iznuñivači su siledžije koje gangsteri šalju da metaforički uvrću ljudima ruke, što je u stvarnosti značilo da ih slome.

„Rekla je da sam ja iznuñivač?“ Potvrdno je klimnuo. „Kazala je da imate suptilne

metode.“ „Pa dobro, i to je nešto“, rekla je Izabel. „Ne bih volela

da se za mene misli da sam nekakva mafioza“ Pitala se ima li reč mafiozo ženski rod. Po svoj prilici nema, budući da je mafija tradicionaino muška organizacija.

„Kazala je da vam je specijalnost uništavanje ugleda“, nastavio je Džok. „I da ste kadri da zatučete nečiji profesionalni ugled u zemlju. Tako što ga izblatite.“

„Shvatam.“ „Da. I rekla je da ćete se postarati da ne postanem

partner u firmi.“ Bacio je brz pogled preko ramena. „Kao

što možda znate, ovo je vrlo konzervativna firma. Ne bi bilo dobro ako bi partneri saznali da sam imao...“

„Da ste imali aferu s udatom ženom?“ pripomogla mu je Izabel. „Pri tom udatom za čoveka s odličnim vezama, kao što je Gordon?“

„Da. I rekla je da me možete uništiti i na druge načine. Nije precizirala koje.“

„Pretpostavljam da ima načina“, rekla je Izabel. „Ali pošto nisam iznuñivač, stvarno ne bih znala.“

Zavalio se u stolicu. „Zato sam pokušao da stupim u kontakt s vama. Da vam kažem da se odričem prava na Roderika. Nisam vas dobio, pa sam telefonirao Margaret i zamolio je da prenese Minti da se povlačim iz toga. Sasvim. Neću je više gnjaviti.“

Izabel je slušala, ali je za to vreme pokušavala da shvati šta se dogodilo. Sve je bilo veoma uredno izvedeno. Minti ju je iskoristila da utera Džoku strah u kosti. Mogla mu je i sama zapretiti, ali to ne bi imalo isto dejstvo. Saznanje da je neko drugi angažovan za to – pogotovo neko prikazan kao nemilosrdan – davalo je odreñeni suptilni obrt situaciji. Bilo je znatno više zastrašujuće, jer je donosilo dva neprijatelja umesto jednog.

„Smem li nešto da vas pitam?“ rekla je Izabel. „Da.“ „Ako vam kažem da je to potpuna besmislica“, rekla

je, „ako vam kažem da sam pre neki dan razgovarala s vama samo kako bih učinila Minti uslugu i bez ikakve namere da vas zastrašim, ako vam kažem sve to – a vi mi poverujete – da li biste se ipak odrekli prava na Roderika?“

„Da.“ „Zbog karijere?“ Nije odmah odgovorio. „U redu. Da. Ne odobravate to,

zar ne?“ Izabel se prisetila T. S. Eliota. Ovo je bio očigledan

primer ispravnog postupka iz pogrešnog razloga. Ali nije to pomenula.

„Mislim da postupate ispravno“, rekla je. „Zaista.“

Ustala je i pružila mu ruku. „Mislim da bi trebalo da se rukujemo. Više stvarno nemamo šta da kažemo jedno drugom.“ Ali onda je pomislila da zapravo imaju.

„Ista žena nam je oboma nanela nepravdu“, rekla je. Džok Dandas izgledao je zamišljeno. Zatim je klimnuo

glavom u znak da se slaže. „Da, jeste.“ „I nadam se da ćete naći neku drugu“, rekla je Izabel.

„Možda neku koja ima dete, ili decu. Dobro je biti očuh, znate, i pored toga što vam nije dato da budete otac. Dobro je.“

Rukovali su se. Izabel je primetila da su mu ruke mekane, poput ruku žene, devojke. Primetila je i da stavlja neku kolonjsku vodu – sandalovinu, pomislila je. Lani je za Božić kupila Džejmiju bočicu nečega sličnog, ali ostavio ju je otvorenu na polici u kupatilu i isparila je. Upitala ga je: „Je l’ to bilo slučajno, Džejmi? Ili te je podsvest nagnala na to zato što nisi želeo da je koristiš?“ A on ju je na to pogledao, osmehnuo se i rekao: „Izabel, zašto moraš sve da komplikuješ?“

To nlje bila svaña već samo razgovor o tome zašto nešto radimo ili ne radimo onako kako to već radimo – ili ne radimo.

14

Otišla je iz advokatske kancelarije Makgregor, Frejzer i komp. i šetnjom se uputila na Trg Šarlot. Bilo je tek prošlo podne i nije znala šta će sa sobom. Grejs je bila zadužena za Čarlija do dva i vodila ga je na ručak s Eni, jednom od svojih prijateljica spiritista, ženom koju Izabel nije upoznala ali o kojoj je mnogo čula. Za Eni, koja je došla s ostrva Mul, pričalo se da poseduje dar vidovitosti. „Mnogi ostrvljani ga imaju“, rekla je Grejs. „Vide ono što mi ne vidimo. Eni često zna kakvo će biti vreme. Da se naježiš."

Izabel je bila na rubu da prokomentariše kako Eni možda gleda vremensku prognozu, ali suzdržala se. Odavno je shvatila da nema svrhe upuštati se s Grejs u takve rasprave, budući da je njena domaćica čak i blago neslaganje obično tumačila kao direktno osporavanje celog njenog pogleda na svet. Doduše, nije da su ti razgovori uspevali da uzdrmaju Grejsina uverenja. „Videćete“, čula ju je jednom Izabel kako mrmlja. „Videćete kad preñete na drugu stranu.“

Izabel je razmišljala o tome. Bila je bez predrasuda, u dovoljnoj meri da prizna da ličnost – ili duša, ako neko to radije tako zove – možda poseduje mogućnost vantelesnog postojanja koje možda može da preživi smrt moždanog tkiva koja je, kako izgleda, hrani; nepokolebljivo isključivanje te mogućnosti moglo bi se smatrati iznošenjem ubeñenja jednako kao i njeno nepokolebljivo zagovaranje. To je bio Izabelin stav i omogućavao joj je da prizna da bi Grejs mogla biti u pravu. Ujedno joj je omogućavao da nañe prostora za duhovnost u svom nastojanju da uobliči osećaj da postoji nešto izvan onoga što možemo videti i dodirnuti.

„Nikad te nisam pitao“, rekao je jednom Džejmi dok su jedne letnje večeri zajedno sedeli na travnjaku. „Veruješ li u...“ Pogledao ju je i raširio ruke kako bi obrazovao prostor.

A u tom prostoru, pomislila je, mogao bi biti Bog. „U Boga? To pitaš ?“ Pretpostavljala je da je tako, premda je lako moglo biti i da je hteo da pita: „Veruješ li u nezavisnost Škotske?“ ili „Veruješ li u to da se u šolju prvo sipa mleko pa tek onda čaj?“ Oba pitanja su bila važna, ali ne i ona koja bi nužno vodila ka nečemu velikom.

Ubrao je majušnu vlat trave i počeo dokono da je ljušti; kako složena – i savršena – graña čak i tog komadića rastinja. „Da. Pretpostavljam da to želim da saznam.“

„A ti?“ upitala ga je. „Prvo ti. Ja sam tebe pitao.“ Tako se deca začikavaju:

ti skoči prvi, ne nego ti, ne, prvo ti a onda ću ja. Legla je na travu. Veče je bilo toplo isto kao i travnjak

koji je ispuštao toplinu u vazduh dok se smrkavalo. Zemlja diše, pomislila je.

„Ne znam“, odvratila je. „Ne u smislu sedobradog starca. Ali naslućujem nešto veće od sebe. Nisam sigurna da li bih tome dala ime Bog. Ali ako neko tako hoće, može.“

Pažljivo ju je slušao i, okrenuvši malo glavu tako da je mogla da ga vidi, shvatila je da je za njega ovo bio jedan od najintimnijih razgovora koje su ikad vodili. Razgovor o seksu nije bio ništa u poreñenju s razgovorom o Bogu; ogoljeno telo nikad nije tako golo kao ogoljena duša. „A ti?“ blago ga je upitala.

„Ne razmišljam mnogo o tome. To stvarno nije nešto čime se mnogo bavim.“

Odgovo: ju je zadovoljio. Ne bi ni volela da je otkrio neki čvrst stav koji je sve dosad skrivao. Pri tom, ima nečega neprivlačnog u ubeñenju koje iskijučuje svaku sumnju.

„Ali nisi ni ubeñeni ateista? Ne rugaš se onima koji veruju u Boga?“

Ponovo je bila zadovoljna njegovim odgovorom. „Ne, ni slučajno. Ljudima je potrebna nekakva ideja... nekakva ideja o tome gde su.“

„Tačno.“ U meñuvremenu i on beše legao, a sada se podigao na

lakat i okrenuo licem prema njoj. „A tu je i Mocart.“ Podstakla ga je da objasni. „Vidiš“, rekao je, „Mocart je tako savršen. A ako može

postojati takva muzika, tada mora biti da je na neki način vezana za nešto izvan nas – mora biti. Neka kombinacija harmonije i oblika koja nema nikakve veze s nama – nego naprosto postoji. Možda Bog irna nekakve veze s tim. Nekakve veze s lepotom.“

Nekakve veze s lepotom. Da, pomislila je, može i tako da se kaže. Moralna lepota postoji isto tako jasno kao i svi ostali vidovi lepote i možda je u njoj moguće pronaći Boga koji je tako živo, i katkada bizarno, opisan u našim bučnim religijskim objašnjenjima. Zamisao je bila intrigantna, jer je značila da bi koncert mogao biti duhovni doživljaj, svetovna slika verske ikone, varljivo lice anñela u prolazu.

Ali to je bilo na travnjaku, a ovo je bio Trg Šarlot. Ponovo je pogledala na sat. Sastanak s Džokom Dandasom završio se dobro – rukovanjem koje se svodilo na čin pomirenja. Ipak, u drugom smislu ju je razljutio i uznemirio. Minti Ohterloni ju je iskoristila, što možda nikad ne bi ni saznala da nije otišla da vidi Džoka Dandasa. Razume se, to ne bi trebalo da je iznenañuje. Piter Stivenson joj je sasvim nedvosmisleno rekao: Minti je jednostavno zla. Naravno da je spremna da koristi ljude, baš kao što je upravo iskoristila Izabel.

Uputivši se prema trgu, razmišljajući da negde ruča ali još ne znajući gde, Izabel je ustanovila da njen gnev narasta. Znala je da je s gnevom tako: ne moraš ga nužno najjače osećati u prvim minutima nakon što te neko izazove – gnev lagano narasta dok implikacije onoga što se dogodilo prodiru u um. To ima i svoju fiziološku osnovu:

nivoi noradrenalina u organizmu dosegnu maksimum tek izvesno vreme nakon dogañaja. Trenutni gnev je često manje oštar od onog koji dolazi kasnije, kad se vratiš kući i razmisliš o onome što se dogodilo.

Prestala je da hoda i stala sasvim nepomično, zažmurivši. Ja sam filozof, rekla je sebi. Neću dozvoliti da me ovaj osećaj gneva sasvim obuzme. Neću. Otvorila je oči. Duboko je uzdahnula, zadržala dah i potom izdahnula. Srce joj je malo usporilo. Tako je već bolje, pomislila je. Tako se valja izboriti s noradrenalinom. Minti je... Minti nije ništa. Ali opet, to nije tačno. Ne možeš naći utehu uveravajući sebe u nešto tako očito lažno. Ne, nije ona ništa, ona je jednostavno proračunati psihopata. Meñutim, ni to nije bilo naročito zadovoljavajuće; etiketiranje drugih ume da pomogne, ali ne uvek. Etiketa ispred koje možemo navesti reč jadan kadra je da stavi stvari u perspektivu i ublaži antagonizam, ali nećemo reći jadni psihopata.

Još jednom je duboko uzdahnula i produžila dalje. Obrela se ispred bistroa Nacionalne zadužbine za Škotsku na Trgu Šarlot. To je bilo upravo ono što joj je trebalo: Nacionalna zadužbina predstavljala je stabilnost, razum i očuvanje onoga što je bilo. Zadužbina je vodila računa o dvorcima i parkovima i morskoj obali. Bila je sinonim za mir i spokoj, i Izabel odluči da će u bistrou poručiti tanjir supe – nijedna hrana nije tako utešna kao supa – i uzeti sendvič ili dva i možda čašu vina. Sve to, zamišljala je, ukloniće i poslednje tragove noradrenalina koji izaziva gnev, isto onako sigurno kao što će čaša nečega bogatog antioksidansima počistiti slobodne radikale iz krvotoka.

Ušla je i sela za sto, i osvrnula se naokolo. Prilazila joj je konobarica, osmehujući se, noseći jelovnik, a iza nje je druga konobarica nosila tanjir s jelom. Pogledala je u drugom pravcu. U bistrou nije bila gužva; samo su jedan ili dva stola bila zauzeta, budući da još nije bilo vreme pauze za ručak. Mcñutim, sto do njenog bio je zauzet, a za njim je sedela Minti Ohterloni.

Teško je ne obraćati pažnju na ostale prisutne kada vas je u prostoriji tek nekolicina. Možeš pokušati, naravno, i nekima čak prilično uspeva da se prave kao da ostali nisu tu. Grejs joj je u svoje vreme ispričala da je doživela nešto takvo, jednom prilikom kad se obrela u maloj prostoriji sa još dvema kandidatkinjama za posao s pola radnog vremena u hotelu. Jedna žena je priznala njeno prisustvo i ohrabrujuće se osmehnula; druga je pak „digla nos“, rekla je Grejs, i gledala svugda samo ne u žene koje su čekale zajedno s njom – u tavanicu, u slike na zidu, u svoj sat. Izabel je uživala pri samoj pomisli: Grejs u bici bila je veličanstven prizor.

