VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJABEOGRADSKA POLITEHNIKA

ALBERTO ĐAKOMETI

seminarski rad iz predmeta: Istorija dizajna

profesor: student:

Anamarija Vartabedijan Aleksandra Simonović

71/2008

Alberto Đakometi (Alberto Giacometti)

Đakometi je čuven kao jedan od predstavnika nadrealizma, mada njegovu umetnost nije

lako svrstati pod jedan pravac. Neki ga opisuju i kao formalistu, drugi kao ekspresionistu,

kubistu, ali se uprkos svemu smatra stvaraocem cija su dela obeležila modernu umetnost

20. veka. (Na slici gore nalazi se jedna od njegovih skulptura "Grupa, Tri čoveka"

(1949.)). Slede objašnjenja nekih pravaca čijim je predstavnikom smatran:

Nadrealizam (surrealizam) bazira se na izražavanju mašte prevedene iz snova. U početku

se inspiriše na teorijama psihoanalize Sigmunda Frojda, a kasnije i Karla Junga.

Nadrealizam nasleđuje dadaizam kao pokret i privlači mnoge dadaiste. Koreni

nadrealizma kao umetničkog pokreta se nalaze u slikarima kao što su Paolo Učelo,

Vilijem Blejk i Odilon Redon, dok u popularnoj kulturi naročito u SAD nadrealizam

dolazi preko dela Salvadora Dalija.

Kubizam je umetnički pravac u modernoj umetnosti, u prvom redu slikarstvu, nastao

početkom 20. veka, koji je imao značajan uticaj na početak apstraktnog slikarstva. Ime

dolazi od reči cubus, što znači kocka. Kubizam je pojednostavljavao oblike u

interpretaciji realnosti na oblike kocke, kugle i valjka. Nastao je 1907. и 1908. godine u

delima Žorža Braka i Pabla Pikasa i svoj vrhunac je imao 1914. godine. Kubizam je bila

kritika klasičnoga, pojavio se kao reakcija na fovizam i potrebu za prostorom u slici .

2

Njegova metoda je bila apstraktna perspektiva. Kubizam je odigrao veoma važnu ulogu

za kasniji razvoj apstraktne umetnosti.

Ekspresionizam je umjetnički pravac koji se javlja u prvom desetljeću 20. stoljeća.

Ponajprije u slikarstvu, kao opozicija naturalizmu i impresionizmu. Karakterišu ga

izražavanja unutrašnjeg duha stimulisanog religioznim, socijalnim, ili psihološkim

nagonom, pa čak i optimističkim vizijama budućnosti. Za izražavanje tog unutrašnjeg

doživljaja ekspresionisti su stvorili novi stil koji se sastojao u nanošenju boje u linijom

omeđene površine, ponekad preterujući namerno sa dramatičnim i ekspresivnim potezima

četkice. Ekspresionizam započinje preliminarnim periodom od 1885. do 1900. godine,

čiji su predstavnici umjetnici Vinsent Van Gog, Pol Gogen, Edvard Munk i Džejms

Ensor. Njihovo delo predstavlja napuštanje vesele senzualnosti impresionista,

koncentrišući se na probleme same ličnosti.

Biografija:

Alberto Đakometi (10. oktobar 1901. – 11. januar 1966.) je bio švajcarski nadrealistički

vajar i slikar italijanskog porekla, čije obimno, raznovrsno i osobeno delo predstavlja

izraz gotovo svih dominantnih strujanja umetnosti 20. veka. Otac mu je bio jedan od

prvih švajcarskih slikara impresionista, i uticao na njega da se crtanjem i slikanjem bavi

jos od ranog detinjstva. Sa osamnaest je napustio školu i nedugo nakon toga objavio je

da će posvetiti svoj život umetnosti. Roditelji su bili zadovoljni njegovom odlukom i

poslali su ga u Ženevu, a tamo je gotovo odmah krenuo na predavanja vajarstva na

Akademiji Umetnosti. Takođe je pohađao crtanje na Akademiji Finih Umetnosti. Sa

navršenom 21 godinom Giacometti je otišao u Pariz, tada centar umetničkog sveta, gde se

susreo sa vajarom Burdelom, učeći tehniku vajarstva. Vrlo brzo on postaje svestan da nije

sposoban da zadrži prirodni, pokretljivi izraz života i prestaje da radi prema živom

modelu, već, pod uticajem primitivnih umetnosti, započinje seriju ukočenih, tankih i

vitkih figura koje će kasnije postati odlika njegovog životnog opusa.

