БИБЛИЈA у 365 прича и слика

Са благословом и предговором Његове светости патријарха српског господина Иринеја

Препричала: Светлана Курћубић РужићИлустрације: Небојша Ђурановић

БИБЛИЈА У 365 ПРИЧА И СЛИКА

Препричала: Светлана Курћубић РужићИлустрације: академски сликар Небојша Ђурановић

Стручна редактура: протојереј-ставрофор мр Рајко СтефановићСа благословом и предговором Његове светости патријарха српског господина Иринеја

© ИКП Евро, Београд, 2015.

Издавач: ИКП Евро, Београд, Димитрија Туцовића 41За издавача: Новица Јевтић, генерални директор

Главни и одговорни уредник: Сања ЂурковићУредник издања: Светлана Курћубић Ружић

Лектура: Гордана Суботић и Александра ШуловићКоректура: ИКП Евро

Технички уредник: Весна ПијановићШтампа: Ротографика, Суботица

Тираж 3.000Прво издање

ISBN 978-86-505-2279-0

У припреми ове књиге приређивач је користио Стари и Нови завет у преводу Ђуре Даничића и Вука Стефановића Караџића, као и Свето писмо

Светог архијерејског синода Српске православне цркве, Београд, 2014.

БИБЛИЈA у 365 прича и слика

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ о Празнику

Покрова Пресвете Богородице, 2015.

Драги читаоци, који у срцу носите и чувате Божју Реч,

Пред Вама се налази издање илустроване Библије за децу под насловом „Библија у 365 прича и слика“. То су заправо два Света писма, у којима је садржана Реч Божја, упућена, кроз историју, свим нараштајима, пре више од 2000 година. Садржаји тих Писама увек су актуелни, нови и подстицајни, јер је насушна и исконска потреба човекова да слуша и да живи по Речи Божјој од које је све постало: „У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч“ (Јн. 1, 1).

Крштењем смо сви постали деца Божја и упијајући Његову Реч најпре преко својих родитеља, саобличавамо се слици Божјој по којој смо створени. Пре него што проговори, дете све створено упија очима и тако у сликама упознаје свет. Управо је зато илустрована Библија један од начина да библијске догађаје приближимо деци начином који је њима близак и разумљив. Прво у сликама, потом речима, делима и најважније - примерима самих родитеља који би требало да живе по Речи Божјој.

Писана реч одувек је била чувар идентитета, националног, културног и наравно верског, јер је она трајни подсетник неуништивог духовног блага наших предака. Издавање ове вредне публикације намењене за најмлађе, један је од снажних примера очувања и неговања хришћанског идентитета у нашим породицама, јер представља трајни залог наше будућности.

Верујемо да ће ово издање илустроване Библије, у чију је израду уткано пуно љубави и пажње оних који су је стварали првенствено за децу, наћи пут и до њихових родитеља, јер би требало да се управо у породици, једном од темеља нашег друштва, деца први пут сретну са Речју Божјом. То је неизоставно важно за њихово одрастање и будућност, јер су у Светом Писму Спаситеља нашег Господа Исуса Христа садржани одговори на сва питања која пред њих поставља живот.

С благословом, ПАТРИЈАРХ СРПСКИ

СтарИ завет

1. Ства ра ње све та По ста ње, 1

Не ка да дав но, дав но, пре све та и жи во та, по сто јао је са мо Бог. Био је он пун љу ба ви и ми ло сти и на ме-рио је да ство ри свет. Ство рио је Бог пр во не бо и зе мљу, чи тав ду хов ни и ма те ри јал ни свет, па је по том по чео да уре ђу је без о блич ни свет.

За тим је Бог одво јио све тлост од та ме, и кад је ви део да је све тлост до бра, на зва је Бог дан а та му про-зва ноћ. По том ре че свој во ди под ка пом не бе ском да се сли је на јед но ме сто – и по ја ви се коп но и мо ра. Ве ли ки Ство ри тељ ни је ста јао, па на ре ди зе мљи да пу сти из се бе тра-ву, би ље и ста бла, и ис пу ни се она бли ста вим зе ле ни лом и ра ско шним др ве ћем. За до во љан при зо ром ко-ји му се ука за пред очи ма, на ре ди Тво рац, и гле, по ја ви се сун це да си-ја да њу и ме сец да га за ме ни но ћу. И по че у том но вом све ту да се ра-чу на вре ме, да ни, ме се ци и го ди не. Во де но про стран ство по за по ве сти Бож јој на се ли ше раз не вр сте ри ба, од оних нај сит ни јих па до огро мног ки та, а под не бе ским сво дом ис пу-ње ним зве зда ма за чу се ле пет кри ла тек ство ре них пти ца.