„I, šta se desilo?“ upitala je Izabel. „Dok sam prolazila pored nje, očepila sam je“,

odvratila je Grejs. „Namerno.“ Premda bi Izabel više volela da nije naletela na Minti

u bistrou Nacionalne zadužbine, druga žena je ipak bila tu i gledala je u njenom pravcu.

„Izabel!“ Izabel je podigla pogled s jelovnika koji se pretvarala

da razgleda; ionako je bio okrenut naopako. Osmehnula se Minti, koja je ustala od svog stola i

prišla joj. „Jesi li sama?“ vedro ju je upitala Minti. Izabel nije preostajalo ništa drugo nego da s

dobrodošlicom dočeka Minti, koja je sela u praznu stolicu preko puta nje.

„Veoma retko navraćam ovde“, rekla je Minti. „Obično ručam u kancelariji. Pošaljem asistentkinju po sendvič. Naravno, tu su poslovni ručkovi, i postoje restorani u koje u tim prilikama odlazim. A ti?“

Izabel je nemarno odmahnula. „O, isto tako. Sendvič. Tanjir supe. Najčešće kod kuće.“

„Baš imaš sreće“, rekla je Minti. „Zato što ne radiš.“ Izabel je suzila pogled; neće trpeti da joj se Minti

obraća ovako snishodljivo. „Ali radim. Kao što znaš, ureñujem časopis.“ Izgledalo je kao da Minti nije ni čula

odgovor. Što se nje ticalo, to nije bio pravi posao. „Naravno.“

Izabel je bacila pogled na jelovnik. Nudio je toskansku čorbu od pasulja. „Toskanska čorba od pasulja“, zaustila je, ali ju je Minti prekinula u pola rečenice. „Nameravala sam da ti telefoniram večeras“, rekla je. „Ovo je baš srećna slučajnost.“

Izabel ju je mirno pogledala. „Da, i ja sam htela da popričam s tobom.“

„Pa eto, tu smo“, vedro je rekla Minti. „Reci, otkud ti...“ Izabel je zakijučila da je na nju red da napravi upadicu. „Maločas sam se videla s Džokom Dandasom“, rekla je. „Otišla sam u njegovu firmu.“

Minti je ćutala. Izabel je videla kako joj se mišić na obrazu lagano trza; bilo je gotovo neprimetno, ali videla je.

„Da“, nastavila je. „Otišla sam u Makgregor i Frejzer, i razgovarala s njim.“

„Dobra firma“, rekla je Minti. „Mi povremeno koristimo...“ Izabel je bila svesna da je svaki razgovor s Minti zapravo borba za prevlast. Ponovo joj je upala u reč. „Rekao mi je nešto vrlo čudno. Rekao je da je Margaret Vilson razgovarala s njim.“ Minti se namrštila. „Margaret Vilson? Margaret Vilson iz banke? Ta Margaret?“

„Da. Tvoja Margaret Vilson. A ono što mu je rekla uspelo je da ga uplaši.“

Minti je zbunjeno odmahnula glavom. „Nikad te nisam pomenula pred Margaret. Nikad.“

Izabel ju je posmatrala. Minti ne bi bilo nimalo teško, pomislila je, da porekne da zna išta o tome. Meñutim, bila je rešena da istraje.

„Koliko znam, Margaret Vilson je tvoja prijateljica.“ „Nije“, obrecnula se Minti. „Radi u banci, to je tačno,

ali ne poznajem je baš tako dobro. I dozvoli da ponovim ono što sam upravo rekla – ona i ja nikad nismo razgovarale ni o čemu što ima veze s tobom. Naprosto nismo.“

„Nebitno“, rekla je Izabel. „Bojim se da verujem da ipak jeste. Bitno je da je rekla Džoku Dandasu da si me napujdala na njega i da sam ja nekakav... ’iznuñivač’. Rekla mu je da je moj zadatak da ga uništim.“

Minti je razrogačila oči. „Molim?“ „A Džok Dandas joj je poverovao. Veoma je zabrinut

zbog partnerstva u firmi. Veruje da ga neće dobiti ukoliko izbije skandal.“

Izgledalo je da je Minti veoma pažljivo sluša. „Čak i ako...“

„Čak i ako to znači da se odrekne Roderika.“ Minti se zavalila na naslon stolice. Izabel je ustanovila

da je iznenañena reakcijom svoje protivnice. Beše predviñala da će Minti sve poreći, što će ona sama pak naprosto zanemariti. Ali ovo što je sad videla bilo je nešto sasvim drugačije. U prvi mah jeste bilo poricanja – barem što se tiče Margaret Vilson – ali je ono bilo propraćeno reakcijom koja je po svemu bila još više proračunata.

Minti se sada nagnula napred. „Dakle, Izabel, moram reći da je ovo veoma zadovoljavajuće“, rekla je. „Barem s moga stanovišta. A što se tiče ove... ove apsurdne priče koju si čula od Džoka – ko zna odakle mu. Verovatno ju je izmislio.“

„Zašto? Zašto bi je izmislio?“ Minti je slegla ramenima. „Nemam ni najbleñu

predstavu.“ Načas je zastala. „Da bi mi se osvetio? Verovatno. Udarac za kraj. Da, što da ne? Ljudi nalaze zadovoljstvo u povreñivanju drugih... kad se sve završi. Znaš kako kažu – nema u paklu furije.“

„Kao što je prezrena žena“ nastavila je Izabel. „Ta izreka je, koliko se sećam, uperena pre svega na žene.“34

34 Heaven has no rage like love to hatred turned, nor hell a fury like a

woman scorned („Nema na nebesima besa kao što je ljubav preobraćena u mržnju, niti u paklu furije kao što je prezrena žena"); rečenica iz trećeg čina drame Ožalošćena nevesta, čuvenog dramskog pisca

Minti se nasmejala. „Ma daj! Muškarci su nevaljali kao i mi. Muškarac u svakom trenutku ume da bude otrovan koliko i neka žena. Hoćeš da kažeš da se muškarci ne svete?“

„Svete se, valjda.“ „Pa“, rekla je Minti, „eto ti.“ Postojalo je nešto što je Izabel morala da sazna.

„Pretpostavljam da si ti okončala aferu? Nije bilo obrnuto?“ Minti nije odmah odgovorila; skrenula je pogled. „Ja

sam. Da. Da budem iskrena, počela sam pomalo da se dosañujem. Neki muškarci – oni zgodni – zapravo su, kako da kažem a da ne bude ružno – razočaravajući. Ali ti to već znaš, dabome.“

Izabel je zastao dah na ovaj otvoreni bezobrazluk. Minti je videla Džejmija i očigledno ga je ubrajala u ovu kategoriju razočaravajućih zgodnih muškaraca. Ali ti to već znas, naravno.

„Nisam sigurna da znam na šta misliš“, ledeno je odvratila. „Možda ja samo imam više sreće.“

Gledale su se. Izabel je osećala kako u njoj narasta odvratnost prema Minti; najobičnija, čista odvratnost. Je li ovo mržnja?, upitala se. Ili je mržnja nešto još jače? Je li mržnja želja da uništiš, da zgaziš – da zbrišes nekoga s lica zemlje? Nije se sećala da je mrzela nekog u tom smislu – ikad – ali može biti da to ovako počinje.

Zabrinjavao ju je intenzitet te antipatije i načas je zažmurila. Ničim izazvan, javio joj se stih: Nek nas mržnja ne izvitoperi/ i nek nam ne pokvari dušu. Nije mogla da se seti odakle je; izbio joj je odnekud iz dubina sećanja, odvojen od svoje reference, svog sidra. Ali pridržavaće ga se, odakle god da je došao.

„Pretpostavljam da je moguće“, rekla je. „Pretpostavljam da možda želi da te povredi.“

Vilijama Kongriva (1670-1729), koja je prerasla u poslovicu. (Prim. prev.)

Minti je naslutila malu pobedu. „Da“, rekla je. „Kao što sam ti rekla.“

Ipak, sve ovo je Izabel i dalje zvučalo neverovatno – zašto bi se Džok Dandas zamarao time? Zbunjivala ju je i Mintina reakcija. Ako je zaista sve inscenirala, tada bi se svakako više trudila da istakne kako je nedužna. A ona se nije potrudila ni toliko, kao da je nije ni najmanje briga da li joj Izabel veruje ili ne.

Izabelinog apetita pak beše nestalo, a sve i da je još uvek bila gladna i osećala potrebu za supom, nije mogla da se suoči s izgledima da jede sedeći preko puta likujuće Minti. Pogledala je na sat. „Čini mi se da ipak neću imati vremena da ručam“, rekla je. „Moram da se vidim s nekim.“

Minti se osmehnula, dražesno, skoro zaverenički. „S nekim zanimljivim?“

„Veoma“, odvratila je Izabel. Udata sam, pomislila je. Ili samo što nisam – a ti to znaš. To je Čarli – otići će kući i sačekati ga. Spremiće mu topli napitak od čokolade koji voli, nema veze što je sunčan dan. Staviće ga na poslepodnevno spavanje i držaće ga za ruku dok ne bude zaspao. Čarli je pripadao svetu bezazlenosti i istine – a ne svetu laži i obmana koji je nastanjivala Minti.

„Zahvalna sam ti“, rekla je Minti. „Ne mogu da opišem koliko mi je laknulo. Sada je sve drugačije. Pomogla si mi i tvoj sam dužnik.“

Izabel je ponovo bacila pogled na svoj sat – sasvim nepotrebno – i počela da ustaje od stola.

„Stvarno sam ti zahvalna“, rekla je Minti. „Ako ti ikad išta...“

Izabel je pokušala da se osmehne. „Hvala ti“, rekla je. „Nikad se ne zna.“

„Ne“, rekla je Minti. „Ne zna se.“ Izabel je počela da se udaljava, ali je Minti iznenada

ustala i posegla za rukavom njenog sakoa; osetila je njene prste oko svoje ruke, iznenañujuće snažne.

„Nešto mi pade na pamet“, rekla je Minti.

Izabel je malo pomerila ruku, nateravši Minti da olabavi stisak.

„Znaš šta? Mislim da Džok zapravo nijednog trenutka nije bio zainteresovan za Roderika. Ni najmanje.“

Izabel je čekala da ona nastavi, premda je zapravo priželjkivala da ode; imala je osećaj da se upetljava u neprijatan dvoboj bivših ljubavnika. Protivničke strane razmenjuju pucnje i uzajamne optužbe, a obe u tim okolnostima žele da te pridobiju na svoju stranu, da čuju kako kažeš: „Da, u pravu si, to je strašno, kako se grozno ponaša prema tebi!“

Izgledalo je da se Minti zagreva za temu. „Uopšte mu nije stalo, zar ne? Ova rabota s Roderikom služila je samo da me uvali u nebrano grožñe, da me izloži pritisku. A onda, kad doñe povucipotegni, on se odrekne prava – tek tako. Nijedan muškarac koji istinski voli svoga sina – koji ga istinski voli – ne bi odabrao unapreñenje umesto mališana. Jednostavno ne bi, zar ne?“ Sklopila je dlanove u čudnom gestu koji Izabel nije umela da protumači.

Izabel nije rekla ništa. Njeno domalopreñašnje uverenje da je Minti lagala bilo je sada podriveno očiglednom logikom onoga što je rekla. Jer, ono što je rekla moglo je biti tačno. Staviše, dok je razmišljala o tome, činilo joj se da vrlo verovatno i jeste.

Ali, ako je tako, onda je ponovo pogrešno procenila Minti, a taj zaključak naterao ju je da se oseti glupo. Kao da se povija čas na jednu čas na drugu stranu, sasvim nesposobna da se odluči – kao trska na vetru. „Zar ti se ne čini da sam u pravu?“ Upitala ju je Minti.

Izabel je ponovo počela da se udaljava. Ali ne pre no što je odvratila: „Da, možda i jesi.“

Grejs je okasnila dovodeći Čarlija kući, ali silno se izvinjavala. „Eni nije zastajala ni da uhvati vazduha“, rekla je. „Ta žena! Pričala je kao navijena, što je značilo da je i ručak kasnio. Na kraju sam bila gladna kao vuk.“

Izabel je pomislila na suprotnost sa njenim sopstvenim ručkom.

„Ali, da znate“, nastavila je Grejs, „imala je šta da kaže. Bilo je veoma zanimljivo.“

„ Videla je nešto, zar ne?“ Grejs je potvrdno klimnula. „Rekla je da će biti

nevolje.“ „Gde?“ „Nije rekla.“ Izabel je načas ćutala. „Ali, uvek će biti nevolje, je li

tako? Kako god gledali na to? To je kao da kažeš da će doveče pasti mrak. Svakog dana se smrkava. Isto je s nevoljom. Uvek se negde sprema.“

Grejs je navukla na lice izmučen izraz. Mnogo je puta objašnjavala Izabel ove stvari, ali njena poslodavka kao da nikako nije uspevala da shvati.

„Jednostavno bi bilo od pomoći“, nastavila je Izabel, „kad bi ljudi poput Eni bili malčice odreñeniji u svojim predskazanjima. Ali skloni su da budu neodreñeni, zar ne? Pogledaj Nostradamusa. Tako je nerazumljiv: oni čudni katreni mogu se tumačiti kako god hoćeš. Zašto ti ljudi lepo ne kažu: ’Sledećeg utorka, u četiri posle podne, dogodiće se zemljotres?’ Što moraju da budu tako dvosmisleni?“

Grejs je uzdahnula. „Kad nešto vidiš, ne vidiš pojedinosti“, objasnila je.

„Zašto?“ upitala je Izabel. „Ako neko ima dobar vid u ovoj dimenziji, da tako kažem, zašto bi imao lošiji vid u drugoj dimenziji?“

„Vi to ne shvatate ozbiljno“, rekla je Grejs. „Ali shvatam“, pobunila se Izabel. „Kad ti kažem. Nego

sam naprosto...“ Glas joj je zamro. Postojalo je nešto drugo što je htela da pita Grejs. „Hoće li ti smetati ako promenim temu?“ Grejs je neodreñenim pokretom izrazila svoj pristanak; po njenom mišljenju, Izabel nikad neće razumeti ove stvari – kako iko može da vidi nešto što je rešen da ne vidi?