Oko 1927. kod njega počinje da se oseća i uticaj kubizma, na konstrukcijama slozenim

poput crepova na krovu (slika u tri dimenzije "Kontrasti oblika"). U tom periodu on

3

pocinje da stvara "pljosnate" skulpture, koje oznacavaju jedan stupanj u njegovom radu:

plitki reljef harmoničnih proporcija, na kojima se zahvaljujući lakim otiscima moze

raspoznati poneka glava, čovek ili žena. Njegovi radovi privukli su grupu mladih

nadrealista koji su ga pozvali da im se pridruzi. To je doprinelo podizanju njegovog

ugleda u umetnickim krugovima, prilike za izlaganje dela na velikom broju izlozbi..

Predstojeći period (1928-'35.) odlikuje se "otvorenim" skulpturama-predmetima sa

mastovitim, halucinantnim temama, koji svojim oblikom kako da presecaju i menjaju

prostor na potpuno nesvakidasnji nacin ("Zena koja lezi i sanja"-1929., "Tri licnosti

napolju"-1929., "Kugla koja visi"-1930-'31., "Palata u cetiri sata popodne"-1932.)

Zastupao je stanoviste da se svaka uoblicena i zavrsena forma udaljuje od skulpture, da je

"svaki koristan predmet zavrsena forma" i da "sto vise radimo jednu skulpturu, to na njoj

treba vise da se radi".

Posle deset godina pauze, 1935. odlucio je da se vrati studijama po modelu, zbog cega ga

izbacuju iz grupe nadrealista. Do 1940. brat Dijego i jedan model poziraju mu

svakodnevno. Upravo u tom periodu on spoznaje i uoblicuje svoj stil, uporno

pokusavajuci da prenese posmatrano na skulpturu, sto mu predstavlja veliku teskocu, pa

odlucuje da treba da radi po secanju. Ovaj period u njegovom zivotu obelezilo je i

druzenje sa velikim stvaraocima i misliocima slicnog opredeljenja, Pikasom, Sartrom...

Godine 1942. odlazi u Ženevu gde upoznaje buducu suprugu Anetu Arm, koja ostaje uz

njega do kraja zivota. Narednih nekoliko godina predstavljaju izuzetno plodan period za

njegovo stvaralastvo. Noć (Night, 1946.), Čovjek pokazuje (Man pointing, 1947),

Gradski trg (The City Square, 1948.) i Hodajući brzo kroz kišu (Walking Quickly Under

Rain, 1949) su remekdela, savršena varijacija tamno obojenih, dramatičnih tema.

Površina skulptura je hrapava, rđava, njihova torza, glave, ruke, i noge su izdužena, skoro

dovedena do slomljenosti. Kritičari su odmah uvideli snažnu metaforiku. Ovde je, dakle,

prikazana ljudska egzistencija bez radosti i značenja. Đakometi je tvrdio da nije vodio

računa o filozofskim implikacijama svojih dela. Govorio je da su njegova post-ratna dela

samo pokušaji prikazivanja fizičke realnosti kako ju je on vidio. Ništa više, ništa manje.

U Njujorku se 1948. održava izložba njegovih najnovijih skulptura, i ubrzo posle toga

njegova slava poprima svetske razmere, od tada je svaka izložba moderne umetnosti

uključivala i njegova dela, a njegovi "tanki ljudi" postaju ikona 20. veka. Polovinom 50-

4

ih godina je započeo vezu sa mladom prostitutkom koja se zvala Karolina i ubrzo mu je

ona postala ljubavnica i njegov najčešći model. Đakometi je kroz slikanje Karoline i

Anete otkrio novi interes za slikanje portreta kroz sledeće godine.