И оба зре се Бог по но во на ство-ре ни свет и би ћа у ње му, те кад ви де да је све то до бро, на ста ви да ис пу-ња ва зе мљу и дру гим жи во ти ња ма: по ја ви ше се зве ри, ти гро ви, ла во ви, ме две ди, зе бре, ан ти ло пе, жи ра фе, па по че ше гми за ти зе мљом гу ште-ри и зми је, по ја ви ше се утом и кра-ве, ов це, ко њи...

Ство ри Бог та ко све вр сте жи-во ти ња да ју ћи им мо гућ ност да се ра ђа ју и мно же и да ис пу ња ва ју зе-мљу. Не кад пуст и без обли ка, по ја-ви се пред Бож јим по гле дом је дан нов, ди ван и ве о ма до бар свет.

8

2. Ства ра ње чо ве ка и же не По ста ње, 1–2

Гле дао је Бог пре див ну ва се ље ну ко ју је ство рио и био је за до во љан, али же лео је да до бри свет по сто ји веч но па је одлу чиo да ство ри чо ве ка. Био је ше сти дан од по чет ка ства ра ња кад се Бог по ду хва тиo нај зна чај ни јег и нај ве ћег де ла. Он узе прах зе маљ ски, ма те ри ју ово га све-та, па од ње по свом ли ку и по свом облич ју на чи ни чо ве ка, ду ну му у ли це дух жи вот ни и гле, по ја ви се чо век. Бог га на зва Адам, на се ли га у пре див ном рај ском вр ту Еде му и окру жи га ра ско шним др ве ћем и би љем ка ко би чо век имао хра не у из о би љу и ка ко би га чу вао и у ње му ра дио. По том Бог при ве де Ада му жи во ти ње да им на де не име на, али не про ђе мно го, а Бог ви де да ни јед на од њих не мо же чо ве ку би ти до сто јан при ја тељ. Гле да ју ћи уса мље ног Ада ма Бог ре че: „Ни је до бро да је чо век сам; да му на чи ним дру га пре ма ње му.”

Та ко Бог одлу чи да Ада му ство ри же ну да му она бу де у жи во ту по др шка и нај вер ни ји при ја тељ. Учи ни Бог да пр ви чо век за спи чвр стим сном, па узе јед но Ада мо во ре бро те од ње га ство ри пр ву же ну. По том про бу ди Ада ма па му до ве де же ну и по ка за му је. Кад Адам угле да то пре див но ство ре ње пред со бом, на ста ло од ње га са мо га, об ра до ва се од ср ца што му је Го спод да ро вао вер ног са пут ни ка.

Њих дво је су отад, на ги али не сти де ћи се, жи ве ли у рај ском вр ту Еде му. Едем је био сав сат кан од ле по те, окру жен са че ти ри ре ке и пун сва ког из о би ља. У ди-во ти и ми ли ни, ту на зе мљи али у ра ју, ме сту где су би ли за јед но са Бо гом, Адам и Ева су ужи ва ли у сва ком да ну про ве де ном у вр ту. У ње му су жи ве ли у ми ру и у пот пу ном скла ду са при ро дом и жи вим све том, ра до ва ли се сва кој биљ ци и сва кој жи во ти њи, не го ва ли их и чу ва ли. А оно што је би ло нај леп ше, са Бо гом су сва код нев но мо гли да раз го ва ра ју, што их је чи ни ло истин ски срећ ним, за-до вољ ним и ис пу ње ним.

3. Пр ви грехПо ста ње, 3

Бог је бес крај но во лео сво ја ство ре ња и да ро вао им је ди ван свет да се о ње му бри ну и да се у ње му ра ду ју. Али да би свет и чо век жи ве ли веч но, Бог је од пр вих љу ди тра жио да по шту ју са мо јед ну за по вест: сме ли су сло бод но да је ду пло до ве са сва ког др ве та у вр ту осим са др ве та по зна ња до бра и зла. Јер, ре че Бог Ада му и Еви, ако оку се са ње га, умре ће.