„Da li misliš“, počela je Izabel, „da bi muškarac koji voli svoga sina pristao da ga nikad više ne vidi? Recimo da mora da bira izmeñu karijere i sina?“

Grejs je zinula. „Džejmi?“ „Ne, naravno da ne. Ne Džejmi. Neko drugi.“ Grejs je pogledala kroz prozor. „Dakle, drago mi je da

nije reč Džejmiju. Ali ako želite odgovor na svoje pitanje, samo ga primenite na Džejmija. Zamislite da govorite o Džejmiju. Znamo koliko voli Čarlija. Da li bi on to uradio?“

Izabel je smesta odgovorila. „Naravno da ne bi.“ „Eto vam odgovora“, rekla je Grejs.

15

Po svemu nalik na anñela smrti, Bili Maklarti, bičbožji za lisice, predsednik Udruženja maketara Dalkita i Boningtona, otac i muž, izašao je iz svog kombija i uputio se puteljkom prema Izabelinim ulaznim vratima. Nosio je kavez sa metalnim rešetkama, dovoljno težak da ga natera na neobičan, neravnomeran hod. Kavez je bio iznenañujuće mali, s obzirom na to da je imao da udomi lisicu, ali razume se, nije bio ni pravljen da bude udoban. Za većinu lisica koje su se našle zarobljene u njemu, bila je to ćelija smrti, u kojoj su bile zatvorene sa svojim poslednjim obrokom – polovinom pileta, možda, ili, ako bi se domaćini pridržavali Bilijevog saveta, sočnom porcijom fazana.

Bilo je pet sati i Grejs beše otišla kući. Džejmi se upravo vratio i sada se tuširao, dok su se Čarli i Izabel igrali velikim kockama koje je Čarli dobio od dečaka preko puta, koji ih beše prerastao. Čarli je učio da slaže kocke jednu na drugu, i to tri komada, a onda bi ih oborio. To ga je, izgleda, beskrajno zabavljalo; nije mnogo drugačije, pomislila je Izabel, od slapstik humora, od lakrdija glumaca u nemim filmovima, od onih treperavih scena u kojima ljudi ustaju i onda opet padaju, a mi se svi smejemo.

Kad se oglasilo zvono na vratima i kad je shvatila da bi to mogao biti Bili Maklarti, Izabel je podigla Čarlija i smestila ga u ogradicu zajedno s dvema kockama da mu okupiraju pažnju.

Bili Maklarti je brisao cipele kad je otvorila vrata. Izabel je okrznula pogledom kavez. „Gospodine Maklarti.“

„Taj sam“, rekao je Bili. „Izvinjavam se što sam malko zakasnio, al’ u Morningsajdu sam im’o jedno osinje gnezdo – veliko i mor’o sam da se penjem na krov.“

Izabel ga je uveravala da nije važno. Govoreći, primetila je tetovažu na njegovoj desnoj podlaktici – Ruka Alstera, s natpisom Alster je britanski, izveden zasenčenim slovima ispod nje. Bila je dobro urañena, sama ruka crveno, a moto plavo. Bila sam u pravu, pomislila je: Bili Maklarti je Narandžasti, sledbenik Vilijama Oranskog, vladara koji je naterao u bekstvo katolika Džejmsa VII. Jeste da se to odigralo pred sam zalazak sedamnaestog veka, ali ipak nije bilo toliko davno da za neke ne ostane veoma živo pitanje, simbol osiguravanja protestantske monarhije. A to je, u pravom trenutku, sve postalo povezano s tim da više ne moraš da se povinuješ sveštenicima koji ti propisuju šta ćeš da radiš i kako ćeš da razmišljaš – ideal koji je imao makar nekakve veze sa slobodom, u svakom slučaju iz perspektive Bilija Maklartija. Katolici su, dabome, mislili drugačije.

Povela je Bilija Maklartija oko kuće, u vrt. „Poslednji put smo ga videli u onom žbunju“, rekla je pokazujući na tamni bedem rododendrona. „Može biti da je još tamo, ali nisam sigurna.“

Bili Maklarti je koraknuo napred i zavirio meñu šiblje. „Dobro mesto za jednog od nji’“, rekao je. „Mračno. Usamljeno. Dobro mesto.“

„Treba im sklonište, kao i nama“, rekla je Izabel. „Nisu oni ko mi“, rekao je Bili. „Nisu oni ko ovaj il’

onaj, ti momci. Oni su obične lisice.“ „Nisam baš to htela da kažem“, rekla je Izabel. „Htela

sam da kažem da imaju iste potrebe kao mi. Eto šta sam htela da kažem.“

Bili Maklarti je onjušio vazduh. „Nemaju iste potrebe“, rekao je. „Ama nimalo.“

Prišao je još jedan korak i čučnuo da bi bolje video tlo ispod rododendrona. „Tu mu je legalo“, rekao je. „Ne mogu

sad da ga vidim, al’ tu je bio, bogme jeste. Mislim da ću baš tu da metnem zamku. Naići će već u nju.“

„Neće ga povrediti, koliko shvatam“, rekla je. Bili Maklarti ju je razuveravao. „Najgore što mož’ da

ga snañe – najgore – jeste da mu vrata pričvrlje rep. To je sve.“ Uspravio se i pokazao prema zamci. „Je 1’ imate onu piletinu?“

„Fazana“, rekla je Izabel. „U kuhinji je.“ „Još bolje“, rekao je Bili Maklarti gledajući prema

kući. „Donesite ga, pa da postavimo ovo.“ Otišla je u kuhinju i izvadila fazana iz frižidera, celu

pticu, ispečenu za Brata Lisca. Dok se vratila u vrt, Bili Maklarti je već bio postavio zamku pod spoljno lišće rododendrona. Uzeo je fazana od Izabel, s odobravanjem ga omirisao i ubacio u zamku, sasvim pozadi. Zatim je povukao malu opružnu polugu koja će aktivirati zatvaranje vrata čim Brat Lisac podlegne iskušenju.

Pripremivši zamku, Bili Maklarti je koraknuo unazad i kritički zagledao svoj ručni rad. „Jes’, valjaće.“ Okrenuo se prema Izabel. „A onda?“

„Kad bude unutra, pozvaću veterinara.“ „A onda?“ Izabel je zaključila da je nervira ponašanje Bilija

Maklartija. Bila je to snishodljivost, dabome – snishodljivost muškarca koji pretpostavlja da je nadmoćniji iz prostog razloga što je muško. „Pozvaću veterinara“, rekla je Izabel. „Već sam mu rekla za ovo, i doći će i srediti mu tu ranu.“

Bili Maklarti je izgledao skeptično. „Lisice grizu“, rekao je. „Kako misli da ga pregleda a da ga ovaj ne ćapi?“

„Pa, pretpostavljam da ima...“ Izabel nije bila sigurna, ali nije nameravala da pusti Bilija da pobedi. „Pretpostavljam da ima rukavice. I sedativ.“

Bili Maklarti je slegao ramenima. „Ne znam što se majete s tim“, rekao je. „Priroda, znate.“

„Zato što životinja pati“, rekla je Izabel. Netremice je gledala u tog čoveka s njegovom tetovažom Crvene ruke

Alstera i prstima žutim od duvana. „Pati, gospodine Maklarti. Patnja iziskuje da preduzmemo nešto u vezi s njom. Zar se ne slažete?“

Ukrutio se. „Ne možete sve da popravite.“ „Ne. Ne možemo. Ali možemo bar ponešto.“ Zastala je.

Gledao ju je s izrazom koji se graničio s porugom. To nije nameravala da trpi.

„Podozrevam da mislite kako sam samo sentimentalno žensko“, rekla je Izabel. „Tako mislite, zar ne?“

Bili Maklarti je odmahnuo glavom. „Jok. Taman posla.“ Cerio se kao ñak kad poriče očigledno. Ali naravno da jeste i nije ga bilo briga što ona to zna.

„O da, mislite. To mi je sasvim jasno. A jasno mi je i da vam ponekad nije jasno da ljudi znaju šta mislite. Jesam li u pravu?“ Osmehnula se rekavši ovo, kao da bi da mu pokaže da opaska nije bila baš sasvim neprijateljska.

„Pojma nemam o čemu govorite“, defanzivno je rekao Bili Maklarti.

„Tačno“, rekla je Izabel. Osečala je kako joj srce lupa u grudima; svaki sukob, makar i mali, rezultovao je kod nje time, izazivao je anksioznost i sve propratne fizičke simptome.

Pokazala mu je da bi trebalo da se vrate do kuće, gde će mu platiti njegovih stotinu funti, uhvatio-neuhvatio lisca. Bio je mrgodan, ali brzo je uzeo novac i uputio se puteljkom ka svom kombiju, zguravši novčanice od dvadeset funti u džepove na pantalonama. Tamo gde ih poreznik nikad neće videti, pomislila je Izabel vraćajući se u Čarlijevu sobu za igranje.

Tek izašao ispod tuša, još vlažne i razbarušene kose, Džejmi beše izvadio Čarlija iz ogradice i podizao ga je i spuštao u kontrolisanom padu, igri koju je zvao Avijatičari, i koja je terala Čarlija da ciči od oduševljenja. Čarli je sad imao oči samo za svog oca i Izabel se osmehnula i ostavila ih da se igraju.

U hodniku je načas zastala, zamišljena, zagledana u pod kao da je hipnotisana šarom od crvenih i plavih rombova na Baludži ćilimu. Njenog osmeha je nestalo. Nije trebalo da onako razgovaram s Bilijem Maklartijem. To nije bilo u redu. Snishodljivo se ophodio prema njoj, ne uzgred ili slučajno nego s namerom. Čak i tako, nije trebalo da pokuša da ga ponizi, kao što je uradila, koristeći svoje umeće s rečima da ga izbaci iz koloseka. Oni koji imaju reči mogu ih tu i tamo koristiti protiv onih koji ih nemaju, ali samo oprezno. Bila je to jeftina pobeda nad čovekom čiji je život mnogo teži od njenog, pored sve njegove razmetljivosti i „narandžastog“ poziranja, i osećala se neprijatno i posramljeno, onako kako bi svako trebalo da se oseća nakon što ponizi drugog čoveka, čak i onda kad se čini da je to bilo više nego zasluženo.

„Dakle“, rekao je Džejmi. „Minti.“ Sedeli su u kuhinji posle večere; bio je to spokojan

deo dana u kojem su oboje uživali. Veče je u ovoj fazi moglo da ode u bilo kom pravcu – prijamo zajedničko opuštanje ili poslednje razdoblje rada, za vreme kojeg bi se Izabel posvetila Reviji, a Džejmi vežbao u muzičkoj sobi ili prepisivao komade za svoje ñake.

Još nije bilo odlučeno kako će se ovo veče razvijati. Izabel je znala da ima podnesaka koje valja da pročita – članaka poslatih za objavljivanje u Reviji – ali činilo joj se da sad nema snage i da to može da uradi i sutra. I tako, kad ju je Džejmi upitao o njenom ručku s Minti, bila je spremna da priča.

„Gde ste jele?“ upitao je. „Ja nisam“, odvratila je Izabel. „Ubila mi je apetit.“ Objasnila mu je šta se desilo i, na kraju, s izvesnim

oklevanjem, priznala Džejmiju da je možda pogrešno procenila Minti opet.

„Ako moraš stalno da menjaš mišljenje u vezi s tim da li neko govori istinu“, rekao je on, „tada to znači da je ta

osoba lažov.“ Upitno je pogledao Izabel. „Šta si ono rekla da je Piter rekao za nju?“

„Da je zla.“ „Tada verovatno i jeste“, rekao je Džejmi. „On je

obično u pravu u vezi s ljudima.“ „I on mora ponekad da pogreši“, odvratila je. „A ako je

neko zao, mora li nužno biti i lažov?“ Džejmi nije bio siguran. Izabel su, meñutim, ophrvale

dalje misli o ovom njenom pitanju. Odgovor leži u karakteru: ako je nečiji karakter loš, tada taj neko postupa loše u svemu i prema svima. Ali to ne znači da možda nije dobar u nekom delu svog života: možda, recimo, ispoljava lojalnost. Gangsteri su lojalni jedni prema drugima – barem donekle – a umeju da budu lojalni i prema svojoj zemlji. Ali da li je lojalnost uvek nešto što valja poštovati ili zahteva dobar objekt? Ne valja biti lojalan prema mafiji ili KGB-u; lojalnost je sama po sebi neutralna – boje pokazuje tek kad vidimo prema čemu je neko lojalan.

Razume se, ako neko... Zaustavila se. Iz vrta je doprlo čudno kevtanje, praćeno naglim, piskavim lavežom. Pogledala je u Džejmija, koji se naglo okrenuo kako bi pogledao kroz prozor. „Brat Lisac?“

„Da.“ Ustao je; meñutim, čekao je da vidi šta će ona uraditi. Ovo je bio Izabelin plan, a ne njegov. „Šta sad?“

Izabel je otišla i izvadila iz fioke baterijsku lampu. „Istražićemo. A onda ćemo pozvati veterinara.“

Izašli su u vrt. Kako je u kuhinji gorelo svetlo, travnjak je bio delimično osvetljen. Nešto svetlosti dopiralo je i do rododendrona u kojem se nalazila zamka, ali ne mnogo. Sada je mlaz iz Izabeline baterijske lampe poigravao na spoljnim rubovima rastinja i, dok je Džejmi razmicao granje, u mračnoj unutrašnjosti žbunja.

Oči Brata Lisca bile su dva mala fara, žuti diskovi koji su se pomerali iza rešetaka kaveza. A iza toga, njegovo riñe krzno, napola u senci, napola otkriveno lelujavom svetlošću baterijske lampe.