Umire 1966. godine u Švajcarskoj, od srčanih problema, u društvu porodice, brata Dijega

i supruge Anete.

Izvori inspiracije:

Prostor, beo list fasciniraju Đakometija, podstičuci ga na reakciju, delujući na njega

stimulativno, jer ih vidi kao materijal na kome treba raditi. Kada crta, što za njega

predstavlja način razmišljanja i rešavanja problema koji sebi postavlja, on nikada ne

pokušava da fiksira jednu formu, da je definiše kao apsolutnu, već teži da pobedi

prividnost i prvi utisak koji se odnosi na fizičko, teži spoznavanju suštine.

Egzistencijalizam koji u svojoj filozofiji zastupa sadrži svest o praznini koja postoji među

ljudima, udaljava ih, o hladnoći koja se krije u svakom čoveku iza svakodnevnih

razgovora i osmeha. Na formiranje ovakvog stava uticale su i okolnosti u kojima je

odrastao, Drugi Svetski Rat koji je osetio na svojoj koži., kao i beda i teskoba koje su

ostale za njim.

Likovne karakteristike stila i novine koje je uveo u umetnost:

Od samog početka njegove radove odlikuju karakteristike primitivne i praistorijske

umetnosti, on stvara "nadrealističko-primitivne toteme". "Par"(1926.), "Žena"(1926.)

pravi su primer ovog opisa. Vremenom, upoznajući se sa stilovima nekih svojih

savremenika, njegovo stvaralaštvo poprima duh kubizma, postaje sve maštovitije,

apstraktnije, i kako neki analitičari navode-"čisto intelektualno". Izrađuje otvorene

skulpture-predmete, sa halucinantnim temama, skupine i varijacije oblika koji preseca i

menja prostor ("Palata u četiri sata popodne"(1932.), "Kugla koja visi"(1931.)...) Kada je

spoznao mehanizam apstraktne kompozicije, vraća se vajanju po modelu. Aktovi koje

vaja se preterano izdužuju, istanjuju, noge im se povećavaju sa tendencijom da se stope

sa postoljem. Lica postaju pljosnata i dobijaju sve oštriji profil. Koristio je najčešće gips i

5

bronzu. Ove figure istakle su svojom nesvakidašnjošću ne samo njega kao umetnika, već

su postale jedan od glavnih primera nadrealizma i moderne umetnosti 20. veka.

Zaključak:

"Umetnost je samo jedan način viđenja". Ova rečenica u sebi sažima čitavo

Đakometijevo delo, kako skulptorsko, tako i slikarsko. On je slikao neprekidno i na

raznim podlogama, stvarajući dela manje ili više dovršena, ali često dobro konstruisana u

kojima je nezavršenost imala stilski efekat. Upravo u tome se nalazi čar koja pleni

posmatrača, koja uprkos hladnoći i praznini koju on teži da prikaže, ostavlja utisak

oduševljenja i navodi na razmišljanje o životu, smislu, čoveku kao kompleksnom biću...

Ono što mene fascinira u načinu na koji prikazuje i uobličava svoju percepciju i fantazije

je upravo činjenica da sa tako malo, krajnjom jednostavnošću i minimalizmom u

oblicima, pokretu i liniji uspeva da podeli sa posmatračem svoj pogled na ljude, sve svoje

dileme, strahove i poimanje suštinskog u svima nama. Prividna nedovršenost, grubi

potezi i oštre crte sa prostornog aspekta prenose se lako na intelektualnu dimenziju i

ostavljaju duboku emociju strahopoštovanja u nama.

Galerija:

6

"Žena kašika" 1926.

"Palata u četiri sata

popodne"1932/33.

7

"Žena koja stoji" 1959.

"Par" 1926. "Dijegova bista" 1962.

8

Literatura:

1. Arnason, H. H., (1975.), "Istorija moderne umetnosti"; Jugoslavija, Beograd

2. Janson, H. W. (1996.), "Istorija umetnosti"; Prosveta, Beograd

3. Mulen, R. Ž., (1965.), "Giacometti, skulpture"; Nolit, Beograd

4. http://en.wikipedia.org/wiki/Alberto_Giacometti

9