Али са та на, про тив ник и мр зи тељ све га што је до-бро, хтео је свим си ла ма да по му ти ле по ту и љу бав у ра ју. Да би ис ку шао Бож ја ство ре ња и одво јио их од Бо га, про на шао је зми ју и пре ко те нај лу ка ви је жи во-ти ње у Еде му ре шио је да свој на ум спро ве де у де ло. У не ко до ба, на ђе зми ја Еву у вр ту те јој при ђе и умил ним гла сом ре че: „Је ли исти на да је Бог ка зао да не је де те са сва ко га др ве та у вр ту?” Ева од го во ри да је ду род са сва ког др ве та осим сa оног усред вр та, јер им је ка зао Бог да ће умре ти ако про ба ју ње гов плод. Зми ја са слу-ша Еву па јој лу ка во ре че да то ни је исти на, већ да их је Бог сла гао ка ко не би по ста ли као бо го ви и ка ко не би зна ли шта је до бро а шта зло.

Ева се за ми сли и за гле да се у плод на за бра ње ном др ве ту. Ви де да је плод до бар за је ло, леп на око, те јој се ве о ма до па де по ми сао да ће би ти му дра и па мет на као што зми ја ре че. За тим по ми сли да у то ме не ма ни-чег ло шег, бр зо убра плод и за гри зе га, па оде хи тро до Ада ма те и ње му да де да га про ба. Али чим обо је оку-си ше плод са за бра ње ног др ве та, отво ри ше им се очи, али не до би ше не ко ви ше зна ње, већ ви де ше да су на-ги. И уме сто да бу ду срећ ни ка ко им је обе ћао са та на, ду ша им се пре пла ви до тад не по зна тим сти дом, те они бр же-бо ље до гра би ше ли шће смо ка ва, спле то ше га и пре кри ше се њи ме да се са кри ју.

А баш у том тре нут ку, кад се дан бли жио кра ју, Бог бе-ше до шао у врт. Адам и Ева се од сра мо те са кри ше ме ђу др ве ће кад за чу ше глас Го спо да ко ји упи та Ада ма: „Где си?” „Чух глас твој у вр ту”, од го во ри Адам не из ла зе ћи из за кло на, „па се по пла ших, јер сам го, те се са крих.”

13

4. Из гу бље ни рајПо ста ње, 3

По ку ње ни и обо ре них по гле да, пр ви љу ди иза ђо ше пред свог Твор ца. Њи хов отац је до бро знао шта су ње го ва де ца учи ни ла, али хтео је да му то они са ми ка жу јер је же лео да ви ди да ли се ка ју. Упра во због то га Бог по че да ис пи ту је Ада ма ко му је то ре као да је наг, те га упи та да ни је слу чај но про бао плод са оног за бра ње ног др ве та. Адам при зна де Бо гу да му је Ева до не ла плод и да га је она на го во ри ла. Кад Го спод то чу, окре ну се Еви и ста де је ис пи ти ва ти за што је оку си ла плод и на зло на ве ла и Ада ма. „Зми ја ме пре ва ри”, од го во ри Ева, не ка ко не мар но и без гри же са ве сти, го то во не-све сна ко ли ко је по гре ши ла.

Бог ни ма ло ни је био сре ћан што су ње го ва де ца би ла не по слу шна, што се не ка ју већ са мо на во де из го во ре. За то им ста де об ја шња ва ти ка ко су сво јим по ступ ком по ка за ли да ви ше не же ле да бу ду у

ра ју и да су по сле ди це те одлу ке по њих и њи хо во по том ство ве о ма те шке. Он да им ре че да су са ми одлу чи ли да чи не шта им је во ља, те да су ода бра ли да се одво је од ње га. За то су мо ра ли да на пу сте пре див ни врт, иа ко их њи хов Тво рац не и змер но во ли. Њих дво је ће од сад жи ве ти на зе мљи, од свог ра да, под но си ће раз не му ке и не да ће, и што је нај го ре од све га по ста ће смрт ни. Али као отац ко ји не и змер но во ли сво ју де цу, обе ћа им Го спод да ће се јед ног да на, ис то од же не, но ве Еве, ро ди ти Спа-си тељ све та – но ви Адам, ко ји ће спа сти свет и чо ве ка од гре ха и смр ти.

По том им Го спод да де ха љи не од ко же па их из ве де из Еде ма, на ста ни их источ но од рај ског вр-та, а на вра та ра ја по ста ви ан ђе ла са ису ка ним пла ме ним ма чем да чу ва улаз у ње га и др во жи во та ко јим се сти че бе смрт ност.

Адам и Ева на пу сти ше Едем ту жни и не у те шни.