Čučnuvši, Izabel mu se obratila blagim glasom. „Ne boj se. Poznaješ me, je l’ da? Već si me video. Neću ti ništa.“

Džejmi je čučnuo pored nje. „Da ga izvučem odatle?“ „Da.“ Na vrhu kaveza nalazila se metalna ručka. Džejmi je

pružio ruku da je uhvati i povukao kavez iz gustiša rododendrona. U teskobi svog zatvora, Brat Lisac se izvijao i kidisao zubima prema Džejmijevoj ruci. Rešetke mu, meñutim, nisu dozvoljavale ništa više od kidisanja u prazno – i na metal. „Ne može te dohvatiti“, rekla je Izabel. „Jadničak – sigurno je prestravljen.“

„Misli da ćemo ga ubiti“, rekao je Džejmi. Izabel se sagnula nad kavez. Pomerajući mlaz

svetlosti iz baterijske lampe preko liščevog tela, pronašla je ranu. Učinilo joj se da može i da je namiriše – užegao vonj infekcije koji je samo korak daleko od zadaha truleži. Pogledala je na sat. „Sajmon je rekao da ga nazovemo u bilo koje doba. Hoćeš li mu praviti društvo dok odem da telefoniram?“ Sajmon je bio veterinar koga je Izabel poznavala; bila je sigurna da se neće oglušiti na patnju životinje. Bila je u pravu. „Postaraću se za njega“, rekao je kad mu je pričala o ovome. „Lisac je neuobičajen pacijent, ali daću sve od sebe.“

Ušla je u kuću i pozvala ga. Sajmon je bio kod kuće i pristao je da odmah doñe. „Nastojte da mu ne izazovete preveliki stres“, rekao je. „Mislim da lisice ni u najboljim okolnostima nisu laki pacijenti.“

Spustila je slušalicu i otišla da se pridruži Džejmiju u vrtu. Džejmi se beše udaljio od kaveza u nadi da će se Brat Lisac smiriti, ali nije izgledalo kao da je to bilo od velike koristi. Od životinje u kavezu je svakih nekoliko sekundi dopiralo cviljenje – cviljenje koje je zvučalo kao preklinjanje – koje je potom bivalo propraćeno kevtanjem ili zavijanjem. Zvuci su bili nepogrešivo prožeti uznemirenošću i Izabel je priželjkivala da može da zapuši uši da ih ne čuje. „Ne

mogu da podnesem“, rekla je Džejmiju. „Preklinje nas da mu pomognemo.“

Džejmi je posegao i dodirnuo joj ruku. „To i pokušavamo“, odvratio je.

„Znam.“ Osećala je pritisak njegove ruke na svojoj, združene u

snažnom trenutku razumevanja. Odigravala se mala drama – sićušna u kontekstu okeana patnje koju svet podnosi svakog božjeg dana; neprestane patnje – ali za Izabel je bila trenutna i vrlo živa. Uzvratila je pritisak Džejmijeve ruke; spustio je pogled prema njoj i poljubio je u obraz, kao da bi joj poljupcem mogao odagnati bol, a s njime i bol Brata Lisca.

Sajmon je živeo u blizini i potrajalo je samo nekoliko minuta dok se farovi njegovih kola nisu pojavili u dnu ulice. Izabel je ostavila Džejmija s Bratom Liscem i otišla na prednju kapiju da ga dočeka. Dok je otvarala kapiju veterinaru, iz pomrčine je doprlo naročito glasno kevtanje.

„Zvuči nesrećno“, primetio je Sajmon. „Sirotan.“ Zajedno su otišli iza kuće. Sajmon je sa sobom imao

torbu, koju je sada spustio i otvorio. Izvadio je par debelih rukavica – prilično nalik na baštenske, ali debljih, koje su više štitile doručja. Pogledao je u Džejmija. „Mogu i s njima“, rekao je. „Ali možda bi bilo bolje ako bi ga držao pod kontrolom dok ga ne uspavam. Pusti ga da jednu ujeda, a drugom ga drži za kožu pozadi na vratu. Za to vreme ću ga ja bocnuti. Hoćeš li moći?“

Izabel se osetila pozvanom da se pobuni. „Džejmiju su potrebni svi prsti kako bi mogao da svira fagot“, ukazala je. „Pustite mene.“

Džejmi je imao prigovor. „Ne. Biću dobro.“ „A šta ako progrize rukavicu? Ja mogu da ureñujem

Reviju i sa rukom u zavoju. Ti ne bi mogao da sviraš fagot.“ Pružila je ruku da uzme rukavice. „Daj, ja ću ih uzeti.“

Džejmi je dobro znao da nema svrhe raspravljati se s Izabel kad nešto naumi, stoga je samo posmatrao dok je navlačila rukavice. Za to vreme je Sajmon izvadio iz torbe

špric i ampulu, i pozabavio se pripremom injekcije; sada su bili spremni.

„Potrebno je samo da mu odvučeš čeljusti na drugu stranu“, rekao je Sajmon. „A onda ću ga ja ubosti.“

Bio je smiren i izgledalo je da ta njegova smirenost utiče na Brata Lisca; kevtanje beše prestalo i životinja se šćućurila na podu kaveza posmatrajući ih. Izabel je prišla i pažljivo otvorila vratanca. Zatim je pružila ruku u rukavici prema Bratu Liscu. „Samo lagano“, rekao je Sajmon.

Osećala je pritisak njegovog ugriza kroz debeli materijal rukavice. Nije bio snažan kao što je pomišljala da će biti; možda ga je infekcija oslabila – Sajmon je rekao da je verovatno to posredi. Bio je to prvi put da su se ona i Brat Lisac dotakii – što ju je snažno pogodilo. Živeo je u njenom vrtu, ili je barem svakog dana prolazio tuda – možda mu je to bio koridor – i stalno su se viñaali bili su poput komšija koji zauvek ostanu neznanci jedni drugima, nikad ne razmenjuju pozdrave niti rade išta od svega drugog što komšije rade. Ali sad su se nalazili licem u lice, ne kao prijatelji, kao što je mislila da jesu, nego je, barem u njegovim očima, ona bila napadač koji pokušava da ga ubije.

Sajmon je bio brz. Izabel gotovo da nije stigla da vidi njegovu ruku kad ju je pružio i ubacio iglu u nabor liščeve kože. Zatim se Sajmon povukao i primetila je, ljubopitljivo, sićušnu kap krvi na vrhu igle – lisičje krvi, krvi Brata Lisca. Krv drugog stvorenja uvek se čini tako strana; još čudnija od naše sopstvene krvi, nosilac bioloških tajni vrste.

„To bi trebalo da ga smiri“, rekao je Sajmon. „Dajmo mu nekoliko minuta i biće miran kao jagnje.“

Izabel je gledala u Brata Lisca, a on joj je uzvraćao pogled. Čeljusti su mu se olabavile i pustila ga je. Pomislila je načas da mu u očima vidi zbunjenost kako smenjuje strah koji ih je do maločas ispunjavao. Zatim je zatresao glavom, kao da bi da je razbistri; sedativ je očigledno delovao. Glava mu je klonula i srušio se na pod kaveza.

„To je to“, rekao je Sajmon. „Sad možemo da ga iznesemo.“

Veterinar je posegao u kavez i uhvatio prednje šape Brata Lisca. Nije bilo otpora. Kad se našao napolju, na travi, Sajmon je zavukao ruke ispod njega i podigao ga. „Kuhinja je možda najbolje mesto“, rekao je.

Uneli su Brata Lisca u kuću. Izabel je pokrila kuhinjski sto novinama, primercima Skotsmana koje je Grejs preko nedelje skupljala za recikliranje. Brat Lisac ležao je ničice preko fotografije škotskog premijera na naslovnoj strani. I on je u tvojim rukama, pomislila je Izabel; ovo stvorenje, ovaj lisac, i on je jedan od tvojih – ne od onih kojima si ikad išta rekao, ali jedan od tvojih birača.

Sajmon je oprao ruke, brižljivo ih obrisao i navukao par rukavica od lateksa. Zatim je, veoma nežno, opipao ranu na slabini Brata Lisca. Nije bila velika; nekakva posekotina, rekao je, koja se inficirala. Izvadio je makaze iz torbe i ošišao krzno oko rane; na krznu je bila zgrušana krv, crnilo. Potom je malim skalpelom isekao nešto što je ličilo na komadiće kanapa oko rane; mrtvo tkivo, objasnio je. Izabel je posmatrala, ali Džejmi se, osetljiv kakav jeste, okrenuo na drugu stranu. „Izvinjavam se“, rekao je. „Ne volim ovo.“

„Neće dugo trajati“, rekao je Sajmon. Izabel je prinela lampu do stola i držala ju je iznad

Brata Lisca kako bi Sajmon bolje video. On je radio vešto i brzo, i uskoro je bio spreman da zašije gornji deo rane. „Donji deo ću ostaviti otvoren, da služi kao dren“, rekao je. „Potom mu moramo dati još samo veliku injekciju antibiotika i to će biti to.“

Izabel je sada posmatrala Brata Lisca na stolu. Zurila je u jastučiće na njegovim šapama – grube i pune ožiljaka – i nesavršenosti na njegovom krznu. Bilo je grubo i ućebano, ali gušće nego što je zamišljala. Pomislila je kako mu je rep divan; koliko mu se samo puta divila kad bi ga primetila kako hoda vrhom visokog zida koji je okruživao

vrt iza kuće, kako mu je korak čvrst i siguran kao... kao u hodača po žici. Bruno. Poslednjih dana nije razmišljala o Ketinom vereniku, budući da je bila suviše obuzeta problemom Minti. Sada joj je, meñutim, pao na pamet i zamislila ga je, apsurdno, na svom baštenskom zidu, kako hoda po njemu u svojim cipelama s umecima, s Bratom Liscem za petama.

Progovorio je Sajmon. „Nešto zabavno?“ Odmahnula je glavom. „Ne. Samo sam razmišljala o

nečemu drugom.“ „Čudni su putevi Izabelinog uma“, javio se Džejmi iza

nje. Izabel se napola okrenula prema njemu. „Setila sam se našeg prijatelja Bruna“, rekla je.

Džejmi se osmehnuo i podigao obrvu. Sad kad je Sajmon završio obrañivanje rane Brata Lisca, koristio je priliku da izbliza pogleda životinju. „Prelep je“, rekao je. „Zaista jeste.“

„Oni su zanimljiva stvorenja“, rekao je Sajmon udaljivši se malo od stola. „Mogli su odavno biti pripitomljeni – kao psi – ali sačuvali su samostalnost. Veliki su borci.“ Prišao je da podigne Brata Lisca, čije su se oči načas otvorile i odmah potom opet zatvorile. „Možemo ga ostaviti napolju u žbunju“, nastavio je Sajmon. „Ovo je prijatna letnja noć. Posle izvesnog vremena doći će sebi i pitati se je li sve samo sanjao.“

„Biće mu dobro?“ upitala je Izabel. „Rekao bih da hoće“, odvratio je Sajmon. „Žilav je on,

a ima i malo sala. Neke od ovih životinja su napola izgladnele, ali on se očigledno solidno hrani.“ Zastao je, upitno posmatrajući Izabel. „Ti?“

„Možda“, odvratila je. Znala je da postoji mišljenje kako ne bi trebalo hraniti divlje životinje, zato što se to kosi s prirodnom ravnotežom, ali kako je mogla da s vremena na vreme ne doturi neki slastan zaiogaj Bratu Liscu?

„Siguran sam da on to ume da ceni“, rekao je Sajmon.

Izabel i Džejmi išli su za Sajmonom dok je nosio mlitavo telo lisca i pažljivo ga spuštao pod žbun rododendrona. Zatim su se vratili u kuću zajedno sa Sajmonom, kako bi uzeo svoju torbu; dok je Džejmi otišao da obiñe Čarlija, Izabel je ispratila Sajmona do kola. „Hoćeš li mi poslati račun?“ upitala je. „Ili mi jednostavno reci koliko ti dugujem.“

„Ništa“, rekao je Sajmon. Pogledala ga je. „Ne moraš“, rekla je blagim glasom. „Znam. Ali zašto bih ti naplatio to što sam se

pobrinuo za divlju životinju? On ne pripada nikom. A nema svrhe da njemu šaljem račun.“

Izabel je prasnula u smeh. Zamislila je Brata Lisca kako negde krije kesu, možda kesu s nekoliko zlatnih soverena – svoju životnu ušteñevinu.

„Ti si tako dobar“, rekla je. To je bila istina. Ljudi koji vode računa o životinjama uglavnom su dobri ljudi; oni naprosto praktikuju dobrotu, za razliku od onih kojima su je puna usta. Tako se, pomislila je Izabel, najbolje neguju vrline – diskretno i u tišini, daleko od pogleda drugih, poznate samo onima koji postupaju čestito i onima kojima ti postupci koriste.

Vratila se u kuću i zatekla Džejmija kako sreñuje kuhinju nakon što je obišao Čarlija. Dok je sklanjao novine na kojima je ležao Brat Lisac, čupica krzna pala je na pod. Izabel ju je podigla. „Uspomena“, rekla je pružajući je Džejmiju. „U viktorijansko doba voleli su da stavljaju kosu u nakit. Mogla bih staviti ovo u medaljon.“

Odjednom se nasmešila i Džejmi, za koga su osmesi bili zarazni kao zevanje, široko se osmehnuo. „O čemu razmišljaš?“ upitao je.

„Iznenada sam se setila nečega o čemu dugo nisam razmišljala.“

„Reci mi.“ Izabel je izgledala sumnjičavo. „Sašavo je.“ „Zivot je šašav.“

„U redu. Nekada davno, dok sam studirala, prijavila sam se da mesec dana volontiram u Francuskoj. To je bilo za vreme leta. Jednog prekrasnog, sparnog avgusta.“

Već mu je pričala o tome. „Kamp za klince iz Pariza? Decu koja nikad nisu videla kravu?“

„Da.“ Posmatrao ju je s iščekivanjem. „I?“ „Tu je bila još jedna devojka. Zapravo, bilo nas je tri –

i poklopilo se da smo sve bile Škotlanñanke. Neko je u Edinburgu regrutovao volontere za taj kamp. U svakom slučaju, tamo smo bile nas tri. Ja, prilično uplašena devojka po imenu Alis, i Dženi. Maločas sam se se setila Dženi.“ Na to se ponovo osmehnula. „Šta s njom?“

„Dakle, imala je dečka“, nastavila je Izabel. „I neprestano je pričala o njemu. Zvao se Martin. Martin kaže ovo. Martin kaže ono. Martin i ja smo jednom išli u Nemačku. Martin je trenutno u gostima kod svoje tetke. Pitam se je li Martin dobro. I tome slično. Sve vreme. Bila je tako dosadna.“

„Možda ga je volela“, rekao je Džejmi. „Blago rečeno. Ali mene je dovela do granice

izdržljivosti. Alis je bila previše stidljiva da bi išta rekla, stoga je samo sedela tamo i slušala priče o Martinu. Ja sam se isključivala.“

Džejmi je slegao ramenima. „Ljudi dobiju... kako da kažem, fiksaciju?“

„Da“, rekla je Izabel. „Moglo bi se i tako reći. Ali nije ta njena stalna priča o njemu ono što mi je palo na pamet. To je bio pomen uspomena.“

„Imala je uspomenu na Martina?“ Izabelin osmeh je postao još širi. „Da. Njegove

bokserice. Spavala je s parom njegovih bokserica ispod jastuka. Delile smo sobu i ja sam ih videla. Neke crvene, karirane. Pre no što legne, izvadila bi ih ispod jastuka, mahala malo njima, a onda bi ih vratila pod jastuk i legla. Glupava devojka.“

Džejmi je prasnuo u smeh. „Kako je to dirljivo.“

„Bila je tako glupa“, rekla je Izabel. Ali onda je pomislila: da li je? Ljudi se snažno zaljube, a odeća ljubavnika može lako postati simbol te ljubavi. Okrznula je Džejmija pogledom. Lako bi mogla pričati o njemu, baš kao što je Dženi pričala o Martinu. Isto tako lako. A da li bi spavala s njegovim boksericama pod jastukom? Da, pomislila je, mogla bih. Da. Kao šašava učenica, mogla bih.

„Zapravo, nije bila glupa“, rekla je. „Ne zaista. Nije trebalo to da kažem.“

Džejmi je pružio ruku i nežno je dodirnuo. „Imam jedne stare bokserice, ako hoćeš“, rekao je s lažnom ozbiljnošću.

„Ali ja imam tebe“ odvratila je. „Naravno.“ Tog jutra, malo posle tri, Džejmi se probudio i iskrao

iz kreveta. Napola budna, Izabel ga je sanjivo posmatrala sa svoje strane kreveta. Prišao je prozoru i smakao zavesu dovoljno da pogleda u vrt.

„Šta to radiš?“ Odgovorio je tiho, glasom ne mnogo jačim od šapata.

„Pitam se gde je.“ „Biće da je otišao. Sajmon je rekao za nekoliko sati.“ Džejmi se odmakao od prozora. „Odoh da proverim.“ Nije rekla ništa, ali posmatrala ga je dok je nag

prelazio preko sobe. „Vraćam se za minut.“ A onda je otišao. Uspravila se u sedeći položaj, iznenada i bez ikakvog

razloga zabrinuta. Šta ako mu se nešto dogodi? Šta ako joj ga nešto oduzme? Bokserice. Imaće samo njegove bokserice. Apsurdno!

Nemoj ni da razmišljaš tako. Razmišljaš tako samo zato što je mrak – to je sve.

Ustala je iz kreveta i prišla prozoru. Pogledala je napolje. Bio je tamo, na travnjaku; niko ga nije mogao videti, samo ona. Posmatrala ga je. Tako je lep – to je

večito ponavljala i sada je opet ponovila to u sebi. Ovo je bila neoklasična slika – Pusen, možda – s nagim atletom u šumskom okruženju. Odmakla se od prozora. Ne bi trebalo da razmišlja ovako, zato što je to... Ne, nema nikakvog razloga da ne razmišlja ovako, zato što lepotu treba slaviti, a to što se dogañala pred njenim očima, što je obitavala pod njenim šatorom, bila je najveća moguća sreća; kao da je udostojena vizijom koju i drugi čekaju, ali ona je došla baš tebi, spustila se do tebe.

Ubrzo se vratio, a ona je već bila u krevetu. „Otišao?“ „Jeste“, rekao je. „Otišao svojim lisičjim poslom, šta

god to bilo.“ Skliznuo je pod pokrivač. „Hoćeš li da mi ispričaš priču o liscu?“

„Umorna sam. Tri sata je. Stvarno hoćeš da...“ Uzeo ju je za ruku. „Molim te.“ „U redu.“ Načas je razmislila. „Lisac je izašao, dvorište

obišao.“ „Da“, ohrabrujuće je rekao. „Naprosto mogu da ga

vidim.“ „Na noćnoj mesečini, sve se mirno čini.“ Stisnuo joj je ruku. „Da. Sve je bezbedno.“ „Senke se pružaju, lisice laju. Nad ceo kraj diže se

meseca sjaj. Lisac beži s puta, ne sme da luta. Ukusno i slasno, pečenje masno. Lišče, lepo spavaj, mesečinu sanjaj.“

Glas joj beše postao sanjiv i sada je ćutala. Džejmi joj je nežno držao ruku, a onda ju je pomerio, nežno je spustio pored nje i, mirno ležeći, zagledao se u tavanicu u tami koju su delili.

16

Te noći se po Izabelinim snovima možda mogao motati Brat Lisac, ili lisice uopšte, ali ona je sanjala Minti Ohterloni: Minti u svom vrtu, kako priča o nečemu što Izabel nije uspevala da razabere; Minti za stolom u restoranu, kako upire prstom u nju, probadajući vazduh kako bi naglasila šta hoće da kaže. A onda, sasvim iznenada, Minti više nije bila tu, a Izabel se obrela u mestu za koje je mislila da je možda Mobil, u Alabami. Bila je sa svojom tetkom, u vrtu zasenjenom krošnjama hrastova, a njena tetka, koju je jedva i poznavala, pričala je o svojoj sestri, Izabelinoj majci: „Tako je žalosno što je švrljala van braka, tvoj jadni otac se tako potresao zbog toga.“ Izabel je bilo neprijatno i osetila je stid zbog svoje majke, i taman je zaustila da se pobuni i kaže kako je to bilo pre mnogo godina i da ne bi trebalo da sada pričaju o tome, kad je njena tetka iznenada i veoma strogo rekla: „Moramo da završimo ono što započnemo, Izabel. Majka je trebalo da te nauči tome, ali očigledno nije. Možda je bila prezauzeta švrljanjem.“

Džejmi ju je lagano dotakao po ramenu. „Izabel?“ Vrt u Mobilu je iščezao. „O.“ „Ružno si sanjala.“ „Da.“ „Mrmljala si, znaš. Prilično glasno.“ Sela je. Svetlo je prodiralo u sobu kroz pukotinu

meñu zavesama. Bacivši pogled na sat, shvatila je da je skoro sedam; Čarli je dosad već probudio Džejmija. Pogledala je u Džejmija; stajao je pokraj kreveta, nakon što se prignuo da je dotakne. Bio je već obučen, u tamne pantalone i lagani mornarskoplavi sako.

Ustala je iz kreveta. „Sanjala sam Minti Ohterloni“, rekla je. „Nikog drugog do nju.“

Džejmi je prišao toaletnom stočiću. Uzeo je četku za odeću sa srebrnom drškom i ovlaš prešao njome po svom sakou. Četka je nekad pripadala Izabelinoj majci i ona se upita: Šta bi mislila o Džejmiju? Odobravala bi; majka je želela samo da Izabel bude srećna, a Džejmi ju je usrećivao. Razumela bi.

Progovorio je ne okrećući se. „Ona žena. Znaš šta ja mislim?“ Izabel je uzela svoj bademantil s kuke na vratima. „Šta misliš?“ Džejmi se okrenuo. „Mislim da neće otići.“

Izabel se namrštila. „A to bi značilo?" Džejmijeve oči pronašle su njene. „Mislim da je ona

poput nezavršenog muzičkog komada. Teži razrešenju, ali ti nemaš note. I onda ti se neprekidno mota po glavi, sve dok ne napišeš odgovarajući završetak.“

Petljala je s pojasom na bademantilu. Bio je okrzan i moraće da ga zameni. Bademantil je počinjao da izgleda ofucano, ali ipak ga je volela. Podigla je pogled. Džejmijeve reči visile su u vazduhu izmeñu njih; bilo je to jedno od onih opažanja koja ponekad umeju da zvuče optužujuće.

„Misliš da bi trebalo da uradim nešto?“ To nije bilo ono što je očekivala; kad bi joj uopšte dao savet u vezi s nekom ovakvom situacijom, obično bi joj rekao da ne radi ništa, da izbegava dalje mešanje.

„U normalnim okolnostima...“ „U normalnim okolnostima ne bi.“ „Ne. To jest, da, u pravu si, ne bi. Ali sad mi se čini da

ti se ta Minti stvarno zavukla pod kožu.“ To je bilo dobro rečeno. Minti joj se odista zavukla pod

kožu, poput jednog od onih poljskih pregljeva kakvih ima na američkom Jugu; njena tetka, ona koju je sanjala, žalila se kako ih ima u travi na njenom travnjaku. „Kao pregalj“, rekla je Izabel.

„To su oni paraziti?“

„Da. Majka mi je pričala kako ih je kao dete vadila kad bi joj se zavukli pod kožu. Iglom.“

Džejmi se stresao. „Možda. Ali ti moraš da rešiš šta da misliš o njoj. Ne možeš da ostaviš to da visi u vazduhu, ovako kao sad. Mnogi mogu – ali ti ne možeš. Ti kinjiš sebe time.“ Zastao je. „Upotrebi iglu.“

Izabel ga je pažljivo slušala. Zašto je iznenañuje to što Džejmi misli kako ona kinji sebe razmišljajući? Je l’ zaista takva? „Misliš li da bi trebalo da...?“

„Da isteraš to na čistac?“ „Da.“ Oklevao je pre no što je odgovorio. „Možda. Samo joj

reci šta misliš o njoj. Reci joj da ne veruješ ni reč od onoga što ti je napričala i nek ostane na tome. Ako ne uradiš ništa, verovatno će ponovo pokušati da te uvuče u nešto. A to ne želiš, zar ne?“ Razmislila je o tome. Čarli, koji se nalazio u svojoj ogradici u prizemlju, beše počeo da plače. Po svoj prilici je bacio neku svoju plišanu igračku preko ograde, kao kad jedan zatvorenik pomaže drugom da pobegne preko zatvorskog zida, i sad se kajao zbog toga.

„Dobro. Uradiću to.“ U pravu je, pomislila je. Često. Izgledalo je da je zadovoljan njenim odgovorom.

„Hoćeš da idem s tobom?“ Nije htela. Dovoljno je uradio: pogurao ju je u pravcu

u kom bi možda svakako krenula i bila je uverena da sad može i sama. A i nije želela da izlaže Džejmija pred Minti; nije bila sigurna zašto, ali imala je neki osećaj da Minti predstavlja pretnju za njega, a da je on ranjiv.

Posle doručka, Izabel je otišla u radnu sobu. Morala je

da napiše nekoliko pisama, neka privatna, a neka u vezi s Revijom. Edvard Mendelson joj je pisao iz Njujorka, a još mu nije odgovorila. Kao izvršitelj Odenove književne zaostavštine, pokušavao je da uñe u trag školskom časopisu za koji je Oden napisao članak kad je predavao u maloj privatnoj školi na zapadu Škotske. Čuvši za to,

jedna žena s ostrva Mul pisala mu je i rekla da ne zna za časopis, ali da poseduje rukopis otkucan na mašini, za koji veruje da je Odenova originalna verzija. „Moj deda je“, napisala je ta žena, „radio u toj školi u vreme kad je Oden bio tamo. Bili su u dobrim odnosima i Oden mu je dao kutiju papira da mu je pričuva, na koju je docnije zaboravio i nikad je nije tražio.“ Rado se složila da pogledaju papire, ali nije dozvoljavala da se iznesu iz kuće, čak ni uz obećanje da će biti vraćeni.

„Ne volim da se namećem“, pisao je Edvard, „ali, da li biste ikako mogli otići i pogledati ih? Možda će vam dopustiti da ih fotografišete. A što se tiče otkucanog rukopisa, odmah ćete znati da li ga je zaista kucao Oden. Nikad nije umetao razmak iza zapete – što mu doñe kao neka vrsta potpisa. Ako to uočite, tada je rukopis skoro sigurno njegov.“

Izabel mu je odgovorila i rekla da će uraditi to. Otići će – Džejmi i Čarli takoñe – i potražiti stešnjene zapete.