14 15

5. Ка ин и АвељПо ста ње, 4, 1–7

По што су на пу сти ли Едем, Адам и Ева су жи ве ли у ме сту ко је им је Бог одре дио, не да ле ко од ра-ја. По сле не ког вре ме на ови пра ро ди те љи љу ди до би ше сво је пр во де те – си на Ка и на, а убр зо за тим ро ди им се и дру ги син – Авељ. Ро ди те љи се сил но об ра до ва ше што их Бог на гра-ди по том ством па кад Ева ви де свог пр вен ца, ра до сно ус клик ну што до би чо ве ка од Го спо да.

Кад де ча ци од ра сто ше, Ка ин по ста де ра тар а Авељ па стир. Јед ног да на ре ши ше њих дво ји ца да при не су Бо гу да-ро ве, у знак за хвал но сти пре ма Бо гу и из љу ба ви пре ма ње му. Ка ин та ко при не се сноп пше ни-це са сво је њи ве, не мар но и не би ра ју ћи мно го да то бу де нај бо љи сноп. За ра зли-ку од ње га, Авељ је свим ср цем же лео да по ка же ко ли ко је за хва лан Бо гу, па иза бра нај бо ље јаг ње из свог ста да и при не се га на дар.

Го спод по гле да да ро ве дво ји це бра ће, али се ви ше од све га по мно за гле да у ду шу сва ког од њих. Ви-де да је Авељ учи нио сво је де ло из љу ба ви, од ср ца, да је искре ни-ји и бо љи чо век од бра та Ка и на, са мо вољ ног, рав но ду шног и охо-лог. За то при хва ти жр тву мла ђег бра та а на ону ста ри јег се не освр ну јер у ду ши ово га ни је би ло искре-не љу ба ви.

Ка ин је био гне ван због Бож је одлу ке, али не са мо за то што је Бог од био ње го ву жр тву већ и због то га што је био ве о ма љу бо мо ран на бра та. Ли це му се умах смра-чи и на мр го ди те не хте де да чу је ни реч од оно га што му ка за Го спод, ко ји га опо ме-ну да се до бро па зи сво-јих по ми сли и пре ко ри га због срџ бе: „Што се ср диш?”, ка за му Бог. „Што ли ти се ли це про ме ни? ...Кад не чи ниш до бро, грех је на вра ти ма. А во-ља је ње го ва под тво јом вла шћу...”

16

6. Бра то у би ство По ста ње, 4, 7–16

Охол и раз ја рен као звер, Ка ин ни је ма рио за ове опо ме не, већ се окре ну бра ту и по зва га да иза ђе на по ље. У ду ши му је бе сне ла бу ра, а звер љу бо мо ре и срџ бе гле да ла ка ко да јур не из ње га. Кад ви де свог бра та, она ко не ду жног и крот ког, ту у по љу, Ка ин се још ви ше раз ја ри, па не спу та ва ју ћи мр жњу и не бо ре ћи се про тив ње, си ло ви то на гр ну на ро ђе ног бра та, за мах ну и уби га јед ним удар цем.

Бла ги и ми ло сти ви Бог ви де шта је Ка ин учи нио, па га упи та где му је брат, у на ди да ће се он по ка ја ти. „Не знам”, од го во ри гор до Ка ин, без трун ке ка ја ња. „...зар

сам ја чу вар бра та сво је га?” „Шта учи ни!”, ре че Бог Ка и ну. „Глас кр ви бра та тво је га ви че са

зе мље к ме ни. И са да, да си про клет на зе мљи... Кад зе мљу уз ра диш, не ће ти ви ше да ва ти бла га сво је га... Би ћеш по-

ту кач и бе гу нац на зе мљи.” Бог је био ве о ма жа ло стан и ту жан због Ка и но вог зло де ла, због стра шног гре ха

бра то у би ства. Ка ин ће би ти ка жњен. Би ће про те-ран и ње го ва ду ша ни где на све ту не ће на ћи ми ра

ако се не по ка је.„Кри ви ца је мо ја ве ли ка да ми се не мо же

опро сти ти”, ре че Ка ин, ма ло ду шно, ми сле ћи са мо на се бе и не ка ју ћи се. „Ево ме те раш

да нас... да се ски там и по ту цам по зе мљи, па ће ме уби ти ко ме уде си.” Ка ин је знао

да му уби ство ро ђе ног бра та ни ко не ће опро сти ти, стра хо вао је са мо за се бе и

ни ко га му дру гог ни је би ло жао. Го-спод на пра ви знак на Ка и ну да га за-шти ти од дру гих, да му дâ мо гућ ност да се по ка је па ре че: „...ко уби је Ка и-на, се дам ће се пу та за то по ка ја ти.”