Zatim, bilo je tu i pismo od Stivena Barklija, prijatelja koji je imao stan u Parizu.35 Stiven je hteo da Izabel i Džejmi provedu vikend s njim u Parizu. Postoji hotel, rekao je, čije će osoblje obožavati Čarlija, a nalazi se nedaleko od njegovog stana u Latinskom kvartu. „Vodiću vas u moj omiljeni restoran, La fonten de Mars“, napisao je Stiven. „Nalazi se u sedmom arondismanu, u Ulici Sen Dominik, blizu Vojne akademije – tako da ćete biti više nego bezbedni! Ti si se oduvek zanimala za Vujara – mogu odvesti tebe i Džejmija do mesta gde je Vujar odsedao kad je boravio u Parizu. A možeš pogledati i Vujarove radove u kući nekoga koga poznajem. Radove koje niko drugi nema prilike da vidi. Samo ti. Izabel, morate da doñete.“

Odgovorila je Stivenu, napisavši da će sigurno doći. Potom, razmišljajući o životu koji obuhvata i takve pozive

35 Poput edinburškog biznismena Pitera Stivensona, Stiven Barkli je

takođe stvarna ličnost i autorov prijatelj (http://barelayageney.com/pages/aboust-us.html). (Prim. prev.)

na Mul i u Pariz, preusmerila je pažnju na prepisku vezanu za Reviju. Uglavnom je bila sasvim uobičajena, premda je morala da obavesti jednog autora o negativnoj proceni članka koji je poslao. „Sigurna sam da će te razumeti“, napisala je znajući da autori često ne razumeju. Na odbijeni članak utrošeni su meseci, moguće i godine, i možda je ovim odbijanjem razvejano nemalo nada. Za profesora bez katedre negde u prostranstvima univerzitetskog sistema, koji nastoji da uštedi nešto od plate, odbijanje je moglo značiti prevremeni kraj karijere. To ju je zabrinjavalo, ali nije videla da može postupiti drugačije. Svet ume da bude surovo mesto – isto onako surovo, sve i ako na drugačiji način, za filozofe kao i za trgovce ili rudare ili ikog drugog ko živi na rubu nezaposlenosti ili finansijske propasti.

Do jedanaest je završila s prepiskom. Odštampala je i pročitala i poslednje pismo, štamparia Revije; uočila je da je u poslednjoj rečenici poslednjeg pasusa upotrebila zapete bez razmaka – ,stoga, – i impulsivno ih je ostavila tako. Radiće tako s vremena na vreme, kao omaž, i zato što mali rituali poput tog daju teksturu životu. Veliki Brat, prerušen u nametljivu državu ili političkog cenzora misli i jezika, može nas primoravati da radimo ovo ili ono, ali ipak možemo odbraniti svoj stav kroz sitnice – samo nama razumljive šale, zapete bez razmaka, sitne činove simbolične subverzije.

Ustala je od pisaćeg stola. Beše već odlučila šta će sledeće da uradi i uradiće to ne pokušavajući da izvrda. Posetiće Gordona Finiska, investitora koga je Minti oštetila, a onda će se videti i s Minti – potražiće tigricu u njenoj jazbini.

Nije bilo teško saznati gde stanuje Džordž Finisk. U

imeniku su postojala samo dva Finiska – jedan u Tranentu, nekadašnjem rudarskom gradiću u Istočnom Lotijanu, za koji je bilo malo verovatno da u njemu živi bogati investitor; drugi je živeo u Ulici En, elitnoj

georgijanskoj ulici poznatoj po svojim otmenim mada donekle skučenim kućama u nizu. Nazvala je taj broj i javio joj se vrlo srdačan, dobrodošlicom obojen glas.

Rekla je svoje ime, a srdačnosti je smesta nestalo; kao da je na drugom kraju žice otvoren prozor kroz koji je uleteo ledeni vetar.

„Rekoste da ste vi Izabel Dalhusi?“ „Da.“ Na drugom kraju je usledilo ćutanje. „I hoćete da

razgovarate sa mnom? Smem li da pitam zašto?“ Izabel je ostala zatečena promenom tona i potrajalo je

časak dok se nije oporavila. „Reč je o Minti Ohterloni.“ Opet ćutanje. I onda: „Tako sam i mislio.“ Ovo je zbunilo Izabel. Zašto bi je Džordž Finisk

povezivao s Minti? Teško da mu je Piter Stivenson išta rekao – on nikad nije pominjao ništa što mu je rečeno u poverenju.

Izabel je nastavila razgovor. „Mislim da bi za nas bilo najbolje da o ovome popričamo lično, a ne telefonom. Lakše.“

Džordž Finisk se složio s tim, mada je zvučalo preko volje. Da, neka odmah doñe kod njega, ako tako želi. Ali on za jedan sat mora da ide, tako da joj ne može posvetiti mnogo vremena. Rekavši to, prekinuo je vezu, posle krajnje površnog pozdrava. Nije joj zalupio slušalicu, pomislila je – očigledno je bio suviše učtiv za tako nešto – ali osećala se kao da jeste.

Izabel je otišla u kuhinju. Iako je bila subota, Grejs je bila tu, kako bi nadoknadila neke dane koje će provesti na odmoru. Davala je Čarliju rani ručak, pasirani grašak s prženim ribljim štapićima – tipičan jelovnik male dece. Miris je doveo Izabel u iskušenje i pružila je ruku da uzme zalogaj.

„Molim vas“, prekorila ju je Grejs. „Ne smemo uzimati hranu iz njegovih malenih usta.“

Bezbedno smešten u stolicu za hranjenje, Čarli je podigao pogled prema majci. Zatim je pogledao u svoj tanjir i uzeo parčence ribljeg štapića, i pružio joj ga.

„Hvala ti, dušice!“ rekla je Izabel prihvatajući ponudu, usput dobacivši pogled Grejs. „Znaš, ne mogu da odbijem ovaj mali poklon.“

Čarli ju je ozbiljno posmatrao, a onda ponudio sličan zalogajčić Grejs, koja se namrštila pre no što ga je uzela.

„Moramo biti zahvalni na sitnim milostima“, rekla je Izabel osmehujući se.

Stisnutih usana Grejs se okrenula prema Čarliju. „Moraš pojesti svoje jelo, Čarli“, rekla je. „Mamica i Grejs će jesti svoje. Ne treba nam tvoje, stvarno.“

Izabel je taksijem otišla na drugi kraj grada, izašavši

na vrhu Lirmont terasa i otpešačivši nizbrdo do mesta gde se Ulica En spajala sa širom ulicom. Prilično dobro je poznavala taj deo grada; tu je živela njena prijateljica, istoričarka umetnosti Suzana Ker36, a u svoje vreme i roñaka njenog, Izabelinog, oca, pametna žena nalik na ptičicu, stručnjak za paleografiju i keltske toponime. Roñaka Kirsti razmazila je Izabel kao dete preterano velikodušnim poklonima i uveseljavala je razvodnjenim zalogajčićima edinburških tračeva, za koje je njen otac tvrdio da su preuveličani ili čak neistiniti, ali koje je ipak voleo da čuje. Kad je Izabel imala jedanaest godina, roñaka Kirsti se okliznula na svom brižljivo uglačanom kuhinjskom podu i ležala tamo sama, na hladnoći, sve dok nije umrla, što je značilo kraj Izabelinih odlazaka u Din teras. Jecala je i jecala posle Kirstine smrti, svog prvog stvarnog gubitka; drugi, mnogo veći, usledio je ne mnogo kasnije, kad je ostala bez majke.

Kuću je našla gotovo na samom kraju ulice. Vrt pred njom bio je dobro održavan, kao i susedni, a i živopisan; tu

36 Suzana Ker je poznata škotska istoričarka umetnosti, nekadašnji

kustos u Škotskoj nacionalnoj galeriji portreta. (Prim. prev.)

su bili kalifornijski jorgovan, ruže penjačice i mali četvrtasti travnjak pokraj kog je bila postavljena kamena klupa. Klupa je bila obrasla sivozelenim lišajem; nije izgledalo kao da se mnogo koristi.

Džordž Finisk nije žurio, ali su se ulazna vrata naposletku ipak otvorila. Izabel se našla pred sedokosim muškarcem u komotnoj beloj jakni i naočarima u zlatnom ramu zadenutim u džep na grudima. Nakratko ju je pogledao u oči, ali je potom skrenuo pogled. Bio je visok i pomislila je da mora imati pedeset i nešto, s orlovskim nosom i plavim očima koje su izgledale kao mali, ničim ispunjeni prostori. Viñala je već takve oči, na severu Škotske; oči koje kao da odražavaju nebo i njegovu prazninu.

Salon u kući u Ulici En nikako nije u prizemlju, shvatila je, a Džordž Finisk joj je bez reči pokazao da krene za njim uzanim stepeništem koje je počinjalo direktno iz predvorja. Dok su se penjali, Izabel je primetila slike na zidovima stepeništa i potom u hodniku na spratu. Portret, delo Henrija Reborna, žena naspram pozadine od raskošnih nijansi zelene i crvene; Kadelova mrtva priroda; i mecotinta veličanstvenog indijskog darbara.

„I ja imam jednog Kadela“, rekla je. „Ali sasvim drugačijeg. Jedna od onih žena sa šeširom.“

Još je bio ispred nje i nije se okrenuo. Osetila se prezreno i naljutila se. Neće prihvatiti ovakav bezobrazluk; neće.

„Gospodine Finisk“, oštro je rekla. „Očigledno je da vam nije ni najmanje drago što me vidite. Meñutim, podsetila bih vas, ako smem, da sam gost u vašoj kući. Rekli ste da ćete me primiti i dugujete mi osnovnu pristojnost koju bi kao domaćin trebalo da ponudite.“

Smesta je stao i okrenuo se na peti. Načas ju je pogledao, kao da nema reči. „Kako se usuñujete?“ rekao je.

Gledala ga je pravo u oči. U tim bledim očima video se gnev.

„Kako to mislite?“ rekla je. „Kako to mislite – kako se usuñujem?“

Suzio je pogled. Progovorivši, malo je zapinjao, kao da je negodovanje koje je osećao previše za njega. „Pošaljete mi onako prostačku pretnju – gotovo da sam je odneo u policiju – a onda imate obraza da doñete u moju kuću. Zato sam rekao: ’Kako se usuñujete?’ I ponoviću to. Vi...“ Mora biti da je Izabelina preneraženost ostavila utisak na Džordža Finiska, jer je pred kraj svoje tirade zaćutao.

„Mislim da moramo da popričamo“, rekla je Izabel. „Ovde je očigledno posredi užasan nesporazum.“

Odveo ju je u salon i pokretom ruke pokazao prema fotelji. U njegovom ponašanju beše došlo do jedva primetne promene i kao da je počela da se pomalja njegova prirodna uljudnost.

„Dakle, kakvo to pismo pominjete?“ upitala je Izabel. „Nikad vam nisam pisala, znate.“

Buljio je u nju. „Ali vi...“ „Ponavljam, nikad vam nisam pisala.“ „Znači...“ „Znači da je svako pismo koje navodno dolazi od mene

falsifikat.“ Osećala je da sada vlada situacijom i uspela je čak da osmotri slike na zidu. Još jedan Kadel, primetila je, i Brežuljak na Mediteranu, od En Redpat, posmatran kroz prozor.

Ponovo je svratila pogled na svog domaćina. „Šta je stajalo u tom pismu?“

„Da vas je Minti Ohterloni angažovala da istražite incidente u njenoj kući. Dalje kaže da imate dokaze, fotografije koje me povezuju s tim incidentima i da ćete ih predati Mintinim advokatima kako bi podigli tužbu, osim ako...“

„Osim ako?“ „Osim ako se ne okonča ono što nazivate ’trgovinskim

razmiricama’.“ „Što ja nazivam trgovinskim razmiricama?“

Izabelina razdraženost dodatno je delovala na ponašanje Džordža Finiska, koje je sada postalo pokajničko. „Izvinite. Tako je pisalo u pismu. Može biti da to niste vi napisali.“

„Svakako da nisam“, silovito je odvratila Izabel. „U redu, onda.“ Izabel je bilo zanimljivo to kako je Džordž Finisk brzo

smekšao. Nije je poznavao i nije imao načina da prepozna da li ona govori istinu – a ipak, izgledalo je da je izuzetno brzo izveo taj zaključak. A onda je shvatila zašto: oboje pripadaju istom krugu. Ova pomisao ispunila ju je izvesnim osećajem neprijatnosti: ovo je bila upravo ona pretpostavka koja vodi do društvenih nepravdi, do stanja stvari u kojem društvena lagodnost uraña naročitom uviñavnošću i zaključkom da neko ko pripada istom krugu nije kadar da slaže ili prevari ili, kao u ovom slučaju, da napiše pismo poput onoga koje je primio Džordž Finisk.

Razgovarali su. Izabel mu je rekla da joj se Minti obratila i zamolila da joj pomogne „u vezi s nečim sasvim drugim“ – nije mu rekla čime. Minti joj je taj problem pogrešno predstavila, rekla je, ili barem ona tako sumnja; a sad je izgledalo da je opet uradila isto.

„Jasno mi je šta se dogodilo“, rekla je. „I moram reći da mi je teško da poverujem. Minti je želela da vas uplaši kako biste je ostavili na miru. I poslužila se mnome, napisavši ovo pismo.“

„Ali zašto?“ upitao je Džordž. „S kojom svrhom?“ „Da zavara trag“, odvratila je Izabel. „Ako nekome

pretite, rekla bih da je bolje da nañete nekog ko će pretiti umesto vas. Zlokobnije je, dabome, ali i bezbednije. Niste upetljani u papirni trag, da tako kažem.“

Džordž Finisk je oborio pogled. Izabel je čekala da progovori, ali on je samo nemo buljio u svoja stopala. „Možete li mi reći šta se dogodilo izmeñu vas i Minti Ohterloni?“ upitala je.

Podigao je glavu. Lice mu je bilo zajapureno. „Ona je lopov“ odvratio je. „Jednostavno je lopov.“

Čekala je da nastavi. „Očigledno mi ne verujete“, rekao je. „Niste mi rekli baš mnogo“, rekla je. „Teško je izvlačiti

zaključak onda kad ne znate činjenice.“ Džordž je zurio u nju, kao da ne može da poveruje

kako je moguće da nije svesna nečega tako očiglednog. „Znate da ona upravlja investicionom bankom?“

Izabel je potvrdno klimnula. „I čula sam da je vrlo moćna.“ Podigao je oči prema nebu. „Kao električna stolica. I otprilike isto tako prijatna.“

Izabel se osmehnula. Zamišljala je Minti uključenu u struju, dok joj iz razrogačenih očiju vrcaju varnice zlobe.

Džordž je počeo da objašnjava. „Kupio sam deonice u toj njenoj banci. Prilično mnogo. Te deonice bile su deo njenog vlastitog udela u banci. A onda, nekoliko nedelja nakon što sam pristao da ih kupim, ona je prodala neku imovinu banke. Ponešto od toga čega se otarasila bile su sasvim obične investicije, ali jedno je bilo veliki udeo u kompaniji koja je posedovala licencu za obnovljive izvore energije. Bio je veoma vredan.“

Izabel je upitala šta je licenca za obnovljive izvore energije.

„U ovom slučaju, reč je o pravu za polaganje turbina na deo morskog dna“, odvratio je Džordž. „Obala Škotske ima veoma snažne struje. “

Izabel se prisetila vrtloga Korirekan. „Džura“, rekla je. „Korirekan.“

„Tačno. Nije, doduše, da je iko predlagao da tamo postavi generator. Ali pomislite na tu energiju – samo pomislite.“ Zastao je. „O tome se danas mnogo priča. Kad bismo uspeli da barem četvrtinu energije izvlačimo iz obnovljivih izvora, tada...“ Izabel ga je podstakla da se vrati na priču o Minti. „Da, naravno. Ali zar nije smela da proda tu kompaniju?“

Džordž se opet zajapurio. „Ma smete vi da prodate imovinu. Banke to stalno rade. Ali ako je prodajete sebi,

morate biti veoma pažljivi. Za početak, morate ih prodati sebi po pravoj vrednosti.“

Izabel se namrštila. „Prodala ih je sebi?“ „Da, upotrebivši novac koji je zaradila prodajom svog

udela u banci. Drugim rečima, onaj kojim sam joj za njega platio. A onda se ispostavilo da kompanija o kojoj je reč poseduje licencu za koju niko nije znao. Ili je barem ona tako tvrdila. Ta licenca je iznenada postala veoma vredna i Minti Ohterloni je završila s nečim što vredi mnogo novca. Sve bi bilo sasvim drugačije da mi je rekla da namerava da se otarasi te imovine. Ali nije.“

Zagledao se kroz prozor, preko vrta, kao da traga za nekim vidljivim manifestacijama gneva koji je opisao. Zatim se opet okrenuo prema Izabel. „Ona, razume se, tvrdi da nije znala za licencu onda kad je kupila te deonice. Laž.“ Ispljunuo je tu reč. „Laž.“

Oboje su nekoliko trenutaka ćutali. Relaž visila je u vazduhu izmeñu njih zagañujući sobu svojom pogrdom. Gnev ne služi ničemu, pomislila je Izabel. Dešava se – dabome – i ljudski je sasvim razumljiv, ali naružuje nas.

Zatim je prekinula ćutanje. „Imate li zakonskog osnova za tužbu?“

Džordž je uzdahnuo. „Potražili smo savet advokata. Odgovor je glasio da bi bilo veoma teško dokazati da je znala za licencu. Stoga su me savetovali da ne teram to dalje. Advokat mi je, meñutim, rekao da smatra da polažem snažno moralno pravo. Jaka uteha. Moralno pravo ne znači ništa ženi kao što je ona. I manje od toga.“

„Moralno pravo zavisi od zajedničkog osećaja za moral“, primetila je Izabel. „A to je nešto što ne delimo sa psihopatama.“ Zastala je. „Imate li nešto protiv da vidim to pismo?“

Nije imao i prišao je da ga donese, vrativši se nekoliko minuta kasnije s presavijenim listom papira za pisma krem boje. Izabel je brzo pročitala pismo i zagledala se na trenutak u potpis na dnu stranice. Bio je njen. Pogledala je u stranu, a onda ponovo u potpis, i pomislila: knjiga

gostiju. Minti je očigledno posvećivala pažnju detaljima – čak i onim nepotrebnim.

„A ovo je stiglo s njim“, rekao je Džordž pružajući Izabel odštampani snimak bezbednosne kamere.

Izabel je proučavala fotografiju. Prikazivala je Džordža Finiska naspram pozadine od travnjaka i drveća. Pri dnu je bilo odštampano vreme; kamera je zabeležila trenutak kad je prošao kroz njeno vidno polje.

„Gde je ovo?“ Džordž Finisk je bacio pogled na fotografiju. „Ispred

njene kuće. Priznajem da sam otišao tamo – ali zato da se vidim s njom. Hteo sam da je pitam u vezi s transakcijom. Nije bila kod kuće. To je sve.“

„A ovaj datum?“ „Tada se dogodio jedan od incidenata. Odabrao sam

pogrešan dan da odem tamo.“ Izabel je klimnula glavom. „Tako izgleda.“ Videla je otkucaje bila na njegovom grlu; sićušan

pokret ispod kože. Oči su mu bile uprte u njene. „Ali nisam podmetnuo požar u njen staklenik ili za šta me već optužuje da sam uradio.“

„Naravno da niste.“ Izabel je načas zastala. „Meñutim, ubedila vas je da odustanete od vaše... kampanje protiv nje?“

„Da. Policijska istraga je skandal koji sebi ne smem da dozvolim – čak i ako se vodi zbog nečega što nisam uradio.“

Izabel je odgovorila da shvata. Kad je reputacija posredi, Edinburg je obična palanka; neki poveruju u ono što čuju na nekoj večeri i onda šire dalje, čak i ako to nije istina – tim više.

Ustala je. Ustao je i on – njegova prirodna uljudnost se sasvim povratila. „Molim vas, dozvolite da vas ponudim čajem“, rekao je.

Zahvalila mu je, ali je objasnila da mora da krene. Nije mu bilo pravo. „Izvinite, molim vas“, rekao je.

„Molim vas da mi oprostite zbog moje neučtivosti.“

„Razume se. Potpuno mi je jasno kako ste se osećali.“ Uputila se prema vratima, a uto se u hodniku ispred

salona pojavila neka žena. Bila je visoka i Izabel je smesta primetila njene oči, veoma slične Džordžovim – sestra, pomislila je.

Džordž ih je upoznao. „Moja supruga Andžela“, rekao je.

Andžela se rukovala s Izabel. „Mislim da znam ko ste“, rekla je i pomenula zajedničko poznanstvo.

„Kad smo živeli u Indiji, živeli smo izvan sela“, rekao je Džordž Finisk. „A sad smo se vratili kući i obreli se u selu.“

„Da“, s osmehom je rekla Izabel. „Ponekad izgleda baš tako, zar ne?“ Osećala je na sebi ženin pogled. U njemu je bilo nečega uznemirujućeg. Nije bio odbojan, pa čak ni rezervisan; pre je to bio pogled koji je nagoveštavao da želi nešto da kaže.

„Ispratiću Izabel“, ponudila se Andžela. Rekla je to pomalo zapovedničkim tonom, kojem se Džordž krotko povinovao. Ona donosi odluke, pomislila je Izabel.

Izašle su i uputile se niza stepenice; Andžela je išla napred.

„Jeste li udati?“ upitala je Andžela u predvorju u prizemlju.

Pitanje je bilo neočekivano, postavljeno iznebuha, gotovo neučtivo u svojoj iznenadnosti. „Verena“, odvratila je Izabel.

Andžela je potvrdno klimnula. „Tada vam je jasno na šta mislim kad kažem da postoje odreñene mane s kojima čovek naprosto mora da živi. Mislim da to možete osetiti s verenikom jednako kao i s mužem. Gurate nekako uz njih.“

Izabel je klimnula. „Pretpostavljam da, kako vreme odmiče, više saznajete o njima.“

„Da.“ Stajale su pored ulaznih vrata i Andžela je petljala oko ključa. „Moram da pozovem majstora. Brava se stalno zaglavljuje.“ Trgla je vrata i otvorila su se.

Napolju, u vrtu, Izabel je ophrvao mošusni miris rascvetalog žbuna, koji je lebdeo u vazduhu, težak kao premaz. Uputile su se puteljkom; Solomonov pečat, rekla je Izabel u sebi gledajući u nežne nizove visećih belih cvetova.

Starija žena uzela je Izabel pod ruku snažno je pritisnuvši. Izabel je pogledala u njenu šaku: akvamarin usañen u široki prsten; i narukvica – zlatna. Na nadlanici je imala pege od sunca – indijskog, po svoj prilici.

„Znam zašto ste došli“, rekla je Andžela. „Znam za vaše pismo.“

Izabel je zaustila da objasni. „Dakle, nije tako kao što izgleda...“

Andžela ju je prekinula. „Molim vas. Molim vas, dozvolite da vam nešto kažem. Džordž stvarno nije nameravao da uradi ono što je uradio. To jednostavno nije njegov način – stvarno nije.“

Bila je zbunjena. „Da uradi ono što je...“ Andžela ju je opet prekinula. „Nije trebalo da

prouzrokuje tu štetu – niti da uradi išta drugo. Jednostavno je bio izvan sebe od besa zbog onoga što mu je ta žena uradila. Pravičan je čovek i nije mogao da podnese pomisao da ta žena sedi tamo i da joj niko ne može ništa. Mislim da se u njemu nešto slomilo. Dabome, svestan je da nasilje i pretnje nisu rešenje, ali... čujte, on je samo čovek – kao i svi.“

Pogledala je u Izabel, a u očima joj se ogledalo preklinjanje.

„Molim vas, nemojte učiniti ništa zbog čega bi Džordž imao problema“, prošaputala je. „Molim vas kao žena ženu. Nemojte, molim vas. On nikad više neće uraditi ništa slično – to vam obećavam.“

17

Tetka iz Mobila rekla je Izabel u snu da završi ono što je započela. Izabel je shvatala da je to mudar savet, dabome, od onih koje dajemo deci onog časa kad počnu da poimaju značenje reči završiti i početi. Shvatala je i da je savet koji nam daju ljudi koji nastanjuju naše snove zapravo savet koji dajemo sami sebi. Negde u njoj, znači, nalazila se ličnost koja je želela da posavetuje njenu drugu ličnost šta da radi – što je nagoveštavalo da se ličnost račva nadvoje, podeljena izmeñu one mudre, obazrive i razborite, i one druge – lenje, pune mana, možda i tvrdoglave.

Ne, pomislila je. Neću da budem uvučena u to. Postoje sukobljene želje – to je sve; postoji samo jedna Izabel Dalhusi, jedna ličnost, ali koja mora da odvagne opcije i donese odluke. Svako drugo stanovište odvelo bi niz apsurdnu i opasnu stazu višestruke ličnosti, a Izabel nije nameravala da krene tim pravcem. Mada... mada, kako bi bilo zgodno kad bismo imali dve persone i mogli da biramo da u jednom trenutku nastanjujemo jednu, a u nekom drugom drugu. Svi smo u izvesnoj meri kompartmenta-lizovani: postoji privatna ličnost, osoba koja smo onda kad pored nas nema nikog, a postoji i javna ličnost, osoba koja smo onda kad nas drugi posmatraju. Kod većine su razlike izmeñu tih dveju ličnosti male – idealno, one bi trebalo da budu potpuno iste – ali kod ostalih obično postoji nekakva distinkcija. Čak i svetac je nasamo možda razdražljiv ili opsuje sebi u bradu ako udari malim prstom o nešto; čak i oni veliki i dostojanstveni možda su povremeno luckasti, onda kad nisu pred očima javnosti, i možda daju detetu u sebi priliku da se raspištolji.

Vozeći se prema kući Minti Ohterloni, koja se nalazila nedaleko od Bigarskog druma, Izabel je rekla sebi da barem završava ono što je započela – ili u najmanju ruku planira da to uradi. Znala je da je to ne samo ispravno nego i ono što Džejmi želi. Bio je u pravu što se toga tiče, isto kao i tetka u njenom snu; Minti je bila duh kome je trebalo omogućiti da mirno počiva. A opet, nije bila sasvim sigurna šta bi trebalo da uradi. Da li da kaže Minti kako zna da je iskorišćena i da zahteva izvinjenje? Ili bi trebalo da je naprosto izgrdi i tako pokaže da ona – Izabel – neće tolerisati da je Minti uvlači ni u kakve posredne laži ili pretnje kojima možda pribegava ne bi li se izvukla iz problema? Ukazala se i treća mogućnost – da vozi do Reke Od Devet Milja37 i potom okrene i vrati se u Edinburg zaboravljajući celo zamešateljstvo. Zamalo je tako i uradila; zamalo, ali onda je Reka Od Devet Milja projurila pored nje, a ona nije čak ni naročito usporila, i ukazao se novi seoski predeo; na njegovom rubu nalazila se Mintina kuća, koja se sad mogla i nazreti, mali blok beline smešten u naborima pejzaža, a iza njega plavetnilo dalekih brda i onda još plavetnila.

Minti je znala za njen dolazak, jer joj se Izabel najavila telefonom. Vozeći se uz prilazni put, dok su točkovi kola drobili skupu mešavinu šljunka kojom je bio nasut – ružičasto-sivu – Izabel je ugledala Minti kako se pojavljuje na ulaznim vratima. Imala je nešto u rukama, časopis ili svežanj papira – s ove daljine nije bilo moguće razaznati. Vratila se unutra, odložila negde te papire i ponovo izašla baš kad je Izabel zaustavila automobil pred kućom.