Та ко Ка ин убр зо на пу сти сво је има ње и оде у не ку да ле ку зе мљу. Сад је био бра то у би ца и про гна-ник, а нај го ре од све га би ло је што се уда љио од Бо га и што се ни је по ка јао.

7. Но је гра ди ла ђу По ста ње, 6

Ка и но во уби ство би ло је, на жа лост, са мо по че так зла и људ ских гре хо ва у све ту. Вре ме је од ми ца ло и љу ди су се све ви ше уда ља ва ли од Бо га, за бо ра-вља ли на ње га и ње го ве за по ве сти, по ста ја ли све охо ли ји, са мо љу би ви ји и све ло ши ји. Го спод са гле да до бро зе мљу ко ју је ство рио и све љу де ко ји су жи ве ли на њој па се рас ту жи кад ви де да су се љу ди ис ква ри ли и про зли ли, да не по-шту ју ње го ве за по ве сти и да их ни шта ви ше не мо же вра ти ти на пра ви пут.

За то се Бог ра жа ло сти ве о ма што је уоп ште ство рио чо ве ка, па одлу чи да пу сти ве ли ки по топ на зе мљу и ис тре би све што жи ви на њој, од чо ве ка до сто ке, од сит не жи во ти ње до пти це не бе ске, те да по том са зда но ви свет.

Али од свих љу ди на зе мљи је дан чо век је ипак био че стит, пра ве дан и до бар чи та вог жи во та, и Бог одлу чи да тог чо ве ка и ње го ву по ро ди цу спа-се. Име му је би ло Но је. Ја ви се Бог Но ју и ре че му шта је на ме рио да учи-ни са све том и љу ди ма те му ка за: „На чи ни се би ков чег од др ве та го фе ра, и на чи ни пре грат ке у ков че гу; и за то пи га смо лом из ну тра и спо ља.” По том свом пра вед ном слу ги да де Бог де таљ на упут ства и ме ре за го ле му ла ђу ко-ја ће из др жа ти по топ. Ду гач ка је би ла три ста ла ка та, ши ро ка пе де сет а ви-со ка три де сет – до вољ но про стра на да се у њу сме сти сва Но је ва по ро ди ца, же не, си но ви и сна је, али и по муж јак и жен ка од сва ке жи во ти ње да би се са чу ва ле у жи во ту.

Но је учи ни све ка ко му је Бог за по ве дио. Са ку пив ши по треб ну гра ђу, по че да пра ви ла ђу по упут ству Го спо да Бо га, не освр ћу ћи се на под сме хе сво јих су на род ни ка, ко ји по ми сли ше да је си шао са ума. Ра дио је пре да но да ни ма и но ћи ма, мо ле ћи се Бо гу и др же ћи се ње го вих ре чи. По сле ду го вре ме на и ве ли ког тру да, кад град ња би за вр ше на, Но је се за гле да у ту огром ну ла-ђу што се ука за пред њим, ла ђу спа са ко ја би на пра вље на баш она ко ка ко је ре као Бог.

21

8. Ве ли ки по топ По ста ње, 7

Кад ла ђа би го то ва, Бог се по но во ја ви Но ју и ре че му: „Уђи у ков чег ти и сав дом твој; јер те на ђох пра вед на пред со бом... Јер ћу до се дам да на пу сти ти дажд на зе мљу за че тр де сет да на и че тр де сет но ћи, и ис тре би ћу са зе мље сва ко те ло жи во ко је сам ство рио.”

Но је по слу ша Бо га па сва ње го ва по ро ди ца – же на, си но ви и сна је уђо ше у ла ђу, те се у њу по том по пе ше и све жи во ти ње она ко ка ко је Бог за по ве дио свом пра вед ни ку. За тим Но је за тво ри све отво-ре на ла ђи и ста де мир но да че ка да про ђе се дам да на као што Бог ре че. Сед мог да на, по за по ве сти Бож јој, отво ри ше се ко ри та свих ре ка, мо ра и оке а на на зе мљи па на гр ну сил на во да; не бо пре кри ше цр ни обла ци, за па ра ше по ње му гро мо ви и му ње па уда ри ки ша ка кву ни ко до тад ни је ви део, те не пре ста де на ред них че тр де сет да на.