Mintino ponašanje bilo je srdačno. „Neću te nuditi nikakvim pićem“, rekla je. „To je jedna od stvari na koje se navikneš kad živiš na selu – ljudi moraju da voze da bi

37 Nine Mile Burn (burn je škotska reč za potok ili rečicu), poslednji

zaselak u Midlotijanu kada se ide Lotijanskim drumom prema jugu. (Prim. prev.)

došli kod tebe, tako da retko kad moraš da obnavljaš zalihu pića.“

Izabel se slabašno osmehnula. „Može čaj“, rekla je. „Ako ga nudiš.“

„Razume se. Šta god želiš.“ Izabel se smesta pokajala zbog svoje molbe. Nije želela

da se njena poseta preobrati u druženje nad šoljom čaja. Znala je da će ovo biti opasnost sa Minti, koja će upotrebiti sve svoje znatno umeće ne bi li odagnala svaku pretnju svojoj vlasti nad situacijom. „U stvari“, rekla je, „nisam sigurna da želim čak ni čaj.“ Minti je počela da se mršti, ali očigledno se predomislila i početak mrgodnog izraza pretvorio se u osmeh. „Nije mi teško.“ Još uvek su stajale napolju i Izabel se, sluteći da će je Minti pozvati da uñe, osvrnula prema prostranstvu grubo ošišane trave iza sebe. „Veče je tako toplo“, rekla je. „Zar ne bismo mogle da prošetamo naniže? Pogled sigurno oduzima dah.“

Minti je pogledala preko Izabelinog ramena, prema brdima. „Izgleda kao da će biti kiše.“

Izabel je bila uporna. „Neće još. Hajdemo.“ Minti je pristala i uputile su se šetnjom preko trave,

prema bedemu od žbunja na kraju vrta. Iza žbunja pružala se poljana, a iza nje druge poljane, šuma i, u daljini, brda.

„Nadam se da ćeš saslušati ovo što imam da kažem“, rekla je Izabel. „Možda ti se neće dopasti.“

Minti je bila sušta bezazlenost. „Neće mi se dopasti? Zašto? Šta ti možeš reći a da se meni ne dopadne?“

Izabel je prešla direktno na stvar. „Znam da si me iskoristila“, rekla je. „Namerno si me pogrešno predstavila..."

Nije završila. „Pogrešno predstavila?“ obrecnula se Minti. „Objasnila sam ti, sećaš se. Rekla sam ti tamo u bistrou. Rekla sam ti šta se desilo.“

„A Džordž Finisk? Pismo koje si napisala?“ Nisu prestale da hodaju. Lakše je, pomislila je Izabel,

izgovarati ove rečenice u hodu. „Džordž Finisk?“

„Savršeno dobro znaš o čemu govorim.“ Minti je oklevala. Potom je rekla: „Džordž Finisk je

ničim izazvan nasrnuo na naše imanje. A imam i dokaz koji to potkrepljuje.“

„Ali nisi mi rekla ništa o tome“, ljutito je odvratila Izabel. „Navela si me da verujem da je to bio Džok Dandas. A sve vreme si znala da je to Džordž.“

„Pa? Šta onda?“ Izabel je stala. Koraknula je u stranu kako bi se našla

direktno ispred Minti. „Iskoristila si me“, ponovila je. „Falsifikovala si moj potpis.“ Gledala je Minti pravo u oči nadajući se da će u njima ugledati dejstvo istine. Meñutim, nije ga bilo. Minti je zbunjeno zurila u nju. Kontroliše čak i svoj pogled, pomislila je Izabel.

Tada je Minti progovorila: „Nisam ti ni na koji način naškodila, zar ne? Morala sam da izañem na kraj sa... kako da kažem? Dva problemčića. I uradila sam to – uz tvoju malu pomoć, priznajem, na kojoj sam ti istinski zahvalna.“ Zastala je. „Dve žene koje pomažu jedna drugoj da se izbore s nezgodnim muškarcima. Ali ako tražiš da ti platim, naravno da mogu...“

„Ne želim novac“, zasiktala je Izabel. „Želim...“ Šta želi?“

„Želim izvinjenje.“ Minti nije oklevala. „Razume se. Izvini. Da, strašno mi

je žao ako te je moja donekle nekonvencionalna taktika na bilo koji način uvredila. Ali, valjda moraš da priznaš da je upalila.“ Iznenada je Minti ustuknula jedan korak. „Da li bi bila tako dobra? Osećam se pomalo klaustrofobično kad sam preblizu drugih ljudi.“

„Zato što si onda primorana da vidiš da su stvarni?“ upitala je Izabel.

„Ne znam šta hoćeš da kažeš.“ „Znaš ti. Odlično znaš šta hoću da kažem.“ Minti je pogledala na svoj sat. „Vidi, skoro će osam.

Stvarno moram da posvršavam neke stvari. Gordon...“

Izabel je pogledala iza Minti, prema kući. U jednoj od prednjih soba gorelo je svetlo i ugledala je figuru kako prolazi pokraj prozora, samo obris. Sinulo joj je da će zapravo biti veoma lako. „Gordon ne zna.“

Minti, koja se takoñe bila okrenula, sada se obrnula na peti. „Kako, molim?“

„Rekoh, Gordon ne zna za tvoju aferu sa Džokom...“ Minti na trenutak nije progovarala. Izabel je,

meñutim, videla kako joj se boja menja, videia je kako joj je krv udarila u lice od besa, ili možda od straha?

„Rekia bi mu?“ Mintin glas je bio tih – kao da je nečim stegnut.

Izabel je bila svesna značaja trenutka. Osečaj je bio čudan – imati nekog u šaci, u celosti na svojoj milosti i nemilosti. Neko možda i uživa u tome, ako je nesiguran ili izopačen, ili naprosto surov.

Ponovo je Minti progovorila. „Ne bi mu valjda rekla? Dala si mi reč, znaš.“

Morala je da odluči i sad, u ovom odsudnom trenutku, zaključila je da joj je izuzetno lako da odabere. U njoj nije bilo nikakve ličnosti koja ju je nagovarala: Hajde, zapreti joj; čula je samo ličnost koja je govorila: To ne bi bilo u redu. Moraš joj oprostiti. „Rekla sam ti da mu neću reći, i neću.“

Mintino olakšanje bilo je opipljivo. „Dobro je.“ Izabel ju je posmatrala. „Primećujem da si rekla dobro

je, a ne hvala ti.“ „Hvala ti“, rekla je Minti. Izabel je progutala knedlu. Srce joj je ponovo

bubnjalo, kao i uvek u ovakvim trenucima. Mintino srce, pomislila je, sigurno ne bubnja i ne poskakuje, niti radi išta drugo za šta se priča da rade srca normalnog sveta.

„Još samo nešto“, rekla je. „Nanela si mi nepravdu, ali nanela si nepravdu i drugima – uključujući i Džordža Finiska.“

Minti je buljila u nju. „Džordž Finisk? Da ti kažem nešto. Taj čovek ima spor sa mnom. Običan poslovni nesporazum. S tim što ga je on previše primio k sreu.“

Izabel ju je netremice posmatrala. „Ali ja znam šta se dogodilo. I čini mi se da je trebalo da mu kažeš da ćeš prodati bančin udeo u toj kompaniji.“

Na Mintinom licu sada se videlo da se zabavlja. „Ali jesam. Rekla sam mu. Sve je bilo potpuno otvoreno.“

„On kaže da nije.“ Minti je sačekala nekoliko časaka pre no što joj je

odgovorila. „On je lažov.“ Zastala je posmatrajuči dejstvo svojih reči na Izabel. „Zar ne umeš da prokljuviš kad neko laže?“

Ne, pomislila je Izabel. Izgleda da uopšte ne umem. Odvratila je pogled, ne sasvim sigurna ima li hrabrosti da izazove Minti. „Ljudi mnogo lažu, zar ne? Šta ako sam ja slagala kad sam ti rekla da neću reći Gordonu za tvoju aferu? Šta onda?“ Minti se ukočila. Zinula je, ali nije rekla ništa. Izabel je osećala na sebi njene oči; hladne zrake.

„E, pa, nisam lagala kad sam to rekla. Ali, reci mi nešto – jesi li čula za paradoks lažova?“

Minti je izgledala nesigurno. Izabel je to i htela; uspela je da je dovuče na svoju teritoriju.

„To je nešto o čemu razgovaraju filozofi“, rekla je Izabel. „Krećanin kaže: ’Svi Krećani lažu.’ Ali on je Krećanin, shvataš. Eto, možda će ti biti bliže ako ti kažem: ’Svi Škotlanñani ponekad lažu’, što je verovatno tačno. Nemoguće je da ima ikog, stvarno, ko nije rekao laž – makar i sitnu – u izvesnom trenutku u životu, pa makar i kao dete. Dakle, to ukazuje da ne bi trebalo da uvek veruješ u ono što ti neko iz Škotske kaže. A ja sam, dabome, Škotlanñanka...“ Osmehnula se. „Nego, kakav apsurdan razgovor. Molim te, ne obraćaj mnogo pažnje na moje trućanje. Ja sam profesionalni filozof, znaš, a mi mnogo nagvaždamo o koječemu. Čudna, nerealna nagañanja i tome slično.“ Minti ju je posmatrala, ali Izabel je sada bila samouverena. Zloba je jeftina kad se nañeš s

njom licem u lice – kao ona sad. Jeftina i banalna. Nije bilo ničega upečatljivog ili zastrašujućeg u vezi s Minti Ohterloni; bila je sasvim obična.

„Da“, nastavila je Izabel. „Obožavam filozofska nagañanja. Stoga se moram upitati, na primer, da li bi u ovom slučaju bilo primereno da jedna osoba obešteti drugu. Šta misliš, Minti – voliš li da nagañaš o takvim stvarima?“

Minti je stajala sasvim nepomično. „Jasno mi je na šta ciljaš“, rekla je. „Hoću. Učiniću nešto.“

Izabel ju je posmatrala. Ne, pomislila je, laže. Opet. Ali dovoljno se poigravala njome. Nije bilo do nje da kažnjava Minti.

„Mislim da nećeš“, rekla je. I potom dodala, prilično nerado: „I mislim da ti ništa nije jasno. Stoga dozvoli da ponovim. Kad sam rekla da neću ništa reći Gordonu, tako sam i mislila. Možeš mi verovati.“

Dok se vozila natrag, trebalo joj je vremena da se

smiri, ali kad je stigla do isključenja za Floterstan, opet se osećala normalno. Poseta Minti Ohterloni, zaključila je, ipak nije bila gubljenje vremena; takoñe, nije dozvolila sebi da se naljuti. Uhvatila je sebe kako se pita šta bi bilo da je podlegla iskušenju da prisili Minti da obešteti Džordža, tako što bi zapretila da će reći Gordonu za aferu. Ponovo je zaključila da je donela ispravnu odluku, jer bi sve drugo značilo igranje po Mintinim pravilima, a podozrevala je da bi Minti u takvoj igri uvek pobedila.

Pogledala je kroz prozor kola, dole prema Rozlinu i Dalkitu. Izgledalo je kao da je večernji vazduh izbelio ceo kraj prevukavši ga slojem bledoplave, one koju akvarelist upotrebi kad hoće da zamagli detalje. Ovo je predelu pružalo osećaj spokoja, gotovo uspavanosti, osećaj zemlje koja se sprema za noć koja je još sat ili dva daleko. Volela je ovaj pogled; volela je ovaj kraj, koji će, kad skrene na sledećoj krivini koja zavrće oko Hilend hausa, postati grad.

Kad je stigla kući, Čarli je već bio u krevetu.

„Pustio bih ga da te sačeka“, rekao je Džejmi, „ali bio je gotov da zaspi.“

Zajedno su se ušunjali u Čarlijevu sobu i ona se sagnula i poljubila ga u glavu nežno, neprimetno. Kosa mu je mirisala na šampon za bebe, a pored njega je njegova punjena lisica zurila u tavanicu sa strpljenjem svojstvenim samo punjenim životinjama. To ju je nateralo da se seti Brata Lisca, kome je sada sigurno bolje, pomislila je, i koji pojma nema otkud to da je rana prestala da ga boli. To je najbolji način da činiš dobro, pomislila je: dok je taj neko omamljen sedativima i posle se ničega neće sećati. Tako bi čovek mogao ostavljati poklone drugima – dok spavaju ili iz nekog drugog razloga ne znaju šta radiš.

Sišli su u prizemlje. Džejmi beše pripremio komplikovanu salatu, koju su imali da jedu s odrescima od škotskog lososa i barenim mladim krompirom. Oboma im je nasula po čašu rashlañenog, suvog novozelandskog vina. Zatim mu je ispričala sve što se te večeri dogodilo.

„To je kraj toga“, rekao je. „Mada pomalo čudan kraj.“ Ustanovila je da se slaže s njim. Stvarno se završilo čudno, ali, smatrala je, baš kako i treba. „Da se završilo na ijedan drugi način, mislim da bih se osećala nelagodno“, rekla je. „Naprosto je tako.“

Razmislio je o tome i posle nekoliko minuta se složio s njom. „Nisi uradila ništa loše.“

„Staviše, nisam uradila takoreći ništa“, rekla je. „Sve se odigralo a da zapravo nisam uradila ništa. Bila sam običan pion u Mintinim rukama.“

„Pretpostavljam“, rekao je. „Ali si joj na kraju nešto pokazala.“

„Jesam li?“ Bio je sasvim siguran u to. „Mislim da jesi. Možda ne

primećuje, ali moguće je da je nešto naučila. Moguće je.“ Izvadio je odreske lososa iz frižidera i pripremio tiganj.

„Obožavam kad staviš tu kecelju“, rekla je posmatrajući ga sa svoje stolice za kuhinjskim stolom. „Zašto muškarci izgledaju tako dobro s pripasanom keceljom?“

Džejmi nije imao pojma. Nije razmišljao o sebi kao nekom ko izgleda dobro; u njemu nije bilo taštine.

„O“, izustio je prisećajući se nečega dok je spuštao odreske u tiganj. „Tclefonirao je Gaj Peplo.“

Podigla je pogled. „U vezi s onim portretom?“ Džejmi je potvrdno kiimnuo. „Ostavio je poruku, zato

što će sutra biti u Londonu i možda neće moći da ti se javi dok se ne vrati. Rekao je da je njegovo mišljenje o toj slici potvrñeno. To nije ona izgubljena. Mislim da je rekao da ju je naslikao Italijan.“

scan i OCR: BABAC

ispravka: Lena029