Скри ве ни и до бро за шти ће ни у ла ђи, Но је и сви они што су би ли са њим слу ша ли су стра шне по-ви ке у по моћ и по тму лу гр мља ви ну. А он да од јед ном, до тад не по мич на ла ђа по че да по дрх та ва и да се тре се као да је не што одва ја од зе мље па се по том, осе ти ше, по че љу ља ти ла га но па све ја че и ја че те се на по слет ку уми ри. То сил на во да ко ја пре кри зе мљу по ди же по ла ко ла ђу и она, ши ба на ки шом и олу јом, за пло ви. А та мо на по љу, во да је ра сла и ра сла све док не пре кри и нај ви ше пла ни не. По топ бе ше стра шан: сто пе де сет да на при ти скао је зе мљу и на њој не оста де ни јед ног Бож јег ство ра – ни биљ ке, ни жи во ти ње, ни чо ве ка.

9. Спа се ње и но ви по че так По ста ње, 8–9

И као што је обе ћао, Бог не за бо ра ви Но ја те по сла ве тар да су зби је во ду. Ки ша ко ја је не де ља ма па да ла на по кон ста де. Но је и сви са њим би ли су не и змер но ра до сни јер ће уско ро иза ћи на коп но. Во да се по вла чи ла и опа да ла, и ла ђа, ко ја је до ско ра би ла не ми ли це но ше на стру јом и бес по моћ на, на су ка се уз сил ни тре сак на пла ни ни Ара ра ту. Али Но је и они са њим и да ље ни су мо гли на по ље јер је чи тав пре део био при ти снут огром ном во дом. Стр пљи во су че ка ли да се во да по ву че. По сле че тр де сет да на, отво ри Но је про зор на ла ђи и пу сти га вра на да из ви ди има ли не где у бли зи ни зе-мље где би се мо гли на ста ни ти. Са иш че ки ва њем и не стр пље њем гле дао је Но је свог гла сни ка, али ви де ка ко он са мо об ле ће око ла ђе и ка ко се вра ћа на њу. По том Но је пу сти го лу би цу, али му се и она убр зо вра-ти не на шав ши ни где су ве зе мље. За то Но је са че ка још се дам да-на, па из но ва пу сти го лу би-цу. Кад уве че она сле-те на ла ђу но се ћи у кљу ну ма сли но ву гран чи цу! Но је-вој сре ћи ни је би ло кра ја кад угле да то див-но ство ре ње пред со бом – био је то си гу-ран знак да се во да по ву кла. А л и п р о ђ е се дам да на па Но је по-но во по сла го лу би цу те кад му се она ви ше не вра-ти био је си-гу ран да се зе-мља осу ши ла.

Та да се ја ви Бог Но ју и на ре-ди му да сви иза-ђу из ла ђе.

22

10. Ду га на не бу По ста ње, 8–9

Но је и сви они што бе ја ху са њим по ла ко по че ше да из ла зе из ла ђе оза ре ни ра до шћу и но вом сна гом. Сви ма бе ше лак ну ло кад угле да ше пред со бом пре див ну зе-мљу; жи во ти ње се рас тр ча ше а Но-је и чла но ви ње го ве по ро ди це пр во се за хва ли ше Бо гу што се бри нуо о њи ма и што их је спа сао про па сти. Ви де ћи те да ро ве ко је му при не ше ње го ва пра вед на ство ре ња, бла-го сло ви Ство ри тељ Но ја и ње го ве по том ке, го во ре ћи: „Ра ђај те се... и мно жи те се.” По том им обе ћа да, док је све та и ве ка, ви ше ни јед но ство ре ње не ће стра да ти од по то-па. А да би их уве рио да ће за у век одр жа ти обе ћа ње, ре че им Бог да ће по ста ви ти ду гу ме ђу обла ци ма да бу де знак са ве за ко ји је скло пио са љу ди ма. „Па кад обла ке на ву чем на зе мљу...”, ре че им Бог, „опо ме ну-ћу се за ве та сво је га ко ји је из ме ђу ме не и вас, и сва ке ду ше жи ве... и не ће ви ше би ти од во де по то па да за тре сва ко те ло.”

Но ју је ср це за и гра ло у гру ди ма од ве ли ке ра до сти док је слу шао Твор ца. А кад год би уда ри ла ки-ша, ис пр ва би се у ње го вој ду ши ја вио страх јер би се жи во се тио оног сил ног по то па ко ји је не де-ља ма при ти скао зе мљу, али би он-да угле дао ду гу на не бу и ду ша би му се уми ри ла јер би се при се тио Бож јег обе ћа ња.

25